PRIRUČNIK IZ PRVE POMOĆI ZA

SPASIOCE GORSKE SLUŽBE

1999.
03.10.2016.
SADRŽAJ
PRIRUČNIK IZ PRVE POMOĆI ZA SPASIOCE GORSKE SLUŽBE............................................................I
OSNOVNI POJMOVI O SASTAVU LJUDSKOG TELA.....................................................................................................................................................1
Opšti sastav ljudskog tela..................................................................................................................................................... 1
Sistem organa za kretanje..................................................................................................................................................... 2
Sistem organa za krvotok...................................................................................................................................................... 4
Sistem organa za disanje....................................................................................................................................................... 6
Sistem organa za varenje...................................................................................................................................................... 7
Sistem organa za lučenje mokraće........................................................................................................................................ 8
Nervni sistem....................................................................................................................................................................... 8
Organi čula........................................................................................................................................................................... 9
PRISTUP POVREĐENOM I BTLS.....................................................................................................................................................................................11
Urgentna pomoć na licu mesta - redosled radnji................................................................................................................. 11
Politrauma.......................................................................................................................................................................... 13
OŽIVLJAVANJE - CPR (CARDIOPULMONAL REANIMATION)....................................................................................................13
KRVARENJE I ZAUSTAVLJANJE KRVARENJA (HAEMORRHAGIA ET HEMOSTASIS)..................................................16
Podela krvarenja................................................................................................................................................................. 17
Zaustavljanje krvarenja - hemostaza................................................................................................................................... 18
ŠOK......................................................................................................................................................................................... 21
ZAVOJI................................................................................................................................................................................................................................... 22
Opšta pravila postavljanja zavoja........................................................................................................................................ 22
Postavljanje jednostavnih (kružnih) zavoja........................................................................................................................ 23
Tipični zavoji glave............................................................................................................................................................ 24
Tipični zavoji grudnog koša i ramena................................................................................................................................. 26
Tipični zavoji za pojedine delove ruke................................................................................................................................ 27
Tipični zavoji za kuk i pojedine delove noge...................................................................................................................... 29
IMOBILIZACIJA.................................................................................................................................................................................................................. 30
Ciljevi transportne imobilizacije......................................................................................................................................... 31
Osnovna pravila za postavljanje transportne imobilizacije.................................................................................................. 31
Razlozi za postavljanje transportne imobilizacije............................................................................................................... 31
Sredstva za imobilizaciju.................................................................................................................................................... 31
Imobilizacija Kramerovim udlagama.................................................................................................................................. 32
Imobilizacija pneumatskim udlagama................................................................................................................................. 33
Imobilizacija zavojima........................................................................................................................................................ 34
Imobilizacija SAM splintovima.......................................................................................................................................... 35
POVREDE GLAVE I VRATA............................................................................................................................................................................................... 35
Povrede uva........................................................................................................................................................................ 36
Povrede lica........................................................................................................................................................................ 37
Povrede organa vrata.......................................................................................................................................................... 38
POVREDE KOŠTANO ZGLOBNOG SISTEMA............................................................................................................................................................... 38
Prelom................................................................................................................................................................................ 39
Povrede ekstremiteta........................................................................................................................................................... 40
Povrede kičmenog stuba..................................................................................................................................................... 41
POVREDE GRUDNOG KOŠA I TRBUHA......................................................................................................................................................................... 41
Povrede trbuha................................................................................................................................................................... 42
POVREDE IZAZVANE NISKIM TEMPERATURAMA (HIPOTERMIČKE POVREDE)......................................................................... 43
Smrzotine........................................................................................................................................................................... 43
Smrzavanje......................................................................................................................................................................... 44
POVREDE IZAZVANE VISOKIM TEMPERATURAMA (HIPERTERMIČKE POVREDE)..................................................................... 45
Sunčanica........................................................................................................................................................................... 46
 Toplotni udar...................................................................................................................................................................... 46
Sunčane opekotine............................................................................................................................................................. 46
Sunčano slepilo.................................................................................................................................................................. 47
Opekotine (oparotine)........................................................................................................................................................ 47
ASFIKTIČNE POVREDE.................................................................................................................................................................................................... 49
Ugušenje............................................................................................................................................................................. 49
Utopljenje........................................................................................................................................................................... 51
POVREDE NANETE BAZAMA I KISELINAMA............................................................................................................................................................. 51
TROVANJA............................................................................................................................................................................................................................ 52
Trovanje kiselinama i bazama:............................................................................................................................................ 53
Trovanja hranom:............................................................................................................................................................... 54
AKUTNA I HRONIČNA STANJA....................................................................................................................................................................................... 55
UJEDINE................................................................................................................................................................................................................................ 56
Ujed zmije.......................................................................................................................................................................... 56
Ubodi insekata, škorpija i pauka......................................................................................................................................... 56
Besnilo............................................................................................................................................................................... 57
POVREDE OD ELEKTRIČNE STRUJE I GROMA......................................................................................................................................................... 57
Povrede od električne struje................................................................................................................................................ 57
Povrede od udara groma..................................................................................................................................................... 58
AKUTNA VISINSKA BOLEST............................................................................................................................................................................................ 59
IZVEŠTAJ O NESREĆI - POVREDNA LISTA.................................................................................................................................................................. 59
SPASILAČKI RANAC........................................................................................................................................................................................................... 63
 OSNOVNI POJMOVI O SASTAVU LJUDSKOG TELA
PRIREDIO DR PREDRAG ILIĆ

Opšti sastav ljudskog tela

Za pravilno pružanje prve pomoći u slučaju povreda treba znati da su osnovni delovi ljudskog tela (glava, vrat, trup, ruke i
noge) složeni od raznovrsnih sastavnih delova, od kojih svaki ima svoju ulogu u održavanju života ili u obezbeđivanju
normalnog rada tog dela ili celog tela.

Spoljašnji izgled i nazivi pojedinih delova tela

Unutrašnji sastav ljudskog tela je veoma složen.

Na poprečnom preseku bilo kog dela noge ili ruke vidi se koža, a zatim i meka tkiva (masno tkivo, mišići, krvni sudovi,
živci, itd.) i kost.

Poprečni presek gornjeg dela ruke ili noge (shematski prikaz)

Uzdužni presek trupa pokazuje većinu unutrašnjih organa. Unutrašnjost trupa je podeljena mišićno-opnastom
pregradom (prečagom ili dijafragmom) u dve duplje: grudnu i trbušnu. U grudnoj duplji - koja je obložena porebricom
(plućnom maramicom) - nalazi se u sredini srce, veliki krvni sudovi, dušnik i jednjak, a obe strane ispunjene su plućima.
U zidu grudnog koša su rebra, obložena mišićima i drugim mekim tkivima. U trbušnoj duplji - koja je obložena trbušnom
maramicom - u gornjem desnom delu nalazi se jetra (crna džigerica) i žučna kesica, a u gornjem levom delu su
želudac i slezina. Pozadi centralno je gušterača koja se proteže ka ulevo. Veći deo trbušne šupljine ispunjen je
tankim i debelim crevom. U karličnom delu trbuha spreda leži mokraćna bešika, (kod žena je iza smeštena materica) a
iza nje se nalazi završni deo debelog creva. Kada bi smo odstranili sve pobrojane organe, videli bi smo duž sredine trupa
ispupčenje koje čini kičmeni stub, a ispred njega velike krvne sudove, koji idu prema nogama, granajući se pre toga ka
pojedinim delovima i organima trupa. Pored kičmenog stuba iza gornjeg dela trbušne duplje, nalaze se bubrezi, od kojih idu
mokraćovodi do mokraćne bešike.

1
 Uzdužni presek trupa na kome se vide glavni unutrašnji organi

Na uzdužnom preseku glave videlo bi se da je gornji deo - koji se zove lobanja - skoro potpuno zatvorena koštana
duplja, u kojoj se nalazi mozak, obavijen moždanim opnama. U nižim i prednjim delovima glave nalaze se očne duplje
- u kojima su očne jabučice - nosna šupljina, usna šupljina (sa nepcem i jezikom) koju okružuju vilica sa zubima.
Ćelije su najsitniji sastavni delovi ljudskog tela. One ćelije koje imaju u organizmu istu ulogu jednake su međusobno,
bez obzira u kom osnovnom delu tela se nalaze. Na primer, mišićne ćelije su jednake bilo da se nalaze u jeziku ili u
malom prstu noge. Skup istih ćelija sačinjava tkivo: mišićne ćelije čine mišićno tkivo, nervne ćelije nervno tkivo. Više
raznovrsnih tkiva, čije se uloge međusobno dopunjavaju, sačinjavaju organ, a više organa, čije se funkcije međusobno
dopunjavaju čine sistem organa. Na primer u sistem organa za disanje spadaju: nos, ždrelo, grkljan, dušnik, pluća itd.
Svi delovi ljudskog tela mogu se svrstali u sledeće sisteme organa: za kretanje, za krvotok, za disanje, za varenje hrane,
za lučenje mokraće i nervni sistem. Pored toga, poseban značaj za normalan rad organizma imaju čula, kao što su čulo za
vid, za sluh, za miris ili ukus, čulo za dodir itd.

Sistem organa za kretanje

Sistem organa za kretanje sačinjavaju: kosti, zglobovi i mišići.

Kosti
To su čvrsti delovi tela koji služe kao oslonac i zaštita za razne organe (na primer mozak, srce, pluća). Svojim oblicima
rasporedom i položajem kosti daju oblik ljudskom telu.
Po svom obliku kosti mogu biti dugačke, kratke ili pljosnate. Dugačke kosti se nalaze naročito u rukama ili nogama; Kratke
kosti su, na primer, kičmeni pršljenovi, kao i neke kost šake ili stopala; Pljosnate kosti su pretežno kosti glave i karlice.

Građa dugačke kost (uzdužni presek), i kostur čoveka

Kosti se sastoje iz tvrdog koštanog tkiva. Dugačke kosti su koštane cevi (zbog toga se i zovu cevaste kosti) koje imaju
zadebljale krajeve. Ti zadebljali krajevi se zovu zglobni okrajci kosti. Koštanu cev sačinjava tvrda gusta koštana masa,
dok su okrajci kosti šupljikavi, sunđerasti. Kost je sa svih strana obložena tankom opnom koja se zove pokosnica.

Ona ima važnu ulogu u rastenju i ishrani kosti, a prilikom preloma kosti pokosnica učestvuje u zarastanju preloma, jer stvara

2
novo koštano tkivo.
U šupljini dugačke kosti, koja se zove kanal koštane srži nalazi se žuta koštana srž, a u šupljikama sunđerastog dela zglobnih
okrajaka nalazi se crvena koštana srž u kojoj se stvaraju crvena krvna zrnca. One površine zglobnih okrajaka koje se nalaze u
sastavu zgloba pokrivene su glatkom hrskavicom.
Sve kosti, kojih ima više od 200 sačinjavaju kostur, koji se deli na kostur glave, trupa i udova.
Kostur glave se sastoji iz pljosnatih kostiju koje su sve međusobno srasle, izuzev donje vilice koja je pokretna. Čeona,
2 temene, 2 slepoočne i potiljačna kost čine kostur lobanje i zatvaraju koštanu lobanjsku duplju u kojoj se nalazi mozak.
Na koštanom dnu lobanje ima više otvora kroz koje u lobanju ulaze krvni sudovi, a iz lobanje izlazi kičmena moždina i živci.
Među krupnije kosti lica spadaju vilice i jagodične kosti.
U kostur trupa spadaju: kičma, rebra, grudna kost, ključne kosti, lopatice i karlične kosti.
Kičma je sastavljena iz 33-34 kičmena pršljena. Svaki pršljen ima valjkasto telo na čijoj zadnjoj strani ima nekoliko koštanih
nastavaka koji zatvaraju koštani prsten. Tela pršljenova su međusobno spojena posebnom vrstom zglobova i čine kičmeni stub,
a prstenovi su postavljeni jedni naspram drugih, tako da svi zajedno sačinjavaju kičmeni kanal, u kome se nalazi kičmena
moždina.
Kičma je centralni deo kostura čoveka. Na nju se vezuju i oslanjaju svi ostali delovi kostura, to jest kosti glave, rebra,
karlica i kosti udova. Razlikuje se vratni deo kičme (ima 7 pršljenova), grudni deo (12 pršljenova), slabinski deo (5
pršljenova), karlični deo (5 međusobno sraslih pršljenova) i repni deo (4-5 pršljenova). Vratni i slabinski delovi su
najpokretljiviji. Prilikom povrede kičme ove delove treba naročito paziti da se ne pokreću, da ne bi došlo do oštećenja
kičmene moždine.
Od grudnih pršljenova polazi unapred 12 pari rebara, koja - zajedno sa grudnim delom kičme pozadi i grudnom kosti spreda -
čine potporu grudnom košu, u kome se nalaze grudni organi za disanje i krvotok.
Sastav kostura ruku i nogu je međusobno veoma sličan:
• ruka se nastavlja na rameni pojas sastavljen iz ključne kosti i lopatice; nadlaktica ima jednu kost, podlaktica dve
duge kosti, ručni zglob 8 kratkih kostiju, zatim dođe 5 kostiju doručja na koje se nastavljaju 5 prstiju, a svaki prst
ima 3 kosti (osim palca koji ima dve kosti);
• noga se nastavlja na karlični pojas (karlični pojas prave dve karlične kosti koje se pozadi spajaju preko repnog dela
kičme; svaka karlična kost se sastoji od tri srasle kosti koje se spajaju u čašici za butnu kost) ; butina (bedro) ima
jednu kost, potkolenica dve, dok stopalo ima i broj i raspored sitnih kostiju sličan šaci.

Zglobovi
Veze između pojedinih kostiju mogu biti čvrste (nepokretne - kao što je na primer među kostima lobanje). One veze
koje su pokretne nazivaju se zglobovi. U predelu zgloba kosti se međusobno dodiruju svojim zglobnim okrajcima, koji
su zaobljeni i pokriveni hrskavicom. Jedan okrajak je obično udubljen i čini čašicu, a drugi je ispupčen i čini glavicu.
Između glavice i čašice nalazi se masna tečna masa koja omogućava lako pokretanje zgloba. Obe kosti koje čine zglob
obavijene su zglobnom čaurom koja je mestimično ojačana vezama. Kroz nju se zglob hrani jer se u njoj nalaze krvni
sudovi za zglob.

Shematski izgled zgloba

3
Mišići i tetive
Mišići su organi čija je uloga da pokreću pojedine delove tela. Sastoje se iz mišićnih vlakana, a vlakna iz mišićnih ćelija, koje
imaju sposobnost da se skraćuju i opružaju. I mišići se mogu skraćivati i opružati se. Najveći broj mišića se skraćuje i opruža
po volji čoveka. Ima mišića koji rade nezavisno od čovekove volje. To su mišići u zidu creva, u krvnim sudovima, srčani
mišić itd.
Mišići su obično vretenasti ili pljosnati u vidu lista. Vretenasti mišići se, ili samo na jednom ili na oba kraja završavaju u vidu
vrpce koja se sastoji iz čvrstog vezivnog tkiva. To su tetive. Mišići su jednim svojim tetivnim krajem pripojeni uz jednu a
drugim uz drugu susednu kost, tako da prilikom grčenja tih mišića dolazi do pokretanja kostiju, jer ih tetive mišića vuku. Mišići
su grupisani tako da se pojedine grupe međusobno dopunjavaju u radu. Neki od njih izazivaju pregibanje (savijanja), drugi
opružanja (ispravljanja), a neki obrtanje. Neki mišići imaju prestenast oblik, nalaze se obično oko prirodnih otvora (usta, očni
kapci, čmar, itd.) i imaju ulogu zatvarača tih otvora - sfinkteri.

Slika rada pregibača i opružača

Sistem organa za krvotok

Sistem organa za krvotok čine: srce, krvni sudovi i krv.

Srce
Srce je šuplji mišićni organ koji leži u srednjem delu grudnog koša, nešto više napred i nešto ulevo tako da vrh srca
odgovara predelu leve sisne bradavice. Srce se nalazi u opnastoj srčanoj kesi, koja sasvim naleže na površinu srca.
Iznutra je srce podeljeno uzdužnom pregradom na levu i desnu stranu, a poprečnim pregradama na kojima se nalaze otvori sa
zaliscima, na pretkomore i komore.

Shematski presek srca

Srce se po svom radu može uporediti sa pumpom koja naizmenično usisava krv iz venskih krvnih sudova i potiskuje krv u
arterijske sudove i time održava krv u neprekidnom proticanju (cirkulaciji) kroz krvne sudove.
Dok je čovek živ, srce neprekidno radi. Srčani mišić se naizmenično skuplja i širi, i to tako da se pretkomore skupljaju, dok se
komore šire i obratno. Prilikom skupljanja pretkomora krv iz njih ulazi između zalistaka na poprečnoj pregradi u komore.

4
Kada se pretkomore šire, krv u njih dolazi (usisava se), i to u desnu pretkomoru dolazi krv iz raznih delova tela (koja je
siromašna kiseonikom), a u levu pretkomoru krv (bogata kiseonikom) dolazi iz pluća. Za vreme širenja pretkomora skupljaju se
komore: desna komora utiskuje krv (siromašnu kiseonikom) koja ide plućnim arterijama u pluća (da
bi tamo dobila kiseonik), a leva komora utiskuje krv (bogatu kiseonikom) u najveći krvni sud - aortu, odakle se krv dalje
raspodeljuje i protiče kroz sve delove tela.

Rad srca je u zdravog čoveka pravilan i ravnomeran. Kada čovek miruje, srce se skuplja i širi oko 70 puta u minutu. Rad srca
se može osetiti ako se ruka stavi između sisne bradavice i sredine grudne kosti, a može se i čuti kako srce “kuca” ako se uho
nasloni na predeo srca.

Krvni sudovi
Krvni sudovi su organi kojima krv protiče kroz telo čoveka. Imaju izgled cevi, a presek im je obično veći ukoliko su bliže srcu.
Krvni sudovi se dele na arterije, vene i kapilare.

Shema rasporeda srca i krvnih sudova u telu čoveka

Arterije ili žile kucavice odvode krv iz srca u sve delove tela. One u svom zidu imaju dosta mišićnih i elastičnih
vlakana, tako da je zid arterija srazmerno dosta otporan i održava uvek okrugao oblik a na preseku “zjapi”. Mišićnim
vlaknima koje imaju u svojim zidovima, arterije doprinose potiskivanju krvi kroz šupljinu samih arterija, čime pomažu
rad srca i zajedno održavaju “krvni pritisak”, tj. napetost pod kojom se krv nalazi u arterijama. Ta napetost se naglo
povećava pri svakom otkucaju srca, i to se može pipanjem osetiti kao “puls” ili “bilo” na onim arterijama koje se nalaze
površno pod kožom (npr. na prednjoj strani vrata, na slepoočnici, u donjem delu prednje strane podlaktice, iznad palca,
itd.).
Vene dovode krv iz raznih delova tela u srce. Vene se vide i kroz kožu kao plavičaste vijugave žile. U njihovom zidu ima
manje mišićnih i elastičnih vlakana pa su mlitavije, a krvni pritisak je u njima manji.
Kapilari su najsitniji krvni sudovi koji spajaju arterijski i venski deo krvotoka u svakom pojedinom delu tela. Arterije se granaju
i postaju sve sitnije, pa od njih nastaju kapilari, a ovi se postepeno spajaju i od njih nastaju sitne vene.

Krv
Krv je gusta topla tečnost crvene boje i slanog ukusa. Sastoji se iz tečnog dela koji se zove plazma i vrlo sitnih krvnih zrnaca i
krvnih pločica.

5
Odrastao čovek ima oko 5 litara krvi. Krv je neophodna za život, jer preko nje svi delovi tela dobijaju neophodne hranljive
materije i kiseonik, a iz svih ćelija, tkiva i organa se odstranjuju štetne materije koje se tu stvore. Osim toga, u krvi se nalaze
materije koje štite organizam od raznih oboljenja.
Crvena krvna zrnca (eritrociti) daju krvi crvenu boju. Kada krv prolazi kroz pluća, crvena krvna zrnca prime mnogo
kiseonika i zbog toga krv dobija svetlo crvenu boju. Ta krv dolazi u levu stranu srca a odatle ide po celom telu i raznosi
kiseonik. Tkiva troše taj kiseonik a u krv ubacuju ugljen-dioksid. Zbog toga krv u venama ima tamno crvenu boju.
Bela krvna zrnca (leukociti) maju u organizmu zaštitnu ulogu. Ona su sposobna da se prikupljaju naročito u onom
delu tela koji je povređen ili oboleo. Ta bela krvna zrnca napadaju i uništavaju razne prouzrokovače bolesti i
sprečavaju širenje bolesti u druge delove tela. Tom prilikom propada i veliki broj belih krvnih zrnaca, pri čemu se
stvara gnoj.
Krvne pločice (trombociti) su sićušna telašca koja učestvuju u zgrušavanju krvi, čime se omogućava prestanak krvarenja
iz povređenih krvnih sudova.

Sistem organa za disanje

Disanje obezbeđuje da se u organizmu vrši za život neophodna razmena gasova, naročito stalno dovođenje kiseonika i
izbacivanje ugljen-dioksida. Pribor za disanje sastoji se od disajnih puteva i disajnih organa - pluća.

Disajni putevi
Disajne puteve sačinjavaju:
nos i usta, ždrelo, grkljan, dušnik i dušnice.

Shematski prikaz organa za disanje

U nosu se vazduh koji se udiše zagreva, vlaži i prečišćava, i zbog toga je najbolje da se uvek diše kroz nos. Usta služe kao put
za disanje obično kada je nos bilo čime zapušen.
U ždrelu se sastaju i nosni i usni deo puta za disanje i tu se disajni put ukršta sa putem za gutanje hrane. Kada je
organizam zdrav, disanje i gutanje hrane se obavljaju tako da hrana, piće, povraćeni sadržaj, itd. ne ulaze u ostale puteve za
disanje niti u pluća. Ovo je obezbeđeno pravilnim radom grkljanskog poklopca i mekog nepca.
Grkljan, dušnik i dušnice se najvećim delom sastoje iz hrskavičavih prstenova spojenih mekim tkivima, tako da čine cev koja
se postepeno razgranava i sužava.

Pluća
Pluća su glavni organ za disanje. Podeljena su u dva plućna krila, levo i desno. Između njih se nalazi srce sa velikim krvnim
sudovima, dušnik i jednjak. Pluća su vazdušast, sunđerast organ, jer se sastoje iz bezbroj sitnih šupljina u koje dolazi vazduh
kroz disajne puteve. U stvari, dušnik se deli u dve dušnice (bronha) - levu i desnu - a ove se dalje razgranavaju i postaju sve
sitnije, pa se svaka najsitnija dušnica završava sa po jednom šupljinicom. Pored dušnica, u plućno tkivo ulaze i arterije i vene,
tako da se krvni kapilari isprepliću u tankim zidovima plućnih šupljinica. Kada krv protiče kroz ove kapilare, preko njihovih
tankih opnastih zidova i zidova plućnih šupljinica, krv prima kiseonik iz udahnutog vazduha a izbacuje ugljen-dioksid koji
odlazi sa izdahnutim vazduhom.
Pluća su potpuno obavijena tankom opnom koja se zove plućna maramica. Ona obavija i unutrašnju stranu grudnog koša i taj
deo se zove porebrica. Plućna maramica i porebrica čine u svakoj strani grudnog koša zasebnu, potpuno zatvorenu šupljinu, u
kojoj nema vazduha i koju kod zdravog čoveka pluća sasvim ispunjavaju.

6
Disanje se obavlja pod uticajem centra koji se nalazi u mozgu. Iz tog centra idu živci koji upravljaju radom disajnih puteva i
pluća, kao i mišića u zidu grudnog koša, a naročito u prečagi, koji učestvuju u disanju. Kada se grudni koš širi a prečaga spušta,
dolazi do širenja pluća i u njih ulazi vazduh. To je udisaj kojim se čist vazduh dovodi u pluća. Kada se grudni koš sužava a
prečaga diže, dolazi do istiskivanja vazduha iz pluća, i to je izdisaj.
Zdrav čovek diše obično bez posebnog uticaja volje i svesti, i to oko 16 udisaja i izdisaja u minutu. Čovek može po volji da
uspori ili ubrza pa i da, za kraće vreme, zaustavi disanje, ali voljni prestanak disanja ne može da traje više od 1,5 do 2 minuta.

Sistem organa za varenje

Da bi čovek mogao da živi, da se kreće i da radi, on mora da se hrani. U organizmu čoveka hrana treba da se pretvori u tečno
stanje i da se razloži u takve sastojke koji mogu da se upiju u krv i krvlju da se raznesu do svih tkiva i ćelija. To pretvaranje
hrane u organizmu u stanje u kome se može upiti u krv zove se varenje.
Sistem organa za varenje je skup raznih organa koji omogućavaju unošenje hrane u organizam i njeno varenje, kao i
izbacivanje nesvarenih ostataka.
Sistem organa za varenje sastoji se iz usta, ždrela, jednjaka, želuca i creva, kroz koje hrana prolazi i u kojima se vari, i žlezda za
varenje koje stvaraju sokove potrebne za varenje hrane.

Shematski prikaz sistema organa za varenje

U ustima započinje varenje. Zubi, jezik i pljuvačka iz više pljuvačnih žlezda omogućavaju da se žvakanjem, mešanjem i
kvašenjem hrana pretvara u kašaste zalogaje.
Ždrelo spaja usta sa početnim delom jednjaka. Tu se ukrštaju putevi za disanje i varenje.
Jednjak je mišićna cev kroz koju progutana hrana i piće prolaze u želudac. Jednjak prolazi kroz zadnji deo vrata i grudnog
koša - ispred kičmenog stuba.
Želudac je prošireni deo sistema za varenje. Njegovi zidovi su dosta debeli i u njima ima mnogo mišića koji svojim
grčenjem i opružanjem izazivaju naizmenično skupljanje i širenje pojedinih delova želuca, čime se uneta hrana meša.
Istovremeno se hrana natapa i vari želudačnim sokom, koji se stvara u mnogobrojnim sitnim žlezdama raspoređenim u
sluzokoži želuca. Iz želuca hrana postepeno prelazi u crevo, koje ima više delova: dvanaestopalačno, tanko i debelo
crevo.
Dvanaestopalačno crevo je početni deo tankog creva. U njegovu šupljinu izliva se žučni kanal (koji dovodi žuč iz jetre i
žučne kese) i kanal gušterače.
Tanko crevo je dugačko nekoliko metara. Svojim mnogobrojnim vijugama ispunjava veći deo donje polovine trbuha.
Kroz njega hrana polako prolazi u tečno-kašastom sastavu, tu se dalje razlaže u jednostavne sastojke i kroz
mnogobrojne resice crevne sluzokože upija se u krv tj. u krvne sudove kojih u zidu i resicama creva ima mnogo.

7
Debelo crevo je nastavak tankog creva. Njegov početak se nalazi u desnom donjem delu trbuha i zove se “slepo”
crevo. Na mestu gde se tanko crevo uliva u “slepo” crevo nalazi se crvuljak. To je kao dečiji prst tanak produžetak

creva, koji dosta često oboli u ljudi i to se uobičajeno (iako neopravdano) zove “zapaljenje slepog creva”. Debelo crevo ide do
desnog gornjeg dela trbuha, tj. do jetre, pa prelazi poprečno po prednjoj strani trbuha u levo gornji deo trbušne duplje - do
slezine i želuca - i odatle se levom stranom trbuha spušta u karlicu i završava se kao čmar. U debelom crevu se nastavlja upijanje
hranljivih sastojaka i vode, tako da nesvareni ostaci hrane postaju čvrsto-kašasti i povremeno se kao izmet izbacuju iz
organizma.
Žlezde za varenje su raspoređene naročito uz gornju polovinu kanala za varenje. To su pljuvačne žlezde, želudačne i crevne
žlezde, a poseban značaj imaju jetra i gušterača.
Jetra je složen organ koji putem krvi prima i dalje vari hranu koja je upijena iz creva, s druge strane, u žlezdama koje se nalaze
u jetri stvara se žuč, neophodna za varenje masti. Žuč ide kanalima, delom u žučnu kesu, a delom neposredno u dvanaestopalačno
crevo. Jetra je veliki organ, bogat krvlju i kada dođe do njene povrede nastaju krvarenja opasna po život. Jetra se nalazi u
gornjem delu trbuha, sasvim ispod prečage, više na desnoj strani.
Gušterača je žlezda koja leži pozadi, ispod želuca i uz dvanaestopalačno crevo. Ona svojim sokovima dovršava varenje
mesa i raznih vrsta šećera.

Sistem organa za lučenje mokraće

Uzimanje hrane i obavljanje raznih životnih radnji u organizmu čoveka dovode do stvaranja raznih štetnih proizvoda u
čovečjem telu. Da se oni ne bi nagomilavali i trovali organizam, moraju se stalno izlučivati iz tela. Neki od tih štetnih
proizvoda izlučuju se izmetom, neki disanjem i znojenjem, a najviše se izlučuju mokraćom.
Sistem organa za lučenje mokraće čine bubrezi, mokraćovodi, mokraćna bešika i mokraćni kanal.

Shematski prikaz sistema organa za lučenje mokraće

Bubrezi se nalaze u gornjem delu trbušne šupljine, uz kičmeni stub. Oni su vrlo bogato snabdeveni krvlju i zbog toga u slučaju
povrede jako krvare. Dok krv prolazi kroz bubrege iz nje se izdvaja jedan deo vode i neki štetni sastojci i iz tog nastaje mokraća,
koja sitnim kanalićima dolazi u mokraćovode i odatle u mokraćnu bešiku. Bešika se nalazi u karlici, pozadi preponskih
kostiju, pa prilikom preloma tih kostiju često i ona biva povređena. Iz bešike mokraća izlazi kroz mokraćni kanal, koji u
muškarca prolazi kroz polni ud, a u žene se izliva iznad stidnice.

