Pornografijom do hormona sreće

Prikaz romana Serotonin Mišela Uelbeka (Booka, 2019)

Mišel Uelbek jedan je od najpopularnijih savremenih francuskih romanopisaca; to je

činjenica oko koje gotovo da nema nedoumica. Ovde se, međutim, konsenzus završava.
Uelbekovo delo, ali i njegov lik, predmeti su iscrpnih polemika, i to neprekidno, još od kraja
1990-ih, kada ga je roman Elementarne čestice vinuo u svet uspeha. Po svemu sudeći, postoje
dve dominantne struje mišljenja, od kojih je jedna da je Uelbek vatreni antimaterijalista (neki
bi rekli čak i levičar, antikapitalista), koji beskompromisno piše o sunovratu zapadne
civilizacije. Drugi ga, pak, optužuju za seksizam, islamofobiju i druge oblike etničke
netrpeljivosti. Pisac ubojitog književnog izraza koji čitaoce i čitateljke navodi na promišljanje
savremenog dekadentnog društva, kažu neki, dok drugi opet govore o siromašnom i
nerazvijenom stilu pisanja, koji se nije promenio do danas.
Ovaj tekst će se, pre svega, fokusirati na Uelbekov poslednji roman Serotonin, čiji je
prevod nedavno objavila izdavačka kuća Booka. Ipak, svi predmeti polemike koji prate piščev
rad su s razlogom navedeni, jer predstavljaju dobar uvod u kritiku Serotonina, koji nije
nimalo apartan od svojih romana prethodnika.
Tako se i životna priča glavnog lika i naratora Florena-Klod Lebrusta tematski
nadovezuje na prethodna Uelbekova ostvarenja. Labrust, sredovečni inženjer poljoprivrede,
zaposlen u francuskom ministarstvu, svedoči ali i saučestvuje u pogubnom uticaju slobodnog
tržišta na male poljoprivrednike i preduzetnike. Kroz crnohumorni i očajnički junakov
svetonazor, pratimo sve veću dehumanizaciju poljoprivrednika i ugrožavanje njihovih prava,
što u kulminaciji romana rezultira blokadom ulica i nasilnim demonstracijama u kojima gine
jedanaest osoba, među kojima i Labrustov prijatelj.
Paralelno sa ovim tokom priče, glavni lik postaje zavisnik od antidepresiva i biva sve
utučeniji i demoralisaniji, što je delom uzrokovano pomenutim društveno-ekonomskim
okolnostima, koje nisu prisutne samo u sferi poljoprivrede, već i u svakoj pori
zapadnoevropskog društva. Tako narator cinično dobacuje da stanovnici pojedinih evropskih
zemalja ne mogu biti ksenofobni, jer su njihove države toliko uronile u konzumerizam i
profiterstvo da više nisu države već kompanije.
Druge okolnosti koje utiču na junakovu nesreću – a podjednako su važne kao i
prethodne – tiču se njegovog ličnog, pre svega ljubavnog života. Iako je uspešan u svom
poslu, za koji zapravo nije ni zainteresovan, Labrusta tište sve neuspele ljubavne veze koje je
imao sa ženama. Nisu samo reminiscencije odgovorne za nesreću, već i snimci na kojima
junak otkriva da ga je njegova devojka Juzu prevarila. Valja naglasiti da nije u pitanju bilo
kakva prevara, već seksualni odnosi koje je Juzu imala ne samo sa petnaestak muškaraca,
nego i sa nekoliko pasa. Lascivne scene su „obogaćene“ opisima kojima se porede ženska i
kujina vagina, uz pregršt drugih, najrazličitijih seksističkih detalja.
Međutim, pre nego što se iscrpnije pozabavimo pitanjem reprezentacije žena – jer
ono u Uelbekovim delima, tematski i idejno gledano, nikada nije primarno – valja obratiti
pažnju na strukturu i sadržaj romana. Kulminacija priče, sa nasilnim okršajem
poljoprivrednika-demonstranata i policije, uzima se često kao primer anticipacije protesta
Žutih prsluka, koji su proizvod neoliberalne politike Emanuela Makrona. Budući da
je Serotonin objavljen pre nego što su započeti francuski protesti, na Uelbeka se neretko gleda
kao na proroka i izvrsnog poznavaoca društvenih okolnosti. Iako se mora priznati da je pisac
precizno pratio društveno-ekonomske tokove i verno ih preneo u svoj roman, ne može se
