PROJEKTOVANJE

POVRŠINSKIH KOPOVA
- INTERNA SKRIPTA-

Prof. dr Božo Kolonja, Beograd

Doc. dr Dejan Stevanović Oktobar 2005. god

SADRŽAJ:

1. Uvod 1.

2. Faze u razvoju površinskih kopova 4.

3. Podloge za projektovanje površinskih kopova 9.

3.1. Elaborat o geološkim istražnim radovima sa potvrdom o overenim rezervama 9.
3.2. Geodetske podloge 13.
4. Istražni radovi 21.
4.1. Primena rezultata istražnog bušenja 28.
4.1.1. Komponovanje (povezivanje) karakteristika u bušotini 28.
4.1.2. Konstrukcija profila uz pomoć bušotina 30.
5. Prestavljanje karakteristika izolinijama 37.

6. Konstruktivne karakteristike površinskih kopova 46.

6.1. Konstruktivni elementi etaže 49.
6.2. Konstruktivni elementi sistama etaža 62.
6.3. Predstavljanje sistema etaža (površinskog kopa) u planu 65.
6.3.1. Konstrukcija završne konture površinskog kopa 67.
6.3.2. Konstrukcija transportnih rampi 72.
6.4. Verifikacija stabilnosti kosina na površinskom kopu 80.
6.5. Definisajne koeficienta otkrivke (ko) 83.
7. Određivanje granica površinskog kopa 88.
7.1. Odrđivanje granica površinskog kopa metaličnih ležišta na
95.
osnovu graničnog sadržaja korisne mineralne sirovine
7.2. Optimizacija granica površinskog kopa metodom konusa
(floating cone technique) 118.
7.3. Optimizacija granica površinskog kopa metodom
Lerchs - Grossmann 2-d algoritma 126.
8. Proračun eksploatacionih rezervi 130.
8.1. Metode proračuna rezervi 130.
8.1.1. Metoda profila 131.
8.1.2. Proračun rezervi metodom miniblokova 136.
8.1.3. Proračun rezervi metodom etažnih ravni 138.
9. Kapacitet i dinamika razvoja površinskih kopova 139.
9.1. Kapacitet površinskih kopova 139.
9.2. Dinamika eksploatacije 139.
10. Odlaganje otkrivke i jalovine sa površinskih kopova 145.
10.1. Konstruktivni elementi odlagališta 147.
1. UVOD

Povećanje broja stanovnika i razvoj tehnike dovode do povećane potrebe za mineralnim

resursima. Danas se više od 2/3 mineralnih resursa dobija površinskom eksploatacijom.
Površinska eksploatacija ležišta mineralnih sirovina predstavlja veoma složenu delatnost
uslovljenu kako tehničkim tako i ekonomskim faktorima. Zbog ove svoje složenosti,
proces površinske eksploatacije mora biti tako isplaniran i sproveden da obezbedi
postizanja optimalanih rezultata.
Prema primejnoj tehnologiji, metodama kao i prema opšte prihvaćenom shvatanju
površinsku eksploataciju ležišta mineralnih sirovina možemo podeliti na eksploataciju
metaličnih i nemetaličnih mineralnih sirovina (ruda) i eksploataciju uglja.
Prva stvar od koje treba krenuti pri razmatranju teme ovog kursa je definisanje
pojmova ugalj i ruda.
Definicija pojma uglja, po Američkom društvu za testiranje i materijale, danas je našire
prihvaćena i glasi:
Ugalj je lako sagorljiv mineralni agregat kome više od 50% težine i više od 70% zapremine
čini karbonatna materija (uključujući vezanu vlažnost), nastala sabijanjem i stvrdnjavanjem
različitih biljnih vrsta. Zavisno od vrste biljnog materijala, stepena metamorfoze i sadržaja,
ugalj se deli na klase. U rudarsko- tehnološkom smislu ugalj predstavlja energetsku
mineralnu sirovinu čijom se eksploatacijom i preradom može ostvariti profit.

Prema osnovnoj definiciji ruda predstavlja metalični mineral ili agregat metaličnih minerala
koji se može uspešno eksploatisati i prerađivati u cilju ostvarenja profita. Ova definicija je
zasnovana na uobičajnoj podeli mineralnih ležišta na dve grupe:
a) Ležišta metaličnih mineralnih sirovina
b) Ležišta nemetaličnih mineralnih sirovina
Tokom godina, korišćenje pojma ruda, je od strane mnogih, prošireno i na ležišta
nemetala pa se u skladu sa tim i definicija ovog pojma promenila i danas je najčešće
prihvaćena u sledećem obliku :

Ruda predstavlja prirodan mineralan agregat jednog ili više čvrstih minerala koji se može
uspešno eksploatisati i prerađivati u cilju ostvarenja profita.

1
 Težište obe gore spomenute definicije leži u sintagmi “eksploatacija koja za cilj ima
ostvarenje profita“. U najprostijem obliku, profit se može predstaviti prostom relacijom:

Profit = Dobit – Troškovi

Pojam dobit možemo objasniti pomoću sledeće relacije:

Dobit = Prodata količina proizvoda (po jedinici) X Cena (po jedinici)

Troškove najednostavnije možemo predstaviti relacijom:

Troškovi = Prodata količina proizvoda (po jedinici) X Troškovi (po jedinici)

Kombinujući gore spomenute relacije dolazimo do sledećeg obrasca za profit:

Profit =Prodata količina proizvoda (po jedinici) X [Cena (po jedinici) - Troškovi (pojedinici)]

Kao što možemo videti iz ove relacije ostvaren profit zavisi od Cene i Troškova.
Cena eksploatisane mineralne sirovine (rudarski proizvod) je funkcija mnogo tržišnih
faktora od kojih je najvažniji odnos ponude i tražnje. Rudarski inženjeri uglavnom ne mogu
uticati na formiranje cena jedinice proizvoda pa na ovaj način ne mogu ni povećavati profit.
Način na koji rudarski inženjeri mogu uticati na profit je smanjenje troškova. Iz gornje
relacije vidimo da što su troškovi po jedinici proizvoda manji ostrvareni profit je veći.
Iz ovog razloga projektna rešenja i sprovođenje eksploatacije mora od strane rudarskog
inženjera biti tako izvedeno da obezbeti optimalne uslove za ostvarenje što većeg profita
odnosno što manjih troškova.

Najveća mogućnost uticanja na troškove javlja se zapravo za vreme pronalaženja

projektnih rešenje po kojima će eksploatacija biti organizovana. Tokom same eksploatacije
mogućnost uticanja na troškove je mnogo manja. Zbog ovoga proces projektovanja ima
presudan značaj za kasnije uspešno poslovanje objekata površinske eksploatacije.

2
 U svojoj osnovi proces projektovanja površinskih kopova predstavlja potpuno
definisanje površinskih kopova kao osnovnih objekata površinske eksploatacije čvrstih
ležišta mineralnih sirovina. Rešenja koja nastaju kao proizvod projektovanjem površinskih
kopova odnose se na:

- analizu i definisanje raspoloživih geoloških rezervi

- okonturenje ležišta i definisanje granica površinskih kopova
- otvaranje i dinamiku razvoja radov na površinskim kopovima
- definisanje kompleksa tehnologije i izbor mehanizacije
- formiranje spoljašnjih i unutrašnjih odlagališta otkrivke i jalovine
- formiranje deponija korisne mineralne sirovine
- prostorno planiranje objekata infrastrukture (pristupni putevi i rudnički objekti) i dr.

Uporedo sa razvojem nauke, tehnike i tehnologije menjaju su se i metode korišćene pri

projektovanju površinskih kopova. Ovi proboji u naučnim i tehnološkim sferama moraju se
inplementirati i uzeti u obzir kako bi projektna rešenja bila što bolja i optimalnija.
Na osnovu svega iznetog može se reći da projektovanje površinskih kopova predstavlja
složen intelektualni proces osmišljavanja određenih inženjerskih aktivnosti za otvaranje i
površinsku eksploataciju ležišta mineralnih sirovina i realizuje se kroz izradu projektne
dokumentacije.

3
2. FAZE U RAZVOJU POVRŠINSKIH KOPOVA

Eksploatacija ležišta čvrstih mineralnih sirovina površinskim kopovima, jasno se može

podeliti u više faza. Ove faze prikazane su pomoću dijagrama na slici 2.1. i detaljnije
objašnjene u daljem tekstu.

Promene na
tržištu
Investiranje
Povecanje potražnje
za mineralnim sirovinama
1. Profit
Istraživanje,
otkrivanje i
definisanje ležišta 5.
Prodaja
proizvoda

2.
Procena i
planirajne
4.
Eksploatacija

3.
Investiranje i
pripremni radovi
Slika 2.1. Dijagram faza eksploatacije ležišta mineralnih sirovina

1. Faza istraživanja, pronalaženja i definisanje ležišta

Pozitivne promene na tržištu stvaraju novu ili povećavaju već postojeću potražnju za
mineralnim sirovinama. Kao odgovor na povećanu tražnju, finansijski resursi se
usmeravaju na proces istraživanja koji za svoj cilj ima pronalaženje i ispitivanje ležišta.
Takođe promena cene mineralnih sirovina i (ili) razvoj tehnike može dovesti do ponovnog
interesovanja za već otkrivenim ležištima koja su pod novim uslovima ekonomski
interesantna.

4
2. Faza procene i planiranja
Pronalaženjem potencijalno ekonomski atraktivnih ležišta završava se prva faza i počinje
druga odnosno faza ekonomske procene i planiranja. Tokom prvog dela ove faze izvode
se studije koje treba da daju ekonomsku ocenu moguće eksploatacije. Te studije su:

1. Konceptualna studija
2. Preliminarna (pre-feasibility) studija
3. Feasibility studija
Ove studije zapravo predstavljaju stupnjeve u razvoju ekonomske ocene potencijalne
eksploatacije.

1. Konceptualna studija
Konceptualna studija predstavlja transformaciju projektne ideje u moguću priliku za
investiranje. U ovoj studiji ležište, čija se mogućnost eksploatacije procenjuje, se
upoređuje sa sličnim ležištima na kojima se eksploatacija vrši ili je već izvršena. Troškovi
eventualne eksploatacije se pretpostavljaju na osnovu dosadašnjeg iskustva. Procena
troškova u ovoj studiji mora da bude sa tačnošću od ± 30%. Na izvođenju ove studije
obično su zaposlena jedan do dva inženjera i troškovi izvođenja ove studije se kreću od
0,1 do 0,3 % ukupnih troškova.

2. Preliminarna (pre-feasibility) studija

Pre-feasibility studija predstavlja srednji stupanj u proceni, koji je još uvek nedovoljan da bi
se donela konačna odluka o investiranju u eksploataciju. Cilj ove studije je da utvrdi da li
utvrđen koncept projekta opravdava dalju detaljnu analizu putem faesibility studije i da
ukaže na eventualno postojanje elemenata u projektu koji može da ugrozi njegovu
validnost i da kao takav zahteva dublju analizu.
Pre-feasibility studiju treba shvatiti kao među stadijum između relativno jeftine
konceptualne studije i relativno skupe feasibility studije. Procena troškova u ovoj studiji
mora da bude sa tačnošću od ± 20%. Na izvođenju ove studije obično učestvuje tim od 2-3
osobe, troškovi izvođenja ove studije se kreću od 0,2 do 0,8 % ukupnih troškova.

5
 3. Feasibility studija
Feasibility studija obezbećuje definitivnu tehničku, prostornu i komercijalnu osnovu za
donošenje odluke o investiranju. U njoj se koriste iterativni procesi sa ciljem da se
optimizuju svi kritični elementi projekta. Ona definiše kapacitet proizvodnje, tehnologiju,
investiranje i troškove proizvodnje, dobit od prodaje i povratak investiranog. Ona služi kao
osnovni dokument za dalji rad na projektu. Tim koji izvodi ovu studiju je sastavljen od
većeg broja stučnjaka iz različitih oblasti. Procena troškova troškova u ovoj studiji mora da
bude sa tačnošću od ± 10%, dok izvođenje same studije iznosi od 0,5 do 1,5 % ukupnih
troškova.

Drugi deo ove faze predstavlja podfaza planiranja u kojoj se rade rudarski projekti
sa ciljem potpunog definisanja svakog detalja u procesu eksploatacije. Rudarski projekti
površinskih kopova su:

- Glavni rudarski projekat površinskog kopa,

- Dopunski rudarski projekat površinskog kopa,
- Uprošćeni rudarski projekat površinske eksploatacije i
- Glavni rudarski projekat za trajnu obustavu radova na eksploataciji mineralnih sirovina.

Glavni rudarski projekat

Glavni rudarski projekat radi se za izgradnju novih površinskih kopova, kao i za otvaranje
novih rudnih ležišta u postojećim rudnicima. Ovaj projekat se sastoji iz tri dela:
- osnovne koncepcije eksploatcije mineralnih sirovina,
- tehničkih projekata za pojedine objekte i tehnološke procese i
- tehno-ekonomske opravdanosti izgradnje površinskog kopa.

Osnovna koncepcija eksploatacije se sastoji od:

*opšteg dela, koji sadrži informacije o investitoru i dokaze o ispunjenosti zakonskih uslova
za izvršenje radova, podatke o ležištu i grafičku dokumentaciju koja služi kao podloga za
dalje projektovanje.
*tehničkog opisa projektovanog rešenja, koji obrađuje okonturenje površinskog kopa i
proračun eksploatacionih rezervi, otvaranje površinskog kopa, tehnologiju eksploatacije
(tehnologija otkopavanja, transporta, odlaganja), dinamiku eksploatacije, odvodnajvanje
površinskog kopa i zaštitu od podzemnih i površinskih voda, snabdevanje pogonskom

6
energijom, snabdevanje industrijskom i pitkom vodom, snabdevanje toplotnom energijom,
remont i održavanje, zaštitu atmosfere, zemljišta i vode, rekultivaciju površinskih kopova i
odlagališta, signalizaciju i automatizaciju na površinskom kopu.
*idejnog rešenja za pojedine rudarske objekte, koje zapravo predstavlja podlogu novim
dopunskim rudarskim projektima.
Tehnički projekti predstavljaju razradu svake faze i tehnološkog procesa ili objekta koji je u
funkciji površinskog kopa.
Tehno-ekonomska opravdanost površinskog kopa treba da definiše predmer i predračun
radova na izgradnji rudarskih objekata za zaključnom ocenom o opravdanosti izgradnje.

Dopunski rudarski projekat površinskog kopa

Dopunski rudarski projekat se radi za otvaranje i eksploataciju novih delova ležište ili
rudnih tela na postojećim površinskim kopovima, zatim za uvođenje novih tehnlogija
eksploatacije mineralnih sirovina na postojećim površinskim kopovima. Koncepcijski je
sličan glavnom projektu i satoji se iz istih delova: osnovne koncepcije, tehničkih projekata i
tehno-ekonomske opravdanosti.

Uprošćeni rudarski projekat površinske eksploatacije

Uprošćeni rudarski projekat radi se za sva odstupanja od glavnog, odnosno dopunskog
rudarskog projekta, zatim za radove na istraživanju ležišta mineralnih sirovina, kao i za
rudarske radove na površinskoj eksploatacije manjih ležišta mineralnih sirovina (po zakonu
ležišta sa rezervama da 15.000 tona), čija eksploatacija neće trajati duže od jedne godine.

Glavni rudarski projekat za trajnu obustavu radova na eksploataciji mineralnih sirovina

Glavni rudarski projekat za trajnu obustavu radova na eksploataciji mineralnih sirovina radi
se sa ciljem definisanja završne faze radova na površinskom kopu, koja se odnosi na
zatvaranje površinskog kopa i trajni prestanak eksploatacije.

7
3. Faza investiranja i pripremnih radova
Ova faza se sastoji iz dva dela. Projektovanje i konstrukcija rudarskih objekata i nabavka
potrebne mehanizacije i opreme predstavlja prvi deo ove faze. Ovo je period najvećih
investicionih ulaganja, i zbog toga bi on trebao da traje što kraće, kako bi što pre krenulo
sa proizvodnjom i došlo do povraćaja uloženih sredstava. Drugi deo ove faze čine
pripremni radovi, koji imaju za cilj da svaku pojedinačnu komponentu osposobe za
proizvodni proces, da ih povežu u jedinstven operativni sistem i osiguraju njihovu
spremnost za početak radova.

4. Faza eksploatacije
Faza eksploatacije se, takođe, sastoji iz dva dela. Prvi deo predstavlja sam početak
proizvodnje u kome količine i kvalitet dobijenog proizvoda nisu još uvek na planiranom
nivou. Kada se planirani nivo dostigne, počinje druga podfaza i traje da kraja eksploatacije.

5. Faza prodaje proizvoda

Eksploatisana mineralna sirovina, kao proizvod svakog površinskog kopa, prodaje se na
tržištu čime se ostvaruje profit.

Mogućnost uticaja na troškove najveća je u fazi procene i planiranja, dok u fazi investiranja
i pripremnih radova naglo opada. Započinjanjem faze eksploatacije mogućnost uticaja na
troškove je minimalna i praktično ne postoji. To je prikazano i na grafiku na slici 2.2.

U Investiranje i
t Procena i planirajne Eksploatacija
i pripremni radovi
c
a Izrada studija Izrada rudarskih Investiranje Pripremni Pocetna Razvijena
j projekata radovi eksploatacija eksploatacija
n
a
t
r
o
š
k
o
v
e

Razvoj radova

Slika 2.2. Mogućnost uticaja na troškove kroz razvoj radova

8
3. PODLOGE ZA PROJEKTOVANJE POVRŠINSKIH KOPOVA

Da bi se pristupilo projektovanju površinskih kopova moraju biti poznati ulazni

podaci na osnovu kojih se sam zadatak projektovanja izvršava. Ovi ulazni podaci
predstavljaju podloge za projektovanje i dati su u vidu:

- Elaborata o geološkim istražnim radovima sa potvrdom o overenim rezervama,

- Geodetskih podloga,
- Rezultata dopunskih geoloških, inženjersko geoloških, hidrogeoloških,
geomehaničkih i rezultata kvalitativnog ispitivanju mineralne sirovine,
- Rezultata studijskih rešenja mogućnosti otvaranja i eksploatacije ležišta
površinskim kopom,
- Uslova i dozvola za snabdevanje električnom energijom, izgradnju stanica tečnih
goriva i magacina eksploziva,
- Prostornih planova,
- Načina i uslova pripreme mineralnih sirovina.
Informacije predstavljene u podlogama mogu biti date u tekstualnom i grafičkom obliku.
Takođe podloge sadrže i zakonski propisan dokumentacioni materijal koji sa pravne tačke
pruža validnost informacijama koje sama podloga nosi.
U ovom delu biće detaljnije objašnjene samo Elaborat o geološkim istražnim radovima sa
potvrdom o overenim rezervama i geodetske podlog.

3.1. ELABORAT O GEOLOŠKIM ISTRAŽNIM RADOVIMA SA POTVRDOM O

OVERENIM REZERVAMA

Elaborata o geološkim istražnim radovima sa potvrdom o overenim rezervama predstavlja

osnovni i potpuni izvor geoloških informacija neophodnih za projektovanje površinskog
kopa. Ovaj elaborat se sastoji iz tekstualnog i grafičkog dela.
Tekstualni deo elaborata sadrži sledeća poglavlja:
- Opšti deo u kome se govori o karakteristikama šireg područja u kojem se ležište
nalazi. Ove informacije služe kao uvod u konkretniju problematiku i imaju za cilj da
ukažu na neke opšte ali osnovne karakteristike ležišta i područja koje u bitnome
mogu predodrediti projektovanje eksploatacije. Teme koje se u ovom delu obrađuju

9
 su: geografsko-ekonomske, morfološke, hidrogeološke, klimatske i geološke
karakteristike područja, kao i istorijat ranijih istražnih radova datog područja sa
postignutim rezultatima.
- Geološke karakteristike ležišta odnosno poglavlje u kome se sa geološkog
aspekta daju informacije o konkretnom ležištu koje će se kasnije eksploatisati. Na
ovom mestu se objašnjava geološka građa ležišta, daje se opis ležišta (izgled
ležišta u prostoru), daju se podatci o genezi, tektonici, hidrogeološkim i inženjersko-
geološkim karakteristikama ležišta.
- Istražni radovi predstavljaju deo u kome se navode korišćene metode istražnih
radova, opis i rezultati istražnih radova.
- Kvalitet mineralne sirovine u kome su navedene korišćene metode oprobavanja i
rezultati laboratoriskih ispitivanja, kao i analiza mogućnosti i uslova primene i
prerade mineralne sirovine.
- Proračun rezervi predstavlja jedno od najvažnijih poglavlja elaborata i u njemu je
dat opis korišćenih metoda i sam tok proračuna, opis popravnih koeficienata i
pregled ukupnih rezervi.
- Tehničko ekonomska ocena je poglavlje u kome ležište karakteriše sa tehničko-
eksploatacionog i društveno-ekonomskog aspekta. U ovom poglavlju kao osnovni
zaključak izveden na osnovu svih faktora daje se ekonomsko-vrednosna ocena
ležišta.

Grafički deo elaborata se sastoji iz priloga koji trebaju da na adekvatan i zakonom

propisan način proprate tekstualna objašnjenja u elaboratu. Grafički prilozi su generalno
predstavljeni kartama i profilima koji osim geoloških moraju imati i osnovne geodetske
informacije, a takođe moraju i biti nacrtani u opsegu razmere koja je za datu problematiku
zakonom propisana.

Jedan od glavnih pojmova koji figuriše u Elaboratu o geološkim istražnim radovima sa

potvrdom o overenim rezervama (što se i iz samog niaziva elaborata vidi) je pojam rezervi.

Rezerve generalno možemo podeliti na:

a) Bilansne rezerve i
b) Vanbilansne rezerve

10
Bilansne rezerve čvrstih mineralnih sirovina su rezerve koje se postojećom tehnikom i
tehnologijom eksploatacije i prerade mogu rentabilno koristiti. Odnosno to je onaj deo
rezervi koji poseduje minimum fizičkih i hemiskih kriterijuma (koncentraciju, kvalitet,
sastav, geometriski izgled i položaj) potrebnih za ekonomski opravdanu eksploataciju i
preradu u sadašnjem trenutku. U stranoj literaturi engleskog govornog područja se samo
bilansne rezerve podvode pod pojam rezerve.

Vanbilansne rezerve čvrstih mineralnih sirovina su rezerve koje se postojećom tehnikom i

tehnologijom eksploatacije i prerade ne mogu rentabilno koristiti. Vanbilansne rezerve
znači trenutno nisu, ali u nekom budućem vremenu mogu postati rentabilne, razvojem
tehnike i tehnologije eksploatacije i prerade, kao i promenama cena na tržištu.

Na osnovu stepena istraženosti ležišta, stepena poznavanja kvalitativnih svojstva i

mogućnosti eksploatacije rezerve možemo razvrstati u kategorije A, B, C1, C2, D1, D2.

Rezerve A kategorije su rezerve kod kojih su:

- na osnovu izvedenih istražnih radova potpuno upoznati i utvrđeni oblik, izgled, veličina,
uslovi zaleganja, građa ležišta, sve korisne mineralne supstance, njihov međusobni
odnos i prostorna razmeštenost.
- potpuno utvrđeni i kvalitet i tehnološka svojstva
- potpuno utvrđeni prirodni tipovi i industriske vrste mineralnih sirovina, njihov međusobni
odnos i prostorna razmeštenost
- detaljno okontureni i izdvojeni jalovi i vanbilansni delovi u okviru rudnog tela
- utvrđene tektonske, hidrogeološke, inženjersko-geološke, i druge karakteristike u obimu
koji zadovoljava definisanja uslova eksploatacije
Kod rezervi A kategorije nije dozvoljena ekstrapolacija i najveća ukupna greška prilikom
utvrđivanja proračuna rezevi za ovu kategoriju iznosi 15 %.

Rezerve B kategorije su rezerve kod kojih su:

- na osnovu izvedenih istražnih radova potpuno upoznati i utvrđeni oblik, izgled, veličina,
uslovi zaleganja, građa ležišta, sve korisne mineralne supstance, njihov međusobni
odnos i prostorna razmeštenost.
- utvrđeni i kvalitet i tehnološka svojstva

11
-utvrđeni prirodni tipovi i industriske vrste mineralnih sirovina, zakonitosti
njihovog razmeštaja bez detaljno utvrđenog prostornog rasporeda za svaki tip mineralne
sirovine
- utvrđeni odnosi i karakter nerudnih i vanbilansnih delova u okviru rudnog tela, bez
detaljno utvrđenih granica
- utvrđene tektonske, hidrogeološke, inženjersko-geološke, i druge karakteristike u obimu
koji zadovoljava definisanja uslova eksploatacije.
Kod rezervi B kategorije dozvoljena je ekstrapolacija propisana pravilnikom i najveća
ukupna greška prilikom utvrđivanja proračuna rezevi za ovu kategoriju iznosi 30 %.

Rezerve C kategorije su rezerve kod kojih su:

- na osnovu izvedenih istražnih radova delimično upoznati i utvrđeni oblik, veličina,
uslovi zaleganja, građa ležišta korisne mineralne supstance i njen prostorni razmeštaj
- utvrđeni i kvalitet i tehnološka svojstva
- utvrđeni tipovi i industriske vrste mineralnih sirovina,
- utvrđeni odnosi i karakter nerudnih i vanbilansnih delova u okviru rudnog tela, bez
detaljno utvrđenih granica
- utvrđene tektonske, hidrogeološke, inženjersko-geološke, i druge karakteristike u obimu
koji zadovoljava definisanja uslova eksploatacije.

Kod rezervi C kategorije je dozvoljena ekstrapolacija propisana pravilnikom i najveća

ukupna greška prilikom utvrđivanja proračuna rezevi za ovu kategoriju iznosi 50 %.

Prema važećim propisima samo se rezerve A i B kategorije mogu eksploatisati. Izuzetno

eksploatacija je dozvoljena i za rezerve C1 kategorije (maksimalno do 50%) kada su u
pitanju ležišta jednostavne građe i ujednačenog sastava, odnosno ležišta koja se nalaze u
višegodišnjoj eksploataciji sa otvorenim velikim eksploatacionim profilima. Rezerve C2,
D1 i D2 kategorija ne ispunjavaju neophodne uslove za eksploataciju pa iz tog razloga o
njima ovde neće biti reči.

