Francuska revolucija

Francuska je bila najnaseljenija država u Evropi, uoči revolucije imala je 25 000 000
stanovnika. Bila je uređena kao apsolutistička monarhija. Francusko društvo se delilo na tri staleža:
sveštenstvo, plemstvo i treći stalež. Prva dva staleža su činili aristokratski deo društva i uživali
velike privilegije, dok je treći stalež (niže sveštenstvo, seljaci, gradsko stanovništvo) bio u
podređenom položaju. Ta razlika između plemstva, sveštenstva i trećeg staleža bila je nepremostiva
i izazvala je revoluciju francuskog društva kakvu do tada čovečanstvo nije doživelo.

Krajem 1787. godine Francuska je zapala u teški finansijsku krizu. Rešenje je moralo da se
potraži u reformama, međutim ideje ministra Tirgoa ( štednja, uravnoteženje budzeta, ukida-nje
feudalizma) nisu prihvaćene zbog protivljenja povlašćenih staleža. Pošto rešenje za finansi-jsku
krizu nisu našli, bankar Neker je u kraljevo ime, objavio da se Državni staleži sazivaju za 4. maj
1789. godine. Inače Državni staleži nisu zasedali od 1614. godine, punih 175 godina.

Početkom 1789. godine počeli su u Francuskoj izbori za Državne staleže. Buržoazija je u

ime trećeg staleža otpočela izbornu kampanju koja je oštro kritikovala nedostatke monarhije.
Kraljevim ukazom, trećem staležu dato je pravo da se od 25 000 000 u skupštinu Državnih staleža
pošalje 600 poslanika onoliko koliko su imala oba povlašćena staleža. Ovim ukazom prećutan je
način glasanja. Buržoazija je uporno tražila da se glasa po glavama, ali za treći stalež su propisani
dvostepeni izbori. Izborno pravo su dobili najamnici i svi Francuzi koji su imali dvedeset i pet
godina starosti i plaćali su više od pet livara godišnjeg poreza. Treći stalež je bio svestan da je
mogao da bude nadglasan. Oni su odbili da pristupe radu dok se pitanje glasanja ne reši onako kako
narod želi. Pregovori su trajali mesec i po dani, da bi izbegli nadglasavanje 17. juna poslanici trećeg
staleža proglasili su sebe narodnom skupštinu. Nezadovoljan ovim postu-pkom Luj XVI je zakazao
sednicu 23. juna. Njegov govor tog dana je bio pun pretnji, govorio je da se podela na tri staleža od
ranije mora održati i da ne priznaje odluke trećeg staleža koje su donete 17. juna. Svoj govor je
završio recenicom „ Ja vam naređujem, gospodo, da se odmah raziđete, a sutra izjutra da se svaki
stalež posebno sastane u određenim palatama, radi nastavlja-nja rada “. Poslanici tređeg staleža su
odgovorili „ Narodu se ne naređuje “.Vojnici koji su došli sa bajonetama da rasteraju skupštinu nisu
to učinili jer se trećem staležu posle govora priključili plemići-oficiri. Tako se prvi pokušaj
rasturanja Narodne skupštine završio neuspehom.

Nakon Lujevog govora, mnogi plemići i sveštenici pridružili su se trećem staležu. Zbog toga
je Luj XIV bio prinuđen da dozvoli zajedničko zasedanje sva tri staleža. Treći stalež zajedno sa
novim pristalicama proglasio je 9. jula Narodnu skupštinu ustavotvornom. Vladin odgovor na ovaj
potez bio je prikupljanje vojske u Parizu da bi rasterala ustavotvornu skupštinu. Oko Pariza, u
logorima, bila je smeštena vojska od 20 000 ljudi. To su uglavnom bili švajcarski i nemački
najamnički pukovi. Dolazak vojske bio je dočekan protestima. Uskoro je počelo revolu-cionarno
ponašenje i u vojsci. 30. juna oslobodili su iz zatvora deset ljudi koji su bili uhapšeni zbog
narušavanja discipline. Tog dana garda i komandiri prešli su na stranu naroda. Narod je živeo u
vellikom strahu i očekivali su svakog časa da vojska krene na Versaj. Kružile su priče kako su u
Bastilji spremljeni topovi ako u Parzu izbiju nemiri. Luj je otpustio bankara Žaka Nekera, ministra
finansije koji se jedini zalagao za štednju i siste-matsko sređivanje državnih finansija, i na njegovo
mesto je postavio barona Breteja, predsta-vnika plemstva. 11. jula kad se ova vest pročula Parizom,
narod je počeo da se okuplja po ulicama, ogorčen na kralja, tražio je smenjivanje Breteja. Sutradan,
advokat Kamil Demulen je iskoristio pogodnu priliku i počeo da drži vatrene govore u kojima je
pozivao narod na revoluciju. Zeleni list koji je Kamil otkinuo u Pale Rojalu postao je borbeni
amblem, pa su se na šesirima pojavile zelene konkarde. 13. jula narod je iz vojnog magacina oteo
28 000 pušaka i nabavio nekoliko topova. Takođe su obrazo-vali ustavni komitet. U rano jutro, 14.
jula narod Pariza je rešio da krene u napad. Odlučili su da prvo krenu na Bastilju, simbol
apsolutizma i tiranije. Ustavni komitet se prvo obratio komanda-ntu Bastilje da preda oružije i da
ukloni topove, ali ih je komandant dočekao pucnjavom. Tada je masa ljudi naoružana samo
batinama, motikama, i gvozdenim šipkama krenula na tvrđavu. U ovoj borbi narodu se pridružila i
garda. Sa visokih kula i zidina kraljevi vojnici su bezuspešno branili Bastilju. Nenaoružani ljudi su
uspeli da uđu u Bastilju i oslobode zatvorenike. Na kraju dana, posle žestoke borbe u kojoj je narod
imao mnogo poginulih, Bastillja se predala. Narod nije samo zauzeo Bastilju već su je sravnili sa
zemljom. Luj XVI je u svom dnevniku za utorak 14. juli napisao reč „ rien “ sto znači „ ništa “. Ovo
najbolje i pokazuje koliko je on bio zaintere-sovan za dešavanja u svojoj zemlji. Uskoro su Parižani
na mestu gde je stajala Bastilja podigli trg, a u središtu trga se nalazi obelisk na kome su urezane
reči „Ovde se igra“. Na ulicama Pariza pojavila se francuska trobojnica, plavo-bela-crvena. 14. juli
1789. godine postao je prvi dan francuske revolucije, i nakon toga buržoazija je došla na vlast.
Danas se 14. juli slavi u Francu-skoj kao nacionalni praznik, rušenje Bastilje postao je simbol
slobode ljudi i njihove borbe protiv apsolutizma i monarhije.

Posle pada Bastilje, dvor je pristao na sve zahteve. Vojska je bila udaljena od Pariza, a
narodna garda je opet brinula o gradskoj bezbednosti. Nakon pada Bastilje i u drugim gradovima
narod je rušio mesne „Bastilje“. U celoj francuskoj narod se borio, a buržoaziji je pripadala zasluga,
tako da je ona došla na vlast. Kada je u gradovima planula revolucija, seljaci su otpočeli samostalnu
borbu protiv zemljoposednika. Naoružani vilama i sekirama krenuli su na plemićke dvorce i
zahtevali uništenje dokumenata kojim su bili primorani da ispoljavaju neke obaveze. Negde se
zemljoposednici nisu protivili i seljaci su samo spaljivali dokumenta, u drugom slučaju rušili su
plemićke dvorce. Seljačka revolucija se brzo proširila po celoj Francuskoj, zbog toga je
Ustavotvorna skupština bila prinuđena da 4. avgusta održi sednicu. Na toj sednici plemići su se
odrekli svojih feudalnih prava. Plemići su se odrekli prava lova,ubiranja feudalnih nameta, crkva se
odrekla desetka cehovne korporacije. Te noći Skupština je usvojila odliku o nacionalizovanju
crkvene zemljišne svojine i o jednakosti svih građana pred zakonom.

