Filip Arijes – Vekovi detinjstva

Knjiga se sastoji od Uvoda I tri poglavlja: Doživljaj detinjstva, Školski život I Porodica.

U Uvodnom delu sumira dve svoje teze koje su vezane za porodicu:

Prva teza se odnosi na tradicionalno društvo. Smatra da je to društvo imalo lošu

predstavu o detetu, a još goru o adolescentima. Vreme detinjstva svodilo se na period
najveće bespomoćnosti deteta. Dete je zatim, tek što bi fizički očvrslo, bivalo, I to što
ranije, mešano s odraslima, I uključivano u njihov rad I razonode. Sasvim malo dete
postojalo je odma mlađi čovek, a da pri tome nije proživelo stupnjeve mladosti, koji su u
praksi postojali, pre srednjek veka, a koji su postali osnovni aspekti današnjih razvijenih
društava. Ono što je pratilo prve godine života deteta je "maženje", "milovanje", kada je
dete bilo samo malo, slatko stvorenje. Ono je služilo za zabavu, kao da je životinjica.
Ako bi umrlo, neko bi se možda I ražalostio, ali je opšte pravilo bilo da se smrti deteta ne
pridaje poseban značaj, budući da će ga ubrzo zameniti drugo dete. Negdašnja
porodica imala je sasvim jasnu ulogu: očuvanje dobara, zajedničko obavljanje
određenih zanimanja, međusobno pomaganje u svetu u kojem izolovani čovek, a
pogotovu žena, nije mogao opstati; a u kriznim vremenima – očuvanje časti I života.
Porodica nije imala afektivnu funkciju. Osećanja među supružnicima, između roditelja I
dece, nisu bila uslov ni za zasnivanje porodice ni za sklad u njoj: ako bi se usput javila, u
toliko bolje. Afektivne razmene I društveno saobraćanje odvijali su se van porodice, u
susedstvu, prijatilljima, gazde I njihove sluge itd.

Drugom tezom Arijes želi da pokaže novo mesto koje su dete I porodica zauzeli u
industrijskim društvima. Počev od 17.veka, došlo je do bitne promene običaja I
shvatanja koje je analizirao. Ta se promena može posmatrati iz dva ugla. Škola je kao
način obrazovanja I vaspitanja, zamenila šegrtovanje. Porodica je postala neophodna
afektivna spona između samih supružnika I između supružnika I dece, a to ranije nije bio
slučaj.

Doživljaj detinjstva

Srednjevekovna umetnost, negde do XII veka, nije znala za detinjstvo, ili nije morala da
ga prikazuje. U tom svetu nije bilo mesto za detinjstvo. Jedna otonska minijatura iz XI
veka pruža impresivnu sliku o izobličavanju kojem su umetnici toga doba podvrgavali
telo deteta. Predmet je scena iz Jevanđelja kada Isus traže da puste decu da mu priđu.
Međutim na minijaturi je oko Isusa osam odraslih ljudi, bez ijedne detinje crte: oni su
prosto reprodukovani u smanjenom obliku. Od odraslih se razlikuju jedino po visini, po
stasu. Na jednoj francuskoj minijaturi s kraja XI veka, troje dece koje Sveti Nikola diže iz
mrtvih takođe su smanjeni odrasli ljudi, bez drugih razlika u izrazu i crtama. Slikar neće
oklevati da dečijoj nagoti, u veoma retkim slučajevima kada se prikazuje da mišićavost
odraslog čoveka. Na primer ilustracija s kraja XII veka, Ismail, ubrzo po rođenju, ima
trbušne i grudne mišiće odraslog čoveka. U svetu romanskih oblik, sve do kraja XIII veka
nema dece obeleženih posebnim izrazom, već odraslih ljudi, samo "smanjenih".

Detinjstvo i u živim običajima a ne samo u oblasti estetske transpozicije je predstavljalo

prelazni period, koji brzo porlazi i isto tako brzo isčezava iz sećanja. I zato autor
postavlja pitanje: "Kako se od njega (toga) došlo do versajskih figurina, do fotografija
dece svih uzrasta u našim porodicnim albumima?"

Negde oko XIII veka, javlja se više tipova dece, koji su bliži modernom diživljaju deteta:

1. Anđeo adolescent – to su manje više odrasla deca, obučena za bogosluženje i

određena za crkvene redove. Ta deca su odbijana od dojke vrlo kasno.
Umetnici ih prikazuju kao graciozne i pomalo ženstvene. Ovde smo već veoma
daleko od "smanjenih odraslih" ljudi sa otonske minijature. Ovaj tip anđela
adolescenta postaje vrlo omiljen u XIV veku.
2. Dete Isus ili dete Gospe – ovde je detinjstvo vezano za materinstvo. Na jednoj
minijaturi iz XII veka Isus stoji, odeven u laku, gotovo prozračnu košulju, obema
rukama je obgrlio majčin vrat. Doživljaj je vezan za mjčinsku nežnost.
3. Golo dete – pojavljuje se u gotskom razdovlju. Golo dete počinje da se prikazuje
tek krajem srednjeg veka. Nekoliko minijatura iz Biblije na kojima su prikazana
deca, ne dopuštaju razgoličenost, osim kada su u pitanju blaženi ili umrla deca
čijim će majkama suditi Solomon. Upravo će alegorija smrti i duše uvesti u svet
oblika prizor te mlade nagote. U Francuskoj srednjevekovnoj umetnosti duša se
prikazuje kao golo malo dete, obično bespolno.

Međutim takvi prizori deteta nisu posvećeni bili opisu detinjstva, deca su često među
ostalim akterima, glavnim ili sporednim. Deca su prikazivana iz dva razloga: deca su u
svakodnevnom životu bila sa odraslima i drugo, prikazivani su zbog svoje ljupkosti i
živopisnosti.

Otkrivanje detinjstva kao životne dobi nesumnjivo otpočinje u XIII veku, a liniju njegovog
razvoja pratimo kroz istoriju umetnosti i ikonografiju XV i XVI veka. Svedočanstva,
međutim bivaju posebno brojna i značajna kraje XVI i XVII veka.

Prvi artikulisani doživljaj detinjstva rodio se u porodičnoj sredini, u dodiru s malom

decom. Drugi, naprotiv, dolazi iz izvora van porodice: pripadnici crkve i sudstva, retki do
XVI veka, sve brojniji moralisti u XVII veku, nastoje da kanališu i "urazume" običaje i
shvatanja. Oni decu ne smatraju kao slatke igračke, jer u njima vide slaba božija
stvorenja koja valja istovremeno štititi i urazumiti. Takvo shvatanje prodrlo je i u porodični
život.