Geopoetika izdavaštvo

Beograd, Gospodar Jovanova 65

Glavni urednik
Vladislav Bajac

Izvršni urednik
Jasna Novakov Sibinović

Lektura i korektura
Marija Lazović

Naslovna strana
Koan

Fotografija
Jovan Čekić

Beograd, 2017
Naslov originala
Walt Whitman
Life and Adventures of Jack Engle
Introduction by Zachary Turpin

Copyright © 2017 by Zachary Turpin

Published by arrangement with the University of Iowa Press
Copyright © 1852 by Walt Whitman
Copyright © za srpski jezik Geopoetika izdavaštvo
 ZAKARI TERPIN
Univerzitet u Hjustonu

Uvod u Život i pustolovine Džeka Engla

Volta Vitmana

Nikada ništa nije izgubljeno, niti može biti izgubljeno.

Volt Vitman, „Trajnosti“ (1888)

U jesen 1850. godine, sve je bilo spremno za izlazak prvog broja časopisa
Njujorker, koji je trebalo da bude objavljen na Menhetnu.1 Za „šest i četvrt centi
nedeljno“, pretplatnicima su se nudile najnovije vesti, uz „niz noveleta ili priča,
najviše vrednosti, ranije neobjavljenih“. Možda pomalo preuranjeno, časopis
je bio reklamiran kao „najbolji porodični list u čitavoj Uniji“.2 Njujorkeru je, kao
književnom dnevnom listu, bio neophodan postojani priliv valjane proze da bi
sačuvao čitaoce – i zaista, njegov urednik, Karlos D. Stjuart (Carlos D. Stuart)
dobio je veliki broj pisama pisaca koji su mu nudili uzbudljive priče po
umerenim cenama. Jedan od njih, romansijer i pisac kratkih priča iz Bruklina,
10. oktobra poslao je pismo u kome se nudio za širok spektar usluga. Ima li
Stjuart, pita on

u svom novom preduzeću bilo kakav „prolaz“, za usluge koje bih ja mogao da
pružim? Nemam stalni posao, a volim štampu – pa bih, ako ste raspoloženi za
„probu“, rado porazgovarao s vama, ne bih li uvideo možemo li da postignemo
kakav dogovor. Moje predstave o novčanoj nadoknadi veoma su umerene.

1
Ne treba ga dovoditi u vezu s današnjim popularnim nedeljnikom, koji je osnovan 1925.
godine. Stjuartov New-Yorker (u kome je pomoćnik urednika bio Vilijam Fermen) bio je dnevni
list, svake subote obogaćen pričama, u izdanju pod naslovom Weekly New-Yorker. Prestao je
da izlazi posle nepunih godinu dana.
2
The American Advertiser, 5th ed. (New-York: Prali, Lewis, and Co., 1851), 104.

5
 Da li biste želeli priču, određene dužine, za svoj list?3

Pošto je zamolio za odgovor poštom, prozni stvaralac se potpisao: „Vaš

odani Volter Vitman.“
Mada je retko smatran proznim piscem, ostaje činjenica da je do tridesete
godine Vitman objavio jedan popularan roman, uz više od dvadeset dobro
prihvaćenih – i u pojedinim slučajevima višestruko preštampavanih – kratkih
priča i novela.4 U svoje vreme, te su priče objavljivane naporedo s Hotornovim,
Poovim, Kuperovim i Čajldsovim, u nekim od vodećih književnih časopisa u
Sjedinjenim Državama, uključujući i Demokratik rivju, Kolambijan lejdis end
džentlmenz magazin (Columbian Lady's and Gentleman's Magazine), Ameriken
rivju (American Review), te Junion magazin(Union Magazine). Ako uračunamo i
preštampavanja, Vitmanove priče bile su objavljene u više od dvesta
periodičnih publikacija širom zemlje. Čak je i njegov trezvenjački roman,
Frenklin Evans (1842), početnički poduhvat na koji će kasnije gledati s prezirom,
bio prodat u 20.000 primeraka – što ga je učinilo najbolje prodavanim
književnim delom njegovog vremena.5 Vitmanove godine zaokupljenosti
proznim stvaralaštvom, kao i njegov popularni i komercijalni uspeh u ulozi
pripovedača, dovoljni su razlozi da se zapitamo, kao što čini Stefani M. Blalok,
„zašto je i kako Vitman napustio prozu da bi se okrenuo poeziji“.6
Ovo pitanje je varljivo jednostavno. Postoji sklonost da se Vlati trave ističu
kao potpun i konačan odgovor, da se to delo posmatra kao umetničko
ostvarenje koje je moglo da potekne samo iz pera pesnika potpuno
posvećenog poeziji. Po logici takvog razmišljanja, Vitman se odrekao proze
zato što je „morao“. To je primamljiva pomisao. Odista, Vitman je danas toliko
čvrsto utkan u američku kulturu da je teško ne razmišljati na takav način. Jer,
kako drugačije objasniti njegov pomak od prilično konvencionalne novinske
poezije kakvu je pisao četrdesetih godina, do revolucionarno nove prozne
poetike, sa snažnim izlivima u slobodnom stihu, kao u delima „Krvavi novac“

3
Walt Whitman, The Correspondence, 1842-1867, ed. Edwin Haviland Miller (New York: New
York University Press, 1961), 38.
4
Za iscrpan spisak ovih reprinta, videti Stephanie M. Blalock, „Bibliography of Walt Whitman's
Short Fiction in Periodicals,“ u Walt Whitman Quarterly Review 30.4 (Summer 2013), 181-250.
Celovita (i redovno ažurirana) bibliografija dostupna je i na Walt Whitman Archive.
5
Navedeni statistički podaci potiču iz Stephanie M. Blalock, „Walt Whitman's Early Fiction in
Periodicals: Over 250 Newly Discovered Reprints,“ WWQR 30.4 (Summer 2013), 171-180.
6
Blalock, „Walt Whitman's Early Fiction,“ 179.