Zakoni od 5-11 avgusta 1789. godine ukinuli su bez otkupa samo lične obaveze. Sva prava
koja su bila u vezi sa plaćanjem zemlje zemljoposednicima Skupština je zadržala. Seljaci su bili
dužni i da otkupe sve obaveze i zemlju odjednom. Kupovna cena određivana je tako sto je trideset
puta povećana svota koju se seljaci plaćali svake godine. Od otkupa obaveza seljaci su mogli da se
oslobode jedino ako dokažu da su zemljoposednikova prava nezakonita. Ovaj zakon je ostao na
snazi sve do 1790. godine. Ovi avgustovski zakoni nisu rešili najveće probleme seljaka, skupština
se plašila nemira tako da je 10. avgusta donela zakon o sudskoj odgovornosti zbog narušavanja
društvenog mira. Narodna garda je bila u obavezi da pošalje vojnu pomoć opštinskoj skupštini kako
bi se svaki skup rasturio. Ovi zakoni su bili značajni jer je ukinut feudalizam, rešili su agrarno
pitanje, nestalo je plemstvo i titula i počeo je da se koristi izraz „ građanin “. Zakoni od 5 do 11
avgusta bili su jedina stvar koju je Ustavotvorna skupština uradila za seljake 1789 god.

Ustavotvorna skupština smatrala je da je njen glavni zadatak donošenje ustava. Ustavni

komitet je 26. avgustu 1789. godine predstavio svoj projekat Deklarcija prava čoveka i građanina, a
Skupština ga je usvojila. Deklaracija prava pokazivala je kakve su bile političke težnje buržoazije.
Osnivači deklaracije oslanjali su se na ideje prosvetitelja i američke Deklaracije o nezavisnosti. Po
deklaraciji sloboda, svojina, bezbednost i protivljenje ugnjetavnju prirodna su čovekova prava.
Zakon treba da bude izraz zajedničke volje i da bude jednak za sve. U deklaraciji buržoazija je
obećala da su svim građanima sva zanimanja i mesta u državnoj službi dostupna. Objavila je i da se
svi ljudi rađaju kao slobodni i sa jednakim pravima. Privatna svojina je bila sveta i neprikosnovena.
Nejednakost pre revolucije se zasnivala na poreklu, a u deklaraciji nejednakost je označavala
razliku između siromaštva i bogatstva. Ova deklaracija je označila novu epohu i ljudi širom Evrope
su je prihvatili. Ali je takođe i nagovestila početak kapitalizma, zamenu feudalne eksplotacije
kapitalističkom.
 Međutim kralj i dvor nisu prihvatali stanje koje je nastalo nakon pada Bastilje. Sve više
aristokrata je bežalo iz Francuske, kraljeva braća i dvorani su pobegli još 14. jula ali se planiralo i
bekstvo kralja. Kralj je bio primoran da se pomiri sa revolucijom ali je to bilo samo prividno. On je
pripremao rasturanje ustavotvorne skupštine i koristio razne izgovore da bi odbio objavljivanje
odluke Skupštine o ukidanju seljačkih feudalnih obaveza. Inače u Skupštini on je imao mnogo
pristalica, tako da su se oni u septembru zalagali za ustanovu dvodimnog smisla, s tim da se kralju
prepusti pravo apsolutnog veta. Većina je odbila ovaj predlog ali je kralju ipak dodeljeno pravo
suspenzivnog veta. Za to vreme u Parizu je bilo sve teže da se zivi, bila je velika oskudica a narod je
za to krivio aristokratiju i kralja. Narod je znao da kralj jos uvek nije potpisao odluke Skupštine od
4. avgusta i Deklaraciju prava. Pročulo se i da kralj skuplja vojsku u Parizu da bi rasturio Skupštinu.
Iako je on govorio da je vojska za odbranu Skupštine i predložio im da se presele u unutrašnjost.
Svi su shvatili da se iza toga krije namera da se rasturi Skupština dalje od Pariza kako se narod ne bi
mešao. U to vreme počeli su da izlaze demokratski listovi koji su narod obaveštavali o svim
spletkama na dvoru ali i upozorili na protivrevo-lucionarni udar.

Pošto se procula vest o kraljevom planu da sruši Ustavotvornu skupštinu. Revolucionari su

smatrali da je dobra ideja premestiti kralja i njegovu porodicu iz Versaja u Pariz, jer bi tako mogli
da prate protivrevolucionarne planove dvora. Oni su podigli narod koji je 5. Oktobra krenuo prema
Versaju. U ovoj masi su preovlađivale žene koje su bile iscrpljene i gladne i tražile su samo hleba.
Za to vreme u Skupštini su demokrate na čelu sa Robespjerom raspravljali o postupcima dvorana i
predlozio da se Skupština još jednom obrati kralju sa zahtevom da potpiše odluke od 4. avgusta.
Inače sa ženama u Versaju je pošao Lafajet koji je pripadao grupi monarhista koja je želela da
pridobije Lujevo poverenje. On se uputio u Versaj sa jednim ciljem a to je bilo da zaštiti kraljevu
porodicu. Prisustvo naroda i narodne garde navelo je dvor da sprovedu plan za kraljevo bekstvo,
međutim narodna garda je primetila kola i tražila je da se uklone. Taj 5. oktobar je protekao u miru,
jedan deo mase se iz Versaja vratio u Pariz. Lafajet je postavio stražu da bi obezbedio bezbednost
spoljni deo dvora, kako u njega niko ne bi ušao. Narednog dana 6. oktobra jedan deo mase je ušao u
dvor kroz vrata koja su bila ostala bez straže. Masa je pojurila u sobu Marije Antonete (ona je bila
Lujeva žena). Tad je Kralj izašao na balkon da bi umirio narod ali su ga dočekali uzvici „ Kralj u
Pariz “. Luj XVI je morao da se pokori volji naroda i zajedno sa svojom porodicom se uputio u
Pariz a pratila ga je velika povorka naroda. Ubrzo za njim je pošla i Skupština koja se smestila blizu
Tiljerija, u dvorani Maneža. Ovi pokreti su poremetili sve planove dvora i nanele poraz
protivrevoluciji, narod je po drugi put spasio buržoasku Skupštinu od opasnosti da je kraljevska
vojska rasturi. Međutim nisu se stvari samo na dvoru promenili već i u Skupštini, počela je da se
boji narodnog pritiska i mešanja u političku borbu. Takođe neki poslanici su odbili da pređu u Pariz
i odrekli se se svojih punomoćija. Skupština je 31. Oktobra izdala zakon o ratnom stanju. Po tom
zakonu podignuta crvena zastava na nekoj od opština predstavljala je upozorenje protiv svakog
uličnog okupljanja ili demonstracije. Ako se masa ne bi razišla nakon trećeg podizanja, vojska je
dobiljala naređenje da puca. Ovi događaji su ubrzali izradu ustava.

