Seminarski rad iz Metodologije 1

Tema: Džon Stjuart Mil

 Niš, januar 2011
Džon Stjuart Mil (1806 – 1873) je jedan od najznačajnijih britanskih
filozofa, bar kada je u pitanju razvoj metodologije nauke. Najznačajnije Milovo
delo iz ove oblasti je Sistem logike, zaključivačke i induktivne (1843). Ovde on
izlaže svoje formulacije odredjenih induktivnih metoda, koje su, iako su bile
poznate i korišćene mnogo pre njega, ostale upamćene kao Milove metode
eksperimentalnog istraživanja. Važno je naglasiti da je Mil ovu „novu“ induktivnu
logiku shvatao kao nastavak „stare“ aristotelovske logike, a ne kao njenu negaciju.
Mil indukciju definiše kao operaciju otkrivanja i dokazivanja opštih stavova
– pomoću nje zaključujemo da je ono za šta znamo da je istinito u posebnom
slučaju, istinito i u svim ostalim slučajevima koji su slični onom prethodnom.
Indukcija je proces uopštavanja iz iskustva, i, po Milu, ona pretstavlja
zaključivanje od posebnog na posebno.
Mil indukciju razume kao metodu za otkrivanje uročno posledične
povezanosti u prirodi i pokušava da pokaže kako se pod istim uslovima javljaju
iste pojave. On je razlikovao pet induktivnoh metoda: metoda slaganja, metoda
razlike, kombinovana metoda slaganja i razlike, metoda ostatka i metoda
zajedničke promene.
Metodu ostatka Mil je formulisao ovako: „Ako dva ili više slučajeva pojave
koju istražujemo imaju samo jednu zajedničku okolnost, ta jedna okolnost u kojoj
se svi slučajevi slažu jeste uzrok (ili posledica) date pojave“. 1 Ova metoda traži
zajedničku okolnost pod kojom se nekla pojava javlja. Problem kod korišćenja ove
metode je u tome što nije uvek lako pronaći samo jednu zajedničku okolnost. Često
se dešava da postoji više zajedničkih okolnosti, pa se mora vršiti eliminacija
irelevantnih okolnosti, za šta je potrebno da imamo neku početnu hipotezu na
osnovu koje vršimo eliminaciju. Do te hipoteze se ne dolazi metodama indukcije.
Moguće je čak i da neke pojave imaju više zajedničkih uzroka, pa nam ova
metoda nije od pomoći u uzročnoj analizi pojave. Čak i kada pronadjemo jkenu

1
G.Petrović, Logika, ZUNS, Beograd, 1998, str:162
jedinu zajedničku okolnost koja je uzrok neke pojave, ne možemo da tvrdimo da će
one ostati zauvek povezane, čak ni kada se pozovemo na uzročno – posledičnu
povezanost stvari u prirodi, mi ipak ništa ne možemo da dokažemo. Metodom,
slaganja u pojedinim slučajevima možemo doći i do zajedničke okolnosti koja nije,
niti može da bude uzrok neke pojave. Čak je i sam Mil uvideo da je ova metoda
nepouzdana i ograničena jer jedna ista pojava može da se javi kao posledica
različitih uslova. medjutim, ova metoda, negativno formulisana, nam može pomoći
u smanjivanju broja mogućih objašnjenja, iako ni tada ne može sa sigurnošću da
identifikuje uzrok neke pojave.
Metoda razlike glasi: „Ako su slučaju u kojem se istraživana pojava dogadja
i u slučaju u kome se ona ne dogadja zajedničke sve okolnosti osim jedne, koja se
dogadja samo u prvom slučaju, ta jedna okolnost u kojoj se razlikuju dva slučaja je
posledica, ili uzrok, ili neophodan deo uzroka te pojave.“ 2 I kod ove metode je
potrebno postaviti početnu hipotezu o relevantnosti faktora koji učestvuju u pojavi.
Takodje je teško utvrditi da li je neka okolnost koja se javlja (ili izostaje) zaista
jedina. Metoda razlike je korisna onda kada imamo pretpostavku o tome da je
okolnost povezana sa pojavom jer onda pruža tehniku proveravanja pretpostavke
preko eksperimenta.
Kombinovana metoda slaganja i razlike: „Ako dva ili više slučajeva u
kojima se pojava dogadja imaju samo jednu zajedničku okolnost, a dva ili više
slučajeva u kojima se ona ne dogadja nemaju ništa zajedničko osim odsutnosti te
okolnosti, jedina okolnost u kojoj se rezlikuju dva skupa slučajeva je posledica ili
uzrok ili neophodni deo uzroka pojave“3 I ova metoda ima iste prigovorekao i
prethodne dve.
Metoda zajedničke promene: „Svaka pojava koja se menja na neki nalčin
uvek kada se ne neki poseban način menja neka druga pojava jeste uzrok ili
posledica ili je povezana s njom nekom faktičkom uzročnošću“ 4 Da bi smo koristili