6
(1850), ,,Resurgemus“ (1850) te, konačno, Vlati trave (1855)? Nešto je sigurno
moralo da bude zanemareno, pa su kritičari od Edgara Lija Mastersa (Edgar Lee
Masters) do Pola Cvajga (Paul Zweig) dugo pretpostavljali da je to nešto –
Vitmanova proza. Po njihovom mišljenju, Vitman nije bio dobar prozni pisac –
odnosno, ako ništa drugo, proza nije mogla da podmiri njegove izražajne
potrebe. Na kraju krajeva, čak i poezija, piše Vitman, „može samo da nagovesti,
često veoma posredno, ili izdaleka. Ono što bi bilo istinski savršeno, ili
predstavljalo rešenje za kakav dubok problem, ili nudilo potpun izraz
moralnog, istinitog, lepog, izmiče čak i najvećem, najveštijem pesniku – odleće
od njega kao ptica koju je nemoguće uhvatiti“.7 Za proznog pisca, može se
pretpostaviti, hvatanje takvih ptica još je teži zadatak.
Premda razložno, ovakvo razmišljanje podložno je onome što je Anri
Bergson nazvao „iluzijama retrospektivnog determinizma“, zabludi koja
podrazumeva da ako se nešto desilo, to je pod datim okolnostima i moralo da
se desi.8 Nadalje, suviše je lako potceniti širinu Vitmanovog književnog
eksperimentisanja u prozi, i ne uvideti do koje je mere njegova proza uticala na
njegov pesnički razvoj. I oduvek je bilo tako. Ipak, ostaje činjenica: Vlati trave
nisu morale postati poezija, i umalo se nije dogodilo da i ne postanu. U
Vitmanovim beležnicama iz perioda pre Vlati trave ne čitamo misli nekog ko je
odlučio da postane pesnik, već mladog čoveka u previranju, u potrazi za pravim
umetničkim izrazom. Na koji to način pojedinac „personifikuje opšte objekte u
stvaranju i daje im glas“, piše on za sebe, „sve što postoji u najuzvišenijem vidu
– vlat trave, sa svojim ravnopravnim glasom“? Da li u „Romanu? – delu neke
druge vrste / Drami? – umesto sporadičnih likova – predstavlja ih masovno, u
mnogo većim razmerama... U spiritualnom romanu?“9 To što su Vlati trave
mogle da se pojave i u obliku proze ili drame detalj je koji se obično previđa u
vezi s njihovim nastankom.
Da sve bude još zamršenije, nikada nije bilo jasno kakvu je prozu, ako je
uopšte i pisao prozu, stvarao Vitman u vreme dok je počinjao da piše Vlati

7
Walt Whitman, Prose Works 1892, 2 vols., ed. Floyd Stovall (New York: New York University
Press, 1964), 2:558.
8
Navedeno u Timothy Garton Ash, History of the Present: Essays, Sketches, and Dispatches
from Europe in the 1990s (New York: Vintage Books, 2001), xvii.
9
Videti Whitman „med Cophósis“ notebook (ca. 1852-1854), Daybooks and Notebooks, 3 vols.,
ed. William White (New York: New York University Press, 1978), 3:775. Dostupno i onlajn, na
Walt Whitman Archive.

7
trave, početkom pedesetih.10 Kako javno, tako i privatno, Vitman se o tome nije
izjašnjavao. Odista, ako izuzmemo tvrdnju da su odbijanja u novinama
doprinela njegovom udaljavanju od proze, Vitman je retko spominjao bilo
kakva druga dela koja je mogao napisati tokom tih godina. Intervjui koje je dao
u poznim godinama gotovo su savršeno beskorisni kad je reč o ovom pitanju:
„Osetio sam da me je sveg obuzela jedna zamisao“, kaže on u jednoj od
tipičnih izjava, ,,i latio se pera. Ubrzo potom objavio sam Vlati trave.“11 To je
sve. Dakle, kad je reč o dovođenju u vezu Vitmanove proze s nastajanjem Vlati
trave, izučavaoci su trajno osujećeni. Proza i lirska poezija tradicionalno se
određuju kao dve gotovo potpuno odvojene etape pesnikovog života, uz
neznatna vremenska preklapanja. Novootkriveni bibliografski detalji,
međutim, čine ovaj deo Vitmanove karijere još složenijim.
Tokom otprilike tri godine koje je proveo radeći na prvom izdanju Vlati
trave, pesnik je napisao i veliki broj proznih stranica, i to ne samo sporadične
fragmente pripovedaka.12 Vitman je pisao i romane. Prvi od njih, Priča određene
dužine, roman koji je bio ponudio Stjuartu, poznat i pod naslovom Čovek koji je
govorio u snu (1850), Vitmanova je slobodna obrada dela Detinjstvo kralja Erika
Menveda (1828, prevedeno 1846), duge i jednim delom repetitivne
romansirane istorije iz pera danskog romansijera B. S. Ingemana (B. S.
Ingemann). Danas izgubljen, Čovek koji je govorio u snu gotovo je sigurno
dovršen roman, o čemu svedoče Vitmanova pisma. Pre no što ga je ponudio
Stjuartu, nudio ga je i urednicima njujorškog lista San (Sun), uz procenu da će
knjiga „zauzeti oko 65 kraćih stubaca“ – odnosno, da će ispunjavati tri
novinska stupca dnevno tokom dvadeset dva dana. Vitman je ovu adaptaciju

10
Doskora se smatralo da je Vitman svoju poslednju pripovetku – pod naslovom „Senka i
svetlost mladićeve duše“ – objavio 1848. godine. Ova moralistička priča o seoskom učitelju
objavljena je u junskom izdanju časopisa Union Magazine of Literature and Art. Prilikom
sastavljanja zbirke Rana poezija i proza Volta Vitmana, urednik Tomas L. Brašer izneo je
pretpostavku da će „neke Vitmanove priče tek biti otkrivene“, ali je i upozorio na to da je
„malo verovatno da će biti pronađena neka pripovetka objavljena posle 1848. godine“. Videti
Walt Whitman, The Early Poems and the Fiction, ed. Thomas L. Brasher (New York: New York
University Press, 1963), xv, xvii.
11
Videti intervju „A Visit to Walt Whitman,“ objavljen u Brooklyn Daily Eagle (July 11, 1886), 10.
Dostupno na Walt Whitman Archive.
12
Ponešto od toga sačuvano je u rukopisu, s naslovima izvedenim od ključnih reči na prvoj
stranici. Videti, na primer, ,,O letnjoj večeri“, „Razgovetnost svakog sloga“, i „Ovaj jedinstveni
mladi čovek“, u Vitmanovim Notebooks i Notebooks and Unpublished Prose Manuscripts, 6
vols., ed. Edward F. Grier (New York: New York University Press, 1984), 1:46-52; u daljem tekstu
NUPM. Ovi rukopisi nalaze se u Trent zbirci Vitmanijane na Univerzitetu Djuk.

