ATMOSFERA

1. Atmosfera? Vazdušni omotač koji obavija zemlju i zajedno sa njom učestvuje u njenim kretanjima je atmosfera. Ona štiti
organizme od ubitačnog dejstva ultravioletnih zraka koje apsorbuje ozon. Ona štiti od velikog broja meteorita koji se neprekidno
kreću ka zemlji. Proučavanjem procesa u atmosferi bave se 2 nauke: Meteorologija – proučava fizičke procese i zakone pod
kojima se oni odvijaju. Klimatologija proučava atmosferske uslove pod kojima se obrazuje klima pojedinih mesta i oblasti.

2. Struktura atmosfere? Bitna odlika atmosfere je njena slojevitost i velika pokretljivost vazdušnih čestica u njoj. Donja granica
atmosfere = površna kopna i voda, a gornju je teško odrediti, smatra se da leži na 4-5000 km, ali i do 20.000km. Vazduh je najgušći
pri zemljinoj površini (1m3 = 1290 grama), a na visini od 40 km ima samo 4 grama.
Atmosfera ima 4 sloja:
1. Troposfera – najniži sloj, debljina 8-18km.
2. Stratosfera – drugi sloj, do 80km. Između ova 2 je tropopauza (1-2km). u nižem sloju stratosfere temperatura je -55, a od 30-
60km, ozonosfera ima temperaturu preko +80, od 60-80km opet -70. U troposferi i stratosferi, tj. u sloju atmosfere do 80km visine
nalazi se više od 99.5% ukupne mase vazduha.
3. Jonosfera – sloj od 80-1000km, vazduh razređen, boja neba crna. Ima mnogo jona. Izdvaja se nekoliko slojeva sa maksimalnom
jonizacijom. Važnost jonosfere je u tome što se od nje odbijaju dugi i srednji radio talasi pa se prenose radio veze na duga
rastojanja. Ovde se obrazuje polarna svetlost. Temerature dostižu +1000 stepeni.
4. Egzosfera je iznad 1000km, tu je vazduh veoma razređen, naziva se i sferom rasipanja.

3. Sastav vazduha? Vazduh je mehanička smeša gasova koju čine pretežno azot i keseonik, ali i argon, ugljen dioksid i drugi
retki gasovi. Tu je i vodena para i sitne čestice prašine. Pri zemljinoj površini azota ima oko 78%, a kiseonika 21%. Ova dva gasa
čine 99% ukupne zapremine suvog vazduha. Odnos svih gasova do izvesne visine u vazduhu je nepromenljiv. Količina vodene
pare koleba od 0.01 do 4%. U vazduhu je izvesna količina čestica prašine. Vetrovi iz sušnih pustinjskih i stepskih predela dižu na
velike visine male česticeprašine i nose ih na hiljade kilometara daleko. U gornjim slojevima atmosfere su i čestice prašine nastale
sagorevanjem meteorita. Fabrički dimnjaci izbacuju čađ i dim. U vazduhu je i izvesna količina sitnih čestica soli (iz mora).

4. Izvori toplote? Sunce je glavni izvor od kojeg površina zemlje i atmosfera dobijaju toplotu. Ono izlučuje ogromnu količinu
energije u vidu toplotnih, svetlosnih, ultravioletnih i drugih zrakova. Ukupna količina zračne energije Sunca je Sunčeva radijacija.
Sunce je osnovni i praktično jedini izvor toplote za površinu naše planete. Mesec, zvezde, a i unutrašnjost Zemlje daju Zemljinoj
površini izvesnu količinu toplote, ali to su zanemarljive količine.

5. Direktno i atmosfersko zračenje? Sva tela sa temperaturom višom od apsolutne nule (-273,18*C) imaju sposobnost zračenja.
Zračenje podrazumeva prenošenje energije u vidu talasa. Zračenje koje neposredno od sunca dopire do zemljine površine je
direktno sunčevo zračenje. Prolazeći kroz atmosferu sunčevi zraci udaraju o čestice vazduha sitne kapljice vode i prašine pa
dolazi do njihovog odbijanja, prelamanja i rasipanja je difuzna refleksija.
Dugotalasne zrake koji pripadaju infracrvenom delu spektra apsorbuje vodena para. Ova pojava upijanja svetlosnih zrakova naziva
se selektivna apsorpcija. Odnos između količine zračne energije koja dospe do povšine i one koja padne na gornju granicu
atmosfere je transmisioni koeficijent. Količina Sunčeve toplotne energije koju u 1 minutu prima 1cm2 površine na gornjoj granici
atmosfere, na koju sunčevi zraci padajupod pravim uglom je solarna konstanta. A ona je veoma bliska veličini od 2 gram-
kalorija/cm2 u minutu. Gram kalorija je količina toplote potrebna da se 1 g vode zagreje za 1*C.
Ukoliko je vazduh gušći i ima više vodene pare, utoliko je upijanje sunca veće, a transmisioni koeficijent je manji. U nižim
geografskim širinama, atmosfersko zračenje je manje od sunčevog. Ali u subpolarnim i polarnim predelima ono je najvažiji izvor
zagrevanja. Celokupno sunčevo zračenje je sumarna radijacija. Odnos između reflektovane radijacije sa zemljine površine i
sumarne radijacije je albedo. Upijajući sunčeve zrake zemlja se zagreva i postaje izvor toplote koju zrači. Oblačnost smanjuje
intenzitet zemljine radijacije. Razlika izmešu ukupnog zračenja koje zemlja i atmosfera primaju i onog koje one odaju je bilans
zračenja.

6. Zagrevanje i hlađenje površine zemlje? Koji će deo sunčeve radijacije zemlja apsorbovati zavisi od upadnog ugla sunčevih
zrakova. Veličina upadnog ugla zavisi od: geografske širine, visine sunca iznad horizonta, nagiba i ekspozicije padina. Na
prisojnim stranama (padine okrenute suncu, odnosno jugu na severnoj polulopti) upadni ugao je veći nego na osojnim stranama
(padine okrenute severu). Tamne i hrapave površine više se zagrevaju, a sa svetlijih strana reflektovanje je veće. Količina toplote
koja je potrebna da se gram nekog tela zagreje za 1C je specifična toplota. Zagrevanje i hlađenje kopna i vodenih površina je
veoma različito. Kopno se zagreva brzo i brzo hladi, a voda se sporo zagreva, ali se sporo hladi. Danju i leti zemljište je zagrejanije
od vode, a noću i zimi je obrnuto.

7. Temperatura vazduha? je 1 od najvažnijih klimatskih elemenata. To je toplotno stanje nekog tela.

8. Merenje temperature vazduha? Termometar je kapilarna staklena cev bez vazduha koja se završava staklenom kuglom
ispunjenom živom ili alkoholom. Poznata osobina tela je da se na toploti šire, a na hladnoći skupljaju, pa se tako i živa ponaša.
Danas je najčešće u upotrebi Celzijusova skala, određena na osnovu dveju stalnih temperatura: mržnjenja (0C) i ključanja vode
(100C). Za merenje temperature vazduha termometri se postavljaju u termometarskom zaklonu na visini od 2m iznad zemlje.
Termometri koji pokazuju temperaturu vazduha u trenutku merenja su obični. Koriste se u ekstremni – maksimalni i minimalni.
Za neprekidno registrovanje promene temperature služi termograf. Za merenje temperature vazduha u slobodnoj atmosferi koriste
se radio-sonde, rakete i sateliti sa automatskim instrumentima.

9. Srednje i apsolutne temperature? Na meteorološkim stanicama temperature se mere 3 puta dnevno (u 7, 14 i 21 čas). Srednja
temperatura se dobija kada se te tri izmerene temperature saberu, plus doda još jednom treća izmerena, i sve to podele sa 4 .
Srednja mesečna temperatura se dobija kada se zbir svih srednjih dnevnih podeli sa brojem dana. Srednja godišnja temperature
je zbir srednjih mesečnih temperature podeljeno 12. Kada se zbir srednjih temperatura za duži niz godina podeli brojem sabiraka,
dobijaju se normalne mesečne ili godišnje temperature. Razlika između najviše i najniže dnevne temperature je dnevna
amplituda.
Najviše i najniže u čitavom periodu osmatranja su apsolutne maksimalne i minimalne temperature. Na zemlji su zabeležene
apsolutna max – u libijskoj pustinji 58C, a min na Antarktiku -88,3C.

10. Dnevni i godišnji hod temperature vazduha? Zagrevanje i hlađenje vazduha vrši se uglavnom od zemljine površine.
Minimum nastaje pred izlazak sunca, a maksimum oko 14h. Može se dogoditi da zimi max i min budu obrnuti. Dnevni hod
temperature je veoma različit. U vezi sa dnevnim tokom temperature je i pojava prvog i poslednjeg mraza. Prvi je u jesen, posledni
u proleće. Mraz su negativne temperature vazduha u toku dana odnosno noći, kada su srednje dnevne temperature pozitivne.
Severna polulopta dobija najveću količinu energije na dan letnjeg solsticija (22.jun), ali zbog zakašnjavanja maksimuma
temperature, najtopliji je jul. Najniže temperature su za vreme zimskog solisticijuma (22.dec), ali je najhladnije u januaru.
Zakašnjavanje je zbog sporijeg zagrevanja i hlađenja vodenih površina u idnosu na kopno. U zavisnosti od geografske širine na
zemlji se izdvajaju 4 tipa godišnjeg toka temperature vazduha:
1. Ekvatorijalni – mala godišnja amplituda, tempratura preko cele godine visoke.
2. Tropski – više amplitude, do 12C.
3. Tip umerenog pojasa – velike godišnje amplitude, do 40C, na primorju do 10C.
4. Polarni tip – u višim geografskim širinama, amplitude do 60C.

11. Vertikalni i horizontalni raspored temperature? Vazduh je dijaterman (propušta Sunčeve zrake). Zagreva se od podloge,
pa je pri površini najtopliji. Opadanje temperature vazduha na svakih 100m za 0.6C je termički gradijent. Zagrevajući se pri
površini vazduh postaje lakši pa se diže i obrazuje konvektivne struje. Hladan se spušta pa opet diže, na većim visinama se širi,
ceo proces je adijabatsko hlađenje. Kada temperatura vazduha rastu sa visinom to je temperaturna inverzija.
Horizontalni raspored temperature prikazuje se pomoću izotermi – povezuju sva mesta sa jednakim temp. U januaru – ostrva
toplote su na južnoj polulopti, a najniže temperature su u Jakutskom polu hladnoće i iznad Grenlanda. U julu – najtoplije je nad
severnom Afrikom, Arabijom i Kalifornijom, najhladnije je iznad Grenlanda. Centralni delovi Antarktika su najhladniji na Zemlji.
Prosečne godišnje temperature u srednjim i višim geografskim širinama su više iznad okeana nego iznad kopna.

12. Isparavanje? ili evaporacija je prelaženje vode iz tečnog u gasovito stanje. Naziva se još i fizičko isparavanje. Na isparavanje
utiče temperatura, vetar i vlažnost vazduha. Isparavanje se meri evaporimetrom (na principu obične vage). On više pokazuje
sposobnost isparavanja nego stvarno isparavanje. Vazduh može da primi vodenu paru do izvesne granice, kada postaje zasićen, a
ako se zagreje može da primi još. Direktno prelaženje vode iz gasovitog u čvrsto stanje je sublimacija. Temperatura pri kojoj
nezasićen vazduh postaje zasićen i vodena para prelazi u tečno stanje je temperatura rosne tačke.

13. Vlažnost vazduha? Najvažniji pokazatelj vlažnosti su apsolutna i relativna vlažnost. Apsolutna vlažnost je količina vodene
pare izražene u gramima u 1m3 vazduha. Relativna vlažnost je stepen zasićenosti vazduha vodenom parom. Izražava se u % u
vidu odnosa stvarne količine koju sadrži u trenutnku i one koje bi mogao. 100% nastaje samo snižavanjem temperature vazduha.
Za merenje vlažnosti upotrebljava se psihrometar, higrometar (na osobini istezanja čovečje dlake), higrograf (glavni deo je pramen
čovečje kose – pri povećanju vlažnosti se izdužuje).

14. Magla? Čine je sitne kapljice kondenzovane vodene pare koje lebde u prizemnom sloju vazduha i smanjuju vidljivost na
manje od 1km. Radijacione magle se obrazuju usled noćnog hlađenja Zemljine površine i prizemnog sloja vazduha. Debljina im
retko prelazi 300m. U primorskim industrijskim gradovima, gde je vlažnost vazduha velika i gde ima čađi i dima, obrazuje se
gusta magla – smog. On je karakterističan za London. Advektivne magle nastaju pri kretanju toplih vazdušnih masa preko hladnijih
površina. Iznad kopna su češće zimi, a iznad mora leti.
15. Oblaci? Nastaju kondenzacijom i sublimacijom vodene pare u slobodnoj atmosferi. Sastoje se iz sitnih kapljica vode i čestica
leda. Oni se među sobom razlikuju po izgledu, visini, sastavu... Krajem 19.v. usvojena je klasifikacija 10 tipova oblaka: perjasti,
perjasto-gomilasti, perjasto-slojeviti, visoko-gomilasti, visoko-slojeviti, slojevito-kišni, slojevito-gomilasti, slojeviti, gomilasti,
gomilasto-kišni. Prema visini dele se na: visoke (6-14km), srednje (2-6km), niske (do 2km) i oblake vertikalnog razvitka.