12
3.2. GEODETSKE PODLOGE

Geodetske podloge za projektovanje površinskih kopova predstavljaju zapravo geodetske

situacione planove odnosno karte. Situacioni planovi odnosno karte predstavljaju osnovni
izvor informacija u svim fazama projektovanja površinskih kopova. Razmera ovih
situacionih planova zavisi od namene, a mora da obezbedi dovoljnu detaljnost prilikom
sagledavanja željene situacije na terenu. Termin razmera zapravo označava odnos
između linearnog rastojanja na situacionom planu i odgovarajućeg rastojanja na licu mesta
(u prirodi).
Razmera karte = dužina na karti / prava dužina u prirodi

Razmera od 1: 1000 znači da dužina od 1 mm na karti predstavlja rastojanje od 1000 mm

(1m) na licu mesta u prirodi. Što je odnos između dužine na karti i njene odgovarajuće
dužine na licu mesta (u prirodi) manja to je karta veće razmere. Odnosno karta razmere
1 : 100 ima veću razmeru od karte date u razmeri 1 : 1000. Na slici 3.1 dat je situacioni
plan crtan u razmeri 1 : 1000, a na slici 3.2. dat je situacioni plan nacrtan u duplo većoj
razmeri 1 : 500.
60
50
40

Slika 3.1. Situacioni plan

30

u razmeri 1 : 1000
20
10
0

0 10 20 30 40 50 60 70

0
Slika 3.1. Situacioni plan
u razmeri 1 : 500

0
35 40 50 60 70

13
Zato što je razmere na slici 3.2. duplo veća od razmere na slici 3.1. i objekat i je na slici
3.2. duplo veći.
Situacioni planovi koji ulaze u sastav geoloških podloga i rudarskih projekata zavisno od
namene i tematike koju prikazuju moraju imati razmeru koja se nalazi u zakonom
propisanom opsegu.
Sve situacione planove koji se koriste u rudarstvu generalno možemo podeliti u tri
kategorije:
1. opšti situacioni planovi šireg područja
2. opšti situacioni planovi površinskog kopa
3. detaljni situacioni planovi površinskog kopa

Opšti situacioni planovi šireg područja za svoju imaju namenu da prikažu:

- geologiju (pružanje rudnih tela, mineralizovane zone)
- transportne puteve (puteve za javni saobraćaj, autoputeve, tokove reka)
- vlasničke odnose na posmatranom području
- objekte za preradu i udaljenost ovih objekata
- lokaciju strujne mreže i mogućnost snabdevanja strujom
- lokaciju mesta odakle se može vršiti snabdevanje vodom
- lokacije koje bi mogle da posluže kao mesta na kojima će se vršiti odlaganje
Zato što prikazuju veliku površinu razmera na ovim situacionim planovima je razumljivo
mala . Na slici 3.3. dat je primer situacionog plana šireg područja.

14
Slike 3.3. Situacioni geodetski plan šireg područja

15
Opšti situacioni planovi površinskog kopa imaju “srednju“ razmeru. Oni prikazujuju
određeni deo (region) predstavljen na opštoj situacionoj karti šireg područja. Zato što je
razmera veća više detalja se može prokazati. Na ovom situacionom planu se može
prikazati:
- položaj ležišta
- lokacija postrojejna za preradu
- struktura površinskog kopa
- strujna mreža na površinskom kopu
- sistem snabdevanja vodom
- pristupni putevi i putevi za javni saobraćaj
- trajektorija transportera
- cevovodi
- položaj bušotina
- položaj odlagališta
- vlasničke odnose
- dinamika razvoja površinskog kopa
Na slici 3.4. dat je primer situacionog plana šireg područja površinskog kopa.

16
 Slika 3.4. Situaciona karta šireg područja površinskog kopa

Detaljni situacioni planovi površinskog kopa imaju veliku razmeru i treba da prikažu sve
detalje od značaja za razvoj i rad površinskog kopa. Na osnovu ovih planova crtaju se
vertikalni profili. Detaljni situacioni planovi površinskog kopa zajedno sa profilima
predstavljaju osnovnu podlogu za projektovajne površinskih kopova.
Sve tri vrste situacioni planova moraju imati obeleženu razmeru. Po ivicama karte moraju
biti obeležene koordinate čime je svaki detalj na situacionom planu geodetski određen.
Običaj je da se plan orjentiše tako da se sever situacije koja se prikazuje nalazi u gornjem
delu karte, čime su ostale strane sveta automatski definisane (jug-dole, zapad-levo,
istok-desno). Ako to nije slučaj severna strana se mora na adekvatnim znakom
obeležiti. Na slici 3.5. predstavljena je detaljna situaciona karta površinskog kopa sa
naznačenim stranama sveta.

17
 SEVERNA STRANA
p ci
Klu
P-
a -R
k uc
va
ko
Vu

4 930
600.0

160

J 168
I
U S
4 930

Ž
600.0

T
N O
160
A 170
C
185 N
S A

Potok
Put
T 4 930

R
600.0

S
A T
N R
A A
N
4 930
600.0
A

6 600 6 610 6 601 6 601 6 601

950.0 000.0 100.0 200.0 300.0

JUŽNA STRANA

Slika 3.5. Obeležena orjentacija situacionog plana

Vertikalni profili predstavljaju presek vertikalne ravni sa ležištem. Postoje i horizontalni

profili o kojima će više reči biti kasnije, a generalno u daljem izlaganju, sem ako posebno
nije napomenuto pod pojmom profil smatraće se vertikalni profili.
Svaki profil takođe mora biti na adekvatan način obeležen. Pošto se profili crtaju na
osnovu detaljnih situacionih planova njihov položaj, odnosno linija preseka vertikalne ravni
sa ležištem, moraju biti obeleženi na situacionom planu.

18
Na slici 3.6. dat je situacioni plan sa obeleženim položajem profilne linije.

A
4 930
600.0

4 930
600.0

Poto
k
4 930
600.0
A

4 930
600.0

6 600 6 610 6 601 6 601 6 601

950.0 000.0 100.0 200.0 300.0

Slika 3.6. Situacioni plan sa obeleženim položajem profila

Početna i krajnja tačka profila obeležena je slovima ili brojevima čime je definisan naziv
profila. Takođe početna i krajnja tačka profila moraju imati obeležene koordinate čime je
geodetski određen položaj profila. Svaki profil ima i visinsku skalu koja definiše kote svih
detalja koje profil prikazuje. Profili se poput situacionih planova crtaju u određenim
razmerama i razmera u kojoj je profil crtan mora biti jasno istaknuta na crtežu profila.

19
Takođe ako ima potrebe uz profil se može deti legenda koja objašnjava detalje na profilu.
Na slici 3.7. dat je izgled profila A A sa svim potrebnim oznakama.

Profil A A
210

200

190

180

170

160

150

140
6 601 152.9
4 931 029.3
LEGENDA: Teren Otkrivka 6 601 085.2
4 930 804.1

Korisna mineralna
sirovina
Podina R 1:1 000

Slika 3.7. Izgled profila A-A

20
4. ISTRAŽNI RADOVI

Istraživanje ležišta mineralnih sirovina predstavlja proces koji se sastoji od operacija či je

cilj pronalaženje ležišta mineralnih sirovina i definisanje svih geoloških karakteristika kod
pronađenih ležišta. Radovi koji se izvode prilikom prospekcijsko-istražnog procesa ležišta
čvrstih sirovina mogu se podeliti u tri osnovne grupe:
1. površinski istražni radovi
2. podzemni istražni radovi
3. bušenje

1. Površinski istražni radovi označavaju obično vrlo plitke iskope 0.5 – 3 m dubine
(izuzetno dubine mogu biti 15 – 20 m). Dimenzije i oblici ovih iskopa su različiti a njihov
osnovni cilj je da presecanjem površinskih slojeva otkrivke i rudnog tela, daju materijal za
ispitivanje ležišta. Prema dimenzijama, obliku i uklapanju u okolni reljef površinski istraažni
radovi se mogu podeliti na raskope, rovove, kanale, zaseke, useke i bunare.
- Raskopi predstavljaju iskope nepravilnog oblika i male dubine (do 1 m). Na slici 4.1.
dat je grafički prikaz raskopa.

B'
A - A' B - B'
75 75
A'
74 74
A

B OTKRIVKA RUDA

Slika 4.1. Raskop

- Rovovi su iskopi pravilnog pravougaonog oblika. Njihova dužina je 2 do 4 puta veća

od njihove širine, a dubina im je obično do 3 m. Na slici 4.2. dat je grafički prikaz
rova.
B'

A - A' 205 B - B' 205

A' A
202
202

B OTKRIVKA RUDA

Slika 4.2. Rov

21
 - Kanali takođe imaju pravougaoboni oblik sa tom razlikom što je njihova dužina
obično višestruko veća od njihove širine. Dubina im iznosi do 3 m. Na slici 4.3. dat
je grafički prikaz kanala.
B'

A - A' 110 B - B' 110

A' A
107
107

B OTKRIVKA RUDA

Slika 4.3. Kanal

- Površinski istražni radovi trapeznog oblika označeni su kao zaseci i useci.
Maksimalna dubina im je do 4 m. Useci mogu imati znatno veće dimenzije u odnosu
na ostale površinske istražne radove. Na slikama 4.4. i 4.5. dat je grafički prikaz
zaseka i useka.

274
275 B'
A - A' 279
277
277 275 B - B'
A' A 275 275
278
279

B
280 OTKRIVKA RUDA

Slika 4.4. Zasek

435 B'
435

436 430

A' A A - A' 435 435 B - B' 436 435

430
430

435
B
OTKRIVKA RUDA

Slika 4.5. Usek

- Bunari su istražni radovi kružnog ili kvadratnog preseka sa znatno izraženom

dubinom (do 20m). Primenjuju se u slučajevima kada se rudno telo nalazi na većoj
dubini. Na slici 4.6. dat je grafički prikaz bunara.

22
 A - A' ILI B - B' 580
B' B'

A' A A' A

B B 560

OTKRIVKA RUDA

Slika 4.6. Bunar

Generalno raskopi, rovovi i kanali se najčešće izvode na horizontalnim ili blago nagnutim
terenima. Za razliku od njih zaseci su karakteristični za nagnute (strme) delove terena.
Ono što je bitno napomenuti je da su površinski istražni radovi najeftiniji istražni radovi, i
da ih iz tog razloga treba težiti da se njihovom primenom reši što veći deo geoloških
problema ležišta.

2. Podzemni (jamski) istražni radovi predstavljaju podzemne rudarske prostorije koje za

cilj imaju pristup sa površine terena do dubljih delova ležišta. Rezultati podzemnih istražnih
radova daju najveću tačnost o geološkim karakteristikama ležišta. Na osnovu položaja
ovih radova u odnosu na teren možemo ih podeliti u tri osnovne grupe:
- potkopi – slika 4.6.
- niskopi – slika 4.7.
- okna – slika 4.8.
Ležište koje je otvoreno bilo potkopom, niskopom ili oknom dalje se istražuje horizontima,
uzdužnim i poprečnim hodnicima.
Podzemni istražni radovi predstavljaju najskuplje istražne radove, i oni se projektuju samo
ako su ostali istražni radovi (površinski istražni radovi i bušenje) dali pozitivne rezultate i
naravno ako ima dalje potrebe za geološkim definisanjem karakteristika ležišta.

23
 A - A'

A A' 735

250
240
230

Kontura
ležišta

Slika 4.6. Potkop sa hodnicima

A - A'

743

A A'
735
740

760
750

Kontura
ležišta

Slika 4.7. Niskop sa hodnicima

A - A'
815
832

820

825

830
A A'
810

795

Kontura 775
ležišta

Slika 4.8.Izvozno okno sa hodnicima

24
3. Bušenje predstavlja postupak izrade istražnih bušotina. Bušotine predstavljaju istražne
radove koji se karakterišu izuzetno malim poptrčnim presekom u odnosu na dužinu. Danas
istražno bušenje predstavlja najčešći i najznačajniji način ispitivanja karakteristika ležišta.
Bušenjem se dobija jezgro bušotine koje zapravo predstavlja izvor geoloških karakteristika
za svaki litološki sloj kroz koji je bušotina prošla. Svako jezgro bušotine je podeljeno na
više serija segmenata koje predstavljaju različite litološke članove. Ispitivanjem ovih
litoloških članova stiču se informacije o prostornom položaju, debljini, građi, mineralnom
sastavu, kvalitetu korisne mineralne sirovine, hidrogeoloških uslova ležišta i o prisustvu
tektonskih deformacija. Na osnovu informacija većeg broja bušotina izbušenih u ležištu i
poznavanja geoloških načela interpolacije i ekstrapolacije teži se dobijanju kontura i
granica ležišta odnosno trodimenzionalnog modela ležišta. Naosnovu ovih dobijenih
kontura i modela vrši se projektovajne površinskih kopova.
Svaka bušotina prikazana na situacionom planu mora imati svoju oznaku, kotu ušća (kota
sa koje se izvodi bušenje), kotu do koje je doprla bušotina i naznačen ugao bušenja ako
bušotina nije vertikalna.
Na osnovu istraživanja za svaku bušotinu se formira grafički profil bušotine na kome se
nanose naziv bušotine, kote i koordinate ušća bušotine, podatke o stukturi materijala koji
je nabušen (kote dubine i naziv), karakteristike kvaliteta i procenat izvađenog jezgra, sa
posebnim napomenama o raspucalosti materijala slojevitosti i nagibu pukotina i slojeva. Za
potrebe računarskih programa koji se koriste u rudarstvu prave se baze podataka u
tekstualnom obliku koje poput profila bušotina karakterišu jezgro svake bušotine. Na slici
4.9. dat je izgled profila bušotine, a ispod je dat primer baze za potrebe računarskog
programa.

25
 0,1 - 43,5

PLEISTOCEN HOLOCEN
Sivi šljunak i pesak

(Q2)
KVARTAR (Q)
0,3 - 34,8 razlicite granulacije

Les eolskog i barskog porekla sa

0,3 - 45,9
(Q 1) lesoidnim glinama

Roman do 120 Šljunak, pesak, gline i alevrit

(Pl1)

0,7 - 56,3 Pesak i gline

0,1 - 11,2 II Ugljeni sloj

Ugalj sa proslojcima ugljevite gline
KENOZOIK (Kz)

GORNJI PONT(2M32)

0,1 - 125,6 Pesak raznih granulacija i gline

TERCIJAR (Tc)

MIOCEN (M)

III Ugljeni sloj

0,2 - 40,9 Ugalj sa proslojcima ugljevite gline,
gline, glinovitog peska

> 150 Pesak i gline sa proslojcima uglja

PANON (M31)

> 200 Gline, laporci, peskovi, alevriti i

šljunkovi, ugljevite gline i ugalj

Slika 4.9. Primer profila bušotine (površinski kop “Drmno“)

26
Izgled baze formirane u meniju programskog paketa Surpac Vision

27
4.1. PRIMENA REZULTATA ISTRAŽNOG BUŠENJA

4.1.1. Komponovanje (povezivanje) karakteristika u bušotini

Kao što je već rečeno nakon izvršene analize jezgra bušotine dobijamo podatke o svim
intervalima kroz koje je bušotina prošla. Od svih intervala najzanimljiviji je onaj koji
karakteriše samu mineralnu sirovinu odnosno rudno telo. Međutim i ovaj interval je
najčešće podeljen na više podintervala koji se mogu razlikovati naprimer po kvalitetu,
koncentraciji korisne mineralne sirovine idt. Radi daljeg korišćenja i lakšeg rada sa
podacima iz bušotine nameće se potreba utvrđivanja srednjih karakteristika mineralne
mase koja se nalazi na profilu bušotine odnosno treba pristupiti komponovanju
(povezivanju) karakteristika. Komponovanje je metoda koja se koristi da bi se dobila
zajednička ponderisana srednja karakteristika za veći broj posmatranih intervala. Način
primene ove metode objašnjen je na primeru bušotine nabušene u metaličnom ležištu.
Na slici 4.10. data je deo profila bušotine na kome su prikazani interval otkrivke, jalovine i
interval korisne mineralne sirovine podeljena u više podintervala ( od 1 do n) različite
dužine (l1, l2,........ln), sa različitim sadržajem korisne mineralne sirovine (g1, g2, ....gn) u
svakom segmentu. Radi pojednostavljenja slučaja granice između jalovine i korisne
mineralne sirovine su jasno definisane što je u prirodi redak slučaj.

B231 Površina terena

Otkrivka

l1 g1
Korisna mineralna

l2 g2
Linija granicnog

l3 g3
sirovina

sadržaja

l4 g4

ln gn

Jalovina

Slika 4.10. Profil bušotine metaličnog ležišta

28
Da bi smo pronašli prosečnu koncentraciju korisne mineralne sirovine u delu duž koga
bušotina prolazi kroz rudno telo moramo pristupiti komponovanju. Prvo treba dužinu
svakog podintervala li pomnožiti sa odgovarajućim sadržajem gi tog podintervala. Svi
dobijeni proizvodi li ∙ gi se zatim sabiraju.

l1 ∙ g1 + l2 ∙ g2 + ..........+ ln ∙ gn =  li ∙ gi
Kada se ova dobijena suma  li ∙ gi podeli sa sumom dužina svih podintervala  li dobija
se željena prosečna ponderisana vrednost sadržaja korisne mineralne sirovine za
posmatran interval korisne mineralne sirovine.
l i  g i
gsr =
l i
Za konkretan primer izračunavanje bi izgledalo ovako:
Dužina podsegmenta (m) Sadržaj (%) Dužina X koncentracija
l g li ∙ gi
2 0.590 1.18
5 0.480 2.40
5 0.600 3.00
5 0.560 2.80
5 0.320 1.60
5 0.700 3.50
5 0.210 1.05
5 0.180 0.90
3 0.080 0.24
Suma 40 0.417 16.67

l i  g i 16.67
gsr =   0.417 %
l i 40
Tražena prosečna ponderisana vrednost sedržaja korisne mineralne sirovine za
posmatranu bušotinu je gsr = 0.417 %
U praksi se komponovanje karakteristika, odnosno traženje ponderisane vrednosti
najčešće ne vrši duž celog preseka bušotine sa korisnom mineralnom sirovinom već na
nekom intervalu čija dužina odgovara nekoj karakerističnoj geometriskoj ili tehnološkoj
vrednosti na primer visini projektovanih etaža, visini bloka kojim se ležište modelira, visini

29
reza bagera itd. Komponovanje karakteristika kod bušotina nabušenih u uglju identično je
kao u navedenom primeru za metalična ležišta.
Na ovaj način se može pronaći prosečna ponderisana vrednost neke osobine za više
bušotina, a kasnije i za celo ležište o čemu će više reči biti kasnije.

30
4.1.2. Konstrukcija profila uz pomoć bušotina

Rezultati istražnog bušenja mogu da posluže kao osnova za crtanje profila. Da bi

detalji predstavljeni na profilu bili što precizniji, najbolje je, ali nije neophodno, da se
profilna linija dobije spajanjem bušotina odnosno tačkaka koje na planu predstavljaju
mesta na kojima je izvršeno istražno bušenje. Na sledećim primerima dat je način
konstrukcije i izgled profila posebno za metalične mineralne sirovine i posebno za ugalj.

Konstrukcija i karakteristični elementi profila za metaličnu mineralnu sirovinu:

Dato je 10 bušotina pomoću kojih je dobijen profil. Bušotine su izbušene u ležištu čije se
karakteristike menjaju i u horizontalnom i u vertikalnom pravcu. Simboli koji su u primeru
korišćeni predstavljaju:
S1 – Ruda sa sadržajem korisne mineralne sirovine od 0.3 %.
S2 – Ruda sa sadržajem korisne mineralne sirovine od 0.2 %.,
S3 – Ruda sa sadržajem korisne mineralne sirovine od 0.12 %.,
Konstrukciju profila obašnjena je u nekoliko koraka:

Korak 1. Na profil se prvo nanose bušotine (sa svojim intervalima koji su obeleženim
simbolima), i površina terena. Ovo je prikazano na slici 4.11.
150

B55 B59 B60 B61

B52 B53 B54 B56 B57 B58
140

130

120
S3
S3 S3
110
S3 S2 S2 S3
S2
100 S3 S2 S3
S1 S1 S1 S2 S3
90 S3 S2
S2 S2 S2 S3
80 S3 S3 S3
S3
70

6 230 500 6 231 500

4 960 500 4 932 500

Slika 4.11. Konstrukcija profila – korak 1.

31
Korak 2. Konstruisanje profila nastavljamo spajanjem iste tačke na susednim
bušotinama. Sve bušotine, iz primera, sem krajnjih (B52 i B60) su pozitivne.odnosno
njihova jezgra presecaju orudjenje.
Postupak opisan u ovom koraku prikazan je na slici 4.12.
150

B55 B59 B60 B61

B52 B53 B54 B56 B57 B58
140

130

120
S3
S3 S3
110
S3 S2 S2 S3
S2
100 S3 S2 S3
S1 S1 S1 S2 S3
90 S3 S2
S2 S2 S2 S3
80 S3 S3 S3
S3
70

6 230 500 6 231 500

4 960 500 4 932 500

Slika 4.12. Konstrukcija profila – korak 2.

Korak 3.
Krajeve zone S1 produžavamo desno od bušotine B57 i levo od bušotine B55, do
međusobnog preseka, čime dobijamo zatvorenu konturu za ovu zonu. Ista stvar uradi se i
za zone sadržaja S2 i S3 čime dobijamo zatvprene konture zona orudnjenja.
Ovaj korak prikazan je na slici 4.13.

32
 150

B55 B59 B60 B61

B52 B53 B54 B56 B57 B58
140

130

120
S3
S3 S3
110
S3 S2 S2 S3
S2
100 S3 S2 S3
S1
S1 S1 S2 S3
S3 S2
90
S2 S2 S2 S3
80 S3 S3
S3 S3
70

6 230 500 6 231 500

4 960 500 4 932 500

Slika 4.13. Konstrukcija profila – korak 3.

Korak 4
U četvrtom koraku oštre ivice nastale spajanjem istih tačaka na bušotini, kao i
produženjem kraja zona se zaobljuju da bi se dobio što prirodniji izgled ležišta to jest
orudnjenja. Ovaj korak prikazan je na slici 4.14.
150

B55 B59 B60 B61

B52 B53 B54 B56 B57 B58
140

130

120
S3
S3 S3
110
S3 S2 S2 S3
S2
100 S3 S2 S3
S1
S1 0.3 %S1 S2 S3
S3 S2
90
S2 S2 S3
0.2 % S2
80 S3 S3 S3
0.1 % S3
70

6 230 500 6 231 500

4 960 500 4 932 500

Slika 4.14. Konstrukcija profila – korak 4.

33
Konstrukcija profila data u ovom primeru izuzetno je uprošćena. Za preciznije povezivanje
intervala datih na bušotinama, neophodno poznavanje matematičkih teorema verovatnoće
i korišćenje softvera specijalizovanih za modeliranje ležišta.
Na slici 4.15. dat je, radi lakšeg razumevajna postupka konstrukcije i preglednosti, dat je
izgled gotovog profila iz predhodnog primera sa posebno označenim elementima
karakterističnim za ležišta metaličnih mineralnih sirovina.
150

B55 B59 B60 B61

B52 B53 B54 B56 B57 B58
140

130
POVRŠ
R I
TERENA
K V
120
T K LINIJA
GRANICNOG
110
O A SADRŽAJA

100
0.3 %
90
0.2 %
80
J
A
0.1 % A
N
70
L O I
V
6 230 500 6 231 500
4 960 500 4 932 500
Slika 4.15. Konstuisan profil

Na slici 4.15. vidimo da sadržaj korisne mineralne sirovine opada od centra ka periferiji
ležišta (od 0.3 % do 0.1 %). U ovom slučaju linija koja ograničava sadržaj korisne
mineralne sirovine od 0.1 % predstavlja granični sadržaj. Granični sadržaj je minimalan
sadržaj korisne mineralne sirovine koji se rentabilno može eksploatisati. Kod metaličnih
ležišta granice ležišta su određene graničnim sadržajem, odnosno granični sadržaj
zapravo predstavlja granice ležišta. Korisne mineralne sirovine ima i van linije graničnog
sadržaja ali je njen sadržaj takav (ispod 1 %) da se nemože ekonomično eksploatisati i
prerađivati. U narednim poglavljima biće više reči o graničnom sadržaju i metodama
njegovog određivanja. Od karakterističnih elemenata na profilu su još prikazane otkrivka i

34
jalovina. Otkrivka predstavlj nekorisnu masu koju je neophodno eksploatisati da bi se
došlo do korisne mineralnne sirovine (da bi se korisna mineralna sirovina otkrila). Sva
ostala nekorisna masa koja bi bila zahvaćena eksploatacijom ležišta predstavlja jalovinu.
Pod pojmom nekorisne mase misli se na litološke članove koji imaju sadržaj korisne
mineralne sirovine ispod granične vrednosti (u ovom slučaju ispod 0.1 %).

Karakteristični elementi profila za ugalj

U ovom primeru dato je takođe 10 bušotina. Sve bušotine su pozitivne i na osnovu

njihovog rezultata je na identičan način kao u predhodnom primeru nacrtan profil pa se
ovde neće objašnjavati sam postupak konstrukcije profila. Profil sa naznačenim
karakterističnim elementima dat je na slici 4.16.

POVRŠ TERENA
60 B52 B55 B59 B60 B61
B53 B54 B56 B57 B58

50
Krovina prvog
ugljenog sloja O T K R I V K A
40
PRVI UGLJENI SLOJ
Podina prvog
30 Krovina drugog ugljenog sloja
MEĐUSLO
ugljenog sloja JNA JALOVINA
20
DRUGI UGLJENI SLOJ
10 Podina drugog
ugljenog sloja
0
6 230 500 6 231 500
4 960 500 4 932 500

Slika 4.16. Primer profila ležišta uglja

Ugalj je nastao sedimentnacijom organske materije biljnog porekla. Zbog toga se ugalj
generalno javlja u slojevitim ležištima. Ugalj se u ležištu može javljati u jednom ili više
slojeva. Svaki ugljeni sloj ograničen je (i odvojen od okolne nekorisne mase) krovinom i
podinom. Krovina predstavlja granicu ugljenog sloja sa gornje strane, a krovina prvog
ugljenog sloja ispod površine terena, u isto vreme predstavlja i krovinu celokupnog ležišta.

35
Podina predstavlja granicu ugljenog sloja sa donje strane, a podina zadnjeg ugljenog sloja
od površine terena predstavlja i podinu celog ležišta. Isto kao i kod metaličnih ležišta, sve
nekorisne mase koje je neophodno eksploatisati od površine terena da bi se došlo do
prvog ugljenog sloja predstavljaju otkrivku. Nekorisna masa koja se nalazi između slojeva
uglja predstavlja međuslojnu jalovinu.

36
5. PRESTAVLJANJE KARAKTERISTIKA IZOLINIJAMA

Izolinije predstavljaju zamišljene linije koje povezuju tačke istih vrednosti. Svaka
karakteristika koja ima prostornu raspodelu može biti prikazana izolinijama, pa se na
osnovu ovoga izolinije mogu definisati kao tridimenzionalni prikaz prostorne raspodele
merene karakteristike.