Nervni sistem
Nervni sistem upravlja svim radnjama koje se u organizmu čoveka dešavaju same po sebi ili ih on svesno, voljno vrši. Ujedno
taj sistem omogućava da čovek misli i odlučuje, da oseća, stiče iskustvo, itd.
Nervni sistem ima svoj centralni deo - mozak i kičmenu moždinu, i periferni deo - živce (nerve).

Mozak
Mozak sačinjavaju dve polulopte velikog mozga, mali mozak i produžena moždina koja se u vratnom delu nastavlja
kao kičmena moždina. Mozak se nalazi skoro potpuno zatvoren i dobro zaštićen u lobanjskoj duplji. Obavijen je sa 2
moždane opne, između kojih je moždana tečnost - likvor (mozak praktično pliva u likvoru). U površnom, vijugavo
izbrazdanom sloju velikog mozga, koji se zove kora, nalaze se centri koji upravljaju radom pojedinih delova tela ili koji

8
primaju različite spoljne nadražaje. Jedan deo kore mozga upravlja radom mišića ruke, drugi noge, treći jezika, četvrti upravlja
govorom itd. U tim delovima mozga nalaze se nervne ćelije, od čijih produžetaka se stvaraju živci.
Mali mozak se nalazi ispod zadnjeg dela velikog mozga s kojim je delimično spojen. U malom mozgu se nalazi centar za
održavanje ravnoteže i za usklađivanje pokreta.
Produžena moždina spaja mozak sa kičmenom moždinom. U njoj se nalaze veoma važni centri koji upravljaju osnovnim
životnim radnjama - disanjem, radom srca i krvnih sudova.
Kičmena moždina se nalazi u kičmenom kanalu, sastavljena je od nervnog tkiva, obavijena moždinskim opnama. Iz kičmene
moždine izlaze parovi živaca za sve delove tela od vrata naniže. Iz vratnog dela kičmene moždine izlaze živci za ruke, iz
grudnog dela za grudni koš i trbuh, iz slabinskog dela za karlicu i noge. Inače, kičmena moždina se ne pruža do kraja kičmenog
stuba, već se završava već na nivou 2. slabinskog pršljena. Kičmena moždina čini vezu između mozga i živaca koji idu u
pojedine organe ili iz njih dolaze. Ako prilikom povreda kičmena moždina bude prekinuta, prekida se veza između organa i
mozga i dolazi do oduzetosti odgovarajućih delova tela.

Shematski prikaz centralnog nervnog sistema

Živci (nervi)
Živci su snopovi vlaknastih produžetaka nervnih ćelija koje se nalaze u mozgu i kičmenoj moždini. Ovi snopovi su
beličaste boje i u početku mogu biti debeli kao mali prst, pa se postepeno razgranavaju i stanjuju da bi se završili kao
nevidljiva vlakna u najsitnijim delovima svakog dela tela. Neki živci su sastavljeni samo iz vlakana koja sprovode
razne nadražaje koji spolja deluju na organizam, kao što su toplota, hladnoća, dodir, bol, itd. To su osetni (senzitivni)
ili čulni živci. Drugi živci se sastoje samo iz vlakana koja sprovode iz mozga naloge za izvršenje neke radnje, pokreta
itd. To su motorni živci. Svaki deo tela ima svoj osetni i motorni živac, koji su nekada izdvojeni, a nekada se
ujedinjuju u jedan živac. Ako se prilikom povreda živac prekine, preseče ili jako nagnječi, dolazi do oduzetosti
odgovarajućeg organa ili dela tela.

Organi čula
Organi čula omogućavaju da čovečji organizam bude u vezi za spoljnim svetom i da zapaža šta se oko njega dešava. Svaki od
tih organa je podešen da prima posebne vrste nadražaja: svetlost, zvukove, mirise, ukuse, dodire. Svaki takav organ ima svoje
posebne centre u mozgu.
Razlikuju se organi za 5 čula: za vid - oči, za sluh - uši, za miris - nos, za ukus - jezik i za dodir - koža.

Oči
To su parni organi vida. Nalaze se u očnim dupljama, tako da su vrlo dobro zaštićene od povreda. Za zaštitu prednjeg,
ispupčenog dela oka, rožnjaču i prednje delove beonjače postoje očni kapci obloženi vežnjačom. Na preseku oka vodi
se da ono ima oblik lopte, čiji se zid sastoji iz beonjače, sudovnjače, i mrežnjače. Oko funkcioniše na principu mračne
komore. Prednji deo oka je podešen za prijem svetlosnih nadražaja koji prolaze kroz rožnjaču, zatim kroz malu komoru
ispunjenu tečnošću, a posle svetlost ide kroz zenicu do sočiva gde se prelama i kroz staklasto telo u šupljini oka dolazi
do mrežnjače. U njoj se nalaze telašca - u stvari završeci očnog živca - koja primaju te nadražaje i očnim živcem ih
sprovode u mozak.

9
 Shema građe oka

Uši
To su parni organi sluha. Svaki organ sluha se sastoji iz spoljašnjeg, srednjeg, i unutrašnjeg uha. U unutrašnjem uhu nalazi
se i organ za održavanje ravnoteže tela.

Presek uha

Spoljnje uho se sastoji iz ušne školjke i spoljnjeg ušnog kanala, koji je bubnom opnom odvojen od srednjeg uha. Srednje
uho je mala šupljina obložena sluzokožom, u kojoj se nalaze sitne slušne koščice - čekić, nakovanj i uzengija. Zvučne nadražaje
koji dolaze iz ušne školjke kroz spoljni ušni kanal bubna opna prenosi preko slušnih koščica na unutrašnje uho, odakle ide
slušni živac.
Čulo mirisa se nalazi u sluzokoži nosa.
Čulo ukusa se nalazi u posebnim kvržicama na površini jezika.

Čulo dodira
Čulo dodira se nalazi u koži, ali koža ima i druge funkcije u organizmu (čuva telo od oboljenja i otrova, učestvuje u
disanju i regulisanju telesne toplote, itd.). To je inače najveći organ ljudskog tela koji ima površinu od 1,5 - 2 m 2 u
zavisnosti od visine i težine čoveka. Osim receptora za dodir u koži se nalaze i receptori za bol, toplo i hladno itd.
Pokrivajući celo telo, koža se u okolini prirodnih otvora (nos, usta, oči, čmar) nastavlja u sluzokože. Koža se sastoji iz tri sloja:
pokožice, kožice i potkožnog tkiva.
Pokožica je površinski, zaštitni sloj kože, koji u sebi nema ni krvnih sudova ni živaca. Zbog toga porede same pokožice ne krvare
i ne bole. Kožica je srednji, glavni deo kože. Jako je bogata sitnim krvnim sudovima i živcima. Završeci živaca primaju
spoljne nadražaje i zbog toga je koža organ čula dodira, bola itd.
U koži se nalazi veliki broj sitnih žlezda od kojih jedne luče znoj, a druge masnu materiju - loj, za održavanje mekoće
kože. Na svim delovima tela, izuzev dlanova i tabana, iz kože rastu dlake, koje su na kosmatim delovima jako izražene.

10
PRISTUP POVREĐENOM I BTLS (Basic Trauma Life Support)
PRIREDIO DR ALEKSANDAR STIJAČIĆ

Po prirodi svog posla, članovi GSS-a su ti, koji se uvek prvi sreću sa povredom. Često se povrede dešavaju na
nepristupačnom terenu, pa je i sam dolazak do povređenog otežan i rizičan. Spasavanja se obično vrše po zimi, tako da su
povređeni ugroženi i od vrlo niskih temperatura.
Taj prvi kontakt povređene osobe i spasioca je često i presudan. Ukoliko se povređeni samo brzo transportuje ka
zdravstvenoj ustanovi, bez ukazane adekvatne prve pomoći, cela akcija spasavanja će, verovatno, biti bez svrhe.
Sam dolazak spasioca kod povređenog izaziva osećaj olakšanja i sigurnosti. U tim prvim trenucima nikako ne treba
pokazivati zabrinutost zbog obimnosti i težine povrede. Takođe, bilo kakve panične reakcije ili osećaj straha ili
neznanja kod spasioca su nedopustive. Samo potpuna smirenost i prisebnost daju prave rezultate.
Po dolasku kod povređenog prvo se uspostavi kontakt (ukoliko je to moguće). Ukoliko je bez svesti, proveravamo
funkciju disanja i rad srca. U vrlo kratkom roku potrebno je sagledati obimnost povreda i odlučiti kojim redom ih
sanirati.
U slučaju nesreće obično ima više teže povređenih osoba. Na prvi pogled vrlo je teško oceniti njihovu težinu povreda. U samom
pristupu unesrećenima i daljem radu treba se držati sledećih principa:
• Suzbiti ili prevazići u sebi bilo kakvo osećanje panike, straha, brzopletosti ili osećanje neznanja u odlučujućim
trenucima. Povređenima prilazite odlučno, smireno i trudite se da sve što radite bude korisno i efikasno. Ukoliko
imate pored sebe još nekoliko nepovređenih osoba, koje žele da učestvuju u spasavanju, postavljate se kao vođa
akcije i vrlo autoritativno komandujete i zahtevate od ostalih da rade sa vama sinhrono i po dogovoru. Samo
ovakvim načinom od ovako teških povreda se može očekivati bilo kakav pozitivan ishod.
• Izvršiti pravilnu trijažu, tj. izabrati pravilan redosled osoba kojima se pomaže. Iskustvom se došlo do zaključka da
su osobe koje zapomažu i dozivaju u pomoć lakše povređene od onih koji su usled teških povreda nemi. Jasno je da
oni koji zapomažu imaju slobodne disajne puteve i srčanu akciju, što je od presudne važnosti za prvu pomoć. Oni se
smatraju manje ugroženim, iako evidentno imaju povredu na sebi i trpe fizički bol.

Procedura pristupa povređenom po BTLS-u:

1. Proceniti bezbednost mesta nesreće
a. Opasnost od izbijanja požara i širenja požara do mesta nesreće
b. Izloženost otrovnim supstancama i gasovima
c. Opasnost od strujnog udara
d. Postoji li opasnost od urušavanja objekta
e. Nestabilne površine, kosine, odroni, led, voda, snežna lavina
f. Uvek kada je neophodno osigurati se užetom
g. U prostore sa potencijalno niskom koncentracijom kiseonika ili povišenom koncentracijom ugljen monoksida
ne ulaziti bez opreme za disanje
h. Da li postoji mogućnost agresije i fizičkog napada od strane povređenog, prijatelja ili očevidaca
i. Da li postoji prisustvo oružja
j. Postoji li dokaz zloupotrebe alkohola i narkotika

2. Vidno obeležiti mesto nesreće

3. Utvrditi da li imamo lična zaštitna sredstva i upotrebiti ih
a. Rukavice OBAVEZNO!!!
b. Zaštitne naočare i maska - opcionalno
4. Odrediti tačan broj povređenih osoba i utvrditi redosled pristupa povređenim osobama

5. Utvrditi da li prisutan broj spasilaca može adekvatno pružiti prvu pomoć zatečenom broju osoba (jedan spasilački

11
 tim sačinjavaju tri člana)
a. Ukoliko ne može : pozvati dodatnu pomoć
6. Proceniti da li se raspolaže neophodnom medicinskom opremom (jedan opremljen medicinski ranac po timu)
7. Pristupiti povređenoj osobi i zaključiti da li zahteva fokusirani pregled ili brzi trauma pregled (u daljem tekstu
je pretpostavljeno da je neophodno uraditi brzi trauma pregled)
8. Povređenom pristupa jedna osoba koja automatski preuzima ulogu vođe tima.
9. Povređenom se prilazi bez reči sa one strane na koju povređeni gleda.
10. Pošto se rukama stabilizuju glava i vratni deo kičme, vođa tima se predstavi i upita povređenog da li zna šta se
dogodilo.
a. Ukoliko ne dobije odgovor vođa tima poziva 2. člana tima da preuzme stabbilizaciju glave povređenog, a 3.
člana tima da pomogne pri postavljanju tela povređenog u položaj na leđa (rotacija tela prati rotaciju glave) –
potom vođa primenjuje bolni stimulus na osnovu kojeg procenjuje stanje svesti povređenog.
i. Ukoliko povređeni reaguje – nastavlja se brzim trauma pregledom
ii. Ukoliko povređeni ne reaguje – vrši se provera disanja
1.Ukoliko povređeni nepravilno diše pristupa se KPR-u (pre početka KPR-a vođa daje zadatak 3. članu da
obavesti bazu o lokaciji intervencije i hitnoj potrebi za transportnim sredstvom na kojem može da se
nastavi KPR)
2.Ukoliko povređeni normalno diše – nastavlja se sa brzim trauma pregledom
b. Ukoliko dobijemo odgovor – pokušavamo da saznamo mehanizam nastanka povrede
11. Na dalje uloga 2. člana tima je praćenje stanja svesti i disanja povređene osobe, a uloga 3. člana tima da sanira
uočene povrede kada vođa tima izda za to jasnu naredbu.
12. Vođa pregleda lice, poglavinu i vratni deo kičme – obraća pažnju na krvarenje, vidljive povrede, deformitete i
bolnu osetljivost.
13. Vođa nalaže 3. članu tima da postavi Šancovu kragnu
14. Vođa nastavlja sa pregledom ramenog pojasa – posmatra da li postoji krvarenje, vidljive povrede i/ili deformiteti;
svoje ruke postavlja na najizbočenije delove levog i desnog ramena i naizmeničnim pritiskanjem procenjuje da li
postoji bolna osetljivost, nestabilnost i/ili krepitacije
15. Vođa nastavlja sa pregledom grudnog koša – proverava da li se grudni koš simetrično odiže pri disanju (ukoliko
disanje nije simetrično, posumnjati na pneumotoraks), da li postoje krvarenja i/ili vidljive povrede ( posebno
obratiti pažnju na otvorene rane – tretirati ih kao pneumotoraks), potom rukama naizmenično pritiska obe strane
grudnog koša, obraćajući pažnju na bolnu osetljivost, nestabilnost i krepitacije.
16. Vođa nastavlja sa pregledom trbuha – posmatra da li postoje krvarenja i/ili vidljive povrede, potom pipanjem
trbuha procenjuje da li je trbuh mekan ili tvrd
17. Vođa nastavlja sa pregledom karlice – posmatra da li postoji krvarenje, vidljive povrede i/ili deformiteti; ruke
postavlja na najizbočenije delove leve i desne karlične kosti i naizmeničnim pritiskanjem proverava da li postoji
bolna osetljivost, nestabilnost i krepitacije.
18. Vođa tima prelazi na pregled noge i ruke, na onoj strani na kojoj se zatekao pri početku brzog trauma pregleda,
procenjuje da li postoje krvarenja, vidljive rane i/ili deformiteti; sistemom poluge procenjuje bolnu osetljivost,
nestabilnost i krepitacije – prvo na natkolenici, potom potkolenici, zatim upita povređenog da li može da pomera
prste na stopalu; na sličan način učini se i pregled nadlaktice, podlaktice i šake iste strane tela povređenog.
19. Zatim vođa tima prilazi suprotnoj strani tela povređenog i ponavlja identični pregled ekstremiteta

12
20. Vođa poziva 3. člana tima da pristupi pored njega i pomogne u rotaciji povređenog na bok (2. član tima prati
lokaciju tela pomeranjem glave povređenog) – proverava se prisustvo krvarenja, vidljivih rana, bolne osetljivosti i
deformiteta duž kičme i zadnje strane grudnog koša, slabina, karlice i ekstremiteta
21. Potom se naloži 3. članu tima da postavi vakuumsku nosiljku ili spinalnu dasku neposredno pored povređenog, na
koju se povređeni postavi, odnosno vrati u početni položaj na leđa (obratiti pažnju na sinhronizaciju rotacija tela i
glave)
22. Po završenom brzom trauma pregledu, vođa nalaže 3. članu da obavesti bazu o lokaciji intervencije i vrsti
potrebnog transporta

Brzi trauma pregled se prekida ukoliko situacija postane ugrožavajuća po spasilački tim i/ili povređenog,
ukoliko dođe do prestanka disanja (kada se pristupi KPR-u) ili ukoliko dođe do krvarenja (koje se sanira po
principima hemostaze).

Politrauma
Povrede kod kojih je došlo do povređivanja više sistema organa čovečijeg tela nazivaju se politrauma. To su izuzetno
teške povrede, često se završavaju fatalno ili ostavljaju trajne posledice. Zbog toga se od spasioca koji ukazuje pomoć u
tom trenutku zahteva izuzetno znanje prve pomoći, pravilna procena, dobre odluke, brza reakcija i velika upornost i
istrajnost.
Politraumu ćemo imati prilike da sretnemo u alpinizmu i speleologiji dok je u skijaškom sportu vrlo retka.
Sa modernizacijom saobraćaja u svetu, i povećanjem broja motornih vozila, došlo je do neminovnog povećanja broja
saobraćajnih nesreća, kako drumskih tako i železničkih i avionskih. Epilog većine tih nesreća su teške politraumatične povrede,
dosta invaliditeta i smrtnih ishoda. Pošto ste, kao članovi GSS-a, dužni da pružite pomoć ne samo u planini već bilo gde kada je
to potrebno, znanje o politraumi će vam biti stalno dragoceno.

OŽIVLJAVANJE - CPR ( CARDIOPULMONAL REANIMATION)

PRIREDIO DR TOMISLAV BUBANJA

Iznenadna smrt, prividna ili klinička, najhitnije je stanje koje spasilac mora da rešava!
Uzroke srčanog zastoja možemo podeliti na primarne i sekundarne. Primarni obuhvataju oboljenja srčanog mišića (npr infarkt
srca). Sekundarne uzroke, radi lakšeg pamćenja, navodimo kao 4H i 4T.

 Hipoksija (nedostatak kiseonika – najčešće opstrukcija disajnih puteva, dim)

 Hipovolemija (krvarenje, opekotine)
 Hiperkalijemija (povećanje kalijuma u krvi zbog opsežnih nagnječenja)
 Hipotermija

 Tamponada srca
 Tromboembolija pluća
 Tenzioni pneumotoraks
 Toksini (lekovi, hemikalije, trovanje)

13
KPR, jednom započet, nastaviti dok
 Sigurnost spasioca ne bude ugrožena ili spasilac postane iscrpljen.
 Žrtva se osvesti/počne sama da diše/otvori oči.
 Drugi spasilac ne preuzme reanimaciju ili stigne hitna medicinska pomoć.

Sigurni znaci smrti kao što su:

• mrtvačke mrlje,
• hladno telo,
• mrtvačka ukočenost,
• isušene i upale očne jabučice
Nesigurni znakovi smrti su: prestanak disanja, prestanak rada srca, bleda i hladna koža.
Osnovno pravilo reanimacije je da oživljavanje treba započeti odmah, ne smeju se gubiti dragoceni sekundi; uspeh može da
se pokaže čak nakon više časova.
Svrha oživljavanja je da se što pre uspostavi i održava snabdevanje vitalnih organa krvlju koja je obogaćena
kiseonikom. Mozak je posle 4-5 minuta bez snabdevanja krvlju nepopravljivo oštećen!
O stanju unesrećenog orijentisati se brzim ciljanim pregledom:
• Ako se povređeni ne odaziva ni nakon dozivanja i drmusanja znači da je u nesvesti.
• Proveriti da li pravilno diše (osluškivanjem nosa i usta, posmatranjem da li se pomera grudni koš, osećajem daha na obrazu).
Ako diše postaviti ga u koma položaj (vidi sliku) i transportovati ga do ambulante.

Koma položaj
Tri stepena osnovne reanimacije predstavljaju pravilo ABC. To je:
• A - airway (oslobađanje disajnih puteva pravilnim položajem glave i vađenjem stranog sadržaja iz usta).
• B - breathing (veštačko disanje “usta na usta”).
• C - circulation (spoljna masaža srca).

POSTUPAK
• Postaviti unesrećenog na tvrdu, ravnu podlogu.
• (A) Airway Kada utvrdimo, na gore opisan način, da unesrećeni ne diše, osloboditi disajne puteve tako da
glavu
povređenog zabacimo unazad i podignemo bradu naviše. Ako postoji strani sadržaj u ustima (delovi proteze,
slomljeni zubi, ispovraćani sadržaj) obavezno ga odstraniti sa dva prsta kružnim pokretom šake (OBAVEZNO staviti
gumene rukavice ili namotati gazu na prste).

Osnova reanimacije - disajni putevi

• (B) Breathing Dva puta izdašno uduvamo vazduh ustima kroz usta ili kroz nos povređenog (ako nam rane ne
dozvoljavaju
uduvavanje kroz usta), tako da svako uduvavanje traje 1-1,5 sec sa pauzom za izdisaj pri kojoj spasilac ponovo udahne
vazduh. Količina vazduha koja se uduvava treba da bude oko 500 ml (jedan normalan udah). Zbog higijenskih I estetskih
razloga preporučuje se stavljanje gaze preko usta I nosa žrtve. Metode koje koristimo su: “usta na usta”, “usta na nos”, “usta
na usta I nos”, “usta na masku” ili samoširećim AMBU balonom sa maskom.

Uduvavanje vazduha “usta na usta”

Pri uduvavanju posmatramo podizanje grudnog koša. Ako postoji otpor (začepljenje-opstrukcija u gornjim disajnim putevima)
preduzeti Heimlichov zahvat (vidi ugušenje).
Nakon toga nastaviti sa davanjem veštačkog disanja. Pri veštačkom disanju usta na usta, rukom koja je na čelu povređenog
moramo začepiti nos, a pri veštačkom disanju usta na nos, rukom koja je na bradi zatvaramo usta. Ruku pomerimo za izdisaj.
Nakon dva izdašna udisaja pipanjem pulsa na vratu uveriti se da li srce kuca i kada dobijemo pozitivan odgovor nastaviti
davanje veštačkog disanja: 12 udisaja u minuti (ili na pet sekundi jedno uduvavanje).
• (C) Spoljna masaža srca.
Povređenom koji leži na leđima, na tvrdoj, ravnoj podlozi, opipamo nastavak grudne kosti - ksifoid (vidi sliku).

Položaj šaka prilikom spoljašnje masaže srca

Položiti koren jedne šake za dva prsta širine iznad ksifoida. Kada je koren šake u pravom položaju staviti drugu šaku preko
prve (vidi sliku).

Pravilan položaj šaka za spoljnu masažu srca

Prsti ruku koje masiraju mogu biti ispruženi ili savijeni, ali ne dodiruju grudni koš; masaža se vrši samo pritiskom
korena šake. Nagnuti se iznad povređenog tako da su ramena, uz opružene laktove, vertikalno iznad grudne kosti;
masiramo koristeći težinu gornje polovine tela kojeg savijamo u krstima; pritiskanje vršiti iz ramena, a ne iz laktova
(vidi sliku).

Pravilan položaj za 2 spasioca za CRP

Grudnu kost potiskujemo prema kičmi 5-6 cm duboko. U toku masaže ruke ne podižemo sa grudne kosti. Brzina
pritiskanja (ritam) je 100 pritisaka u minuti.
• Odnos veštačko disanje : masaža srca je 2 : 30.

AED (automatic external defibrillator- automatski spoljašni defibrilator)

 Po pristizanju aparata uključiti ga i elektrode postaviti na kožu grudnog koša po instrukcijama i pratiti dalja

uputstva koja daje aparat.

 Nastaviti reanimaciju kad god aparat ne proverava ritam ili isporučuje šok.

KRVARENJE I ZAUSTAVLJANJE KRVARENJA

(HAEMORRHAGIA ET HEMOSTASIS)

PRIREDIO DR ALEKSANDAR STIJAČIĆ

Krvarenje (haemorrhagia) je isticanje krvi iz krvnih sudova (srca, arterija, vena i kapilara) u tkivo, telesne duplje ili
van tela.
Količina krvi (cirkulatorni volumen) iznosi 1/11 (jedanaestinu) telesne težine, što je oko 5 litara kod odraslih ljudi. Zdrav
čovek može da izgubi i do 15% (oko 750 ml) krvi bez naročitih posledica. Gubitak krvi od 15-40% dovodi do stanja šoka, dok
gubitak veće količine krvi dovodi do kome i smrtonosnog ishoda. Nastajanje šoka ne izaziva samo količina izgubljene krvi već i
brzina njenog gubljenja. To znači da su teži uvek oni pacijenti, koji su u kraćem vremenskom roku izgubili određenu količinu
krvi, nego oni, koji su tu istu količinu izgubili kroz duži vremenski period. Stare osobe, rekonvalescenti, a naročito deca,
teško podnose gubitak krvi. Takođe, treba napomenuti da su odrasli muškarci manje otporni na krvarenje od žena u istoj
životnoj dobi.
U slučaju krvarenja svaki organizam sam spontano reaguje na svaki gubitak krvi svojim lokalnim i opštim procesima.
Lokalni procesi se odigravaju u samom mestu isticanja krvi, i sastoje se od grčenja mišića zidova krvnog suda
(vazokonstrikcija), zgrušavanja (koagulacija), skupljanja fibrinske mreže (retrakcija fibrina), taloženja krvnih pločica-
trombocita i stvaranjem krvnog ugruška (koaguluma), kojim se zatvara otvor na povređenom krvnom sudu i
krvarenje spontano prestaje. Naravno, kod povreda većih krvnih sudova, posebno arterijskih, ova spontana hemostaza ili
zaustavljanje krvarenja je nemoguća, te može doći do obilnijih krvarenja ukoliko se ne ukaže pravilna prva pomoć i
krvarenje sanira na jedan od mogućih načina koje ćemo kasnije detaljno obraditi.
Naravno, posle većih krvarenja organizam se automatski prilagođava smanjenoj zapremini cirkulišuće tečnosti opštim procesima,
koji izvrše preraspodelu preostale krvi prema potrebama organa. Krv se usmerava na mozak, srce, pluća, jetru i bubrege.
Ovom preraspodelom organizam privremeno i prividno kompenzuje izgubljenu cirkulišuću tečnost.
Gubitkom krvi se njen volumen znatno smanjuje tako da nastaje veća nesrazmera između volumena krvnog suda i količine
krvi koja ga ispunjava, iz čega proizilazi veći ili manji pad arterijskog pritiska. U toj fazi organizam reaguje ubrzanjem srčane
radnje i stezanjem (spazmom) krvnih sudova.
Ovaj sled događaja u organizmu nam i objašnjava znakove prepoznavanja (simptome, odnosno kliničku sliku)
krvarenja. Prvenstveno su to: bledilo, žednjenje sa suvoćom usta, nemir, hladni ekstremiteti, povremene nesvestice.
Disanje je površno i ubrzano. Povećava se bledilo kože i sluzokoža. Puls je ubrzan a arterijski krvni pritisak je nizak.
Vraćanje boje kože posle pritiska ušne školjke ili jagodice prsta je veoma usporeno. Količina izlučene mokraće
(diureza) je smanjena.
Svi prethodno navedeni simptomi nisu znaci svih krvarenja već samo onih najtežih, te nama, u našoj praksi, moraju biti veliki
alarm i upozorenje. Ukoliko ih uočimo, moramo znati da smo suočeni sa povređenim koji je stvarno dosta iskrvario i kome je
potrebna vrlo brza pomoć i vrlo brz transport. Svi ovi znaci čine početak hipovolemijskog šoka, koji će se vremenom
produbljivati i verovatno završiti smrtno (letalno), ukoliko se povređenom vrlo brzo ne nadoknadi količina izgubljene krvi.
Komatozno stanje (povređeni je u nesvesti i ne reaguje ni na najveće draži) najčešće izaziva sumnju i u postojanje povrede
glave kao druge, i potpuno odvojene povrede od vidljivog krvarenja.
Naravno, u našoj praksi retko ćemo se susretati sa ovako drastičnim krvarenjima praćenim stanjem šoka, zbog
specifičnosti povreda u planinskom i skijaškom sportu. Većina povreda praćenih krvarenjima su malog obima, te se sve svodi
na lokalne znake krvarenja, odnosno na vidljivu ranu sa lakim krvarenjem, koje se relativno lako zaustavlja
postavljanjem na ranu sterilne gaze i previjanja kompresivnim zavojem.

Podela krvarenja
Prema mestu izlivanja krvi sva krvarenja delimo na spoljašnja i unutrašnja.
Prema vrsti mogu biti arterijska, venska i kapilarna.
U odnosu na vreme povrede mogu biti primarna, naknadna i sekundarna.

Podela krvarenja prema mestu izlivanja krvi

• Spoljašnja krvarenja su ona kod kojih se krv izliva u spoljašnju sredinu i jasno je uočljiva. Krvarenje u telesne
šupljine koje komuniciraju sa spoljašnjom sredinom (npr. sistem organa za varenje) su takođe spoljašnja krvarenja.

• Unutrašnja krvarenja su ona kod kojih se krv izliva u sam organizam, tkiva i telesne šupljine, i ne daje nikakve
spoljašnje vidljive znakove. Unutrašnja krvarenja su izuzetno teška, kako za dijagnostiku, tako i za lečenje, jer
osim brzog transporta, povređenom na licu mesta vrlo malo možemo pomoći. Unutrašnje krvarenje može da bude
dosta obilno ako se krv izliva u grudnu i trbušnu duplju, te ćemo se vrlo brzo sresti sa znacima iskrvarljenosti i
hipovolemijskim šokom. Takođe, unutrašnje krvarenje, čak i minimalno, može dovesti do smrtnog ishoda ako je u
mozgu nastalo kao posledica povrede glave.