U proleće 1791. godine počele su da kruže galsine da se priprema kraljevo bekstvo. Pariz je
21. juna 1791. godine saznao da je kralj pobegao sa svojom porodicom. Narod je bio zaprepašćen i
svima je bilo jasno da je rat neizbežan i da će Luj XVI dovesti vojsku u Francusku. Stanovništvo je
počelo da se naoružava i priprema za predstojeće događaje. Međutim, Ustavotvorna skupština se
plašila reakcije naroda i uzela je kralja pod svoju zaštitu. U zvaničnom saopštenju dala je verziju da
je kralj otet i da je to učinjeno protiv njegove volje. Ona je zahtevala mir i potsećala da će svako
istupanje protiv svojine biti kažnjeno. Uskoro se pročulo da je Luj XVI uputio pismo Skupštini u
kome izjavljuje da neće priznati nijedan zakon koji je donesen za vreme revolucije. Narod je počeo
da krivi Skupštinu i Lafajeta za saučesništvo s protivrevolucionarima. Međutim 23. juna nedaleko
od granice, blizu gradića Varena, narod je prepoznao kralja koji je bio prerušen u lakeja. U Varenu
su zadržali kraljevsku porodicu, i obavestili okolna mesta. Ubrzo su se narodne mase pojavile u
Varenu ne bi li sprečili bekstvo kraljevske porodice. Narod je i ovog puta sprečio planove dvora.
Nekoliko hiljada ljudi naoružanih ljudi je uzvikivalo „ U Pariz, u Pariz sa njim“. Kraljeva kola su
morala da se vrate u Pariz. Kola su bila opkoljena seljacima, građanima i vojnicima narodne garde
sa svih strana. Tako je kraljevska porodica 25. juna bila vraćena u Pariz. Pod pritiskom narod
Skupština je bila prinuđena da kralja ukloni sa vlasti, ali mu je i tada pružila svoju zaštitu. Kada je u
Skupštini kazao da su izvršili otmicu nad njim, poslanici su mu vratili položaj.

Dugo očekivani ustav usvojen je 1791. godine. Njime je Francuska postala ustavna
monarhija. Ustav je ukinuo podelu staleža. Po njemu su građani Francuske podeljeni na dve
kategorije: aktivnu i pasivnu. Aktivnim stanovništvom smatrani su oni koji su imali više od
dvadeset i pet godina i imali nepokretnu imovinu, nisu radili kao najamni radnici i plaćali su porez.
Ovi građani su imali sva građanska prava. Nažalost, većina francuskog stanovništva smatrana je
pasivnim, oni su i pre revolucije bili politički bespravni. Tako da ustav nije ispunio obećanja koja su
data Deklaracijom prava čoveka i građana. Opet je među građanima stvorena nejednakost, koja je
zasnovana na bogatstvu. Ovaj ustav Skupstine je od aktivnih građana napravio „akcionare velikog
društvenog preduzeća“, a pasivni građani su dobili novu ulogu „radnih mašina“. Ovim ustavom je
obrazovano novo administrativno uređenje koje je buržoaziji omogućilo široko polje rada.
Francuska je bila podeljen na 83 departmana, a na čelu svakog departmana je postavljen
direktorium departmana. Obrazovana je nova gradska uprava, a viši organi u gradovima su postali
gradske opštine, oni su rešavale sva mesna pitanja. Parlamenti su ukinuti a sudije su birali aktivni
građani. Jevreji i protestanti bili su izjednačeni sa katolicima. Ali je ustav zadržao ropstvo u
kolonijama.
Luj XVI koji je bio kralj „po božijoj milosti“, sada je postao kralj po milosti Francuza,
odnosno francuske buržoazije. Dobio je 25 miliona livara godisnje, ličnu gardu, inicijativu u
diplomatiji i pravo imenovanja šest ministara, vojnih zapovednika i ambasadora. Takođe je dobio
pravo suspenzivnog vete na dekrete Skupštine za dva zakonodavna perioda. Odnosno, on je mogao
da odloži ali ne i da odbije usvajanje zakona ili donošenje važnijih odluka. Ali pošto nisu imali
poverenja u njega, nisu mu ostavili nikakav drugi uticaj na Skupštinu.
Po ustavu Zakonodavna skupština birana je na dve godine ( dobila je naziv Zakonodavna
zato sto je donosila zakone ). Ministri su bili dužni da na prvi zahtev Skupštine polažu račune o
svom radu i stanju budzeta. Zakonodavna skupština je zadržala pravo da predaje ministre sudu.
Zakonodavna skupština se prvi put sastala 1.oktobra 1791. godine. Sastojala se od 165 Feulita-naca
(ustavnih monarhista) na desnici, oko 320 Žirondinaca i Jakobinaca na levici i oko 250 predstavnika
koji nisu pripadali nijednoj stranci.
Tokom godine dolazilo je do mnogo neslaganja između kralja i Skupštine koji su doveli do
ustavne krize i doveli su revoluciju na viši nivo.

Krupna buržoazija odvojila se od naroda, kada je zahvaljujući njegovoj pobedi došla na

vlast. U toku revolucije treći stalež koji je bio jedinstven raspao se na smostalne klase: na krupnu
buržoaziju, na seljaštvo, na malograđanske radne gradske mase i na radnike koji su činili veći deo
stanovništva. Ubrzo je narod shvatio da se politika Ustavotvorne skupštine tj. Krupne buržoazije
razlikuje od njenih interesa. Bužoazija je organizovala svoju miliciju i narodnu gardu. Stupanje u
ovu narodnu gardu bilo je uslovljeno mnogim ograničenjima. Zaveli su uniformu za sve narodne
gardiste koju su oni sami morali da nabave. Pošto je takva uniforma bia skupa, u narodnu gardu je
stupila samo buržoaska omladina. Tako je krupna buržoazija stvorila svoju oružanu silu i ogradila se
kako protiv aristokratije tako i protiv naroda.
Dok je Luj XIV smatrao da su avgustovski zakoni opljačkali sveštenstvo i plemiće, seljaci
su smatrali da im novi zakoni nisu dali ništa i da je na selu ostalo onako kako je i bilo. Od svih
donetih zakona oni su razumeli samo prvi koji je podrazumevao ukidanje feudalizma. Seljaci su
odbijali da plaćaju porez, tako da su često izbijali seljački ustanci. Na istupanje seljaka
Ustavotvorna skupština je odgovorila novim zakonima koji su doneti u februaru-martu 1790.
godine. Tim zakonom je još više potvrđen avgustovski zakon i određena su prava zemljopo-sednika.
Zakoni su potvrdili da je opštinska uprava odgovorna za skupljanje novca u korist zemljoposednika.
Opštinske uprave dobile su pravo da proglase ratno stanje kad kod smatraju da je to potrebno.
Svako ko bi potsticao narod da ne izvršava obaveze i da ne plaća porez, smatran je neprijateljem
ustava, Skupštine i kralja. Na njemu su mogli da se primenjuju ratni zakoni.
Kada su ovi zakoni došli do seljaka, nemiri su zahvatili cak i one krajeve koji su 1789.
godine bili mirni. Tada je Skupština juna 1790. godine donela zakon po kojem se kažnjava
vešanjem ili streljanjem svako oružano istupanje protiv feudalnih obaveza. Tada su seljaci izgu-bili
veru u Skupštinu i nastavili sami da se bore.

Politički život u to vreme je bio veoma buran. Istomišljenici su počeli da se okupljaju u

klubove, zahteve mase jasnije od svega su izražavali klubovi. 1791. godine najpoznatiji i
najratoborniji bio je Jakobinski klub. Njega je obrazovala 1789. godine grupa bretanjskih poslanika
koji su se sastajali radi raspravljanja pitanja koja su bila na dnevnom redu Ustavotvorne skupštine.
Svoje skupove poslanici su održavali u bivšem manastiru sv. Jakov pa se po tome i klub naziva
jakobinskim, a nazvali su ga i „Društvom prijatelja ustava“ . U početku, sastav kluba je bio
raznovrsan. Uprava kluba je birana svaka tri meseca. Svaki kandidat je bio dužan da preporuči dva
člana kluba, koja su u tom gradu provela najmanje godinu dana. Prezimena kandidata su javno
isticana u dvorani. Svaki član kluba koji bi imao nešto protiv nekog kandidata, pored njegovog
imena bi stavio krstić. Svaki izabrani kandidat je morao da položi zakletvu „ Živeti slobodan ili
umreti, ostati veran propisima ustava, pokoravati se zakonima i svim silama se truditi da se oni
usavrše “ . Ovo je bila i deviza jakobinaca. Vođa jakobinaca je bio demokrat-advokat Robespjer. On
se borio protiv podele građana na aktivne i pasivne i stao je u odbranu crnaca. Jakobinski klub je
imao svoja predstavništva po celoj Francu-skoj i postao je jedan od najvažnijih centara borbe
revolucionara za demokratske preobražaje. Nakon neuspelog kraljevog bekstva 1791. godine došlo
je do rascepa u klubu. Grupa monarhista, među kojima je bio Lafajet, obrazovala je zaseban
Fejanski klub, koji je postao središte plemstva i buržoazije. Fejanci su se borili protiv svih koji su
želeli da promene ustav u demokratskome duhu.