Postoji dve metode prikaza prostorne raspodele neke karakterisrike izolinijama:

1. Interpolacija – metode za proračun vrednosti unutar konture označene istražnim
radovima (između data tačaka).
2. Ekstrapolacija - metode za proračun vrednosti unutar, ali i izvan konture označene
istražnim radovima (između i van data tačaka data tačaka).
Data tačke su zamišljene tačke koje predstavljaju rezultate istražnih radova (najčešće
bušotina)
Matematički gledamo interpolacija i ekstrapolacija se mogu vršiti:
- dirktnim i
- indirektnim metodama.
Kod direktnih metoda izolinije neke karakteristike crtaju se neposredno na osnovu
vrednosti istražnih radova (data tačaka). U ove metode spadale bi linearna interpolacija i
triangulacija.
Kod indirektnih metoda crta se mreža pravougaonika ili kvadrata za čije se centre ili
temena računaju vrednosti karakteristika na osnovu data tačaka. Na osnovu ovako
izračunatih vrednosti u temenima i centrima crtaju se izolinije. Pošto su izolinije dobijene
na osnovu preračunatih vrednosti u temenima ili centrima iscrtane mreže, a ne
neposredno iz istražnih rezultata (data tačaka), ova metoda se smatra indirektnom.
I indirektne i direktne metode se mogu izvršavati ručno i uz pomoć računara
(kompjuterski). Primena računara i savremenih programskih paketa dovela je do revolucije
u ovoj oblasti pre svega zahvaljujući velikoj brzini obrade neophodnih matematičkih
funkcija.
Uz pomoć rezultata dobijenih analizom profila istražnih bušotina moguće je interpolacijom
dobiti izolinije neke geometriske i kvalitativne karakteristike ležišta (krovina, podina,
izolinije debljine sloja, sadržaja, toplotne vrednosti itd). Inerpolacija predstavlja
matematičku metodu procene vrednosti neke funkcije (karakteristike ležišta) u

37
posmatranoj tački na osnovu poznate vrednosti te funkcije u dve ili više okolnih tačkaka.
Najprostiji metod interpolacije je linearna interpolacija, i korišćenje ovog metoda je
prikazano u sledećem primeru.

Dobijanje izolinija podine linearnom interpolacijom

Data je mreža bušotina (100 x 100) nabušenih na ležištu uglja. Za svaku bušotinu
definisan je položaj (X i Y koordinata) i kota podine ugljenog sloja. Na osnovu ovih
podataka moguće je interpolacijom dobiti izolinije podine posmatranog ugljenog sloja, što
je u narednih nekoliko koraka i objašnjeno.

Korak 1.

Na situacioni plan određene razmere nanose se mreža nabušenih bušotina sa oznakama

i kotama podine slika 5.1.

38
 B18 B19 B20
B17 149.8 151 154
155.1

B14 B15
B13 151 152 B16
153 155

B10 B11
B9 152.5 153.5 B12
150 155.5

B6 B7
B5 149.5 154 B8
146 154.5

B1
144
B2 B3 B4
146 148 153.5

Slika 5.1. Mreža nabušenih bušotina sa kotama podine

39
Korak 2

Krenućemo od interpolacije visinske razlike kota podine na rastojanju između bušotina

B17 i B18. Visinska razlika između kota podine na mestima bušotina B17 (155.1 mnv) i
B18 (149.8 mnv) je 5.3 metara. Od bušotine B17 povlačimo pravu, pod proizvoljnim uglom,
čija je dužina treba da bude deljiva sa vrednošću visinske razlike 5.3. U ovom slučaju
nacrtana prava je dužine 53 mm. Svaki cenimetar ove prave odgovara jednom metru,
odnosno jedan milimetar odgovara jednom decimetru, visinske razlike razlike između kota
posmatranih bušotina. Kraj nacrtane prave (obeležen sa A) spajamo sa bušotinom B18.
Ovo je prikazano na slici 5.2.

A
cm
B21 5.3 B22 B23 B24
155.1 149.8 151 154

B17 B20
153 155
B18 B19
151 152

Slika 5.2. Drugi korak interpolacije

Korak 3

Duž prave B17 – A postavljamo tačku na rastojanju 2 mm od tačke A. Ova dva milimetra
odgovaraju visinskoj razlici od dva decimetra od kote bušotine B18 (149.8 mnv) do prvog
celog broja (150 mnv) u pravcu bušotine B17. Od ove tačke na međusobnim rastojanjima
od 1 cm postavljamo još pet tačaka, koje reprezentuju visinsku razliku, između bušotina,
od jednog metra. Zadnja nacrtana tačka se nalazi na rastojanju od 1 mm od bušotine B17,
što odgovara visinskoj razlici od jednog decimetra od kote podine bušotine B17
(155.1 mnv) do prvog celog broja (155 mnv) u pravcu bušotine B18. Slika 5.3.

40
 m
m
2
A
m
m
10
m
m
10
m
m
10
m
m
m 10
m
1 m
B21 m B22
10
155.1 149.8

Slika 5.3. Korak 3

Korak 4

Kroz dobijene tačke provlačimo prave koje su paralelne liniji koja spaja bušotinu B18 i
tačku A. Mesta preseka ovih paralelnih prava sa linijom B17 – B18 predstavljaju
interpoliranu visinsku razliku između bušotina B17 i B18 predstavljenu intervalim od 1 m
(Slika 5.4.).

B21 B22
155.1 149.8
155

154

153

152

151

150

Slika 5.4. Korak 4

41
Korak 5

Sve predhodno objašnjeno u za interpolaciju kota podine između bušotina B17 i B18
ponavlja se za sve susedne bušotine. Ovim se dobijaju interpolirane visinske razlike kota
podine ugljenog sloja svih susednih bušotina (Slika 5.5.).

42
B17 B20

150
150
154

153

152

151

152

153
155
154
155.1
155 B18 B19
149.8 151
150

154

152

153

154
B13 B16
155
153 B14 B15
151 152

152

151 152 153

151

152

153

154

155
B9 B12
150 155.5
B10 B11
152.5 153.5
152
149

148 151 155

147
150
147

148

149

150

151

152

153

B5 B8
146 B6 B7 154.5
149.5 154
149 153

152
148
145 151 154

150
147

149

B1
144
147

149

150

151

152

153
145

B2 B3 B4
146 148 153.5

Slika 5.5. Korak 5

43
Korak 6
Dobijene tačke iste vrednosti visine podine spajaju se slobodnom rukom čime se dobijaju
izolinije podine. Slika 5.6.
B17 B20

150
150
154

153

152

151

152

153
155

155.1 154
155 B18 B19
149.8 151
150

154
152

153

154
B13 B16
155
153 B14 B15
151 152

152

151 152 153

151

152

153

154

155
B9 B12
150 155.5
B10 B11
152.5 153.5
152
149

148 151 155

147
150
147

148

149

150

151

152

153

B5 B8
146 B6 B7 154.5
149.5 154
149 153

152
148
145 151 154

150
147

149

B1
144
147

149

150

151

152

153
145

B2 B3 B4
146 148 153.5

Slika 5.6. Korak 6

44
Korak 7

Mreža i nepotrebne tačke se uklanjaju, a izolinije podine se obeležavaju kotama. Prema

standardu izolinije podine se prikazuju tačkastim linijama u zelenoj boji ukoliko je boja
dostupna. Ovim je crtanje podine ugljenog sloja završeno i finalni oblik dat je na slici 5.7.

B17 B18 B19 B20

149.8 151 154
155.1

0
15
154

151
153

15
1
152

15
B14 B15

2
152
B13
151 B16
155

15
3

15
4

155
152

B10 B11
152

152.5 153.5
B9 B12
150 155.5

15
153

5
15
2

154
15
1
15

B6 B7
0

B5 149.5
14
154 B8
146 9 154.5
14

153
8
14

152
7

151
14
6

150
153
14

152
5

149
151
150

148
149

B1
144
B2 B3 B4
146 148 153.5

Slika 5.7. Izolinije podine ugljenog sloja

45
6. KONSTRUKTIVNE KARAKTERISTIKE POVRŠINSKIH
KOPOVA

Površinski kopovi predstavljaju osnovni objekat u površinskoj eksploataciji. Konstrisanje

površinskih kopova je proces kojim se određuju svi geometriski parametri na osnovu kojih
se tehnoekonomski dokazana ležišta obuhvataju i eksploatišu.

Ležište se eksploatiše od vrha ka dnu serijom horizontalnih slojeva koji se nazivaju etaže
(slika 6.1.) Debljine ovih slojeva mogu ali ne mora biti jednake. Eksploatacija počinje
radovima na najvišoj etaži (sloju), a kada se oslobodi (otkrije) dovoljno prostora u podini
(po dnu) najviše etaže radovi započinju i na nižoj etaži. Ovaj proces se nastavlja sve dok
se ne dostignu granice površinskog kopa u planu i po dubini. Da bi se pristupilo različitim
etažama konstruišu se transportni putevi ili rampe. Etaže i kosine (koje se sastoje od
etaža) moraju zadovoljiti uslove stabilnosti tokom cele eksploatacije. Pošto je površinska
eksploatacija visoko mehanizovan proces konstruktivni elementi površinskih kopova
moraju biti usklađeni sa mogućnostima prisutne ili planirane mehanizacije. Svaka mašina
ima ograničene mogućnosti rada i zahteva određen prostor (površinu) neophodnu za njen
normalan i efikasan rad.

Posmatranjem postojećih površinskih kopova, mogu se uočiti značajne razlike u izgledu.

Površinski kopovi su različitog oblika i veličine. Neki površinski kopovi imaju značajno
pružanje u planu u odnosu na relativno malu dubinu, i najčešće su vezani za eksploataciju
slojevitih ležišta (lignitskih ugljeva pre svega). Za razliku od njih, postoje površinski kopovi
sa manjom površinom u planu a značajnom dubinom eksploatacije. Ovakvi površinski
kopovi pre svega su vezani za eksploataciju metaličnih korisnih mineralnih sirovina.
Takođe, prisutne su i sve moguće varijacije ova dva osnovna oblika (malo pružanje i
dubina ili obrnuto).

Takođe, posmatrano u planu (odozgo), sam oblik površinskih kopova značajno varira.
Ovde se pod generalnim pojmom oblik podrazumeva presek kopa sa terenom t.j. granica
kopa na terenu. Površinski kopovi koji imaju veliku dubinu, često imaju manje ili više
pravilan, kružni oblik. Ovakvi površinski kopovi vezani su, najčešće, za eksploataciju

46
metaličnih ležišta mineralnih sirovina. Takođe jedna od osnovnih karakteristika ovih
kopova je po pravilu i diskontinualni sistem eksploatacije (Slika 6.1).

Slika 6.1. Površinski kop Cerovo, Bor

Za razliku od njih, površinski kopovi kojima se eksploatišu lignitski ugljevi, najčešće se

karakterišu znatno pravilnijim oblicima, sa granicama koje su često (ne i obavezno)
pravolinijske. Ovakav oblik površinskih kopova, u velikoj meri je određen primenom
kontinualnog sistema eksploatacije, kojim se po pravilu, vrši eksploacija velikih ležišta
niskokaloričnih linitskih ugljeva (slika 6.2).
Naravno ovakva podela površinskih kopova na tipove prema obliku, je samo generalna.
Bitno je napomenuti da se u praksi mogu sresti kopovi najrazličitijih oblika, bez obzira na
primenjenu tehnologiju eksploatacije, kao i tip ležišta.

47
 Slika 6.2. Površinski kop Drmno, 2016. god

Iz predhodno navedenog jasno je da se izgled površinski kopova (pružanje, dubina, oblik)

znatno razlikuje. Razlike nisu slučajne, i u službi su efikasnosti i ispunjenja ciljeva
površinske eksploatacije. Kako se može zaključiti, u najvećoj meri raličitosti su najčešće
generisane tipom, strukturom i oblikom eksploatisanog ležišta kao i primenjenom
tehnologijom eksploatacije. Važno je napomenuti da pored ležišta i primenjene tehnologije
i mnogi drugi faktori mogu uticati na izgled površinskih kopova (administrativna
ograničenja, prirodne tj. geografke karakteristike terena, ekonomski i drugi ciljevi
eksploatacije itd.).
I pored navedenih značajnih razlika u izgledu, mogu se primetiti i određena zajednička
geometrijska obeležja, odnosno pravilnosti, na kojima se zasniva konstrukcija površinskih
kopova. Važno je napomenuti da su u dasadašnjem periodu sa naučnog aspekta
definisani osnovni principi konstrukcije površinskih kopova i kao takvi često inkorporirani u
set administrativnih i zakonskih normi i praktičnih preporuka. Ipak, i pored postojanja
administrativnog i praktičnog okvira, kao i stalnog naučnog razvoja na ovom planu, pri
konstrukciji površinskog kopa neophodno je doneti značajan broj inženjerskih odluka,
kojim se optimizuje konkretno rešenje. Moguć broj izvodljivih varijanti zahteva značajno
znanje, trud i vremenske resurse, zbog čega je konstrukcija površinskih kopova izuzetno
kompleksna.

48
 6.1. KONSTRUKTIVNI ELEMENTI ETAŽE

Osnovni konstruktivni elementi površinskog kopa su etaže. Debljine ovih slojeva mogu ali
ne mora biti jednake. U praktičnom smislu eksploatacija počinje radovima na najvišoj etaži
(sloju). Kada se steknu uslovi (kada se oslobodi dovoljno prostora po dnu najviše etaže)
radovi započinju i na nižoj etaži. Ovaj proces se nastavlja sve dok se ne dostignu granice
površinskog kopa u planu i po dubini. Da bi se pristupilo različitim etažama i da bi se etaže
međusobno povezale konstruišu se transportni putevi ili rampe.
 
Svaka etaža ima gornju i donju površinu koje su rastavljene visinom etaže H (slika 1.2).
Donja i gornja površina etaže predstavljene su ivicama (linijama na crtežu) koje se
nazivaju vrh (eng. crest) ili nožica (eng. toe) etaže. Kosa površina etaže naziva se bok ili
čelo etaže (eng. banch face). Ugao koji čelo ili bok etaže gradi sa horizontalnicom je ugao
nagiba etaže (eng. face angle). Ugao nagiba etaže obeležen je sa α, na slici 6.2. Širina
etaže (eng. banch with) je horizontalno rastojanje imeđu vrha posmatrane i nožice
(podine) sledeće etaže (Šb na slici 6.3). U našoj praksi se širina etaže uobičajno naziva
berma. Važna geometriska veličina za konstrukciju površinskih kopova je i projekcija etaže
(eng. bank with) (Pk na slici 6.3). Projekcija kosine etaže se može izračunati preko
relacije:
Pk = H ꞏ ctgα

Ovi konstruktivni elementi su prikazani na slici 6.3.

 

 
Slika 6.3. Osnovni konstruktivni elementi etaže

49
6.1.1. Visina etaže

Prilikom definisanja geometrijskih elemenata etaže, visina je parametar koji pobuđuje

najveću stručni značaj i posledično naučnu pažnju. Hustrulid W, Kuchta M, Martin R
(2011) napominju da se prilikom definisanja geometrijskih elemenata etaže, uvek prvo
krene od visine etaže, kao najznačajnijeg parametra, a da ostali elementi (pre svega nagib
etaže) proističu iz usvojene visine. Ovakvo shvatanje je u potpunosti opravdano, imajući u
vidu da pravilno usvojene visine različitih etaža na kopu, značajno utiču na performanse
celokupnog proizvodnog procesa.

Pravilan (optimalan) izbor visine etaže mora da obezbedi:

- Stabilnost etaže, odnosno sve faktore sigurnog rada,

- Zahtevan kvalitet i odnosno potreban nivo selektivnosti u eksploataciji ležišta,
- Tehnološku izvodljivost u svim fazama rada (bušenje, miniranje, otkopavanje i
utovar),
- Ekonomsku i organizacionu optimalnost (minimiziranje troškova eksploatacije)

Jasno je da zbog ovako značajnih ciljeva, koji su po pravilu često medjusobno

konfrontirani, proces odabira visine etaža, neće generisati idealno već optimalno rešenje.
Takođe, jasno je da odabir visine etaže, predstavlja kompleksan problemom, za čije
rešenje je neophodno sprovesti višestruke analize. U tom smislu, početni korak je
definisanje uticajnih faktora.

Stabilnost etaže, odnosno, geomehaničke karateristike radne sredine u kojoj se etaža

nalazi imaju često presudan uticaj na odabir visine etaže. Usvojena visina etaže mora
obezbeđivati uslove stabilnosti i time sigurnost na radu ljudstva i opreme. Parcijalna
stabilnost etaže, nije kategorija koja podleže diskusiji već predstavlja normu koja se mora
ispuniti.
Ovaj faktor posebno je bitan, i najčešće presudan, na kopovima sa kontinualnom
mehanizacijom (eksploatacija lignita). Na ovakvim kopovima, u litološkom smislu, otkrivku
po pravilu predstavljaju različite varijacije gline, šljunka, peska, sa manjom ili većom
ovodnjenošću. Geomehaničke karakteristike otkopavanog materijala, u značajnoj meri
kompromituju stalne težnje proizvodjača opreme da se tehnološke mogućnosti a pre

50
svega visina otkopavanja kontinualne mehanizacije (rotornih i bagera vedričara) povećaju.
U ovakvim uslovima, kako bi se ostvarila potrebna visina otkopavanja otkrivke, bez
uvođenja novih otkopnih BTO sistema (bager-transporteri-odlagač) a u isto vreme
obezbedila i parcijalna stabilnost etaža, često se pribegava podeli etaže na više podetaža.
U ovom slučaju je se pod pojmom etaža smatra ukupna visina (zbir visina podetaža) koja
se otkopava jednim sistemom tj. bagerom. Tehnološka šema koja ilustruje ovakav slučaj
data je na slici 6.4.

Kod površinskih kopova kojima se vrši eksploatacija metaličnih ili ležišta kamena, dominira
čvršći, stenski materijal sa znatno povoljnijim geomehaničkim karakteristikama. U ovakvim
slučajevima parcijalna stabilnost etaže po pravilu nije kritičan kriterijum kod odabira visine
etaže. Geomehaničke karakteristike prisutnih litoloških članova, obično obezbeđuju znatno
veće visine etaža, od tehnoloških mogućnosti diskontinualne mehanizacije ili usvojenog
nivoa selektivnosti.

U svakom slučaju, iz navedenog se može zaključiti da geomehaničke karakteristike radne

sredine, svakako predstavljaju prvi kriterijum koji je neophodno konstatovati prilikom
usvajanja visina etaža.

Slika 6.4. Tehnološka šema podele etaže na više podetaža

51
Zahtevani kvalitet mineralne sirovine u značajnoj meri može biti parametar koji određuje
visinu etaža. Na ulasku u postrojenje za pripremu mineralnih sirovina u slučaju metala,
odnosno na deponiji termoelektrana u slučaju uglja, postoje norme o minimalnom (često
optimalnom i maksimalnom) kvalitetu sirovine (rude) koja se doprema sa kopa. Jedan od
vitalnih interesa eksploatacije na površinskim kopovima je ne samo da ispuni ove
minimalne norme, već da optimizuju isporučen kvalitet, u cilju maksimizacije profita. U
velikom broju slučajeva ovaj cilj se u značajnoj meri može ostvariti optimizacijom visine
etaža. Takođe, različitom podelom ukupne visine otkopavanja na etaže, osim na kvalitet, u
značajnoj meri se može uticati i na veličinu rezervi korisne mineralne sirovine.

Na slici 6.5, dat je primer otkopavanja sa tri različite podele prema visinama etaža i
repekusijama koje svaka podela ima na kvalitet i rezerve korisne mineralne sirovine. U
primeru se smatra da su sve tri podele, tehnološki izvodljive i da ispunjavaju uslove
stabilnosti. Zbog lakšeg objašnjenja, prikazan je uprošćen primer sa eksploatacijom
ugljenog sloja koji sadrži proslojak glinovitog uglja koji nema zahtevani minimalni kvalitet.
Na slici 6.5, pod a) prikazana je varijanta prema kojoj se glinoviti ugalj, selektivno otkopava
i tretira kao jalovina u cilju slanja na jalovište. Kako su prva i treća etaža u uglju visokog
kvaliteta, ova varijanta podrazumeva maksimalan isporučen kvalitet ka termoelektrani, ali i
minimalne rezerve uglja (ceo proslojak glinovitog uglja je odbačen iz rezervi).

Na istoj slici pod b) prikazano je otkopavanje celokupnog sloja uglja (sa proslojkom
glinovitog uglja) pomoću jedne etaže. U ovom slučaju nema selektivnog otkopavanja, zbog
čega je kvalitet otpremljenog uglja jednak ponderisanoj vrednosti svih proslojaka koji se
nalaze na etaži. To znači da, u razmatranom slučaju, varijanta b) ima najmanji kvalitet ali i
najveće rezerve.

Treća varijanta (data pod c) predstavlja selektivan rad, sa delimičnim otkopavanjem

proslojka glinovitog uglja, duž prve i treće etaže, dok se veći deo proslojka (druga etaža)
otkopava kao jalovina i šalje na odlagalište. Ova varijanta podrazumeva zadovoljavajući
kvalitet uglja, koji je manji nego u varijanti pod a) ali veći nege varijanta pod b). Takođe
varijanta pod c) obezbeđuje veće rezerve nega varijanta pod a) ali manje nego varijanta
pod b).

52
 Maksimalan kvalitet Minimalan kvalitet Zadovoljavajući kvalitet
Minimalne rezerve Maksimalne rezerve Prihvatljive rezerve

Slika 6.5. Uticaj različitih visina etaža na kvalitet i rezerve

U analiziranom slučaju sam odabir optimalne varijante zavisiće od ciljeva površinskog

kopa (potencirati kvalitet, maksimizirati rezerve, ili možda tražiti srednje rešenje) ali će
svakako zahtevati tehno-ekonomsku analizu.

Tehnološke mogućnosti opreme predstavljaju lako razumljiv kriterijum prilikom

definisanja visine etaža na površinskom kopu. I pored velike težnje mnogobrojnih
proizvodjača opreme da stalno povećavaju tehnološke mogućnosti rudarske mehanizacije,
limiti po pitanju dohvatnih visina i dubina otkopavanja će uvek postojati. Takođe, uticaj
tehnoloških mogućnosti opreme na visinu etaže, posebno je izražen ako je oprema
postojeća (npr. dopremljena sa nekog drugog kopa ili dela kopa) i nije potpuno
prilagođena novonastalim uslovima eksploatacije. Zbog smanjenja troškova, geometrijski
elementi etaže mogu se u ovome slučaju projektovati prema postojećoj opremi, a ne
obrnuto kako bi svakako bilo celishodnije.

Troškovi eksploatacije u značajnoj meri mogu zavisiti od usvojene visine etaža. Veća
visina etaža podrazumeva i kapacitativniju opremu, što sve ukupno obara troškove
jediničnog proizvoda odnosno tone otkopanog i transportovanog materijala. Ovo se pre
svega ogleda kroz smanjenje broja angažovanih mašine a sa time i smanjenja broja
zaposlenih. Dodatni benefit ovakvoga pristupa, predstavlja i uprošćena organizacija
radnog procesa (manje radnih lokacija, manje mašina i radnika).
Takođe i veća visina etaža znači da će broj etaža na površinskom kopu biti manji, čime se
značajno može smanjiti potreban broj i dužina transportnih trasa i rampi.

53
Sa ekonomskog i tehnološkog aspekta, veće visine etaža mogu imati i negativne
konsekvence. Nabavka visokokapacitativne opreme u fazi otvaranja površinskog kopa,
može značajno investiciono opteretiti poslovanje površinskog kopa. Takođe, veće visine
etaža tj. manji broj velikih mašina smanjuju operativnu fleksibilnost po pitanju selektivnog
otkopavanja i postizanja željenog kvaliteta, čime se mogu ugroziti neki od osnovnih ciljeva
proizvodnje.

Nabrojani faktori koji utiču na visinu etaža, jasni su i široko prihvaćeni u naučnoj literaturi iz
ove oblasti. Arsentenjev (1967) između nabrojanih prepoznaje i planirani intenzitet razvoja
rudarskih radova u planu i po dubini, kao i parametre bušačko-minerskih radova kao
faktore koji mogu odrediti visinu etaža.

Planirani intenzitet razvoja rudarskih radova u planu i po dubini, predstavlja deo

dugoročnog planiranja i kao takav može da utiče na visinu etaža. Za istu količinu opreme
(odnosno kapacitet) sa povećanjem visine etaže usporava se razvoj otkopnog fronta u
planu. Ovo dalje može dovesti do usporenja u stvaranju uslova za otvaranje radova na
nižim etažama, čime dugoročno može doći do pada kapaciteta.

Parametri bušačko-minerskih radova, mogu uticati u smislu da se sa povećanjem visine

bušotine mora povećati i prečnik bušotina. Hustrulid W, Kuchta M, Martin R (2011),
napominju da se upotrebom savremenih eksploziva kao i široko rasprostanjenim kosim
izvođenjem bušotina, ova zavisnost praktično više nema nekadašnji značaj.
Iz svega iznetog, jasno je da je proces određivanja visine etaža jako kompleksan i da
zahteva opsežne analize sa ciljem pronalaženja oprimuma (kompromisa) između velikog
broja uticajnih faktora. Kako napominje N. Popović (1984) racionalna visina etaže ne može
biti određena po jednom faktoru a svi faktori se ne mogu obuhvatiti jednom analitičkom
formulom. Zbog toga se se kao rešenje nameće sprovođenje posebnih analiza za svaki
konkteran slučaj. Svi autori se slažu da prilikom analize, minimalni faktori stabilnosti i
sigurnosti, moraju biti zadovoljeni.

Na današnjim površinskim kopovima, prisutne su etaže najrazličitije visine. Ipak prema

Hustrulid W, Kuchta M, Martin R (2011) na kopovima dominiraju visine etaža od 12m i
15m. Treba imati u vidu da su spomenuti autori ove zaključke formirali na osnovu svoje
preference da pre svega analiziraju površinske kopove sa diskontinualnom tehnologijom.

54
Kod nas u praksi, kada je diskontinualna tehnologija u pitanju preovladavaju kopovi sa
visinom etaža od 10 i 15 m. U slučaju diskontinualne tehnologije, visina etaža retko prelazi
15 m. Kod manjih ležišta, gde postoji potreba za selektivnim otkopavanjem, prirodno
javljaju se i znatno manje etaže.

Za razliku od iznetog, kod površinskih kopova sa kontinualnom tehnologijom, primećuju se

znatno veće varijacije u visinama etaža. Ovakva tehnologija karakteristična je za
eksploataciju lignitskih ugljeva. Niski operativni troškovi proizvodnje predstavljaju imperativ
u eksploataciji niskokaloričnih ugljeva i osnovni uslov ekonomski opravdane proizvodnje.
Jedan od bazičnih načina za realizaciju ovoga uslova jeste primena velikog kapaciteta
proizvodnje, odnosno upotreba visokakapacitativne mehanizacije (rotorni i bageri vedričari,
odlagači, transporteri sa širokim trakama). Optimalni radni uslovi za spomenutu opremu,
odnosno ekonomski opravdani projektovani značajni kapaciteti, mogu biti dostignuti samo
pri velikim visinama etaža. Današnji rotorni bageri sposobni su za otkopavanje etaža
visine preko 30 m. Ovako značajne visine etaža prisutne su na otkopavanju otkrivke, i
najčešće je njihovo dalje povećavanje ograničeno ne tehnološkim mogućnostima opreme,
već geomehaničkom stabilnošću otkopavanog materijala.