16. Oblačnost? Je pokrivenost nebeskog svoda oblacima. Određuje se slobodnim okom i izražava u desetinama neba pokrivenim
oblacima. Kada oblaci potpuno pokriju nebo, oblačnost se označava brojem 10 - 100%, a pri sasvim vedrom vremenu je 0 - 0%.
Dani mogu biti vedri, oblačni i tmurni. Oblačnost zavisi od godišnjeg doba i vrste oblaka. Izonefe spajaju sva mesta iste oblačnosti.
Prosečna oblačnost Zemlje je 5,4. Veća je nad okeanima nego nad kontinentima.

17. Padavine? Svi oblici izlučene vodene pare koji se javljaju u tečnom ili čvrstom stanju. Dele se na visoke i niske.

18. Niske padavine? Dele se na:

1. Rosa – nastaje pri vedrim noćima leti kada je hlađenje površine brzo i veliko.
2. Slana – ledeni kristali koji se hvataju na travi i zemljištu pri vedrim noćima zimi, kada je temperatura zemljišta ispod 0C.
3. Inje – beli rastresiti kristali leda slični snegu koji se hvataju na granama, lišću, žicama.
4.Poledica – kada sitne prehlađene kapi kiše padaju na zemlju koja je ispod 0C. Tada se mrznu i obrazuju ledenu koru.

19. Visoke padavine? Dele se na:

1. Kiša – najčešći i najvažniji oblik padavina. Čine je vodene kapljice. Izlučuje se iz oblaka debljih od 700m, najčešće
nimbostratusa i kumulonimbusa. Sitna i tiha sipeća kiša je izmaglica. Povećanje vodenih kapljica u oblacima nastaje njihovim
spajanjem – koagulacijom.
2. Sneg – nastaje postepenom i sporom sublimacijom vodene pare. Ima 6ougaone kristale različitog oblika. Sneg pada najčešće
pri temp. od-2 do +2C. Sneg pomešan sa kišom je susnežica. Pri niskim temperaturama sneg se izlučuje u vidu sitnih kristala
nalik na iglice – ljutina.
3. Krupa – ima izgled belih okruglih zrna, mogu biti meka - snežna krupa, ili obavijena ledom -ledena krupa. Pada u proleće.
4. Grad – pada u vidu sitnijih ili krupnijih kristala leda. Izlučuje se zajedno sa jakom kišom leti. Njegov postanak vezan je za
intenzivno vertikalno kretanje vazduha. Nanosi veliku štetu poljoprivredi.

20. Merenje padavina? Količina padavina meri se kišomerom, pluviografom i totalizatorom, a izražava se u mm. Visini padavina
od 1mm odgovara količina vode od 1l na 1m2.
1. Kišomer – limeni cilindrični sud. Kiša pada na otvor i sliva se na kanticu u kišomeru. Voda iz kantice se sipa u menzuru koja
ima numerisanu skalu od 1-10. Sneg se otapa pa se voda isto tako sipa i meri količina padavina snega.
2. Pluviograf – ima mehanizam koji beleži količinu padavina u mm i vreme za koje se ona izluči.
3. Totalizator – meri se količinu padavina u planinskim nenaseljenim i teško pristupačnim predelima. On je na nogarama izugnut
iznad zemlje 2-3m. Merenje se vrši 1 mesečno, tromesečno ili šestomesečno.
Na osnovu izmerenih dnevnih količina padavina izračunavaju se sume padavina za mesec, godišnje doba, godinu. Odnos između
max i min količine padavina u istom mesecu tokom čitavog niza osmatranja je koeficijent kolebanja padavina. Čestina padavina
je broj kišnih dana. Kišni dan je najmanje 0,1 mm. Verovatnoća padavina se izračunava kada se srednji broj kišnih dana u mesecu
podeli brojem dana. Intenzitet padavina dobija se kada se srednja mesečna visina padavina podeli brojem kišnih dana.

21. Geografski raspored padavina? Raspored padavina zavisi od čitavog niza faktora, jedan od važnijih je oblačnost, tj.
bogatstvo oblaka vodom i njihova struktura. Takođe utiče temperature vazduha, raspored kopna i mora i reljef.
Izohijete – spajaju mesta sa istom sumom padavina. Najbogatije padavinama su basen Amazona, obale Gvinejskog zaliva i ostrva
Indonezije. Severno i južno od ekvatorijalnog pojasa količina padavina se smanjuje. Predeli suptropskih širina koji su izloženi
vlažnim monsunskim vetrovima (j i jz Azija) imaju veliku količinu padavina. Od suptropskih ka umerenim širinama količina
padavina se povećava i iznosi 500-1000 mm godišnje. Ali, ka unutrašnjosti kontinenta količina padavina se smanjuje do ispod
250mm pa su centralni delovi Azije i S. Amerike pustinje.

22. Pluviometrijski režim i njegovi tipovi? Pluviometrijski režim je raspodela godišnje sume padavina po mesecima ili
godišnjim dobima. Izdvajanje tipova ovih režima je izvršeno na osnovu pojavljivanja mesečnih maksimuma i minimuma padavina.
Postoji 8 osnovnih tipova:
1. ekvatorijalni – oko ekvatora. Ima veliku količinu padavina, ravnomerno raspoređeno.
2. tropski – između 10. i 20.s. i j.g.š., ima jedan kišni i jedan sušni period.
3. monsunski – u ji aziji i severnoj australiji. Maksimum padavina je za vreme leta, a minimum za vreme zime.
4. pustinjski – oko povratnika i u centralnim delovima kontinenata. Ima malu količinu padavina.
5. mediteranski – oko sredozemnog mora. Kišovite zime i suva leta.
6. primorski – u zapadnoj Evropi. Velika količina padavina, ravnomerno raspoređeno.
7. kontinentalni – manja količina padavina od primorskog. Maksimum je leti, a minimum zimi.
8. polarni – mala količina padavina.

23. Vazdušni pritisak? Je težina vazdušnog stuba preseka 1cm2, od gornje granice atmosfere do zemljine površine. 1m3 vazduha
je težak oko 1290gr. Pritisak vazduha od 1033kg/cm2 je normalni vazdušni pritisak. Njemu odgovara težina živinog stuba visine
do 760mm. Vazdušni pritisak se izražava u milibarima. Bar je jedinica za merenje pritiska jednaka sili od milion dina na cm2.
Veličina vazdušnog pritiska zavisi od temperature, vlažnosti vazduha i nadmorske visine. Ako je vazduh topliji on je ređi i lakši
pa je pritisak manji. Što je vlažniji pritisak je manji. Sa porastom nadmorske visine, veličina pritiska opada.

24. Merenje vazdušnog pritiska? Vrši se:

1. živin barometer - staklena cev ispunjena živom, na donjem kraju zagnjurena u metalni sud sa živom.
2. metalni barometar (aneroid) – zatvorene elastične mekane kutije sa tankim zidovima u kojima je razređen vazduh, pri promeni
pritiska zidovi se uvijaju ili ispravljaju.
3. barograf – automatski registruje promenu pritiska, ima veći broj kutija spojenih među sobom koje se deformišu.

25. Horizontalni raspored vazdušnog pritiska? Izobare su krive linije koje spajaju mesta sa istim pritiskom. Oblasti na zemlji
u kojima je pritisak viši od 760mm ili 1013mb su anticikloni, a oblasti sa manjim pritiskom cikloni ili depresije. Osnovni uzrok
promene pritiska je kolebanje temperature vazduha. Temperatura niža = pritisak viši. Raspored vazdušnog pritiska bi izgledao
ovako: oko ekvatora pritisak je niži od normalnog, u subtropskim širinama je visok, od subtropskih ka umerenim opada, u
polarnim predelima je uvek visok.

26. Vetrovi? Vazdušne mase u troposferi neprekidno se kreću u horizontalnom i vertikalnom smislu. Vertikalna strujanja mogu
biti uzlazna i silazna. Horizontano kretanje je vetar. Uzrok mu je nejednak raspored vazdušnog pritiska. Razlika u vazdušnom
pritisku na rastojanju 1 meridijanskog stepena (111km) je barometarski gradijent. Pravac vetra određuje se stranom sveta sa
koje duva. Ponekad se određuje i azimutom, tj. uglom koji zaklapa pravac vetra sa pravcem severa. Pravac i brzina vetra se
određuju pomoću Vildovog vetrokaza, koji je na visini od 10-12 m. Savršeniji i tačiji instrument za merenje brzine vetra je
anemometar – 4 šuplje polulopte pričvršćene za osovinu koje se okreću pod uticajem vetra. Kada se broj pređenih m podeli
vremenom za koje su se kugle okretale, dobija se srednja vrednost brzine vetra.Jačina vetra se odrešuje po Bosforovoj skali od
0-12. Vetar stalno menja svoj pravac i brzinu. Na osnovu utvrđivanja pravca za duži niz godina utvrđuje se čestina pojedinih
vetrova koja se grafički prikazuje ružom vetrova.

27. Klasifikacija vetrova? Vetrovi su veoma različiti ali, sve ih možemo podeliti u 3 grupe: stalne, periodične i lokalne.
1. Stalni – određeni su opštim rasporedom vazdušnog pritiska na zemlji. Zovu se i planetarni vetrovi. U stanle vetrove spadaju:
pasati, antipasati, zapadni i polarni. Pasati – duvaju iz suptropskih širina ka ekvatoru. Antipasati – na visinama iznad 4 km
vazduh se kreće ka severu i jugu. Pasati i antipasati obrazuju 1 kolo vazdušnih struja. Iz suptropskih ka umerenim pojasevima
duvaju zapadni vetrovi. na visinama oni se kreću ka nižim širinama gde se iznad suptropskih predela sudaraju sa antipasatima i
spuštaju – 2. kolo vazdušnih struja. U polarnim oblastima vazduh struji ka depresijama oko stožernika i obrazuje polarne
vetrove (istočni), sudaraju se sa zapadnim, dižu uvis i kreću ka polovima – 3. kolo vazdušnih struja.
2. Periodični – dele se na one sa poludnevnim i polugodišnjim periodom. 1. Poludnevnim – danik i noćnik (između kopna i
mora), dolinski i gorski vetar (u planinskim predelima). 2. Polugodišnji – monsuni, duvaju sa kopna na more, i obrnuto.
Najizrazitiji su u jugoistočnoj Aziji.
3. Lokalni – karakteristične su za pojedine oblasti. Nastaju pod uticajem lokalnih geografskih faktora. U njih spadaju: fen - u
planinskim oblastima, najviše u Alpima. On je topao i suv vetar, topi sneg. Najčešći je u proleće i jesen; bura - je hladan, jak i
slapovit vetar. Duva u jadranskom primorju. Podižući morske talase razbija ih u kapljice koje zasipaju kopno posolicom koja
uništava svaku vegetaciju; široko - je južni vetar pa ga zovu jugo, nastaje kad je nad severnom Afrikom visok, a iznad Evrope
nizak pritisak. Suv je i vreo, a preko sredozemnog mora prima vlagu pa donosi oblačno i kišovito vreme; košava - je jugoistočni
vetar koji duva sa Karpata i kroz Djerdapsku klisuru; tornado - je gigantski vazdušni vrtlog prečnika od nekoliko m do nekoliko
stotina metara. Kreće se oko 50km/h. Za trubom koja za sobom ostavlja pustoš nailaze tamni oblaci sa kišom i gradom. Najčešći
su u južnim i centralnim delovima SAD i u Meksiku; orkani - snažna vrtložna strujanja u tropskim predelima. Obrazuju se iznad
okeana u blizini ekvatora gde su temperature vode više od 26C.

28. Vazdušne mase i frontovi? Troposferu čine vazdušne mase koje se razlikuju po temperamentu, vlažnosti i prozračnosti.
Razlikuju se 4 osnovna tipa vazdušnih masa:
1. arktički i antarktički vazduh – niske temperature, mala vlažnost i velika prozračnost. Izaziva snižavanje temperatura;
2. polarni (borealni) vazduh – u oblastima visokog pritiska umerenih širina, mala vlažnost niske temperature zimi, a visoke leti;
3. tropske vazdušne mase – u subtropskim oblastima visokog pritiska, veoma je topao, suv i slabo prozračan;
4. ekvatorijalni vazduh – oko ekvatora, topao i vlažan.
Zone po kojima se različite vazdušne mase dodiruju su vazdušni frontovi. Postoje tropski, polarni i arktički front. Frontovi
mogu biti topli i hladni. Topli – kad topliji vazduh prodire u hladan, a hladan obrnuto.

