Изгладњели, спустисмо се у Добриловину.

И раније су нас лијепо дочекивали, а

поготову откад је калуђер
овдашњи Јефтимије Гломазић напустио манастир и отишао у комите.
- Домаћине! - повика Светозар испред прве куће на коју наиђосмо.
Појави се старац, оронуо, измршавио.
- Не овамо, ђецо! - завика.
Помислисмо да су унутра Швабе, па поскидасмо пушке.
- Није Шваба, ма је још грђе.
- Која је невоља стрико? - пита Светозар и пође да се рукује.
- Не к мени! Не овамо, ако ви је живот мио!
Зачуђено гледамо у старца.
- Шпањолка, ђецо моја. Кућа ми се ископа.
- Каква шпањолка, стари? Шта је било?
- Е ђецо, благо вама. Ви у шуми живите, па и не знате. Умире свијет на све стране.
Заређала нека болештина,
шпањолка, кога закачи спаса му нема. Укопах мог јединца Радивоја, ево данас неђељу
дана, а ево унутра леже
жена и шћерка. Кућа ми се ископа.
- Може ли се што помоћ, стрико? - пита га Светозар.
- Њима само Бог може да помогне. Другога им лијека нема.
- Дај да видим - вели Светозар и крену у кућу.
- Немој сине, кумим те богом. Не губите главе без потребе. Светозар уђе, а ми
посједасмо испред куће.
- Чудна нека болест' - вели кад изађе. Да изгоре од врућице.
Одосмо у Морачу. Прођоше дан-два, Светозар поче да се жали како му није добро.
Тресе га грозница, хоће да
изгори. Идућег дана, ухвати и Драгишу. Смјестисмо их у једну колибу. Јелисавета се
савила око њих. Жива
није од страха за браћу.
Сада већ сви знамо да се на све стране умире. Сваког дана пуна гробља. По три-
четири сахране истог дана.
Нема довољно живих да покопају мртве. Неки и по два-три дана остају неукопани, јер
рођака немају, а други
из страха не смију ни мртвима да им приђу. Михаила Дрљевића сахранише у један гроб
са сестром, јер за два
гроба није било мјеста.
Светозара тресе грозница, али је при свијести.
- Ја, браћо, учињех шта учињех. Навукох болест, но се ви здрави склањајте.
Нећемо да их оставимо.
- Нема смрти без суђена дана - каже му Јово Бакић.
- Ви се мичите - каже Јелисава. Могу ја сама са њима. Ако ми што затреба, зваћу.
Ја велим да је боље да их не остављамо. Ако Швабе наиђу не могу се бранити.
- Неће Швабе, не бој се Радуле - каже Светозар. Видиш да откад ова шпањолка удари
нос из касарни не
помаљају од страха. А и ако наиђу, боље да нас не нађу на гомили.
Већина ипак мисли да је боље да останемо заједно.
- Ја сам четовођа и моја има да се слуша. Сви здрави да се склоне одавде. То је
наређење.
Склонисмо се у једну колибу изнад Бара Морачких, а са Јелисавом се договорисмо да
јави ако што треба.
Идућег дана, почесмо и ми да се разбољевамо. Грозница хвата једног по једног.
Залихе хране нам танке, бојимо
се, помријећемо од глади ако шпањолку и преживимо.
Трећег дана више нико не могаше да устане. Дошао нам је, изгледа, судњи дан. Не
нађе ме ни турско ни
швапско зрно, ма ме ево болест стиже. Или ћемо помријети од шпањолке, или од глади,
или ће нас Швабе
напипати па побити бомбама.
Не знам колико дуго смо у колиби. Измијешали ми се дан и ноћ. Чујем остале како
бунцају. Траже воде. Нити
је има, нити ко може да им је дода.
Не знам колико је дана прошло кад неко уђе у колибу. Као кроз маглу познах старог
Нова Меденицу.
- Шта је ово јунаци? Што сте попадали?
- Зло је стрико. Шпашолка. Но бјежи одавле да и ти главу не изгубиш.
- Није, ђецо, за моју штета, но за ваше. Но, не бојте се. Ако бог да, никоме ништа
бити неће. Спремио је вама
стрико Ново лијек.
Извади из торбе боцу и чашу. Сваком даје да попије. Чудна нека ракија.
- Шта ти је ово стрико?
- То ви је синови ракија са мљевеним бијелим луком, линцуром и љутом паприком. Ко
је ово пио, шпањолку је
преживио.
Ново увече оде. Вели нам да попијемо још по једну чашу његове ракије, а он ће по
Јововој мајци послати сјутра
сурутку. Бољег лијека од његове ракије и сурутке за шпањолку нема.
Јовова мајка донесе ујутру сурутку, а предвече дође и Ново. Идућег дана осјетисмо
олакшање. Врућица умањи,
па смо помало могли и да устанемо.
- Рекох ли ја вама, јунаци моји - смије се Ново. Још мало, па ћу вам донијети
ракије без паприке.
Ја се најбрже опоравих, па одох да видим шта је са Светозаром и Драгишом. Колиба
празна. Спустих се у село
да се распитам.
Обојицу сахранили прије пет дана. Јелисава се затворила у кућу па не излази.
Шпањолка мину тек подјесен. Како је дошла, тако и нестаде. Сама од себе, као божја
казна. Куће готово нема
да некога не узе. Свратих да видим мајку и браћу. Веле ми да је гробља више
напунила шпањолка за три
мјесеца, но Швабе за три године рата.