Na površinskim kopovima lignita u Srbiji, maksimalna visina etaža ide i do 30 m, mada je

ova visina relativno retka, vezana je za najviše BTO sisteme i najčešće se sporadično
pojavljuje duž otkopnog fronta. Većina etaža na otkrivci se na našim kopovima kreće u
opsegu od 10 m do 25 m (28 m). U isto vreme, zbog potrebe selektivnog otkopavanja kao i
same debljine slojeva, visine etaža na uglju se najčešće kreću u rasponu od 5 do 15 m.

Na kraju, treba napomenuti da usvojena visina konkretne etaže ne mora da bude

konstanta, već se tokom eksploatacije može menjati. Ovo je posebno karakteristično za
selektivno otkopavanje kontinualnom mehanizacijom, gde je visina etaže (etaža) u
funkcionalnoj zavisnosti od debljine sloja koji se selektivno otkopava. Kod diskontinualnih
sistema, promene visine etaža su znatno ređe. Ovde do izražaja dolazi, osnovna
karakteristika diskontinualnih sistema, a to je činjenica da se materijal sa kopa otkopava i
šalje u paketima. Na ovaj način stiču se uslovi za slanje materijala duž više destinacija,
odnosno i na odlagalište (jalovina) i u preradu (ruda). U praksi to znači da se duž iste
etaže, sa istom opremom (sistem bager-kamion) može otkopavati i jalovina i ruda (u
skladu već sa zaleganjem ležišta tj. pojavama orudnjenja duž konkretne etaže). Treba

55
napomenuti, da se i sa kontinualnim sistemima, uz primenu posebnih tehnoloških
elemenata (raspodelne stanice) mogu stvoriti uslovi za otkopavanje jalovine i rude duž iste
etaže. Takođe podrazumeva se da su visine vršnih etaža (etaže) koje izlaze na teren
promenljive u skladu sa promenom kota terena.

6.1.2. Ugao nagiba etaže

Ugao nagiba etaže predstavlja ugao koji kosi deo etaže zauzima u odnosu na horizontalu.
Ako se duž etaže ne odvijaju radovi propoznaje se samo bočni ugao nagiba. U slučaju
radne etaže, pored bočnog razlikuje se i čeoni ugao nagiba etaže (slika 6.5.). U
generalnom slučaju pod pojmom nagib etaže, kada se posebno ne naznači, misli se na
bočni nagib.

Slika 6.5. Bočni i čeoni nagib etaže

Uglovi nagiba etaža mogu znatno varirati zavisno pre svega od karakteristika materijala i
primenjene tehnologije otkopavanja (miniranja). U opštem slučaju, usvajanju nagiba etaže
predhodi usvajanje visine etaže. U tom smislu, po pravilu se bira najveći mogući nagib, koji
za projektovanu visinu obezbeđuje uslove geomehaničke stabilnosti, a tehnološki je
izvodljiv za primenjenu mehanizaciju.

56
Na kopovima na kojima dominira čvrst stenski materijal, koji u proizvodnom ciklusu
zahteva operaciju bušenja i miniranja, visina etaže se kreće u rasponu od 55 do 80.
Prema Hustrulid, Kuchta, Martin (2011), preporuka je da se na kopovima sa ovakvim
materijalom, vrednost od 65 može se koristiti kao inicijalna, tj. početna vrednost u
razmatranju ugla nagiba etaže.

Kada je kontinualna eksploatacija u pitanju, zbog prirode materijala u kome je primena ove
tehnologije moguća, uglovi nagiba etaža su očekivano manji i kreću se najčešće u
intervalu od 45 do 65. U ovome slučaju, preporuka je da se vrednost od 55, koristi kao
kao inicijalna, tj. početna vrednost u razmatranju ugla nagiba etaže. Treba napomenuti, da
pošto visina etaže može biti promenljiva, posledično se sa njom može menjati i ugao
nagiba (do nivoa tehnološke mogućnosti). Takođe sa promenom litoloških članova, tokom
napredovanja radova na etaže može doći i do promene i visine i posledično nagiba etaža.
Statističku analizu ugla nagiba etaža, vršio je Call (1986). Rezultati analize prikazani su u
vidu dijagrama (slika 6.6).

Slika 6.6. Kumulativna distribucija izmerenih uglova nagiba etaža (Call, 1986)

57
6.1.3. Algoritam za određivanje geometrijskih elemenata etaže

Sa matematičkog aspekta, problem usvajanja optimalne geometrije etaže, spada u klasu

problema sa više nepoznatih od prisutnih jednačina, zbog čega ga nije moguće analitički
rešiti. Ovakav tip optimizacionog problema karakterističan je za oblast rudarstva i po
pravilu se rešava višestrukom i višekriterijumskom analizom. Sa druge strane, sa
praktičnog aspekta, analizom svih kriterijuma i ciljeva moguće je definisati dovoljno dobro
(blisko optimalnom) rešenje. Na slici 6.7. dat je generalni algoritam sa opisom koraka u
cilju formiranja geometrijskih elemenata etaže.

Slika 6.7. Algoritam za odredjivanje geometrijskih elemenata etaže

58
Kako se sa slike vidi, prvi korak, je uvek analiza karakteristika ležišta. Analizira se veličina
ležišta (veličina budućeg kopa), tip stenskih masa u ležištu (čvrste, meke stene),
geotehničke i fizičko hemijske osobine, tip orudnjenja i njegova struktura, potreba za
selektivnim otkopavanjem i nivo selektivnosti, itd.

Na osnovu poznavanja karakteristika ležišta uspostavlja se strategija proizvodnje

(Korak_2), u okviru koje se definišu granice kopa (eksploatacione rezerve), kapaciteti,
planirani koeficijent otkrivke, potreba za selektivnim otkopavanjem, zahtevani kvalitet na
ulazu u postrojenje za pripremu, potreba otkopavanja na više lokacija, potreban broj radnih
lokacija (etaža) kako bi se ostvario kapacitet i kvalitet, itd. Ovaj korak zahteva izuzetne
stručne i vremenske resurse, i spada u domen stradeškog i dugoročnog planiranja.

Na osnovu predhodna dva koraka kojim se definišu osnovne karakteristike ležišta i

strategija i ograničenja proizvodnje, poseduje se dovoljno informacija da se grubo definišu
sistemi eksploatacije odnosno potrebna mehanizacija (Korak_3). U ovom smislu definiše
se tip (kontinualna, diskontinualna ili kombinovana) kao i osnovni gabariti opreme.
Usvajanjem generalnih karakteristika opreme, stiče se pojam o potrebnim geometriskim
parametrima etaža.

U sledećem koraku definiše se više varijanti geometrije etaža, koje u sebi imaju potencijal
da objedine usvojene zaključke o karakteristikama ležišta, strategiji proizvodnje, a u isto
vreme odgovaraju karakteristikama planirane opreme (Korak_4).

Sledeća dva koraka (Korak_5 i Korak_6), predstavljaju verifikaciju predloženih varijanti sa

ciljem formiranja skupa potencijalnih rešenja, odnosno odbacivanja rešenja koji ne
zadovoljavaju. Prihvaćena rešenja moraju biti tehnološki izvodljiva, ekonomski opravdana
(sa povoljnim odnosom kapitalnih i operativnih troškova), a u okviru propisanih
geomehaničkih normi stabilnosti.

Prihvaćen skup rešenja geometrije etaža, prolazi detaljnije analize, sa ciljem utvrđivanja
komparativnih prednosti i mana (Korak_7). Ovime se na kraju od skupa potencijalnih
rešenja izdvaja jedno kao konačno odnosno optimalno.

59
Analizom, predstavljenog algoritma stiče se utisak o značaju i kompleksnosti problema
definisanja geometrije etaža. Ipak treba imatu na umu da je posebno teško definisati prva
dva tri koraka u algoritmu (karakteristike ležišta, strategiju proizvodnje i karakteristike
opreme). Nakon ovoga, veliki broj potencijalnih rešenja se odbacuje, odnosno ostaje samo
manji skup varijanti koje imaju epitet potencijalnog optimalnog rešenja i kao takve ulaze u
dalju analizu.

6.1.4. Širina radne površi

Za etaže koje su u eksploataciji karakteristična je i širina radne površi (Šrp). Deo sa etaže
koji se trenutno eksploatiše možemo nazvati radni blok. Širina radne površi je definisana
kao horizontalno rastojanje imeđu vrha posmatrane i novog položaja nožice sledeće etaže
(položaj nakon eksploatacije radnog bloka). Ovo je prikazano na slikama 6.8. i 6.9.

Radni blok

Celo etaže

ŠB ŠB
ŠB

ŠRP

Slika 6.8. Osnovni konstruktivni elementi etaže

Širina radne površi je u funkciji primenjene tehnologije i sastoji se iz širine bloka koji se
otkopava (S), uključujući i širinu odminiranog materijala ako se vrši miniranje (X), širine

60
potrebne za postavljanje, utovar transportnih sredstava i transportne komunikacije (T) i
zaštitnih rastojanja prema gornjoj ivici donje etaže (z) i donjoj ivici etaže na
kojoj se radi (c).
Šrp = S + X + T + C + Z

ŠB

BLOK

ŠB Širina bloka
Z T C S
ŠRP

Slika 6.9. Osnovni konstruktivni elementi etaže

61
6.2. KONSTRUKTIVNI ELEMENTI SISTAMA ETAŽA

Svaki površinski kop predstavljen je sistemom etaža kojima je ležište obuhvaćeno od

podine do izlaska na teren. Osnovni konstruktivni parametri koji definišu sistem etaža su:

- Vertikalna podela ležišta,

- Ugao nagiba radne kosine površinskog kopa,
- Ugao nagiba završne kosine površinskog kopa,
- Širina etažne ravni na radnoj kosini površinskog kopa,
- Širina etažne ravni na završnoj kosini površinskog kopa.

Vertikalna podela ležišta - Sistem etaža je definisana vertikalnom podelom ležišta.

Vertikalna podela ležišta od ključnog je značaja za uspešnu eksploataciju i uslovljena je
geološkim, tehničko – tehnološkim i ekonomskim faktorima. Vertikalna podela ležišta na
etaže generalno znači da treba odrediti visine etaža i nivelete etažnih ravni (slika 6.10).

E 482

H=7 m
E 475
H = 15 m

NIVELETE E 460
ETAŽNIH
H = 10 m

RAVNI
VISINE
450 ETAŽA

Slika 6.10. Elementi vertikalne podele površinskog kopa

Osnovni cilj vertikalne podele na površinskom kopu je definisanje takvih visina i takav
vertikalan raspored etaža, kako bi se dobio traženi, odnosno potreban kvalitet na ukupno
najvećoj visini svih etaža površinskog kopa kojim je zahvaćeno ležište. Svaka mineralna
sirovina okarakterisana je ograničenjima u pogledu kvalitativnih karakteristika.
Ograničenjima je određen najmanji sadržaj korisnih komponenti i najveći dozvoljeni
sadržaj štetnih komponenti. Minimalan sadržaj korisne mineralne sirovine kao
ograničavajući faktor, tipičan je za metalična ležišta, dok kod nemetaličnih mineralnih

62
sirovina pored minimalnog sadžaja korisne mineralne sirovine kao bitan ograničavajući
faktor ističe se i minimalan dozvoljen sadržaj štetnih mineralnih materija. Ovo zapravo
znači da je potrebno usvojiti takvu vertikalnu podelu koja obezbeđuje što je moguće veće
iskorišćenje rezervi. Vertikalna podela takođe mora zadovoljiti sva tehničko tehnološka
ograničenja (radne karakteristike eventualno već prisutne opreme i postojeće opreme na
tržištu) kao i geomehanička ograničenja svojstvena konkretnoj radnoj sredini. Usvajanje
vertikalne podele na površinskom kopu, kao što se vidi, predstavlja kompleksan problem
za čije je rešenje neophodna detaljna analiza mnogih faktora.

Ugao nagiba radne kosine površinskog kopa (r) - Ugao nagiba radne kosine (radnog

boka) površinskog kopa karakteristika je sistema etaža na kojima se vrše radovi. Ovo je
ugao između horizontalne ravni i linije koja spaja nožicu najniže i vrh najviše etaže sistema
etaža u radu (slika 6.11).

Šrp

B
Šrp - Širina radne površi

Šrp B - Širina etaža na kojima se

trenutno ne izvode radovi

r r - Ugao nagiba radne kosine

Slika 6.11. Konstruktivne karakteristike radne kosine površinskog kopa

Širina etaža na radnoj kosini površinskog kopa utvrđuje se iz uslova potrebne širine radne
površine i time uslovljava ugao nagiba radne kosine. Zbog potreba da se obezbede radni

platoi tokom eksploatacije ugao nagiba radne kosine (r) najčešće je manji od ugla

nagiba završne kosine površinskog kopa.

63
Ugao nagiba završne kosine površinskog kopa (z) - Ugao nagiba završne kosine

karakteriše sistem etaža na kojima su radovi završeni. Slično predhodnom ugao nagiba
završne kosine zapravo je ugao između linije (koja spaja nožicu najniže i vrh naviše etaže)
i horizontalne ravni (slika 6.12.).

B
B - Širina etaža (završeni radovi)

B z - Ugao završne kosine

z

Slika 6.12. Konstruktivne karakteristike završne kosine površinskog kopa

Ovaj ugao definiše se na osnovu geomehaničkih karakteristika radne sredine u kojoj se

eksploatacija vrši. Zbog razlika u geomehaničkim karakteristikama ugao nagiba završne
kosine može biti različit po obodu površinskog kopa. Takođe i visina završne kosine se
može razlikovati po obodu površinskog kopa.
Sobzirom da karakteriše sistem etaža na kojima su radovi završeni, ugao nagiba završne
kosine ne zavisi od karakteristika tehnologije koja je tokom eksploatacije korišćena, već
zavisi samo od geomehaničkih karakteristika radne sredine. Imajući ovo u vidu, jasno je da

je ugao nagiba završne kosine (z) obično i u opštem slučaju, veći od ugla nagiba radne
kosine (r). Širina etaža u završnoj kosini površinskog kopa određuje se proračunom kao
razlika projekcija kosine etaže i završne kosine na visini etaže.
B = H  ctgz – H  ctgz = H  (ctgz – ctge)
Gde su:
z – Ugao nagiba završne kosine površinskog kopa
e – Ugao nagiba etaže
H – Visina etaže

64
U slučaju kada su sve etaže u završnoj kosini istih konstruktivnih karakteristika (iste visine
i isti uglovi nagiba etaža) i širine tih etaža su međusobno jednake i iznose:
Hz  ctg z  ctg e 
B=
n 1
Gde su:
Hz – Visina završne kosine (ukupna visina svih etaža)
z – Ugao nagiba završne kosine površinskog kopa
e – Ugao nagiba etaže
n – Broj etaža u završnoj kosini

U slučaju kada su visine i nagibi etaža, u završnoj kosini, različiti (slika 6.7) širine etaža
računaju se preko sledećih relacija:
- Širina prve (najniže) etaže:
B1 = H1  (ctgz – ctg1) + (H2  (ctgz – ctg2)/2)
- Širina poslednje (najviše) etaže:
Bn-1 = Hn  (ctgz – ctgn) + (Hn-1  (ctgz – ctgn-1)/2)
- Širina svih ostalih etaža osim prve (najniže) i poslednje (najviše) etaže:
Bi = (Hi  (ctgz – ctgi) + Hi+1 (ctgz – ctgi+1))/2
Gde su:
z – Ugao nagiba završne kosine površinskog kopa
Hi – Visina i-te etaže (i = 1 do n)
i – Ugao nagiba i-te etaže (i = 1 do n)
n – Broj etaža u završnoj kosini

6.3. PREDSTAVLJANJE SISTEMA ETAŽA (POVRŠINSKOG KOPA) U PLANU

Osim na profilima sistem etaža (odnosno kontura površinskog kopa) se prikazuje i na

situacionim planovima. Na slici 6.13. (pod a) prikazan je sistem etaža površinskog kopa
pomoću profila, dok je na istoj slici (pod b) isti taj sistem prikazan na situacionom planu.
Planski prikaz zapravo predstavlja pogled odozgo (iz ptičje perspektive) na površinski kop.
Pri planskom prikazu površinskog kopa postoje izvesni standardi u crtanju koji se moraju
ispoštovati. Donje ivice kosina etaža prikazuju se tankim linijama (najčešće debljine 0,1 ili
0,2 mm), dok se gornje ivice kosina etaže predstavljaju debelim linijama (najčešće debljine

65
0,3 ili 0,6 mm). Prema standardima linije koje obeležavaju gornje ivice kosina etaža treba
da budu 3 puta deblje od linija koje označavaju donju ivicu etaža (slika 6.8.). Kosine etaža
takođe treba obeležiti paralelnim linijama, normalnim na gornju i donju ivicu kosine. Svaka
srednja (svaka druga) linija se pruža do polovine rastojanja između gornje i donje ivice
etaža dok ostale linije spajaju gornju i donju ivicu. Na ovaj način sem što se označavaju
same kosine etaža, dodatno se označava razlika između gornje i donje etaže. Širine
etažne ravni moraju imati obeleženu niveletu odnosno nadmorsku visinu na kojoj se
nalaze (slika 6.13.).

390
Profil P-P'

380

E370 E370
370

E360 E360
360

E350
350

340

a)
370

360

P P'

2.
370

360

370
360

350

1.
360

370
b)

1.  Obeležavanje Gornja ivica etaže

kosine etaže
2. Obeležavanje nivelete Donja ivica etaže
etažne ravni

Slika 6.13.Predstavljanje sistema etaža (površinskog kopa) u planu

66
6.3.1. Konstrukcija završne konture površinskog kopa

Da bi se pristupilo konstruisanju završne konture površinskog kopa u planu neophodno je

definisati eksploatacione granice posmatranog ležišta i sve konstruktivne elemente
vertikalne podele u završnoj kosini. Donja površina (dno) površinskog kopa određena je
geološkim granicama ležišta (najčešće kod ugljeva) ili granicama kvaliteta mineralne
sirovine (metalična ležišta) i zbog uslova zaleganja ležišta često nije ravna. Donja površina
površinskog kopa zapravo predstavlja podinu zahvaćenog ležišta. Podina ležišta se
definiše izolinijama podine. Konstrukcija površinskog kopa izvodi se tako što se od podine
ležišta nanosi projekcija kosine etaže (Pk), a zatim širina etaže (B) u završnoj kosini. Ovaj
postupak se ponavlja (nanosi se projekcija Pk a zatim širina etaže B) sve do izlaska na
teren. Nanošenjem projekcije kosine dobija se gornja ivica etaže, dok se nanošenjem
širine etaže dobija donja ivica sledeće etaže. Kosina, prve (najniže) etaže koja okonturuje
podinu i zadnje etaže koja izlazi na teren, najčešće nisu u svojoj punoj visini već im je
visina tokom pružanja promenljiva. To se javlja kao posledica činjenice da podina
površinskog kopa najčešće nije idealno ravna, što je takođe i slučaj sa terenom na koji
izlazi zadnja (najviša) etaža. Sobzirom na ovo ni projekcije najviše i najniže etaže,
najčešće neće biti u punoj širini. Ovo je prikazano na slici 6.14. (pod a) prikaz na profilu,
pod b) prikaz u planu).

67
 Slika 6.14. Primer završne konture površinskog kopa

Na slikama od 6.15. do 6.18. dat je postupak (korak po korak) projektovanja završne

kosine površinskog kopa.

68
Na slici 6.15. prikazana je konstrukcija etaža E310, E320 i E330. Etaža E310 ima
promenjljivu visinu, što je posledica neravne površine podine ležišta (predstavljena
zelenim izolinijama).

330
320

Slika 6.15. Konstrukcija etaža 310, 320 i 330

69
 360
350
340
330
320

Slika 6.16. Konstrukcija etaža 340, 350 i 360

380
370
360
350
340
330
320

Slika 6.17. Konstrukcija etaža 370 i 380

70
 400
390
380
370
360
350
340
330
320

Slika 6.18. Konstrukcija etaža E390 i E400

Etaže E390 i E400 izlaze na teren. Sozirom da teren nije ravan visine ovih etaža (samim
tim i širina njihovih projekcija) će biti promenljiva. Na slikama od 6.15. do 6.18. prikazana
je konstrukcija završne konture površinskog kopa sa ucrtanom transportnom trasom. Zbog
značaja pravilnog projektovanja transportne trase u narednom poglavlju dat je detaljan
opis njene konstrukcije.

71
6.3.2. Konstrukcija transportnih rampi

Transport, kako otkopane mineralnie sirovine tako i otkrivke, predstavlja obaveznu

tehnološku operaciju na svakom površinskom kopu. U opštoj podeli troškova tehnološka
operacija transporta učestvuje najčešće sa 40 - 60% (a nekad i više). Iz tog razloga pri
usvajanju transportne tehnologije i kasnije pri konstruisanju transportnih trasa treba
posvetiti posebnu požnju kako bi projektovano transportno rešenje bilo optimalno,
odnosno kako bi se troškovi sveli na minimum.
Prema tehnologiji rada možemo razlikovati sisteme kontinualnog i diskontinualnog
transporta. Kod kontinualnih tehnologija za transport materijala sa površinskog kopa se
pre svega koriste transporteri sa trakom koji mogu biti mogu biti etažni, vezni i glavni
izvozni transporteri. Za glavne izvozne transportere neohodno je projektovati trasu čiji
nagib ne prelazi 18. Kod trasa transportera karakteristični su pravac i dužina. Svaka
promena pravca zahteva instalaciju novih transportera sa pogonskim stanicama, dok se
dužina transportera mora verifikovati preko potrebne snage pogona. Da bi transporteri sa
trakom savladali kosine etaža neophodno je konstruisati prelazne rampe. Primeri etažnih
rampi za transportere dati su na slici 6.19.

120 100

105
80

95

Slika 6.19. Primer etažnih rampi za transportere

Konstruisanje puta, u okviru konture površinskog kopa, je karakteristika diskontinualnih

sistema eksploatacije. Putevi mogu biti sa promenljivom i stacionarnom trasom. Putevi sa

72
stacionarnom trasom su glavni izvozni putevi, a putevi sa promenljivom trasom su etažni
putevi. Kao i u slučaju transportnih traka, da bi putevi savladali kosine etaža neophodno je
konstruisati prelazne rampe. Trase puteva se moraju planirati u početnim fazama
projektovanja površinskih kopova, jer značajno mogu uticati na uglove kosina, a samim tim
i na količine koje treba otkopati. Završne kosine površinskih kopova, bez ucrtanih
transportnih trasa, mogu biti razmatrane u preliminarnim fazama projektovanja. Njihovo
kasnije razmatranje može dovesti do značajnog povećanja količine otkrivke ili smanjenja
količine planiranih rezervi.
Prilikom prilikom projektovanja puteva neophodno je odgovoriti na veliki broj pitanja:

1. Prva odluka koju treba doneti je gde put napušta konturu površinskog kopa. Ovo pre
svega zavisi od položaja drugih objekata u tehnološkom lancu proizvodnje (položaj
drobilice, odlagališta, presipnog mesta itd.)
2. Da li ima potrebe za jednim ili više transportnih puteva. Više transpornih puteva
omogućava veću fleksibilnost operacija, ali može i značajno povećati troškove
povećavajući količinu otkrivke za otkopavanje.
3. Da li će putevi (prelazne rampe) biti konstruisani, a kasnije i izvedeni, na unutrašnju ili
spoljašnju stranu ili kombinovano (delimično na unutrašnjoj, a delimično na spoljašnjoj
strani) kosine površinskog kopa i da li će trase puteva biti promenljive ili stacionarne.
4. Da li će se put pružati spiralno duž kosine površinskog kopa, ili će put imati serpentine.
5. Koliko traka će put imati. Najčešće se konstruišu putevi za dvosmerni saobraćaj, ali put
može imati i jednu trasu (jednosmerni saobraćaj). Takođe put može imati i više trasa.
6. Koliki nagib puta treba da bude? Pri projektovanju trase puteva treba težiti da ona ne
pređe nagib od 8 %, mada praksa sa površinskih kopova, pokazuje da duž kraćih
deonica trase puteva mogu imati i nagib do 10 %.
Kao što je već bilo rečeno putevi (odnosno prelazne rampe) na površinskim kopovima se
mogu konstruisati na spoljašnju stranu, unutrašnju stranu kosine površinskog kopa ili
kombinovano (slika 6.20.).

73
 Slika 6.20. Konstrukcija prelaznih rampi na:
a) na spoljašnju stranu kosine, b) na unutrašnju stranu kosine, c) kombinovano

U sledećih nekoliko koraka biće objašnjena konstrukcija glavnog izvoznog puta na

unutrašnjoj, spoljašnjoj strani kosine površinskog kopa, kao i konstrukcija serpentina.

Konstrukcija glavnog izvoznog puta na unutrašnju stranu završne kosine:

Za primer ćemo uzeti površinski kop koji se sastoji od četiri etaže. Radi pojednostavljenja
postupka prikazane su samo gornje ivice etaža završne kosine (slika 6.21.).

Slika 6.21. Gornje ivice etaža završne konture površinskog kopa

74
Korak 1. Pri konstrukcija puta na unutrašnju stranu završne kosine kreće se od dna
površinskog kopa. Tačka (A) gde će najniža rampa seći vrh najniže etaže mora se
odabrati pažljivo, jer od ove tačke zavisi gde će put iz kopa izaći na teren. Glavni izvozni
put u ovom primeru biće konstruisan duž severne i istočne strane završne kosine.

Korak 2. Na osnovu poznate visine etaže (H) i projektovanog nagiba puta (I) možemo
sračunati dužinu (L) rampe potrebnu za savlađivanje jedne kosine.
100  H
D=
I
Ako za primer uzmemo da je visina etaže 10 m, projektovani nagib puta 8 % dužina rampe
bi iznosila
100  H 100 10
L=   125m
I 8

Tačka B se dobija kao presek šestarom nanesenog luka poluprečnika L, iz tačke A i vrha
naredne etaže u kosini (slika 6.22). Tačke C i D se dobijaju na isti način. Tačke A, B, C i D
predstavljaju zapravo tačke preseka budućeg puta sa gornjim ivicama etaža.

Slika 6.22. Korak 2. u konstrukciji puta

75
Korak 3. Linije čija je dužina jednaka projektovanoj širini puta (W), crtaju se normalno na
gornje ivice etaža iz tačaka A, B, C i D ka unutrašnjoj strani završne kosine. Krajevi ovih
linija obeleženi su malim slivima a, b, c, d. Iz tačke a crta se linija loja je u početku
paralelna gornjoj ivici najniže etaže, a kasnije joj se polako približava do konačnog
spajanja u tački a (slika 6.23).