29. Vreme i klima? Vreme je stvarno stanje atmosfere iznad nekog mesta u momentu merenja i osmatranja. Ono je podložno
promenama, ima veliki značaj za privrednu delatnost, naročito poljoprivredu i vazdušni saobraćaj. Važno je unapred znati kakvo
će vreme biti. Predvidjanje vremena je prognoza. Svaka prognoza duža od 72h malo je pouzdana. Ona je omogućena gustom
mrežom meteoroloških stanica. Sinoptičke karte se rade nekoliko puta u toku dana i daju kratkotrajnu prognozu vremena. Klima
ili podneblje je mnogogodišnjji režim vremena iznad nekog mesta ili oblasti. Visina sunca i dužina trajanja sunčevog sjaja imaju
najveći uticaj na klimu, ali utiču i raspored kopna i mora, reljef, biljni pokrivač...Klima koja bi zavisila samo od količine
sunčevog zračenja je matematička klima. Na zemlji vlada fizička ili realna klima, koja je rezultat dejstva svih klimatskih
činioca.

30. Klimatski pojasevi? Austrijski klimatolog Supan za granice izmedju toplotnih pojaseva je uzeo odredjene izoterme. Podelio
je zemlju na 5 toplotnih pojaseva. Žarkim je ograničen izotermom od 20C. Umereni (x2) – izmedju 20 i 10C. Hladni (x2) –
polarne oblasti do 10C. Prema temperaturama i padavinama izdvaja se 11 klimatskih pojaseva: ekvatorski (slabi vetrovi, dosta
padavina, male amplitude), tropski x2 (tropski, monsunski i pustinjski), subtropski x2 (izražene sezone sa različitim
temperaturama, vlažnošću i vetrovima),
umereni x2 (velike razlike u temperaturi izmedju kopna i mora), subpolarni x2 (velike razlike izmedju leta i zime), polarni x2
(leta su hladna i oblačna, Grenland i Antarktik temperatura uvek ispod 0).

31. Klasifikacija klimata? Postoji više klasifikacija. Kepen je izdvojio 5 glavnih klimatskih tipova koje je označio velikim
slovima latinice (A-tropski vlažni, B-suvi, C-umereno topli, D-umereno hladni, E-hladni). Marton izdvaja 9 klimatskih tipova.
Berg klasifikaciju zasniva na uticaju klime na biljni svet, veliki značaj je dao i reljefu. Izdvaja 2 grupe klimata: klimat nizija
(klimat okeana i klimat kopna) i planinski klimati (klimat visoravni i klimat planinskih venaca i planina). Medju klimata nizija
izdvala 11 tipova.

32. Uticaj kopna i mora na klimu? U svim klimatskim pojasevima izdvajaju se 2 tipa: maritimni i kontinentalni. Maritimni –
bogatstvo u padavinama, mala kolebanja temperature. Kontinentalni – mala količina padavina i velika kolebanja temperature.
Vetrovi iznad mora su postojaniji i brži nego iznad kopna. Maritimni imaju veću vlažnost od kontinentalnih, takodje imaju veću
oblačnost. Magle iznad okeana se javljaju češće leti nego zimi. One nastaju mešanjem toplijeg vazduha sa kopna sa hladnijim
iznad mora. U kontinentalnim oblastima magle nastaju zbog inetenzivnog hladjenja vazduha noću i zimi. U nižim širinama veću
količinu padavina dobijaju zapadni delovi okeana i istočne obale kontinenta, a u umerenim je obrnuto.

33. Uticaj morskih struja na klimu? Morske struje predstavljaju horizontalno kretanje vode u morima. Dele se na tople i
hladne. Klimatski uticaj struja ogleda se na temperaturu vazduha. Temperatura vazduha u nižim širinama na istim paralelama su
niže pored zapadnih nego pored istočnih obala kontinenata. U zapadnim delovima okeana gde počinju tople morske struje
temperatura vazduha su više nego u istočnim delovima. U umerenim širinama, u sz Evropi gde prolazi golfska struja
temperature su više nego na istim širinama na primorju s Amerike. Ukoliko tople morske struje dublje prodiru u više geografske
širine utoliko je njihov klimatski uticaj veći. Povećavaju isparavanje i padavine, a hladne deluju obrnuto.

34. Uticaj reljefa na klimu? Reljef ima veliki uticaj. Sa visinom se menjaju svi meteorološki elementi što dolazi do obrazovanja
planinske klime. Intenzitet direktnog sunčevog zračenja je sve veći sa porastom visine jer je vazduh redji. Najveći intenzitet je
zimi i u proleće. Intenzivnije je i zemljino izračivanje, zbog razredjenog vazduha i malo vodene pare. U toku zime često
temperature sa visinom ne opadaju već rastu = temperaturne inverzije. Oblačnost se sa povećanjem visine smanjuje jer se oblaci
obrazuju ispod planinskih vrhova. U umerenom pojasu „oblačni region“ je na visini od 800 do 1500m. Planine imaju dosta dana
sa maglom. Količina padavina na planinama povećava se sa visinom do odredjene visine, tzv. kondenzacionog nivoa, a zatim se
smanjuje. Kondezacioni nivo leži na različitim visinama. Klima suvlja – nivo na većoj visini. Sa povećanjem nadmorske visine
padavine prelaze u sneg, iznad 3500m je isključivo sneg. Na njega utiču vetar i oblici reljefa.

35. Uticaj biljnog pokrivača na klimu? Biljni pokrivač znatno utiče. Golo zemljište se brže zagreva i hladi nego zemljište sa
travom ili šumom. On smanjuje kolebanje temperature vazduha. Vegetacija povećava isparavanje, šume smanjuju brzinu vetra i
povećavaju količinu padavina, a u umerenom pojasu povećavaju dužinu trajanja snega.

36. Mikroklima? Je klima na malom prostoru i do 2m visine. U 2 mesta udaljena samo nekoliko stotina metara mogu postojati
znatne razlike. Mikroklimatske razlike se na većoj visini i pri mutnom vremenu smanjuju. Mikroklima se obrazuje pod uticajem
malih oblika reljefa različitog biljnog pokrivača, vodenih površina... Razlike postoje i izmedju centra grada i njegove okoline, pa
čak i unutar samog grada. Za proučavanje mikroklimatskih razlika potrebna je gusta mreža meteoroloških stanica.
37. Klima gradova? Svaki veliki grad ima posebnu klimu koja se razlikuje od okoline. U gradu ima mnogo gradjevina, asfalt,
beton, troši se ugalj i drugo gorivo. Veća je zamućenost vazduha pa je direktno sunčevo zračenje manje. Temperature vazduha
su u gradu više nego u okolini. Razlike u temperaturi vazduha leti mogu biti i do 2 stepena. Zbog viših temperatura relativna
vlažnost u gradu je manja nego u okolini. Kiša koja pada u gradu otekne kanalizacijom pa ne isparava. Oblačnost je veća nego u
okolini. Količina padavina je najveća u centru i smanjuje se ka periferiji. To je zbog veće količine prašine koja omogućuje brže
stvaranje oblaka.

38. Promena klimata? U toku duge geološke prošlosti klima na zemlji se menja. Zaključuje se na osnovu ostataka biljnog i
životinjskog sveta i sedimentnih stena. Naslage soli – suva i topla klima, crvenica – topli i vlažni klimat, krečnjaci – nastali
taloženjem skeleta i ljuštura morskih organizama iz toplih mora ukazuju na topli klimat. I broj biljnih i životinjskih vrsta ukazuje
na klimu u kojoj su se one razvijale. Veoma važan pokazatelj hladnog klimata je lednički materijal. Mnoge oblasti koje danas
imaju toplu, vlažnu klimu nekad su bile pod lednicima i obrnuto. Kolebanje klime bilo je veliko u kvartaru (pre 600.000 – 18.000
) U njemu je bilo 4 ledena i izmedju njih 4 toplija perioda. O uzrocima promene klima postoji 3 grupe hipoteza:
1. astronomski - zbog promene nagiba zemljine ose ka ekliptici.
2. fizičke - zbog promene količine sunčevog zračenja i promena u atmosferi.
3.geomorfološke i geološke - zbog izdizanja zemljine kore, promene rasporeda kopna i mora... Temperatura vazduha na severnoj
polulopti od kraja 19. veka postaje sve više. Zbog toga se lednici povlače u veće visine, opada nivo Kaspijskog i Slanog jezera,
mnoge životinje se sele ka severu.

LITOSFERA

1. Litosfera i reljef kopna? Litosfera je čvrst stenovit spoljašnji omotač zemlje. Litos-kamen. 3 grupe stena:
1. Magmatske – hlađenjem i očvršćivanjem usijano-tečne mase iz unutrašnjosti, dve grupe: dubinske i površinske.
2. Sedimentne – taloženjem rastresitog materijala, produkti raspadanja i razaranja postojećih stena, tri grupe: mehaničke,
organogene i hemijske.
3. Metamorfne – preobražajem magmatskih i sedimentnih stena pod uticajem temperature i pritiska.
Debljina Zemljine kore je 30-70 km. Hemijski sastav 90% čine: kiseonik, silicijum, aluminijum, kalcijum, magnezijum, natrijum
i kalijum. U površinskom sloju ima silicijuma i aluminijuma (sial), ispod je dublja zona gde preovlađuje magnezijum (sima). Sva
uzvišenja, udubljenja i ravnice na kopnu, tj. svi oblici vertikalne raščlanjenosti čine reljef. On je nastao radom unutrašnjih -
endogenih i spoljašnjih - egzogenih sila. Geomorfologija proučava reljef. Deli se na tektonsku i erozivnu. Tektonska proučava
endogene, a erozivna egzogne sile. Reljef je veoma važan, od njega zavisi klima, vodeni tokovi, biljni prekrivač.

2. Tektonska geomorfologija? Unutrašnje sile se pokazuju u obicima: epirogeni, orogeni pokreti, vulkanizmi i zemljotresi.

3. Epirogeni pokreti i oblici? Epirogeni pokreti su veoma spora, ali stalna kretanja prostranih delova zemljine kore. Njima se
stvaraju najkrupniji olici u reljefu: kontinenti i okeanski baseni. Dovode do pomeranja obalskih linija, tj nadiranja mora na kopno
- tangresije (preko plitkovodnih talože se sedimenti dubljih facija) i povlačenja mora sa kopna - regresije (obrnuto). Morski
sedimenti na na priberžnim terasama visokim više metara govore o epirogenom izdizanju kopna. Epirogeno spuštanje kopna
utvrđeno je u svim onim oblastima koje su za vreme ledenog doba bila pokrivena ledenim pokrivačem do 2000m debljine. Na
epirogeno izdizanje u unutrašnjosti kontinenta ukazuje pojačano produbljivanje rečnih dolina.

4. Orogeni pokreti i oblici? Orogeni pokreti su brzi i intenzvni. Dovode do poremećaja slojeva i masa u kori. Dele se na 2 grupe:
horizontalne (tangecijalne) i vertikalne (radijalne). Tangencijalnim, pod uticajem bočnog potiska vrši se nabiranje prvobitno
horizontalnih slojeva i Zemljinoj kori. Tako nastaju venačne planine. Tokom duge istorije dogodila su se 4 nabiranja: huronsko
(SAD, Skandinavija, s.Sibir), kaledonsko, hercinsko, alpsko (najznačajnije – formirane mlađe venačne planine: Alpi, Pirineji,
Apenini, Himalaji, Andi, Kordiljeri). Radijalni pokreti dovode do vertikalnog izdizanja ili spuštanja pojedinih delova duž rasednih
linija. Ako se zemljište izdiže između 2 raseda obrazuje se horst ili timor. Kada se spusti između 2 raseda, obrazuje se rov ili
graben. Ovalna udubljenja strmih strana nastala spuštanjem duž raseda su kotline. Rasedanjem nastaju rasedne ili gromadne
planine. Kada su rasednuti slojevi horizontalni ili blago nagnuti – ploče, a poremećeni – mase, masivi.

5. Vulkani? Vulkani su mesta na zemlji vezana sa unutrašnjošću pukotinom ili kanalom, kroz koji izbijaju vreli gasovi i pare,
stenovita parčad i lava. Dele se na aktivne (žive – vrše erupcije) i ugašene. Lava sa drugim produktima erupcije obrazuje obično
kupasta uzvišenja – vulkanske kupe. Otvor na vrhu kupe je levkastog oblika – krater. Na stranama se javljaju adventivni krateri
i kupe. Erupcije su praćene eksplozijama i razaranjima. Pri tome se krater proširuje, tada se nazivaju kaldere. Lava je usijano-
tečna masa koja iz kratera izbija na površinu. Temperatura joj je oko 1000C. Može biti kisela (sadrži 80% silicija) i bazična (do
50% silicija). Bazična se razliva preko površine i pravi potoke lave i vulkanske platoe. Vulkanske erupcije se javljaju i na dnu
mora i okeana.Tada nastaju vulkanska ostrva.