govoriti ni o kakvoj profetskoj svesti, već o poznavanju političkih prilika koje poseduje svaka
iole obaveštena i inteligentna osoba.
Tok priče o pobunjenim poljoprivrednicima, iako prosečan i gotovo
dokumentarističkog karaktera, ipak ostaje među najefektnijim momentima romana. Drugi
delovi predstavljaju prilično linearnu i predvidljivu priču o sredovečnom depresivnom
muškarcu čije stanje postaje sve lošije, a paralelno sa tim stil pisanja ostaje jednoličan i suvo
deskriptivan. Slično je i sa dešavanjima koja su mahom svedena na one svakodnevne,
uobičajene radnje, koje su samo s vremena na vreme oneobičene naratorovim ciničnim
komentarima. U tom moru suvoparnosti i nedostataka akcije, javljaju se eksplicitni opisi
seksualnih radnji, koje zapravo odvraćaju pažnju čitaocima i čitateljkama. Udružene sa, na
primer, već pomenutim bombastičnim opisima zoofilskog koitusa, seksualne deskripcije grade
ritam priče i akcentuju određene segmente u kojima se primećuje promena literarnog stila i
njegove dinamike – jer on, zajedno sa pričom, postaje pornografski.
S tim je u vezi i tretman ženskih likova, od kojih je jedan naratorova (ozloglašena)
devojka Juzu. Činjenica da Juzu kao jedan od važnijih ženskih likova u romanu ne progovara
i nema nikakve težnje i motivacije, osim da ima seks sa grupom muškaraca i pasa, je u
najmanju ruku problematična, i to ne samo iz feminističkog ugla. Takođe se valja zapitati
kako su na idejnom planu u romanu povezani dekadencija zapadne civilizacije, preljuba i
zoofilija. Jedan od potencijalnih odgovora bi bio da je savremena Evropa, zajedno sa svojim
stanovništvom, toliko trula da se to ogleda i u intimnim, seksualnim odnosima. Nije teško
primetiti da se ovakva argumentacija javlja i kod ekstremnih tradicionalista i konzervativaca,
koji smatraju da se sve borbe za seksualne slobode završavaju tako što se borimo i za prava
pedofila, a zatim i zoofila.
Problem bi bio makar delimično izbegnut da postoji makar jedan ženski lik koji se
može posmatrati izvan pripovedačeve seksualizovane perspektive. Ovako, kada se ženski
likovi prikazuju u seriji pasusa čistog pornografskog sadržaja u kojima žene nemaju integritet,
već su isključivo seksualni objekti – problem postaje eksponencijalno veći sa svakim
fetišističkim opisom.
Treba, narvno, razgraničiti stav autora sa viđenjima glavnog lika iz čijeg prvog lica
pratimo celokupnu priču. Međutim, u Serotoninu seksistički odnos prema ženama nije
svojstven samo za naratora, već i za idejnu pozadinu romana. Ako je već Labrust seksista, gde
je autorska distanca od modela ponašanja i razmišljanja njegovog fiktivnog lika? Da se na
bilo koji način napravila distanca od pripovedača i njegovih stavova, ostala bi otvorena opcija
da Uelbek ima negativan i kritički odnos prema seksizmu. Ovako su te opcije, na žalost, u
potpunosti zatvorene.
Na kraju, kada se svi elementi Serotonina povežu, zaključujemo da je reč o delu
baziranom na opštim i već često viđenim frazama o dekadentnosti zapedne civilizacije, koje
su, ipak, dopunjene određenim preciznim socio-političkim uvidima. Na to se nadovezuje
klišeizirana priča o depresiji sredovečnog muškarca koja je prouzrokovana navedenim
okolnostima, ali i bezdušnim, neromantičnim ženama, koje su dobre jedino tokom seksa što,
naravno, proizvodi sijaset seksističkih opisa koji povremeno prerastaju u čistu pornografiju. Iz
svega navedenog se uviđa da je poslednji Uelbekov roman postao bestseler zahvaljujući
piščevoj staroj slavi, ali takođe i uz pomoć navedenih opštih mesta i fraza, kao i pornografskih
elemenata koji su mnogima atraktivni, tim pre što je stvorena iluzija da je pornografija kod
Uelbeka samo sastavni deo njegove „visoke književnosti“.

Borisav Matić