Podela krvarenja prema vrsti

• Arterijsko krvarenje nastaje izlaskom krvi iz povređenih arterijskih krvnih sudova. Krv ističe iz arterija u mlazu,
sinhrono srčanoj radnji, dok je boja krvi jarko crvena. Krv ističe u jačem mlazu iz gornjeg dela povređenog krvnog
suda tj. bližeg srcu, a iz donjeg nešto slabije. Pri zbrinjavanju potrebno je zaustaviti Krvarenje na oba kraja krvnog
suda.
• Vensko krvarenje nastaje izlivanjem krvi iz povređene vene, a prepoznaje se po tome što je izlivena krv tamne
boje. Lagano ističe iz suda, gotovo ravnomerno, a jače krvari donji deo povređenog suda tj. dalji od srca, dok gornji
deo, bliži srcu, krvari dosta manje. Zaustavljanje venskog krvarenja je dosta lakše u odnosu na arterijsko.
• Kapilarno krvarenje je isticanje krvi iz mnoštva sitnih sudova - kapilara. Kapilarno krvarenje je najmanje
opasno i lako se zaustavlja, čak samo po sebi - lokalnom reakcijom organizma. Povredu sa kapilarnim krvarenjem
tretiramo sterilnom gazom, više da bi zaštitili ranu od sekundarne infekcije, a manje zbog hemostaze.

Podela krvarenja u odnosu na vreme povrede

• Primarno krvarenje je bilo koje krvarenje, koje se javlja neposredno posle povrede. U našem radu ćemo se
prvenstveno sretati sa primarnim krvarenjem. Pravilnom i brzom hemostazom sprečavaćemo pojavu
iskrvarenja, što nam je i osnovni zadatak kod takvih povreda.
• Naknadno krvarenje nastaje posle izvesnog vremenskog intervala, kada se usled pada krvnog pritiska primarno
krvarenje zaustavi, pa se posle reanimacije i normalizacije krvnog pritiska, usled ispadanja tromba iz lumena
krvnog suda, ponovo javi. Ovo krvarenje može da se javi i pri otklanjanju stranog tela iz rane koja se nalazi u
krvnom sudu, te pri samoj manipulaciji može doći do izuzetno obilnog krvarenja. Sa tog stanovišta, u doktrini
rada spasioca GSS-a na terenu, nikakva vađenja stranih tela iz rane nisu dozvoljena, već samo previjanje i transport.
• Sekundarno krvarenje se javlja obično posle par dana po povređivanju i posledica je nekrotičkog ili infektivnog
procesa u rani. Ova vrsta krvarenja nas malo interesuje, jer je povređeni posle tolikog vremenskog perioda daleko
od naše službe, i mi ga ovde samo akademski pominjemo.

Zaustavljanje krvarenja - hemostaza

Sva zaustavljanja krvarenja možemo podeliti u privremena i definitivna ili hirurška.
Definitivna ili hirurška hemostaza je trajno zaustavljanje krvarenja iz povređenog krvnog suda. Ova hemostaza se postiže
hirurškim metodama, u specijalizovanim ustanovama, te nas, sa te strane, malo interesuje.
Privremena hemostaza se primenjuje kad to zahteva hitnost slučaja, a ne postoje ni potrebni uslovi za primenu
definitivne hemostaze.

Privremeno zaustavljanje krvarenja

Pri kontaktu sa povređenima koji krvare treba se držati nekoliko pravila:
• Laganim skidanjem ili cepanjem odeće treba vrlo brzo lokalizovati povredu koja krvari. Time stičete pravi uvid u
veličinu povrede i obimnost krvarenja. Ponekad i vrlo male posekotine mogu da daju pogrešnu sliku o “velikom
krvarenju”. Na primer povrede poglavine, kada se krv sliva niz kosu preko lica i vrata na dole. Zatičete
povređenog skoro celog krvavog, sa kosom ulepljenom u krv, umazanim licem i pokvašenom jaknom. Sneg
povećava kontrast i stvara opšti utisak drastičnijim. Naravno, pronalažanjem povrede na glavi i postavljanjem
sterilne gaze krvarenje staje, a povređenog šaljete na presvlačenje i umivanje.
Naravno, obrnuti slučajevi su mnogo opasniji. Na primer kod ubodnih rana, kada je krvarenje neznatno, a dubinu rane na prvi
pogled ne možemo da procenimo. Takve povrede zahtevaju transport po prvom redu hitnosti.
• Prilikom saniranja povrede koja krvari treba uvek voditi računa o sterilnosti same rane. Naravno, ukoliko nam
veličina i obilnost krvarenja to dozvoli.

Povređena koža je, sa stanovišta sterilnosti, dosta prljava. Takođe, prljav je predmet koji je napravio povredu i
prljava je odeća, koja se obično iscepa, a mnogi njeni delovi ostanu u rani. Znači da je rana prilično zagađena već u
samom trenutku povređivanja. Stavljanje sterilne gaze na ranu ima opravdanja samo da bi se sprečio prodor drugih
klica u periodu dok povreda ne bude hirurški obrađena. Naravno, sve ovo važi za izuzetno male povrede
(oguljotine, sekotine), koje se i najčešće sreću u radu u skijaškim centrima. Plasiranje sterilne gaze izaziva i
pozitivan efekat kod sve zahtevnijih turista. Međutim, sve ove sitne povrede se i ne tretiraju kao krvarenja.
Prava krvarenja su vrlo opasna, obilna i vrlo često smrtonosna. Kod povreda većih arterija za par minuta
povređeni umire. Ako se nađemo u blizini takve povrede, onda principi sterilnosti prestaju da važe, te počinje prava
borba za život povređenog. Ako u tim trenucima gubite dragoceno vreme skidajući ranac i tražeći sterilnu gazu, vrlo
lako vam se može desiti da povređeni umre. Osnovni zadatak, u ovakvim situacijama, je da povređeni, na bilo koji
način, što pre prestane da krvari. Pomoć drugih, nepovređenih, lica će vam, takođe, biti od velike koristi u tim
trenucima.
Sada ćemo se detaljno upoznati sa načinima zaustavljanja krvarenja, odnosno, kada ćemo koji primenjivati u zavisnosti
od lokalizacije, vrste i veličine povrede.

ESMARHOVA POVESKA
Esmarhova poveska je obično elastična gumena traka ili crevo dužine 2 m i širine oko 2 cm. Primenjuje se jedino kod
povreda ekstremiteta (ruke, noge). Može se postaviti trajno i privremeno. Način delovanja Esmarhove poveske je u jakom
ravnomernom stezanju, čime se postiže potpuni prestanak cirkulacije. To znači da je podvezani deo ekstremiteta izolovan i
ostavljen bez ishranjivanja, što dovodi do njegovog propadanja.
Jedini pravi razlog (indikacija) za postavljanje trajne Esmarhove poveske je potpuna amputacija dela ekstremiteta. Tada
se poveska stavlja na oko 5 cm iznad linije amputacije, dok se sama rana (poprečni presek ekstremiteta) prisloni na
amputirani deo, i zajedno se tretiraju sterilnom gazom, odgovarajućim zavojem i odgovarajućom imobilizacijom (u
zavisnosti od imobilisanog ekstremiteta i mesta amputacije). Tako postavljenu povesku ne treba popuštati sve dok povređeni
ne stigne do odgovarajuće zdravstvene ustanove. Pri postavljanju trajne poveske, na samoj povesci, napišite kad je postavljena
(datum i vreme) i ime i prezime onoga koji je postavio.
Privremeno postavljanje Esmarhove poveske se primenjuje kod obilnih krvarenja ekstremiteta, kada povredu sanirate
sami, bez ičije pomoći. Tada je dozvoljeno postaviti povesku iznad rane, na oko 5 cm, a po potrebi i drugu na istoj
udaljenosti ispod rane, radi kratkotrajnog zaustavljanja potpunog protoka krvi kroz ekstremitet. Time dobijate
mogućnost da komforno obradite ranu, pravilno postavite sterilne gaze i formirate kompresivni zavoj. Po završetku
previjanja odmah skidate poveske i pratite da li je kompresivni zavoj zaustavio Krvarenje. Ukoliko kroz zavoj ne
probije krv smatra se da je krvarenje zaustavljeno. Ovako postavljenu privremenu povesku ne treba držati stegnutu
duže od par minuta.
Ukoliko nemate pravu Esmarhovu povesku, ona se može improvizovati od kaiša, prusika, upredenog višestrukog zavoja ili
od bilo kakvih gurtni koje mogu da izdrže silinu zatezanja.
Esmarhova poveska je jedan od najsigurnijih načina zaustavljanja krvarenja, ali i jedan od najopasnijih. Treba je primenjivati
isključivo kao poslednju mogućnost. Trudite se da je u svom radu izbegavate i da uvek nađete drugo rešenje. Ukoliko
nemate drugog izbora, budite maksimalno oprezni i savesni.

PNEUMATSKA POVESKA
Pneumatska poveska se sastoji od gumene manžetne koja je preko gumenog creva spojena sa balonom za uduvavanje vazduha.
Princip dejstva ove poveske je isti kao kod Esmarhove poveske, s tim što je površina manžetne koja naleže na kožu dosta veća
od one kod Esmarhove poveske, te manje traumatizuje tkivo. Lako se i brzo postavlja. U radu sa njom ćemo se držati istih
principa kao kod Esmarha. Može da bude trajno ili privremeno postavljena. Prednosti pneumatske poveske nad
Esmarhovom poveskom su u komfornijem pristupu, lakšem postavljanju, manjoj traumatizovanosti tkiva i mogućnost da se
kompresija u povesci lako dozira.
Loše strane pneumatske poveske su u njenoj sigurnosti kod trajnog postavljanja. Uvek postoji mogućnost da poveska negde
pušta ili se probuši u toku transporta, te ako to ne primetimo i ne korigujemo, može doći do novih gubitaka krvi kod
povređenog. Takođe, pneumatske poveske su dosta skuplje, nežnije za rukovanje i zauzimaju više prostora u spasilačkom rancu.
Idealna zamena za pravu pneumatsku povesku može biti manžetna aparata za merenje krvnog pritiska koja radi na istovetnom
principu, te je kod jakih krvarenja ekstremiteta možemo upotrebiti.
U slučaju potpune amputacije ekstremiteta, za trajno postavljenu povesku ipak koristite Esmarha, koji se u tim prilikama
pokazao kao sigurnije sredstvo, dok kod privremenih postavljanja poveski možemo koristiti pneumatike ukoliko ih imamo.

DIGITALNA KOMPRESIJA
Digitalna kompresija (kompresija prstima) je način za privremeno zaustavljanje krvarenja koje se postiže pritiskanjem na krvni
sud koji krvari ili na okolinu rane povređenog (uvek između srca i rane). Pritiska se prstima, šakom ili pesnicom spasioca.
Jačina pritiska ruke zamenjuje razne poveske, te krvarenje prestane ili se znatno smanji. To daje mogućnost drugom spasiocu da
komfornije može previti ranu i da postavi kompresivni zavoj ili da tamponira ranu. Digitalna kompresija ima efekta, tj.
povređeni ne krvari, samo dok pritisak ili stezanje postoje. Odmah po puštanju krvarenje se nastavlja jer se protok kroz
pritisnuti krvni sud ponovo uspostavlja.
Za primenu digitalne kompresije neophodno je da ispod arterije koju pritiskamo postoji neka vrsta podloge - kost.
Arterije kod kojih možemo primenjivati digitalnu kompresiju su: podključna arterija (a. subclavia), pazušna arterija (a.
axilaris), nadlaktna arterija (a. brachialis), vratna arterija (a. carotis comunis), nadkolena arterija (a. femoralis).
Tipična mesta gde treba vršiti kompresiju su:
• sa bočnih strana vrata vrši se pritisak na vratnu arteriju prema kičmenom stubu. Pritiska se sa leve ili desne strane u
zavisnosti od lokacije povrede (a. carotis comunis),
• sa gornje strane sredine ključne kosti vrši se pritisak naniže na podključnu arteriju (a. subclavia), koja se oslanja na
prvo rebro, sa strane povređene ruke,
• u pazušnoj jami se pritiskom odozdo prema gore pritiska pazušna arterija (a. axilaris), naslanjajući se na kosti
zgloba ramena
• pritiskom na srednji deo nadlaktice, sa unutrašnje strane, pritiska se nadlaktna arterija prema nadlaktnoj kosti. (a.
brachialis - sulcus bicipitalis),
• pritiskom ispod preponskog ligamenta, preko nadkolene arterije, prema preponskoj kosti. (a. femoralis - ispod lig.
Pouparti na os pubis).
Realno posmatrano, digitalna kompresija je metoda sa dosta mana. Ne daje uvek željene rezultate. Da bi se postigao željeni
efekat potrebno vam je solidno znanje anatomije. Takođe, treba vam dosta snage, izdržljivosti i veštine. Manipulacija je
teža kod povređenih gojaznih osoba i kod mišićno razvijenijih ljudi. Dalje, ova metoda uvek zahteva i pomoćnika, koji bi u
međuvremenu postavljao kompresivni zavoj.
Najveća prednost digitalne kompresije je njena brzina. Pošto vam za digitalnu kompresiju ne trebaju nikakva pomagala, nju
možete da primenite gotovo odmah po povredi i sprečite veće oticanje krvi.
Možda je jedan od najlakših načina za sprovođenje digitalne kompresije stezanje sa obe šake oko povređenog
ektremiteta na mestu gde biste stavili povesku. Zapamtite da se stezanje vrši na oko 5 do 10 cm iznad povrede.
Pritiskanje direktno na otvorenu ranu šakom ili prstima je dozvoljeno samo u kritičnim situacijama kada nemamo
sterilnog materijala. Dok jedan spasilac vrši digitalnu kompresiju drugi vrlo brzo na ranu postavlja sterilnu gazu i
kompresivni zavoj. Zavoj je dobro postavljen ukoliko ne orosi krvlju po popuštanju digitalne kompresije.

Digitalna kompresija ima svoje mesto pretežno u zaustavljanju krvarenja ekstremiteta. Kod gore navedenih povreda
vrata i trupa je bolje koristiti neku drugu metodu zaustavljanja krvarenja umesto digitalne kompresije, pošto će se
samo izgubiti dragoceno vreme u uzaludnim pokušajima, a povređeni će nepotrebno izgubiti veću količinu krvi.

HIPERFLEKSIJA EKSTREMITETA
Maksimalno pregibanje ekstremiteta u zglobu (hiperfleksija), kao metoda privremenog zaustavljanja krvarenja, se primenjuje
samo kod vrlo visokih povreda pazušne i nadkolena arterije (a. axilaris i a. femoralis). To znači da imamo krvarenje iz ruke u
regiji pazušne jame i iz noge u predelu prepone. Jasno je da u takvim situacijama nema mesta gde da plasiramo povesku, a
takođe nema mogućnosti za vršenje digitalne kompresije.
U takvoj situaciji metod izbora je hiperfleksija ekstremiteta. Kod visokih krvarenja ruke povređenu ruku treba zabaciti
unazad i prema leđima. Da bi lakše objasnili manevar zamislite da povređeni stoji. Tada mu desnu ruku koja krvari i koja mu je
spuštena pored tela, lagano prebacite pozadi i savijete mu je, tako da svojom desnom šakom uhvati lakatnu jamu leve ruke. U
tom trenutku cela desna ruka je zategnuta i pritisnuta svojom celom dužinom preko leđa, a naročita kompresija je u ramenom
zglobu odakle i krvari. Iako je ovaj manevar neprijatan, naročito kada ste povređeni, ima vrlo velikog efekta kod ovih vrsta
povreda i treba ga primenjivati kao metod za privremeno zaustavljanje krvarenja, kod visokih povreda ruke.
Isti princip se primenjuje kod visokih povreda noge. Povređeni leži na leđima, noga mu se savija do granice bola ka stomaku.
Potpuna hiperfleksija se postiže kada je butina povređenog celom dužinom legla na stomak, a koleno se nalazi u visini
grudne kosti.
Ukoliko postoji bilo kakva sumnja da, osim povrede mekih tkiva i krvarenja, postoji i povreda koštanog sistema (prelom,
uganuće, iščašenja), hiperfleksiju ekstremiteta nikako ne smemo izvoditi, već ćemo primeniti jedinu preostalu metodu u tom
slučaju, a to je tamponada rane i, ako je moguće, kompresivni zavoj.

TAMPONADA RANE
Tamponada, kao metod zaustavljanja krvarenja, se obično koristi kod krvarenja iz prirodnih otvora (nos, uši).
Sastoji se iz stavljanja pantljika sterilne gaze u šupljinu koja krvari, sve dok krvarenje ne stane. Treba voditi računa o
broju i količini gaza koju smo stavili, da kasnije, prilikom vađenja, neku pantljiku gaze ne previdimo i zaboravimo.
Tamponada se može koristiti i kod većih povreda zida grudne i trbušne duplje sa difuznim venskim krvarenjem, pa
čak i eventualnom komunikacijom sa spoljnom sredinom, i eventualnim ispadima delova creva. U takvim slučajevima
tamponada je preporučeni metod. Sa sterilnim gazama se prekriva i puni povređeni prostor. Kod tako obilnih povreda
treba upotrebiti što više sterilnih gaza tj. sve što imamo kod sebe u rancu. Preko gaza se lako, bez zatezanja, previja
kaliko zavoj samo radi fiksacije gaza. Povređeni se vrlo brzo transportuje u položaju koji odgovara povredi.

KOMPRESIVNI ZAVOJ
Kompresivni zavoj je najuniverzalnija metoda privremenog zaustavljanja krvarenja. Gotovo je bezopasna po
povređenog. Može se primeniti na skoro svim delovima tela. Kompresivnim zavojem mogu se sanirati sva venska i većina
arterijskih krvarenja, osim onih najvećih.
Suština kompresivnog zavoja je u tome da se njime postiže veći pritisak na samu ranu, čime se zaustavlja krvarenje, dok drugi
delovi tela koji su previjeni trpe manji pritisak, te se cirkulacija ne prekida kao kod drugih poveski.
Da bi pravilno postavili kompresivni zavoj, rana koju obrađujemo mora vrlo malo krvariti. To znači da obilno
krvarenje prvo saniramo jednom od privremenih metoda zaustavljanja krvarenja: digitalna kompresija, Esmarhova
poveska, pneumatska poveska, hiperfleksija ekstremiteta. Kada se krvarenje smiri, okolinu rane možemo mehanički
očistiti od eventualne prljavštine i obrisati okolnu kožu medicinskim alkoholom. Pazimo da alkohol ne dospe u ranu.
Tada se rana pokriva višeslojnom sterilnom gazom koja mora, po površini, biti duplo veća od površine rane. Onda treba
improvizovati. Napraviti od zavojnog materijala, gaze ili neke druge tkanine, kompaktnu i relativno tvrdu tvorevinu loptastog
oblika (npr upakovan zavoj), čiji prečnik treba da bude nešto veći od prečnika rane. Stavljamo je preko sterilne gaze i previjamo
kaliko zavojem. Time dobijamo da iznad same rane zavoj vrši mnogo veći pritisak nego po ostalom delu tela preko koga
prelazi. Po završetku postavljanja kompresivnog zavoja popuštamo i skidamo privremeno postavljenu povesku. Ukoliko zavoj
ostane suv tj. ne “procuri”, možemo smatrati da je povređeni zbrinut i da se može bezbedno transportovati do zdravstvene
ustanove gde će biti definitivno zbrinut.
ŠOK
PRIREDIO DR TOMISLAV BUBANJA

Šok predstavlja kompleksno događanje koje zahvata ceo organizam: srce, krvotok, disajne organe, nervni sistem, bubrege i
organe za varenje, itd. On se može definisati kao generalizovano popuštanje periferne cirkulacije sa nedovoljnom
prokrvljenošću (perfuzijom) raznih tkiva. Kada dotok krvi više nije dovoljan da zadovolji potrebe ćelija za hranljivim
materijama i ukloni štetne produkte njihovog metabolizma dolazi do remećenja ćelijskih funkcija i konačno nastaje njihova
smrt.
Šok možemo podeliti u nekoliko grupa:
• hipovolemijski (smanjena zapremina cirkulišuće krvi kroz krvne sudove).
• distributivni (anafilaktički - alergijska reakcija posle ujeda zmija, ili insekata npr: pčela, osica, ili posle intramuskularne
primene nekih antibiotika npr: penicilin, neurogeni – oštećenje nerava koji kontrolišu krvne sudove)
• kardiogeni (poremećena funkcija srčanog mišića - infarkt, nedovoljno punjenje srca krvlju ili nedovoljno
istiskivanje krvi iz srca).
• septički (prodor bakterija ili gljivica u krv).
• opstruktivni (nastaje kod začepljenja plućne arterije i smanjenim istiskivanjem krvi iz srca).

Najčešći je hipovolemijski šok, pa ćemo na njegovom primeru opisati znakove prepoznavanja (simptome) i prvu
pomoć.

Hipovolemijski šok može biti:

• kod krvarenja (spoljašnje ili unutrašnje) - hemoragični šok.
• kod velikih opekotina i opsežnih nagnječina (kontuzija) - dolazi do gubitka plazme (tečnog dela krvi)
• kod povraćanja, proliva, jakog znojenja dolazi do gubitka vode i elektrolita.

Težina šoka može biti:

• blagi šok, kada je smanjen protok krvi kroz organe i tkiva koja nisu od životne važnosti: koža, masno tkivo, skeletni
mišići i kosti.
• umereni šok, kod smanjenja protoka krvi kroz sve vitalne organe osim srca i mozga (jetra, creva, bubreg i td.)
• težak šok, kada je smanjen protok krvi kroz srce i mozak.

Hemoragični šok ima dve faze:

• kompenzovani šok - prva faza u kojoj se aktiviraju kompenzatorni mehanizmimi u organizmu, koji preusmeravaju
cirkulaciju krvi prema vitalnim organima (srce i mozak) na račun trenutno manje važnih organa (mišići, organi za
varenje, bubrezi).
• dekompenzovani šok - druga faza u kojoj kompenzatorni mehanizmi popuštaju. Kompenzovani šok prelazi u
dekompenzovani, kada preti neposredna opasnost za život!

Hemoragični šok nastaje kod teških povreda (saobraćajne nesreće, upucavanja, povrede organa za varenje).

PREPOZNAVANJE:
• pad krvnog pritiska sa ubrzanim srčanim radom (puls veći od 100 otkucaja u minuti) - hipotenzija sa tahikardijom,
• boja kože je bledoplavičasta (cijanotična),
• hladna koža oblivena znojem,
• disanje ubrzano i površno,
• povređeni je obično svestan, na licu mu se odražava strah, uzbuđen je,
• kasnije je sve žedniji, oseća mučninu, ponekad povraća,
• postaje nemiran, guši se i bori za dah,
• smanjuje se izlučivanje mokraće.

PRVA POMOĆ:
• Odrediti težinu šoka:
° blagi šok - povređenom je hladno, srce ubrzano kuca, dolazi do pada krvnog pritiska (slabije se pipa puls), koža
je hladna, bleda i oznojena,
° umereni šok - uz gore nabrojane promene pojavljuje se i žeđ i smanjeno izlučivanje ili potpuni prestanak
izlučivanja mokraće,
° težak šok - uz gore navedene promene povređeni je jako uzbuđen, zbunjen, ubrzano i duboko diše.
• Što ranije otkloniti uzrok koji je doveo do šoka (previti rane sa zaustavljanjem krvarenja ako postoji spoljašnje
krvarenje).
• Povređenog položiti u ležeći položaj na leđima sa lako podignutom donjom polovinom tela i umiriti ga.
• Imobilisati povređene ekstremitete.
• Sprečiti gubitak toplote (ćebe, astro folija). Aktivno dovođenje toplote je štetno (stavljanje povređenog pored peći,
vatre).
• Autotransfuzija podizanjem ruku i nogu povređenog.
• Davanje pića je uglavnom zabranjeno, posebno kod povreda trbuha! Povremeno vlažiti usta povređenog vodom ako
ne postoji mogućnost brzog transporta.

ZAVOJI
PRIREDIO DR PREDRAG ILIĆ

Pre bilo kakve priče o postavljanju zavoja, moramo se upoznati sa nekim od osnovnih principa korišćenja zavojnog
materijala:
• poveska zavoja nije sterilna, i kao takva se nikad ne sme postaviti direktno na ranu,
• direktno na ranu isključivo postavljamo sterilnu gazu,
• vata se stavlja preko gaze, a nikako neposredno na ranu. Ona štiti ranu od prodiranja spoljne nečistoće kroz zavoj,
upija krv ili tečni sadržaj koji se stvara u rani i štiti ranu od hladnoće i od povreda,
• truditi se da se zavojem ne pokrivaju zdravi delovi tela, čime bi bila onemogućena njihova fiziološka funkcija.

Opšta pravila postavljanja zavoja

Svaki zavoj treba postaviti po pravilima koja obezbeđuju da dobro i čvrsto leži, a da ne izaziva bolove ni smetnje u krvotoku,
da se ne poremeti, nego da ostane onako kako je stavljen sve do namernog skidanja.

Izgled zavoja

Pravilno držanje poveske omogućava da se zavoj napravi ispravno, brzo i lako. U toku zavijanja poveska treba da je svojom
“glavom” okrenuta upolje. Ona se na taj način lako odmotava u šaci koja je drži tako da se može odmotavati, a da se ipak zavoj
dovoljno stegne.
Da bi se sama rana što manje povređivala i stezala, zavoj obično počinje i završava se ispod ili iznad rane, međutim iz praktičnih
razloga, najlakše je sa zavojem početi preko već postavljene gaze.

Započinjanje zavoja
Zavoj počinje tako što se slobodni kraj (“rep”) poveske uhvati jednom rukom i pridržava da se obezbedi stezanje i
spreči obrtanje. Traka poveske se postavi koso i naprave se uvek najpre dva kružna omota tako da se “rep” zavoja
ubaci pod drugi kružni omot. U celom toku zavijanja povesku treba ravnomerno zatezati i voditi računa da svaki omot
dobro legne.

Varijante zavijanja zavoja

Najjednostavniji je kružni omot kod kojeg slojevi dolaze jedan preko drugog (slika a). Pored njega postoji spiralni ili vijugavi
omot, gde sledeći sloj pokriva do 2/3 prethodnog (slika b), spiralni sa obrtanjem (slika c) i zmijoliki kod kojeg novi sloj ne
pokriva prethodni (slika d), zatim omoti u vidu osmice ili oklopa kornjače.
Svaki zavoj se obično završava kružnim omotom, a kraj se može fiksirati na razne načine: vezivanjem čvora ili pomoću
igle sigurnice odnosno leukoplasta. Važno je da se čvor ne sveže na onoj strani tela na kojoj povređeni leži, jer izaziva
bolove.

Postavljanje jednostavnih (kružnih) zavoja

Kružni zavoji se postavljaju na one delove tela koji su svuda približno iste debljine i koji se ne pregibaju (donji deo
podlaktice, donji deo nadlaktice, vrat, grudni koš, ili trbuh, donji deo potkolenice, gornji deo potkolenice, donji deo
natkolenice) ili za pojedine delove glave.

Glava
Zbog oblika glave, kružni zavoji se mogu postavljati u više pravaca. Kod uspravnog postavljanja najbolje je da na jednoj
strani ide ispred a na drugoj iza uha, jer tada neće brzo spasti.

Kružni zavoji glave u više pravaca

Vrat
Ovaj zavoj ne sme se jako stegnuti jer može da ometa disanje, kao i krvotok za glavu, i zato ga najčešće kombinujemo sa
zavojem za potiljak.

Grudni koš
Da ne bi zavoj spadao, mogu se na njegovoj gornjoj ivici - spreda pričvrstiti (iglama sigurnicama) trake zavoja, koje se prebace
preko ramena i pričvrste na gornju ivicu zavoja na leđima (improvizuju se tregeri).

Trbuh
Ako povreda zahvata veću površinu, pravi se spiralni zavoj kojim se postepeno obavije ceo trbuh
Ruka ili noga
Malo se koristi, jer ima malo delova na koje je podesno staviti ovakav zavoj. Kružni zavoji tih delova obično se
kombinuju sa drugim vrstama tipičnih zavoja susednih delova. Kružni zavoji se mogu staviti na gornji ili donji deo
nadlaktice, ručni zglob,a na nozi oko skočnog zgloba, ispod ili iznad kolena.
NAPOMENA: Umesto kružnog zavoja, u većini slučajeva možemo koristiti “turban zavoj” adekvatne veličine, jer je lakši za
postavljanje.

Tipični zavoji glave

Zavoj “ruska kapa”
To je najpouzdaniji zavoj za glavu, jer se može tako fiksirati da je praktično nemoguće da se pomeri ili padne. Ovakav zavoj se
koristi naročito za previjanje rana na glavi povređenih koji su u besvesnom stanju. Počinje se kružno preko čela. Voditi računa
da se ne prekriju ni obrve ni uši. Zavoj se nastavlja oko parčeta zavoja (koji povređeni može da pridrži ako je svestan) i onda
preko temena.

Ruska kapa

Zavoj za oko
Ako se previja samo jedno oko, obratiti pažnju da uho povređenog ostane slobodno, kao i zdravo oko. Zdravo oko pokriti
samo u slučaju povrede spoljašnjih mišića oka, ili stranog tela u oku. Kružno oko glave preko čela a zatim nastaviti spuštanje
preko povređenog oka. Ukoliko se mota zavoj za oba oka naizmenično prelaziti sa jedne na drugu stranu kako bi bilo potrebno
manje zavoja.

Zavoj za jedno oko Zavoj za oba oka

Zavoj za uho
Osim u slučaju povrede spoljašnjeg uha, postavlja se i u slučaju curenja bilo kakvog sadržaja iz ušnog kanala. Obratiti pažnju
na nepokrivanje susednih zdravih organa.