6. Geografski raspored vulkana? Veoma je neravnomeran. Može se izdvojiti 4 oblasti. Najviše aktivnih (oko 61%) ima u
priobalskom pojasu oko tihog okeana – Vatreni pojas Pacifika (Kamčatka, Japanska o., duž obala S. i J. Amerike), zatim
Sredozemnomorski pojas (Vezuv, Etna, Stromboli, Vulkano), Atlantski pojas (Island, Azorska, Kanarska), Istočno-afrički pojas.

7. Zemljotresi i trusni oblici? Zemljotresi su iznenadna podrhtavanja zemljine kore izazvana unutrašnjim silama. Oblasti u
kojima se javljaju su seizmičke ili trusne oblasti. Zemljotrese registruju seizmografi. Oni su najstrašnije prirodne katastrofe. Mesto
gde potres nastaje je hipocentar (na dubini od 10-60km). Njegova projekcija na površini, gde se najjače oseća, je epicentar. Linije
koje povezuju mesta sa istom jačinom potresa su izoseiste. Jačina zemljotresa se meri stepenima. Međunarodna skala ima 12
stupnjeva. Pri zemljotresima zemljište se njiše i izdiže i spušta. Oni imaju 3 faze: početnu, glavnu i završnu. Prema uzrocima koji
ih izazivaju, dele se na: urvinske (oburvavanje pećina u unutrašnjosti kore), vulkanske (prethode erupcijama) i tektonske (usled
pokreta slojeva i masa u zemljinoj kori). Trusne oblasti se javljaju u nabranim zonama, tj u predelima gde kretanje masa još nije
završeno. Zemljotresi stvaraju nove oblike reljefa, ali oni su mali, pukotine i manji rasedi.

8. Osnovni oblici reljefa? Planine i ravnice.

9. Planine? su jasno istaknuta i prostrana uzvišenja u reljefu, koja se dižu sa okolnih nižih i zaravnjenih terena. Podnožje je linija,
tj. pregib kojom se strane dodiruju sa niskim zemljištem. Od podnožja ka vrhu se dižu planinske strane, koje kada su strme nazivaju
se litice. Vrhovi mogu biti zaobljeni - glavice i oštri – šiljak, čuka. Udubljenja između vrhova su prevoji. Ogranci koji se od vrhova
spuštaju ka podnožju pri čemu se visina postepeno smanjuje su kose. Planine su nastale izdizanjem pojedinih delova Z.kore. Prema
postanku dele se na:
1. Venačne – horizontalnim pokretima, nabiranjem slojeva sedimentnih stena. One su najviši i najizrazitiji oblici u sadašnjem
reljefu kontinenata.
2. Gromadne – rasedanjem terena duž velikih pukotina.
3. Vulkanske – nagomilavanjem izbačene lave.
Planine čiji su viši delovi radom spoljašnjih sila razoreni preobraćene su u planinske trupine. Mogu biti ponovo izdignute –
tektonski podmlađene planine. Planine su grupisane u sisteme: venačne u vence, gromadne u mase. Prema visini se dele na: niske
do 1000m, srednje 1000-2000m, visoke iznad 2000m. Uzvišenje sa visinom manjom od 500m je brdo, a manje - breg, brežuljak
je do 200m.
Mlade venačne planine u Srbiji su karpatsko-balkanske. Stare gromadne su Rodopske (južna Srbija ka Panoniji).
Prema pravcu pružanja dele se na: 1. kordiljersko-andske, 2. alpske, 3. gromadne (s i j od Alpa), 4. vulkanske (tropski predeli).

10. Ravnice? Su prostrani zaravnjeni delovi kopna čija je površina blago nagnuta u jednom pravcu. Na visini do 200m su nizije,
a na većim – platoi - visoravni. Ravnice mogu biti strukturne (izgrađene od horizontalnih slojeva, pa se još zovu i ploče, table) i
erozivne (nastale radom spoljašnjih sila). Aluvijalne ravni su ravnice nastale taloženjem materijala koji su reke donele sa planina.
Fluvio-glaijane ravni nalaze se u oblastima drevnih lednika. Jezerske ravnice nalaze se u predelima nekadašnjih jezera. Kotlinske
ravnice predstavljaju uravnjena dna kotlina. Depresije su prostrana udubljenja na kopnu ispod morskog nivoa.

11. Erozivna gomorfologija? Mehaničko i hemjsko razaranje postojećih oblika i odnošenje stenovite podloge je erozija, a
taloženje istih – akumulacija.
12. Razaranje i rastvaranje stena? Razaranje stena je najintenzivnije u kontinentalnom i pustinjskom klimatu. Svi minerali u
stenama se skupljaju i šire. To dovodi do pukotina u stenama. Raspadnuti, rastresiti materijal je eluvijum. Kotrljajući se on odadire
podlogu, razoravaju druge stene i sa njih otkidaju novu parčad, ovaj rad je korazija. Male pukotine na površini su leptokaze,
avertikalne dijaklaze. Paraklaze su rasedne pukotine koje poremećuju slojeve, a dijastrome pukotine među slojevima. Na
raspadanje utiče i voda koja ponire u pukotine i tokom zime se u njima zamrzava. Ako se u stenama jave velike pukotine ili je
nagib slojeva velik, može da dođe do naglog oburvavanja – urnis. Oni se dešavaju i pri jakim zemljotresima. Na raspadanje stena
utiče i njihov sastav, struktura i boja. Homogene stene pucaju do većih dubina nego stene izgrađene od različitih minerala. Ako
se na nekom rtu oburvavaju stene s jedne i druge strane može se dogoditi da se rt probije i u njemu obrazuje otvor – prozorac,
šuplja stena. Sitnozrne stene se više raspadaju nego krupnozrne. Biljke svojim korenom proširuju pukotine, aili ono vezuje
raspadnute komade i ne dozvoljava im dase kreću. Atmosferska voda koja pada na zemlju i upija se u podlogu nije potpuno čista
– kroz vazduh skuplja ugljen-dioksid i druge elemente, kroz zemljište humusnu kiselinu. Time utiče na rastvaranje stena, naročito
karbonatanih, gde se stvaraju mnogi oblici reljefa. Promena stena pod hemijskim uticajem je hidratacija.

13. Abrazija? Rad talasa, koji se sastoji u rušenju obala, odnošenju otrgnutog materijala i pomeranju obalske linije je abrazija, a
oblici reljefa koji pri tome nastaju su abrazioni, priberežni ili litoralni. Na abraziju utiče geološka struktura i sastav stena obale.
Talasi su najvažniji agens, a struje, plima i oseka utiču malo. Abrazijom se stvaraju erozivni i akumulativni abrazioni oblici. 1.
Erozivni – 1) Talasna potkapina – udubljenje duž obale u nivou mora koje se proširuje i pomera ka unutrašnjosti kopna. 2)
Produžavanjem potkapine ka kopnu slojevi i stene iznad nje ostaju bez oslonca pa se oburvavaju i stvaraju strm odsek – klif, 3)
Pomeranjem obale stvara se priberežna terasa. 4) ranije stvoreni klif postepeno se snižava dobija blag nagib ispod koga talasi
talože pesak, ovakva niska peskovita obala je žalo. 5) strm odsek koji je ranije odvajao morski basen od kopna je kontinentalni
odsek.
2. Akumulativni – nastaju taloženjem materijala koji su talasi otrgli od obale ili reke donele sa kopna, na svim mestima gde snaga
talasa oslabi. Pri tome se stvaraju peščani sprudovi i bedemo koji se nazivaju priberežni sprud ili litoralni kordon. Taloženje
materijala može da obrazuje peskovite sprudove koji mogu da spoje ostrvo sa kopnom – tombolo, prevlaka ili peresip.
Obale izgrađene od čvrstih stena su strme i visoke a kontinentalna površ pored njih je uzana, dok su obale izgrađene od mekih
stena niže, a priberežne terase pored njih široke. Ako su slojevi izgrađeni i od čvršćih i mekših stena abrazija će napredovati u
mekšim i od njih praviti zalive, a od čvšćih će ostati rtovi i poluostrva. To je selektivna abrazija.

14. Tipovi obala, zaliva i ostrva? Obale se s obzirom na pravac pružanja planina dele na atlantske (poprečne – zaklapaju prav
ugao sa obalom, razuđenije) i pacifičke (uzdužne – paralelne sa obalama, koje su strme i slabo razuđene). Razuđenost obaa zavisi
od tipa, njenog geološkog sastava i strukture, ali i od stadijuma njenog razvitka. Prema načinu postanka obale se dele u 4 grupe:
1. Tektonske (potapanjem zemljišta spuštenog tekt.pokretima),
2. Erozivne (potapanjem erozivnog reljefa),
3. Organogene (razvijene u toplim morima, koralske-od koralskih sprudova i mangrovske-od tropskke vegetacije),
4. Abrazione (reljef prvobitno uništen abrazijom).
Zalivi su delovi mora koji zalaze u kopno. Dele se na:
1. Tektonske (usled spuštanja zemljišta i prodiranja mora),
2. Rijasi (potapanjem rečnih ušća),
3. Estuari (levkasti zalivi široko otvoreni ka moru, potopljena i proširena rečna ušća),
4. Fjordovi (uzani duboki vijugavi zalivi koji se po nekoliko stotina kilometara uvlače u kopno, imaju visoke strane).
Ostrva se dele na: 1. Kontinentalna (blizu obala kontinenta, nastali kada se delovi kont.spuste a viši ostanu ostrva), 2. Vulkanska
(nastaju podmorskim vulkanskim erupcijama, na njima su aktivni ili ugašeni vulkani), 3. Koralska (u tropskim morima čija voda
ima t od 18C i kiseonik važan za život korala, koralske tvorevine su sprudovi i prstenasta ostrva-atoli), 4. Abraziona (kada se
nagomila peskoviti materijal koji su talasi otrgli od obale, ali snagom talasa rtovi mogu biti probijeni odvojeni od kopna i
pretvoreni u ostrvo).

15. Denudacija i denudacioni oblici? Denudacija je prenošenje rastresitog tla i ogolićavanje stenovite podloge. Površinsko
slivanje atmosferske vode je spiranje. Ono zavisi od sastava zemljišta, nagiba, vegetacije i intenziteta padavina. Meko zemljište,
veće padavine i strme padine - spiranje je veće. Vegetacija smanjuje spiranje. Kišnica u reljefu stvara brazde i žlebove-vododerine
i jaruge. Raspadnuti materijal koji je vodom snesen u podnožje uzvišenja je deluvijum, on klizi i nagomilava se u vidu brežuljaka
- urvina. Kliženje rastresitog materijala preko zamrznute podloge je soliflukacija ili plivun. Zemljište ispod stenovitih blokova
zaštićeno od odnošenja ostaje u vidu stubova ili piramida, svaki stub na vrhu ima krupni stenoviti blok koji liči na glavu pa se
nazivaju glavutci (Djavolja varoš).

16. Rečna erozija? Odadiranjem podloge materijalom koji nosi reka menja pad rečnog korita. To je rečna erozija, a oblici koji
pritom nastaju su fluvijalni ili rečni oblici. Snaga reka zavisi od proticaja, ali više od brzine vode. U donjim tokovima imaju
manju snagu, pa dolazi do taloženja materijala. Tako nastaju akumulativni rečni oblici. Uzdužni profil sa padovima pri kojima je
snaga reke tolika da može samo da savlađuje trenjem i omogućuje oticanje vode je ravnotežni profil. Reke su najveći nivelatori i
teže da uravne površinu zemlje.
17. Erozivni rečni oblici? Tu spadaju: 1. rečno korito - žleb kojim reka otiče, ima dno i strane. Reke sa velikim proticajem imaju
duboka korita. 2. rečna dolina - udubljenje u reljefu koje se sastoji iz dolinskog dna u kome je korito reke i dolinskih strana.
Doline nastaju udruženim radom vertikalne i bočne erozije. Na proširivanje dolina veliki uticaj ima raspadanje stena i spiranje
materijala. Kada bočna erozija oslabi vertikalna se pojačava. 3. basen rečnog sliva - rašćlanjeno udubljenje koje zahvata ceo sliv
jednog rečnog sistema, tj sve doline. Preko glavne reke uspostavljena je veza izmedju svih pritoka u sistemu. Doline mogu biti
uske i duboke (disekcija je jaka), ili plitke i široke (disekcija slaba). Ako je mreža gusta tekstura je fina, a ako je retka tekstura je
gruba.