Drugo središte revolucionara je bio Klub kordiljeraca, nazive je dobio po bivšem

kordiljerskom manastiru u kome su se okupljali. Njihov cilj je bio da brane ljudska prava i da
razotkriju prave namere gradskih organa. Na dokumentima kordiljera bilo je nacrtano „ oko koje
sve vidi “ i koje prati postupke ljudi koji se nalaze na vlasti. U početku u klubu se okupljalo šareno
društvo. Klub se nalazio u bogatom kvartu, i pored krupne buržoazije okupio je i sitnu buržoaziju i
siromašno stanovništvo. Pristalice kordiljera su bili radnici, zanatlije, sitni trgovci. Kasnije je
Kordiljerski klub postao središte niših narodnih slojeva. Vođe kluba kordiljera bili su Žan-Pol Mara
i Danton.

Zakonodavna skupština je započela sa radom 1. oktobra 1791.god. Većina poslanika ušla je

u Skupštinu iz redova revolucionara. To su bili pretsednici opština, mirovne sudije, admini-stratori...
Apsolutnu većinu Skupštine činili su fejanci i umerenjaci ili nezavisni. Fejanci su tražili da se kralju
prepuste velika prava i bili su za jačanje kraljeve vlasti. Ubrzo su se jakobinci pocepali. Većina je
obrazovala partiju žirondinaca, koja je tako nazvana po departmanu Žirondi. To je bila grupa
inteligenata, advokata i pisaca. Oni su bili protivnici novih reforma u interesu naroda. Njihova
politika sastojala se u tome da pojačaju vlast buržoazije ali da narod to ne sazna. Još jedna grupa u
Skupštini su bili montanjari, mala grupa demokrata. Oni su bili članovi kluba kordiljera i održavali
veze sa jakobinskim klubom. Vođa jakobinskog kluba, Robespjer, nije bio član Zakonodavne
Skupštine jer je zakonom bilo zabranjeno članovima Ustavotvorne skupštine da se kandiduju i za
Zakonodavnu.
 U jesen 1791. god. revolucija je naišla na ekonomsku krizu. U to vreme ponovo se počela
bližiti ratna opasnost. U mnogim mestima u Francuskoj izbili su nemiri zbog skupoće, a u mnogim
gradovima nije bilo ni hleba. Narod je tražio da se povede borba protiv spekulanata i da se odrede
utvrđene cene za najpotrebnije stvari. Stanovništvo je demoliralo radnje i primoralo trgovce da
proizvode ne prodaju skuplje od određene cene. Skupoća, političko bespravlje, sve je to podsticalo
inicijativu mase. Emigranti su bili uznemireni zbog toga što je Luj XVI priznao ustav. Oni su tražili
od austrijskog cara i pruskog kralja da požure sa intervencijom protiv Francuske. Njihovo
okupljanje na granici, demonstracije, zavere i klevetanje francuskog naroda – sve je to ukazivalo na
to da se sprema napad na Francusku. Pored toga, Luj XVI stavio je do znanja evropskim vladama
da je ustav priznao samo prividno i da ga je dao samo zato što je želeo da pridobije mase za sebe.
Leopold II i Fridrih – Vilhelm zaključili su u avgustu 1791.god. u Pilnicu savez protiv Francuske.
Pilnička deklaracija bila je puna pretnji za francuski narod i tražila uspostavljanje nemačkih
kneževa. U to vreme, Katarina II pregovarala je sa švedskim kraljem o obrazovanju vojske protiv
revolucije. Katarina II je činila sve da bi Prusku i Austriju umešala u francuske poslove. Njeni
diplomati posredovali su između Austrije i Pruske po pitanju naknade koju bi dobili za njihovo
učešće u ratu protiv Francuske. Pruska je pristala da učestvuje u borbama protiv Francuske, ali zbog
svoje zauzetosti nije mogla da učestvije u deobi poljske, tako da je Katarina II obećala pruskom
kralju Dancig, Torn i druge poljske oblasti. Gustav III pripremao je 1792. god. protiv Francuske,
rusko-švedsku vojsku od 20000 ljudi, Španija i Sardinija takođe su pristale da se pridruže njihovoj
koaliciji protiv Francuske. Revoluciji je pretila ozbiljna opasnost. Stav žirondinaca i jakobinaca se
razlikovao prema ratnoj opasnosti. Žirondinci su tražili sredstvo koje bi im pomoglo da privole
narod uz sebe i da ih odvrate od sprovođenja reforrmi. Smatrali su da će rat probuditi patriotizam i
da će pružiti mogućnost buržoaziji da učvrsti svoju vlast. Kada je Luj XVI video da francuska
buržoazija traži rat, on je, zajedno sa partijom prinčeva zastupao mišljenje da je rat neophodan.
Nadao se da će francuska vojska pretrpeti poraz u tom ratu i da će se, kasnije uz pomoć tuđe vojske,
obračunati sa revolucionarima i ponovo postati kralj. Rat su želeli i oficiri koji su očekivali da će,
nakon rata, poboljšati svoj položaj. Tako da su početkom 1792.god., rat želeli i žirondinci i kralj i
generali, ali svi iz različitih razloga. Dok su žirondinci smatrali da je rat neizbežan, jakobinci su bili
protiv toga da se odmah stupi u rat i zalagali se za mir. Vođa jakobinaca, Robespjer slagao se sa tim
da je sukob neizbežan, ali je smatrao da vojska još uvek nije spremna za borbu. Evropske zemlje su
otvoreno pozivale Francusku u borbu. U februaru 1792.god. Luj XVI je uvažio ostavku ministra -
fejanaca, koji su smatrali da je neophodno sklopiti primirje sa Austrijom. Za nove ministre
postavljeni su žirondinci. Nakon smrti Leopolda II, njegov naslednik Franc zauzeo je neprijateljski
stav prema Francuskoj. Kralj i žirondinci, odlučili su da Austriji prvi objave rat. Na sednici u
skupštini, Luj XVI je predložio da se objavi rat i „kralju Češke i Ugarske“. Cela skupština je
usvojila kraljev predlog, tako da je otpočeo period ratova francuske revolucije.