Zavoj za uho
Zavoj za obraz
Deluje da bi povrede obraza bilo najlakše zbrinuti gazom pričvršćenom flasterima. Ali treba imati na umu da na niskim
temperaturama (uobičajena situacija na Kopaoniku) klasičan flaster ne lepi efikasno na kožu, te je poznavanje ovog zavoja
neophodno.

Zavoj za levi obraz

Zavoj za oba obraza - obe strane

Zavoj za nos Zavoj za bradu

Ovaj zavoj se naziva “praćka”, i postavlja Osim kod posekotina, ovaj zavoj se koristi i za
se preko gaze koja se stavi na nos. privremenu imobilizaciju kod preloma ili iščašenja
Eventualno se kod plitkih krvarenja gaza donje vilice. Takođe se naziva “praćka”.
može iskoristiti i za plitku tamponadu.

Zavoj za bradu

Zavoj za nos
Zavoj za potiljak i šiju

Iako je povreda na kosmatom delu glave, nikad se ne odlučivati za šišanje ili brijanje povređene regije na licu mesta. Omot oko
čela zategnuti jače, na račun labavijeg omota oko vrata. Paziti na cirkulaciju.

Zavoj vrata (potiljak i šija)

Tipični zavoji grudnog koša i ramena

Zavoj “Grudna zvezda”
Počinje uvek kružnim omotom oko srednjeg
Zavoj ”Leđna zvezda”
dela grudnog koša. Počinje uvek kružnim omotom oko zdravog
ramena ili oko srednjeg dela grudnog koša u
zavisnosti od visine povrede.

Zavoj “leđna zvezda”

Zavoj “grudna zvezda”

Zavoj ramena
Ovaj zavoj se još zove i “spika” ramena. Može se praviti kao
ushodni ili kao nishodni zavoj. Ushodna “spika” ramena počinje
kružno na gornjem delu ramena, dok nishodna “spika” počinje
kružno oko grudnog koša.

Zavoj za rame
Tipični zavoji za pojedine delove ruke
Zavoj za fiksiranje nadlaktice-Dezolov zavoj
Veoma je praktičan, jer se njime može dobro imobilisati nadlaktica. Primenjuje se prilikom preloma nadlaktice ili ključne
tikos.
U pazuh na povređenoj strani treba najpre staviti jastuče od vate. Tipični omoti Dezolovog zavoja, uvek treba da idu sledećim
redom: pazuh zdrave strane - rame povređene strane - lakat povređene strane (radi lakšeg pamćenja koristi se formula: pa-ra-la
= parala)

Parala zavoj za nadlakticu i ključnu kost

Zavoj za lakat
Povređeni lakatni zglob obično treba da bude savijen pod pravim uglom, pa zavijanje običnim kružnim zavojem nije pogodno,
nego se primenjuje zavoj koji se sastoji od “osmica”, a koji na kraju liči na oklop od kornjače. Zbog toga se i zove “kornjača”.
Ona može da bude “razlazna” ili “prilazna”. Zavoj je poželjno ukrštati na prednjoj strani lakta kako ne bi ometao pokretljivost
(nije imobilizacioni zavoj).

Zavoj za lakat - “kornjača”

Zavoj za šaku
Može se postavljati nishodna ili ushodna spika (osmica) šake. Prva počinje oko ručnog zgloba, a druga oko same šake. Slojevi
se uvek ukrštaju na nadlanici osim ako je povreda na dlanu.

Nishodna “spika” šake Ushodna “spika” šake

Zavoj za prste
Ako svi prsti nisu povređeni, ne treba ih sve ni
zaviti. Zavija se samo povređeni prst. Nekada je
potrebno da se zavije i vrh povređenog prsta, ali
kad god je mogućno vrhovi prstiju se ostavljaju
nezavijeni, da bi se na osnovu njihove boje, topline i
otoka moglo pratiti stanje povređene šake.
Jednostavnije je, i troši se manje poveske, ako se
već posle prvog obavijanja prsta napravi nekoliko
spiralnih omota oko tog prsta pa se zavoj završi
zatvaranjem prve osmice na ručnom zglobu.
Zavoj za palac
Bitno za sve zavoje za prste je da se
slojevi uvek ukrštaju na spoljašnjoj
odnosno gornjoj strani šake (nadlanici).
Tako šaka zadržava njenu fiziološku
funkciju hvatanja, a time je i prst
“nategnut” i delimično imobilizovan.

Zavoj za prst

Zavoj za palac
Zavoj za ceo prst zajedno sa vrhom
Koristiti ga samo kad je između ostalog povređena i
jagodica prsta.

Zavoj za prst sa vrhom

Tipični zavoji za kuk i pojedine delove noge
Zavoj za predeo zgloba kuka
Postavlja se nishodna “spika” kuka (počinje
kružno oko trbuha), i ushodna (počinje kružno oko
gornjeg dela natkolenice – bolja zbog uštede zavoja).
Zavoj za oba kuka
Prave se 3-4 “spike” za svaki kuk, tako da se
dobije zavoj koji spreda liči na kratke gaće,
ali kojim nije zavijen polni organ ni čmar.
Zavoj se završava oko pojasa.

Nishodni “spika” zavoj za zglob kuka Zavoj za oba kuka

Zavoj za koleno Zavoj za potkolenicu

Ako je potrebno da se povređeno koleno i pod Ako treba zaviti celu potkolenicu
zavojem savija i opruža, mora se primeniti zavoj primenjuje se spiralni zavoj sa obrtanjem.
“kornjača”. Ukrštati sa zadnje strane kolena iz istog Kada se pomoću spiralnog omota obavije
razloga kao kod lakta. donji deo potkolenice i dođe do dela u
kome potkolenica postaje sve deblja, prilikom
svakog spiralnog omota vrši se obrtanje.
Deo pod samim kolenom obavije se
kružnim omotima i tu se zavoj završi.

Zavoj za koleno - “kornjača”

Zavoj pete
Postavljamo “razilaznu”, ili “prilaznu kornjaču” za petu, a koju možemo ili ne moramo završiti spiralnim zavojem pete

Zavoj za petu - “kornjača”- spiralni završetak

29
Zavoj stopala
“Spika stopala” se primenjuje kada treba zaviti srednji deo tabana ili gornji deo stopala koji je uz sam skočni zglob.

Zavoj za stopalo Zavoji: Uzengija stopala, stopalo, nožni palac

Zavoj “uzengija stopala”

Koristi se kada treba zaviti celo stopalo, sem prstiju i pete.

Zavoj za nožni palac i ostale prste na nozi

Pri povredi ostalih prstiju obično se ne zavijaju svaki zasebno. Ako je više prstiju povređeno, da se ne bi međusobno slepili,
obaviju se prethodno svaki zasebno manjim parčetom gaze. Počinje se oko kružno oko donjeg dela potkolenice, zatim se prave
dva ukrštanja sa gornje strane stopala.

IMOBILIZACIJA
PRIREDILI DR PREDRAG ILIĆ, DR MIROSLAV MARINKOVIĆ

Imobilizacija predstavlja skup mera koje namerno sprečavaju pokretanje povređenih delova tela.
Imobilizacija koja se postavlja u akcijama GSS-a privremena je, odnosno ima za cilj obezbeđivanje povređenih delova tela u
toku transporta od mesta nesreće do najbliže zdravstvene ustanove. Iz ovih razloga naziva se još i transportna imobilizacija.
Osim transportne, postoji i trajnija, terapijska imobilizacija koja se postavlja u bolnicama (gips, spoljašni fiksatori, itd.).
Obzirom da se nesreće u kojima se angažuju ekipe GSS dešavaju često i na vrlo nepristupačnim mestima, i da transport
povređenih može trajati i više dana, u vrlo nepovoljnim vremenskim ili mikroklimatskim uslovima (pećina, jama), od
velikog je značaja dobro postavljena transportna imobilizacija koja će u toku pomenutih uslova onemogućiti pokretanje
povređenog regiona tela.

Ciljevi transportne imobilizacije

• da ublaži bol (ublažavanje bola od velikog je značaja za prevenciju šoka),
• spreči nastanak novih povreda, delovima prelomljenih kostiju i stranim telima u rani,
• ublaži krvarenje i ulazak štetnih materija iz regiona povrede u oštećene krvne sudove,
• umanji mogućnost širenja infekcija (kod otvorenih preloma i rana),
• omogući bezbedan transport.

Osnovna pravila za postavljanje transportne imobilizacije

Imobilizaciju postaviti što pre, najbolje već na mestu nesreće. Od pravila se odstupa jedino ako na licu mesta postoji
opasnost za povređenog i spasioce.

30
 Imobilizacijom uvek obuhvatiti dva susedna zgloba.
Nikada ne vršiti nameštanje - repoziciju.
 Izbegavati bilo kakvu manipulaciju sa povređenim delom tela u toku postavljanja. Ako je neophodno, koristiti samo
trakciju - razvlačenje.
 Postavljena imobilizacija mora biti dovoljno čvrsta da onemogući pokretanje povređenih delova tela, a da
istovremeno ne izvrši suviše jak pritisak na tkiva, krvne sudove i živce i time izazove nepopravljiva oštećenja istih.
Cirkulacija na završnim delovima ekstremiteta, ispod imobilizacije, mora se kontrolisati čestim promatranjem (boja
kože, pulsevi, pokretljivost, osetljivost na dodir. Iz ovih razloga kod postavljanja imobilizacije moraju se ostaviti
otkriveni krajevi ekstremiteta ispod imobilizacije (šaka, stopalo, vrh prsta).
 Transportnu imobilizaciju treba ostaviti sve dok je ne zameni terapeutska imobilizacija ili drugi tretman te povrede
u bolnici
• Sredstva za transportnu imobilizaciju se, u načelu, stavljaju preko odela
 Kod svih povreda noge obavezno se skida skijaška cipela sa povređene noge. Pre svega, da ne bi smetala pri
postavljanju imobilizacionong sredstva. S druge strane, cipelu je mnogo lakše i bezbolnije skinuti
dok je povreda još “topla” i dok nema stvorenih otoka skočnog zgloba i stopala. Cipela se skida tako što se otkopča
i maksimalno “otvori”. Jednom rukom se uđe u cipelu sa zadnje strane potkolenice do pete, uhvati se peta i fiksira.
Time su onemogućeni bilo kakvi pokreti i pogoršavanje stanja kod eventualno postojećih preloma i iščašenja.
Drugom rukom se skida cipela polako i postepeno vukući se za petni deo. Kod manje dece koja ne sarađuju, cipela
može i da ostane na nozi, jer zbog svoje veličine može da stane u udlagu.
 Ukoliko postoji krvarenje pre imobilizacije ga zaustaviti, a potrebno je i ostaviti to mesto vidljivim kako bismo mogli da
vidimo ukoliko ponovo prokrvari.

Sledeće greške se najčešće javljaju kod postavljanja transportne imobilizacije:

• preterano labava imobilizacija koja će izgubiti svaki učinak,
• suviše čvrsta imobilizacija, koja ometa cirkulaciju krvi, naročito je opasna jer može dovesti do razvoja gangrene,
dekubitusa i promrzlina,
• imobilizacija u fiziološki nepravilnom položaju, prouzrokuje bol, smetnje u cirkulaciji i dodatne povrede mekih
delova,
• pokušaji nameštanja kostiju i/ili zglobova prstiju.

Razlozi za postavljanje transportne imobilizacije

• prelomi kostiju, iščašenja i uganuća zglobova ili sumnja na iste,
• svaka povreda kičme i sumnja na istu,
• opsežnije povrede mekih tkiva, krvnih sudova i živaca u ekstremitetima,
• promrzline i opekotine,
• ujed zmije i drugih divljih zveri.

Sredstva za imobilizaciju
Gorski spasilac mora dobro poznavati sva standardna sredstva za imobilizaciju, a istovremeno mora biti sposoban da u svojoj
okolini pronađe odgovarajuća priručna sredstva za imobilizaciju.
Od standardnih sredstava u našoj stanici koriste se sledeća:
• Kramerova šina,
• pneumatska udlaga,
• SAM splint
• Blue splint
• Zavoji
• SED
• Vakuumska nosiljka „kičma trans“

Priručna sredstva su mnogobrojna i njihov izbor je stvar iskustva i mašte samog spasioca da izabere odgovarajuće u svojoj
okolini (drvo, skijaški štap, skija, itd.).

Imobilizacija Kramerovim udlagama

Kramerova udlaga je napravljena od dve jače paralelno postavljene žice, spojene ravnomerno raspoređenim i poprečno
postavljenim tanjim žicama. Može se modelirati i prilagoditi položaju i oblicima povređenog dela tela. Ovo je njena glavna
dobra, ali ujedno slaba strana zbog koje ne može da sasvim čvrsto imobiliše masivnije delove tela kao što je na primer bedro.
Modeliranje se vrši na zdravom odgovarajućem delu tela povređenog ili na odgovarajućem delu tela lica koje pruža pomoć.

31
Imobilizacija nadlaktice
Vrši se tako da se imobiliše rameni i lakatni
zglob. Iskoristiti deo Kramerove udlage pa ga
preko leđa fiksirati za suprotno rame. U predelu
šake udlaga se savije tako da i šaka i prsti kada
leže na tom delu udlage budu polusavijeni, a
šaka u ručnom zglobu savijena prema nadlaničnoj
strani. Iako udlaga treba da dopire do zglobova između
prstiju i šake, šaku ne treba fiksirati zavojem uz
modelirani deo udlage, jer je korisno da se šaka
i prsti savijaju i opružaju. Imobilizacija se
dopunjava stavljanjem podlaktice u petlju šireg
zavoja (“mitelu”), svezanu oko vrata, tako da ruka
bude savijena u laktu pod pravim uglom.
Imobilizacija podlaktice
Podlakticu treba imobilisati u onom položaju u
kome je ruka zatečena. Najčešće će biti
srednji položaj, tj. položaj u kome je dlan
okrenut prema trbuhu; nekada je dlan
okrenut prema dole, a nekada prema gore.
Neophodno je da se imobilišu ručni zglob i
šaka, tj.šaku treba zavojem fiksirati uz udlagu,
a prsti treba da ostanu pokretljivi i otkriveni,
tako da se prema boji i
toploti kože, otečenosti i smanjenju
pokretljivosti prstiju može blagovremeno
zapaziti stvaranje otoka usled smetnji u
krvotoku u zavijenom delu povređene
ruke. I ovu imobilizaciju treba dopuniti
stavljanjem podlaktice u “mitelu” od zavoja.

Imobilizacija nadlaktice

Imobilizacija šake Imobilizacija podlaktice

Kramerovu udlagu treba modelirati tako da se povređena šaka drži na udlazi u fiziološkom položaju. Udlaga treba da doseže
od vrhova prstiju do nešto ispod lakta. Imobilziranu šaku treba staviti u ”mitelu” i to dosta uzdignuto, da bi se poboljšala
cirkulacija, izbeglo nastajanje otoka i smanjili bolovi. Prilikom transporta, povređenu šaku treba po mogućnosti namestiti
tako da bude uzdignuta iznad ostalih delova ruke.

Fiziološki položaj šake na Kramerovoj udlazi

32
Imobilizacija stopala Imobilizacija potkolenice
Kramerovu udlagu treba tako izmodelirati da Koriste se dve dugačke Kramerove udlage
od kojih svaka dopire do gornje trećine bedra
potkolenica i peta celom površinom svoje zadnje povređene noge. Stopalo mora uvek biti pod
strane leže na njoj. Ovim se izbegava dugotrajan pravim uglom u odnosu na
pritisak pete, pa ne dolazi do nesnosnih potkolenicu. Imobilisanu potkolenicu treba
bolova. Dužina Kramerove udlage treba da bude držati uzdignutu.
tolika da ide skoro od kolena (koleno ostaje
slobodno) pa sve do 4-5cm. iznad prstiju.

Imobilizacija potkolenice

Položaj stopala na Kramerovoj šini

Imobilizacija kolena
Ako ima mogućnosti, udlaga treba da dopire skoro do prepone. Koleni zglob treba imobilisati u lako povijenom položaju,
ali ako bi “ispravljanje” povređenog kolena bilo skopčano s jakim bolovima, onda ga treba imobilisati u onom položaju u
kakvom se zatekne.

Imobilizacija bedra (natkolenice)

U ovom slučaju, osim dve Kramerove šine, moramo upotrebiti i skiju povređenog koju ćemo pričvrstiti za njega duž cele noge
i trupa.

Imobilizacija natkolenice

Imobilizacija pneumatskim udlagama

Pneumatske udlage su zahvalnije za transport od Kramerovih zbog svoje male težine i mogućnosti pakovanja na mali prostor
(kompaktnije pakovanje). Njihovo postavljanje je brže i jednostavnije. Nedostatak im je nemogućnost modeliranja (oblik
i veličina), i samim tim i uži spektar povreda za koje se mogu koristiti.
Komplet se sastoji od jedne udlage za ruku, jedne za nogu spakovane u vrećicu koja se može upotrebiti i kao jastuk (za glavu, za
petu, za sedalni predeo), i gumenog creva koji služi za uduvavanje vazduha u udlage.
Postavljaju se tako što se povređeni ekstremitet postavi na, ili u udlagu koja se zatim zatvori zipom, i na kraju napumpa
skoro do maksimuma. Udlagu ne treba prepumpati da ne bi vršila veliki pritisak na ekstremitet (zaustavi cirkulaciju,
stvara bolove).

Udlaga za ruku
Koristi se kod povreda zgloba šake, podlaktice i lakta. Kontraindikovano je stavljati je kod preloma nadlaktice jer tad vrši
trakciju a ne imobilizaciju. Na kraju se povređena ruka fiksira i podigne “mitelom”.

33
34
 Imobilizacija podlaktice pneumatskom udlagom

Udlaga za nogu
Koristi se kod povreda stopala, skočnog zgloba, potkolenice i kolena. Nema funkciju kod povreda natkolenice ili kuka. Sa ovom
udlagom, povređeni nije vezan samo za spasilački čamac kao sredstvo transporta, već može biti kao suvozač na motornim
sankama na putu do ambulante.

Imobilizacija potkolenice pneumatskom udlagom

Imobilizacija zavojima
Određeni zavoji se koriste kako za previjanje (zaustavljanje krvarenja) tako i za imobilizaciju. U ranijem tekstu se da primetiti
da se Kramerove udlage fiksiraju zavojima, i tu je vidljiva uloga zavoja u imobilizaciji. Tipični imobilizacioni zavoji su:

Imobilizacioni zavoji za glavu:

• zavoj za nos - praćka (pogledati Zavoje)
• zavoj za bradu - praćka (pogledati Zavoje)

Imobilizacioni zavoji za ključnu kost

• leđna osmica - imobilizacija ključne kosti (pogledati Zavoje)

“OSMICA”
To je varijacija na zavoj “leđna zvezda”, koji služi za imobilizaciju kod preloma jedne ili obe ključne kosti.
• zavoj ramena - imobilizacija ramena (pogledati Zavoje)

Imobilizacioni zavoji za šaku i prste

Pogledati Zavoje (zavoji za pojedine delove ruke). Moguće je iskoristiti špatule ili neko priručno sredstvo koje bi predstavljalo
oslonac za povređeni deo tela.

Imobilizacioni zavoji za stopalo i prste stopala

Pogledati Zavoje (zavoji za kuk i pojedine delove noge).

Imobilizacija vakuumskom nosiljkom – kičma trans

Pogledati “transportna sredstva” – kičma trans.

35
Imobilizacija SAM splintovima

 Imobilizacija zgloba šake

Presavije se na pola. Urola se strana koja će biti kod šake. Ostatak splinta se ukanali da bi se postigla čvrstina i splint treba da
dolazi par centimetara pred lakat. Uvija se zavojem osmica oko zloba šake i onda nastavlja kružnim namotajima dok se ne
pokrije ceo splint. Mitela.
 Imobilizacija podlaktice
Savije se u “U” oblik. Donja strana se urola zbog komfornosti šake. Ukanali se sve osim dela koji prelazi preko nadlaktice i
urolanog dela. Previja se isto kao i imobilizacija zgloba šake. Mitela.
 Imobilizacija nadlaktice
Savije se u “U” oblik. Spoljašnja strana dolazi do ramena, unutrašnja do pazušne jame (sav višak se preklopi sa unutrašnje
strane zbog komfornosti). Ukanali se sve osim dela koji prelazi preko podlaktice. Zavijanje počinje kružnim namotajima oko
nadlaktice, pokrije se što veći deo splinta, a zatim nastavlja kružnim namotajima oko grudnog koša i povređene ruke kako bi se
fiksiralo i rame. Mitela.
 Imobilizacija skočnog zgloba
Odredi se sredina SAM splinta i taj deo postavi ispod tabana koji smo ukoliko je moguće doveli u ugao od 90 stepeni u odnosu
na potkolenicu, zatim se, jedna po jedna, strane savijaju preko risa ka potkolenici slično motanju zavoja - osmice za posekotinu
na tabanu. Zavija se “spikom stopala”.
 Imobilizacija potkolenice
Metoda 1: Izvršimo imobilizaciju skočnog zgloba prethodno opisanom metodom. Drugi SAM splint savijamo u obliku slova
“J” i postavljamo tako da duža strana bude spolja i prelazi iznad kolena barem 10 centimetara.Spoljna strana se ukanali i
zavija spiralno zavojem od skočnog zgloba dok se cela ne pokrije.
Metoda 2: Oba SAM splinta savijemo u obliku slova “J” i postavimo sa spoljašnje i unutrašnje strane na isti način kao u
prethodnoj metodi. Zavijanje se počinje “uzengijom stopala”, a zatim nastavlja spiralnim zavojem dok se ne pokrije ceo SAM
splint
 Imobilizacija kolena
Oba SAM splinta savijemo tako da formiraju slovo “V” i na takvima napravimo jedan veći kanal. Postavimo sa spoljašnje i
unutrašnje strane kolena. Zavijanje počinjemo ispod kolena kružnim namotajima, sa zadnje strane pređemo iznad kolena i
nastavimo kružnim namotajima iznad kolena.

Imobilizacija Blue splintovima

Princip isti kao kod pneumatske udlage. Lakše za postavljanje, pouzdanije (na niskim temperaturama i nije ih moguće probušiti).

POVREDE GLAVE I VRATA

PRIREDILI DR ALEKSANDAR MILOVANOVIĆ, DR JOVICA MILOVANOVIĆ

Glava i vrat predstavljaju najvažniji i najsloženiji deo čovečijeg tela.

Povrede glave i vrata predstavljaju ozbiljne povrede zbog činjenice da se tu nalaze organi od vitalne važnosti: mozak,
produžena moždina (centar za disanje i rad srca), vratni deo kičmene moždine, čula (vida, sluha, mirisa i ukusa), kao i početni
deo organa za disanje i varenje.
U odnosu na očuvanost kože povrede su podeljene na otvorene i zatvorene.
Najčešće zatvorene povrede ove regije su:
• Prelomi (fraktura)
• Naprsnuće (fisura)
• Potresi tkiva mozga (commotio cerebri). Ne postoji vidljivo oštećenje moždanog tkiva, poremećaji su samo
funkcionalni i privremeni (reverzibilni).
• Nagnječenja mozga (Contusio cerebri) predstavlja dejstvo tupe sile ograničeno na širi prostor, kratkog trajanja i
umerene jačine. Dolazi do zgnječenja moždanog tkiva sa kidanjem manjih krvnih sudova i izlaskom krvi u tkivo.
Poremećaji su nepovratni - trajni (ireverzibilni).
Otvorene povrede glave i vrata, čak i kad su zahvaćene male površine i kada je oštećena samo koža, deluju veoma
impresivno, jer jako krvare zbog dobre prokrvljenosti ove regije. Povređeni može biti u svesnom i nesvesnom stanju.
Ukoliko je povređeni bez svesti staviti ga u koma položaj i transportovati u ambulantu. Ako je svestan, pitamo ga:

36
“Da li ste gubili svest?”.
Svakom povređenom za koga se utvrdi da je gubio svest potrebno je obezbediti hitan transport u ambulantu.
Objašnjenje: Kod epiduralnog hematoma dolazi do preloma kostiju lobanje i cepanja arterijskog krvnog suda, pa se
krv nagomilava vršeći pritisak na mozak i vitalne moždane centre (centar za rad srca i za disanje). Znaci
prepoznavanja se sastoje u gubitku svesti i brzom, i često dobrom oporavku (slobodni interval zbog koga je
neophodan transport u ambulantu svih koji su gubili svest), posle čega dolazi do naglog pogoršanja stanja svesti.
Svakog unesrećenog koji je gubio svest pitamo: “Da li ste povraćali?”. Ukoliko jeste predstavlja veoma ozbiljno stanje i
potreban je hitan transport u ambulantu.
Potom upućujemo sled pitanja: “Da li znate kako se zove?”. “Čega se poslednjeg sećate?”. “Da li se orijentiše u vremenu
(dan i datum), u prostoru (da li zna gde se nalazi) i prema ličnostima (da li prepoznaje osobe oko sebe)?”. Ukoliko se ne
dobiju tačni odgovori (ne zna ili netačno odgovara), smatra se da je u pitanju teža povreda - transport u ambulantu. Ako se
proceni da je stanje OK, preporučiti odlazak do ambulante.
Pored pitanja kojima procenjujemo stanje svesti, teže oštećenje mozga (nagnječenje mozga, krvarenje u mozgu, krvarenje
ispod i iznad moždane opne) može se prepoznati po nemogućnosti pokretanja pojedinih delova tela, gubitku osećaja -
senzibiliteta, kao i nejednakim zenicama.
PRVA POMOĆ: Povređenog hitno transportovati u ambulantu i imobilisati vratnu kičmu.
Prelom baze lobanje može biti otvorena povreda. Dolazi do isticanja krvi ili likvora, a može i pomešano, na uši, nos
ili usta. Formira se krvni podliv u obliku naočara - sindrom naočara (Brill hematom). Krvni pritisak raste. Puls opada.

PRVA POMOĆ: hitan transport u ambulantu i praćenje osnovnih životnih funkcija.

Povrede uva
Sekotina ušne školjke
Predstavlja najčešću povredu spoljašnjeg uva. Nastaje kao posledica dejstva mehaničke sile. Oštećenja ušiju mogu biti različitog
stepena, od najmanje sekotine do potpune amputacije.

PRVA POMOĆ: U što sterilnijim uslovima previti ušnu školjku. Transport u ambulantu.

Krvni podliv ušne školjke

Nastaje usled dejstva tupe sile na ušnu školjku. Povređeni promenu otkriva slučajno ili mu neko skreće pažnju na nju. Povređeni
najčešće ne oseća ništa.

PREPOZNAVANJE: Oboljenje se manifestuje pojavom manjih ili većih plavičastih, elastičnih, bezbolnih jastučića na ušnoj
školjci, koji brišu normalan reljef ušne školjke.

PRVA POMOĆ: Povređeni se upućuje u ambulantu.

Promrzline ušne školjke

Oboljenje nastaje kao posledica dejstva niske temperature na ušnu školjku. Postoje 3 stepena oboljenja.
• I stepen. Na ušnoj školjci se javi lako crvenilo, kasnije bledilo, a potom i pomodrelost. Izraženi su bol i peckanje ušiju.

PRVA POMOĆ: Boravak u toploj prostoriji ili lako zagrevanje ušne školjke.
• II stepen. Javlja se i mehanički otok kao i plavičasta boja ušne školjke. Izražen jak bol. Ponekad je prisutna
neosetljivost ušne školjke.

PRVA POMOĆ: staviti sterilnu gazu, utopliti ušnu školjku šalom i poslati promrzlog u ambulantu.
• III stepen. Retka pojava. Dolazi do gangrene ušne školjke.

PRVA POMOĆ: isto kao i kod II stepena.

Ne činiti:
• ne trljati ušnu školjku,
• ne stavljati praškove i masti na promrzlinu,
• ne hladiti ušnu školjku.

37
Povrede lica
Povređena područja su najčešće: čelo, srednji masiv lica sa nosem, slepoočnice i donja vilica. Zbog istovremene povrede
vitalnih organa (mozak, oči i disajni putevi) ove povrede mogu biti opasne po život. Zahtevaju hitnu i adekvatnu obradu.

PREPOZNAVANJE: Prisutno je krvarenje iz povređenog dela lica, može biti prisutno začepljenje disajnih puteva, krvarenje iz
nosa, bol.
PRVA POMOĆ: Obezbediti prohodnost vazdušnih puteva i zaustaviti krvarenje. Transport u ambulantu.

Povrede nosa
Zbog svog isturenog položaja nos je vrlo često izložen povredama. Razni sportovi, tuče i saobraćajni udesi su najčešći uzroci
povređivanja. Povrede nosa mogu biti izolovane ili u sklopu drugih povreda glave ili lica.

PREPOZNAVANJE: kod otvorenih povreda nosa postoji krvarenje iz rane i nosa. Kod zatvorenih povreda nalazimo otok mekog
tkiva nosa i krvarenje iz nosa. Kod povređenog se nekada primećuje uznemirenost i zbunjenost što upućuje na znake potresa
mozga. Povređeni se žali na otežano disanje i bol u predelu povrede.

PRVA POMOĆ: Ako je reč o otvorenim povredama praćenih krvarenjem potrebno je izvršiti zaustavljanje krvarenja
kompresivnim zavojem i zaustaviti krvarenje iz nosa (vidi krvarenje iz nosa).

Krvarenje iz nosa
Najčešće je bezopasno, ali jako neprijatno. Unesrećeni koji krvari, a i njegova okolina jako su uplašeni. Intenzitet krvarenja
je različit.
PREPOZNAVANJE: Krvarenje iz nosa, kao i slivanje krvi niz zadnji zid ždrela, i prisustvo krvi u ustima.
PRVA POMOĆ: Postaviti unesrećenog u sedeći položaj, staviti mu smotuljke vate u obe nozdrve. Staviti nešto hladno na nos
(sneg, led), i za vrat. Transportovati u ambulantu.