Slika 6.23. Korak 3-a. u konstrukciji puta

Iz tačaka b, c i d crtaju se linije paralelne sa linijom a-a do spajanja sa narednim gornjim

ivicama etaža (slika 6.24). Ove linije predstavljaju nove gornje ivice etaža, čije je
pomeranje (u ovom slučaju ka unutrašnjosti konture) neophodno kako bi se stvorio prostor
za konstrukciju puta.

Slika 6.24. Korak 3-b. u konstrukciji puta

76
Korak 4. Linije koje predstavljaju stare gornje ivice etaža se uklanjaju (slika 6.25.) i
ostaje kontura sa ucrtanim ivicama rampi.

Slika 6.25. Korak 4-a. u konstrukciji puta

Spajanjem ivica rampi dobija se projektovani put. Da bi se savladala najniža etaža treba
dodati još jednu rampu do dna površinskog kopa. Docrtavanjem donjih ivica kosine po
šablonu prikazanom na slici 6.26. završava se konstrukcija puta.

Slika 6.26. Korak 4-b. u konstrukciji puta

77
Konstrukcija glavnog izvoznog puta na spoljašnju stranu završne kosine:

Korak 1. Konstrukcija puta na spoljašnju stranu završne kosine suštinski je veoma

slična predhodnoj konstrukciji. U ovom slučaju kreće se od najviše etaže odabirom tačke A
Tačka A gde će naviša rampa seći vrh najniže etaže mora se odabrati pažljivo, jer od ove
tačke zavisi gde će put izaći na dno kopa. Glavni izvozni put i u ovom primeru biće
konstruisan duž severne i istočne strane završne kosine.
Korak 2. Dužina rampe se računa isto kao u predhodnom primeru iz poznate visine
100  H
etaže (H) i projektovanog nagiba puta (I). D=
I
Izračunata dužina rampi nanosi se čime se dobijaji tačke (B, C, D) preseka puta sa ostalim
etažama.

Slika 6.27. Korak 2. u konstrukciji puta

Korak 3. Identičan je koraku 3. u predhodnoj konstrukciji sa tom razlikom što se linije
čija je dužina jednaka projektovanoj širini puta (W), crtaju normalno na gornje ivice etaža iz
tačaka D, C, B i A ka spoljašnjoj strani završne kosine. Krajevi ovih linija obeleženi su
malim slovima a, b, c i d. Iz tačke a crta se linija koja je u početku paralelna gornjoj ivici
najviše etaže, a kasnije joj se polako približava do konačnog spajanja u tački a (slika
6.23). Iz tačaka b, c, i d crtaju se linije paralelne sa linijom a-a do spajanja sa narednim
gornjim ivicama etaža (slika 6.28.). Ove linije predstavljaju nove gornje ivice etaža, čije je
pomeranje (u ovom slučaju ka spoljšnjoj strani konture) neophodno kako bi se stvorio
prostor za konstrukciju puta. .

78
 Slika 6.28. Korak 3. u konstrukciji puta
Korak 4. Linije koje predstavljaju stare gornje ivice etaža se uklanjaju (slika 6.29.) i
ostaje kontura sa ucrtanim ivicama rampi.

Slika 6.29. Korak 4-a. u konstrukciji puta

Spajanjem ivica rampi dobija se projektovani put. Da bi se savladala najniža etaža treba
dodati još jednu rampu do dna površinskog kopa. Docrtavanjem donjih ivica kosine po
šablonu prikazanom na slici 6.30. završava se konstrukcija puta.

Slika 6.30. Korak 4-b. u konstrukciji puta

79
6.4. VERIFIKACIJA STABILNOSTI KOSINA NA POVRŠINSKOM KOPU

Prilikom projektovanja površinskih kopova posebna pažnja se mora posvetiti stabilnosti

završne kosine i kosine etaže. Nedovoljno stabilne kosine mogu značajno ugroziti
proizvodnju na površinskom kopu. To se pre svega ogleda u činjenici da konstruisana
kosina čija stabilnost nije dovoljno ili dobro proverena predstavlja stalnu pretnju (opasnost
koja čeka da se dogodi) za opremu i ljudstvo na kopu. Iz tog razloga stabilnost kosine
(završna kosina ili kosina etaže) moraju se verifikovati (proveriti) prema dve metode
(glavna i kontrolna metoda). Postoji više u praksi dokazanih i afirmisanih metoda, a izbor
dve kojima će se vršiti verifikacija zavisi pre svega od od konkretnih uslova radne sredine.
Osnovni parametri na osnovu kojih se vrši verifikacija stabilnosti kosine su:
- visina kosine,
- fizičko mehaničke karakteristike materijala radne sredine (zaprminska masa materijala,
ugao unutrašnjeg trenja, koheziju, čvrstoću na pritisak, istezanje, smicanje itd.
- Inženjersko-geološke karakteristike, koje definišu raspucalost, blokovitost, orjentaciju
pukotina, rasedne linije, zone kontakata različitih materijala, predisponirane ravni loma ...
- strukturne karakteristike i raspored različitih materijala na visini kosine, uz utvrđivanje da
li je kosina višeslojna, homogena ili heterogena,
- hidrogeološke osobine radne sredine,
- dodatna opterećenja terena u kome se izvodi kosina itd.
Rezultati analize stabilnosti treba da verifikuju ugao nagiba kosina površinskog kopa, koji
zadovoljava minimalni faktor sigurnosti koji je zakonski propisan i za završnu kosinu iznosi
najmanje 1.3, dok za kosinu etaže iznosi najmanje 1.1. Pri projektovanju površinskog kopa
treba težiti maksimalnim uglovima nagiba kosina, za čije veličine su faktori sigurnosti u
zakonski propisanim granicama. To je pre svega bitno zbog činjenice da se sa
smanjenjem ugla nagiba kosina, povećava i faktor sigurnosti, ali se i drastično povećava i
količina otkrivke i jalovine koju je potrebno eksploatisati. Ovo je najbolje vidljivo na
dijagramu koji pokazuje zavisnost količina otkrivke i jalovine koja je zahvaćena završnom
konturom od promene ugla završne kosine (dijagram 6.31.). Sa dijagrama je vidljivo da je
za dubinu površinskog kopa od H = 170 m i ugao nagiba završne kosine od 50, potrebno
eksploatisati 10 ꞏ 106 tona otkrivke i jalovine. Ako bi se za istu dubinu površinskog kopa
usvojio ugao završne kosine od 40, količina otkrivke i jalovine koju bi završna kontura
obuhvatila bi iznosila 10 ꞏ 106 tona. Sa grafika je dalje vidljivo da se za pomatranu dubinu

80
od H = 170 m, sa svakim smanjenjem ugla nagiba završne kosine za 10, količina otkrivke
i jalovine zahvaćena konturom povećava za duplo. Slična funkcionalna zavisnost količina
otkrivke od ugla završne kosine javlja se i za druge dubine površinskog kopa.

Slika 6.31. Zavisnost količina otkrivke i jalovine koja je zahvaćena završnom konturom od
ugla završne kosine

Kao što je već rečeno po obodu površinskog kopa mogu se javiti visinske razlike između
dna površinskog kopa i površine terena, odnosno razlike u visini završne kosine. Pošto je
pri proračunu faktora sigurnosti visina kosine jedan od osnovnih faktora, jasno je da će pri
istim uslovima radne sredine, završne kosine različitih visina, imati i različite uglove
nagiba. Za manje visine kosina moguće konstruisati veće uglove nagiba kosine i obratno.

81
 Severna kosina

Sredina 1.
E370

E360

3 4°
370
Sredina 4. Sredina 2.
360
Zapadna kosina Istocna kosina
370
360

360

370
E370
350 E370
E360
41°

E360

28°
360

370

Južna kosina

Sredina 3.
E370

E360
33°

Slika 6.32. Različiti uglovi nagiba završne kosine duž oboda površinskog kopa

Za kosine čije se visine razlikuju po obodu površinskog kopa, (a osobine sredine u kojima
se kosine nalaze se bitnije ne razlikuju) uglovi nagiba se mogu odrediti prema dijagramu
datom na slici 6.33. Na ovom dijagramu je prikazana zavisnost ugla završne kosine od
visine kosine, pri konstantnom faktoru sigurnosti. Sa dijagrama vidimo da je za faktor
sigurnosti Fs = 1.3 i visinu kosine H1 odgovarajući ugao završne kosine z1. Za različite
visine kosina i isti faktor sigurnosti sa grafika se lako pronalazi odgovarajući ugao nagiba
kosine.

Slika 6.33. Dijagram zavisnosti ugla od visine završne kosine

82
6.5. DEFINISAJNE KOEFICIENTA OTKRIVKE (Ko)

Veoma bitnu karakteristika površinskih kopova predstavlja odnos količina otkrivke

(jalovine) prema količinama korisne mineralne sirovine. Ovaj odnos karakteriše se kao
koeficient otkrivke (Ko). Uzmimo za primer rudno telo (ležište), radi pojednostavljenja,
pravilnog geometriskog oblika tj. oblika valjka (Slika 6.34.).

Slika 6.34. Oblik posmatranog rudnog tela

Rudno telo se pruža od površine terena do neke dubine h. Zapremina rudnog tela je
izražena preko relacije:
Vr =  ꞏ r2 ꞏ h
gde je r radijus valjka, odnosno rudnog tela.
Da bi eksploatisali korisnu mineralnu sirovinu moramo rudno telo obuhvatiti konturom
površinskog kopa. Rudno telo će se eksploatisati u seriji horizontalnih slojeva, koji zapravo
predstavljaju etaže. Zbog idealnog oblika rudnog tela, i sam površinski kop će imati oblik
pravilne obrnute kupe (slka 6.35.).

83
 Slika 6.35. Ležište obuhvaćeno konturom površinskog kopa

Kose stranice kupe zapravo predstavljaju završnu kosinu površinskog kopa, a ugao pod
kojim su konstruisane stranice kupe (), predstavlja ugao nagiba završne kosine. Ukupna
zapremina konstruisane kupe iznosi:
1
Vo =  ꞏ R2 ꞏ H c
3
Ukupna zapremina koja će se eksploatisati iznosi:
1 1
Ve = Vo - Vm =  ꞏ R2 ꞏ Hc -  ꞏ r2 ꞏ h
3 3
1
pri čemu je Vm =  ꞏ r2 ꞏ h zapremina vrha kupe koja se ne eksploatiše.
3
Zapremina jalovine koja će se ekploatisati iznosi:
V j = V e -  ꞏ r2 ꞏ h

Jedan od osnovnih načina verifikacije geometriske efikasnosti u eksploataciji ležišta

postiže se uvođenjem koeficienta otkrivke (Ko). Koeficientom otkrivke definiše odnos
količina otkrivke (jalovine) koju je neophodno otkopati kako bi se eksploatisala željena
količina korisne mineralne sirovine. Koeficient otkrivke predstavlja se najčešće u sledećem

obliku: Ko =
  , međutim otkrivku (jalovinu) i korisnu mineralnu sirovinu je moguće
V j m3
V m 
r
3

Otkrivka (tona)
upoređivati na osnovu težina istih: Ko = , a često se (kod ugljeva)
Minera ln a sirovina (tona)

84
Ko predstavlja kao odnos zapremine otkrivke koju je neophodno eksploatisati i težine
Otkrivka (m 3 )
eksploatisane mineralne sirovine: Ko = .
Minera ln a sirovina (tona)
Ako upoređujemo zapremine (ili težine) otkrivke i korisne mineralne sirovine obuhvaćene
završnom konturom površinskog kopa, onda govorimo o srednjem Ko(srednji). U našem
primeru (slika 6.35.) srednji koeficient otkrivke bi iznosio:
Vj Ve  r 2  h
Ko(srednji) = 
Vr r 2  h
Međutim ako uporedimo zapremine odnosno težine otkrivke i korisne mineralne sirovine,
eksploatisane u nekom kraćem vremenskom intervalu (dan, mesec, godina), onda
govorimo o tekućem koeficientu otkrivke Ko(tekući). Ako predpostavimo da je za period od
mesec dana otkopana zapremina od Xr (m3) korisne mineralne sirovine i Yj (m3) otkrivke
(jalovine), onda će tekući koeficient otkrivke za taj mesec iznositi:
X r (m 3 )
Ko(tekući) =
Y j (m 3 )

Pored srednjeg i tekućeg koeficienta otkrivke za eksploataciju ležišta veoma je važno

definisati i granični koeficient otkrivke Ko(gr). Granični koeficient otkrivke predstavlja
maksimalno dozvoljen odnos zapremina (količina) otkrivke koju je neophodno otkopati da
bi se dobila željena zapremina (količina) korisne mineralne sirovine. Granični koeficient
otkrivke igra veoma bitnu ulogu prilikom određivanja granica površinskog kopa. To se
najbolje može demonstrirati na sledećem primeru.
Posmatramo profil površinskog kopa (slika 6.36.) sa sledećim karakteristikama:
- Visina etaža na kopu je He = 25 m ,
- Ugao nagiba završne kosine je z = 45,
- Širina dna kopa na profilu je fiksna i iznosi 100 m
Osobine ležišta, koje je obuhvaćeno konturom površinskog kopa, su:
- Zbog pojednostavljenja ležište, na profilu, ima oblik pravougaonika,
- Ležište izlazi na površinu terena, dok dubina pružajna ležišta nije definisana, tj.
ležište se u dubinu pruža znatno ispod dna površinskog kopa,
- Širina ležišta na profilu (manja) stranica pravougaonika iznosi 200 m,
- Sadržaj korisne mineralne sirovine u ležištu je konstantan.

85
 Slika 6.36. Promena koeficienta otkrivke sa produbljavanjem površinskog kopa

Originalno kop na ovom profilu ima dubinu 150 m, odnosno sastoji se od 6 etaža visine
25 m. Površina korisne mineralne sirovine zahvaćena ovim kopom je:
A1 = 200 ꞏ 100 + 50 ꞏ 150 = 27.500 m2
Površina jalovine zahvaćena ovom originalnom konturom površinskog kopa iznosi:
Aj = A2 + A2 = 100 ꞏ 100 = 10.000 m2
Srednji koeficient otkrivke u ovom slučaju bi bio:
Aj 10.000
Ko(srednji) =   0,36
A1 27.500
Ako dubinu kopa povećamo konstruisanjem dodatne 7 etaže, povećaćemo i ukupnu
količinu eksploatisane korisne mineralne sirovine, ali i ukupnu količinu jalovine.
Površina korisne mineralne sirovine koja je zahvaćena dodavanjem sedme etaže je:
A4 = 25 ꞏ 100 + 2 ꞏ (50 ꞏ 25) = 5.000 m2
Površina jalovine koja je zahvaćena dodavanjem sedme etaže je:
2 ꞏ A3 = 125 ꞏ 125 - 100 ꞏ 100 = 5.625 m2
Tekući koeficient otkrivke u za mase sa sedme etaže je:
5.625
Ko(tekući) =  1,125
5.000

Srednji koeficient otkrivke u slučaju dodavalja sedme etaže je:

86
 A j  A4 15.625
Ko(srednji) =   0,48
A1  2 A3 32.500
Ako se dubina kopa dalje povećava dodavanjem 8 etaže, povećava se i površina korisne
mineralne sirovine zahvaćena konturom ponovo za A6 = 5.000 m2. Površina jalovine koja
je zahvaćena dodavanjem osme etaže je:
2 ꞏ A5 = (150)2 - (125)2 = 6.875 m2
Tekući koeficient otkrivke u za mase sa osme etaže je:
6.875
Ko(tekući) =  1,375
5.000
Srednji koeficient otkrivke u slučaju dodavalja osme etaže je:
22.500
Ko(srednji) =  0,6
37.500
Ako se dalje nastavi sa produbljivanjem kopa konstrukcijom devete etaže, površina
zahvaćene korisne mineralne sirovine će se ponovo povećati za A8 = 5.000 m2, dok će se
površina zahvaćene jalovine povećati za:
2 ꞏ A7 = (175)2 - (150)2 = 8.125 m2
Tekući koeficient otkrivke u za mase sa devete etaže je:
8.125
Ko(tekući) =  1,625
5.000
Srednji koeficient otkrivke u slučaju dodavalja devete etaže je:
30.625
Ko(srednji) =  0,72
42.500
Kao što se vidi iz primera uvođenjem svake nove etaže i produbljivanjem površinskog
kopa, povećava se površina zahvaćene korisne mineralne sirovine (za 5.000 m2) ali sa
njom i površina zahvaćene jalovine. Pri konstrukciji svake nove etaže profit ostvaren
povećanjem zahvaćene površine korisne mineralne sirovine mora da bude dovoljan da
pokrije sve troškove ekploatacije. Pri konstrukciji svake nove etaže površina zahvaćene
mineralne sirovine povećava za konstantnih 5.000 m2, a površina zahvaćene jalovine
rapidno skače sa svakom novom etažom. Sve to dovodi do zaključka da postoji momenat
u kome je profit ostvaren zahvatanjem novih dodatnih količina korisne mineralne sirovine
jednak ukupnim trškovima eksploatacije (troškovi eksploatacije daodatne količine
mineralne sirovine i dodatne količine jalovine). Odnosno postoji tekući koeficient za čiju
vrednost je ostvaren profit jednak troškovima eksploatacije. On zapravo predstavlja i
granični koeficient otkrivke jer definiše granice kopa.

87
 7. ODREĐIVANJE GRANICA POVRŠINSKOG KOPA

Jedan od osnovnih problema pri projektovanju površinskih kopva predstavlja

određivanje granica površinskih kopova. Određivanje granica površinskih kopova
zasnovano je na kombinaciji ekonomskih i geololoških faktora ležišta kao i na usvojenim
konstruktivnim elemenata opisanih u predhodnom poglavlju i tehnoloških karakteristika
planirane opreme. Takođe i geografske osobine prostora (npr. pružanje reka), kao i
postojeći infrastrukturni objekti (putevi, pruge, naselja itd.) mogu bitno uticati na granicu
kopa, ali se ovi faktori najčešće podvode pod ekonomske (moguće izmeštanje ako je
ekonomski opravdano).
Određivanjem garnica površinskog kopa definiše se optimalna završna kontura
površinskog kopa odnosno projektuje se završna kontura koja obezbeđuje:
- maksimalan prifit uz
- najveće moguće iskorišćenje rezervi

Većina metoda optimizacije površinskih kopova predstavlja zapravo iterativne postupke

pri kojima se konstruiše više različitih završnih kontura površinskog kopa (slika 7.1.), koje
obuhvataju deo ili celo ležište. Analizom (pre svega ekonomskom) svake od završnih
kontura bira se optimalno rešenje čime se definišu granice površinskog kopa.

Slika 7.1. Analiza završne konture površinskog kopa

Generalni principa definisanja optimalnih granica površinskog kopa prikazan je u sledećem

primeru. Ležište čiji se primer razmatra je značajno uprošćeno radi jednostavnijeg opisa.
Posmatrano ležište zaleže pod uglom od 45, isklinjava na površinu i ima jasno definisane
granice prema jalovini. Ležište je homogeno tj. ima isti sadržaj duž celog pružajna. Na slici

88
7.2. dat je profil posmatranog ležišta, koji će se koristiti u daljoj analizi. Da bi se mogao
vršiti proračun zapremina, usvojeno je da profil ima jediničnu debljinu (d =1 m). Ovo znači
da profil zapravo predstavlja isečak debljine 1 m. Ekploatacioni parametri imaju sledeće
vrednosti:
- Ugao nagiba završne kosine z = 45
- Debljina odsečka na profilu d= 1 m
- Profit od 1 m3 mineralne sirovine p = 5.3 €/m3
- Troškovi otkopavanja, transporta i odlaganja1 m3 jalovine T = 1 €/m3

Analiza granica površinskog kopa kreće od početne konture K0 .

Desna strana završne konture (pošto je ugao završne konture jednak uglu zaleganja
ležišta) izvedena je po granici ležišta.

K0

Jalovina
45°

Ležište

Kontura K0
45°

Slika 7.2. Kontura K0

Zapremina jalovine koja je zahvaćena konturom K0 iznosi:
Vj0 = Sj0 ꞏ d = 625 m2 ꞏ 1 m = 625 m3
gde je:
Sj0 - površina jalovine zahvaćena profilom,
d - debljina isečka (profila).

Zapremina mineralne sirovine koja je zahvaćena konturom K0 iznosi:

Vm0 = Sm0 ꞏ d = 354 m2 ꞏ 1 m = 354 m3
gde je:
Sm0 - površina jalovine zahvaćena profilom,
d - debljina odsečka (profila).

89
Srednji koeficient otkrivke za konturu K0 je:
625m 3
K0(srednji) =  1,76
354m 3
Ostvaren profit za konturu K0:
P0 = Vm ꞏ p - Vj0 ꞏ T = 354 m3 ꞏ 5.3 €/t - 625 m3 ꞏ 1 m = 1.251 €

U narednih nekoliko koraka vrši se optimizacija granica površinskog kopa, pri čemu se
završne kosine površinskog pomeraju u koracima od po 5 m, tj. vrši se proširenje završne
konture. Za svako proširenj se vrši obračun masa i uprošćena ekonomska analiza.
Vrednost korak za koji se vrši proširenje granica (ovde 5 m) uzeta je proizvoljno, i može
imati i druge vrednosti, a njegovim smanjenjem ostvaruje se veća preciznost dobijenih
rezultata.

Proširenje granica završne konture površinskog kopa sa K0 na K1

K1 K0

Jalovina
O
ds
ec
ak

Ležište
O
45°

-1

Konture
.

Odsecak
45°

proširenja

Slika 7.3. Kontura K1

Pri proširenju konture K0 na konturu K1 (slika 7.3.) zapremina jalovine zahvaćena ovim
proširenjem (odsečak između K0 i K1) iznosi:
Vj1 = Sj1 ꞏ d = 272 m2 ꞏ 1 m = 272 m3

Povećanje zapremina korisne mineralne sirovine pri proširenju granica od K0 do K1 iznosi:

Vm1 = Sm1 ꞏ d = 71 m2 ꞏ 1 m = 71 m3

90
Tekući koeficient otkrivke pri proširenju konture je:
272m 3
K0(tek) =  3.84
71m 3
Ostvaren profit pri eksploataciji odsečka O-1:
P1 = Vm1 ꞏ p - Vj1 ꞏ T = 71 m3 ꞏ 5.3 €/t - 272 m3 ꞏ 1 m = 104.3 €

Ukupan ostvaren profit:

P1(ukupno) = (Vm0 +Vm1) ꞏ p - (Vj0 + Vj1) ꞏ T = 1.355,3 €

Proširenje granica završne konture površinskog kopa sa K1 na K2

K2 K1 K0
O
ds
ec

Ležište
ak
O

Konture
45°

-2

5 5
.

Odsecak
proširenja
45°

Slika 7.4. Kontura K2

Pri proširenju konture K1 na konturu K2 (slika 7.4.) zapremina jalovine zahvaćena ovim
proširenjem (odsečak između K1 i K2) iznosi:
Vj2 = Sj2 ꞏ d = 328 m2 ꞏ 1 m = 328 m3

Povećanje zapremina korisne mineralne sirovine pri proširenju granica od K1 do K2 iznosi:

Vm2 = Sm2 ꞏ d = 71 m2 ꞏ 1 m = 71 m3

Tekući koeficient otkrivke pri proširenju konture je:

328m 3
K0(tek) =  4.62
71m 3
Ostvaren profit pri eksploataciji odsečka O-2:
P2 = Vm2 ꞏ p - Vj2 ꞏ T = 71 m3 ꞏ 5.3 €/t - 328 m3 ꞏ 1 m = 48.3 €

91
Ukupan ostvaren profit:
P2(ukupno) = (Vm0 + Vm1 + Vm2) ꞏ p - (Vj0 + Vj1 + Vj2) ꞏ T = 1.355,3 €

Proširenje granica završne konture površinskog kopa sa K2 na K3

K3 K2 K1 K0

Jalovina
O

Ležište
ds
ec
ak
O

Konture
-3

5 5 5
.
45°

Odsecak

45°
proširenja

Slika 7.5. Kontura K3

Pri proširenju konture K2 na konturu K3 (slika 7.5.) zapremina jalovine zahvaćena ovim
proširenjem (odsečak između K2 i K3) iznosi:
Vj3 = Sj3 ꞏ d = 376 m2 ꞏ 1 m = 376 m3

Povećanje zapremina korisne mineralne sirovine pri proširenju granica od K1 do K2 iznosi:

Vm3 = Sm3 ꞏ d = 71 m2 ꞏ 1 m = 71 m3

Tekući koeficient otkrivke pri proširenju konture je:

376m 3
K0(tek) =  5.3
71m 3
Ostvaren profit pri eksploataciji odsečka O-3:
P3 = Vm3 ꞏ p - Vj3 ꞏ T = 71 m3 ꞏ 5.3 €/t - 376 m3 ꞏ 1 m = 0,3 €

92
Proširenje granica završne konture površinskog kopa sa K3 na K4

K4 K3 K2 K1 K0

Jalovina

O
ds
Ležište
ec
a k

5 5 5 5
O
Konture
-4
.
45°

45°
Odsecak
proširenja

Slika 7.6. Kontura K4

Pri proširenju konture K3 na konturu K4 (slika 7.6.) zapremina jalovine zahvaćena ovim
proširenjem (odsečak između K3 i K4) iznosi:
Vj4 = Sj4 ꞏ d = 425 m2 ꞏ 1 m = 425 m3

Povećanje zapremina korisne mineralne sirovine pri proširenju granica od K1 do K2 iznosi:

Vm4 = Sm4 ꞏ d = 71 m2 ꞏ 1 m = 71 m3

Tekući koeficient otkrivke pri proširenju konture je:

425m 3
K0(tek) = 6
71m 3
Ostvaren profit pri eksploataciji odsečka O-4:
P4 = Vm4 ꞏ p - Vj4 ꞏ T = 71 m3 ꞏ 5.3 €/t - 425 m3 ꞏ 1 m = - 48.7 €
Ukupan ostvaren profit:

P4(ukupno) = (Vm1 + Vm2 + Vm3 + Vm4) ꞏ p - (Vm1 + Vm2 + Vm3 + Vm4) ꞏ T = 1.355 €

93
Tabela 7.1. Rezultati analiziranih završnih kontura
Analizirano Odsečak O-1 Odsečak O-2 Odsečak O-3 Odsečak O-4
proširenje proširenje proširenje proširenje proširenje
konture od K0 ka K1 od K1 ka K2 od K2 ka K3 od K3 ka K4
Tekući
koeficient 3,84 4,62 5,3 6,0
otkrivke
Profit za
odsečak
104,3 48,3 0,3 - 48,7
napredovanja
(€)
Ukupan profit
za celu konturu 1355,3 1.403,6 1.404 1.355
(€)

Ako se međusobno uporede analizirane konture (Tabela 7.1) može se zapaziti da tekući
koeficient otkrivke (K0(tek) ) raste od kontur K1 ka konturi K4. U skladu sa tim profit po
odsečku napredovanja, koji je moguće ostvariti pri svakom proširenju konture opada od
konture K1, ka konturi K4. Pri proširenju završne konture od K2 do K3 ostvareni profit je
približno jednak 0. Ova pozicija završne konture (K3) može se smatrati graničnom pošto je
ostvaren profit pri eksploataciji korisne mineralne sirovine zahvaćene odsečkom O3,
jednak troškovima eksploatisanja. Svako dalje napredovanje granica površinskog kopa
van konture K3, bilo bi po ekonomskom kriterijumu negatibvno odnosno troškovi bi bili veći
od odstvarenog profita. Sobzirom na to položaj granica površinskog kopa, u posmatranom
primeru, kontura K3 predstavlja optimalno rešenje (optimalna završna kontura).