8
smatrao „izuzetno zanimljivom, romantičnom, i punom događaja“, no urednici
lista San očito nisu bili takvog mišljenja.13 Odbili su da objave roman, a čini se
da ga je odbacio i Stjuart.
Sasvim u skladu s onim što znamo o tome kakav je bio tokom pedesetih,
Vitman nije odustao, već je počeo ispočetka. Do tada je započinjanje novog
romana za njega već bilo postalo rutinska stvar; osim Frenklina Evansa i Čoveka
koji je govorio u snu, bio je započeo, i očito napustio, sredinom četrdesetih, još
dva romana, „Luđak“ (1843) i ,,Vatrogaščev san“ (1844).14 U godinama dok je
radio kao novinar, prilično se izveštio u brzom stvaranju „nečeg što je
pikantno, i pouzdano, i sentimentalno, i duhovito – sve to smućkano na 'naš
naročit način'“.15 Očigledno, sentimentalne zaplete je lako smišljao. U ono
malo sačuvanih (pisanih olovkom u crvenoj beležnici ručne izrade), ljubavnici
se ponovo sastaju, grešnici ostvaruju iskupljenje, dok nepopravljivi lopovi i
ubice skončavaju na ironičan način.16 To su moralistički, živahno jednostavni
zapleti od kojih je u jednom periodu dobro živeo. Na primer:

jednog učitelja (u pijanom stanju) nekoliko ljudi privenča s jednom ženom kako bi
prikrili sopstvenu krivicu.

13
Za navode, videti William White's „Whitman's First 'Literary' Letter,“ American Literature 35.1
(March 1963), 84.
14
Ovaj potonji otkriven je tek 1982. godine, pod punim naslovom „Vatrogaščev san: zajedno s
pričom njegovog čudnog druga, priča iz mašte“. Za celovit tekst, uz komentar nalazača,
Herberta Bergmana, videti „A Hitherto Unknown Whitman Story and a Possible Early Poem,“
u Walt Whitman Review 28 (1982), 3-15.
15
Ovo Vitmanovo obećanje upućeno je čitaocima njujorškog lista Aurora, čiji je urednik postao
1842. godine. Navedeno u The Journalism, Volume 1, ed. Herbert Bergman, Douglas A. Noverr,
and Edward J. Recchia (New York: Peter Lang,1998), 105; kao i u David S. Reynolds' Walt
Whitman's America: A Cultural Biography (New York: Vintage Books, 1996), 98.
16
Ova beležnica obično se naziva „učitelj“, po početnoj reči; ovde je navodim kao Vitmanovu
crvenu beležnicu, zbog osobenih korica ručne izrade. Nakon pesnikove smrti, sačuvao ju je
Tomas Bigs Harned, jedan od Vitmanovih prijatelja i književnih izvršilaca, da bi je kasnije
poklonio Kongresnoj biblioteci. Celovit transkript ove beležnice, zajedno sa skeniranim
stranicama, danas je dostupan na Walt Whitman Archive. S obzirom na datum objavljivanja
Džeka Engla, ova je beležnica gotovo sigurno bila ispisana 1852. godine. Datumi na dva ubačena
isečka iz New York Tribune (list 3, prednja strana) neposredno prethode datumu objavljivanja
prvog nastavka Džeka Engla, jedan od njih samo za dva dana; oba isečka potiču iz lista New
York Tribune, od 5, odnosno 12. marta. Do sada nisu uočene bilo kakve njihove jasne veze s
Džekom Englom ili ma kojim drugim tekstom. Možda ih je Vitman isekao iz novina da posluže
kao začeci nekih budućih priča.

9
 Novac (novčanice) uzete od čoveka koji je bio bolestan (umro) od velikih boginja,
zaražen je; i oni koji su ga uzeli umru od iste bol.-...

Uvesti lik (džeparoš, negativan) koji žurno odlazi u Kaliforniju, kako bi izbegao da
ga otkriju i kazne za zločin – Nedugo potom stiže pismo – ili izlazi članak u
novinama – iz koga se saznaje da je obešen.17

Ni za jedan od ovih fragmenata nije utvrđeno da ima bilo kakve veze sa

objavljenim delima. To se, međutim, više ne može reći za poslednji i najduži
zaplet u crvenoj beležnici. Prenet u celini, taj zaplet izgleda ovako:

Uvesti Džekove prijatelje – dvojicu ili trojicu –

———
Postarija muška ženska osoba dolazi u kancelariju kako bi zatražio zatražila
Kavertove usluge u ime svog sina, koji je uhapšen zbog

Marta, Kavertova štićenica, dobija nasledstvo, ali pod uslovima koji nameću
potrebu za zakonskim zastupnikom. Njena majka, tetka, stara kvekerka) je umrla
– pa Marta živi u Kavertovoj kući, kao polusluškinja –

Džek, prilikom posete Kavertovoj kući, ^jedne večeri prepoznaje slič portret stare
gospođe – to ga potrese do suza18

Viglsvort bi trebalo da

Izvesna zapažanja o nitkovluku advokata – ispričati priču o prevarama Kavertovog

oca, povodom kuće u Ulici Džonson – proklet bio
———
Viglsvort bi trebalo da ispriča Džeku dugačku priču o Kavertu i njegovoj naravi i
njegovim nedelima
———————

17
Ove rečenice pojavljuju se na listu 2, s prednje i zadnje strane, crvene beležnice.
18
Ova transpozicija je radi jasnoće izbačena iz teksta.

10
 Kavert gaji proslobodna osećanjo prema Marti i želi da se oženi njome – takođe
zarad njenog imetka

Gaji podeljene strasti prema Marti, i prema gospođici Selinji

Najvažnija karika u priči biće Kavertova rešenost da prisvoji Martin imetak –

zadržavanjem ugovora, dokumenata o nasleđivanju, itd. itd. – i Džek Engl, koji rano
otkrije tu name ru – i odlučno nastoji da ga spreči...

S tom namerom, revnosno se baca na izučavanje prava, i vrlo pronicljivo gleda...

Priča o Marti glasiće glasi da je njen otac ^stric, bogat ^ koji ju je usvojio, čovek
dobrog srca, (ali zastrašujuće burne naravi,) u nastupu strasti, počinio ubistvo –
(žrtva je Džekov otac... Biva uhapšen i ne ume to da podnese... u zatvoru, ... on deli
svoj piše testament,

deli svoju imovinu na ravne časti Marti i potomku njegove žrtve – a ako ovo drugo
ne bude moguće, sve bi pripalo Marti.

Udovica odlazi iz Filadelfije, (gde su se odigrala ova tužna zbivanja,) i dolazi u

Njujork. Zbog svega što se dogodilo, polako se udaljila od svih svojih ^ rođaka i
nekadašnjih prijatelja, (bila je preterano

osećajna) i živela je s Martom, odsečena od sveta i

———
Uvesti jedan prizor sa skupa religioznih revivalista
———
Uvesti lik glagoljivog propovednika religije – iskrenog, ali i veoma budalastog.
Viglsvort bi trebalo da „primi religiju“, posredstvom Kalvina Petersona

Ne zaboravi Selinji
(opiši Toma Pitersona uzornog mladog momka Smajd
Peperič Feris19

19
NUPM 1:97-99. Sve crtice i oznake su Vitmanove; nisu označeni prekidi stranica. Celovit tekst,
sa skeniranim stranicama, dostupan je na Wait Whitman Archive.