Povrede oka
Prema vrsti uzroka povrede oka se dele na: mehaničke, fizičke i hemijske.
U najčešće mehaničke povrede oka spadaju nagnječenja oka (direktan ili indirektan tup udar raznim predmetima u oko ili udar
glavom). Povreda oka može da se odrazi:
• na kapcima, gde se javljaju krvni podlivi,
• na rožnjači, gde dolazi do skidanja površinskog sloja,
• u prednjoj komori oka sa pojavom krvi,
• na pomeranje očnog sočiva iz svog ležišta.

PRVA POMOĆ: staviti sterilnu gazu i previti povređeno oko. Transport u ambulantu.
Sledeća česta mehanička povreda oka su probojne povrede. U ovu grupu spadaju one vrste povrede pri kojima je došlo do
proboja rožnjače i/ili beonjače. Ove povrede se mogu podeliti na:
• probojne povrede bez zadržavanja stranog tela u oku, i
• probojne povrede sa zadržavanjem stranog tela u oku.

PROBOJNE POVREDE BEZ ZADRŽAVANJA STRANOG TELA U OKU

Povrede su obično izazvane šiljatim ili predmetima oštrih ivica (grana, štap…).

PRVA POMOĆ: staviti sterilnu gazu i zavoj na povređeno oko. Transport u ambulantu.

PROBOJNE POVREDE SA ZADRŽAVANJEM STANOG TELA U OKU

Ove povrede nastaju kao i one gore navedene, sa tom razlikom što je u ovakvim slučajevima došlo do prodora i
zaostajanja stranog tela u oku.
PRVA POMOĆ: Strano telo ne vaditi iz oka. Staviti sterilnu gazu na povređeno oko. Staviti zavoj za oba oka. Hitan transport
u ambulantu.

38
OPEKOTINE OKA
Postoje tri stepena opekotina (pogledati “opekotine”).

PRVA POMOĆ: Staviti sterilnu gazu (po mogućnosti natopljenu fiziološkim rastvorom). Staviti zavoj na povređeno oko. Hitan
transport.

POVREDE OKA IZAZVANE ZRAČENJEM

Najčešće su u pitanju ultravioletni zraci koji nastaju prilikom električnog varenja, prilikom odbijanja sunčeve svetlosti sa
snežnih površina (“snežno slepilo”), pri zračenju “kvarc lampom” i pri boravku u visokim slojevima atmosfere
(vazuhoplovci i planinari).

Znaci prepoznavanja se javljaju posle 6 časova od početka traume, javlja se jak bol i povređenom smeta svetlost.
PRVA POMOĆ: zbog dramatičnog stanja, jakih bolova i utiska povređenog “da je oslepeo”, treba smiriti povređenog. Staviti mu
tamne naočare ili ga držati u zamračenoj prostoriji. (pogledati “sunčano slepilo”)

HEMIJSKE POVREDE OKA

Pogledati “povrede kiselinama i bazama” - “povrede oka”.

Povrede organa vrata

Spadaju u veoma ozbiljne i teške povrede zbog činjenice da kroz vrat prolaze: veliki krvni sudovi i nervi, kičma (kičmena
moždina), početni delovi jednjaka i dušnika, kao i grkljana.

Povrede grkljana
Grkljan zauzima centralni položaj u vratu, pa su njegove povrede obično udružene sa povredama ostalih organa vrata.
Izolovane povrede su relativno retke, jer je on zaštićen pozadi kičmenim stubom, napred bradom i sa strane jakim
mišićima. Najvažnija podela na zatvorene i otvorene povrede.

PREPOZNAVANJE zatvorenih povreda: U zavisnosti od uzroka povređivanja znaci prepoznavanja su mnogobrojni. Najčešći i
najvažniji su: otežano disanje (može nastupiti naglo ali i postepeno), promuklost, krv u ispljuvku, bol, otežano gutanje,
spoljašnji otok. Kod otvorenih povreda prisutno je i spoljašnje krvarenje.

PRVA POMOĆ: Zaustaviti spoljašnje krvarenje. Transport u ambulantu, čak i ako se unesrećeni dobro oseća, zbog mogućnosti
razvijanja otoka u grkljanu i otežanog disanja i ugušenja.

POVREDE KOŠTANO ZGLOBNOG SISTEMA

PRIREDIO DR MIROSLAV MARINKOVIĆ

Povrede koštano zglobnog sistema su i najčešće sa kojima se spasioci sreću na planini, a naročito na uređenim
skijaškim terenima. Iz tog razloga neophodno je poznavanje osnovnih pojmova iz anatomije i biomehanike kostiju i
zglobova, a naročito ukazivanja prve pomoći kod ovih povreda, kao i transportne imobilizacije.
Osnovni pojmovi - vrste povreda za povređivanje koštano zglobnog sistema na uređenim skijaškim terenima su sledeći:
• prelom (Fractura): gubitak kontinuiteta koštanog tkiva,
• uganuće (Distorsio): povreda ligamenata i zglobne čaure,
• iščašenje (Luxatio): povreda zgloba u kojoj pored povrede ligamenata i zglobne čaure, dolazi i do poremećaja u
anatomskim odnosima između zglobnih površina.
Zbrinjavanje sve tri vrste koštano zglobnih povreda je imobilizacija, naravno uz druge mere prve pomoći, jer su neke od ovih
povreda vrlo često povezane sa drugim poremećajima zdravlja (traumatski šok, povrede trbuha i grudnog koša i sl.). Kod
otvorenih preloma neophodno je pored imobilizacije po svim, u prethodnom poglavlju navedenim pravilima, izvršiti i sterilno
previjanje, kao i zaustavljanje krvarenja.

39
Prelom (fractura)
PRIREDIO DR PREDRAG ILIĆ

Prelomi su iz didaktičkih razloga podeljeni u više kategorija: prema odnosu polomljenih fragmenata, prema stvaranju
komunikacije sa spoljašnjom sredinom, i prema broju fragmenta polomljene kosti.

Prelom kosti bez dislokacije

Predstavlja prelom kosti gde je kost zadržala svoj prvobitni oblik. Može se sa sigurnošću prepoznati samo rentgenskim
snimkom. Zato ga lako možemo zameniti sa običnom kontuzijom.
Od lokalnih znakova prisutni su otok, sa mogućom modricom ili podlivom, i bol. Intenzitet bola bi trebao da bude taj
znak kojim bi mi razlikovali prelom od kontuzije. Taj bol je kod preloma zapaženo veći. To je jako delikatan zadatak za spasioca,
jer je bol subjektivna kategorija, i mi nikad ne znamo u kojoj meri povređenog zaista boli. Moramo koristiti svoje iskustvo
i intuiciju. Različiti ljudi, na različite načine podnose bol, što nas može zavarati. Mala deca će usled straha od već nastale
povrede davati utisak teže povrede. Naročito, ako su pored njih prisutni i roditelji, koji svojom panikom još više mogu uticati
na to.
Kako testirati povređenog?
Prvo ga zamolimo da nam prstom pokaže na mesto koje ga najviše boli. - orijentišemo se o mestu povrede
Zatim ga zamolimo da sam pokuša da pomera povređeni ekstremitet. Blagim pokretima u više pravaca, (pod uslovom da je
pomeranje moguće) povređeni treba da locira mesto najintenzivnijeg bola (npr. ako je sumnja na povredu podlaktice,
šakom ćemo praviti pokrete hvatanja, a podlakticu ćemo obrtati oko svoje ose). Ako bol uopšte ne postoji, najverovatnije se radi
o lakšoj povredi. - orijentišemo se o težini povrede
Sledeći korak nam je blago opipavanje ekstremiteta u predelu bola (naši prsti treba nežno da klize po koži) da bi smo
eventualno utvrdili neku nepravilnost u anatomiji (npr. dislokaciju kosti koja je siguran znak preloma). Sam otok u
predelu udarca može da nas zavara i stvori utisak preloma. Uvek treba uporediti oblik povređenog ekstremiteta sa
suprotnim koji je zdrav. Naravno, poželjno je da pri tome pomerimo rukav ili nogavicu, te ogolimo ekstremitet. -
utvrđujemo ili isključujemo mogućnost težeg preloma
Ukoliko nema spoljnih znakova preloma, pokušavamo da lociramo mesto povrede. Pritiskamo okolna tkiva zbog
ispitivanja bolne osetljivosti, ali na taj način što se sa tom probom kreće od dela ekstremiteta koji je dalji od povrede da
bi se na kraju ispitala bolnost same povrede (ako bi smo prvo dotakli mesto povrede, za povređenog bi to bio takav
bolni šok, da bi nakon toga svaki dodir na bilo kom mestu izazivao bol, te bi smo stvorili pogrešnu sliku o povredi).
Kao orijentir mesta povrede nam služi mesto koje nam je pokazao sam povređeni. - utvrđujemo ili isključujemo
mogućnost lakšeg preloma
Ako ni u ovom slučaju ne dobijemo jasne znake preloma, možemo testirati ekstremitet, tako što ćemo sa dve ruke sami “
pokušati da ga prelomimo”. Naravno uz pun oprez, jer u slučaju već postojećeg preloma, možemo napraviti samo još veću štetu.
- utvrđujemo ili isključujemo mogućnost naprsnuća

Prelom kosti sa dislokacijom

Prelom kosti sa dislokacijom fragmenata nije teško prepoznati. Jasno je uočljiva poremećena anatomija ekstremiteta.
Fragmenti, umesto da se nastavljaju jedan na drugi, postavljeni su pod određenim uglom. Na mestu preloma je stvoren takozvani
“lažni zglob”, te se fragmenti mogu pomerati jedan u odnosu na drugi. Sama slika takvog preloma je prilično drastična. Položaj
ekstremiteta može biti i blizu normalnog, a može biti i bizaran (npr. pod uglom od blizu 180 stepeni. Podsećamo sve povrede treba
imobilisati u položaju u kom smo ih zatekli.

Otvoreni prelom
Ako je prilikom preloma prekinut kontinuitet kože, te je stvorena otvorena rana, tada se vodi da je to otvoreni prelom. Rana
može biti stvorena iznutra, tako da slomljeni fragment kosti probije kožu (i to je po pravilu dislokacioni prelom). Ranu može
napraviti i spoljašnji predmet koji je uz prelom kosti povredio i kožu. Ta rana može biti samo orošena krvlju, ali može biti
praćena i obilnim krvarenjem, gde povređeni bude i smrtno ugrožen.
Otvoreni prelom je za nas značajan iz razloga što osim primenjene imobilizacije, povredu treba da zbrinjavamo i kao ranu.
Dakle, služimo se principima sprečavanja infekcije, a po potrebi i zaustavljanja krvarenja. Koristimo sterilnu gazu i zavoj, a u
pomenutim slučajevima i kompresivni zavoj radi zaustavljanja obilnijih krvarenja. Pri dislokacijama većeg stepena treba obratiti
pažnju na koji način postavljati kompresivni zavoj, da se ne bi pri njegovom stezanju okolina tkiva još više oštetila.

40
Zatvoreni prelom
Kod zatvorenog preloma koža je ostala nedirnuta. Može biti bez dislokacije, ili dislokacioni. Kada nema dislokacije, a takvi
slučajevi su najčešći, prelom deluje bezazleno (običan prelom). Međutim pri prelomu kosti, mogu se oštetiti i veći krvni sudovi,
tako da povređeni može da iskrvari usled unutrašnjeg krvarenja. Zato pre postavljanja imobilizacije, uvek treba da obratimo
pažnju, da li se na mestu preloma pojavljuje krvni podliv, ili neuobičajeno veliki otok koji je usko lokalizovan.

Dvostruki prelom
Dvostruki prelom predstavlja prelom jedne kosti na dva mesta. Npr. dvostruki prelom nadlaktice: nadlakatna kost je
prelomljena na dva mesta (sa ili bez dislokacije), pa se sada sastoji iz tri fragmenta. Ovo je bitno jer se dešavaju greške
kod preloma podlaktica i potkolenica, koje u sebi već imaju po dve kosti. Ako se prelome obe kosti, obično se greškom taj
prelom naziva dvostrukim. Pravilni naziv za to je potpuni prelom. Dakle, ako se u podlaktici od žbične i lakatne kosti, prelomi
lakatna, to onda predstavlja nepotpuni prelom podlaktice, ili prelom lakatne kosti.
Dvostruki prelomi se javljaju pri težim povredama, padovima i udarcima. Naravno, u tim slučajevima može doći i do
višestrukih preloma.

Naprsnuće kosti
U ovom slučaju je oštećenje kosti samo delimično. Može biti oštećen i samo površinski sloj - pokosnica. Ekstremitet tada nije
ugrožen od daljeg oštećenja. Međutim, znaci naprsnuća su skoro identični kao i kod običnog preloma: jak bol, otok, otežano
pokretanje ekstremiteta.
Jedan vid naprsnuća kosti se javlja kod dece zbog elastične građe njihove kosti. To je tzv. prelom “zelene grane”(kad
pokušate da prelomite mladu, sirovu granu, ona vam pukne, ali ne potpuno, i ostane da se “drži” na onom delu grane
koji se manje istezao prilikom delovanja sile. Nakon prestanka delovanja sile, ona se vrati u prvobitni položaj).

Povrede ekstremiteta
PRIREDIO DR TOMISLAV BUBANJA

Povrede ekstremiteta obično nisu hitna stanja u užem smislu, ali povređenog ipak što pre uputiti hirurgu. Hitna su: jača
krvarenja, traumatske amputacije, otvoreni prelomi, povrede sa poremećajima periferne cirkulacije, prelomi i iščašenja sa
povredama perifernih nerava, otvorene povrede zglobova.

PRVA POMOĆ:
Vidi krvarenje i šok. Pored toga važno je:
• Rana mora biti što pre hirurški obrađena (u prvih 6 sati po povređivanju). Pre transporta u ambulantu staviti sterilnu
gazu, zaustaviti krvarenje pritiskom, izvršiti imobilizaciju povređenog uda.
• Pri prelomu i iščašenju ne pokušavati sa nameštanjem (reponiranjem), već se vrši transport, po dobro izvršenoj
imobilizaciji (preko dva susedna zgloba, iznad i ispod povrede!) .
• Svaka ubodna (penetrantna) rana u zglob (npr. iglom, trnom) vrlo je ozbiljno stanje pri kojoj se odmah vrši
transport u ambulantu (pre toga izvršiti previjanje bez vađenja stranog tela i imobilizaciju ekstremiteta).
• Kod udaraca (kontuzija) i manjih uganuće (distorzija) staviti hladne obloge prva 24 časa, a nakon toga tople obloge,
još par dana, i savetovati mirovanje kod kuće. Eventualno dati elastični zavoj.

Traumatska amputacija prstiju i zglobova

Uspešnost prišivanja (replantacije) zavisi i od prve pomoći. Neposredno iza povrede ranu obraditi kao svaku drugu (sterilna
gaza, kompresivni zavoj). Za vreme transporta kontrolisati ima li i dalje krvarenja - zavoj se natapa krvlju. U slučaju da rana jako
krvari i da se zaustavljanje krvarenja (hemostaza) ne može izvršiti kompresivnim zavojem, staviti Esmarhovu povesku što bliže
samoj rani. Ova poveska može biti pritegnuta tokom transporta samo ako rana počne jako krvariti. Amputirani (odsečeni) deo
(prst, šaka, podlaktica, ruka, deo noge) ne čistiti i ne ispirati vodom. Pokriti ga sterilnom gazom u više slojeva i smotuljak
staviti u plastičnu kesicu. Zavezati vrh kesice da se ne može navlažiti. U drugu kesicu staviti sneg ili led i potom staviti prvu
kesicu sa amputiranim delom tako da sa svih strana bude okružen ledom. I drugu kesicu vežemo da voda od leda koji se topi
ne curi. Sve ovo umotati u peškir da zavoj izolujemo od okoline i održavamo odgovarajuću nisku temperaturu (+4°C).
Amputirani deo nikad ne stavljati direktno na led jer preniska temperatura dovodi do nepopravljivih oštećenja.

41
Povrede kičmenog stuba
PRIREDIO DR MIROSLAV MARINKOVIĆ

Povrede kičmenog stuba spadaju u najteža stanja u traumatologiji, zbog čega je od velikog značaja njihovo
prepoznavanje, ukazana prva pomoć a naročito odgovarajući transport. Svako neoprezno pomeranje lica koje je zadobilo
povredu kičme može izazvati trajni invaliditet. U toku transporta mogu nastati povrede mnogo teže od nastalih na licu mesta.
Pravilno ukazana pomoć, a naročito transport ključni su momenti od kojih zavisi koliko će trajnih posledica povređeni
imati.

PREPOZNAVANJE:
Rekonstrukcija mehanizma povređivanja, bol u predelu leđa i vrata, bol na pokušaj promene položaja i pokretanje
ekstremiteta, motorne i senzitivne smetnje u udovima (bockanje, slabost, utrnulost, paraliza).

PRVA POMOĆ:
u slučaju da postoji i najmanja sumnja na povredu kičme postupajte kao sa povređenom kičmom. Za postavljanje
povređenog u transportni položaj potrebne su najmanje tri osobe (jedan spasilac koji komanduje akcijom i dva
posmatrača ili još bolje spasioca), a najviše pet. U zavisnosti od broja angažovanih osoba za transport raspoređuju se na
sledeći način:
Ekipa od tri člana:
• glava i ramena,
• krsni predeo,
• noge.
Ekipa od pet članova:
• glava,
• ramena sa grudnim regionom,
• slabinsko-krsni region,
• noge,
• noge.
Svi podižu, pomeraju i spuštaju povređenog sinhronizovano i isključivo na komandu vođe akcije - obično drži glavu.
Izgovorene komande moraju biti glasne, jasne i nedvosmislene (npr: spremni... 3, 4, diži... spuštaj ili sl.). U toku
premeštanja moraju se u potpunosti izbeći sile rotacije i smicanja. Za transport se koristi vakuumska nosiljka (kičma trans),
koja se formira ispumpavanjem vazduha iz iste i koja se postavlja u tvrda nosila. Transportni položaj određuje opšte stanje
povređenog: svesni se transportuju na leđima, a besvesni u "koma" položaju. Pratiti životne funkcije povređenog u toku
transporta.

KOMPLIKACIJE:
Krvarenje i otok mekih tkiva u regionu povređivanja koje vrši dodatni pritisak na kičmenu moždinu, poremećaji u radu
unutrašnjih organa, paraliza zbog nestručnog transporta.

POVREDE GRUDNOG KOŠA I TRBUHA

PRIREDIO DR MIROSLAV MARINKOVIĆ

Veličina i centralna lokacija grudnog koša važan je faktor česte traume ovog regiona u planinskim uslovima kao i sportu
uopšte. Koštani oklop koji čine kičmeni stub, rebra i grudna kost, zajedno sa brojnim mišićima čine veoma solidnu zaštitu
za mnogobrojne vitalne organe koji se nalaze u grudnoj duplji.
Povrede grudnog koša mogu biti zatvorene i otvorene - ako postoji komunikacija grudne duplje sa spoljašnjom
sredinom. U predelu grudnog koša se javljaju sve vrste povreda, koje su opisane u ranijim poglavljima, pa će biti opisane
najčešće povrede koje se javljaju u ovom regionu, a opis će biti usmeren na prepoznavanje vrste povrede i postupak
ukazivanja prve pomoći.

42
Nagnječenja mekih tkiva i kostiju
UZROK: kontakt sa tupim predmetom ili podlogom
PREPOZNAVANJE: bol pri disanju i pokretima trupa, otežano disanje, otok i podliv na mestu dejstva sile
PRVA POMOĆ: mirovanje, transport do zdravstvene ustanove

Prelomi rebara
UZROK: kao i za prethodne, jača sila
PREPOZNAVANJE: bol na pritisak u predelu preloma, bol na pokretanje ruke, probadajući bolovi pri disanju i kašlju, plitko i
ubrzano disanje

PRVA POMOĆ: mirovanje, transport u ležećem položaju

Serijski prelomi rebara (prelom više rebara na bar dva mesta)

UZROK: isti
PREPOZNAVANJE: jak bol u predelu preloma, otežano, nepravilno disanje, teško stanje povređenog zbog postojanja "torakalnog
kapka" koji ometa plućnu ventilaciju, nepravilni pokreti torakalnog kapka (prilikom udaha kreće se prema unutra i obrnuto-
remeti promene unutargrudnog pritiska i ventilaciju pluća)

PRVA POMOĆ: pratiti osnovne životne funkcije, položaj u transportu na povređenoj strani (na "kapku"), pri slabom disanju
primeniti asistirano disanje, transport u zdravstvenu ustanovu što pre.

Probojna rana
UZROK: naletanje na granu, smučarski štap, slalomsku kapiju, cepin, dereza itd.
PREPOZNAVANJE: očigledna probojna rana u kojoj je krv penušava-komunikacija spoljne sredine sa grudnom dupljom!,
teško stanje povređenog zbog prisustva vazduha i krvi u grudnoj duplji (pneumotoraks i hematotoraks), a zbog izrazito
ugrožene plućne ventilacije pomodrelost.

POSTUPAK: zatvaranje komunikacije sa folijom ili sličnim materijalom, održavanje osnovnih životnih funkcija (asistirano
disanje), hitan transport u polusedećem položaju
VAŽNO: strana tela koja su izazvala povredu se ne vade, mogu se samo oprezno skratiti zbog transporta!

Povrede unutrašnjih organa grudnog koša

PREPOZNAVANJE: Povrede pluća prati bol, ugroženo disanje, krv u ispljuvku. Povrede srca prati usporenje srčane radnje ili
srčani zastoj. Povredu dijafragme prati pucanje iste, prolazak organa trbušne duplje u grudni koš, ugroženo disanje i rad srca,
stanje šoka.

PRVA POMOĆ: održavanje osnovnih životnih funkcija, polusedeći položaj, transport u bolnicu

Povrede trbuha
Velika površina regiona i nedostatak koštane potpore, čine predeo trbuha primarnom metom za potencijalno opasne
povrede. One mogu brzo dovesti do smrtnog ishoda povređenog zbog teških krvarenja i oskudnog ispoljavanja
simptoma. Ova krvarenja spadaju u najteža jer se bez hirurške intervencije teško mogu zaustaviti. Za preživljavanje
povređenih od najvećeg su značaja odgovarajuća prva pomoć ukazana na mestu povređivanja i brz transport do
zdravstvene ustanove u kojoj se može obaviti hirurška intervencija. Kod povrede trbuha se mogu javiti sledeći znaci:

ZATVORENA POVREDA
bol u predelu dejstva sile, krvni podliv, šok (krvarenje u trbušnoj duplji, infekcija zbog izlivanja sadržaja povređenih
trbušnih organa), tvrd i napet trbuh, zaštitni položaj (savijene noge prema trupu), krv u mokraći, krvarenje u dva
vremena.

43
OTVORENA POVREDA
Može biti neprobojna, kada nije povređena trbušna maramica, i probojna, kada postoji komunikacija trbušne duplje i spoljašnje
sredine. Pored gore navedenih znakova, kod probojne mogu izlaziti vijuge creva. Kod otvorenih povreda mogu biti prisutna i
strana tela ili delovi istih (smučarski štap, cepin, dereza i sl.).

JOŠ NEKI ZNACI POVREDE TRBUHA

Bol različitog kvaliteta i dužine trajanja, bol u levom ramenu (projekcija od slezine), krv i krvni ugrušci u mokraći i kod
povrede bubrega i mokraćnih organa, grč trbušnih mišića ("trbuh kao daska"), bol u lopaticama kod nakupljanja krvi ispod
dijafragme.

KOMPLIKACIJE:
Jako krvarenje koje spasilac ne može zaustaviti, šok, povrede unutrašnjih organa.

PRVA POMOĆ:
ležeći položaj sa savijenim nogama prema trbuhu (povređeni ga obično zauzme sam), ne davati hranu i tečnost, ne
vaditi strana tela već samo u slučaju nužde skratiti spoljašnji deo, ne vraćati vijuge creva u trbušnu duplju-previti ih
sterilnim zavojnim materijalom (koji natopite fiziološkim rastvorom koji nemate, utopljavanje kao zaštita od
pothlađivanja, brz transport do zdravstvene ustanove.

POVREDE IZAZVANE NISKIM TEMPERATURAMA

(HIPOTERMIČKE POVREDE)
PRIREDIO DR PREDRAG ILIĆ

U određenim uslovima niska temperatura škodi ljudskom organizmu i može prouzrokovati dve vrste oštećenja.
1. Smrzotine (promrzline - pernio), odnosno ograničena oštećenja tkiva izazvana hladnoćom (pogotovu na nogama,
rukama, licu, ušima, nosu, i polnom organu).
2. Smrzavanje (opšte rashlađenje, pothlađenost - perfrictio)
3. Smrznutost (congelatio) predstavlja samo krajnje stanje, tj. smrtni ishod usled prethodnog smrzavanja.
Može, naravno, doći do obe vrste oštećenja odjednom. Pod određenim uslovima povrede mogu nastupiti i kod
temperatura iznad tačke smrzavanja (čak i na "visokim" temperaturama - 10-12°C). Ti uslovi mogu biti spoljašnji i
unutrašnji.
Spoljašnji uslovi: snižena temperatura okoline, vlaga, vetar, slaba odeća i obuća (pogotovu tesna i mokra), mirovanje,
dugotrajno stajanje na vlažnoj i hladnoj zemlji, ili ako noge vise pri spavanju.
Unutrašnji uslovi: slaba otpornost i slabo opšte stanje organizma, iscrpljenost (bolest ili stanje posle bolesti), neotpornost
na mraz i hladnoću, nedovoljna aklimatizacija, oštećenja srca i krvnih sudova (nikotin), neuhranjenost, glad, umor, akutni i
hronični alkoholizam, pa čak i psihičko stanje.

Smrzotine
Od hladnoće su najviše oštećeni delovi tela najudaljeniji od sredine, tako da su prsti na rukama i nogama oštećeni u oko 90% svih
slučajeva.
Kod pada temperature, najpre nastupi grč mišića oko kapilara u udaljenim delovima tela, tako da se potpuno zatvori
protok krvi u određenom području. Telo se time brani da se sredina ne bi suviše rashladila. Upotrebićemo upoređenje
između jedra i ljuske pošto smo mišljenja da su jedro mozak, organi u grudnom košu i trbuhu (srce, pluća itd.). Ljusku
predstavljaju koža, mišići i kosti. U tkivu ljuske, gde usled snižene temperature prestane krvotok dolazi do nagomilavanja
produkata metabolizma tkiva što proširuje krajnje delove vena. Sledi zastoj krvi, koja nakon toga probija kroz vene u samo
tkivo tako da dolazi do stvaranja otoka udova.
Po težini oštećenja smrzotine mogu imati tri stepena. Međutim, kada se pruža prva pomoć obično se ne može
prepoznati o kom stepenu se radi, jer sva tri stepena u početku izgledaju skoro jednako. Teži stepeni se ispoljavaju tek nakon
više časova ili dana, tj. tek posle odmrzavanja smrznutih delova, i posle pružanja prve pomoći.
U početku štetnog dejstva hladnoće oseća se utrnulost i svrab, a potom bolovi poput peckanja prstiju na nogama, ušiju, itd.
Prestanak tih bolova obično znači da su se ti delovi tela smrzli. Smrznuti delovi su hladni, vrlo bledi, tvrdi, ukočeni i skoro
potpuno neosetljivi.

44
Prva pomoć
Osobu koja ima smrzotine treba što pre prevesti u neki zaklon ili po mogućstvu uneti u toplu prostoriju i dati mu tople
slatke napitke. Površne promrzline ekstremiteta bi trebalo postepeno zagrevati blagim stezanjem promrzlih prstiju
toplom rukom ali bez trljanja (nežnim masiranjem), ili stavljanjem zahvaćenih prstiju pod mišku, u tople rukavice ili
krzno. Smrznute prste na nogama i pete zagrevati time što se pre svega skine obuća, stopala osuše i na njih navuku
ugrejane vunene čarape ili se stopala pokriju toplim ćebetom. Međutim, kod pretpostavke da je došlo do težih oštećenja
( kada su organi duže vremena bili izloženi vrlo niskim temperaturama - npr. nižim od - 30°C), ne skidati obuću i čarape, kao ni
rukavice ili kapu zbog mogućnosti da se tkanina zalepila za oštećenu kožu. U tom slučaju se utopljavanje vrši preko rukavica ili
čarapa.
Kod težih oblika se smatra da je najbolje da se promrzli delovi ekstremiteta potope u vodu koja nije toplija od
40-42°C (ruka normalno zagrejane osobe oseća takvu temperaturu kao prijatnu ali ne i vruću). Pošto je suvu toplotu
vrlo teško regulisati bolje je da se njom ne zagrevaju promrzline (npr. peć, šporet, kamin). Kada se toplom vodom
izvrši zagrevanje promrzlog dela tela (obično posle oko 30 minuta) dalje zagrevanje nije potrebno. Povređeni treba sam
da postepeno pokreće smrznute delove, da bi poboljšao krvotok u njima. Pažnja: Već ozleđena koža se još više
oštećuje pri pokušaju zagrevanja sa vežbama ili trčanjem, trljanjem snegom ili potapanjem promrzlog dela tela
u hladnu vodu.
Izbegavati svaku povredu promrzlog tkiva. Ne pritiskati ga niti trljati. Povređenog smestiti u postelju, imobilisati i podići
mu promzli ekstremitet (da ne visi) i ne pokrivati ga, odnosno ostaviti ga na sobnoj temperaturi. Zabranjeno je navlačiti tesne
čarape ili čvrsto zavijati promrzle delove zavojima. Samo ukoliko se pojavi bilo kakav znak infekcije promrzle kože, okolinu
očistiti sapunicom, osušiti sterilnom gazom, i lagano uviti.
Način i vrsta transporta, kao i položaj pri transportu zavisi od dela tela koji je smrznut. Transport je isti kao i kod
imobilisanih iz bilo kojih drugih razloga.
Ukoliko postoji bilo kakva mogućnost da se osoba koja je već bila smrznuta, tokom transporta ponovo smrzne, ne pokušavati
da se promrzli delovi tela zagreju. Bolje je da takva osoba produži hodanje sa promrzlim nogama sve do trenutka kada joj se
može pružiti pomoć. Ponovo smrzavanje već ranije ugrejanog dela tela samo povećava mogućnost još veće nekroze tkiva.
Posle odmrzavanja smrznuti deo počinje da otiče, postaje crveno-modar, svrbi i boli. To već predstavlja smrzotine 1. stepena.
Ako su smrzotine 2. stepena, u toku dan-dva, javljaju se plikovi ispunjeni sukrvičavom tečnošću. Njih ne treba otvarati. Kod
smrzotina 3. stepena oštećeni delovi ostanu hladni, bledo-plavi, i na dodir neosetljivi, a u toku nekoliko dana sve tamniji, a na
kraju pocrne, jer potpuno izumru.