18. Akumulativni rečni oblici? Količina nanosa u rečnoj vodi zavisi od osobina stena, nagiba, vegetacije. Najmanje materijala
nose reke kroz kraške terene. Na strmim padinama spiranje je veće. Vegetacija sprečava spiranje. Sa smanjenjem pada smanjuje
se brzina reka, pa se materijal taloži. Tako nastaju akumulativni oblici u koje spadaju:
1. plavine - na mestima gde se pad vodenih tokova naglo smanjuje.
2. rečna ostrva-ade – u donjim tokovima reka gde se smanjuje brzina vode, taloži se pesak i mulj i stvara sprud. Stvaraju se i
uzvodno od mesta gde se spajaju 2 velike reke zbog sukobljavanja vodenih struja. Nastaju i na proširenim delovima korita gde su
brzine male. Ade stvaraju i potopljeni predmeti na dnu reke. Kao što se brzo stvaraju brzo i nestaju.
3. delte - nastaju na ušću reka mora i jezera gde prestaje njihova snaga i taloži se materijal. Veličina delte zavisi od količine
materijala i od dubine mora ili jezera. Delte se stvaraju u plitkim zalivima i zatvorenim morima. Nekada se povećavaju brže, a
nekada sporije. Neprekidnim porastom jezera ili zalivi mogu biti zatrpani rečnim nanosom.
4. aluvijalne ravni - u donjim tokovima reka. Pri visokim vodostajima reke se izlivaju i plave doline. Taloži se sitan pesak i mulj.
Paralelno sa obalama - kao neka vrsta prirodnih nasipa pružaju se blaga uzvišenja - gredice.

19. Modifikacija procesa rečne erozije? U faktore koji menjaju erozivni proces spadaju:
1. Početni ili inicijalni reljef – stvoren je radom unutrašnjih sila. Utiče svojom visinom i oblicima. Na pregibima gde su padovi
veći vertikalna erozija će biti jača i dolina uska a gde su padovi manji, dolina će biti široka. Ovakve doline sa proširenjima i
suženjima su kompozitne doline. U potolinama se mogu obrazovati jezera koja se spajaju pritokama i otokama. Klisure su nastale
usecanjem otoka a kotline tektonskim pokretima. Pri obrazovanju tokova padovi mogu biti veliki pa se javljaju brzaci. Ako ima
pregiba nastaju vodopadi (prvobitni), a kada ima stepeničastih odseka nastaju slapovi.
2. Promena klime – ako postane vlažnija i hladnija proticaj se povećava, ako postane suvlja i toplija proticaj se smanjuje, taloži
se materijal, izdiže dno, stvaraju ade i proširuju doline.
3. Geološki sastav – preko mekših stena - široke doline, preko skvažljivih stena koje upijaju doline su uske i duboke. Sa
vertikalnim stranama = kanjoni. Epigenetske klisure nastaju kada reke teku u višem zemljištu od otpornijih stena. Mogu biti ivične,
središne i rtaste. Geološka građa – uzdužne doline koje su usečene u pravcu pružanja slojeva mogu biti asimetrične.
4. Tektonski pokreti – mogu biti: pozitivni (izdiže se rečni profil i produbljuje korito) i negativni (spušta se i proširuje korito);
lokalni pokreti zahvataju samo deo doline, a regionalni celu; rasedni lokalni pokreti ogledaju se u izdizanju i spuštanju delova
profila duž 1 ili više raseda; Epirogenim izdizanjem profila dolazi do pojačane erozije na tom mestu, tu nastaju ascedentne klisure.
Regionalni tektonski pokreti izazivaju izdizanje ili spuštanje donje erozione baze.
Ako je reka imala meandre i oni se usecaju i dobijaju strme strane – uklješteni meandri. Reka može da se probije kroz razvođe, u
njemu stvori klisuru i zađe u susedni sliv, ovakve klisure = probojnice, pojava da uvuče tu reku u svoj sliv = piraterija, a reke
uvučene stvaraju adaptacione laktove.

20. Lednička erozija? U višim geogografskim širinama i na visokim planinama razvijeni su oblici nastali radom lednika. Lednici
imaju sposobnost da vrše izvestan rad – lednička (glacijalna erozija) ili egzarcija, a stvaraju se glacijalni oblici. Kreću se sporo,
ali imaj ogromnu masu. 1m2 leda = 920kg. Materijal koji lednici nose je morena. Glacijalni oblici se dele na erozivne i
akumulativne.
Erozivni oblici – uglačane stenovite površine nastale kretanjem lednika preko čvrstih stena. Oni razaraju i nose mekše stene, a
čvrste ostaju kao brežuljci-mutonirane stene. Najvažniji erozivni oblici su cirk – amfiteatralno udubljenje strmih strana nastalo
kretanjem lednika, i valov – uzdužna udubljenja kojima se lednici kreću. Na stranama valova mestimično se nalaze zaravnjenosti
nalik na terase – glacijalna ramena. Lednici često imaju pritoke, glavni lednik dublje useca svoj valov, pa dna pritoka leže na većoj
visini. Otapanjem leda ostaju viseće doline.
Akumilativni oblici nastaju taloženjem morenskog materijala. Morene mogu biti: površinske (od raspadnutog stenovitog
materijala), unutrašnje (propadanjem kroz pukotine u lednik) i podinske (do dna ledničkog valova). Na kraju lednika, sav materijal
koji je on dotle nosio i gurao nagomilava se u čeonim morenama. One leže na kraju valova, zatvarajući ga obrazuju termalni
basen, gde se nalaze bedemi – drumlini. Materijal iz čeonih morena voda od otopljenog leda nosi u niže predele, transformiše se
u pesak i mulj, ovaj materijal je fluvio-glacijalni. Taloženjem se stvaraju plavine – sandr ili zandr.

21. Eolska erozija? Vetar zbog trenja o Zemljinu površinu izduvava sitne čestice, prenosi i taloži ih – eolska erozija, oblici –
eolski oblici. Erozivna i transportna moć vetra je veoma velika. Ona ne zavisi samo od brzine, već i od intenziteta uzlaznih
vazdušnih struja. Ukoliko su jača, čestice prašine se dižu na viši nivo i biće prenete dalje. Izduvavanje i odnošenje rastresitog
materijala je deflacija. Taloženje materijala koji vetar nosi je eolska akumulacija.

22. Erozivni eolski oblici? Najvažniji su: kamenite pustinje (hamade, gobi) – kada jaki vetrovi ogolićuju podlogu i ostaju krupniji
blokovi stena; pustinjsko saće – žlebovi koje je vetar stvorio u mekšim stenama, a čvršće su ostale kao grebeni; pečurkasti
ostenjaci – stenoviti brežuljak postaje u osnovi uži nego na vrhu; oaze – dna im leže blizu podzemnih voda, pa se javljaju izvori
ili jezera, to su jedina mesta gde je moguć život u pustinji; uadi – najkrupniji erozivni eolski oblici na platoima koja se izdižu
iznad ravnina i imaju veću količinu padavina, kiše obrazuju bujične tokove koji stvaraju uske klisuraste doline.

23. Akumulativni eolski oblici? Nastaju taloženjem peska koji vetar nije u stanju dalje da odnese. Peskovite pustinje (erg, kum,
šamo) – prostrane površine pokrivene peskom. Što su udaljenije od kamenite, to su izgrađene od sitnijeg peska. Proširivanjem
peskovitih pustinja – eolskom tangresijom peskom se zatrpavaju polja, šume. Na površini peščanih pustinja su duguljasti peščani
bedemi i brežuljci – dine ili dune. Kada vetra naiđe na prepreku pesak se nagomilava u vidu brežuljka oko kojeg se gomila novi
pesak. Dine menjaju svoj oblik i visinu, a manje i svoj položaj, dok više od 200 m se ne pomeraju – ustaljene dine. Između njih
su udubljenja nalik na hodnike – gasi (arap.) ulica. U njima su izvori ili jezera.
Dine se moču obrazovati i na obalama reka jezera i mora. Bahrane su peščana uzvišenja koja imaju oblik srpa ili polumeseca,
ispupčena strana je okrenuta ka vetru i blago nagnuta, a suprotna strana strma. Les je sitnozrna neslojevita, žućkasta, veoma trošna
stena sa vertikalnim pukotinama duž kojih se cepa i oburvava. Nastao je taloženjem najfinijeg peska i sitnih čestica prašine koje
je vetar izduvao iz pustinja i sedimenata. Površine pod lesom u Evropi su južno od granice do koje e dopirao inlandajs u ledenom
dobu. Navejavanje lesa se obavljalo u više mahova, to potvršuju smeđe zone ili pogrebene zemlje, na njima se razvijala vegetacija.
Danas se obrazuje humus. Na lesnim površinama se susreću lesni odseci, jaruge – surduci.

24. Kraška erozija? U karbonatnim stenama koje atmosferska voda rastvara stvaraju se kraški oblici reljefa. Kraška erozija se
sastoji u rastvaranju stena – korozija. Ona je hemijska erozija. Oblici se dele na površinske i podzemne. Ime kras potiče od naziva
geografskog platoa Kras na Istri.

25. Površinski kraški oblici? Najvažniji su: Škrape – uski žlebovi između kojih se nalaze oštri grebenčići – čebelji. Škrape su
uzane brazde, koje mogu biti rebraste – paralelne, na strmijim padinama i mrežaste – isprepletane. Površine krečnjaka sa
mnogobrojnim škrapama su škrapar, oni su bez vegetacije pa se zovu ljuti kras; Vrtače – levkasta zatvorena udubljenja u krečnjaku
sa kružnim otvorom. Na jednom km2 može biti 40-50 vrtača pa je to boginjavi kras. Dno im je pokriveno crvenicom. Prema
dubini se dele na: karličaste (široke a plitke), levkaste (prečnik isti kao dubina) i bunaraste (strme strane, velika dubina). Uvale su
izdužena udubljenja u kraškim terenima. Proširivanjem i spajanjem vrtača nastaju uvale; Kraška polja – najveća zatvorena
udubljenja u krećnjačkim terenima. Izdužena su. na dnu su često brežuljci – humovi. Imaju veliki privredni značaj jer su na njima
površine pogodne za gajenje polj.kultura. Prema hidrološkim osobinama dele se na suva, periodično plavljena i stalno plavljena
(preobraćena u jezera).

26. Podzemni kraški oblici? Ponori – otvori, pukotine na dnu vrtača i kraških polja u kojima vodeni tokovi i atmosferska voda
poniru; Jame – vertikalne, hemijskom erozijom proširene pukotine u krečnjacima i dolomitima, ako se nastavlja u neki kanal u
kojem protiče vodeni tok, onda je to bezdan; Pećine – prošireni podzemni kanali horizontalnog pravca pružanja. Hemijskom
erozijom se proširuju pukotine, pa njima protiču podzemne reke. Oburvavanjem pećinskih tavanica kanali mogu biti preobraćeni
u kanjone ili preraste. One mogu imati 1 kanal, ali često imaju čitavu mrežu kanala (najduža pećina - Mamutova u SAD, 100 km).
Voda koja se kreće kroz pukotine ima kalcijum-bikarbonat, njihovim isparavanjem se stvara pećinski bigar. Kristalizacijom bigra
stvara se pećinski nakit – stalaktiti (vise sa tavanica) i stalagmiti (dižu se ka tavanicama). Neprekidnim povećanjem mogu se
obrazovati pećinski stubovi.

27. Tipovi krasa? J. Cvijić je izdvojio 2 tipa krasa:

1. holokarst (potpuni kras) – čist goli krečnjak velike moćnosti i visine. Ima sve kraške oblike.
2. merokarst (nepotpuni kras) – nasleage krečnjaka u kome je mnogo nerastvorljivih materija, debljina mu je mala, između
krečnjaka su slojevi nepropustljivih stena. nema sve oblike kraških reljefa.

HIDROSFERA

1. Hidrosfera? Hidrosfera je vodeni omotač zemlje. Oko 71% ukupne zemljine površine je pod vodom. Jedino se voda pri običnim
temperaturama nalazi u sva tri agregatna stanja. Ukupna količina vode je 2100 miliona km3.
2. Kruženje vode u prirodi? Glavni uzrok kruženja vode je sunčeva radijacija i zemljina teža. Kruženje: isparavanje, prenos
vodene pare, izlućivanje padavina, upijanje vode u rastresitu podlogu, oticanje u mora. Godisnje ispari 518.600 km3 vode (sa
mora i okeana 86.4%), 9/10 se izluči na njih – malo kruženje (more-atmosfera-more), postoji i veliko kruženje (1/10) – more-
atmosfera-kopno-more. Sve vode na zemlji proučava hidrologija. Ona se deli na:
1. okeanografiju – mora i okeani,
2. hidrologija kopnenih voda – na kopnu:
a) hidrogeologija – podzemne vode,
b) potamologija – reke,
c) limnologija – jezera,
d) paludologija – močvare,
e) glaciologija – lednici.