2
G.Petrović, Logika, ZUNS, Beograd, 1998, str:162
3
Isto, str:163
4
Isto, str:163
ovu metodu prethodno moramo da znamo da li promena koja se dešava
invarijantna, a ni tada nam ova metoda ne pomaže u utvrdjivanju pravila promene.
I na ovu metodu se odnose sve primedbe upućene prethodnim. Veliki problem
pretstavlja i to što čak i visok stepen korelacije izmedju dve pojave ne znači nužno
nepromenljivu povezanost.
Metoda ostatka: „Oduzmi od pojave onaj deo za koji je iz prethodnih
indukcija poznato da je posledica izvesnih antecedensa i ostatak pojave je
posledica preostalih antecedensa.“5 Ova metoda pretpostavlja prethodno saznate
uzročne veze, ali se uticaj drugih poznatih uzroka izdvaja deduktivnom
argumentacijom.
Na osnovu navedenih Milovih metoda možemo da zaključimo da naučno
istraživanja uzroka neke pojave ne može započeti razmatranjem svega što je u vezi
sa tom pojavom već nekom alternativnom hipotezom. Ovao nam ove metode
pomažu da eliminišemo neke od mogućih hipoteza. Ukoliko ovako uspemo da
isključimo sve hipoteze osim jedne, onda je ta hipoteza najpribližnija istini. Dakle,
njihov značaj je u tome što odbacuju pogrešne hipoteze i tako se približavaju
istinitim. Mil ove metode zasniva na načelu uniformnosti prirode i smatra da bez
prethodne pretpostavke o redu u prirodei nema ni indukcije. On je sam ograničio
primenu ovih metoda time što je naglasio da postoji slučajevi u kojima jedna
pojava ima više uzroka. On je razlikovao dve vrste sučajeva:
1. one u kojima različiti uslovi nastavljaju da proizvode svaki svoju posledicu
2. oni u kojima se javlja posledica koja je drugačija od posledice koje bi bile
proizvedene posebno.
Na prvu vrstu je moguće primeniti ove metode, ali ne i na drugu. Iz ovoga se lako
može zaključiti da je i sam Mil priznavao postojanje takvih pojava gde se
indukcijom ne dolazi do saznanja o uzrocina, i naglasio da se u tim slučajevima
treba koristiti deduktivnom metodom.

5
G.Petrović, Logika, ZUNS, Beograd, 1998, str: 163
 Ciljevi deduktivne metode su da utvrdi zakone pojedinačnih uzroka,
utvrdjivanje kakvu će posledicu proizvesti ti uzroci i verifikacija valjanosti
postignutih rezultata.
Literatura:
Novaković, Staniša: Uvod u opštu metodologiju nauke, Filozofski fakultet
Beograd, 1994
Petrović, Gajo: Logika, ZUNS, Beograd, 1988