Smrzavanje
Ljudsko telo se brani od sniženja temperature. U odgovarajućem centru u mozgu, pokrene se refleks koji pokuša da
poveća stvaranje telesne temperature (drhtanje), a da smanji njen gubitak (naježenost, bledilo), odnosno da se zadrži
telesna temperatura na određenoj visini. Taj centar postepeno isključuje kruženje krvi kroz udaljene delove tela i time
pokušava da očuva normalnu toplotu u njegovim najvažnijim delovima. Sužavanje manjih krvnih sudova odnosno grčenje
njihovih mišića nastupa već kod pada spoljne temperature na 10 do 15°C. Grč krvnih sudova je tako snažan da kruženje krvi
potpuno zaustavi u rashlađenim delovima tela. Nastupi pojava kristalizacije vode u tkivu. Ti kristali su dosta veliki tako da
mogu da oštete krvne sudove i mišiće. Kod daljeg rashlađenja tela, centar u mozgu popušta što nastupa kod cirka 34°C telesne
temperature. Potpuno se oduzme kod temperature tela 25-29°C kada nastupa oštećenje srca. U praksi su zabeleženi primeri
oživljavanja sa telesne temperature od 17-18°C, pa se to uzima za granicu života. To nas obavezuje da pokušamo sa
oživljavanjem svakog smrznutog koji ne odaje jasne znake smrti. Brzo i drastično opšte pothlađivanje, štaviše, može da poveća
izglede za uspešno oživljavanje.
Prvi znaci su obično jaka jeza i drhtavica, umor, a potom i ravnodušnost prema svemu i pospanost, gubitak
rasuđivanja i zbunjenost. Javljaju se i priviđenja. Odsustvo drhtanja predstavlja loš znak, koji ukazuje na to da je prestao
da funkcioniše termoregulacioni mehanizam. Kasnije, neodoljiva želja za snom preovlada i čovek zaspi u snegu ili na hladnoj
zemlji. U tom snu se telo i dalje hladi, usled čega se postepeno koče noge i ruke, a disanje i rad srca postaju sve slabiji. Na
kraju prestaje disanje, a posle izvesnog vremena prestaje i rad srca.
U početku povređeni je psihički u ekscitacijskoj fazi, posle pređe u fazu apatije i da bi na kraju došao u paralitičnu fazu. To
znači da je u početku uzbuđen, posle toga miran a u trećoj fazi sasvim nezainteresovan za stanje. Kažu da u toj fazi čovek dobije
osećaj vrućine i da se zbog toga takvi ljudi obično pronađu raskopčani i razgaljeni.

PRVA POMOĆ:
Prva pomoć je od odlučujućeg značaja. Smrznutu ili osobu za koju se sumnja da je pothlađena odmah pokriti suvim i toplim
ćebadima, na samom mestu događaja. Što pre je transportovati do najbliže bolnice i to po mogućstvu u ležećem
položaju. Moramo ugrejati jedro i ponovo uspostaviti najvažnije životne funkcije: rad srca, disanje i protok krvi u mozak.
Ljuska je otpornija na niske temperature tako da će se ugrejati samim protokom krvi čim jedro normalno ugrejemo. Tada će biti
normalan i krvotok i disanje.

45
Prognostički i terapijski treba da razlikujemo lakši od težeg oblika pothlađivanja: Razlika je u centralnoj temperaturi, a
granica je po različitim autorima od 29-32-33°C. Međutim, pošto mi, verovatno, pri sebi nećemo imati toplomer (a naročito
ne specijalan toplomer koji meri i temperature ispod 35°C), nećemo ni moći da pogodimo oblik pothlađivanja. Najbolje ćemo
se orijentisati na osnovu toga da li pothlađeni drhti. Ukoliko postoje osnovane sumnje da se radi o pothlađivanju, a kod
povređenog nema jeze i drhtavice, znači da je termoregulacioni mehanizam oštećen, te se radi o težem obliku.
Prva pomoć kod lakšeg oblika pothlađivanja sastoji se u sprečavanju daljeg hlađenja. Unesrećenog umotamo u suvu
toplu ćebad i uz sobnu temperaturu, prateći životne funkcije, prepustimo ga unutrašnjem grejanju, za šta se pobrine
njegov sopstveni metabolizam. Rektalna temperatura sporo raste od 0,5 do 1°C na sat. Kad dostigne 35 stepeni C, pothlađeni je
praktično spasen. Tokom spasavanja, ne smemo mu dozvoliti da hoda čak i kad to može. Zabranjeno je takođe i
masiranje, davanje alkohola i stavljanje toplih termofora. Dovoljni su vrući slatki napici ako unesrećeni nije u nesvesti.
Brzo zagrevanje može biti opasno, pošto su pothlađeni naročito osetljivi na pojavu srčanih aritmija koje mogu biti
smrtonosne.
Kod težeg oblika pothlađivanja cilj prve pomoći i terapije jeste što pre zagrejati telo. To se izvodi pomoću
toplotnog zavoja. Običan čaršav 5 puta presavijemo tako da je složen u 32 sloja i natopimo vrućom vodom iz termos-
boce. Voda treba da bude zaista vruća jer će se tokom postupka ohladiti upravo koliko je potrebno (na 60°C).
Pothlađenog otkopčamo do donjeg rublja pa mu preko toga (ne na golu kožu) položimo čaršav na grudi i trbuh. Ponovo
mu obučemo odeću. Telo umotamo u astro-foliju tako da spolja ostanu ekstremiteti, a zatim celo telo zajedno sa
ekstremitetima umotamo u dva sloja ćebadi. Toplotni zavoj moramo obnavljati svaki čas. Važno je da je unesrećeni
dobro omotan oko vrata - time sprečavamo isparavanje i hlađenje vode. Na taj način sigurno, brzo i bez opasnosti
zagrejemo telo. Krv iz ekstremiteta koji se nalaze izvan tog zavoja, polagano se vraća u telo pa ne uzrokuje dodatno
sniženje centralne temperature.

Shema postavljanja toplotnog zavoja

Zagrevanje ima prednost pred transportom u bolnicu. Kod transporta rashlađenog najvažniji princip prve pomoći je da ga
transportujemo tako kao što smo ga našli što znači da temperatura tela ostane takva kakva je bila. Za transport ga treba
pripremiti tako da se telo niti rashlađuje niti greje.
Pri oživljavanju pothlađenog najveću pažnju moramo posvetiti održanju vitalnih funkcija. Veštačko disanje napolju
izvodimo usta na usta čak i kad imamo pri ruci pomagala jer bi se stanje moglo pogoršati zbog hladnog vazduha.
Brzina veštačkog disanja kod pothlađenog treba da bude upola manja: 8 puta na minut. Brzina masaže srca neka bude jednaka
brzini veštačkog disanja, dakle, upola manja. Moramo znati da pri brzom zagrevanju može da počne kucati i srce koje je duže
vreme mirovalo.
I kada znamo da je pothlađeni mrtav? Tek onda kad je zagrejan i mrtav.

46
POVREDE IZAZVANE VISOKIM TEMPERATURAMA
(HIPERTERMIČKE POVREDE)
PRIREDIO DR PREDRAG ILIĆ

Hipertermička oštećenja (lezije) su većinom prouzrokovane delovanjem sunčevih zraka.

Intenzitet sunčevog zračenja zavisi od nadmorske visine, oblačnosti i čistoće vazduha, ugla zraka, i prirode površine terena. Sa
visinom se intenzitet zračenja povećava za 10 - 20% na svakih 1000m. Prisustvo oblačnosti smanjuje intenzitet za 10 - 15%, a
prisustvo industrijske prašine za još 20 -30%. Intenzitet zračenja je veći kada zraci padaju direktno na ozračenu površinu
nego kada su kosi. U prirodi je efektivno zračenje uvek rezultat sabiranja direktnih i reflektovanih zraka. Zato ne treba
potcenjivati delovanje difuznog svetla i pri oblačnom vremenu, a naročito u magli, pošto je ono dovoljno intenzivno da izazove
oštećenje i bez vidljivog sunca. Intenzitet zračenja može da bude znatno pojačan usled odbijanja zraka od površine kao što je
stena (na moru pesak, voda) a naročito sneg koji može da pojača intenzitet zračenja do 80%.
Dakle, u planini su prisutni faktori koji izrazito povećavaju intenzitet delovanja sunčevih zraka, pa prema tome i opasnost od
ekspozicije.

Sunčanica
Sunčanica je posledica toplotnog efekta pri delovanju infracrvenih zraka na nepokrivenu glavu i potiljak. Konkretno,
infracrveni zraci stvaraju otok moždanih opni, te su znaci pretežno neurološke prirode. Zaštita od sunčanice se sastoji od
pokrivanja glave (obavezno nošenje planinarskog šešira-kačketa leti i zimske vunene kape zimi) pri izlaganju suncu, što je
naročito važno kod nenaviknutih osoba i na početku sezone.
Znaci sunčanice su glavobolja, omama i vrtoglavica, povraćanje, zažarenost lica, crvenilo očiju, povećanje telesne
temperature, gubitak svesti, a u najtežim slučajevima može da nastupi i smrt. Kod starijih i bolesnih osoba izlaganje suncu
bez zaštite može da bude uzrok i drugih komplikacija.

PRVA POMOĆ: bolesnika treba smestiti u hladovinu sa visokim uzglavljem, na glavu stavljati hladne obloge, sneg,
led. Ne davati ni alkohol ni kafu, a može se davati hladna voda, hladna limunada i slično. Ne ostavljati ga samog. Pre
nastavka ture obavezan je odmor i iščezavanje svih simptoma, ali pri odlučivanju o daljem kretanju treba proceniti sve
faktore koji utiču na bezbednost kretanja (doba dana, sezona, vremenske prilike, težina puta napred i nazad, udaljenost
objekta ili doline i sl.).

Toplotni udar
Toplotni udar je posledica opšteg pregrevanja tela.
Faktori koji doprinose nastanku toplotnog udara jesu zasićenost atmosfere vlagom, (isparavanje sa površine snega na jakom
suncu uz odsustvo vetra, ili vlažno vreme), pojačano zagrevanje tela (penjanje sa teretom, fizički rad), nemogućnost
dovoljnog hlađenja putem isparavanja znoja sa kože (zatvorena nepromočiva kabanica, vetrovka) i visoka spoljašnja
temperatura. Sunčevo zračenje doprinosi nastanku toplotnog udara kroz zagrevanje atmosfere i pojačano isparavanje sa
površine snega u odsustvu strujanja vazduha. Može nastati i bez neposrednog izlaganja suncu, obično tamo gde je
vazduh jako zagrejan i zasićen vlagom, gde je zagušljivo, sparno i nedostaje kiseonika: u zatvorenim prostorijama kao što
su ložionice, kafići, zatvoreni bazeni, itd.
Zaštita od toplotnog udara sastoji se u prikladnom odevanju, ne forsiranju tempa kretanja, racionalnoj potrošnji vode,
soli, hrane, hlađenju površine tela u slučaju pregrejavanja (grudi, vrat, glava, uz okovratnik, zavrnuti rukavi, srozane
čarape, otkopčana košulja itd.), i odmaranju na mestima sa dovoljnim strujanjem vazduha. U pogledu režima tečnosti i ishrane
savetuje se, naročito u vruće dane, češće uzimanje manjih količina vode kojoj je dodato malo soli, uz uzimanje po malo
hrane bogate ugljenim hidratima, ili po malo slatkog napitka uz slane kekse i sl.
Početni znaci pretećeg toplotnog udara su pojačano znojenje, zamor, malaksalost, žeđ, lupanje srca, porast telesne
temperature, zažarenost u licu, ubrzano disanje i puls. Kasnije dolazi do opšte slabosti koja se pojačava uz javljanje
nesvestice i treperenja pred očima, oboleli slabije čuje, a koža lica je suva i sjajna. Potom se javljaju grčevi u
mišićima, dolazi do poremećaja svesti, sve do gubitka svesti, a u najtežim slučajevima i do smrti.

PRVA POMOĆ
Intervenisati treba već pri pojavi prvih znakova pregrevanja i ne čekati da se jave znaci toplotnog udara. Prva pomoć
se sastoji u prekidu kretanja uz smeštaj u hladovini i energično hlađenje trupa i glave na sve moguće načine
(polivanje vodom, hladne obloge, sneg, led). Nije potrebno prati kožu alkoholom, jer može čak doći i do trovanja
alkoholom. Odeću treba otkopčati, najbolje skinuti. Ako je oboleli pri svesti mogu se davati hladni napici, ali ne kafa ili
alkohol. Ne treba ga ostavljati samog. Ako je bez svesti treba obratiti pažnju na ispravan položaj.

47
Disanje treba kontrolisati radi eventualne primene veštačkog disanja. Obavezan je dovoljan odmor u hladovini uz naknadu
tečnosti i soli. Kretanje ne treba nastaviti dok se ne izgube svi znaci poremećaja i dok se oboleli ne oseti dovoljno jak da može
bezbedno da se kreće. Pri donošenju odluke o daljem kretanju treba uzeti u obzir sve momente koji mogu da utiču na
bezbednost kretanja, sa utoliko više predostrožnosti ukoliko su simptomi bili teži.
Toplotni udar može da se javi u kombinaciji sa sunčanicom, a kod starijih ili bolesnih osoba da dovede do drugih
komplikacija (popuštanje srca, porast krvnog pritiska itd.).

Sunčane opekotine
Sunčane opekotine nastaju na nezaštićenoj koži posle više časova, ali vreme potrebno za njihovu pojavu zavisi od
intenziteta zračenja. Prema tome opasnost se izrazito povećava sa visinom i na snegu. Na crvenilo kože nadovezuje se
otok sa osećajem zatezanja, a potom se javljaju i plikovi. Radi se o opekotinama I i II stepena. Pri tom moguća je i
opšta reakcija u vidu porasta telesne temperature, glavobolja, eventualno pridružena znacima sunčanice itd.
Sunčane opekotine se mogu sprečiti na taj način što se nećemo kretati prekomerno obnaženi na suncu (ne savetuje se svlačenje
do pojasa) naročito na snegu, a eksponirane delove tela treba zaštititi mazanjem zaštitnim sredstvima (ulja i mleka sa zaštitnim
faktorima).
Za prvu pomoć kod crvenila stoje nam na raspoloženju mnogobrojna dobra sredstva počevši od blagih antiseptičnih masti
(borogal, jekoderm, Pavlovićeva mast). Plikove ne treba bušiti. Rasprostranjene opekotine II stepena zahtevaju postupak kao
pri svakoj opsežnijoj opekotini zbog opasnosti od šoka i infekcije.

Žvale (Cheilitis actinica)

Javljaju se usled vlaženja usana pod dejstvom sunčevih ultraljubičastih zraka u zajednici sa delovanjem hladnoće i vetra.
Usne se suše, postaju ispucane, može da se javi otok sa ispucalom kožom, ranicama, krastama, plikovima, ili čak i sa
inficiranim plikovima i širom infekcijom. Zaštita se sastoji u mazanju usana po potrebi više puta dnevno preparatima na
bazi masti, pri čemu se naročito dobar u profilaksi pokazao preparat Labelo.

Sunčano slepilo
Sunčano slepilo nastupa usled delovanja ultraljubičastih zraka, obično na snegu zbog pojačanog intenziteta zračenja, pa ga često
nazivaju i snežno slepilo.
Treba ga, međutim, razlikovati od konjuktivitisa koji se javlja usled mehaničkog i termičkog nadražaja sluzokože oka zbog
delovanja oštrih iglicakristala snega koji udaraju u oči i zabadaju se pri npr. skijanju bez zaštitnih naočara za vreme padavina.
Sunčano slepilo se javlja posle periodamirovanja od 6 do 8 časova od oštećenja očne sluzokože. Ovaj period mirovanja je vrlo
značajan jer za to vreme još nismo svesni opasnosti koja je već postala neizbežna.
Obavezna zaštita očiju tamnim naočarima koja su sa strane zatvorena (glečerke) mora da bude pravilo za svakog planinara
pri kretanju na snegu. Zaštitne naočari treba upotrebljavati pre, a ne samo pošto se jave znaci snežnog slepila. Zaštita od sunčanog
slepila sastoji se u korišćenju tamno-braon stakla. Žuta stakla nisu dovoljna i služe samo za bolju vidljivost u sumraku. Bezbojna
stakla služe samo za mehaničku zaštitu očiju od iglica padajućeg snega.
Na konjuktivi i rožnjači javljaju se znaci upale sa crvenilom, otokom i erozijama. Početni, a u blagim slučajevima jedini
znak, jeste osećaj grebanja ispod kapka, kao da je prisutan pesak. Na to se nadovezuje bol koji može da bude vrlo jak,
nesnošljiv. Oči pored toga peku i suze, a svetlost pogoršava tegobe. Evolucija ovih promena može da traje nekoliko dana i
postepeno svi znaci iščezavaju. Promene su u velikoj većini slučajeva reverzibilne (nema trajnih oštećenja). Tek u
najtežim slučajevima može da dođe do oštećenja i mrežnjače sa reverzibilnom promenama, ali zabeležena su i ireverzibilna
oštećenja vida.

PRVA POMOĆ
Prva pomoć kod sunčanog slepila sastoji se u boravku u tamnoj prostoriji i korišćenju tamnih naočara stalno, a pogotovu
pri izlaganju dnevnom svetlu. Preko očiju se stavljaju hladne obloge, uz lokalnu primenu rastvora anestetika. Ovako oboleli nije
sposoban za kretanje na suncu i snegu, a u težim slučajevima ni za kakvo kretanje. U svakom slučaju sledećih dana treba da
nosi tamne naočare i pri izlaganju običnom dnevnom svetlu.

48
Opekotine (oparotine)
Opekotine (oparotine) mogu da budu prouzrokovane delovanjem suve toplote, vrele tečnosti, električne struje, kiselina i baza. U
planini tipične opekotine su posledica nespretnog rukovanja primusom pri bivakovanju (menjanje uloška na primusu u
prisustvu plamena, paljenje benzina kod benzinskih primusa, eksplozija primusa, prosipanjem vrele supe, čaja ili mleka),
klizanjem užeta kroz šaku pri zadržavanju pada, kod udara groma, usled nepažljive reanimacije pothlađenih itd. Male
opekotine se javljaju katkada pri nepažljivom grejanju ili sušenju kod vrele peći. U skijaškim centrima se možemo sresti i sa
generalizovanim opekotinama kod osoba zahvaćenih požarom.
Težina oštećenja prouzrokovanih opekotinama zavisi uglavnom od sledećih faktora: od stepena, tj. od dubine, od veličine
zahvaćene površine i od osetljivosti pojedinih delova tela (naročito su osetljive oči, polni organi, šake, zglobovi, stopala i
organi za disanje - ustanoviti da li postoje znaci opekotina respiratornog trakta, npr. kašljanje, garav ispljuvak, opekotine lica i
usana).

Prema dubini oštećenja opekotine se dele u 4 stepena:

• Najlakše su opekotine I stepena jer oštećuju samo pokožicu. Koža je u opečenom delu crvena, topla (kao i kod
opekotina usled naglog sunčanja) i veoma bolna, naborana. Ako je zahvaćena manja površina kože, obično nema
opštih poremećaja. Ove opekotine i bez lečenja prolaze brzo i bez posledica.
• Kod opekotina II stepena pored crvenila dolazi i do otoka i pojave većih ili manjih plikova. Test iglom pokazuje
pojačanu bolnu osetljivost. Ako sterilnom rukavicom pritisnemo na opečeno mesto, ono pobledi, kad pritisak
popustimo, boja se brzo povrati. Ako je veći deo kože zahvaćen opekotinama II stepena to brzo dovodi do težih
opštih poremećaja pa i do smrti.
• III stepen opekotina je najteži. Nastaju opsežne rane jer su uništeni i duboki slojevi kože kao i dublja tkiva. Izgled
takve opekotine zavisi od načina na koji je nastala. Kod opekotina vrućom parom boja je bela, siva ili mutno
crvena, a kod opekotina plamenom: od sive, sivo-žute i smeđe do crne. Koža izgleda kao štavljena. Boja se na
pritisak ne menja. Test iglom pokazuje smanjenu bolnu osetljivost do neosetljivosti. Njihovo lečenje traje dugo i
retko kada se postigne ozdravljenje bez trajnih posledica u vidu ožiljaka.
• IV stepen predstavlja ugljenisanje (karbonifikaciju) tkiva, dakle nepopravljivo oštećenje tkiva, koje se naravno
mora odstraniti od ostalog zdravog tkiva.
Dijagnoza dubine opekotine teška je i za stručnjaka. Veći značaj od dubine ima površina opečene kože. Dijagnostiku dubine
treba da ograničimo na opekotine koje ne zahvataju više od 15% telesne površine. Kod obimnijih je u prvom planu
opšte stanje, opekotinski šok, razvoj opekotinske bolesti. Ako je površina mala (do 10% ukupne površine tela),
računa se da opekotina nije opasna, ne ugrožava opšte stanje niti život. Opekotine koje zahvataju više od 25% površine
tela, čak i kada su površinske mogu da izazovu opšte poremećaje, da dovedu do šoka, a ako je zahvaćeno više od 50%
površine tela ugrožavaju i život opečenog čoveka.

Veličina površine zahvaćene opekotinama ocenjuje se po

takozvanom pravilu devetke (to je već prevaziđeno i modifikovano
pravilo, ali iz didaktičkih razloga ovde prikazano. Važi samo za
odrasle): glava i vrat čine 9% površine tela, prednja strana tela 2 x 9
= 18%, zadnja strana tela 2 x 9 = 18%, svaka ruka po 9%, svaka noga
po 2 x 9 = 18% i predeo međice i polnih organa 1%. Prema tome, ako
je opekotina zahvatila, na primer celu jednu nogu to je 18% površine
tela, a to je već teža opekotina.

Drugi metod je upoređivanje sa površinom šake povređenog.

Površina njegove šake Predstavlja otprilike 1% površine njegovog tela.

49
 Pravilo “devetke”

Najčešći i najneposredniji poremećaj koji se javlja ubrzo posle nastanka opsežnih opekotina je šok. Ukoliko se blagovremeno ne
pruži odgovarajuća pomoć opečenima, šok nastupa već posle nekoliko časova, ali se javlja utoliko pre ukoliko su
opekotine teže. Šok kod opekotina nastaje naročito zbog gubitka velikih količina krvne plazme kroz opečene
površine. Na pojavu šoka utiču i bolovi, koji su naročito jaki kod opekotina I i II stepena, a uz to i trovanje organizma
štetnim materijama koje se stvaraju u oštećenim tkivima. Pored šoka, infekcije su glavna opasnost koja preti
opečenom organizmu. Opsežne rane koje nastaju usled opekotina, ako se pravilno ne zbrinu, dovode do razvijanja
infekcija, koje će veoma produžiti lečenje, doprineti da nastanu teži ožiljci, a često prouzrokovati i smrt opečenih.

PRVA POMOĆ
Zbog infekcije, sa opekotinom treba postupati kao sa ranom: ne dirati je, ne čistiti, previti čisto, sterilnom gazom.
Manje opekotine (npr. prst, šaka, podlaktica, stopalo itd.) odmah staviti pod hladnu vodu ili u sneg i držati što duže
(po mogućstvu do granice drhtanja ili čak pothlađivanja). Plikove ne treba bušiti zbog opasnosti od infekcije. Međutim,
velike plikove, koji ometaju pokretanje možemo bušiti, naravno pod uslovom da transport do zdravstvene ustanove
traje relativno kratko.
Kod generalizovanih opekotina imamo komplikovaniji postupak. Žrtvu koja gori pokriti bilo čime da se ugasi vatra. Kod
opekotina vrelom vodom svučemo mokru odeću jer se dubina opekotine sa svakim trenutkom produbljuje. Danas
preporučujemo kao prvu meru hlađenje opekotine vodom kad god je to moguće. Voda treba da je hladna i po
mogućnosti tekuća. Opekotinu vredi ispirati čak i 30-60 minuta posle nesreće. Međutim, dugotrajno ispiranje velikih opečenih
površina može dovesti do pothlađenosti. Čim povređeni počne da drhti prekinuti hlađenje. Korisni su i oblozi od čistih mokrih
krpa koje menjamo. Iako je opekotina velika rana pa zahteva sterilni postupak, ipak smanjivanje dubine opekotine čistom
vodom ima prednost u odnosu na opasnost infekcije.
Osim sterilnog zavoja na opekotine se ne sme staviti ništa drugo: nikakve masti, ulja, tečnosti, praškovi i slično.
Opekotine na licu ne treba zavijati, ali na rukama uvek treba. Zavoji na rukama treba da su vrlo labavi da ne stežu opečene
delove koji brzo otiču, jer to može da dovede do teških posledica. Kod opekotina na rukama treba uvek skinuti sve što može
de steže pojedine delove i da ometa krvotok (prstenje, ručni sat). Isto tako, kod opekotina na nogama treba odmah skinuti
obuću.
Kod težih opekotina na nogama ili rukama, nakon zavijanja, treba povređeni ud imobilisati i postaviti u izdignuti položaj
(da ne visi). Ako su kod dubokih opekotina delovi odeće slepljeni sa opečenim površinama, tu odeću ne treba skidati ni
nasilno odlepljivati, da ne bi izazivali bolove, a ona i inače dobro štiti od daljeg zagađenja opekotina. Gar ili smola se može
očistiti rashlađivanjem opekotine sa ledom, posle čega gar sam otpada.
Radi obezbeđenja dobrog opšteg stanja opečenih treba im, pre svega, davati da piju tečnosti. Kad god za to postoji
mogućnost, dobro je da se daje rastvor sode bikarbone pomešane sa kuhinjskom soli. Može se davati i zaslađen čaj ili
slični napici, češće i u manjim obrocima, ali u dovoljnoj ukupnoj količini, a ako nema drugo treba davati čiste vode.
Ukoliko počnu da se pojavljuju znaci šoka povređenog treba utopliti ćebadima ili sličnim pokrivačima. Ovim se
doprinosi da se spreče nastanak šoka.
Pošto su opečeni delovi čisto previjeni, povređenog treba transportovati uz sve mere borbe protiv šoka do najbliže
zdravstvene ustanove (bolnice). Od obima opekotina zavisi i transport. Od toga da opečeni može sam peške do bolnice, kod
manjih opekotina, pa sve do transporta u ležećem položaju, u apsolutnom mirovanju kod pretšoknih stanja. Kod imobilisanih,
koristiti principe transporta pri imobilizaciji.

ASFIKTIČNE POVREDE
PRIREDIO DR TOMISLAV BUBANJA
Asfiktične povrede su povrede nastale usled prekida dotoka vazduha u pluća.
Za pravilno obavljanje disanja neophodni su sledeći uslovi:
• normalan sastav vazduha za disanje,
• ispravna funkcija centra za disanje,
• prolaznost disajnih puteva,
• pravilan sastav krvi,
• normalno stanje tkiva.
Poremećaj ili prestanak disanja tj. nedostatak kiseonika (anoksemija) i nagomilavanje ugljen dioksida (hiperkapnija), usled
povreda ili oboljenja zove se ugušenje ili asfiksija.

50
Ugušenje
Ako su u svesnom stanju do začepljenja (opstrukcije) vazdušnih puteva, najčešće dolazi kod starijih osoba koje
su bez zuba ili nose zubnu protezu, koje istovremeno piju alkohol i jedu hranu koja se mora sažvakati pre nego što se
proguta. Izbegavati davanje zrnaste hrane deci do treće godine života, jer ona nemaju uspostavljen refleks gutanja.

PREPOZNAVANJE:
Nemogućnost govora, gušenje, nadražajni suv kašalj, nemir, pomodrelost i konačno gubitak svesti. Svesno ili ne, takvo lice često
daje znak pretećeg ugušenja - prsti su oko vrata kao da se davi.