11
 Ako ovako složen zaplet zvuči više kao osnova za roman nego za priču, to
je zbog toga što i jeste tako. Godine 1852, deset godina nakon objavljivanja
Frenklina Evansa, Vitman je napisao kratki roman zasnovan na ovim
zabeleškama, i dao mu (pun) naslov Život i pustolovine Džeka Engla:
autobiografija, u kojoj će čitalac susresti i neke poznate likove. Objavljen je
anonimno u šest nastavaka, od 14. marta do 18. aprila, u listu Sandej dispeč na
Menhetnu. Potom je potonuo u zaborav. Sada, gotovo 165 godina nakon
objavljivanja. Volt Vitman kvorterli rivju (WWQR) s ponosom predstavlja
Vitmanov izgubljeni roman, prvi put u istoriji.
Za razliku od Frenklina Evansa, koji je posle četrdesetih preštampavan i
objavljivan u odlomcima nekoliko puta, a dva-tri puta i spomenut kao delo
vredno pažnje, Džek Engl je izazvao malo ili nimalo javnih reakcija.20 Čini se,
zapravo, da ta novela nije ni imala nikakav naknadni književni život – ne zna se
ni za jedan reprint, odlomak, kritički prikaz, pismo uredniku, niti za spominjanje
među delima savremene književnosti. Čak i u samom Dispeču delo nije
reklamirano, niti je bilo komentara. Nezainteresovanost književne publike
može se, jednim delom, pripisati tome što je Vitman ostao anoniman; kao i
druga svoja dela u Dispeču Džeka Engla je objavio bez potpisa. Njegovo ime, da
je bilo objavljeno, nesumnjivo bi privuklo određenu pažnju. Podjednako
značajne, pretpostavljam, jesu i okolnosti promocije ove novele – tačnije,
izostanka promocije. Na književnom tržištu već i doslovno preplavljenom
prozom u nastavcima, Džek Engl se pojavio neuobičajeno tiho. Do trenutka kad
su se s njim susreli čitaoci Dispeča bile su objavljene svega tri najave Džeka
Engla, sve tri na dan pre objavljivanja, i sve u njujorškim novinama: u Tribjunu,
Heraldu, i u tek osnovanom Dejli tajmsu. Čitaocima obdarenim oštrim vidom,
koji su uspeli da ih primete, ove reklame su pompezno obećavale „RASKOŠNO
OTKROVENJE“ (videti Sliku 1).
Ovakvi oglasi bili su tipični za Dispeč, koji je retko odvajao veći prostor za
promociju svoje proze. Osnovan 1846. godine zahvaljujući urednicima Amoru
Dž. Vilijamsonu i Vilijamu Bernsu (Amor J. Williamson/William Burns), Dispeč se
reklamirao kao „najveći list za tri centa u Sjedinjenim Državama“, koji sadrži

20
Za objašnjenje prilično široke distribucije Frenklina Evansa tokom Vitmanovog života –
najvećim delom, četrdesetih, pod uticajem samog pesnika, videti Stephanie M. Blalock and
Nicole Gray, „Introduction to Franklin Evans and 'Fortunes of a Country-Boy,'“ dostupno na
Walt Whitman Archive.

12
„više originalnog materijala u jednom broju nego što neki podebeli književni
časopisi objave za mesec dana“.21 Moguće je da je to bilo tačno.

Slika 1. Novinska najava za Džeka Engla, objavljena u listu Njujork dejli tajms, 13. marta, 1852,
na strani 3. Objavljeno s dopuštenjem Pro Quest Historical Newspapers. Štamparska oznaka u
dnu (m13-1t) znači „Trinaestog marta, jednom“.

Kao gusto štampan književni nedeljnik, Dispeč je objavljivao stranice i

stranice novih priča, memoara, romana u nastavcima, i putopisa. Treba dodati
i to da je, poput mnogih časopisa koji su se rađali i umirali u vrevi štamparskog
ekosistema predratnog Njujorka, s mukom sastavljao kraj s krajem: slagan na
brzinu, jeftino štampan, i sklon štamparskim greškama. Budžet Dispeča se po
svoj prilici tek sasvim malim delom trošio na reklame. Tako se, na svoju
nesreću, Džek Engl pojavio bez potpisa, praktično nenajavljen, i prepun
štamparskih grešaka.
Štetnije od svega, međutim, bilo je to što Vitman svoju novelu nije
spomenuo nikom, ili bar sasvim izvesno ne u postojećoj korespondenciji ili
intervjuima.22 Njegovo doživotno ćutanje na tu temu učinilo je da su čak i
Vitmanovi najbliži prijatelji, učenici i književni agenti, bili nesvesni postojanja
Džeka Engla – ljudi koji bi gotovo sigurno ovu novelu objavili posthumno, da su

21
„The Sunday Dispatch For To-Morrow“ [reklamni oglas]. New York Herald (March 28, 1846),
7.
22
Vredi napomenuti da je sačuvan tek sasvim mali deo od Vitmanove korespondencije pisane
pre 1860. godine.