Francuska je 28. aprila 1792. godine napala Austriju. Francusku vojsku su činili dobrovoljci,
ali je vojska oskudevala u oficirima, i zbog toga su dobrovoljci dobili pravo da biraju oficire iz
svoje sredine. Austrijska vojska je bila slabo pripremljana a Pruskoj je bilo potrebno vreme da bi im
se pridružila. U tom trenutku francuska vojska je bila brojnija i da su agresivno napali Austriju ona
bi bila poražena. Međutim, generali su vodili pasivnu borbu pod izgovorom da vojska još uvek nije
spremna. Vojnici su shvatili da su generali izdajice, ali suviše kasno. Francuska je trpela poraz za
porazom. Narod je počeo da sumnja u izdajstvo dvora i bili su upravu, Marija Antoneta odavla je
neprijatelju vojničke tajne a Lafajet je tajno pregovarao sa Austrijom da pređe na njihovu stranu i da
zajedno napadnu Pariz. Narod je sumnjao u žirondince, koji su bili izazivači rata, i umesto da kazne
generale oni su pooštrili svoju borbu protiv jakobinaca. Žirondinci su smišljali zavere svakog dana,
mislili su da će borbom protiv jakobinaca da dobiju poverenje Engleske, Pruske i francuske
aristokratije. Međutim Luj XVI je otpustio ministre žirondince a na njihovo mesto opet postavio
fejance. Da bi primorali Luja da vrati ministre, žirondinci su zakazali demonstraciju za 20. jun.
Jakobinci su odbili da učestvuju, a Luj XVI je odbio zahteve demonstranata i pokazao da narod
više ne veruje žirondincima. 6. juna 1792. godine Pruska je zajedno sa Austrijom započela rat protiv
Francuske. Ubrzo je austrijska vojska prešla granicu i borba se vodila na teritoriji Francuske.
Vojvoda od Braunšvajga, vojskovođa savezničke vojske, potpsao je manifest francuskom narodu.
Manifest je služio da zaplaši francuski narod, ali je imao suprotan efekat i narod je odlučio da se
bori za spas svoje otadzbine. Žirondinci su se udružili sa Jakobincima i pristali da se bore
protivrevolucionara. Oni su doneli novi dekart kojim pozivaju narod da dođu 14. jula, na proslavu
federacije. Tada su Parižani prvi put čuli Marseljezu buduću himnu, koju je napisao Ruže de Lil.
Nekoliko poraza primorali su Zakonodavnu skupštinu da proglasila da je otadzbina u opasnosti.
Počeli su da se skupljaju dobrovoljci i za nekoliko dana u Pariz je dobrovoljno došlo 15 000 ljudi.
Saveznička vojska je bila na putu ka Parizu, a jedina prepreka je bilo utvrđenje Verden.
Počele su da kruže glasine da se priprema kraljevo bekstvo i Francuska i revolucija su bile u
opasnosti. Robespjer i Mara su bili na čelu mase, obrazovali su tajni direktorijum koji je pripremao
ustanak. Zemlja je bila svesna da je za pobedu bilo potrebno zbaciti monarhiju, osloboditi se kralj i
kraljice i proglasiti republiku. 9. avgusta predstavnici 48 pariskih sekcija obrazovali su Parisku
komunu, već 10. avgusta narod pod vođstvom Komune pošao je ka dvoru Luja XVI. Narodna garda
koja je čuvala dvor pridružila se narodu, a kralju su jedino verni ostali dvorani i švajcarska straža.
Nakon nekoliko časova narod je zauzeo dvor i kraljevska porodica je potražila zaštitu od Skupštine,
međutim pod pritiskom naroda, Skupština je oduzela vlast kralju. Za to vreme Komuna je izdala
naređenje da se kralj uhapsi. Kralj i Marija Antoneta zatvoreni su u tamnicu Templ. 10. avgust
1792. godine ukinuta je monarhija u Francuskoj

10. avgusta 1792. godine narod je uz podršku Pariske komune zbacio monarhiju. Članovi
komune bili su većinom jakobinci. Komuna je bila ustanova koja je rešavala pitanja organizacije
narodne odbrane Francuske. Ona je u narodu probudila patriotizam i brzo stvorila vojsku od 30 000
vojnika. Nakon revolucije obrazovale su se dve vlade. Jedna je bila Pariska komuna kojoj je narod
verovao a druga Zakonodavna skupština koja je nakon hapšenja kralja obrazovala Izvršni komitet.
Ali narod nije imao poverenja ni u Skupštinu ni u Izvršni komitet. Komuna je primorala Skupštinu
da ukine razliku između građana, da se selima smanji broj feudalnih obaveza i da se imanja
emigranata podele na manje delove kako bi seljaci mogli da ih otkupe. Ali je Skupština odbila da
proglasi republiku i da kralja preda sudu. Pod pretnjom Komune da će pozvati narod na uzbunu,
skupština je pristala da oformi sud koji bi sudio uhapšenima 10. avgusta. Uskoro je Skupština
započela borbu protiv Komune, i u osnovi borbe bila je klasna razlika. Prvi koji su započeli borbu
protiv Komune bili su Žirondinci. Za to vreme stanje na frontu je bilo sve teže, 23.avgusta se predao
grad Longvi a put ka Verdenu i Parizu je bio otvoren. Prodor neprijatelja poslužio je
protivrevolucionarima da otvoreno izjave da će iskoristiti prodor pruske vojske za borbu protiv
revolucionara. Predstavnici Komune su otišli da organizuju narodnu odbranu, a žirondinci su to
iskoristili i primorali Skupštinu da proglasi da je Komuna raspuštena i objavili su izbore za novu
komunu. Niko među žirondincima nije verovao da Pariz može da se spase. Većina je čak i želela
pad, jer su se bojali da će odbrana, koju je organizovala Komuna, pobediti a to bi dovelo do jačanja
jakobinaca i revolucije. Žirondinci su predlagali da se prestonica prenese u unutršnjost, dalje od
Pariza i jakobinaca. Tako su poslanici Skupštine polako napuštali Pariz i 1. septembra pao je i
Verden. Pad Verdena je probudio narod i brzo su organizovali vojsku koja je odlučila da se bori za
Francusku. Međutim, narod je bio uplašen zbog pretniji protivrevolucionara koji su govorili da će
po dolasku pruske vojske zapaliti grad i kazniti revolucionare. Zbog toga su odlučili da pođu u
zatvor i da traže suđenje uhapšenim rojalistima. Ti septembarski dani bili su samoodbrana ljudi koji
su znali da će se protivrevolucionari boriti protiv nijh i da će nastati prevrat u Parizu dok se oni
budu borili na frontu. Sve ovo bi prestalo da je Skupština prihvatila zahtev Komune i obećala
narodu da če se boriti protiv kralja i kraljeve vlasti. Nakon pada Verdena pruska vojska se nalazila
na samo 100 milja od Pariza. Cela Evropa je očekivala pad Pariza. Samo je jedna armija pod
komandom generala Kelermana pružala ozbiljan otpor i branila put ka Parizu. Šarl Dimurije je
došao u pomoć svojim snagama i ustalio se kod malog mesta Valmija. 20. septembra pruska vojska
je pokušala da pređe brežuljak, ali su se Francuski vojnici hrabro borili. Vojskovođa pruske vojske
je naredio svojoj vojsci da se povuče. Bitka kod Valmija bila je prva pobeda nad neprijateljima od
početka rata. Ova pobeda je spasila Pariz i ulila veru francuskom narodu, ali je izazvala neslogu
između pruske i austrijske vojske. U međuvremenu su organizovani izbori, tako da je u septembru
1792. godine nastalo zakonodavno telo poznato kao Narodni konvent. Konvent je predstavljao
skupštinu ravnopravnih građana. Na svojoj prvoj sednici 22. septembra Konvent je proglasio
republiku, i njihov moto je glasio „ Sloboda, jednakost. bratstvo “. U narednim mesicima francuska
vojska je pobeđivala i tako proterala prusku i austrijsku vojsku sa teritorije Francuske i znatno
promenila političku kartu Evrope. Ove pobede Francuske vojske primorale su vladajuću Evropu da
stvori jaču koali-ciju protiv Francuske. Tako da je London postao sedište svih zavera protiv
Francuske republike.