3. Podzemne vode? Podzemne vode su u zemljinoj kori (porama, pukotinama, šupljinama) na dubini od 5 km. Ukupna količina
je 400 miliona km3. Prema poreklu dele se na:
1. vadozne - upijanjem i poniranjem atmosferske vode,
2. juvenilne - sintezom kiseonika i vodonika koje ispušta magma.
Šupljikavost veća – poniranje i upijanje veće. Nepropustljive stene = higroskopne. Nagib manji-upijanje veće, pljuskovi - upijanje
manje, isparavanje veće - upijanje manje.

4. Izdani? Izdan – nepropustljivi sloj zaustavlja vodu. Donja granica je stalna, a gornja se menja. Sva voda izdani je povezana.
Voda se kreće u pravcu u kom je nagnuta podloga, brzina kretanja je mala – nekoliko m na dan. Mesto gde izbija na površinu je
izvor. Na gornju granicu utiče i kapilarnost – osobina da se voda pukotinama diže ka površini, sitnije pore - dizanje veće. Ako je
dno bunara na donjoj granici izdani, ne presušuje. Lokalna izdan je na maloj dubini, hrani se kišnicom, u sušnim mesecima ispari.
Izdan između 2 nepropustljiva sloja je arteška izdan, hrani se atmosferskom vodom jedino na mestu gde je nepropustljivi sloj na
površini. Arteški bunar – kad se veštački izbuši i izbije na površinu. Subarteški bunar – izbuši se ali ne izbija na površinu.

5. Cirkulacija vode u krečnjačkim stenama i tipovi kraških izvora? U krečnjačkim stenamanema jedinstvene izdani, već su
razbijene po sistemima pukotina i kreću se uzlazno. Vrela – izvori na mestima gde površina preseca pukotine kojima se podzemne
vode kreću (u kraškim poljima, uvalama...). Tipovi kraških izvora:
1. intermitentni izvori (potajnice, mukavice) – voda izbija u pravilnim razmacima, tj daje vodu pa presuši. Sliva se u rezervoar
koji je povezan sa površinom, isticanje veće od priticanja, izvor presuši.
2. vrulje – podmorski kraški izvori slatke ili slanaste vode, na dnu mora. Slični su im sublakustrijski izvori (na dnu jezera).
3. Estavele – u periodično plavljenim kraškim poljima, za vreme kišnog perioda su izvori, a sušnog – ponori. U glavnom kanalu
ne može da prodje sva voda pa izbija na dnu polja, a kad kiše prestanu vraća se.

6. Izvori i njihova klasifikacija? Izvori su mesta gde voda iz unutrašnjosti izbija na površinu. Da bi se zaštitila i lakše koristila,
vrše se tehnički radovi. Izvori uređeni kao česme su kaptirani. Klasifikacija je izvršena prema:
1. Poreklu – vadozni (od padavina – ima ih najviše), - juvenilni (tamo gde je vulkanska aktivnost prestala), - mešoviti.
2. Hemijskom sastavu rastvorenih soli – količina soli i gasova je različita. Mineralna voda=u 1l više od 1gr rast.soli.
Mineralni izvori se dele na: gvožđevite, alkalne (NaCO3), slane (kuhinjska so), gorke (MgSO4), sumporovite (H2S), radioaktivne
(radijum, radon). Tvrdoća vode zavisi od količine rastvorenih od kalcijum i magnezijum karbonata u njima. Tvrdoća se meri
stepenima, 1=10 MgCaO i MgO u 1l vode. Manje od 12 nemačkih stepeni su lake, od 12-30 tvrde, preko 30 jako tvrde.
3. Načinu isticanja vode – gravitacioni – niz nepropustljiv sloj, - ulazni – izbija iz pukotina kojima se kreće uzvodno ili pod
pritiskom. Gejziri – izvori koji izbacuju vrelu vodu u vidu vodoskoka s vremena na vreme, imaju ritam izbacivanja i visinu
(nekoliko do 150m). Nastaju kada se vertikalnim pukotinama iz velikih dubina izbije vrela voda (120-140).
4. Izdašnosti – slabi i jaki. Slabi – izdašnost manja od 1l/s. Zavisi od bogatstva vodom koja hrani taj izvor i položaja. Prema
kolebanju izdašnosti dele se na: - postojani (isti preko cele godine), - promenljivi (koleba se u toku godine), - periodični (presušuju
u neko doba godine).
5. Temperaturi vode – iz većih dubina toplije, iz manjih zavisi od temp. zemljišta. Dele se na: - obične (ista temp kao vazduh), -
hladne (niže od vazduha), - topli (više od vazduha, topliji od 20C su banje, terme ili termalni izvori).

7. Reke? Reka je masa vode koja se kreće u rečnom koritu. Potamologija – nauka o rekama. Osnovni elementi vodenog toka su:
vodena masa i žleb (korito). Mesto gde počinje – izvor, gde se uliva u jezero, more.. – uvor (ušće). Oblast gde počinje je izvorište,
a izvorišni kraci čine izvorišnu čelenku. Ako se spoje 2 manje reke=sastavci, a 2 veće reke=stava. Pri ušću u mora može da se
račva u više rukavca=deltasto ušće. Ako su ušća potopljena i proširena levkasto ka pučini=estuari. U kraškim predelima reke
često gube vodu u ponorima – ponornice. Za vreme sušnog leta mnogi tokovi presuše – sušice, rečine, fjumare. U pustinjama se
javljaju samo posle jakih kiša, u Africi i Aziji – Vadi, a u Australiji i Americi – Kriks. Dužina toka se meri od ušća ka izvoru.
Izvijuganost reke se pokazuje koeficijentom razvitka toka=stvarna dužina/najmanja moguća dužina. Nizijske reke prave okuke-
meandre. Visinska razlika između izvora i ušća je ukupan pad vodenog toka. Svi padovi jednog toka čine njegov uzdužni profil.
Svako korito ima dno i strane. Korito je retko celo ispunjeno vodom. Površine koje rečna voda plavi su aluvijalne ravni. Deo
ispunjen vodom je ovlaženi profil, a iznad su obale. Linija koja spaja tačke najvećih dubina je talveg.

8. Rečni sistem, rečni sliv i rečne mreže? Glavna reka sa pritokama čini rečni sistem. Pritoke mogu biti prvog, drugog, trećeg...
reda. Rečni sliv je površina sa koje se atmosferska voda sliva u jedan rečni sistem. Slivovi su odvojeni razvođima, na uzvišenjima
su određena, a u ravnicama neodređena. Razvođe između susednih slivova je povija. Ako jedna reka otiče u 2 sistema=bifurkacija.
Slivovi mogu biti u izvoru širi, a ka ušću uži.
Reke koje teku u mora imaju egzoreično odvodnjavanje, a ka jezerima koja nemaju otoke-endoreično odvodnjavanje. Rečna
mreža su svi vodeni tokovi u jednoj oblasti koji ne moraju biti povezani. U planinama ima veću gustinu nego u ravnicama.
Izračunava se:
1. Po Gravelijusu - dužina glavne reke se podeli brojem pritoka. Rastojanje manje, gustina veća.
2. Po Nojmanu - ukupna dužina svih tokova se podeli površinom te teritorije.

9. Vodostanje? Visina nivoa vode u koritu je vodostaj. Mere se pomoću vodomernih letvi i izražavaju u cm. Kota 0 na vodomeru
ima određenu nadmorsku visinu. Istrumenti koji automatski registruju vodostaje su limnografi. Na osnovu dnevnih izračunava se
srednji i godišnji vodostaj. Promena vodostaja je vodostanje. Pretežni vodostaj je onaj koji na jednoj reci ima najduže trajanje.
Razlika između min i max vodostaja=amplituda. Apsolutna aplituda - za ceo period osmatranja. Pri visokim vodostajima dolazi
do poplava. Na vodostanje utiču padavine i temperature. Padavine ravnomerne=kolebanje neznatno, visoke temperature=veće
isparavanje, niske temperature=neoticanje snega. Ako je korito uže kolebanje je veće.

10. Kretanje vode u rekama? Pod uticajem zemljine teže voda se kreće koritom. Brzina zavisi od pada korita i količine vode.
Utiče i oblik korita, rapavost i količina materijala koju nosi. Brzina=1 do 6m/s. Brzina se određuje pomoću plovaka na površini,
a na dubinama pomoću hidrometrijskog krila (lopatice slične elisi, koje se okreću). Brzine su najmanje pored obala i pri dnu a
najveće ispod površine. Izotahije spajaju tačke sa jednakim brzinama. Najveća brzina je iznad najvećih dubina. Taj pojas je matica.
Ako se u koritu nalazi podvodni prag ili rt dolazi do uzvodnog kretanja vode-vrtlozi, čevrnti.

11. Proticaj? Količina vode koja protekne kroz ovlaženi profil pored nekog mesta u jednoj s (Q, m3/s). Q=površina ovlaženog
profila x brzina vode. Pri višem vodostaju površina ovlaženog profila i brzina vode su veći. Najbogatije su one reke koje imaju
prostrane slivove i veliku količinu padavina. Uticaj veličine sliva na proticaj pokazuje specifični oticaj kada m3 pretvorimo u litre
i podelimo površinom sliva. Uticaj količine padavina pokazuju: visina oticaja (sloj vode izražen u mm koji u toku godine otekne
rekom) i koeficijent oticaja (odnos između visine oticaja i količine padavina tj. koliko padavina otekne). Na proticaj utiču i reljef,
geološki sastav, vegetacija, čovek.

12. Rečni režimi? Zakonite promene vodostaja, proticaja i brzine vode na reci – elementi rečnog režima. Prema načinu hranjenja
izdvajaju se režimi:
1. nivalni (glacijalni) – od otopljenog snega i leda
2. pluvijalni – od kišnica. Max i min proticaja zavisi od padavina.
3. nivalno-pluvijalni – pretežno snežnica ali i kišnica; pluvio-nivalni – kišnica ali i snežnica. Max u proleće, a min u jesen.
4. kombinovani ili složeni – velike reke koje protiču kroz različite oblasti (Dunav).

13. Fizičke i hemijske osobine rečne vode?

Fizičke:
1. temperatura – zavisi od vazduha i zemljišta. Voda propušta sunčeve zrake (dijatermna), pa se malo zagreva, meša se pa je
temperatura podjednaka. Najniže u februaru, najviše u avgustu. Kada se t spusti do 0 dolazi do leda. Mirni tokovi se zalede pre
plahovitih.
Otapaju se usled povišenih t. Najveću dužinu (6 do 9 meseci)i debljinu leda imaju reke u Sibiru i na severu Sev. Amerike.
2. boja – zavisi od sastava i osobina stena u slivu: krečnjaci-zelenkasta, močvare-mrka, les-žutomrka, kristalasti škriljci-bistra,
otopljeni led-beličasta.
3. providnost – zavisi od boje i količine suspendovanih čestica. Najmanja je u ekvatorijalnom predelu. Mutnost rečne
vode=količina suspendovanog materijala u 1m3 vode.
Hemijski sastav je određen sadržajem rastvorenih materija i gasova u njoj. Preovlađuju karbonati (60%), sulfati (10%), hloridi
(5%) i ostale soli (25%). Visok vodostaj=najmanje soli.

14. Jezera? Jezera su udubljenja na kopnu ispunjena vodom koja nije direktno povezana sa morem. Svako jezero ima basen i
vodu. Limnologija=nauka koja se bavi proučavanjem basena, režima, osobina vode, živog sveta jezera. Osnivač je Forel. Ukupna
površina svih jezera=2,7miliona km2. Javljaju se svuda.

15. Genetska klasifikacija jezera? Postoji više klasifikacija. Klasifikacija Hačinsona:

1. Tektonska – u udubljenjima između raseda. Tu spadaju i reliktna-izdizanje moreuza i odvajanje delova mora.
2. Vulkanska – u kraterima ugašenih vulkana.
3. Lednička – u udubljenjima nastalih radom lednika: erozivna-u cirkovima (gorske oči) i delovima ledničkih korita, akumulativna
– u utoleglicama između morena.
4. Rečna – fluvijalnom ili rečnom erozijom: erozivna-u širokim dolinama-mrtvaje, starače; akumulativna-stvaranjem prečaga u
koritu.
5. Kraška – u kraškim poljima, gde su pukotine začepljene glinom – crvenicom.
6. Primorska – pored niskih peskovitih obala (lagune-stvaranjem peščanih bedema-lida) zoogena jezera od skeleta izumrlih
životinja. Limani=proširena rečna ušća odvojena od mora.
7. Eolska – u udubljenjima nastalim radom vetra (šot)
8. Zagati – stvaranjem pregrada u rečnim dolinama.
9. Urniska – oburvavanjem zemljišta usled zemljotresa.
10. Termokraška – u prostranim ravnicama sa stalno zamrznutim zemljištem.
11. Sufaziona – podzemne šupljine.
12. Monogenetska – nastali radom jedne sile. Poligenetska – više sila. Jezera ima malo gde je raščlanjen reljef.