13
znali za nju. U naknadnom razmišljanju, takva pretpostavka ima smisla. Pošto
se posvetio pesničkom pozivu, Vitman je svoj javni lik oblikovao kao lik
opuštenog pesnika (a ne nekakvog prilježnog škrabala, bivšeg novinara), što
je mit koji je imao izuzetno snažan efekat na potonju recepciju Vitmanovog
dela. Odista, njegova koherentnost oslanjala se na pesnikovo potiskivanje
nekoliko proznih ostvarenja iz njegovog zrelog doba – još jedan odličan primer
predstavlja „Muško zdravlje i vežbanje“ (1858), prozni serijal koji je nedavno
otkriven, i prošle godine objavljen u WWQR. Kao i u slučaju Džeka Engla,
Vitmanovo ćutanje ga je delotvorno pokopalo.23 S otkrićem svakog novog
teksta, izučavaoci mogu dalje da rekonstruišu kako se pesnik starao o recepciji
Vlati trave i negovao sopstvenu slavu.24
Takvi tekstovi povremeno izlaze na svetlo dana već decenijama. Ovo nije
prvi put da je u Dispeču otkriveno poveliko, anonimno objavljeno Vitmanovo
prozno delo. Godine 1973, Džozef Rej Rubin otkrio je „Pisma putujućeg
neženje“, poduži serijal putopisa objavljivanih u ovom listu između oktobra
1849. i januara 1850. godine.25 U novije vreme, izučavaoci su otkrili da je Vitman
u Dispeču objavio i niz kraćih tekstova. Tako je, na primer, 2015. godine Vendi
Kac pronašla „Jedan sat u akademiji za dizajn“, tekst iz oblasti likovne kritike
potpisan sa „W.W.“ i objavljen u ovom listu 25. aprila 1852. godine, samo
nedelju dana po završetku Džeka Engla.26 Sagledane zajedno, ove namerno
skrajnute publikacije dokazuju da je prvo izdanje Vlati trave bilo tek jedan od
nekoliko književnih poduhvata s kojima je Vitman eksperimentisao početkom
pedesetih. Svakako je moguće – čak i verovatno, s obzirom na to koliko je brzo
Vitman umeo da piše – da će biti pronađeno još proznih dela.
Priča o Džeku Englu čitaocima će, pretpostavljam, zvučati i na neodređen
način poznato, i krajnje čudnovato. Formalno, reč je o kratkom romanu (ili
dugačkoj pripoveci) od oko 36.000 reći, priči o slučajnostima, avanturi, i

23
„Muško zdravlje i vežbanje“ može se pročitati u celini u WWQR Manly 33.3/4 (2016), 184-310.
Videti i Zachary Turpin, „Introduction to Walt Whitman's 'Manly Health and Training,'“ 147-183.
24
Više o ovoj temi videti u odličnoj studiji David Haven Blake, Walt Whitman and the Culture of
American Celebrity! New Haven: Yale University Press, 2006).
25
Pisma su dostupna na Walt Whitman Archive. Za više podataka o tome kako su otkrivena,
videti Rubinovu studiju The Historic Whitman (University Park: Pennsylvania State University
Press, 1973), 311-354.
26
Videti Wendy Katz, „Previously Undocumented Art Criticism by Walt Whitman“ u WWQR 32
(2015), 215-229.

14
neuskladivosti ljubavi i pohlepe.27 Mada nije u potpunosti lišen klišea (kao i
mnoga rana Vitmanova prozna dela), Džek Engl je na prelep način liričan,
povremeno urnebesno komičan, i naseljen šarmantno uvrnutim likovima.
Čitaoci kojima su poznati Dejvid Koperfild ili Sumorna kuća, pronaći će u njima
dosta dikensovskog; uistinu, moguće je da su na Džeka Engla neposredno
uticala Dikensova dela. Ne samo da je Sumorna kuća objavljena istog meseca,
već je takođe, znatno kasnije, Vitman priznao da gaji „veliko divljenje“ prema
Dikensu, „vrlo veliko: odajem mu bespogovorno priznanje: on će živeti“.28
Možda, međutim, ova novela više duguje sentimentalizmu, koji je po svoj prilici
bio najpopularniji žanr tog vremena, zahvaljujući izuzetnoj plodnosti pisaca
kakvi su bili Fani Fern, E.D.E.N. Sautvort, Marija Suzana Kamins, i Lidija Sigorni.
(A možda i Dikens.) Humanistički i reformistički elementi u sentimentalnoj
prozi imali su posebno snažan odjek kod predratnih čitalaca, što potvrđuju i
podaci o prodaji: roman Suzan Vorner, Veliki, veliki svet (1850), na primer,
čvrsto je uspostavio sklonost masovnog tržišta prema sentimentalizmu tako
što je za samo dve godine prodat u četrnaest izdanja. (Često se navodi kao prvi
američki bestseler.) Još je upečatljivija bila reakcija na Čiča-Tominu kolibu
Harijete Bičer Stou, remek-delo sentimentalne reformističke proze koje će biti
prodato u više miliona primeraka, i postati najprodavaniji roman devetnaestog
veka. To što je Vitman odlučio da piše u sentimentalističkom maniru ne
predstavlja nikakvo iznenađenje.
Kao proznog pisca, Vitmana najverovatnije treba svrstati među
sentimentaliste. Uticaj te tradicije na njegovo pisanje tek je u novije vreme
privukao veću pažnju, i to verovatno, kako ukazuje Meri Luiza Kiti, zbog
načelnog potcenjivanja Vitmanove proze među književnim kritičarima. Uprkos
svemu, u njegovim pričama uvek su u prvom planu „sentimentalni toposi“,
među koje Kiti ubraja „smrt, razorene porodice, detinju nevinost, i
transcendentnu ljubav“ – a ja bih im dodao teme kao što su fizička patnja,

27
Poređenja radi, Frenklin Evans imao je u prvom izdanju oko 50.000 reči. „Vrh strele“, kasnije
prerađen i ponovo objavljen pod naslovom „Melez“, ranije je smatran drugim po dužini među
Vitmanovim proznim delima, a dug je približno 16.000 reči.
28
With Walt Whitman in Camden, vol. 2 (New York: Mitchell Kennerley, 1915), 553, u daljem
tekstu WWWC. Mada se nikad nije sreo s Dikensom, Vitman je pisao o njemu još 1842. godine,
nedugo nakon njegovog prvog putovanja u SAD, i može biti da je imao udela u nastajanju
falsifikovanog pisma u kome Dikens navodno osuđuje američku pohlepu. Za više podataka,
videti Martin T. Buinicki „'Boz's Opinions of Us': Whitman, Dickens, and the Forged Letter“ in
WWQR 21.1 (2003), 35-38.

15
saosećanje, i društvena reforma.29 U Vitmanovoj prozi, takve teme dovode do
raspleta koji su gotovo bez izuzetka sasvim nedvosmisleni: krivci bivaju
kažnjeni, gramzivci osiromašeni, nevini ili pokajnici iskupljeni, a rastavljeni se
voljom slučaja ponovo sreću. Džek Engl retko odstupa s ovih dobro utabanih
staza, ali kad se to dogodi, odstupanja umeju da budu vrlo iznenađujuća.
Kao tipično odvažno siroče u priči i kao njen protagonista-pripovedač, Džek
priča o svom životu kao o životu prepunom tegoba: „Nesumnjivo je“, piše on,
„da ste, ako ste ikad živeli u Njujorku ili ga makar posetili, u njemu videli
podosta malenih skitnica, u prljavim ritama i bez košulja. Oni po pravilu
tumaraju ulicama u muškoj obući, pokupljenoj ko zna gde, i zbog toga što im
je prevelika moraju da vuku noge, ne podižući ih s tla. Takvo usporeno kretanje
ponekad im ostane svojstveno do kraja života.“30
Čitalac shvata da bi Džek i sada tako vukao noge, da mu život nije bio
olakšan velikodušnošću drugih ljudi. Najljubazniji prema njemu su oni koji su i
sami siromašni (trgovci, činovnici, kancelarijski pomoćnici, i siročad poput
njega samog) ili marginalizovani (plesačice, vlasnice salona za zabavu, vlasnici
kockarnica). Kao i kod Dikensa, ključna epizoda je ona u kojoj Džek biva
usvojen, što će ga gurnuti u složeni svet odraslih u kome se množe poslovi,