94
7.1. ODRĐIVANJE GRANICA POVRŠINSKOG KOPA METALIČNIH LEŽIŠTA NA
OSNOVU GRANIČNOG SADRŽAJA KORISNE MINERALNE SIROVINE

U predhodnom primeru, radi što jednostavnijeg opisa osnovne metode optimizacije

granica površinskog kopa, analiza je vršena je bez razmatranja graničnog sadržaja korisne
mineralne sirovine. Sadržaj korisne komponente se u prostoru menja zavisno od velikog
broja faktora, što određivanje granica površinskog kopa čini kompleksnim. Kao što je već
napomenuto u svom osnovnom zančenju granični sadržaj je minimalan sadržaj, korisne
mineralne sirovine u rudi, za koji se ruda rentabilno može eksploatisati.
Kod metaličnih ležišta granice površinskih kopova su određene graničnim sadržajem,
odnosno granični sadržaj zapravo predstavlja granice ležišta koje završna kontura treba
da obuhvati. Korisne mineralne sirovine najčešće ima i van linije graničnog sadržaja ali je
njen sadržaj takav da se nemože ekonomično eksploatisati i prerađivati.

Pri eksploataciji metaličnih ležišta zavisno od sadržaja korisne mineralne sirovine

eksploatisana masa može imati tri destinacije (pravca) u daljem tehnološkom lancu
proizvodnje:

1. Proces koncentracije 2. Proces obogaćenja 3. Odlaganje jalovine

Sadržaj korisne komponente u
Sadržaj korisne mineralne Sadržaj korisne mineralne
rudi nije dovoljan za direktno
sirovine u rudi dovoljan za komponente u eksploatisanoj
dobijanje koncentrata, već se
mlevenje i direktno masi ispod minimalnog za
predhodno mora pristupiti
dobijanje koncentrata. ostvarenje profita.
procesu obogaćenja.

Na osnovu ovoga može se zaključiti da zapravo postoji više graničnih sadržaja korisne
mineralne komponente (granični sadržaj za proces koncentracije, granični sadržaj za
proces obogaćenja).

Pri analiziranju ležišta ugljeva, za razliku od metaličnih ležišta, ne razmatra se granični

sadržaj. Ugalj nastaje sedimentacijom organske materije i obrazuje ležišta koja se sastoje
iz jednog ili više slojeva. Pošto su granice slojeva (u opštem slučaju) jasno definisane i
odvojene od okolne jalovine, pojam graničnog sadržaja za ugljeve nema smisla. Kod

95
ležišta ugljeva pre svega pažnja se poklanja kvalitativnim karakteristikama uglja (DTE,
vlaga, sadržaj štetnih komponenti).

Nakon eksploatacije iz različitih slojeva možemo razlikovati dva pravca kretanja uglja u
daljem tehnološkom procesu:

1. Ugalj spreman za upotrebu 2. Mešanje uglja

Karakteristike uglja (DTE, vlaga, sadržaj
Kvalitativne osobine uglja (DTE, vlaga, štetnih komponenti) ne ispunjavaju potreban
sadržaj štetnih komponenti) na minimum za upotrebu, ali mešanjem sa
zadovoljavajućem nivou. boljim partijama uglja postiže se prihvatljiv
(široka potrošnja, T.E.) kvalitet.
(Homogenizacija uglja za potrebe TE.)

- Određivanje graničnog sadržaja korisne komponente

Granični sadržaj korisne mineralne komponente je promenljiva kategorija koja zavisi od

više faktora i za istu mineralnu sirovinu koja se eksploatiše iz različitih ležišta generalno je
različita. Osnovni faktori na osnovu kojih se utvrđuje ganični sadržaj neke mineralne
sirovine su:
- Trenutnu cene eksploatisane mineralne sirovine na tržištu
- Troškovi eksploatacije i pripreme mineralnih sirovina

Kako po svojoj osnovnoj definiciji granični sadržaj predstavlja minimalan sadržaj korisne
komponente za čiju vrednost se ruda može eksploatisati uz ostvarenje profita, jasno je da
promene cena na tržištu mineralnih sirovina direktno utiču na ocenu da li je eksploatacija
posmatrane rude, za neki granični sadržaj ekonomski opravdana ili ne. Sobzirom na ovo
nije teško zaključiti da cena mineralne sirovine predstavlja presudan faktor pri određivanju
koji će se delovi ležišta eksploatisati, odnosno presudan faktor pri definisanju granica
površinskog kopa.

Troškovi eksploatacije i prerade rude takođe predstavljaju nezaobilazan faktor pri

određivanju graničnog sadržaja korisne mineralne sirovine.

96
Prodajom eksploatisane i prerađene mineralne sirovine (koncentrata) po trenutno važećim
cenama na tržištu rudnik ostvaruje dobit. Da bi poslovanje rudnika bilo ekonomski
opravdno ostvarena dobit mora biti dovoljno velika da pokrije sve troškove rada i obezbedi
određen profit. Iz ovoga proizilazi da će veći troškovi rada zahtevati i veći granični sadržaj
korisne mineralne komponente kako bi čitava proizvodnja bila profitabilna.

Veličina troškova u prvom redu zavisi od primenjene tehnologije i geoloških karakteristika

samog ležišta.

Tehnologija eksploatacije i prerade treba da bude usvojena (odabrana) tako da, za

konkretan površinski kop, predstavlja optimalno rešenje. To znači da usvojena tehnologija
rada mora da obezbedi projektovane ciljeve eksploatacije (pre svega po pitanju kapaciteta
i kvaliteta) uz minimalne troškove rada.

Takođe jasno je da će troškovi eksploatacije zavisiti i od brojnih geoloških karakteristika:

- dubine zaleganja ležišta (veća dubina  veći koeficient otkrivke  veći troškovi),
- litološkog sastava odnosno geomehaničkih karakteristika ležišta, otkrivke i jalovine
(za eksploatisanje čvšćih litološkoh članova neophodna je upotreba eksploziva često
velike razorne moći čime se troškovi znatno povećavaju)
- mineralološkog sastava rude (utiče na troškove pripreme mineralnih sirovina jer je za
izdvajanje korisne komponente iz ruda različitog mineralološkog sastava potrebno
uložiti više ili manji rada)
- ostalih geoloških karakteristika

Posmatrjmo za primer površinski kop na kome se eksploatiše bakar. Da bi odredili granični

sadržaj, odnosno granice u okviru kojih će se vršiti eksploatacija, neophodno je da za
posmatrani površinski kop poznajemo troškove proizvodnje. Analizirajmo slučaj kada se
na kopu eksploatiše deo ležišta sa srednjim sadržajem od 0,55% bakra u rudi.

- Ruda sa sadržajem  S = 0,55 % Cu

Ukupne troškove dobijanja koncentrata iz jedne tone rude predstavlja zbir troškova
eksploatacije rude, transporta i prerade u postrojenjima za pripremu mineralnih sirovina.
Ukupni troškovi u našem primeru iznose  T= 7,83 €

97
Dobit pri prodaji koncentrata dobijenog iz jedne tone rude iznosi  D = 10,33 €/t

Ostvaren profit po toni rude predstavlja razliku dobiti i troškova:

P = T – D = 10,33 – 7,83 = 2,50 €/t

Znači ukupan profit ostvaren prodajom koncentrata bakra izdvojenog iz jedne tone rude
iznosi 2,50 €/t.

- Ruda sa sadržajem  S = 0,35 % Cu

Ako bi se eksploatisao deo ležišta koji ima srednji sadržaj od 0,35% bakra u rudi ukupni
troškovi proizvodnje (eksploatacija rude, transport rude i flotacija) bili bi isti kao i za
predhodni analiziran sadržaj i iznosili bi  T= 7,83 €/t.

Dobit pri prodaji koncentrata dobijenog iz jedne tone rude iznosi  D = 7,53 €/t

Ostvaren profit po toni rude sa sadržajem 0,35 Cu je:

P = P = T – D = 7,53 – 7,83 = - 0,30 €/t
Znači ukupan profit ostvaren prodajom koncentrata bakra izdvojenog iz jedne tone rude
iznosi -0,30 €/t.
Na osnovu analize profitabilnosti u ova dva slučaja (sadržaj 0,55 Cu i 0.35 Cu) vidimo da
je ostvareni profit direktno proporcionalan sadržaju korisne mineralne sirovine u rudi. Ova
zavisnosti (profita od sadržaja korisne mineralne sirovine) može se predstaviti i pomoću
grafika. Na apscisu grafika nanosi se vrednost sadržaja korisne mineralne sirovine (u
procentima), a na ordinatu ostvaren profit, izražen u eurima po toni (€/t). Unošenjem
vrednosti za analizirane slučajeve (sadržaj 0,55 Cu i 0.35 Cu) dobićemo dve tačke čijim
spajanjem dobijamo pravu (slika 7.7.). Konstruisana prava zapravo predstavlja funkciju
zavisnosti ostvarenog profita od sadržaja korisne mineralne sirovine. Jednačina prave u
opštem slučaju matematički se može predstaviti sledećim relacijom:
Y=aꞏXb
Kako je na apscisu (Y-osa) naneta vrednost profita (Y  P), a na ordinatu (X-osa)
vrednost sadržaja korisne komponente (X  S) jednačina nacrtane prave, odnosno
funkcija zavisnosti profita od sadržaja, će imati oblik: P = a ꞏ S  b

98
Vrednost broja b predstavlja odsečak koji konstruisana prava pravi sa ordinatom, i u
posmatranom slučaju iznosi b = - 5.2 , dok se keficienta a može dobiti rešavanjem sistema
od dve jednačine sa jednom nepoznatom, i u posmatranom primeru iznosi a = 14.
Konstrukcija grafika zavisnosti profita od sadržaja korisne komponente u rudi data je na
slici 7.7.

P (€/t)
3
(S=0.55%, P=2.5€/t)
2

0
0 0.2 0.4 0.6 0.8 S (%)
-1
(S=0.35%, P=-0.3€/t)
- 5.2
b

-2
ax -
14 S
b

-3
y=
P=

-4

-5
-5.2

Slika 7.7. Grafik zavisnosti profita od sadržaja korisne komponente u rudi

Pri fomiranju grafika (slika 7.2), za određivanje profita za različiti sadržaj korisne
komponente, u obzir su uzeti samo troškovi eksploatacije i transporta rude kao i troškovi
prerade rude (dobijanje koncentrata) u postrojenjima za pripremu mineralne sirovine, dok
troškovi eksploatacije, transporta i odlaganja otkrivke nisu tretirani. Shodno tome sa
grafika se ne možemo odrediti vrednost ukupnog profita za čije formiranje je neophodno
uračunati i troškove u radu sa otkrivkom.
Predpostavimo dalje da, u analiziranom primeru, troškovi u radu sa jednom tonom otkrivke
(troškovi eksploatacije, transporta i odlaganja otkrivke) iznose To = 1€/2t, odnosno ukupni
troškovi rada sa 2t otkrivke iznose 1€. Na osnovu ovog podatka na grafiku se može
konstruisati još jedna osa. Na ovu osu se nanosi koeficient otkrivke (Ko). Grafik sa
docrtanom osom otkrivke predstavljen je na slici 7.8.

99
 P (€/t) Ko
3 6
5
2 To = 2€/4t 4
3
1 To = 1€/2t 2
1
0 0
0 0.2 0.4 0.6 0.8 S (%)
-1

-2

-3

-4

-5
-5.2

Slika 7.8. Grafik sa nanetom osom koeficienta otkrivke

Vrednosti na osi koeficienta otkrivke su nanete u skladu sa troškovima rada na otkrivci,

odnosno sa grafika vidimo (slika 7.3.) da troškovi rada sa 2 t otkrivke iznose 1€, za 4 tone
otkrivke troškovi iznose 4€ itd.
Ako je srednji sadržaj korisne mineralne sirovine u rudi koja se eksploatiše S = 0.6 %, na
osnovu ovako konstruisanog grafika mogu se doneti sledeći zaključci:

Zaključak 1.

P (€ /t) Ko
3 6

2 4
- Za Ko > 6proizvodnja trpi gubitke
1 2
- Za Ko < 6proizvodnja ostvaruje profit
0 0
- Za Ko = 6profit = troškovima 0 0 .2 0 .4 0 .6 0 .8 S (% )
-1

-2

100
Vidimo da se pri eksploataciji jedne tone rude sa srednjim sadržajem S = 0.6% može
ostvariti profit od 3 €. Ovaj profit je dovoljan da pokrije troškove rada sa 6 tona otkrivke.
Ovo znači da ako bi koeficient otkrivke bio Ko = 6, ostvareni ukupni profit bi bio jednak
ukupnim troškovima, odnosno Ko = 6 je najveći dozvoljeni koeficient otkrivke za sadržaj
korisne komponente u rudi od S = 0.6%. Ako se eksploatiše deo ležišta sa koeficientom
otkrivke manjim od 6 (Ko  6) eksploatacija će biti ekonomski opravdana, odnosno kop će
beležiti profit. U slučaju da je keficient otkrivke veći od 6 (Ko  6) troškovi će biti veći od
profita i proizvodnja neće biti rentabilna.
Zaključak 2.

P (€/t) Ko
3 3
Za sadržaj korisne komponente ispod
2 2
S = 0.39 % (presk funkcije sa apscisom) čak i
1 1
za uslove Ko = 0, proizvodnja bi beležila
samo gibitke. Ako bi na primer srednji sadržaj 0 0
0 0.2 0.4 0.6 0.8 S (%)
bio S = 0.2%, gubitci bi iznosili 2.5 €/t rude, -1

0.39
pri koeficientu otkrivke Ko = 0. -2

0.4
-3
Gubitak od 2.5 €/t pr
-4 S =0.2 i K o = 0

Presečna tačka prave na grafiku sa apscisom pokazuje za koju vrednost sadržaja je

ostvareni profit jednak troškovima, čak i u uslovima kada je Ko = 0.

101
- Primena grafika u optimizaciji granica površinskog kopa

Ovako konstruisan grafik koristi se pre svega za praćenje parametara proizvodnje i

optimizaciju granica površinskih kopova. Za svaku promena srednjeg sadržaja korisne
komponente u ležištu i promenu koeficienta otkrivke mogu se pratiti parametri proizvodnje.
Takođe jasno je da će se parametri proizvodnje menjati, što se takođe može pratiti, i sa
promenama cene mineralne sirovine na svetskom tržištu, kao i sa promenama cene
koštanja eksploatacije rude, otkrivke i jalovine.
Optimizacija granica površinskog kopa vrši se proširivanjem kosina kopa (što je već
opisano) i praćenjem parametara proizvodnje na grafiku za svako proširenje (svaki
odsečak proširenja) na grafiku.
Posmatrajmo površinski kop bakra predstavljen profilom na slici 7.9. Parametri
površinskog kopa su sledeći:
- Konstruktivni parametri
- Završni ugao kosine na levoj strani  z = 50
- Završni ugao kosine na desnoj strani  z = 40
- Minimalna širina dna površinskog kopa  100 m
- Dno kopa je na kontaktu ležišta i jalovine
- Karakteristike materijala
- Zapreminaska masa otkrivke  o = 2.5 t/m3

- Zapreminaska masa jalovine  o = 2.5 t/m3

- Zapreminaska masa rude  o = 2.5 t/m3

- Troškovi otkopavanja otkrivke i jalovine su isti

- Za posmatrani površinski kop važi grafik proizvodnje prikazan na slici 7.8.

- Desna završna kosina površinskog kopa je pozicionirana (određen joj je optimalan

položaj), dok leva kosina nije i u ovom primeru će se određivati granica površinskog
kopa na levoj strani strani profila.

- Ležište je predstavljeno miniblokovima. Svaki blok ima definisanu vrednost sadržaja.

102
 Slika 7.9. Analizira granica površinskog kopa - kosina K1

Optimizacija granica površinskog kopa biće objašnjena u nekoliko koraka:

Korak 1.

Konstruiše se početna (probna) završna kosina, na slici 7.9. obeležena sa K1. Jednim
svojim delom konstruisana završna kosina prolazi kroz otkrivku, drugim kroz jalovinu, a
trećim kroz samo ležište. Za svaki ovaj deo izračunaju se dužine. Za deo kosine koji
prolazi kroz ležište računa se dužina kosine duž svakog bloka. Ovo je neophodno kako bi
se izvršilo konponovanje, odnosno pronašla ponderisana vrednost t.j. srednji sadržaj
korisne komponente duž položaja kosine K1. Ponderisanu vrednost sadržaja korisne
mineralne sirovine računa se sledećom relacijom:

Ssr =
 l  S , %
b b

l b

gde je:
lb - dužina dela kosine koji prolazi kroz konkretan blok
Sb - sadržaj konkretnog bloka

U tabeli 7.2. dati su potrebne dužine i sadržaji za kosinu K1.

103
Tabela 7.2. Vrednosti za kosinu K1

Dužina kosine kroz Sadržaj po

Otkrivku (lo) Jalovinu (lj) Blokove rude u ležištu (lr) blokovima (%)
30 0,6
52 0,7
Dužine
130 296 52 1,0
52 0,9
52 0,8
Srednji sadržaj
Ukupno 130 296 238
Ssr = 0,82

Korak 2.

Za početnu kosinu K1 računa se koeficient otkrivke. Izračunat koeficient otkrivke mora biti
iskazan u jedinicama korišćenim u grafiku, kako bi isti bio upotrebljiv za proračune. Pošto
je uzeto da je zapreminska masa ortkrivke, jalovine i rude ista, kao i troškovi eksploatacije
otkrivke i jalovine, koeficient otkrivke je jednostavno odnos dužina koji kosina pravi kroz
sve tri komponente (otkrivka, jalovina i otkrivka).
lo  l j 130  296
KoK1 =   1,79
lr 238
U slučaju da su zapreminske mase otkrivke, jalovine i rude različite izračunavanje
koeficienta otkrivke bi bilo po relaciji:
 o  lo   j  l j
KoK1 =
 r  lr
Gde je:
- o - zapreminska masa otkrivke
- j - zapreminska masa jalovine
- r - zapreminska masa rude
-
Ako su i troškovi eksploatacije otkrivke i jalovine različiti relacija za izračunavanje
koeficienta otkrivke bi imala oblik:

   o  lo   j  l j
KoK1 =
 r  lr

104
Gde je:
-  - relativni odnos troškova eksploatacije otkrivke i troškova eksploatacije jalovine.
Ovaj keficient ima funkciju da predstavi troškove rada sa otkrivkom kao
ekvivalentnu vrednost troškova rada sa jalovinom, ili obratno zavisno od toga da li
je funkcija na grafiku bazirana na troškovima otkopavanja orktivke ili jalovine. Ako
su na primer troškovi po toni otkrivke upola manji od troškova otklanjanja jalovine, a
pri formiranju funkcije na grafiku je bazirano na osnovu troškova po toni za
uklanjanje jalovine onda će vrednost posmatranog koeficienta iznositi  = 0.5.

Korak 3.

Za proračunati srednji sadržaj korisne mineralne sirovine sa grafika određujemo najveći

dozvoljeni koeficient otkrivke slika 7.10. Za analiziranu kosinu K1, za koju je srednji
sadržaj korisne mineralne sirovine S = 0.82 %, dozvoljeni koeficient otkrivke je Kod = 6.4.

P (€ /t) Ko
8 8

7 7
6 ,4
6 6

5 5

4 4

3 3

2 2

1 1

0 0
0 0 .2 0 .4 0 .6 0 .8 S (% )
-1

-2

-3

-4

Sliaka 7.10. Određivanje najvećeg dozvoljenog koeficienta otkrivke za S = 0.82 %

105
Korak 4.

Za analiziranu kosinu K1 upoređuju se vrednosti sračunatog stvarnog koeficienta otkrivke i

najvećeg dozvoljenog koeficienta otkrivke, utvrđenog sa grafika.

Stvarni koeficioent Dozvoljeni koeficioent

otkrivke (KoK1) otkrivke (Kod)
1,79 6,4

Pošto je dozvoljeni koeficient otkrivke značajno veći od stvardnog koeficienta otkrivke

(Kod  Ko), kontura površinskog kopa se može proširiti, t.j. kosina se pomera na levu
stranu, odnosno konstruiše se kosina K2. Da je dozvoljeni koeficient otkrivke bio manji od
stvarnog koeficienta otkrivke, kontura površinskog kopa bi se morala smanjiti, odnosno
analizirana leva kosina površinskog kopa bi se morala pomeriti na levo.

Isti ovakav postupak (četiri koraka) se ponavlja sve dok se ne postigne optimalan položaj
završne kosine. Zavisno od odnosa stvarnog i dozvoljenog koeficienta otkrivke kontura
površinskog kopa se proširuje ili smanjuje (kosina se pomera na levo ili desno) odnosno
konstruišu se nove kosine (novi položaji kosine) kojih u ovom primeru ima 4 (K1, K2, K3 i
K4). Sve konstruisane kosine prikazane su na slici 7.15.

Određivanje optimalnog položaja završne kosine sa leve strane za posmatrani primer

površinskog kopa, dato je u narednom delu preko potrebnog proračuna, pomoću slika (od
slike 7.11 do 7.17.) i u tabelama od 7.3. do 7.5.

Kosina K2

Kako je za kosinu K1 utvrđeno da je Kod  Ko, završna kontura kopa se još može proširiti,
odnosno završna kosina se pomera na levu stranu, čime se dobija kosina K2 (slika 7.11.).
Vrednosti koje krakterišu kosinu K2 date su u tabeli 7.3. dok je na slici 7.12. dat grafik sa
naznačenim dozvoljenim koeficientom otkrivke za srednji sadržaj korisne mineralne
sirovine.

106
 Slika 7.11. Analizira granica površinskog kopa - kosina K2

Tabela 7.3. Vrednosti za kosinu K2

Dužina kosine kroz Sadržaj po
Otkrivku (lo) Jalovinu (lj) Blokove rude u ležištu (lr) blokovima (%)
52 0,8
Dužine
130 385 52 0,7
52 0,8
Srednji sadržaj
Ukupno 130 385 156
Ssr = 0,77 %

Stvarni koeficient otkrivke za položaj kosine K2 iznosi:

lo  l j 130  385
KoK2 =   3,3
lr 156
Na slici 7.7. dat grafik sa naznačenim dozvoljenim koeficientom otkrivke za srednji sadržaj
korisne mineralne sirovine (Ssr = 0,77 %) u slučaju kosine K2.

107
 P (€ /t) Ko
8 8

7 7

6 6
5 .6
5 5

4 4

3 3

2 2

1 1

0.77
0 0
0 0 .2 0 .4 0 .6 0 .8 S (% )
-1

Slika 7.12. Dozvoljeni koeficijent otkrivke za kosinu K2

Vidimo da dozvoljeni koeficient otkrivke za kosinu K2 iznosi Kod = 5,6, dok je proračunati
koeficient otkrivke KoK2 = 3,3. Međusobnim upoređivanjem vidimo da je dozvoljeni
koeficient otkrivke znatno veći od stvarnog koeficienta otkrivke. Iz ovoga proizilazi da se
kontura površinskog kopa može proširiti, odnosno da se završna kosina može pomeriti još
na levu stranu.

Kosina K3

Proširenjem konture površinskog kop, pomera se završna kosina na levu stranu, čime se
dobija kosina K3 (slika 7.13.).

108
 Slika 7.13. Analizira granica površinskog kopa - kosina K3

Vrednosti koje krakterišu kosinu K3 date su u tabeli 7.4. dok je na slici 7.14. dat grafik sa
naznačenim dozvoljenim koeficientom otkrivke za srednji sadržaj korisne mineralne
sirovine.

Tabela 7.4. Vrednosti za kosinu K3

Dužina kosine kroz Sadržaj po
Otkrivku (lo) Jalovinu (lj) Blokove rude u ležištu (lr) blokovima (%)
Dužine 52 0,5
130 433
52 0,8
Srednji sadržaj
Ukupno 130 433 104
Ssr = 0,65 %

Stvarni koeficient otkrivke za položaj kosine K3 iznosi:

lo  l j 130  443
KoK2 =   5,51
lr 104
Na slici 7.9. dat grafik sa naznačenim dozvoljenim koeficientom otkrivke za srednji sadržaj
korisne mineralne sirovine (Ssr = 0,65 %) u slučaju kosine K3.

109
 P (€ /t) Ko
8 8

7 7

6 6

5 5

4 4
3 ,9
3 3

2 2

1 1
0,65
0 0
0 0 .2 0 .4 0 .6 0 .8 S (% )
-1

-2

Slika 7.14. Dozvoljeni koeficijent otkrivke za kosinu K3

Sa grafika vidimo da dozvoljeni koeficient otkrivke za kosinu K3 iznosi Kod = 3,9, dok je
proračunati koeficient otkrivke KoK3 = 5,51. Međusobnim upoređivanjem vidimo da je
stvarni koeficient otkrivke znatno veći od dozvoljenog koeficienta otkrivke. Iz ovoga
proizilazi da se površina konture , na profilu, površinskog kopa mora smanjiti, odnosno da
se završna kosina mora pomeriti na levu stranu.

110
Kosina K4

Kosina na levoj strani, koja se analizira, se pomera ka unutrašnjosti, na desnu stranu, i

konstruiše se kosina K4 (slika 7.15.), čime se kontura kopa smanjuje.

Slika 7.15. Analizira granica površinskog kopa - kosina K4

Vrednosti koje krakterišu kosinu K4 date su u tabeli 7.5. dok je na slici 7.16. dat grafik sa
naznačenim dozvoljenim koeficientom otkrivke za srednji sadržaj korisne mineralne
sirovine.

Tabela 7.5. Vrednosti za kosinu K4

Dužina kosine kroz Sadržaj po
Otkrivku (lo) Jalovinu (lj) Blokove rude u ležištu (lr) blokovima (%)
Dužine 52 0,7
130 433
52 0,8
Srednji sadržaj
Ukupno 130 433 104
Ssr = 0,75 %

Stvarni koeficient otkrivke za položaj kosine K3 iznosi:

lo  l j 130  435
KoK2 =   5,43
lr 104
Na slici 7.16. dat grafik sa naznačenim dozvoljenim koeficientom otkrivke za srednji
sadržaj korisne mineralne sirovine (Ssr = 0,65 %) u slučaju kosine K4.