16. Oblik i promena jezerskih basena? Oblik ukazuje na način postanka i stadijum razvitka. Okrugla – vulkanska, kraška i
lednička; izdužena – tektonska, zagati; mlada – nepravilnog oblika. Do predstave o obliku dolazi se merenjem dubina. Koriste se
prosti ili električni lot-aparati. Basen ima plitki priobalni i duboki deo, koji su odvojeni odsekom. Baseni se menjaju. Jezera imaju
4 stadijuma: mladost, zrelost, starost i iščezavanje.

17. Hranjenje jezera i kolebanje jezerskog nivoa? Jezera dobijaju vodu od padavina pritoka i sublakustrijskih izvora. Protočna
jezera imaju pritoke i otoku, a uvorna samo pritoke. Prema količini rastvorenih soli dele se na: slatkovodna (u 1l vode < 1gr);
slanasta (1-24,7gr), slana (veća od 24,7 promila). U mrtvom moru ima 275gr. Nivo jezera koleba u toku godine. Jezera u
kontinentalnom klimatu imaju veće amlitude vodostaja nego u maritivnom klimatu. Plitki basen=veće amlitude. Amplituda
vodostaja određena je odnosom između površine jezera i površine sliva. S obzirom na vodostanje jezera mogu biti: stalna,
periodična i povremena. Najveću promenu površine imaju jezera u pustinjama. Sem godišnjih postoje i sekularna kolebanja. Jezero
u fazi opadanja-regresija, u fazi porasta-tangresija.

18. Temperatura jezerske vode? Zagrevanje jezerske vode zavisi od upadnog ugla sunčevih zraka, nadmorska visina (na vecim
visinama=niža temperatura), pritoke, dubina jezerskog basena. Zagrevanje dubljih slojeva vode nastaje usled vertikalnog strujanja
vode zbog različite gustine. Slatka voda ima najveću gustinu pri temp. od +4C. Topla voda je gušća i teža pa se spušta, a hladna
se diže. Podjednaka temperatura vodene mase od površine do dna = homotermija. Daljim zagrevanjem voda postaje topla i lakša
pa se ne spušta. Sada temp. vode opadaju sa dubinom = direktna termička stratifikacija. U zimskim mesecima temp. vode se
povećava sa dubinom = obratna/inversna termička stratifikacija. Kada se temp spusti do 0 počinje zamrzavanje. S obzirom na
termičke ososbine jezera se dele na 3 grupe:
1. polarana (niža od +4 i inversnom termičkom stratifikacijom u toku cele godine),
2. tropska (viša od +4, i direktnom termičkom stratifikacijom u toku cele godine),
3. jezera umerenog pojasa (ispod i iznad +4, leti direktna termička stratifikacija, zimi inversna)
Kod svih tropskih jezera i jezera umerenog pojasa postoje 3 vertikalna temperaturna sloja: 1. epilimnion (površinski), 2.
metalimnion (sloj temp.skoka), 3. hipolimnion (hladna voda).

19. Kretanje vode u jezerima?

1. Talasi – stvaraju ih vetrovi. Kretanje čestica je kružno. Talas ima breg i dolju. Vert.rastojanje između vrha brega i dna dolje je
visina talasa, a horizontalno između 2 vrha ili 2 dolje =dužina talasa. Nagib=odnos između dužine i visine. Zimi su viši, jer je
voda hladnija, gušća i ima veći viskozitet.
2. Struje – horizontalno i vertikalno kretanje morske vode. Vert=zbog nejednake gustine, hor=zbog vetrova. Nagomilavanje vode
u delu prema kome vetar duva = denivelacija jezerske površine. Hor.kretanje = od pritoke ka otoci.
3. Plima je izdizanje, a oseka je spuštanje jezerskog nivoa pod uticajem meseca i sunca. Slabo su izražene.
4. Seš je ritmičko izdizanje ispuztanje jezerskog nivoa. Nastaje usled različitog vazd.pritiska na suprotnim krajevima jezera.
Pritisak visok=nivo spušten. Visina seša je mala, max 2.5m. Postoje jednočvorni, dvočvorni, višečvorni... seš.

20. Močvare – pojam i geografsko rasprostranjenje? Močvare su zemljišta veoma zasićena vodom, sa slojem treseta i biljem
koje zahteva veliku vlažnost. Voda se ne kreće. Nastaju zarašćivanjem plitkih jezera. Imaju bujnu barsku vegetaciju, tamno-mrku
boju. Sa povećanjem organskih kiselina smanjuje se kiseonik, pa ostaci prestaju da se raspadaju, već se ugljenišu i prelaze u barski
ugalj – treset. Prema položaju močvare se dele na: 1. niske (u ravnicama) i 2. visoke (na visoravnima, platoima i uravnjenim
razvođima). Močvare zauzimaju oko 3.5 miliona km2. Eksploatišu se pa se smanjuju.
21. Lednici – snežna granica i geografsko rasprostranjenje? Padavine se u polarnim oblastima i visokim planinama izlučuju
u vidu snega. Niske temperature ne mogu otopiti sneg pa se on održava cele godine - večiti sneg i led. Glaciologija proučava način
pojavljivanja snežnih i ledenih masa na kopnu, njihove fizičke osobine i kretanje lednika. Snežna granica (snežna linija) je pojas
u kome je količina snega jednaka njegovom otapanju i isparavanju.
Na njenu visinu utiče i količina padavina – dalje od atlantika se smanjuje količina padavina, pa se visina povećava. Na južnoj
polulopti, na istim geografskim širinama kao na severnoj snežna granica je uvek na manjoj visini. Prisojne padine=veća visina
snežne granice nego na osojnim. Veći nagib strane=sneg se teže održava. Snežanici=udubljenja zaklonjena od sunca gde se sneg
održava cele godine.
Lednika ima na svim kontinetima. Ukupna P=16.3 miliona km2. Više od 99% su kontinentalni lednici u polarnim oblastima
(Antarktik 87%). Ako je firnska oblast (koja hrani lednik) veća i ako se kreće blagim nagibom, lednici su moćniji i duži. Najduži
planinski lednik je Malaspina (100km) na Aljasci, Sijačen na Karakorumu.. Ukupna zapremina leda na Zemlji je 300 miliona
km3.

22. Usovi ili lavine? Oburvavanje ili otrljanje nagomilanih snežnih masa niz planinske strane, strmije od 15, sneg deblji od 50cm.
Opasne su lavine na nagibim od 30-35. Uzroci lavina: udar vetra, pucanj iz puške, uzvik, odron kamena.. Nastaju usled
temperaturnih razlika u slojevima snegova na površini i pri zemlji, koji postaje žitka masa i lako se pokreće. Usovi mogu biti: 1.
suvi (prašinasti) – zimi, suv i lak sneg, manje opasni; 2. vlažni (potpuni) – u proleće, sneg se topi, postaje vlažan i težak. Njima
se kreće snežna masa i rastresiti sloj zemljišta. Zaštita puteva i naselja: gradnja zidova, kosih štitova, svodova od betona.

23. Obrazovanje leda i njegove fizičke osobine? Iznad snežne granice u udubljenjima sneg se neprekidno nagomilava. Voda
otopljenog snega (snežnica) ponire u unutrašnjost snežne mase gde se mrzne. ovako se stvara firn (zrnast sneg). Zrnca firna su
povezana smrznutom vodom, ali između njih ima vazduha. Daljim srastanjem firn se transformiše u lednički led. Kretanje ledenih
masa se obavlja zbog zemljine teže. Led na pregibima puca i lomi se ali se ispod pregiba pukotine spajaju = reželacija. Voda je
gušća od leda pa led pliva u njoj.

24. Tipovi lednika? Lednik je masa leda koja se pod uticajem sopstvene težine i sile teže sporo kreće preko zemljine površine.
Svaki lednik ima oblast hranjenja i oblast ablacije - otapanje i isparavanje. Prema osobinama, obliku i načinu postanka lednici se
dele na:
1. Kontinentalni (regionalni, inlandajsi, grenlandsi) – Grenland i Antarktik;
2. Planinski – na visokim planinama iznad snežne granice, u cirkovima. Mesto gde lednik nastaje je čelo lednika.
Planinski lednici se dele na:
1. Alpski – cirkusni u cirkovima; viseći - ledene struje koje polaze iz cirkova, ali ne dopiru do dna doline ili podnožja; dolinski-
ako se spusti do dna doline i njome se kreće. Najveći = Aleč (26,8 km); regenerisani - kada se jezik lednika lomi preko odseka a
u podnožju ponovo spaja; presedlinski - ako je oblast firna na presedlini iz nje polaze jezici na dve strane.
2. Himalajski – veći od alpskih, glavni lednik ima pritoke, manje lednike.
3. Skandinavski (platoski) – na visoravnima i platoima.
4. Aljaski – veliki broj ledničkih jezika koji se spuštaju i u podnožju spajaju.

25. Kretanje lednika? Lednici se kreću pod pritiskom. Brzina zavisi od: moćnosti, nagiba, širine, izvijuganosti, hrapavosti i
temperature leda. Veća debljina i nagib = veća brzina. Veća izvijuganost i hrapavost = manja brzina. Brzina se izražava brojem
pređenih metara u toku godine. Najbrži je lednik Upernivik (Grenland – 38m/dan). Brzina može biti različita u jednom ledniku,
veća je na pregibima i suženjima nego na proširenjima.
Pri kretanju preko različitih nagiba u ledniku se stvaraju pukotine: poprečne, bočne i uzdužne. Mogu biti opasne jer su pokrivene
snegom.

26. Otapanje i kolebanje lednika? Ablacija je otapanje i isparavanje mase leda, zavisi od sunčeve insolacije, temperatura i
vlažnosti vazduha. Na sredini lednik je najdeblji, ka ivicama se smanjuje. Lednički stolovi su najčešći u tropskim oblastima, gde
zraci padaju pod velikim uglom. Snegovi pokajnici = stubovi sa stenovitom kapom na vrhu. Voda otiče preko lednika i stvara
kanale i ponire pukotinama, organizuje se u podzemne tokove i stvara ledničke pećine. Sva voda od otopljenog lednika ima mutno
belu boju = sočnica ili ledničko mleko. Ako su temperature više, a padavine manje, otapanje je veće. Kolebanje lednika zavisi od
ablacije i nagomilavanja ledene mase u oblasti cirka. Akumulacija veća od ablacije = nadiranje, a obrnuto = povlačenje. U ledenom
dobu 1/3 kopna je bila pokrivena ledom. Debljina leda preko Evrope bila je 2000m. U pleistocenu su se javljali kraći preriodi
otopljavanje = interglacijacije (Alpi x4, Rusija x3, S. Amerika x6).

27. Geografsko rasprostiranje lednika? Rasprostranjeni sun a svim kontinentima. U Australiji ih nema, ali ih ima u Okeaniji
(Novi Zeland i Nova Gvineja). Ukupna površina svih lednika na Zemlji iznosi 16.3 miliona km2 ili 11% od ukupne površine
kopna. Više od 99% ukupnih površina pod ledom zauzimaju kontinetalni lednici u polarnim oblastima, ok kojih na Antarktik
dolazi oko 87%. Planinski lednici zauzimaju samo 1%. Veličina planinskih lednika zavisi od: veličine firnske oblasti koja hrani
lednik, od nagiba padina kojima se lednik kreće, i od klimatskih prilika oblasti gde se javljaju lednici. Najduži planinski lednik je
Malaspina (100km) na Aljasci, zatim Sijačen (75km) na Karakorumu i Fedčenko (71km) na Pamiru.Triglavski lednik se nalazi na
severnoj padini Triglava na 2400m nadmorske visine, a dužina mu iznosi oko 500m. Kada bi se sav led otopio nivo Svetskog
mora bi porastao za 50m, po nekima za 66m, a čak i čitavih 100m.

28. Svetsko more i njegova podela? Sva mora i okeani su međusobno povezani – svetsko more. P=361miliona km2 (70,8%).
Raspored mora i kopna je neravnomeran. Severna polulopta = kopnene 39%, morske 61%; Južna polulopta = kopnene 19%,
morske 81%. Postoje 4 okeana: Veliki (Tihi, Pacifik), Atlantski, Indijski, Severni ledeni.
Okeani su najveći delovi svetskog mora, oni su ograničeni kontinentima. Granice:
1. Tihi i Indijski – meridijan kroz Južni rt na Tasmaniji
2. Indijski i Atlantski – meridijan kroz Igleni rt na jugu Afrike
3. Tihi i Atlantski – rt Horn (J. Amerika), preko južnih Šetlandskih ostrva do Grahamove zemlje
4. Tihi i Severni ledeni – Beringov moreuz
5. Atlantski i Severni ledeni – od poluostrva Šatlanda (Norveška) do Bafinove zemlje
Tihi okean je najveći i najdublji (Marijanski rov – 11.510m)
Mora su manji ili veći pribrežni delovi okeana, a zalivi delovi mora koji zalaze u kopno. Prema načinu na koji su odvojeni od
okeana, mora se dele na:
1. ivična (pored kontinenata, odvojeni ostrvima)
2. sredozemna (u kopnu, odvojena moreuzima; interkontinentalna i intrakontinentalna)
3. međuostrvska (interinsularna) – između ostrva
Moreuzi – uzani delovi mora koji spajaju okeane i mora. Okeanografija se bavi proučavanjem svetskog mora, reljefom njegovog
dna, osobinama i kretanjima vode.