Pitanje koje je mučilo narod tokom jeseni 1792. godine, pored teške ekonomske krize, bilo
je kad će se suditi kralju? Krajem novembra na videlo su izašli novi dokazi o izdaji Luja XVI.
Bravar koji je radio na dvoru otkrio je ministru unutrašnjih poslova da postoji tajni orman u zidu
dvora, koji je on izradio po naredbi kralja. Iz dokumenata koji su nađeni u ormanu, saznali su o
vezama Luja sa emigrantima. Luj je imao pravo da sam sebi izabere branioce. Na prvom saslušanju
nije ništa priznao, rekao je da potpisi na dokumentima nisu njegovi kao ni ključ od ormara. Svakog
dana su otkrivani novi dokazi koji su potvrđivali krivicu Luja XVI, ali žirondinci su opet pokušali
da spasu kralja. Da bi dobili na vremenu, kritikovali su Konvent zbog želje da sude kralju i
predložili da se pitanje njegove krivice prenese na raspravljanje u skupštinu. Žirondinci su se nadali
da se među poslanicima nalaze oni koji će glasati protiv suđenja kralju. U borbi oko kraljeve
krivice, žirondinci su predložili da se pre svih osude oni koji teže ka diktaturi. Ovaj predlog je
trebao da skrene pažnju javnosti sa kraljeve ličnosti. I na neki način su uspeli, pošto je Konvent tek
14. januara izneo tri pitanja na koja treba da se glasa. Prvo pitanje je bilo „ Da li je Luj kriv za
zaveru protiv narodne slobode i za antentat na bezbednost države ? “, drugo „ Da li će se o presudi
glasanjem izjasniti ceo narod ? “, i treće „ Kakvu kaznu zaslužuje Luj XVI ? “ Konvent je skoro
jednoglasno priznao da je kralj kriv zbog zavere protiv naroda, obraćanje narodu je bilo odbačeno, a
glasanje za treće pitanje nije bilo završeno. Nakon neprekidnog glasanja od trideset i sedam časova,
za smrtnu kaznu je predalo 378 glasova, a za tamnički zatvor 334 glasova. Većina je izglasala da
Luj bude osuđen na smrtnu kaznu bez ikakvog odlaganja. Luj XVI je pogubljen 21. januara 1793.
godine.

Zima 1793. fodine je bila veoma teška zbog velike oskudice u proizvodima, a pre svega u
žitu. Vojska je iscrpela sve izvore zemlje, a većina proizvoda nije ni bila na tržištu. Sve to je
izazvalo spekulaciju i skupoću. Ekonomska kriza je upropastila sitnu buoaziju i dovela radnike u
težak položaj. Narod je smatrao da je Konvent dužan da im pomogne u borbi protiv spekulanata
koji su proizvode prodavali po mnogo većoj ceni. U početku Konvent nije prduzeo ništa, ali kasnije
su delegati tražili zavođenje maksimalnih cena za sve proizvode. U zavođenju maksimu-ma
siromašni su videli sredstvo za izbavljanje od nemaštine i mislili da će se njime postaviti osnove
pravoj jednakosti. Zajedno sa ovim zahtevom za maksimalne cene, javio se i zahtev da se donese
agrarni zakon. Pristalice ovog zakona smatrale su da je vlada dužna da podeli svu zemlju svim
opštinama u Francuskoj, tako da svakom čoveku pripadne parče zemlje i da niko nema više nego
što sam može da obradi bez najamnih radnika. Žirondinci su bili protiv ovih zahteva i bili su
ravnodušni prema problemima koje je izazvala nemaština. Smatrali su da neograničena sloboda
trgovine može obezbediti veću količinu proizvoda. Jakobinci Robespjer i Mara takođe su bili protiv
maksimuma, ali za razliku od žirondinaca nisu bili ravnodušni prema patnji naroda. Februara 1793.
godine nastala je velika opasnost da se narod odvoji od jakobinaca, jer se njihovi zahtevi nisu
slagali sa zahtevima naroda. U predgrađu Pariza, Liona i drugih gradova pojavili su se novi ljudi
koji su govorilu u ime naroda. Žirondinci su ih nazvali „ besnim “. U Konventu si svi bili protiv
njih, ali su u Lionu imali mnoge pristalice. Njihovi zahtevi su bili zavođenje maksimuma,
zavođenje progresivnog poraza, obrazovanje narodne uprave za snabdevanje i do-nošenje strogih
zakona protiv onih koji spekulišu namernicama. U martu 1793. godine pojavila se opasnost da
narod pod vođstvom „ besnih “ istupi protiv Konventa. Tako da je Konvent odlu-čio da se pozabavi
rešavanjem pitanja o snabdevanju. Žirondinci su podneli svoj ustavni predlog a jakobinci svoj.
Jakobinci su morali da se oslone na narod da bi Konvent usvojio njihov predlog i tako su razrešili
nesuglasice sa „ besnima “. Jakobinci su odlučili da slušaju glas naroda i za-hvaljujući tome uspeli
su da stvore front protiv žirondinaca. U Lionu, buržoazija se pod vođstvom žirondinaca, udružila sa
rojalistima i uzela u svoje ruke opštinsku upravu. Jakobinski klub u Lionu je bio razrušen. Za ovo
vreme rat sa Austrijom i Pruskom je dobio novi karakter. U februaru 1793. godine protiv Francuske
su se pridružile i Engleska, Holandija, Sardinija i Španija. Rusija nije objavila rat, ali je prkinula
diplomatske odnose sa njom. Francuska vojska je doživela više poraza, tako da je sad bila u istom
položaju kao i u jesen 1792. godine. Ovi porazi su opet probudili nadu protivrevolucionara. Broj
zavera protiv revolucije bio svakog dana sve veći i veći. Konvent je zatražio da se oformi vojska od
300 000 ljudi, ovo je poslužilo kao znak za protivrevolucioni ustanak u Vandeji, oblasti na zapadu.
Revolucionari su znali da je ovo samo jedan deo plana protiv revolucije. 12. marta Šarl Dimurije je
uputio pismo Konventu puno pretnji, a šest dana kasnije je dopustio austrijskoj vojsci da ga pobedi.
Nakon ovog poraza poveo je pregovore sa austrijskim vojskovođom o zajedničkim napadima protiv
Pariza i ponovnog uspostavljanja ustavne monarhije. Pariz je saznao za Dimurjeovu izdaju i
očekivali su da se njegova vojska pojavi zajedno sa austrijskom. Njegova izdaja je kompromitovala
Žirondince pošto je on bio njihov štićenik. Da bi se održali na vlasti on su pristali da se donese
zakon o maksimumu. U maju su obrazovali Komisiju dvanestorice, koja je počela da proverava rad
Komune. Komitet ustanka koji su „ besni “ obrazovali još u martu tražio je da se iz Konventa
isteraju 22 poslanika žirondinaca. Na njihovu stranu stala je i Pariska komuna. Robespjer je
zahtevao da se uhapsi Komisija dvanestorice i da se sudu predaju 22 poslanika žirondinaca. Jedina
stvar sa kojom se složio Konvent bili je ukidanje Komisije dvanestorice. 2. juna Pariz je saznao da
su žirondinci udruženi sa rojalistima pobili osam stotina jakobinaca. Ovaj događaj je i uništio
žirondince. Više od sto hiljada ljudi naoružanih ljudi je opkolilo Konvent. Konvent nije imao izbora
i morao je da izbaci sve članove partije žirondinaca iz Konventa. Ova revolucija od 31. maja do 2.
juna uklonila je sa vlasti trgovačku buržoaziju, i ona se pridružila taboru protivrevolucionara.