111
 P (€ /t) Ko
8 8

7 7

6 6
5 ,4
5 5

4 4

3 3

2 2

1 1

0,75
0 0
0 0 .2 0 .4 0 .6 0 .8 S (% )
-1

Slika 7.16. Dozvoljeni koeficijent otkrivke za kosinu K4

Sa grafika vidimo da dozvoljeni koeficient otkrivke za kosinu K4 iznosi Kod = 5,4 dok je
proračunati koeficient otkrivke KoK3 = 5,43. Međusobnim upoređivanjem vidimo da su
dozvoljeni i stvarni koeficient otkrivke gotovo jednaki. To znači da pozicija kosine K4 pri
analiziranim tržišnim cenama mineralne sirovine i trenutnim troškovima proizvodnje
predstavlja optimalnu poziciju završne kosine, odnosno levu granicu površinskog kopa.
Na slici 7.17. data je optimalna kontura površinskog kopa.

Slika 7.17. Optimalna kontura površinskog kopa

112
- Jedna kosina je prati granicu ležišta i jalovine

Pedhodni primer urađen je za slučaj kada je za već određen položaj desne kosine kopa, i
kada je dno površinskog kopa na granici ležišta i jalovine. Kada dno površinskog kopa nije
na granici između ležišta i jalovine, a jedna kosina ide po granici ležišta (slika 7.18.)
određivanje granica površinskog kopa, je složenije.

Slika 7.18. Analiza granica kopa kada je jedna kosina duž granica rudnog tela

Ostali parametri površinskog kopa su isti kao i u predhodnom primeru:

- Završni ugao kosine na levoj strani  z = 50

- Minimalna širina dna površinskog kopa  100 m

Sam princip određivanja položaja završne kosine (granice površinskog kopa) je istovetan
je kao u predhodnom primeru. Pošto se dno površinskog kopa nalazi u rudnom telu,
njegov položaj se može menjati, tako da se i linija dna kopa mora obuhvatiti proračunom i
analizom stvarnog i dozvoljenog koeficienta otkrivke. Prilikom proračuna linija dna kopa
posmatra se kao produžetak (u ovom slučaju) leve (analizirane) kosine. Proračun za
konturu predstavljenu na slici 7.18. dat je u tabeli 7.6.

113
Tabela 7.6. Vrednosti za analiziranu kosinu i dno

Dužina kosine kroz Sadržaj po

Otkrivku (lo) Jalovinu (lj) Blokove rude u ležištu (lr) blokovima (%)
43 0,5
52 0,4
Dužine 52 0,6
130 626
52 0,6
52 0,4
100 0,6
Srednji sadržaj
Ukupno 130 626 351
Ssr = 0,53

Stvarni koeficijent otkrivke: Dozvoljeni koeficijent otkrivke:

lo  l j 130  626
KoK2 =   2,15 Kod = 2,21
lr 351

- Obe kosina i dno u rudnom telu

Slučaj kada su obe kosine i dno kopa u rudnom telu je najsloženiji za analizu, ali u isto
vreme i slučaj koji se najčešće javlja u praksi. U ovakvom slučaju položaj, na profilu, i leve
i desne kosine, kao i dna površinskog kopa je potrebno analizirati i obuhvatiti analizom
odnosa stvarnog i dozvoljenog koeficijenta otkrivke.
Primer za ovakav slučaj dat je na slici 7.19.

Slika 7.19. Analiza granica kopa kada je cela kontura u rudnom telu

114
Na posmatranom primeru (slika 7.19.) parametri površinskog kopa su:

- Završni ugao kosine na levoj strani  z = 50

- Završni ugao kosine na desnoj strani  z = 40
- Minimalna širina dna površinskog kopa  50 m

Analiza odnosa stvarnog i dozvoljenog koeficijenta otkrivke sprovodi se za obe kosine

kojima se pridodaje (kao nastavak) linija dna površinskog kopa. Optimalan položaj je onaj
za koji su odnosi stvarnog i dozvoljenog koeficijenta otkrivke najpribližniji, za obe (i desnu i
levu) kosinu. Pomeranjem svih granica zapravo se kontura površinskog kopa (oblika
zarubljenog konusa) translatorno pomera horizontalno i vertikalno (pluta - float) kroz više
analiziranih položaja do optimalnog položaja. Potraga za optimalnim položajem predstavlja
iterativni postupak sa često velikim brojem pokušaja, što iziskuje dosta vremena i truda.
Proračun za ovakav slučaj predstavljen je u tabelama od 7.7. do 7.10.

Tabela 7.7. Vrednosti za analiziranu levu kosinu konture K1

Dužina kosine kroz Sadržaj po

Otkrivku (lo) Jalovinu (lj) Blokove rude u ležištu (lr) blokovima (%)
48 0,7
52 0,8
13 0,7
Dužine
130 330 39 0,9
22 0,8
35 0,8
15 1,0
Srednji sadržaj
Ukupno 130 330 224
Ssr = 0,79

Stvarni koeficijent otkrivke: Dozvoljeni koeficijent otkrivke:

lo  l j 130  330
KoK2 =   2,05 Kod  6
lr 224

115
Tabela 7.8. Vrednosti za analiziranu levu desnu konture K1

Dužina kosine kroz Sadržaj po

Otkrivku (lo) Jalovinu (lj) Blokove rude u ležištu (lr) blokovima (%)
48 0,6
48 1,0
70 0,9
Dužine 11 0,8
143 296
57 0,9
26 1,0
15 1,0
35 0,8
Srednji sadržaj
Ukupno 143 296 310
Ssr = 0,88

Stvarni koeficijent otkrivke: Dozvoljeni koeficijent otkrivke:

lo  l j 143  296
KoK2 =   1,42 Kod  7
lr 310

Iz rezultata proračuna vidimo da su za obe kosine (i levu i desnu) dozvoljeni koeficjenti

otkrivke znatno veći od stvarnog koeficijenta otkrivke, što znači da se kontura može
proširiti, odnosno površinski kop se može produbiti.

Tabela 7.9. Vrednosti za analiziranu levu kosinu konture K2

Dužina kosine kroz Sadržaj po

Otkrivku (lo) Jalovinu (lj) Blokove rude u ležištu (lr) blokovima (%)
52 0,5
52 0,6
Dužine 52 0,6
139 626
52 0,6
52 0,6
52 0,6
Srednji sadržaj
Ukupno 139 626 310
Ssr = 0,58

Stvarni koeficijent otkrivke: Dozvoljeni koeficijent otkrivke:

lo  l j 139  626
KoK2 =   2,97 Kod  2,95
lr 258

116
Tabela 7.10. Vrednosti za analiziranu desnu kosinu konture K2

Dužina kosine kroz Sadržaj po

Otkrivku (lo) Jalovinu (lj) Blokove rude u ležištu (lr) blokovima (%)
65 0,6
61 0,6
Dužine
157 617 65 0,5
61 0,5
50 0,6
Srednji sadržaj
Ukupno 157 617
Ssr = 0,56

Stvarni koeficijent otkrivke: Dozvoljeni koeficijent otkrivke:

lo  l j 139  626
KoK2 =   2,56 Kod  2,6
lr 258

Na osnovu proračuna vidimo da je, za obe kosine, dozvoljeni koeficijent otkrivke veoma
blizak stvarnom koeficijentu otkrivke. To znači da se može smatrati da su granice
površinskog kopa, predstavljene konturom K2, u svom optimalnom položaju, ili veoma
bliske njemu.

U konkretnom primeru površinskog kopa kada se izvrši napred opisana analiza (za jedan
od tri moguća slučaja) na dovoljno velikom broju profila, može se pristupiti prenošenju
granica površinskog kopa sa profila na situacione planove. Broj profila koji je dovoljan za
ovo zavisi pre sveg od veličine ležišta i geoloških karakteristika ležišta.

117
7.2. OPTIMIZACIJA GRANICA POVRŠINSKOG KOPA METODOM KONUSA
(FLOATING CONE TECHNIQUE)

Pojava i razvoj računara, kao i prataćeg softvera omogućila je znatno veću brzinu
obrade velikih količina podataka i samim tim obavljanje većeg broja analiza. Pre svega
zahvaljujući tome razvijene su metode bazirane na blok modelima ležišta. Ove metode se
zasnivaju na diskretizaciji ležišta ili rudnih tela, odnosno na horizontalnoj i vertikalnoj
podeli ležišta ili rudnih tela na miniblokove, koji predstavljaju dalje nosioce informacija o
ležištu u okonturenom prostoru površinskog kopa.
Da bi se vršila optimizacija granica površinskog kopa metodom konusa neophodno je
napraviti ekonomski blok model ležišta. To znači da da se za svaki miniblok definiše
njegova novčana vrednost, odnosno profit koji predstavlja razliku prodajne cene, prema
sadržaju korisne komponente, i svih troškova pri otkopavanju i daljem radu sa miniblokom.
Ovom metodom površinski kop se simulira obrnutim zarudljenim konusom (zarubljenom
kupom). Stranice konusa predstavljaju završne kosine površinskog kopa i konstruišu pod
uglovima koje ove kosine zauzimaju, a zarubljen vrh konusa zapravo predstavlja dno
odnosno minimalnu površunu (na profilu - širinu) dna površinskog kopa (slika 7.20.)

Slika 7.20. Aproksimacija površinskog kopa obrnutim zarubljenim konusom

U osnovi ove metode je translatorno (horizontalno i vertikalno) kretanje (plutanje - floating)

konusa od jednog do drugog položaja. Nailaskom na svaki novi pozitivan blok vrši se
analiza ukupnog profita svih miniblokova obuhvaćenih konusom. Ako je ukupna vrednost
miniblokova zahvaćenih konusom pozitivna, vrši se okonturenje tog dela površinskog kopa
i procedura se nastavlja, a ako je ukupna vrednost negativna procedura se takođe
nastavlja kretanjem konusa horizontalno i na dole. Procedura se nastavlja sve dok se ne

118
analiziraju svi pozitivni miniblokovi. U narednih nekoliko koraka prikazana je procedura kod
ove metode.
Da bi se metoda obrnutog konusa primenila neophodno je poznavati konstruktivne
elemente završne konture površinskog kopa. to znači da moraju biti poznati:
- uglovi završne konture,
- minimalna širina dna površinskog kopa.
Ležište predstavljeno ekonomskim miniblokovima, na kome će se metodom konusa izvršiti
optimizacija granica površinskog kopa dato je na slici 7.21.

Slika 7.21. Analizirano ležište prikazano miniblokovima

Korak 1

Konus se kreće od leve na

desnu stranu, duž prvog reda u
blok modelu. Pozitivan blok na
koji konus naiđe se odstranjuje.

119
Korak 2
Kada prođe prvi red ista procedura
se ponavlja za drugi red. Kada
konus zahvati prvi pozitivan blok,
vrši se proračun ukupne vrednosti
svih blokova u konusu. Ako je
suma pozitivna blokovi se
odstranjuju, a ako je suma
negativna konus nastavlja da se
kreće (da pluta) duž reda do
sledećeg pozitivnog bloka.

Ukupna vrednost zahvaćenih blokova

- 1 – 1 – 1 + 4 = +1

Korak 3
Ista procedura se ponavlja za sve niže redove čime se dobija se dobija optimalna kontura
površinskog kopa.

Ukupna vrednost zahvaćenih blokova Ukupna vrednost zahvaćenih blokova

1 – 1 – 2 – 2 + 7 = +1  2+1=-1
 Blokovi se eksploatišu  Blokovi se ne eksploatišu

120
Korak 4
Pošto eksploatacija minibloka iz trećeg reda sa vrednošću +1, ne može da se izvede na
ekonomski opravdan način (morao bi da se eksploatiše i blok sa vrednošću -2) on i neće
biti zahvaćen konturom kopa. Kako su svi ostali pozitivni blokovi zahvaćeni dobijena je
optimalna kontura, odnosno granice površinskog kopa.

Ukupna vrednost zahvaćenih blokova

- 1 – 1 – 1 – 1 – 1 – 1 + 1 - 2 – 2 + 4 + 7 = +3

Algoritam rada zasnovan na metodi konusa je zahvaljujući svojoj jednostavnosti, često

implementiran u mnoge softvere koji se bave problematikom optimizacija granica
površinskih kopova. Međutim bitno je napomenuti da metoda konusa ima i izvesne
nedostatke. U primeni ove metode mogu se javiti dva tipa problema:
1. Izostavljanje kombinacija pozitivnih blokova
2. Proširenje površinskog kopa preko optimalnih granica
1) Izostavljanje kombinacija pozitivnih blokova - Ovaj problem se javlja kada se pozitivni
blokovi analiziraju individualno. Jedan blok rude (blok sa pozitivnom vrednošću), često ne
može da opravda potrebno uklanjajne otkrivke i jalovine, dok zahvatajne kombinacije dva
ili više pozitivnih blokova obezbeđuje profit. Ovakva situacija demonstrirana je u sledećem
primeru. Posmatrano ležište dato je na blok modelom na profilu (slika 7.22.).

Slika 7.22. Analizirano ležište

121
Kontura (konus) koji je definisan blokom iz trećeg reda i treće kolone (vrednost bloka +10)
zahvata blokove čija je ukupna vrednost –1. Pošto vrednost konture nije pozitivna ona se
neće eksploatisati.

Ukupna vrednost zahvaćenih blokova

–1 – 1 – 1 – 1 – 1 – 2 – 2 – 2 + 10 = –1

Slično predhodnom slučaju kontura (konus) koji je definisan blokom iz trećeg reda i pete
kolone (vrednost bloka +10) zahvata blokove čija je ukupna vrednost –1. Pošto vrednost
konture nije pozitivna ona se neće eksploatisati.

Ukupna vrednost zahvaćenih blokova

–1 – 1 – 1 – 1 – 1 – 2 – 2 – 2 + 10 = –1

122
Vidimo da je klasičnom analizom, metodom konusa, ne može definisati pozitivna kontura
površinskog kopa. Kontura koja obezbeđuje profit je ipak moguća i obuhvata oba pozitivna
bloka (slika 7.23.). Ukupna vrednost zahvaćenih blokova:

–1 – 1 –1 – 1 – 1 – 1 – 1 – 2 – 2 – 2 – 2 – 2 + 10 + 10 = + 3

Slika 7.23. Optimalna kontura površinskog kopa

.
2) Proširenje površinskog kopa preko optimalnih granica - Ovo je slučaj kada se
klasičnom analizom konturom kopa obuhvataju i oni pozitivni blokovi za čiju je
eksploataciju neophodno obuhvatiti i veći broj neprofitabilnih blokova. Ovakva situacija
demonstrirana je u sledećem primeru. Posmatrano ležište dato je na blok modelom na
profilu (slika 7.24.).

Slika 7.24. Analizirano ležište

123
Ako posmatrano ležište analizira klasičnom metodom konusa rezultujuća (dobijena)
optimalna kontura će biti određena blokom iz trećeg reda i treće kolone (vrednost bloka
+5). Ovakva kontura će imati pozitivnu vrednost +1 i moći će da se eksploatiše.

Ukupna vrednost zahvaćenih blokova

–1 – 1 – 1 – 1 – 1 + 5 – 2 – 2 + 5 = + 1

I pored toga što je ukupna vrednost blokova zahvaćena predhodnom konturom pozitivna,
to ne znači da je ova kontura i optimalno rešenje. Ako posmatramo konturu određenu
blokom iz reda 2 i kolone 2 (blok sa vrednošću +5) videćemo da je ukupna vrednost
zahvaćenih blokova +2, odnosno duplo veća nego u predhodnom slučaju. Sa aspekta
ostvarenog profita ova kontura je optimalno rešenje.

Ukupna vrednost zahvaćenih blokova

–1 – 1 – 1 + 5 = + 2

Kao što je već spomenuto optimalna kontura površinskog kopa treba da obezbedi
maksimalan profit uz što veće zahvatanje rezervi. U generalnom slučaju presudan je
kriterijum ostvarenja maksimalnog profita, i prema tome optimalna kontura bi, u
posmatranom primeru bila druga analizirana čija je ukupna vrednost zahvaćenih blokova
+2. Međutim često se kao presudan postavlja kriterijum što većeg iskorišćenja rezervi, pri

124
čemu ostvareni profit ne mora imati maksimalnu vrednost. Ako bi takav kriterijum primenili
u ovom konkretnom primeru, optimalna kontura bi bila prva analizirana koja zahvata sve
pozitivne blokove i ima ukupnu vrednost +1.

1. Kompjuterska analiza ovom metodom, predstavlja zapravo preslikanu proceduru

koja se obavlja pri ručnoj tehnici, pa je zahvaljujući tome bliska i lako rezumljiva za
inženjera koji analizu sprovodi.
2. Algoritam potreban za pravilan rad kompjuterskog programa je lako razviti, i za to
nije neophodno sufisticirano poznavanje rada na računaru. Praksa je pokazala da
se veliki broj površinskih kopova pre odlučuje za pravljenje svog programa nego za
kupovinu istog na tržištu.
3. Iskustva u dosadašnjem radu pokazuju da su rezultati dobijeni ovom metodom
visoko verodostojni i upotrebljivi za dalje inženjersko planiranje.

125
7.3. OPTIMIZACIJA GRANICA POVRŠINSKOG KOPA METODOM
LERCHS - GROSSMANN 2-D ALGORITMA

Poput predhodne i ova metoda je zasnovana na ekonomskom blok modelu ležišta. Svaki
blok koji zahvata rudu ima pozitivnu vrednost, dok blokovi sa jalovinom i otkrivkom imaju
negativne vrednosti u visini troškova potrebnih za njihovu eksploataciju.
Primena ove metode dat je na primeru ležišta prikazanog na slici 7.25.

Slika 7.25. Analizirano ležište

Konstruktivne i ekonomske karakteristike eksploatacije rude u posmatranom primeru su:
- Troškovi eksploatacije jalovine 4 €/bloku
- Profit pri eksploataciji rude 12 €/bloku
- Ugao završne kosine z = 35 
- Visina kosine H = 10 m

Kod primene metode Lerchs-Grossman dimenzije bloka, radi kasnije lakšeg rada, treba da
su u vezi sa konstruktivnim karakteristikama kopa. Odnos visine i širine bloka (p) definisan
je relacijom: p = h / b = tan z
gde je:
- p  odnos visine i širine bloka
- h  visina bloka
- b  širina bloka
- z  ugao završne kosine
Visina bloka obično se uzima da bude jednaka visini etaže h = H = 10 m. Onda je prema
predhodnoj relaciji širina bloka:
b = h / tan z = 10 / tan 35 = 14,3 m
odnosno odnos visine i širine bloka p = 10 / 14,3

126
Dimenzije bloka često se formiraju i na osnovu nekih drugih kriterijuma kao što su
tehnologija rada, primenjena mehanizacije, gustina istražnih radova itd.
Kada se odrede dimenzije bloka posmatrano ležište se može aproksimirati istima
(slika 7.26.).
Položaj svakog bloka određen je numeričkim sistemom gde je:
i  broj reda, j  broj kolone.

Slika 7.26. Ležište predstavljeno blokovima

Procedura rada za posmatranu metodu sastoji se iz nekoliko koraka.
Korak 1

Za svaku kolonu se vrši računanje kumulativne vrednosti profita, tj. vrednosti svakog bloka
u koloni pridodaje se vrednost predhodnog bloka. Ova sabrana vrednost postaje nova
vrednost za posmatrani blok. Primer za računanje kumulativne vrednosti za blokove
kolone j = 6 dat je u tabeli 7.11.

Tabela 7.11. Računanje kumulativne vrednosti kolone j = 6

Po istom principu kao za kolonu j = 6 računaju se kumulativne vrednosti za sve ostale

kolone. Kada se za sve kolone završi računanje kumulativne vrednosti dodaje se red i = 0,
koji sadrži blokove vrednosti 0 (slika 7.27.).

127
 Slika 7.27. Sračunata kumulativna vrednost za sve kolone i dodat red i = 0

Korak 2  Formiranje kumulativne vrednost za celo ležište.

Kreće se od bloka B 1,1 (i=1, j=1) 

Analiziraju se ostali blokovi, koji se u odnosu na

blok B 1,1 nalaze:
- gore levo (blok B 0,0)

- levo (blok B 1,0)
- dole levo (blok B 2,0)

Od analiziranih blokova bira se onaj sa

najvećom vrednošću (B 0,0). Njegova vrednost
se sabira sa vrednošću početnog bloka (B 1,1).
Ova zbirna vrednost se upisuje u blok B 1,1

umesto njegove originalne vrednosti. Iz bloka B
1,1 crta se strelica ka bloku sa najvećom
vrednošću (B 0,0).

128
Korak 3  Formiranje kumulativne vrednost za celo ležište.

Analiza sporovedena za blok B 1,1 nastavlja se za ostale blokove u koloni. Celokupan ovaj
proces se sprovodi za svaku narednu kolonu (ide se od leva na desno). Na ovaj način se
dobija kumulativna vrednost za celo ležište i strelice koje pokazuju pravce pružanja
blokova sa većim sadržajem korisne komponente (slika 7.28.)

Slika 7.28. Sračunat kumulativna vrednost za celo ležište

Korak 4  Formiranje optimalne konture površinskog kopa.

Analiziraju se blokovi u prvom redu (i = 1), sdesne na levu stranu, sa ciljem nalaženja
onog sa najvećom vrednošću. Nacrtane strelice upućuju na pravi blok (kolona j = 14, i red i
i = 1, blok sa vrednošću + 108). Ovaj blok je je prvi koji će biti zahvačen završnom
konturom sa desne strane. Praćenjem pravca strelica od ovog bloka nadalje, dobija se
optimalna kontura P.K.

Kumulativna vrednost ovog bloka zapravo predstavlja ukupan prihod za optimalnu

konstrukciju (slika 7.29.).

Slika 7.29. Određivanje optimalne konture površinskog kopa

129
 8. PRORAČUN EKSPLOATACIONIH REZERVI

Prema načinu dobijanja i nameni rezerve se generalno mogu podeliti u tri grupe:
1. Geološke rezerve
2. Eksploatacione rezerve
3. Komercijalne rezerve

Geološke rezerve predstavljaju ukupnu količinu mineralne sirovine koja je prospekcisko -

istražnim radovima utvrđena u ležištu. Proračun geoloških rezervi, celog ili dela ležišta,
izvodi se na osnovu detaljnih istraživanja kvalitativnih i kvantitativnih osobina ležišta i
prikazuje se u sklopu Geološkog elaborata. U nekim slučajevima se proračun geoloških
rezervi prikazuje i u posebnom elaboratu.

Eksploatacione rezerve predstavljaju onu količinu mineralne sirovine koja se dobija kada
se od geoloških rezervi odbiju svi gubitci mineralne sirovine pri okonurenju površinskog
kopa i eksploataciji (eksploatacioni gubici). To je zaprava količina korisne mineralne
sirovine koja se dobija otkopavanjem ležišta. ove rezerve okonturene su završnom
kosinom površinskog kopa.

Komercijalne (industriske) rezerve čini ona količina korisne mineralne sirovine koju je
moguće iskoristiti u procesima pripreme, prerade i obrade. To je zapravo ona količina
korisne mineralne sirovine koja se dobija kada se od eksploatacionih rezervi odbiju gubitci
u procesima pripreme, prerade i obrade korisne mineralne sirovine.

8.1. METODE PRORAČUNA REZERVI

Sve metode proračuna rezervi mineralnih sirovina zasnivaju se na određenim analitičkim i

grafičkim postupcima. Za uspešan proračun rezervi je pre svega neophodno posedovati
dovoljno detaljne i kvalitetne rezultate istražnih radova, kao i kvalitetnu geološku
interpretaciju istih. Greške napravljene pri istražnim radovima i interpretaciji oblika, veličine
i mnogih kvalitativnih karakteristika ležišta se kasnije prednose i na proračun rezervi.
Primenjene metode proračuna rezervi moraju biti u skladu sa karakteristikama ležišta i svi
parametri značajni za proračun moraju biti detaljno ispitani i utvrđeni. Najznačajniji
parametri neophodni za proračun rezervi kod različitih metoda su: površina rudnog tela

130
(ležišta), debljina ležišta, zapreminska težina rude, sadržaj korisne komponente,
karakteristike kvaliteta korisne komponente itd.
Postoji veliki broj motoda za proračun rezervi od kojih su najčešće korišćene:
- Metoda profila
- Metoda etažnih ravni
- Metoda miniblokova
- Srednja aritmetička metoda
- Metoda geoloških blokva
- Metoda trouglova
- Metoda poligona
- Metoda izolinija

U osnovi svake pomenute metode je analitička i grafička transformacija složenog

prostornog izgleda ležišta u tela osnovnih, jednostavnijih (geometriski definisanih) oblika
(primitivi). Svaka metoda prilagođena je (najbolje rezultate pokazuje) za određeni tip
ležišta. Odabir metoda pre svega zavisi od mnogih osobina ležišta od kojih su
najznačajnija veličina ležišta, geološke osobine ležišta, promenljivost kvalitativnih i
kvalitativnih osobina u ležištu, gustine (detaljnosti) istražnih radova, prostornog rasporeda
istražnih radova itd.

8.1.1. Metoda profila

Pri računajnu eksploatacionih rezervi metodom profila u velikoj meri se verno interpretiraju
morfološke, kvantitaitativne i kvalitativne osobine ležišta. Zbog ove prilagođenosti
geološkim osobinama ležišta metoda profila, generalno, daje dosta veliku tačnost u
proračunu rezervi, a kako je pored toga jednostavna i velikoj meri reprezentativna,
predstavlja jednu od najzastupljenijih metoda. Najčešće se koristi za ležišta koja su
složene građe i koja su istražena po vertikalnim ili horizontalnim profilima. Zavisno od
položaja istražnih radova proračun se može vršiti po vertikalnim i horizontalnim profilima ili
kombinovano.
U osnovi ove metode je računanje rezervi unutar blokova koji su ograničeni profilnim
ravnima, na osnovu površine preseka rudnog tela na profilu i rastojanja između susednih
profila. Celo ležište se na ovaj način podeli na niz blokova između profilnih linija.
Površinski kop sa paralelnim vertikalnim profilima dato je na slici 8.1.).