Univerzalni znak ugroženosti zbog začepljenja disajnih puteva stranim telom

PRVA POMOĆ:
• postavljanje tačne dijagnoze: zatražiti od lica koje se guši da pokuša da govori. Ako lice može da progovori, pa
makar i šapatom, to ukazuje da je u pitanju ili grč grlenih mišića (laringospazam) ili delimična, a ne kompletno
začepljenje sa zalogajem hrane. U tom slučaju ako je potrebno, ukazati pomoć snažnim udarcima po leđima dlanom
između lopatica. Ne treba pritiskati gornji deo trbuha pošto ne postoji neposredna opasnost po život.
• ukoliko unesrećeno lice ne može da progovori presaviti ga prema napred i četiri puta uzastopno snažno udariti po
leđima (između lopatica dlanom)

Otklanjanje začepljenja vazdušnih puteva kod svesne žrtve

Oslobađanje začepljenja vazdušnih puteva kod svesne

žrtve - Heimlich-ov manevar

• ukoliko se udarcima ne otkloni začepljenje primeniti Heimlich-ov manevar: stati iza žrtve i obaviti joj ruke oko
struka. Šakom jedne ruke pokriti stisnutu pesnicu druge ruke. Pesnica treba da stoji između pupka i grudne kosti.
Zatim nekoliko puta uzastopno pritisnuti snažno prema gore i unazad, sve dok žrtva ne prodiše spontano (tj. izbaci
strano telo koje ga guši) ili dok se ne onesvesti.
• ukoliko je nemoguće pritiskom na trbuh otkloniti začepljenje (npr. kod izrazito debelih ljudi ili trudnica), ponovo
pokušati sa pritiskom na grudnu kost (sternum).

51
• ako opisani postupci ne dovedu do željenog cilja ili se žrtva onesvesti treba vršiti pritisak na trbuh dok je žrtva u
ležećem položaju: kleknuti pored nje ili preko kukova i prekrštenim rukama kao kod masaže srca, ali između pupka
i grudne kosti tačno u središnjoj crti naglo pritisnuti prema gore.

Heimlich-ov manevar kod žrtve u nesvesti

• nakon uklanjanja prepreke iz grla žrtvu poslati u bolnicu.

Utopljenje
Zagušenje usled utopljenja uglavnom nastaje usled udisanja tečnosti, ali može nastati i usled začepljenja vazdušnih puteva
zbog grča grlenih mišića, do koga dolazi kada žrtva udahne ispod vode. Posle utapanja u roku od 5-10 min. brzo se nižu
događaji: hipoksemija (pad kiseonika u krvi), grč mišića grkljana, aspiracija tečnosti, neefikasna cirkulacija, oštećenje mozga
i na kraju moždana smrt.

PREPOZNAVANJE:
Davljenik može biti budan i uznemiren, polusvestan ili bez svesti. Koža je plavičasto-ljubičaste boje (cijanotična); dolazi do
grča mišića vilice (trizmus); prestanka disanja (apneja) ili ubrzanog disanja (tahipneja). Povraćanje je često. Ružičasta pena
koja izlazi na nos i usta je znak plućnog edema! Može doći do pada krvnog pritiska, ubrzanog srčanog rada, cirkulatornog šoka i
zastoja srca.

PRVA POMOĆ:
• Odmah početi sa CPR! Ne gubiti vreme u pokušaju da se “ispumpa” voda iz pluća davljenika što je praktično
nemoguće.
• Sprovesti veštačko disanje. Ako žrtva ne diše očistiti sa prstima usnu duplju i ždrelo, zabaciti glavu unesrećenog, i
odmah početi sa disanjem “usta na usta” ili “usta na nos” (videti KPR).
• Produžiti sa CPR i kada izgleda da je prognoza beznadežna. Opisani su slučajevi potpunog oživljavanja i kada je
utopljenik imao sasvim proširene zenice bez reakcije na svetlost (jedan od nesigurnih znakova smrti). U slučaju
davljenika mozak se ne oštećuje nakon 5 minuta kao kod prestanka rada srca na suvom. Niska temperatura smanjuje potrebu
organizma za energijom što produžava vreme za koje se iskoriste postojeće rezerve.
• Žrtvu utopliti umotavanjem u ćebe.
• Poslati žrtvu u bolnicu na ispitivanje (česte komplikacije od kojih davljenik može kasnije da umre su zapaljenje
pluća i plućni edem!), bez obzira da li posle reanimacije ima ili nema nekih tegoba.

52
POVREDE NANETE BAZAMA I KISELINAMA
PRIREDIO DR TOMISLAV BUBANJA

Najjače kiseline i baze se nazivaju kaustici. Često se upotrebljavaju za čišćenje u kući.

Kiseline: sredstva za čišćenje WC-šolja, belila za veš (varikina), baterijske kiseline.

Baze: lužine-kaustična soda (sredstva za čišćenje predmeta), amonijak, hipermangan i industrijski deterdženti, kreč. Pri
rastvaranju daju penu i sapunast rastvor.
Mehanizam trovanja je u stvari razaranje tkiva (nekroza). Mnoge kaustične kiseline koje se upotrebljavaju u
domaćinstvu su razblažene i ne dovode do teških korozivnih opekotina, međutim, baze se mogu naći još uvek u
domaćinstvima bilo u čvrstoj (granularnoj) formi ili u vidu jako koncentrovanih rastvora. Ovako visoke koncentracije
izazivaju teška oštećenja tkiva.
Baze imaju razornije dejstvo na tkiva nego kiseline. To je zbog toga što one izazivaju razjedanja tkiva (kolikvacionu nekrozu),
dok kiseline izazivaju skvrčavanje tkiva (koagulacionu nekrozu).
Baze i kiseline mogu oštetiti organizam na tri načina:

1. Otrov unet na usta (per os)

videti trovanje kiselinama i bazama

2. Otrov je došao u kontakt sa kožom

Dolazi do opekotina različitog stepena u zavisnosti od jačine kaustika, njegove količine, površine zahvaćene kože i
vremenskog trajanja kontakta sa kožom.

PREPOZNAVANJE
Javlja se crvenilo praćeno peckanjem, svrabom, bolom, plikovi na koži i eventualno veća i dublja razaranja na koži
(nekroza).

PRVA POMOĆ
Odmah ukloniti zatrovanu odeću. Kožu ispirati 15 minuta hladnom vodom, kod trovanja kiselinama, a 20-60 minuta kod
trovanja bazama. Ukoliko se javi lečiti šok. Plikove kod opekotina drugog stepena ne bušiti. Unesrećenog transportovati do
ambulante.

3. Otrov je došao u kontakt sa okom

PREPOZNAVANJE
Otečeni očni kapci sa crvenilom vežnjače, jako suženje, bol u očima, čvrsto stisnuti kapci, uznemirenost.

PRVA POMOĆ
Kod povreda bazom (naročito ako je kreč u pitanju), oko ispirati hladnom vodom 20-60 minuta, držeći otvorene očne kapke
povređenom. Kod povreda kiselinom oko ispirati hladnom vodom 15 minuta, držeći otvorene očne kapke povređenom. U
oba slučaja unesrećenog transportovati do ambulante.

TROVANJA
PRIREDIO DR TOMISLAV BUBANJA

Otrovi su materije, koje unesene u organizam u dovoljnoj količini, mogu da oštete zdravlje ili izazovu smrt. Mogu da uđu u
telo na usta (per os), putem organa za disanje (inhalacija) i kroz kožu (perkutano).

53
PREPOZNAVANJE
Opravdano se sumnja na akutno trovanje ako se, kod inače zdravih osoba, pojave iznenada: poremećaj svesti, grčevi, proliv,
povraćanje, promene na koži i sluzokožama, slabost (pareze) ili drugi alarmantni znaci. Ako je unesrećeni pri svesti pitati ga da
li zna kako je došlo do trovanja (hrana, piće, lekovi). Ako ne, pitati nekog ko je bio uz njega šta se desilo. Ukoliko ovi podaci
nisu dostupni poslužiti se orijentaciono izgledom unesrećenog:
• stanje KVS (da li ima puls, kakav je rad srca - ubrzan ili usporen),
• zenice (izgled - da li su okrugle ili elipsoidne, veličina - uske ili jako proširene, reakcija na svetlost - da li je
oslabljena ili normalna),
• refleksi (reaguje na draž - štipanje, ne reaguje),
• stanje sistema za disanje i varenje (respiratorni i digestivni trakt) - ubrzano ili usporeno disanje, bolovi u stomaku,
• zadah.

PRVA POMOĆ
• pružiti pomoć usmerenu protiv komplikacija koje nastaju usled delovanja otrova
Te komplikacije su pre svega:
° nesvesno stanje (kolaps),
° šok,
° začepljenje disajnih puteva.

• eliminisati otrov iz tela

Po utvrđivanju akutnog trovanja pristupiti eliminaciji otrova iz organizma.
Kod oralne intoksikacije (unošenje otrova na usta) kada je povređeni pri svesti forsira se povraćanje, draženjem ždrela
prstom, ili forsirano ispijanje veće količine tople vode (1 - 1,5l) pa zatim izazvati povraćanje.

VAŽNO: forsirano povraćanje i ispiranje želuca ne sme se izvoditi pri trovanju jakim kiselinama i bazama, jer postoji
opasnost probijanja jednjaka ili želuca.
Ostala stanja kod kojih se povraćanje ne forsira:
° nesvestica,
° stanje šoka, pad krvnog pritiska, grčevi,
° smetnje srčanog ritma,
° trovanje benzinom.

Trovanje kiselinama i bazama

Razlikujemo namerna (samoubilačka i/ili ubilačka) trovanja i slučajna (zadesna - desilo se, jebi ga). Namerna trovanja su
opasnija i teža zbog veće količine unetog otrova u organizam.

Kiseline
Kiseline: Sona (HCl), sumporna (H2SO4), azotna (HNO3)
PREPOZNAVANJE: Nakon unošenja na usta javljaju se sledeći znakovi:
• U teškim slučajevima smrt posle nekoliko časova.
• Ako otrovani preživi, kasnije postoji opasnost od probijanja jednjaka i želuca.
• Tipične lokalne promene su razjedanje (korozija) sluzokože i kože usta: od sone kiseline beličaste boje, od
sumporne kiseline crne, a od azotne kiseline žućkaste boje. Odsustvo promena u ustima nije garancija da ne postoje
oštećenja niže, u jednjaku ili želucu.
• Javlja se jak bol u guši, iza grudne kosti, u želucu.
• Oseća se jaka žeđ.
• Otrovani teško guta i priča, povraća i ima pojačano lučenje pljuvačke.
• Promuklost
PRVA POMOĆ: Otrovanom damo da popije mleko (2 l) ili razmućeno belance u vodi (l0 jaja) u prva dva sata. Ako to nemamo pri
ruci dajemo da popije običnu vodu u velikoj količini (2 l), time razređujemo kiselinu. Soda bikarbona je opasna zbog stvaranja
CO2 koji može da dovede do prskanja želuca! Ne izazivati namerno povraćanje! Unesrećenog transportovati do ambulante.

54
Baze
Baze: Natrijum hidroksid (NaOH-kamena soda), rastvor amonijaka (NH4OH), gašeni kreč (CaOH2)
PREPOZNAVANJE: Nakon unošenja na usta javljaju se znakovi slični kao kod trovanja kiselinama. Otrovanom preti jednaka
opasnost.

PRVA POMOĆ: Otrovanom damo da popije razređeni rastvor sirćeta ili limunov sok (500 ml). Sirće se meša sa vodom u
odnosu 1:6. Ako to nemamo, onda dati da popije običnu vodu. Ne izazivati namerno povraćanje. Otrovanog transportovati
do ambulante.

Trovanja hranom
1. Trovanje hranom i otrovima bakterija u hrani (Alimentarna intoksikacija-toksikoinfekcija)
Najčešća su trovanja otrovima stafilokoka u mesu, jajima (i jelima od jaja), u kolačima itd.

PREPOZNAVANJE: Muka, povraćanje, grčevi u stomaku, česti prolivi.

PRVA POMOĆ: Eliminacija škodljive hrane povraćanjem i ispiranjem želuca. Otrovanog transportovati do ambulante.

2. Trovanje gljivama
• Gljive koje su sekundarno postale otrovane, tj “pokvarene” jer su bile pripremljene više od 24 h nakon što su
ubrane (ne pomaže ni čuvanje u frižideru), ili su bile pripremljene i zatim podgrejane.

PREPOZNAVANJE: Kao kod toksikoinfekcije (vidi trovanje hranom).

PRVA POMOĆ: Ista kao kod trovanja hranom. Otrovanog transportovati do ambulante.
• Otrovne gljive sa brzim toksičnim dejstvom (npr. ludara)

PREPOZNAVANJE: Javljaju se već nakon ˝-2 h. Muka, gađenje, povraćanje, grčevi u stomaku, proliv, a može da se javi i teži
gubitak tečnosti.

PRVA POMOĆ: Izazvati povraćanje. Za lekare: dati laksative, aktivni ugalj, spazmolitike (Buscopan), intravenska rehidracija
infuzijom. Otrovanog transportovati do ambulante.
• Otrovne gljive sa kasnim toksičnim dejstvom (npr. zelena pupavka)

PREPOZNAVANJE: Uobičajeno se javljaju tek posle 6-24 h nakon jela. Muka, jako povraćanje, teški proliv, loše opšte stanje
otrovanog. Već nakon 2-3 dana javlja se žutica zbog teškog oštećenja jetre, otkazivanje bubrega.

PRVA POMOĆ: Izazvati povraćanje i kod osoba koje su jele iste gljive, ali još nemaju simptome trovanja. Već kod sumnje na
ovo trovanje transportovati otrovanog u ambulantu. Prognoza je dobra samo kod onih koji se leče pravovremeno. Za lekare:
više puta dati aktivni ugalj, spazmolitike (Buscopan), intramuskularno visoke doze kortikosteroida (hydrocortison 400 mg
dnevno), kristalni penicilin intravenski (da pospešimo izlučivanje otrova), Leprotek (hepatoprotektiv), laksativ.

3. Trovanje pokvarenim konzervama (Botulizam)

PREPOZNAVANJE: Nekoliko časova posle uzimanja pokvarenog mesa, kobasica ili konzervi (obično 6-48 h) nastaju znakovi
trovanja: crvenilo sluzokože respiratornog i digestivnog trakta, teškoće pri gutanju, smetnje vida (proširene zenice, duple
slike, spušten gornji kapak), usporen srčani rad, otežano disanje. Otrovani je pri punoj svesti. Smrt nastupa zbog paralize
centra za disanje.

PRVA POMOĆ: Ispiranje želuca. Hitan transport u ambulantu.

55
AKUTNA I HRONIČNA STANJA
PRIREDIO DR MIROSLAV MARINKOVIĆ

Veliki broj poremećaja zdravlja može se pojaviti prilikom prvog boravak na planini, ali mnoga već prisutna stanja mogu se
pogoršati u uslovima povećane nadmorske visine i izloženosti većem fizičkom naporu. Za sva pomenuta stanja od najvećeg je
značaja njihovo prepoznavanje od čega zavisi način na koji će biti ukazana prva pomoć. Iz tih razloga u ovom poglavlju će biti
kratko opisani znaci tih stanja, njihova dijagnostika (prepoznavanje) na terenu, kao i nužne mere koje ste dužni da preduzmete kao
spasilac:

1. Hipoglikemična koma (koma usled smanjene koncentracije šećera u krvi)

Nastaje kod osoba obolelih od šećerne bolesti, najčešće zbog fizičke aktivnosti, niske temperature, poremećenog redosleda
dnevnih obroka.
PREPOZNAVANJE: duboka nesvest, nepravilno disanje, pojačano znojenje, proširene zenice, informacija da je bolesnik
dijabetičar.

PRVA POMOĆ: održavati vitalne funkcije, transport u bolnicu

2. Hiperglikemička koma (koma usled povećane koncentracije šećera u krvi)

PREPOZNAVANJE: nesvest, duboko pravilno disanje, snažan acetonski zadah, zenice normalne ili sužene, stanje jako liči na
akutno pijanstvo.

PRVA POMOĆ: održavati vitalne funkcije, transport u bolnicu

3. Moždani udar (oštećenje moždanog tkiva usled poremećaja u dotoku krvi)

PREPOZNAVANJE: govorne smetnje, jednostrane paralize ili slabosti.

PRVA POMOĆ: održavati osnovne životne funkcije, umiriti bolesnika, transport u ležećem položaju

4. Plućna embolija (zaglavljivanje krvnog ugruška u velikim krvnim sudovima pluća)

PREPOZNAVANJE: bolno disanje, nedostatak daha, modrilo, strah, otečene vratne vene.
PRVA POMOĆ: transport u polusedećem položaju, kiseonik ako ima uslova, u transportu što manje premeštati
bolesnika

5. Angina pektoris (nedostatak kiseonika u srčanom mišiću)

PREPOZNAVANJE: tup, snažan bol iza grudne kosti, osećaj teskobe, obično posle fizičkog napora.
PRVA POMOĆ: polusedeći položaj, umiriti bolesnika, kiseonik ako ima uslova

6. Srčani infarkt (nepopravljivo oštećenje srčanog mišića)

PREPOZNAVANJE: dugotrajan snažan bol iza grudne kosti koji se širi u levo rame, slabost, nedostatak daha, strah
PRVA POMOĆ: polusedeći položaj, praćenje osnovnih životnih funkcija, CPR ako je potrebno, kiseonik, hitan transport u
bolnicu

7. Akutni abdomen (Krvarenje, zapaljenje i perforacija-provaljivanje trbušnih organa, "vezana creva")

PREPOZNAVANJE: položaj za šok sa savijenim kolenima.

PRVA POMOĆ: ne davati hranu i tečnost na usta, ne davati ništa protiv bolova, što pre transport u bolnicu

56
8. Venska tromboza (vensko začepljenje)
PREPOZNAVANJE: snažan bol u udu, najčešće u nozi, bol na dodir i pritisak, otok, povišena lokalna temperatura (iznad
otoka).
PRVA POMOĆ: ležeći položaj, imobilizacija-opasnost od plućne embolije!, transport u bolnicu

9. Bubrežni napad (kamenac u mokraćovodu)

PREPOZNAVANJE: veoma snažan bol u leđima koji se širi u prepone i krsni region. PRVA POMOĆ: pažljiv transport u bolnicu

UJEDINE
PRIREDIO DR PREDRAG ILIĆ

Ujed zmije
Nas zanimaju i neotrovne zmije radi toga da bi ih mogli prepoznati i uštedeti nepotrebnu terapiju. I one mogu ujesti, ali samo u
krajnjoj odbrani i sam ujed osim rane ne predstavlja drugi problem. Nije lako razlikovati neotrovnu zmiju od otrovnice.
Kod nas su otrovnice obično manje, imaju karakterističnu srcoliku, trouglastu glavu i kratak zdepast rep. Otrovnice imaju
karakterističan razmeštaj ljusaka na glavi, koje su veće i pretvorene umale štitove.
Znaci ujeda zmije su lokalni i opšti. Ujed izaziva jak bol, a vide se dve ranice razmaka 6 - 10 mm, koje obično krvare.
Javlja se otok, utrnulost i crvenilo koje postepeno prelazi u modru boju, ili čak modro-crvene pege. Regionalni limfni
čvorovi oteknu, a uzduž limfnih puteva vidimo crvenkaste linije. Po koži se pojave plikovi i potkožna krvarenja.
Od opštih simptoma se pojavljuju opšta slabost, bledilo, drhtavica, a potom znaci šoka, pad krvnog pritiska, ubrzan puls,
brzo površno disanje, hladan znoj, pad telesne temperature, žeđ. Bolesnik ima glavobolju, vrtoglavicu, muku, povraća,
a može doći do povraćanja krvi, krvavih proliva, krvi u mokraći, krvarenja u koži i sluzokožama, grčeva mišića, gubitka
svesti. Smrt nastaje usled paralize centra za disanje ili zbog šoka.
Težina trovanja zavisi od više faktora: od starosti i od vrste zmije (starije zmije su otrovnije od kojih je poskok najotrovniji); od
količine otrova koju zmija ima u žlezdi; od toga da li ujedom uspe potpuno zahvatiti žrtvu. Ne dešava se uvek da sa ujedom
zmija izbaci u ranu i otrov. Naročito su opasni ujedi u vrat, a ujed je smrtonosan ako je pogođen krvni sud. Zubi uginule zmije
su otrovni, a odsečena glava takođe može ujesti. Deca i stariji teže podnose otrov.

PRVU POMOĆ treba da pružaju svi profili spasilaca i svaki planinar. Ujedenog treba smiriti i ne dozvoliti bilo kakvo
kretanje. Ujedeni ekstremitet imobilisati. Ujedenom nikako ne davati alkohol. Lokalno treba nožem spojiti obe
ranice ujeda, a ranicu NE isisavamo (postoji mogućnost da postoji mikro povreda sluzokože usta preko koje otrov može ući u
organizam). Odmah podvežemo iznad mesta ujeda (ili ako dođemo kasnije iznad otoka), ali samo toliko da izazovemo
vensku stazu (da ekstremitet pomodri), tj. da se može pipati puls. Bolje je koristiti traku tkanine nego Esmarhovu povesku jer
cilj nije potpuno zaustaviti krvotok već usporavanje. Povez popuštamo svakih 15 minuta i premeštamo ga više. Odmah
organizovati transport do najbliže zdravstvena stanice. Transport mora uslediti na nosilima, ili prevoznim sredstvom da se
povređeni što manje pokreće.
Međutim, po novijim američkim standardima ne treba nikada stavljati povesku, ne vršiti zasecanje (inciziju) ujedene rane, niti
isisavati sadržaj iz rane, ne stavljati led na mesto ujeda. Ugriženi deo ekstremiteta imobilisati i držati u lako uzdignutom
položaju, u visini srca. To donekle ima nekog smisla, jer po statističkim podacima, u našim krajevima ima veoma mali broj
smrtnih slučajeva posle ujeda zmije. Dakle, ove savete treba prihvatiti sa rezervom i sve treba usmeriti ka što bržem i
bezbednijem transportu do prve medicinske ustanove, gde će rana biti hirurški obrađena.
Ne upuštati se u davanje bilo kakvog seruma.

Ubodi insekata, škorpija i pauka

Takvi ubodi su neprijatni zbog bolova, a i u izuzetnim slučajevima mogu da budu i opasni.
Ujed insekata uzrokuje lokalni oštri bol, belo ispupčenje (papula) oko kojeg je crvenilo i otok. Bolesnik oseća
žarenje i svrabež. Ukoliko se radi o jednom ubodu obično nema opštih simptoma, međutim višestruki ubodi naročito
stršljena mogu dovesti do simptoma sličnih ujedu zmije. Postoji mogućnost nastanka anafilaktičnog šoka, pri čemu se
primenjuje terapija kao kod drugih anafilaktičkih šokova. Ako pčela ubode u usta, žrtva može da se uguši zbog lokalnog
otoka.
Ubodi škorpija i pauka uglavnom nisu opasniji od uboda ostalih insekata.

57
Na škorpije ćemo naići u napuštenim dugo neposećivanim skloništima, pod kamenjem i pećinama. Napadaju jedino ako se
direktno uznemiravaju. Kod nas postoji dve vrste škorpija koje ćemo jednostavnije razlikovati po veličini (iz jedinog razloga
prognoze i terapije). U prvoj porodici su manje, veličine do 3cm i njihov ubod uzrokuje lokalno otok i crvenilo i terapija nije
potrebna.

PRVA POMOĆ kod uboda jeste lokalno davanje hladnih obloga sa alkoholom i zasićenim rastvorom soli. To smanjuje
otok i bolove. Korisno je i povremeno stavljanje ledenih obloga na mesto ujeda, ali paziti da se izbegne intenzivno hlađenje.
Drugi, veći i otrovniji škorpioni mogu da narastu do 6cm i izazivaju daleko više tegoba. Ubod je jako bolan uprkos toga što u
početku nema crvenila ni otoka na mestu uboda. Lokalno stezanje i pečenje mogu trajati više dana posle uboda. Generalizovana
reakcija može nastati u roku od 60 minuta u vidu uznemirenosti, jeze, povraćanja, nekontrolisanih trzanja, konfuznog stanja, a
povremeno sa piskavim disanjem. Nema pravih konvulzija, ali može doći i do smrti zbog paralize centra za disanje.

PRVA POMOĆ: Kao kod ujeda zmije.

Ženka-pauk crna udovica je sjajne crne boje, sa crvenim šarama po trbuhu (u vidu peščanih satova). Samo je ženka
opasna. Otrov crne udovice deluje već u minimalnoj količini. Znaci otrovanja nakon uboda veoma su neobični, sam
ubod nije bolan, ubodeni ga često i ne primeti. Nakon 10-ak minuta pojave se bolovi u regionalnim limfnim
žlezdama, da bi se zatim stanje bolesnika iz sata u sat pogoršavalo. Bolovi se šire u ekstremitete, krsta i stomak,
pojave se grčevi, mišićna rigidnost i napadi razdražljivosti. Bolesnik oseća pritisak u grudima i smrtni strah, trese se,
valja, viče, znoji se i cvokoće zubima, može da padne u delirijum. Stalno kretanje malo olakšava tegobe. Smrt nastupa
samo izuzetno.
PRVE POMOĆI nema. Otrovani mora što pre da primi specifični serum.

Besnilo
Mesožderi (posebno tvorovi, lisice, jazavci, risovi, psi i mačke) kao i slepi miševi mogu lako da budu inficirani besnilom i da
ga prenose. Zečevi,veverice, hrčci, pacovi, miševi i drugi glodari retko kada prenose besnilo. Ukoliko je moguće treba proveriti
da li je životinja koja je ujela bila besna. Ponašanje životinje nije siguran znak besnila. Tek, ako su rezultati pregleda mozga
negativni, može se smatrati da u pljuvački životinje nije bilo virusa besnila:
Ujedom se smatra ako je koža probodena ujedom životinje. Infekciji besnila izložen je čovek kome je životinja ogulila
kožu, izgrebala ga po koži ili sluzokoži, ili ukoliko je rana još ranije došla u kontakt sa pljuvačkom besne životinje.
PRVA POMOĆ kod ujeda: Sterilnom gazom ili prepeglanom maramicom obrišemo životinjsku pljuvačku iz okoline rane i to tako
da brišemo od rane u stranu. Krvarenje neko vreme ne zaustavljamo, da bi krv što bolje isprala ranu. Ranu što pre obilato
isperemo sapunicom i vodom. Posle toga stradalog svakako uputimo u hiruršku ustanovu. Svaki ugriz psa i svaki ugriz divlje
životinje moramo da prijavimo u veterinarsku ambulantu.

POVREDE OD ELEKTRIČNE STRUJE I GROMA

PRIREDIO DR TOMISLAV BUBANJA

Povrede od električne struje

Povreda od električne struje može ugroziti život. Čoveka pogađa električni udar zbog neznanja ili nepažnje. Suva koža predstavlja
barijeru visokog otpora na delovanje električne struje uobičajenog napona. Ako je koža ovlažena ona je 20 puta manje otporna na
delovanje struje. Stepen oštećenja kože i dubokih tkiva zavisi od vrste i udarne snage struje, od trajanja dejstva, kao i površine
tela izložene dejstvu struje a najzad od puta kojim je struja prošla kroz telo žrtve. Kada struja prođe kroz srce ili mozak
nastaje trenutna smrt. Udar naizmenične struje je opasniji od udara jednosmerne. Naizmenična struja 25-300 Hz, niske voltaže
(ispod 220V) ima tendenciju da izaziva ventrikularne fibrilacije (treperenje srca). Naizmenična struja u domaćinstvu od
100-220V i 50-60Hz gotovo uvek izaziva ove promene na srcu. Udar struje visoke voltaže (iznad 1000V) dovodi do zastoja
disanja. Naročito je opasno ako se usled dejstva struje pojave grčevi grupa ili svih mišića, zbog šega povređeni ne može da
ispusti izvor napona (žicu). Grčevi mišića grudnog koša zaustavljaju disanje.

PREPOZNAVANJE:
Na mestu ulaska i izlaska električna struje na koži se stvara karakterističan beleg-kružna i prugasta mesta na kojima su uništeni
svi slojevi kože, oštro ograničena od zdravog tkiva. Sivkaste su boje, ne zaudaraju i bezbolni su. Pored opekotina javlja
se i električni šok, dolazi do trenutnog ili dugotrajnog gubitka svesti. Kod treperenja srca ne može se napipati puls. Nekoliko
minuta posle električnog šoka žrtva pokušava da diše, postaje uznemirena, počinje da se guši i nastupa smrt.

58
Kod zastoja disanja naglo prestaju disajni pokreti, žrtva gubi svest, puls se pipa, koža je hladna i modra. Ukoliko preživi osoba
oseća bolove u mišićima, opšti zamor, glavobolju i postaje razdražljiva.

PRVA POMOĆ:
Odvojiti žrtvu od električnog voda (zaštititi sebe!). Žrtvu izvući sa suvim ogrtačem, kožnim kaišem, gumenim crevom ili
drugim materijalom koji ne provodi struju. Proveriti osnovne životne funkcije, ako je potrebno započeti KPR Na opekotine
staviti sterilnu gazu natopljenu fiziološkim rastvorom, transportovati u bolnicu.