29
Videti M. L. Kete „Sentimentality,“ u The Routledge Encyclopedia of Walt Whitman, 626. Za
kritičko razmatranje Vitmanove sentimentalnosti, autorka preporučuje tekst: Michael Lasser,
„Sex and Sentimentality in Whitman's Poetry,“ Emerson Society Quarterly 43 (1966), 94-97;
kao i M. Jimmie Killingsworth, more recent „Sentimentality and Homosexuality in Whitman's
'Calamus' Poems,“ ESQ 29 (1983), 144-153; ovom spisku dodao bih i njenu studiju Sentimental
Collaborations: Mourning and Middle-class Identity in Nineteenth-Century America(Durham:
Duke University Press, 2000). Među temeljnije rasprave ubrajaju se i: Michael Moon,
„Rendering the Text and the Body Fluid: The Cases of 'The Child's Champion' and the 1855
Leaves of Grass,“ u knjizi Disseminating Whitman: Revision and Corporeality in Leaves of Grass
(Cambridge, MA: Harvard University Press, 1991), 26-58; Glenn Hendler „Bloated Bodies and
Sober Sentiments: Masculinity in 1840s Temperance Narratives,“ u Sentimental Men:
Masculinity and the Politics of Affect in American Culture, ed. Mary Chapman and Glenn Hendler
(Berkeley: University of California Press, 1999), 125-148, kasnije uključena u Hendlerovu knjigu
Public Sentiments: Structures of Feeling in Nineteenth-Century American Literature (Chapel Hill:
University of North Carolina Press, 2001); Michael Milner's „The Fear Passing the Love of
Women: Sodomy and Male Sentimental Citizenship in the Antebellum City,“ Arizona Quarterly
58.2 (2002), 19-52; Adam C, Bradford Communities of Death: Whitman, Poe, and the American
Culture of Mourning (Columbia: University of Missouri Press, 2014); Jason Stacy „Washington's
Tears: Sentimental Anecdote and Walt Whitman's Battle of Long Island,“ WWQR 27A (2010),
213-226.
30
„Life and Adventures of Jack Engle: An Auto-Biography; in Which the Reader Will Find Some
Familiar Characters,“ Sunday Dispatch 7.16 (March 14, 1852), [1].

16
zločini, i romantične ljubavi. Početak njegovog izučavanja prava obezbeđuje
neophodan elemenat sukoba: u skladu s Vitmanovim beleškama o zapletu,
Džekov poslodavac, sasvim prikladno nazvan gospodin Kavert (engl.: covert,
potajan, zakulisni, sumnjiv), postepeno biva razotkriven kao nepopravljiv
nitkov, koji spletkama pokušava da se domogne nasledstva svoje štićenice –
to jest, usvojene kćeri – Marte. Uz pomoć vesele družine prijatelja, Džek kreće
da izbavi Martu, čija je prošlost na neobičan način povezana s njegovom
vlastitom. Ostatak novele, s mnogim zadovoljstvima i vragolijama koje ona u
sebi krije, prepuštam čitaocu.
Priča o Džekovom sazrevanju, o njegovom „životu i pustolovinama“,
prethodnica je žanra koji će američki pisci poput Horejšija Aldžera kasnije
dovesti do vrhunca: priče po modelu „od rita do bogatstva“ – ili bar „od rita
do ugleda“, da pozajmimo izraz od Gerija Šarnhorsta, izučavaoca Aldžerovog
dela, i urednika Karla Bodija.31 Kao u desetinama Aldžerovih romana o
siromašnim malim odrpancima, Džek Engl priča priču o siročetu koga „sreća i
odvažnost“ izdižu iz siromaštva i daruju mu ljubav.32 Džek, međutim, stiče
poštovanje ne toliko svojom radnom etikom ili dobrim delima, koliko iskrenim
saosećanjem sa siromašnima i ugnjetenima. Velikodušnost – duhovna i
materijalna – stvara jasnu podelu između simpatičnih i nesimpatičnih likova u
romanu. Vitman ne ostavlja previše nedoumica oko toga ko je dobar a ko loš:
u prvu grupu spadaju prodavci, čistači ulica, činovnici, sobarice, plesačice,
siročad i izlečeni alkoholičari; u drugu, advokati, bankari, političari i oni koji teže
osvajanju višeg društvenog statusa. Njihove sudbine sasvim su u skladu s tom
podelom. Zbog toga, ova se novela može svrstati u kategoriju društveno
reformističke proze.33 Ali se svakako ne može uzeti kao primer veličanja lične
inicijative. U Džeku Englu, likovi koji su se sami izborili za svoj status podjednako
su često lopovi i trgovci. U nastojanju da se izdigne iz siromaštva, Vitman

31
Videti Gary Scharnhorst's The Lost Life of Horatio Alger, Jr (Bloomington: Indiana University
Press, 1985), 83; and Horatio Alger, Ragged Dick and Struggling Upward, ed. Carl Bode (New
York: Penguin, 1985), ix.
32
„Ubogi Dik“ je nesumnjivo najpoznatija među tim pričama, kojih je Aldžer napisao blizu sto.
Izraz „sreća i odvažnost“ potiče iz njegovog istoimenog romana (1869), koji se razvio u
petoknjižni serijal Sreća i odvažnost, s darvinovskim naslovima poput Potoni ili plivaj (1870),
Snažan i postojan (1871), Istrajnošću do uspeha (1872) i Nadomak uspeha (1873).
33
Za više podataka o Vitmanovim političkim vezama s dvema frakcijama Demokratske partije
(Hunkers i barnburners) i s tim povezanim reformističkim novinarstvom, videti Jason Stacy,
Walt Whitman's Multitudes: Labor Reform and Persona in Whitman's Journalism and the First
Leaves of Grass, 1840-1855 (New York: Peter Lang, 2008).