131
Istražni profili mogu biti međusobno paralelni, ili mogu biti postavljeni tako da zaklapaju
niki ugao. Zavisno od ovog međusobnog položaja istražnih profila ,razlikuju se dva tipa
proračuna:
- proračun za paralelne profile
- proračun za neparalelne profile
U oba slučaja (i paralelni i neparalelni profili), da bi se proračun obavio neophodno je
odrediti:
P - površinu rudnog tela na profilu
sr - srednju zapreminsku gustinu rude
Ssr - srednji sadržaj korisne komponente
Za potrebe proračuna rudno telo na svakom profilu se tretira kao jedinična zapremina
(uzima se da je debljina rudnog tela, na profilu, 1 m  V = P  1m). Ovo je neophodno da
bi se za svaki profil mogle odrediti rezerve rude (R) i rezerve korisne komponente (Q) po
sledećim obrascima:
R = V  sr , (kg)
Q = R  Ssr , (kg)

Proračun za slučaj paralelnih profila

Zapremina rudnog tela, rezerve rude i rezerve korisne komponente u blokovima izmedju
dva profila (slika 8.2.), računaju se kao proizvod poluzbira odgovarajućih vrednosti za dva
susedna profila (u našem primeru profili A - A i B - B na slikama 8.1. i 8.2.) međusobnog
rastojanja tih profila.
- zapremina rude u posmatranom bloku:
PAA  PBB
VAA-BB =  l AA BB
2
gde je:
VAA-BB - zapremina rude, u bloku između profila AA i BB
PAA, (PBB) - površina korisne komponente na profilu AA, (na profilu BB)

l - rastojanje između susednih profila AA i BB

- rezerve rude u posmatranom bloku

R AA  RBB
RAA-BB =  l AA BB
2

132
gde je:
RAA-BB - rezerve rude, u bloku između profila AA i BB
RAA, (RBB) - rezerve rude na profilu AA, (na profilu BB)

- rezerve korisne mineralne sirovine u posmatranom bloku:

Q AA  QBB
QAA-BB =  l AA BB
2
gde je:
QAA-BB - rezerve korisne komponente, u bloku između profila AA i BB
QAA, (RBB) - rezerve korisne komponente na profilu AA, (na profilu BB)

Pomoću ovih formula mogu se računati rezerve korisne mineralne sirovine jedino ako se
površine (t.j. zapremine rezervi) na susednim profilima ne razlikuju više od 40 %. Kada je
ovo slučaj rezerve u bloku se aproksimiraju formulama za zarubljenu prizmu:
1
VAA-BB =  l AA BB  ( PAA  PBB  PAA  PBB )
3
1
RAA-BB =  l AA BB  ( R AA  RBB  R AA  RBB )
3
1
QAA-BB =  l AA BB  (QAA  QBB  Q AA  QBB )
3

P1 P2 P3 A B P6 P7 P8

P1' P2' P3' A' B' P6' P7' P1'

Površina spoljašnje konture Pozitivne bušotine

površinskog kopa
Površina unutrašnje konture Pozitivne bušotine
površinskog kopa
Slika 8.1. Položaj vertikalnih profila na površinskom kopu

133
 a) Izgled susednih profila A-A i B-B

b) Prostor uokviren susednim profilima A-A i B-B i završnom konturom

c) Izgled bloka korisne mineralne sirovine određen profilima

Slika 8.2. Izgled bloka korisne mineralne sirovine određenog susednim profilima

Deo rudnog tela na profilima često se nalazi između u unutrašnje i spoljašnje konture
površinskog kopa (slika 8.3. pod a). Za ove delove površina rudnog tela na profilima se
računa formulom za površinu trougla (slika 8.3. pod b). Osnovu trougla, kojim se
aproksimira rudno telo, čini debljina rudnog tela (adeb), u krajnjem pozitivnom istražnom
radu, dok je visina trougla (h) određena rastojanjem tečke isklinjavanja rudnog tela i
krajnjeg pozitivnog istražnog rada. Površina rudnog tela iznosi:
adeb  h
P=
2
Često se nameće potreba da se rezerve u međukonturnom delu ne računaju do mesta
isklinjavanja, već do najmanje produktivne debljine (dmin). Ovakav slučaj prikazan je na slici
8.3. pod b. U ovom slučaju površina rudnog tela između unutrašnje i spoljašnje konture,
aproksimira se trapezom, pa važe formule za površinu trapeza.
adeb  d min
P= h
2

134
 Slika 8.3. Proračun rezervi u međukonturnom delu metodom profila

Proračun za slučaj neparalelnih profila

Čest je slučaj da istražni profili nisu međusobno paralelni. Razlog za ovo najčešće je
potreba da se što verodostojnije ptikažu rudna tela složene morfologije i zaleganja.
Postupak proračuna tada se svodi na određivanje težišta površina rudnog tela, na oba
susedna profila, koji zaklapaju ugao . Iz težišta se zatim povlače normale (NAA i NBB) do
preseka sa susednim profilom (slika 8.4.). Zapremina bloka između ova dva profila
određena je formulama:
- za slučaj kada je ugao između profila veći od 10 A
 PAA  PBB N AA  N BB B
V=  
sin  2 2
NB
B'
- za slučaj kada je ugao između profila manji NAA'
od 10 proračun se pojednostavljuje

P  PBB N AA  N BB
V = AA  A'
2 2
B'
Slika 8.4. Neparalelni profili

135
8.1.2. Proračun rezervi metodom miniblokova

Primenu ove metode zasniva se na predhodnoj podeli ležišta na miniblokove (slika 8.5. ).
Podelom na miniblokove može biti obuhvaćeno ležište, okontureno granicama površinskog
kopa, krovinom i podinom i etažna ravan okonturena takođe eksploatacionom granicom i
gornjom i donjom površinom etaže. U blok modelu ležišta miniblokovi predstavljaju
osnovne nosioce informacija o količinama i kvalitetu mineralne sirovine.

Slika 8.5. Podela ležišta na miniblokove

Kvantitativne i kvalitativne informacije, koje karakterišu svaki miniblok, dobijaju se

primenom neke od metoda interpolacije, koja je za dati konkretan slučaj najpogodnija,
odnosno daje najverodostojnije rezultate. Najčešće primenjivane metode interpolacije su:
linearna interpolacija (triangulacija), metoda inverznog rastojanja i krigovanje. Centri
(težišta) miniblokova predstavljaju mrežu za interpolaciju. Dimenzije i forma mreže za
interpolaciju, odnosno veličina miniblokova, definiše se na osnovu više kriterijuma. Visina
miniblokova najčešće je usaglašena sa usvojenom vertikalnom podelom ležišta
(usaglašena sa visinom etaža), sa debljinom reza na etaži koji se otkopa u jednom
zahvatu ili se usaglašava sa debljinom samog ležišta. Širina i dužina miniblokova najčešće
se usvaja na osnovu vrednosti tehnoloških parametara, odnosno usaglašava se sa
širinom i dužinom bagerskog bloka. Širina i dužina minibloka može biti definisana i kao
projekcija ugla nagiba završne kosine na debljini sloja ili visini etaže, čime se obodni
miniblokovi prilagođavaju realnim uslovima konstrukcije završne kosine.

136
Dimenzije miniblokova zavise takođe i od intenziteta promena analiziranih kvantitaivnih i
kvalitativnih osobina. Kada je intenzitet promena veći (veliki raspon između minimalnih i
maksimalnih vrednosti posmatranih karakteristika) dimenzije miniblokova trebaju biti
manje, kako bi se verno interpretirale granice i klase vrednosti posmatranih karakteristika.
Obrnuto kada je intenzitet promena manji dimenzije miniblokova mogu imati i veće
vrednosti.
Dimenzije miniblokova takođe mogu biti definisane i geostatističkim razlozima i metodama.
Često gustina, raspored i vrsta istražnih radova mogu biti osnovni faktor pri određivanju
dimenzija minibloka. Kada se istražni radovi izvode bušotinama (što je danas najčešći
slučaj) opšte je prihvaćeno stanovište da veličina minibloka ne bitrebalo da bude manja od
¼ rastojanja između susednih bušotina.
Računanje rezervi ležišta metodom miniblokova svodi se na računanje rezervi svakog
minibloka. Rezerve za celo ležište dobijaju se kao suma rezervi svih miniblokova:

Formule za proračun Formule za proračun

karakteristika minibloka karakteristika rudnog tela

Zapremina minibloka (m3) Zapremina rudnog tela (m3)

Vmb = a ꞏ b ꞏ c V = ∑ Vmb

a, b, c – dimenzije minibloka

Rezerve rude minibloka (t) Ukupne rezerve rude (t)

Rmb = Vmb ꞏ  R = ∑ Rmb

 - zapreminska masa minibloka

Rezerve korisne komponente minibloka

Ukupne rezerve korisne komponente (t)
Qmb = Rmb ꞏ S, (t)
Q = ∑ Qmb
S - sadržaj korisne komponente u
minibloku

137
8.1.3. Proračun rezervi metodom etažnih ravni

U osnovi metoda je identična metodi horizontalnih ptofila, osim što se horizontalno

presecanje rudnog tela vrši na intervalima visine etaže.
Ovom metodom zapremina se dobija kao proizvod srednje vrednosti gornje i donje
površine etaže i visine etaže (slika 8.6.). Ukupna zapremina rudnog tela predstavlja zbir
zapremina rude sa svih etaža na kojima se nalazi rudno telo ili ležište. Proračun metodom
etažnih ravni posebno je pogodan kada su gornja i donja površina etaže horizontalne.

a) Etažna ravan sa naznačenim površinama

160 1 60

145 145

160 160

145 145

b) Donja površina etažne ravni c) Gornja površina etažne ravni

Slika 8.6. Etažna ravan sa površinama za proračun
Zapremina etaže Zapremina etaže
Pg  Pd
n

Ve   He V   Ve
2 e 1

gde je: Ve - zapremina etaže; Pd - površina donje etaže; Pg - površina gornje etaže
He - visina etaže; V - zapremina rezervi; n - broj etaža

138
9. KAPACITET I DINAMIKA RAZVOJA POVRŠINSKIH KOPOVA

9.1. KAPACITET POVRŠINSKIH KOPOVA

Kapacitet površinskog kopa može se definisati kao količina otkopane korisne mineralne
sirovine u jedinici vremena koja može biti godina, mesec ili dan. Časovni kapacitet služi za
predstavljanje karakteristika angažovane opreme na površinskom kopu. Kapacitet
površinskog kopa se izražava u jedinicama za zapreminu (otkopanih m3) ili u jedinicama
za masu (otkopanih tona), za određeni vremenski period.

Kapacitet površinskog kopa se često predstavlja i zasebno za otkopavanje otkrivke

(jalovine), a zasebno za korisnu mineralnu sirovinu na površinskom kopu. Razlog za ovo je
praćenje rada i dinamike zasebnih sitema napredovanja angažovanih na otkopavanju ili
otkrivke ili rude.

9.2. DINAMIKA EKSPLOATACIJE

Projektovanje dinamike eksploatacije predstavlja potpuno definisanje razvoja rudarskih

radova na površinskom kopu po:

a) b) c) d)

Količinama
Mestu Vremenu Angažovanju
otkopanog
izvođenja izvođenja opreme
materijala
radova radova

a) Osnovu, za definisanje dinamike razvoja radova, predstavlja projektovani godišnji

kapacitet površinskog kopa na otkopavanju:
Korisne mineralne sirovine Otkrivke Jalovine
Izražen kroz: Izražen kroz: Izražen kroz:

- količinu korisne mineralne sirovine - količinu - količinu

- kvalitet mineralne sirovine

b) Projektovana dinamika eksploatacije mora precizno definisanih mesto izvođenja

radova. To znači da se mora označiti deo površinskog kopa gde se radovi izvode, zatim
jasno se označavaju etaže na kojima se radovi izvode, definišu se karakteristike
transportnih trasa i koordinate karakterističnih tačaka prostora koji je obuhvaćen radovima.

139
c) Projektovana dinamika eksploatacije pored prostornog difinisanja, određuje sve
rudarske radove i u vremenu. Vreme izvođenja radova predstavlja dužinu vremenskog
perioda izvođenja pojedinačnih radova za svako mesto i predviđeni obim radova.

d) Za angažovanu opremu, kroz dinamiku eksploatacije, se definiše vrsta, tip i broj

mašina zavisno od projektovanih količina, mesta i vremena izvođenja radova.
Dinamika eksploatacije se projektuje tako da obezbedi realizaciju proizvodnog procesa
usaglašenu sa planiranim i utvrđenim vrednostima definisanim od strane investitora kroz
projekat i ostalu dokumentaciju. Na ovaj način postiže se stabilnost proizvodnje i koja
predstavlja kriterijum i pokazatelj kvaliteta upravljanja proizvodnim procesima.

Projektovana dinamika eksploatacije se detaljno predstavlja tehničkim opisom izvođenja

radova. Ovaj opis može biti u:
- analitičkom i
- grafičkom obliku
Analitička objašnjenja se sastoje od svih proračuna i dokaza po navedenim elementima i
sadrže:
1. Proračune kubatura masa (odnosno rezerve) po svim posmatranim etapama (godinama
razvoja rudarskih radova).
U tabeli 9.1. data je dinamika radova na eksploataciji verifikovanih rezervi krečnjaka za
površinski kop Dobrilovići
Tabela 9.1. Dinamika radova na otkopavanju PK Dobrilovici
Zapremine Zapremina Zapremina
Godina ili period Etaže po etažama otkrivke mineralne sirovine
(m3) (m3) (m3)
E160 0
1 E 170 18234 1285.6 220.000
E 185 5051
E 160 40790
od 5 do10 E 170 53822 10350 109.797
E 185 25535
E 160 38740
od 10 do 15 E 170 55017 10728 110.003
E 185 26974
E 160 37317
od 15 do 20 E 170 56470 12445 110.287
E 185 28945

2. Proračune za sve elemente tehnološkog lanca proizvodnje

3. Detaljan opis svih etapa u razvoju radova.

140
Prilikom projektovanja dinamike razvoja radova, presek stanja radova se prikazuje:

- Za trenutno stanje koje predhodi izvođenju planiranih radova, zatim za prvih nekoliko
godina eksploatacije (obično prvih 5 godina) daje se presek stajna za svaku godinu.

- Kasnije se obrađuje i prikazuje presek stanja radova u većim vremenskim intervalima

(na svakih 5 ili 10 god. najčešće) sve do završnog stanja radova na površinskom kopu.

Dinamikom razvoja radova često se obrađuju i prikazuju i kritične etape u razvoju

površinskog kopa (početak odlagajna na unutrašnjem odlagalištu, promena tehnologije
rada, izmeštanje rečnih tokova itd). U narednom delu dat je primer detaljnog opisa etapa u
razvoju P.K. Dobrilovic u prvih 5 godina.
Početno stanje radova

Na ležištu “Dobrilovići” izvršeni su PLATO

rudarski radovi u cilju istraživanja, boljeg TRANSPORTNI
PUT
upoznavanja karakteristika ležišta i
određivanju kivaliteta mineralne sirovine.
Izvedeno stanje ovih radova u suštini 160
predstavlja fazu otvaranja površinskog
kopa. Ovi radovi su uglavnom izvedeni na
platou 160 mnv, koji je novoizgrađenim
putem povezan sa već postojećim
lokalnim putem.

a
kov
Prva godina razvoja rudarskih radova Vu

Otvaranju se radovi na etažama E170 i

RAMPA

E180. Etažna ravan E170 biće povezana

sa etažnom ravni E160 rampom koja se 160
takođe mora izvesti u ovoj vremenskoj
etapi. Ova rampa je predviđena za
dvosmeran saobraćaj i njena širina će 170
iznositi 7 metara, a njen nagib će biti oko
8%. Za otvaranje etaže E185 potrebno je
185
izvesti transportni put koji je povezuje sa
postojećim lokalnim putem sa južne
strane kopa. Dužina ove trase u prvoj
godini iznosiće oko 200 metara, a njena
širina biće 7 m i nagiba 10%. Takođe je TRANSPORTNA
TRASA
neophodno proširiti postojeći lokalni put.
U prvoj godini počinje da se formira
odlagalište nasipanjem otkopane otkrivke
duž severne granice površinskog kopa.

141
Druga godina razvoja rudarskih radova

U drugoj godini veći deo rudarskih radova

se odvija na etažama E170 i E185. Front
radova na etaži E160 neće napredovati ka 160

jugu, pošto etaža E170 nije dovoljno

odmakla, već će se na ovoj etaži radovi 170

vršiti u pravcu severo-zapada sa ciljem

širenja fronta radova. Etaže E170 i E185
napredovaće ka severo-zapadu i 185

jugozapadu čime će se širiti front radova i

stavarati uslovi za napredovanje etaže
E160. Radovi na odlagalištu razvijaće se
u pravcu severo-zapada i biće odloženo
1.867 m3 otkrivke.
Treća godina razvoja rudarskih radova

U trećoj godini na svim etažama doći će

160
do maksimalnog širenja fronta radova, GEN

odnosno etaže će na severozapadu izaći

ERA
LNI P
PRU RAV
ŽAN AC
JA

na teren. Karakteristika razvoja ovih 170

radova u trećoj godini je i širenje fronta GEN

ER
NAP ALNI PR
RED A
OVA VAC
tako da etaže zauzimaju generalni pravac NJA

185
pružanja kao i generalni pravac
napredovanja. Odlaganje otkrivke se
nastavlja širenjem odlagališta duž severne
granice kopa, i u ovoj godini biće
otkopano i odloženo oko 1.700 m3.
va
ko

Četvrta godina razvoja rudarskih radova

Vu

30
.0

Tokom četvrte godine radovi na sve tri

etaže dalje napreduju u pravcu jugo- 160

zapada. Sve tri etaže duž većeg dela

fronta radova postižu generalni pravac 170

napredovanja.
Odlaganje otkrivke se nastavlja duž
30
.0 185

severozapadne granice površinskog kopa

i u ovoj godini biće otkopano i odloženo
1.950 m3 otkrivke.

Peta godina razvoja rudarskih radova

va
ko
Vu

Tokom pete godine rudarski radovi na sve

tri etaže dalje napreduju u pravcu jugo- 1 60

zapada. Etaža E185 ni u petoj godini još 170

uvek nema svoju punu visinu, dok etaže

E160 i E170 i u ovoj godini razvoja se 185

otkopavaju sa punim visinama.

Radovi na odlaganju otkrivke se
nastavljaju i do kraja pete godine
odlagalište se širi po severozapadnoj
granici kopa do konačne konture. U petoj
godini će se otkopati i 2.146 m3 otkrivke.

142
Grafička dokumentacija sadrži:

- Situacione planove razvoja radova

- Etažne karte razvoja radova
- Profile sa nanesenim razvojem radova

Na slici 9.1. dat je primer situacionog plana razvoja rudarskih radova a na slici 9.2.
prikazan je profil sa nanesenimrazvojem radova.

305
295

285

275

265

a) Prva godina razvoja rudarskih radova

305
295
285
275
265
255

215

b) Peta godina razvoja rudarskih radova

143
 305
295
285
275
265
255
245
235
225
215

c) Završno stanje rudarskih radova

Slika 9.1. Situacioni planovi razvoja radova na površinskom kopu

210

200

190
1. 2. i 3. 4. 5. 5. - 10. 10.-15.
180

2. i 3. 4. 5. 5. - 10. 10. - 15. 15.-20.

170

2. 3. 4. 5. 5. - 10. 10. - 15. 15. - 20.

160

150

140
6 601 139 6 601 085
4 930 981 4 930 804

Slika 9.2. Profil sa nanesenim razvojem rudarskih radova

144
10. ODLAGANJE OTKRIVKE I JALOVINE SA
POVRŠINSKIH KOPOVA

Tokom razvoja rudarskih radova, otkopane količine otkrivke i jalovine, moraju biti odložene
u predhodno isprojektovan prostor. Odlaganje predstavlja obaveznu fazu u tehnološkom
lancu proizvodnje površinskog kopa, a odlagališta predstavljaju objekte površinske
eksploatacije i služe za smeštaj otkrivke i jalovine. U odnosu na površinski kop razlikujemo
dava tipa odlagališta:
- spoljašnja odlagališta (formiraju se van završne konture površinskog kopa) i
- unutrašnja odlagališta (formiraju se unutar konture površinskog kopa).

Početak radova na površinskom kopu uvek je okarakterisan formiranjem spoljašnjeg

odlagališta. Daljim napredovanjem radova, ako se stvori dovoljno prostora unutar
površinskog kopa može se krenuti sa formiranjem unutrašnjeg odlagališta. Dinamika
razvoja rudarskih radova treba biti tako projektovana da omogući što pre prelazak sa
odlaganja van konture površinskog kopa na odlaganje unutar otkopanog prostora. Razlog
za ovo je značajno smanjenje troškova i delimično vraćanje prvobitnog izgleda terenu na
kome se vrši eksploatacija. Kao što je ranije napomenuto dinamika razvoja radova treba
da odgovori koje će se količine otkrivke i jalovine odlagati na spoljašnjem odlagalištu, a
koje će biti odložene unutar konture površinskog kopa. Shodno ovome neophodno je
odrediti prostor čija površina mora biti dovoljna za formiranje spoljašnjeg odlagališta.
Pored potrebne površine teži se da odabran prostor ima što manju ekonomsku vrednost
(kako bi troškovi otkupa bili minimalni), da je u neposrednoj blizini površinskog kopa (u
cilju smanjenja troškova transporta) i da zadovoljava u pogledu svih parametara vezanih
za tehnologiju odlaganja. Izneti uslovi po pitanju lokacije za buduće spoljašnje odlagalište,
važe i za slučaj kada je nemoguće oformljenje unutrašnjeg odlagališta, odnosno kada se
celokupna količina otkrivke i jalovine odlaže van konture kopa. Veoma čest slučaj pri
eksploataciji ugljeva je da se za eksploataciono polje na kome se vrši eksploatacija,
odlagalište formira unutar eksploatacionog polja na kome su radovi završeni. Na ovaj
način se formira spoljašnje odlagalište za eksploataciono polje na kome se vrše radovi,
dok za eksploataciono polje na kome su radovi završeni i u okviru koga se vrši odlaganje,
odlagalište ima sve karakteristike unutrašnjeg.

145
Na osnovu primenjene opreme odlagališta mogu biti formirana:
- odlagačima,
- transportnim mostovima,
- direktno bagerima (pre svega pri radu sa bagerima dreglajnima)
- buldozerima,
- skreperima i
- hidromehanizacijom.
Slično sa podelom na površinskim kopovima, i za odlaganje možemo razlikovati sisteme:
- sa diskontinualnim
- kontinualnim i
- kombinovanim sistemom rada.
Zavisno od morfologije terena gde je formirano spoljašnje odlagalište možemo razlikovati:
- visinska spoljašnja odlagališta i
- dubinska spoljašnja odlagališta
Radovi na odlagalištu se mogu odvijati:
- paralelno,
- radijalno,
- konbinovano

420
405
390
375
360
345
330
315

O
U D
N L
O U A
D T G
S L A
480

465

450

435

420

405

405

390

375

360

345

330

P R
A A L
O G I
LJ A Š
NJ Š
A L
E T
Š I E
NJ Š
E T
E

460

445

4 30

415

400

Slika 10.1. Završno stanje radova – površinski kopa sa formiranim

spoljašnjim i unutrašnjim odlagalištem

146
10.1. KONSTRUKTIVNI ELEMENTI ODLAGALIŠTA

Konstruktivni elementi odlagališta su:

- osnova odlagališta, - završna kosina
- gornja površina odlagališta, - visina etaže
- visina odlagališta, - kosina etaže
- radna kosina,

Osnova spoljašnjih odlagališta predstavlja površina terena na koju se oslanja odložen

materijal. Njen oblik zavisi od reljefa terena, i kada je teren ravan osnova odlagališta je
ispod prve (najniže) etaže, dok kod terena u nagibu osnovu odlagališta čini više etaža.
Dimenzije osnove spoljašnjeg odlagališta zavise od potrebnog kapaciteta spoljašnjeg
odlagališta i načina razvoja radova, odnosno usvojene tehnologije odlaganja.

Gornja površina odlagališta dobija se završetkom odlaganja po visini, odnosno

formiranjem poslednje (najviše) etaže. Kako gornja površina odlagališta predstavlja
završnu fazu odlaganja, ona u skladu sa zehtevima buduće rekultivacije terena može
formirati tako da ima različitu formu i nagib. Na slici 10.2. Prikazano je spoljašnje
odlagalište sa sa naznačenom donom (osnovom) I gornjom površinom odlagališta.

1 8 1 .3
1 6 6 .3
1 9 6 .3 1 5 6 .3
145
2 1 1 .3 130
115
100

O 85

70

D P
L O
A V
G R K
2 2 6 .3
Š O
A
I P
L N
I S
K
Š I
T
E

D o n ja p o v r š in a G o r n ja p o v r š in a
( o s n o v a ) o d la g a liš ta o d la g a liš ta

Slika 10.2. Gornja i donja površina odlagališta

147
Visina odlagališta zavisi od ugla nagiba završne kosine, tehnologije rada na odlaganju, i
gornjom površinom odlagališta. Ako je zadata gornja površina i poznatom uglu nagiba
završne kosine, orjentaciono se može izračunati veličina osnove odlagališta.

Radna kosina je kosina na kojoj se vrši odlaganje i koja napreduje u toku radova na
odlaganju. Na njoj je smeštena oprema tako da mora da obezbedi širinu radnih platoa.
Ugao nagiba radne kosine (ro) je u funkciji pre svega tehnologije odlaganja i
geomehaničkih parametara radne sredine. Visina radne kosine je takođe funkcija
primenjene tehnologije i u direktno zavisi od broja radnih etaža. Kod kontinualnog sistema
otkopavanja otkrivke, broj radnih etaža je najčešće je direktno povezan sa brojem etaža na
otkopavanju. U dosadašnjoj praksi pokazalo se da je angažovanje nezavisnog sistema
Bager-Transporteri-Odlagač (BTO-sistem), za svaku etažu na otkrivci, odnosno za svaku
etažu na odlagalištu, najpouzdanije i najbolje rešenje. Kod diskontinualnih sistema etaže
na odlaganju nisu u direktnoj vezi sa etažama na otkrivci ili jalovini, što ovim sistemima
daje veću fleksibilnost.

Završna kosina kod spoljašnjih odlagališta je kosina pod projektovanim uglom (zo)
geomehanički verifikovanim (faktor sigurnosti Fs = 1.3), na kojoj su završeni radovi. Za
analizu stabilnosti, koriste se geomehaničke metode koje su prilagođene rasteresitim
materijalima i minimalnim vrednostima kohezije. Bočne kosine kod spoljašnjih odlagališta,
su kosine koje se razvijaju paralelno sa frontom radova na odlaganju, i one se formiraju sa
svim elementima završne kosine, osim u slučajevima kada se duž njih obavlja transport.
Na slici 10.3. prikazano je odlagalište sa naznačenom visinom, završnom i radnom
kosinom.

SPOLJAŠNJE
ODLAGALIŠTE

POVRŠINSKI
KOP
 zo  ro

Slika 10.3. Visina, radna i završna kosina odlagališta

148
Visina etaže (He) i nagib etaže (e) prvenstveno zavise od uslova stabilnosti odloženog
materijala. Visina etaže i njen nagib takođe zavise i od primenjene tehnologije rada na
odlaganju. Na slici 10.4. date su osnovne konstruktivne karakteristike etaža odlagališta.

 e
He

Slika 10.3. Osnovni konstruktivni elementi etaže odlagališta

149