Nakon događaja od 31. maja do 2. juna otpočeo je period poznat kao jakobinska diktatura.
On je trajao od 2. juna1793. godine do 27. jula 1794. godine, ukupno četrnaest meseci. Ovo je
najvažniji period u istoriji francuske buržoaske revolucije. U trenutku kada su jakobinci došli na
vlast položaj Francuske i revolucije je bio težak. Protivrevolucionari su smatrali da je njihova
pobeda neminovna. Spremali su se da Francusku razdele između Austrije, Pruske i Engleske. U
maju 1793. godine francuska vojska je bila u teškom pološaju. Oskudevali su i u municiji i u
opremi. U gradovima stanovništvo je zahvatila nemaština. Narod se plašio da će četiri godine koji
su proveli u borbi za uništenje feudalizma, propasti. Iako su bili u teškom položaju, devet dana
nakon stupanja na vlast jakobinci su objavili dekart o opštinskom zemljištu, po ovom zakonu sve
zemljište koje je oduzeto od opština u poslednjih dvesta godina moralo je da se vrati seljacima.
Ovaj zakon je zajedno sa zakonom od 17. jula 1793. godine zauvek uništio feudalizam. Odmah
kada su došli na vlast jakobinci su izneli predlog o svom ustavu. Ovaj ustav je garantovao svim
Francuzima slobodu, jednakost, bezbednost i svojinu. Ustav je obećavao da će se postarati o
problemima siromašnih na taj način što će ih zaposliti. Ovaj ustav je bio oštro kritikovan i od strane
žirondinaca i od strane eberovca (besni). Besni su glavni nedostatak videli u tome što on nije
zabranio slobodu trgovine. Tražili su promeni ustava i da strože kažnjavaju oni koji se ogreše o
maksimumu. U julu austrijska vojska je zajedno sa englesko-holandskim trupama krenula na Pariz.
Konvent je zbog toga objavio da treba da se skupi vojska od 500 000 vojnika. Ova odluka je
primorala Konvent da prihvati zahteve eberovca zbog toga što je za vojsku bila potrebna hrana. Oni
su ograničili slobodu trgovine i privatnu svojinu ukoliko se odnosila na životne namernice. Porazi
na frontu su ohrabrili protivrevolucionare. 4. septembra Tulon se predao Englezima, i saznalo se da
su rojalisti i žirondinci ometali vrbovanje vojnika i da je u mnogim mestima izbio nered. 5.
septembra sve pariske delegacije su zatražile od Konventa da na teror protivrevolucionara odgovore
objavljivanjem revolucionarnog terora. Revolucija je bila u teškom stanju tako da su jakobinci
odlučili da u interesu odbrane revolucije prihvate neke zahteve ebertovaca. Po ustavu iz 1793.
godine konvent je trebao da prekine sa radom čim narod potvrdi ustav, ali zbog građanskog rata
primena ustava je bilo nemoguća. Da je Konvent raspisao izbore neprijatelji revolucije bi iskoristili
njegov težak položaj i pobedili na izborima i zbacili jakobince. Zbog toga je primena ustava
odložena na neodrađeno vreme. Jakobinci su oformili komitet Javnog spasa i Javne bezbednosti. Na
čelu komiteta Javnog spasa prvo je bio Danton, ali je ubrzo smenjen zbog neodlučne politike prema
žirondincima. Na čelo komitete u julu su došli Robespjer i Sen-Žist. Komitet je obavljao sve
diplomatske poslove, postavljao i smenjivao vrhovne komandante vojske, razrađivao ratne planove.
Sve ustanove su bile u obavezi da polažu račune o svome radu. Revolucija se nalazila u teškom
položaju i narodna masa je zahtevala zavođenje terora. Prvi zakon koji je ukazivao da je revolucija
pošla putem terora bio je zakon o sumnjivima od 17. septembra 1793. godine. Taj zakon je važio za
sve sumnjive, neprijatelje republike, špijune i aktivne protivrevolucionare, a kazna je bila
giljotiranje. Posle ovog zakona, značaj revolucionarnog komiteta je znatno porastao. Komiteti su
motrili na sve granice, čuvali puteve i zatvarali sve osumnjičene. Komitet javnog spasa je preuredio
vojsku. Pre nego što su jakobinci došli na vlast vojska se sastojala iz stajaćih trupa i dobrovoljaca.
Dobrovoljci su uživali neke povlastice i to je izazivalo sukobe u vojsci. Komitet je stajaće trupe i
dobrovoljce smestio u istoj uredbi i istoj komandi i od njih stvorio jednu vojsku. Nakon
reorganizacije vojske, čak su i neprijatelji govorili sa velikim poštovajem o francuskoj vojsci. Svi
članovi Komiteta javnog spasa su radili na pojačanju fronta. Početkom 1794. godine uspeli su da
oteraju neprijatelje sa svoje teritorije. Konvent je uspeo da se izbori sa problemima gladi i
nemaštine. Po celoj Francuskoj bili su zavedene iste cene za sve proizvode, zaveo je i maksimum
zarade najamnih radnika. A revolucionarna vojska je pomagala da se pronađe hrana koju si bogati
trgovci krili. Krajem 1793. godine dantonovci su postali istaknuti branioci interesa stare i nove
buržoazije. Oni su uvek bili protiv maksimuma i protiv terora, ali prividno su ih prihvatili da ne bi
izgubili popularnost u narodu. Tamo gde su oni bili na vlasti, uzimali su trgovce u zaštitu. Danton
je u Konventu izneo zahtev da se teror ublaži. Zajedno sa njim Kamil Demulen je tražio da se iz
zatvora puste „ sumnjivi “, jer u zatvorima treba da drže krivce. Nije se slagao ni sa eberovcima koji
su smatrali da sve neprijatelje treba uništiti uz pomoć giljotine. U decembru Komitet javnog spasa
bio izložen napadima sa dve strane: eberovaca i dantonovaca. Komitet je otpočeo borbu protiv
eberovaca, ali su i oni prešli u napad. U februaru 1794. godine opet je zavladala nemaština. U
redovima za hleba i druge namernice dolazilo je do tuče i ubistava. Ebertovci su to iskoristili da još
jače napadnu Komitet i dantonovce. Nakon govora Sen - Žista koji je napao eberovce i dantonovce,
eberovci su odlučili da pozovu narod na ustanak i ponavlajnie revolucije od 31. maja do 2. juna. Oni
su očekivali da će da pridobiju Parisku komunu, ali su oni odbili da im se pridruže. Eberovci su
ostali sami i shvatili su da će da izgube. Komitet javnog spasa je optužio ebertovce da su
organizovali zaveru protiv republike i izdali naređenje da se vođe eberovaca uhapse. Nakon istrage
sve vođe su poslali an giljotiljotinu. Ubrzo nakon kažnjavanja eberovaca Komitet je uništi i nijihova
uporišta – Parisku komunu i klub kordiljera. Bez obzira na to što je Komuna odbila da priđe ustanku
eberovca, njeni članovi su bili pogubljeni. Većina članova Komune zamenjena je Robespjerovim
pristalicama. U samom Konventu bilo je mnogo clanova koji su želeli da se obustavi teror. Nakon
kažnjavanja eberovca, za pretsednika Konventa izabran je Taljen, koji je bio dantonovac. A za
pretsednika Kluba jakobinaca Ležander koji je takođe bio dantonovac. Sve to je uticalo da
dantonovci pojačaju svoje napade na Komitet javnog spasa. Međusobni odnosi Dantona i
Robespjera su se pogoršali. Komitet javnog spasa je tražio da se dantonovci uhapse. Ležander je
predložio da ih pre suđenja saslužaju u Konventu, ali je Robespjer odbio taj predlog. Konvent je
jednoglasno usvojio dekart protiv dantonovaca. Optužio ih je da su učestvovali u zaveru za
uspostavljanje monarhije i da su nameravali da unište Narodni konvent. Svi dantonovci su dobili
smrtnu kaznu i pogubljeni su 5. aprila 1794. godine. Posle pobede nad eberovcima i dantonovcima,
robespjerovci su ostali kao jedina grupa koja je održavala narodne interese. Robespjer mislio da
može da preuredi celo francusko društvo. Smatrao je da cela Francuska treba da se okupi oko
Konventa, da se republika učvrsti, objavio je uvođenje nove, obavezne religije u čast vrhovnog bića.
Po njegovom predlogu, Konvent je proglasio svaku dekadu za praznik, a četiri velike godišnjice su
bile 14. juli, 10. avgust, 21. januar i 31. mart. Robespjerova vlada je smatrala da treba da se
unapredi trgovina i industrija. Međutim, najgore od svega je bilo što je pooštren teror. Ni članovi
Komiteta javnog spasa se nisu osećali bezbedno od samovolje Robespjera, Sen-Žista i Kutona. U
leto 1794. godine Jakobinska diktatura je imala više neprijatelja nego prijatelja. Robespjer je video
da se neprijateljstvo protiv njega povećava i sam je napisao zakon o reorganizaciji revolucionarnog
suda. Tim zakonom ukinuto je saslušanje optuženih. Neprijateljem revolucije po novom zakonu
smatrani su oni koji su širili neistinu i koji su na bilo koji način ometali učvršćenje republike. Posle
ovog zakona teror u Francuskoj je dobio mnogo veće razmere. Za samo 46 dana revolucionarni sud
je doneo 278 presuda o oslobođenju, a na giljotinu poslao 1351-u osobu. Krajem maja sklopljena je
zavera protiv vođa jakobinaca – Robespjera, Sen-Žista i Kutona. Članovi Komiteta javnog spasa
su uspeli da od Konventa iznude odluku o hapšenju Robespjera, Sen-Žista i Kutona. Kada se
saznalo za hapšenje, Komuna je objavila ustanak protiv Konventa. Robespjer se za to vreme nalazio
u policijskoj upravi, kada su ga članovi Komune našli nagovarali su ga da stane na čelo ustanka.
Međutim, on je bio neodlučan i za to vreme Konvent je obrazovao Komisiju odbrane, čiji su se ljudi
poslužili lažima i uplašili tobdžije koji su odlučili da se povuku. Robespjer je tek nakon ponoći
pristao da potpiše proglas vojsci, ali to je bilo kasno jer su se tobdžije već povukli. Tada je Komitet
odlučio da krene svim snagama na Komunu, Robespjer je u tom okršaju ranjen. Sutradan, 28. jula
1794. godine odvezli su ih na giljotinu. To je bio kraj Revolucionog terora.