29. Reljef dna svetskog mora? Smatralo se da je jednostavan. Do predstave se dolazi merenjem dubine. Više merenja = tačnija
predstava. Eho-lot aparat = zvuk se u vodi kreće 1500m/s, zvučni talasi upućuju na dno mora od kog se odbijaju i ponovo dolaze
do broda. Od obale ka pučini dubine se povećavaju. Plitki priobalni deo je kontinentalna površ (platforma, šelf) tu je najveći broj
ostrva. Zraci prodiru do dna pa je razvijen živi svet. Ona se završava strmim odsekom = kontinentalni odsek (dubina do 2000m).
Okeansko dno – pelaška oblast leži na dubini od 2 do 6000m i obuhvata 80% ukupne površine svetskog mora. Tu su abisalni
rovovi (najveće dubine). Najveća dubina Atlantika (9219m) je u potolini severoistočno od Portorika. Sedimenti na dnu se prema
načinu postanka dele na: terigene, organogene, hemijske. Prema mestu obrazovanja se dele na: plitkovodne, batijalne (kontinetalni
odsek), abisalne.

30. Salinitet morske vode? Slanoća je količina rastvorenih soli u gramima u 1kg morske vode (S, ‰). Prosečan salinitet svetskog
mora = 35‰. Prvu hemijsku analizu izvršio je Lavoazije 1772 g. Voda ima 32 rastvorena elementa, najviše hlorida 88,7%, sulfata
10,8%, i karbonata 0,3%. Poreklo soli – 2 hipoteze: iz vodene pare oko zemlje/rekama i podmorskim vulkanskim erupcijama.
Salinitet zavisi od isparavanja (veće = slanija). Horizontalni raspored saliniteta se prikazuje izohalinama. Najveći = suptropske
oblasti. Na salinitet utiču i pritoke (Crno more 10-19‰, Crveno more 40-42‰). Salinitet se menja i sa dubinom (povećava do
200m, opada do 1500m, dalje nepromenjen).

31. Temperatura morske vode? Zavisi od ugla pod kojim sunčevi zraci padaju (0-1m dubine apsorbuje 80-90% sunčeve
energije). Dublji slojevi se zagrevaju vertikalnim kretanjem vode. Prosečna temperatura vode na površini=17,5C, Ekvator=27-
28C, suptropske oblasti 20-23C, umerene 6-11C, polarne ispod 0C. Pored geografske širine utiču i morske struje. Godišnje i
dnevno kolebanje temperature je neznatno. Temperatura na površini se meri običnim, a na dubini obrtnim termometrima.
Temperatura vode opada do 300m brzo, a zatim sporo. U polarnim morima temperatura na površini su niže nego na dubini.

32. Led na moru? Morska voda se mrzne pri negativnim temperaturama. Salinitet veći=tačka mržnjenja niža. Led je slaniji kad
se obrazuje brzo nego postepeno. Morski led ima glatku površinu u početku, ali puca i lomi se u sante koje se slepljuju i do 20m
debljine. Pored morskog u morima je i rečni i lednički led (slatkovodni). Ledeni bregovi nastaju od leda koji lednici unose u mora.
Otkidanje bregova izaviva talase od 35m. 9/10 mase ledenog brega je ispod površine vode. Ako ima više vazduha manje je
zagnjuren. Krećući se ka nižim geogografskim širinama, oni se otapaju i menja im se oblik i veličina.

33. Optičke osobine morske vode?

1. Prozračnost (providnost) – zavisi od količine suspendovanih čestica (manja kod obale nego na pučini). Toplija i slanija mora
su providnija. Na dubini od 30m horizontalna vidljivost je 25m, na 400m je mrak, ali svetlost može doći i do 1500m. Providnost
se meri pomoću Sakijevog kotura=bela metalna kružna ploča prečnika 60cm. Sargasovo more=66m providnost.
2. Boja – zavisi od upijanja i rasipanja svetlosti u njoj. Pri velikoj prozračnosti ima plavu boju, sa povećanjem čestica plavozelenu
ili zelenu. Utiče i boja neba, ugao sunčevih zraka, boja dna, rečni nanos.
3. Fosforescencija (svetlucanje) – uzrok nije dovoljno objašnjen. Potiče od sićušnih organizama, ali i od magnetnog polja zemlje.
Tipično je samo za morsku vodu. Najveća je u tropskim morima.
34. Kretanje morske vode?
1. Talasi – ako ih stvaraju vetrovi=vetrovni talasi, potrebna je brzina od 25cm/s. Talas ima breg i dolju. Pri talasanju svaka čestica
vode se kreće kružno. Svaki talas ima: visinu=vertikalno rastojanje od vrha brega do dna doline; dužinu=horizontalno rastojanje
između vrhova 2 brega ili 2 doline; perioda talasa=vreme za koje čestica vode pri svom kruženju opiše pun krug; brzina=put koji
vrh talasnog brega pređe za 1 sekundu. Dimenzije i oblik talasa su različiti. Obično imaju 30x veću dužinu od visine. U plitkim
delovima blizu obala talasi menjaju oblik u elipsu. Udaranje talasa o obale je mlat mora. Talasanje mora bez vetra je „mrtvo
more“. Na smanjenje talasa utiču kiša, sneg i jata riba. Seizmički talasi nastaju pri podmorskim vulkanskim erupcijama i
zemljotresima - cunami. Pozitivna uloga talasa: meša se voda i prenosi kiseonik u veće dubine.
2. Morske struje - horizontalna kretanje morske vode pod uticajem stalnih vetrova. Oni pokreću površinski sloj vode i obrazuju
planetarne struje ili driftove. Morski nivo ne leži na istoj nadmorskoj visini zbog različitog: pritiska, isparavanja, padavina,
otapanja leda. To izaziva stvaranje kompenzacionih struja. Morske struje podsećau na reke bez obala u okeanima. Struje se dele
na: tople i hladne. Hladne se kreću od viših ka nižim g.š. a tople obrnuto. Na severnoj polulopti skreću udesno, a na južnoj ulevo.
Dubinske=struje koje nastaju zbog različite gustine vode.
3. Plima i oseka

35. Struje Atlantskog okeana? U atlanskom okeanu južno od polutara, pod uticajem južnog pasata obrazuje se Južna ekvatorijala
struja (ka zapadu). Severno od ekvatora pod uticajem severnog pasata nastaje Severna ekvatorijalna struja (ka zapadu). Njen južni
krak ulazi u Karipsko more, a severni je Antilska struja. U Meksikanskom zalivu se nagomilavaju tople vode, pa te vode kroz
Floridski moreuz ulaze u Atlanski okean kao Golfska struja i spaja se sa Antilskom i kreće duž obale Severne Amerike. Kod
Azorskih obala se račva, manji krak ide ka jugu – Kanarska struja, a veći ka severu ka VB i Norveškoj. Zbog Golfske struje klima
Evrope je toplija. U Severnom Atlantiku prolazi istočno-grenlandska struja, a zapadno od Grenlanda hladna Labradorska struja.
U zapadnom delu Atlanskog okeana između severne i južne ekvatorijalne struje, od zapada ka istoku kreće se Povratna
ekvatorijalna struja.
1. Severna Ekvatorijalna struja (od Afrike ka srednjoj Americi); 2. Južna ekvatorijalna struja (od Afrike ka Južnoj Americi); 3.
Antilska struja (kod Antilskih ostrva); 4. Karibska struja (Karibsko more); 5. Brazilska (obale Brazila); 6. (obale severo-istočnog
dela Južne Amerike); 7. Povratna Gvinejska (od severo-istočnog dela Južne Amerike ka Africi); 8. Golfska (od Floride ka obalama
V.Britanije, Norveške); 9. Kanarska (kod Kanarskih ostrva); 10. Labradorska (između Grenlanda i poluostrva Labrador); 11.
Istočno-grenladnska (istočna obala Grenlanda); 12. Struja zapadnih vetrova (južni deo Atlanskog okeana od Južne Amerike ka
Africi); 13. Bengalska (jugozapadni deo Afrike); 14. Foklanska (od Ognjene zemlje ka severu jugo-istočnog dela Južne Amerike).

36. Struje Tihog i Indijskog okeana? Severno od Ekvatora severni pasat stvara severnu, a južno južni pasat južnu ekvatorijanu
struju. Obe idu do istočne obale Azije i Australije, gde severna skreće ka severu, a južna ka jugu. Južni deo severne i severni južne
se spajaju i idu kao Povratna ekvatorijalna struja, ka istoku. Desni krak severne ide ka severu, duž istočnih obala Azije – topla
Kuro-šio (struja plave soli). Kada dođe do zapadnih obala Severne Amerike račva se i ide ka jugu kao Kalifornijska, koja se spaja
sa severnom ekvatorijalnom. Drugi krak ide ka severu duž Kanade i Aljaske-Aljaska struja. Iz Beringovog moreuza prolazi hladna
Oja-šio (struja žute soli).
1. Severna ekvatorijalna (od istoka ka zapadu sredinom Tihog okeana); 2. Južna ekvatorijalna (od istoka ka zapadu sredinom
Tihog okeana); 3. Kuro-Širo (istočne obale Azije); 4. i 5. Istočno-australijska (istočne obale Australije); 6. i 7. Povratna
ekvatorijalna (od zapada ka istoku sredinom Tihog okeana); 8. Severna pacifička struja (severni deo Tihog okeana od Azije ka
Severnoj Americi); 9. Kalifornijska (duž obala Kalifornije); 10. Aljaska (duž obala Aljaske); 11. Oja-Šio (od Beringovog moreuza
ka Japanu); 12. Južna pacifička struja (južni deo Tihog okeana od Novog Zelanda ka Južnoj Americi); 13. Peruanska (duž obala
Južne Amerike).

37. Plima i oseka? vertikalno izdizanje i spuštanje morskog nivoa. Voda se dnevno 2x digne i spusti. Zajedničkim imenom se
zovu morska doba/mene. Najviši nivo je visoka, a najniži niska voda, razlika je veličina morskih doba. Nivo mora se meri
mareografom. Veličina morskih doba je izražena na obalama kontinenta. Nastaju pod uticajem privlačne snage Sunca i Meseca.
Uticaj plimotvornih sila Meseca je 2.17x veći od Sunca. Na strani Zemlje koja je okrenuta ka Mesecu privlačna sila je
najjača=zenitalna plima, a na suproznoj je nadirna plima. Visina plime je najveća za vreme mladog i punog meseca, kada su Mesec
i Sunce u istoj ravni sa Zemljom=sizigijalna plima, a najmanja=kvadraturna. Visoka voda ne nastupa pri prolazu meseca kroz
meridijan dotičnog mesta, već zakašnjava za izvesno vreme=lučno doba.

POT januar 2013.

1. Sta je izvor a sta izdan

2. Koji su elementi abrazione serije
3. Koliko ima hidroakumulacija na Dunavu u Srbiji i koje su
4. U kakvoj su vezi temperatura vazduha i vazdusni pritisak
5. Sastav suvog vazduha u procentima
6. Sta je recni sliv, (treba vise od same definicije)
7. Sta je snezna granica
8. Kakva mogu biti glacijalna jezera
9. Osnovni oblici reljefa
10. Sta je magla?
11. Sta je salinitet morske vode?
12. Gde se stvara Golfska struja i dokle dopire njen poslednji krak?
13. Erozivni recni oblici reljefa? (recno korito, recna dolina i basen recnog sliva)
14. Akumulativni recni oblici reljefa? (padavine, recna ostrva ili ade, delte, aluvijalne ravni)
15. Podzemni kraski oblici reljefa, nabroj. (ponori, jame, pecine)
16. Povrsinski kraski oblici reljefa, nabroj. (škrape, vrtace, uvale i kraška polja)
17. Kojim pravcem duvaju pasati na severnoj polulopti?
18. Koji su klimatski elementi? (astronomski, geografski i meteoroloski)
19. Sta je vodostaj, a sta vodostanje?
20. Koji su klimatski faktori?
21. Sta je seš?
22. Iz kojih sfera se sastoji atmosfera? (troposfera, stratosfera, jonosfera, egzosfera)
23. Sta su usovi?
Jos neka pitanja iz POT-a sto su bila u februarskom roku na kolokvijumu:
Relativna vlaznost vazduha?
Epirogeni pokreti i oblici?
Sta je recni proticaj i kako se izrazava?
Tipovi kraskih izvora?
Kretanje mora?