Povrede od udara groma

Ove povrede su dosta česte u našoj zemlji, naročito u leto i ranu jesen. Više od polovine povređenih stradaju van naselja,
u polju, na drumu. Naročito često stradaju oni koji se od oluje, grmljavine i pljuska sklanjaju pod usamljeno drvo. Opasnost
je velika i ako se u blizini nalaze kosa, vile, sekira i sl.
U planini su čest uzrok nesreće nagle promene vremena sa olujom, padom temperature, maglom ili električnim
pražnjenjem (udar groma). Grmljavina se može čuti na 25 km udaljenosti, što nam daje dovoljno vremena da
preduzmemo odgovarajuće zaštitne mere. Pored stradanja od direktnog udara groma može doći i do odbacivanja tela na daljinu od
više metara sa udarom, padom niz stenu itd.
Elektricitet posle udara groma se rasprostire po površini zemlje putevima najmanjeg otpora, a to su pravci duž kojih se nalaze
dobri provodnici elektriciteta: jaruge pune vlažne zemlje i trave, stene bogate rudom, pukotine u stenama niz koje se sliva
voda. Na takvim mestima zadržavanje je opasno. Preko previsa ili otvora pećine elektricitet može da preskoči šireći se preko
mlaza vode koji se sliva, ili preko tela čoveka koji stoji u otvoru ili pod previsom.
Stepen povrede zavisi od položaja tela u odnosu na okolinu. Ukoliko stojimo oslonjeni glavom, rukom ili leđima o stenu
elektricitet može da prođe kroz vitalne centre u glavi, odnosno u produženoj moždini, da izazove prestanak rada srca ili različite
poremećaje srčanog ritma (aritmije). To isto se dešava i ako stojimo u otvoru nedovoljno velike pećine ili ispod previsa čak i ako
nismo oslonjeni rukama ili telom.
Ako stojimo ili sedimo u sredini dovoljno velike pećine, ne oslanjajući se niti rukama, niti telom o strane, nema
mogućnosti da elektricitet na svom putu premosti naše telo. Ukoliko sedimo na nekom izolatoru (suv ranac, sintetičko
planinarsko uže i sl.) još je manja mogućnost da elektricitet na svom putu prođe kroz naše telo.
Od posebnog je značaja da pored odgovarajućeg položaja sačuvamo kožu i odeću suve. To se postiže pokrivanjem
kabanicom, šatorskim krilom i sličnim, što ima višestruku prednost. Pored toga što će koža i odeća i dalje biti dobar izolator
površinski elektricitet će, ukoliko se nađemo na njegovom putu širenja posle udara groma, zaobići naše telo krećući se
vlažnom površinom ogrtača-kabanice (Faradejev kavez). Očigledno je da se moramo pokriti kabanicom pre nego što
pokisnemo!
Poznavajući sve ovo možemo postaviti neka pravila o zaštiti od udara groma u planini:
• U planinu ne polaziti ukoliko postoje nagoveštaji da će se pokvariti vreme.
• Ukoliko smo se zatekli u planini u vreme kada se približava nevreme treba turu prekinuti i nastojati pre nastupanja
nevremena sići što niže ili doći do obezbeđenog objekta.
• Ukoliko nas uhvati nevreme u planini treba prekinuti kretanje, ne zadržavati se u grupi već se raštrkati i potražiti
odgovarajuće mesto za zaštitu. Izbegavati po svaku cenu istaknuta mesta: vrhove, grebene, usamljeno drvo ili stenu.
• Ne sklanjati se ispod previsa, u male pećine-okapine, ne zadržavati se u jarugama niz koje se sliva voda.
• Ne oslanjati se glavom, rukama ili telom o strane padine ili zidove pećine.
• Ne stajati, već sesti na izolator (ranac, uže), ili kamen koji je izdignut iznad okolne površine, noge skupiti zajedno
na tom kamenu ili izolatoru, pokriti se kišnom kabanicom ili drugim pokrivačem koji će nam sačuvati suvu odeću.
• U pećini potražiti zaklon samo ako je dovoljno velika da se možemo smestiti u njenoj sredini (sedeći kao u
prethodnom slučaju), da smo udaljeni od bočnih zidova najmanje 1,5 m, a isto toliko i od krova pećine. Ne
zadržavati se u dnu pećine, niti na njenom ulazu.
• Gvozdene predmete odložiti dalje od sebe.
• Na strmom terenu osigurati se užetom dugim oko 1m, vezati se za klin i oko noge (ne oko grudi niti oko pojasa).
Sedeti kao na gore opisan način.
• Ne oslanjati se o stenu ni rukama ni telom.
• U slučaju spuštanja niz uže obavezno se dopunski osigurati pomoćnom zamkom, ne dodirivati stenu rukama, a noge
držati skupljene zajedno.
• Po preduzimanju ovih mera zaštite sačekati da nevreme prođe, pa onda nastaviti kretanje.
• Zapamtite da jedinu pravu zaštitu od udara groma pruža kuća sa gromobranom.
Udar groma nanosi povrede slične onima koje su izazvane naizmeničnom strujom visokog napona. Smrtnost kod ovih
povreda je oko 75%. Uzrok smrti su treperenje srca (fibrilacija) i paraliza disanja koji nastaju neposredno posle udara.

59
PREPOZNAVANJE:
• Skoro redovno dolazi do gubitka svesti.
• Kod težih slučajeva dolazi do prestanka disanja i srčanog rada.
• Prisutne su opekotine različitog stepena.
• Na mestu ulaska nalazi se razaranje tkiva (nekroza).
• Izlazna mesta se obično nalaze na nogama u vidu većeg broja nekrotičnih rupica.
• Može doći do traumatske amputacije pojedinih delova tela.
• Po dolasku svesti veliki broj povređenih ne može da pokreće ruke ili noge, privremeno su gluvi ili nemi.
• Pri odbacivanju i padu na zemlju mogu zadobiti prelome kostiju.

PRVA POMOĆ:
• Ako je povređeno više ljudi, pomoć prvo pružiti onima koji se ne pomeraju, ne dišu i ne radi im srce. Ako se njima
ne ukaže brzo pomoć dolazi do smrti! Kod takvih unesrećenih odmah započeti CPR.
• Opekotine od udara groma previti sterilnom gazom da se ne zagade prljavštinom.
• Ako postoje prelomi kostiju izvršiti nakon previjanja imobilizaciju.
• Povređenog transportovati u ambulantu

AKUTNA VISINSKA BOLEST

PRIREDIO DR MIROSLAV MARINKOVIĆ

Predstavlja skup fizioloških promena nastalih kao posledica adaptacije organizma na sniženi parcijalni pritisak
kiseonika na većim nadmorskim visinama. Može se javiti već na visinama većim od 1500m, kod neaklimatizovanih penjača,
a manifestuje se u nekoliko oblika koji će biti predstavljeni prema rastućoj težini simptoma.
1. Akutna planinarska bolest: blaga do jaka glavobolja, nesanica, razdražljivost, smanjena oštrina vida, blaga
nesigurnost u hodu, mučnina, kratkoća daha, povećana frekvencija disanja i pulsa, smanjeno izlučivanje mokraće.
Postupak: prekinuti uspon, spuštanje 200-300m.
2. Visinski edem pluća (retko na visinama ispod 3000m): kašalj, nedostatak daha, kratkoća daha pri odmoru,
nesigurnost u hodu (teturanje, kao kod pijanstva), modrilo kože i sluzokoža, groznica, iscrpljenost. Postupak:
spuštanje što je pre moguće, dati kiseonik ako ima uslova.
3. Visinski edem mozga (retko na visinama ispod 4000m): znaci kao za plućni edem, plus mentalne promene,
klonulost mišića jedne polovine tela. Postupak: kao i predhodni
Blagi oblici visinske bolesti pojavljuju se kod skoro 50% penjača koji su došli do baznog kampa Everest. Rizik od
javljanja akutne visinske bolesti zavisi od brzine promene nadmorske visine (brz uspon, bez pauza je najverovatnije
najvažniji faktor za pojavu simptoma), vremena provedenog na određenoj nadmorskoj visini, kao i od lične
predispozicije penjača za nastanak ovog stanja. Svaki nastavak penjanja i kod najblažih simptoma može imati za
posledicu razvoj visinski edem pluća i visinski edem mozga, koji mogu dovesti do smrtnog ishoda za nekoliko sati po
javljanju prvih simptoma.

PREVENCIJA: penjati se sporo, ne više od 300-400m dnevno na visinama preko 2400m. Spavati na najnižoj mogućoj visini, piti
dosta tečnosti, izbegavati presoljenu hranu, jesti obroke bogate ugljenim hidratima i siromašne u mastima. Ne ignorisati čak i
najblaže simptome AVB!

IZVEŠTAJ O NESREĆI - POVREDNA LISTA

PRIREDIO DR ALEKSANDAR STIJAČIĆ

Pošto je osnovni zadatak članova GSS-a pružanje pomoći ugroženim, po završetku akcije spasilac je dužan da napiše izveštaj o
spasavanju. Da ti izveštaji ne bi bili raznoliki i zavisili od načina izražavanja spasioca, formirana je povredna lista koju svaki
član GSS-a mora razumeti i pravilno ispuniti. U ovom poglavlju detaljno ćemo se upoznati sa povrednom listom i
načinom njenog popunjavanja.
Izveštaj o nesreći ili povredna lista, je sa sudsko-medicinskog stanovišta zvaničan dokument. Sve povrede su
klasifikovane po klasifikaciji Svetske zdravstvene organizacije kao i katedre za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u
Beogradu. Svi termini u povrednoj listi su napisani na srpskom jeziku, a ne na medicinski stručnom latinskom jeziku, zbog
razumevanja liste od strane sudskih organa.

60
Spasilac koji je vodio akciju spasavanja, ili ju je izvodio sam, dužan je da pravilno ispuni celu povrednu listu i da je, na kraju,
verifikuje svojim potpisom sa punom pravnom, ličnom i moralnom odgovornošću. Prilikom pisanja povredne liste moraćete
voditi računa o preciznosti i tačnosti, jer ćete, u eventualnim kasnijim sudskim procesima, morati da branite svoj iskaz u listi.
Morate biti svesni zakonskih posledica vaše eventualne nemarnosti, neznanja ili olakog shvatanja pravilnog pisanja izveštaja.
Povredna lista je napravljena vrlo pregledno u 16 rubrika, te se iz nje vrlo lako mogu uzimati statistički parametri povreda,
što je od značaja za preventivu novih nesreća i eventualnu modifikaciju opreme GSS. GSS ima obrađene kompjuterske liste
za poslednjih 20 godina što čini oko 5000 povreda, što je, mora se priznati, veliki broj akcija spasavanja i za mnogo veće i
uglednije GSS-stanice u razvijenim zemljama planinskog turizma.

Napomene vezane za popunjavanje povredne liste:

• Povredna lista se popunjava čitko i uredno.
• Ako se povreda desila u turističkom planinskom centru upisati u kojem je objektu smešten i broj SKI-PASS-a ako je to
primereno (skijaš na uređenom skijalištu).
• Vreme nesreće. Spasilačke ekipe ne moraju tačno da znaju vreme kada se nesreća dogodila. Ti podaci se uzimaju od samog
povređenog ili od očevidaca nesreće.
• Vreme ukazivanja pomoći podeljeno po određenim fazama. Za neke su faze bitni apsolutni iznosi a za druge vremenska
razlika.
• Tačno mesto nesreće. Ukoliko se radi o smučarskoj stazi navesti ime ili broj. Za sve druge slučajeve mesto nesreće se opisuje u
odnosu na neku poznatu tačku ili prema karti.
• Opremu koja je od povređenog preuzeta. To je tzv. materijalna odgovornost spasilaca. Uvek se beleži kome je predata preuzeta
oprema.
• Materijal koji je predat sa unesrećenim. Opisujete sve što je potrošeno za zbrinjavanje povrede iz vašeg spasilačkog ranca. Ako
se ne kaže drugačije, neće se upisivati potrošni materijal: zavoji, gaze, flaster, hanzaplast… već samo ono što se smatra
opremom - inventarom - pneumatika, kramerice…
• Način pružanja pomoći. Ponuđene su razne varijante kojima opisujete sopstveno delovanje. Spasavanje zaokružujete kada
pružate pomoć nekome ko nije povređen, ali se nalazi u takvoj situaciji da je na neki način ugrožen (pretraga, evakuacija,
pothlađivanje, …). Ukoliko u zbrinjavanju koristimo zavojne materijale govorimo o previjanju. Ukoliko postoji prelom ili samo
sumnja, te koristi mo nešto od načina imobilizacije, popunjavamo rubriku imobilizacija. Ako je povreda zahtevala reanimaciju
–
oživljavanje, takvu pomoć upisujete u rubriku CPR. Ako je postojao bilo kakv transport povređenog to treba notirati u rubrici
transport. Ako ste radili nešto drugo, izvolite zabeležite to što ste radili na “drugo”.
• Realizaciju transporta ukoliko ga je bilo. Ponuđene su razne varijante. Zaokružiti sve načine transporta koji su korišćeni. Kao i
u prethodnoj rubrici, ostavljena je tačka “drugo”, ukoliko je prevoz realizovan na drugi način, na primer “na leđima”.
• Meteorološki uslovi u trenutku nesreće. Postupak je isti kao i prethodno.
• Vrsta povreda. Ovo je jedna od najvažnijih rubrika povredne liste. Da bi smo znali da je pravilno popunimo osvrnućemo se na
podelu povreda sa sudsko medicinskog stanovišta.

61
Povredna lista

62
 Telesne povrede se dele na:
I. Mehaničke povrede
Mehaničke povrede su smrtne ili nesmrtne telesne povrede proizvedene kretanjem bilo kog mehaničkog oruđa prema telu, ili
tela prema mehaničkom oruđu, ili istovremenim kretanjem oruđa i tela. Mehaničke povrede se dele na ozlede i rane.
Ozlede su mehaničke povrede čije osobine pokazuju to da su nanete mehaničkim oruđem uopšte. One nisu specifične niti
karakteristične za bilo koju vrstu mehaničkog oruđa. U ozlede spadaju: oguljotina, krvni podliv, krvni izliv, nagnječina, prodor,
provala, rascep, prelom, iščašenje, razorina, raskomadina.
U našoj povrednoj listi su navedene sledeće vrste ozleda:
° Oguljotina (excoriatio) je najlakša vrsta ozlede. Definiše se kao ozleda kože pri čemu je koža lišena
natkožice a koža je obnažena. Ako je oblik oguljotine crtast tada se zove ogrebotina. Oguljotine se obično
orose krvlju i lako se saniraju.
° Nagnječina (contusio) je oguljotina kože ili bez nje skopčana sa krvnim podlivom u rastavljenom i
raskinutom tkivu pod kožom. Dakle, nagnječina je dosta teška povreda kod koje u prvom trenutku nismo
sigurni kolika je težina povrede. Kod nagnječine deluje velika mehanička sila na telo. Iako ne mora doći do
povrede kože, često dolazi do povrede unutrašnjih organa: kontuzija želuca, pluća, mozga sa gubitkom
svesti.
° Potres mozga (comotio cerebri). Gubitak svesti ne mora uvek biti prouzrokovan kontuzijom, već i lakšim
povredama kao što su komocija i kompresija. Zbog sličnih/istih znakova, tretirati ga kao i kontuziju,
odnosno kao tešku telesnu povredu. (komocija - potres mozga, kontuzija – nagnječenje mozga)
° Prelom (fractura) je prekid kontinuiteta čvrstog tkiva - koštanog ili hrskavičavog.
° Iščašenje (luxatio) je pojava izmeštanja zgloba iz svoje čašice.
° Uganuće (distorsio) je lakši oblik iščašenja, sa oštećenjem zglobne čaure i/ili okolnih ligamenata, koje je
moglo da nastane i izmeštanjem zgloba, pa potom ponovnog vraćanja u prethodni položaj.
Rane su mehaničke povrede koje na sebi nose svojstvena obeležja dejstvenog činioca mehaničkog oruđa. Rane se dele na:
° Razderina (vulnus lacerum) je rana koja je načinjena tupim pljosnatim ili oblim delom mehaničkog oruđa.
Razderine obično imaju nepravilan rascep kože, ivice su neravne, nagnječene i iskidane. Rana obično dosta
krvari. Dubina razderine je obično mala. Pored ulaznog otvora, razderine vrlo retko imaju još i izlazni otvor.
° Sekotina (vulnus scissum) je rana učinjena oštricom mehaničkog oruđa. Nastaje tangencijalnim
prevlačenjem oštrice preko kože. Ivice sekotine su uglavnom prave i lako se definišu. Sekotina obilno krvari.
° Ubodina (vulnus punctum) je rana proizvedena šiljkom metalnog oruđa. Nastaje na taj način sto mehaničko
oruđe svojim šiljkom, u pravcu ose svoje dužine, prodire u telo. Ulazni otvor ubodine je mali. Rana obično
malo krvari. Iako na prvi pogled izgleda kao laka, ubodina je vrlo teška povreda, jer nikada ne možemo biti
sigurni o njenoj dubini i eventualnim oštećenjima unutrašnjih organa.
° Ustrelina (vulnus sclopetarium) je rana koja je nastala projektilom ispaljenim iz vatrenog oruđa.
° Ujedina (vulnus morsum) je rana koja je nastala ugrizom zuba kako životinjskih tako i čovečijih.
Krvarenje i šok se u povrednu listu se upisuju pored već navedene povrede, kada postoje očigledni znaci šoka
ili kada Krvarenje dominira povredom. I Krvarenje i sok mogu biti prisutni uz svaku od do sada navedenih
povreda. U ovom priručniku ima puno reči o krvarenju i stanju šoka kao i o načinu reagovanja u tim
situacijama.
II. Fizičke povrede
Fizičke povrede su telesne povrede koje su prouzrokovane velikom toplotom, prevelikom hladnoćom ili prevelikom
energijom naelektrisanja ili zračenja.
Povrede prouzrokovane dejstvom velike toplote:
° Opečenost (combustio) je dejstvo visoke temperature od plamena ili zračne toplote na živo telo. Dejstvo
visoke temperature od vrelih tečnosti ili para zove se oparenost. U našoj povrednoj listi obe povrede se
ubrajaju u rubriku opečenost.
° Sunčanica (insolatio) je teže ili lakše oštećenje mozga i moždanice usled neposrednog dejstva sunčanih
zraka na glavu i vrat.

Povrede prouzrokovane dejstvom niske temperature:

63
 ° Pothlađenost (perfrictio) je opšte dejstvo niske temperature na čovečiji organizam. Pothlađenost celog tela
ili naročito organa za disanje ili varenje smanjuje opštu otpornost organizma, pa stvara pogodne uslove za
raznovrsna oboljenja, a osobito zarazna.
° Smrzotina (prenio) je lokalno dejstvo niske temperature na istaknute nezaštićene delove tela (usne školjke,
nos, stopala, šake)
° Smrznutost (congelatio) je smrt koja je nastala kao posledica izloženosti tela dugotrajnom dejstvu niske
temperature.
III. Asfiktične povrede su smrtne ili nesmrtne povrede koje nastaju od nasilnog ili nenasilnog poremećaja disanja.
Pod asfiktičnim povredama podrazumevamo: utopljenje, zagušenje, vešanje, pritisak na grudni koš.
IV. Hemijske povrede su smrtne ili nesmrtne povrede koje nastaju dejstvom hemijskih otrova na organizam, spolja
ili iznutra.
V. Nutritivne povrede su smrtne ili nesmrtne povrede koje nastaju trovanjem usled unošenja hrane i pića.
VI. Bakterijske povrede su poremećaji zdravlja izazvani različitim vrstama bakterija - infekcije raznih vrsta.
VII. Psihičke povrede
• Posle zaokruživanja povređene regije, u predviđenom delu povredne liste, ispod dvanaeste rubrike, svojim rečima,
čitko, napisati kratak opis nesreće, način pružanja pomoći i neke specifičnosti akcije ukoliko ih ima. Truditi se da se ne ponavlja
priča koju smo već na neki način ispričali popunjavanjem "kućica". Ceo taj izveštaj treba da bude napisan jasno u nekoliko
rečenica.

• Mesto predaje unesrećenog - navesti ime zdravstvene ustanove.

• Unesrećenog primio (obično dežurni lekar, patronažna ekipa ili ekipa hitne pomoći). Član GSS-a
povređenog može predati samo legalnoj ustanovi zdravstvenog sistema SRJ.
• Upisati broj spasilaca koji su učestvovali u akciji spasavanja, šifru vođe akcije spasavanja, kao i
učesnika u akciji spasavanja (ne više od dvojice).
• Vođa akcije spasavanja upisuje čitko ime i prezime, kao i svoj potpis čime verifikuje tačnost
gore navedenih podataka i tada povredna lista, osim svoje informativne i statističke vrednosti, dobija i svoju pravnu
vrednost kao zvanični iskaz o nesreći.
• Povrednu listu treba popuniti vrlo brzo posle akcije spasavanja tj. iste večeri, zbog svežine podataka i detalja. Pri
radu spasilac može da ima više povreda u toku dana, tako da je neophodno da u rancu ima i malu beležnicu u kojoj
će zapisivati podatke o povredama.
• Povredna lista GSS-a se popunjava u dva primerka. Jedan primerak te liste ostaje u arhivi GSS-a, dok se ostali predaju
odgovornima.

SPASILAČKI RANAC
PRIREDIO DR ALEKSANDAR STIJAČIĆ

Spasilački ranac je mesto gde se nalaze sve stvari potrebne spasiocu za intervenciju. U našim slučaju govori se o
spasilačkom rancu za rad na uređenim skijaškim i planinarskim terenima, zimi i leti, na kojima postoji spasilačka
infrastruktura na terenu. Struktura spasilačkog ranca koji se ovde objašnjava je unekoliko različit ako pretpostavke nisu ovakve. U
tim uslovima je potrebno imati i dodatnu opremu u spasilačkom rancu. Takav ranac je i veći.
Spasilački ranac, za rad na uređenim terenima treba da ima sledeće karakteristike:
• Treba da bude dovoljno veliki da primi svu neophodnu opremu - min. 40l, i oblika koji odgovara čovečijem telu.
Kada se pričvrsti na leđa, on mora biti gabarita trupa spasioca - kompaktan, tako da ne smeta pri kretanju.
• U svojoj konstrukciji ne sme da ima metalne šipke, koje bi mogle da povrede samog spasioca u slučaju pada ili
prevrtanja, ali mora biti robusne konstrukcije i vešanja.
• Treba da ima široke grudne naramenice, koje omogućavaju lakše nošenje, i niz drugih gurtni i podešavajućih
mehanizama za pravilan raspored težine, dobro pričvršćenje i udobno nošenje.
• Ranac treba da ima na sebi više džepova, osiguranih automatskim zatvaračima ili čičak trakom, kao i više pregrada
unutar samog ranca.
• Ranac mora biti vidno i jasno obeležen znakom GSS. Sadašnji ranci su crvene ili crne boje.

64
Prilikom odlaska u akciju spasavanja ili preuzimanja smene, spasilac je dužan da prekontroliše sastav opreme u svom rancu, i
da sve potrošeno dopuni, tako da ranac zadovolji neophodni minimum opreme koja je potrebna. Pored ovog, spasilac po svom
ličnom nahođenju može u rancu imati i više kako medicinske, tako i svoje opreme.
Dugogodišnjim iskustvom došli smo do zaključka da je u rancu neophodno imati:
• Sterilni i nesterilni zavojni materijal
Sterilni zavojni materijal čine fabrički zapakovane sterilne gaze. U bolničkim uslovima gaze se sterilišu u velikim
metalnim dobošima, gde se kasnije drže i upotrebljavaju. U našim uslovima to je neizvodljivo tako da koristi
isključivo komercijalno dostupna sterilna gaza u nepromočivim i teško poderivim pakovanjima sa oznakom datuma
važnosti. (voštani papir). U spasilačkom rancu treba da ima najmanje 5 novih pakovanja sterilne gaze. Pošto je
ranac izložen raznim atmosferalijama (vlaga, sneg…) i mehaničkim udarima, potrebno je proveravati svako
pakovanje gaze. Ako se primeti navlaženost, oštećenje ili pohabanost pakovanja ono se odstranjuje i zamenjuje
novim.
Nesterilni zavojni materijal čine: kaliko poveske ili zavoji raznih širina, turban zavoji u raznim kombinacijama, kotur
flastera, pakovanje “hanzaplasta”. U rancu je neophodno imati po 5 zavoja svake od sledećih veličina: 3-5 cm / 8-10 cm /
12-15 cm. Razne širine zavoja nam omogućavaju komforan rad i pravilno zavijanje povređene regije. Ako imamo povredu
prsta šake upotrebićemo zavoj od 5cm, a ako imobilišemo grudni koš ili butinu biće nam od najveće koristi zavoj širine 15cm.

Turban zavoji su mrežasti elastični zavoji (slično najlon čarapi), koji se proizvode u različitim širinama, i služe da fiksiraju
postavljene kaliko zavoje. Potrebno je u rancu imati turban zavoje različitih širina i dužina. Uzima se da od svake vrste širina treba
imati po komad od bar 50cm. U uslovima niske temperature i vlage fiksacija običnog zavoja flasterom je krajnje nepouzdana
(odlepljivanje flastera). Zato se koristi turban zavoj. Turban zavoji se proizvode u veličinama koje odgovaraju prečnicima od
prsta do glave.
U spasilačkom rancu mora se naći jedan kotur širokog flastera. Služi za fiksiranje postavljenog zavoja i za fiksiranje sterilne
gaze. Prilikom lepljenja flastera na kožu ona mora biti obrisana od krvi, masti ili vlage, kako bi flaster dobro držao.
Brisanje kože vrši se suvom gazom ili gazom natopljenom u medicinski alkohol. Prilikom brisanja rana se obilazi i ne
dodiruje. Flaster se nikada ne lepi direktno preko rane (na ranu ide gaza).
“Hanzaplast” je opšte prihvaćeni termin kojim se označava mali komad gaze unapred fiksiran za komad flastera
odgovarajućeg oblika. Naziv je vezan za ranijeg komercijalnog proizvođača, iako se upotrebljava kao oznaka
pojma. Na našem se tržištu danas “hanzaplast” krije pod nazivom Flexogal. Iako se “hanzaplast” postavlja direktno
na manje povrede mekih tkiva, on se zbog načina pakovanja i uslova upotrebe na terenu ne može svrstati u sterilne
zavojne materijale.
• Sredstva za imobilizaciju
Od sredstava za imobilizaciju u rancu se nalazi komplet pneumatskih udlaga, velika Kramerova šina, mala Kramerova
šina i, uslovno, zavoji.
° Komplet pneumatskih udlaga:
Statistički gledano, najveći broj povreda na skijalištima ide u prilog povredama ekstremiteta, i to najčešće noge.
To znači da je povređenom onemogućeno da sam stigne do neophodne medicinske pomoći, te ga treba pravilno
imobilisati i transportovati. Pneumatska udlaga je suvereno sredstvo za izvođenje pravilne, brze, lake i dosta
bezbolne imobilizacije određenih delova ruku i nogu. U našem rancu imamo komplet pneumatika za ruku, nogu
i pneumatsko jastuče.
Pneumatika se navlači na povređenu ruku ili nogu i naduvava. Time dobijamo jednu vrstu čvrste imobilizacije
komprimovanim vazduhom. Povređeni ekstremitet se nalazi u vazdušnom jastuku, koji je dovoljno mek da mu ublaži bolove
prilikom transporta i da ne zaustavi cirkulaciju, a dovoljno čvrst da se povređeni ekstremitet ne pomera. Pneumatska udlaga
je i dobar izolator te sprečava prodor hladnoće do povređenog ekstremiteta. Vazdušno jastuče treba napumpati i staviti
ga ispod povređenog dok mu se vrši imobilizacija. Ovo zato što povređeni verovatno leži izvesno vreme do dolaska
spasioca, obično na snegu ili ledu. Kada je ispumpano, vazdušno jastuče služi kao spremište za pneumatike za ruku i nogu,
tako da zajedno čine celinu koja u rancu ne zauzima mnogo prostora i laka je za nošenje.
° Kramerove šine:
u rancu posedujemo tri, dve velike i malu. Velika Kramerica služi za imobilizacije nadkolenih delova noge i nadlaktnih
delova ruke. Mala kramerica se primenjuje za imobilizaciju ekstremiteta kod dece (pneumatska udlaga može biti preširoka
za decu).
Kramerove šine imaju žičanu konstrukciju koja je obmotana vatom i zavojem. Velika Kramerova šina je širine
oko 20cm i dužine oko 1m. Savitljiva je i ostaje u položaju kako se modelira prema povređenom ekstremitetu.
Imobilizacija se vrši šinom i širokim zavojem. Dečija Kramerova šina je iste građe samo dosta manja.
Napomenimo još da pneumatskim udlagama imobilišemo sve povrede kolena, potkolenice, skočnog zgloba i
stopala, lakta, podlaktice i šake, dok se Kramerovim šinama imobilišu natkolenica, zglob kuka, nadlaktica i zglob ramena.
Pre odlaska u akciju spasavanja obavezno treba proveriti stanje opreme, što znači naduvati pneumatike i videti da li ispuštaju,

65
da li postoje zatvarači ventila, i da li postoji gumeno crevo za naduvavanje. Pneumatike koje su probušene zameniti
novim.
° SAM splint: minimalno dva, način korišćenja objašnjen u Imobilizaciji
° Blue splint: jedan komplet koji se sastoji iz splinta za imobilizaciju lakta i splinta za imobilizaciju kolena.
• Pomoćne stvari i “sitnice”
U rancu treba obavezno imati olovku i beležnicu gde ćete upisati osnovne podatke o povređenom. Naravno, treba prvo ukazati
pomoć, pa u pauzi čekanja na transport ili u samoj ambulanti, kada je spasavanje završeno, treba voditi računa o ovoj
problematici.
Zbog specifičnosti rada, u rancu treba imati i najmanje dva prusika dužine od bar 3.5m. Treba imati i neku vrstu oštrog
sečiva. Preporučljivo je da to bude oštar perorez, koji svojim oblikom, kada je sklopljen, ne predstavlja opasnost po onog ko
ga nosi u rancu.
Preporučljivo je da imate i upaljač i čuturu sa vodom, baterijsku lampu i nešto hrane. Ovaj izbor se ostavlja spasiocima i
zavisi od individualnih afiniteta. Pogledajte svoj spisak osnovne opreme i odaberite.
Osim navedene opreme, spasiocima koji nemaju završen medicinski fakultet i položen stručni ispit, zabranjeno je da u rancu
poseduju bilo šta od lekova. Takođe im je zabranjeno, da dok su u službi, daju bilo kakve medicinske savete i predlažu
terapiju.

Reviziju izvršili: Nemanja Vasiljković T i Marko Stojančević T

66