Posle protivrevolucionarnog prevrata od 9. termidora u Francuskoj je nastupila politička

reakcija, koja je dobila naziv termidorska reakcija ( po mesecu termidoru ). Ona obuhvata perido od
27. jula1794. godine do 26. oktobra 1795. godine. Termidorci su postali novi godpodari Konventa.
Konvent je postupno uništavao narodne demokratske tekovine, tj. ukinuli su ustavnu diktaturu.
Ubrzo su se termidorci podelil na levičare i desničare. Većina je pripadala desniča-rima. Odmah
posle 9. termidora u Parizu su počele da se obrazuju čete „ zlatne omladine “ koji su napadali
jakobince, nekad su ih teško prebijali a nekad su ih i ubijali. Posle pada jako-binske diktature, teror
je pojačan samo što je ovog puta bio protiv jakobinaca. Jakobinci su zbog terora otišli u opoziciju i
tražili od Konventa da se poštuju zakoni ustava iz 1793. godine. Opozicija Jakobinskog kluba je
predstavljala veliku opasnost za termidorce, jer je klub održavao veze sa narodnim udruženjima u
Francuskoj. Zbog toga su termidorci odlučili da zatvore jakobinski klub. Prvo su izdali dekart kojim
su zabranjena narodna udruženja, a zatim su 10. novembra odlučili da zvanično zatvore klub. 23.
decembra termidorci su ukinuli maksimum, ovim ukidanjem glad i nemaština su opet postali veliki
problem. Predgrađa Pariza, gde su živeli radnici, umirali su od gladi jer su termidorci bili pristalice
slobodne trgovine. U aprilu 1795. godine Pariz je ostao bez hleba, veliki broj radnika je krenuo ka
termidorskom Konventu. Oni su prodrli u dvoranu za sednice i tražili ustav od 1793. Ova masa nije
imala vođu i kako je vreme prolazilo oko Konventa se okupljala vojska. Buržoazija je ustala protiv
narodnih masa i nakon ovog događaja usledila su gonjenja i hapšenja radnika. Radnici su shvatili
da su napravili grešku što nisu stali u odbranu jakobinske diktature. Odlučili su da se bore protiv
termidorca. U međuvremenu snabdevanje hranom je postajalo sve teže. Noću između 19. i 20. maja
kružile su glasine da više neće biti hleba u pekarama. I opet kao u aprilu, 20. maja narod se okupio i
opet krenuo u Konvent. Masa je zauzela sve izlaze i izložila svoje zahteve. Međutim oni nisu bili
organizovani i desilo se isto što i u aprilu. Vojska je opkolila Konvent, narod se u početku dobro
držao ali kad su se približili Konventu svi su se razbežali. Nakon ovog neuspeha francuski narod
nije imao nikakvo pravo glasa. U međuvremenu Francuska je pregovarala sa Pruskom o zaklju-
čivanju mira. Pregovori o miru su započeti još za vreme jakobinaca, ali 5. aprila 1795. godine u
Bazelu je zaključen mir , gde je Rajna postala prirodna granica između Francuske i Pruske. Posle
zaključivanja mira u Bazelu položaj termidoraca se znatno popravio. U proleće 1795. godine u
Francusku su se vratili rojalisti koji su se otvoreno borili protiv republike. Termidorci su želeli da se
zbliže sa rojalistima, ali da zavedu ustavnu monarhiju i očuvaju buržoaziju. Rojalisti nisu pristali
na saradnji, jer su oni hteli da zavedu apsolutnu monarhiju. Oni su odlučili da uz pomoć Engleske
oteraju Konvent i da zavedu apsolutizam. U leto 1795. godine engleske trupe zajedno sa
emigrantima su se iskrcali na poluostrvo Kiberon. Nakon ovog događaja, da bi učvrstio
demokratsku republiku, Konvent je izradio nov ustav. Ovaj novi ustav je bio treći revolucionarni
ustav. Za razliku od prethodna dva ustava, on je zadržao republikansko uređenje, ali je ukinuo opšte
izborno pravo. Zakonodavna vlast je pripala dvodimnom Savetu, a nezavisna izvršna vlast-
Direktorijumu. On se sastojao od pet ljudi koji su imali velika ovlašćenja, a to su bili Pol Bara,
Lazar Karno, La Revije-Lepo, Luj Leturne, Žan-Fransoa Rubel. Svi su bili članovi Konventa,
pretsednik Direktorijuma je bio Karno. Ovaj ustav je potpuno isključio narod iz političkog života
zemlje. Pošto je Konvent potvrdio ustav, odlučio je da dve trećine članova Konventa ostanu u
Direktorijumu kao zakonodavni organi. Ova odluka je dala povod rojalistima za ustanak. Konvent
je bio u teškom položaju, Baras je bio imenovan za komandanta Konventove vojske, ali on nije bio
vojnik. On se setio Napoleona koji se za vreme jakobinaca pokazao kao dobar general. Baras mu je
predao komandu nad vojskom i Napoleon je pobedio rojaliste. Nakon pobede nad rojalistima,
Konvent je bio liberalan prema njima jer je u samom Konventu bilo pristalica rojalista. 26. oktobra
1795. godine Konvent je prekinuo svoj rad . Na poslednjoj sednici njegov pretsednik je rekao:
„ Narodni Konvent obljavljuje da je njegova misija završena i da je njegovo zasedanje zaključeno “.
Konvent je ustupio mesto Zakonodavnom telu koji je izabran po ustavu iz 1795. god. 250 članova
Zakonodavnog tela, obrazovali su Savet starijih, dok su ostali obrazovali Savet pet stotina. Oba
saveta su izabrali za novu vladu Izvršni direktorijum.

Francusku buržoasku revoluciju osamdesetih godina XVIII veka često nazivaju klasičnom
buržoaskom revolucijom. Za razliku od ostalih evropskih revolucija, Francuskom revolucijom
ukinut je feudalizam i uspostavljen kapitalizam u Francuskoj. Ona je bitno uticala na razvoj
kapitalističkih odnosa u celoj Evropi. Učešće naroda u revoluciji sa njihovim sopstve-nim
zahtevima ostavio je u zemlji jaku demokratsku tradiciju i ostavio trag na celu istoriju Francuske.