17
predusretljivost i širokogrudost vrednuje više od napornog rada. Odista, radna
etika teško da u Džeku Englu ima ikakav značaj. Naslovni lik više puta priznaje
da je dokoličar, urođeno nesklon radu od devet do pet – što je, nema sumnje,
autobiografski detalj.
Ipak, teško da je Džek Engl „Auto-biografija“, kao što obećava njegov
podnaslov – ili bar to nije u strogom smislu. U kratkom predgovoru,Vitman
uverava čitaoca da je njegova „pripovest napisana u prvom licu jer ju je izvorno
zabeležio njen glavni akter a da bi zabavio svog dragocenog prijatelja.“34
Nagoveštaj istinitosti uobičajen je u mnogim Vitmanovim pričama, kao i u
velikom delu moralističke proze posmatrane u celini. Uzmimo za primer
njegovu ranu priču „Bervans: ili, Otac i sin“ (1841), koja počinje tvrdnjom da
„koliko god to delovalo neverovatno, u priči koja sledi ima više istinitog nego
izmišljenog“. U pripoveci „Osveta i odmazda: Priča o odbeglom ubici“ (1845),
još jednoj priči o zlom advokatu, Vitman uokviruje pripovedanje tvrdnjom da je
sačinjena od „uglavnom istinitih događaja (jer to zaista jesu)“.35 Ali naravno da
nisu. Nagoveštaj istinitosti nesumnjivo je tu zbog isticanja moralne pouke,
mada se možemo zapitati zbog čega je to neophodno, jer, kako primećuje
pripovedač u Frenklinu Evansu, „najveće istine ponekad su dovoljno
jednostavne i za dečiji um“.36
Džek Engl jeste označen kao „uglavnom istinit“, ali Vitman ne tvrdi za sebe
da je njegov glavni junak, kao što je to učinio deset godina ranije, u Frenklinu
Evansu: „Čitaoče, ja sam bio taj mladić.“37 Umesto toga, on nudi novelu
ispripovedanu kroz sećanja druge osobe, pri čemu on – odnosno, pripovedač,
ako tu postoji ikakva razlika – deluje uglavnom kao urednik. „Od ove
pripovesti“, dodaje Vitman, uz zrnce ironije, „iako je sadašnja donekle
prerađena, s manjim izostavljanjima na jednom mestu, i umetanjima na
drugom, nije se odstupalo u suštinskom.“38 U ovim rečima nazire se odjek
onoga što je Hotorn, u svojoj crtici „Carinarnica“, ironično nazvao

34
„Jack Engle,“ Sunday Dispatch 7.16 (March 14, 1852), [1].
35
Videti The Early Poems and the Fiction, 80,317. 0 tome da li su događaji prikazani u Džeku Englu
zaista „uglavnom istiniti“ biće reči kasnije u ovom eseju. Za Vitmanov temeljniji predgovor u
kome tvrdi da je priča istinita, videti uvodni deo teksta „Some Fact-Romances“ (1845), u The
Early Poems and the Fiction, 319.
36
The Early Poems and the Fiction, 126.
37
Naravno, kada je Frenklin Evans ponovo objavljen u Brooklyn Daily Eagle and Kings County
Democrat, naknadno dodati potpis – pseudonim „J.R.S.“ – govorio je protiv takve tvrdnje.
38
„Jack Engle,“ Sunday Dispatch 7.16 (March 14, 1852), [1].

18
„autentičnost osnovnih kontura“.39 Da li Vitmanov predgovor daje njegovoj
priči izvesnu autentičnost, ili nijansu pripovedačke nepouzdanosti – ili i jedno i
drugo – teško je reći.40 Problem nastaje prilikom određivanja o čijoj je zapravo
priči reč. Vitmanova beležnica bez ikakve sumnje potvrđuje da je on autor
Džeka Engla, ali njegova anonimnost, kao i slojevitost glasova u priči –
uključujući tu i neobično usputno spominjanje „drugih izvora pored
navedenih“ – značajno ga udaljavaju od bilo kakve „Auto-biografije“. Kao i u
njegovoj priči „Beverans“, neimenovani pripovedač postoji samo zato da bi
uveo još jedan glas. Nejasno je, nadalje, i da li je nameravano da pripovedač
koji otvara priču i autor budu jedna ista osoba, pošto autor nikad ne objavljuje
svoje prisustvo u prvom licu – na kraju krajeva, Džek Engl je objavljen bez
potpisa. Kao što nagoveštava pripovedač, ta anonimnost možda je samo mera
predostrožnosti protiv optužbi za klevetu. „[Dok će se] nemali broj čitalaca
naših u čudu pitati“, zaključuje on, „kako su se, zaboga, takve činjenice (koje
su njima sve odreda poznate) uopšte našle u štampi.“41 Koji bi to čitaoci
Dispeča mogli biti, i šta su to u vezi sa sobom mogli prepoznati u priči, pitanja
su za neko buduće istraživanje.
Bez obzira na to kako „takve činjenice“ daju specifičnu boju Džeku Englu,
roman u svojim osnovnim konturama svakako nije istinita priča. Vitman nije bio
siroče, niti je bio usvojen. Ne zna se da je ikada imao romantičnu vezu sa
ženom, uprkos njegovim povremenim, sasvim uopštenim, suprotnim
tvrdnjama.42 Osim toga, nije izučavao prava, mada je kratko radio kao pisar za

39
Videti Hotornovu uvodnu crticu „The Custom-House,“ u The Scarlet Letter, ed. William
Charvat et al.. The Centenary Edition of the Works of Nathaniel Hawthorne (Columbus: Ohio
State University Press, 1962), 33.
40
Još od najranijih primera, predgovori romanopisaca teže epistemološkoj destabilizaciji.
Kevin Dan (Kevin Dunn) preispituje tu dugu tradiciju u svojoj studiji Pretexts of Authority: The
Rhetoric of Authorship in the Renaissance Preface (Stanford: Stanford University Press, 1994),
a to čini i Stiven Totosi de Zepetnek (Steven Tötösy de Zepetnek) u The Social Dimensions of
Fiction: On the Rhetoric and Function of Prefacing Novels in the Nineteenth-Century Canadas
(Wiesbaden: Westdeutscher, 1993).
41
„Jack Engle,“ Sunday Dispatch 7.16 (March 14, 1852), [1].
42
Najpoznatiju tvrdnju te vrste izrekao je izučavaocu svog dela Džonu Adingtonu Simondsu
(John Addington Symonds), 1890. godine. Pošto je gotovo dve decenije proganjao Vitmana da
mu protumači značenje odeljka „Kalamus“ u Vlatima trave – naime, da li se njima odobravaju
seksualni odnosi između muškaraca – Vitman mu je na kraju rekao: „Mada sam ostao neženja,
imao sam šestoro dece – dvoje je umrlo – i imam jedno živo unuče na jugu, fini dečačić, koji mi
povremeno piše. Okolnosti koje se tiču njihove dobrobiti i sreće sprečavaju me da sa njima
budem u prisnijim odnosima.“ Za ovaj navod, videti delo Eda Folsoma i Keneta Prajsa „Volt

19
advokatsku firmu „Džejms B. Klark i sinovi“. (Mladi Volter, koji je tek bio
napustio školu, u to vreme imao je jedanaest godina.) Džek Engl je, ako se ne
upuštamo u sitne detalje, izmišljena priča. Uprkos tome, treba priznati da je u
nju uključeno nekoliko prepoznatljivih elemenata iz života njenog tvorca,
elemenata koji su od ključnog značaja za razumevanje Vitmanove ličnosti.
Više no bilo šta drugo, on je bio pisac određen mestom. „Bio sam srećan što
živim u ovom velelepnom Njujorku“, kaže Džek Engl, ,,u kome je čovek koji ne
zna šta da radi i nema čemu da se raduje, najvećma sam za to kriv.“43 Kao i
Džek, Vitman je pre svega bio Njujorčanin – rođen i odrastao na Long Ajlandu,
sazreo u Bruklinu i, počev od pedesetih godina, redovni posetilac Menhetna
posredstvom bruklinskog trajekta koji će kasnije ovekovečiti u pesmi. U
jedinom Vitmanovom sačuvanom pismu upućenom senatoru Džonu P. Hajlu,
iz 1852, godine, on o sebi i Njujorku kaže

znam ljude. Dobro poznajem, (jer ja praktično jesam u Njujorku), pravo srce ovog
moćnog grada – desetine hiljada mladih ljudi, mehaničara, pisaca, itd. itd. U svima
njima, iznad i izvan besmislica koje izgovaraju političari, gori, gotovo silovito,
božanska vatra koja manje ili više, u svim epohama, samo čeka priliku da se
rasplamsa i pomrsi račune tiranima, podlacima, i svima sličnima. U ovom trenutku,
Njujork je najradikalniji grad u Americi.44

Mada piše s namerom da ohrabri Hejla da se kandiduje za predsednika,

deluje i kao da govori o sebi kada dodaje da „ljudske duše uvek radosno pohrle
u susret svemu što liči na veliku liberalnu misao ili princip, ako to izgovori bilo

Vitman“, opsežnu pesnikovu biografiju, dostupnu na Walt Whitman Archive. Folsom i Prajs
tvrde da je navedena izjava „laž velikih razmera“. Čak i sam Vitman, nakon višegodišnjeg
Simondsovog navaljivanja, kao da je bio počeo da sumnja u sopstvenu zvaničnu verziju
„značenja“ odeljka „Kalamus“: „Znate koliko mi je mrsko kad me propituju“, rekao je Horasu
Trobelu, ali „Simonds je nesumnjivo u pravu kad postavlja ta pitanja: ali sam i ja isto toliko u
pravu što na njih ne odgovaram: isto onoliko koliko bih bio i kad bih odgovorio na njih. Često
kažem sebi u vezi s Kalamusom – možda znači više ili manje no što ja mislim – možda znači
nešto drugo: možda ja i ne znam šta to sve znači – možda nikad nisam ni znao. Moja prva
reakcija na sve što Simonds napiše silovito je reakcionarna – to je snažno i brutalno ne, ne, ne.
A onda mi sine pomisao da možda i ne znam sva svoja značenja, pa kažem sebi: 'Hajde se sad
ti lepo vrati pa prouči svoju knjigu – kao neko kome je nepoznata, prouči svoju knjigu, i vidi o
čemu je tu reč; u nekom trenutku konačno ću mu napisati to o Kalamusu – reći ću mu šta sam
mislio ili šta mislim da znači'.“ (WWWC1:76-77)
43
„Jack Engle,“ Sunday Dispatch 7.20 (April 11, 1852), [1].
44
Whitman, Correspondence, 1842-1867, 40.

20
koja poznata ličnost – i kako duboku ljubav gaje prema čoveku koji takve
principe zastupa iskreno i snažno“. Za Vitmana, Njujork je bio otelovljenje
duha, lepote, raznolikosti, i stalne promenljivosti Amerike. Njegov identitet
Njujorčanina, i njegova privrženost tom gradu kao nekoj vrsti mikrokosmosa
svetske demokratije, prožimaju Džeka Engla ništa manje nego Vlati trave. Do
1852. godine, Vitman je već bio proputovao Srednji zapad i dalje niz Misisipi sve
do Nju Orleansa. Ipak, premda su ga opčinili veličina i prostranstvo Velikih
dolina, njegovo će određenje zauvek ostati Njujork: „prelep grad, grad
užurbanih i svetlucavih voda! grad tornjeva i jarbola! / Grad koji se gnezdi u
zalivima! moj grad!“ (L.G. – eng. (Leaves of Grass) – Vlati trave; podaci se
odnose na englesko izdanje). Džek Engl je, dakle, priča o „sagledavanju života
onako kako treba da bude sagledan u velikom gradu kakav je Njujork“, u kome
će Vitman provesti više od polovine života.45
Odista, s izuzetkom dužih boravaka u Nju Orleansu i Vašingtonu, do svojih
pedesetih godina Vitman je retko napuštao Njujork i Long Ajland na duže od
nekoliko nedelja. Kad se konačno odselio zauvek, 1873. godine, otišao je u
Kemden, u Nju Džersiju, gde će ostati do kraja života. Kemden je osnovan kao
kvekerski grad, trajektna luka za putnike koji bi naumili da preko reke Delaver
stignu do Filadelfije, pa su kvekeri za Vitmana bili i ostali veoma značajni. Mada
sam nije bio kveker, bila je to njegova baka po majci, pa je za sebe smatrao da
je „kvekerskog soja“. Od detinjstva, Vitman je gajio zanimanje za Društvo
prijatelja, za njihov radosni egalitarizam i neposedovanje dogme. Posetio je
nekoliko skupova kvekera i, barem jednom, čuo je govor velikog kvekerskog
oratora Ilajasa Hiksa – mada će čitaoci primetiti da se Vitman ne snalazi uvek
najbolje s ličnim zamenicama drugog lica u kvekerskom „svakodnevnom
govoru“.46 To što je i glavni negativni lik u Džeku Englu, gospodin Kavert,
takođe kveker, nesumnjivo je zamišljeno kao ironija. Poput Ahaba, krvožednog
pacifiste iz Melvilovog Mobi Dika, Kavert je otelovljenje protivurečnosti –
čestiti prevarant, vredan i poštovan a ipak temeljno nečastan.47 On je, ukratko,
stereotipni podmukli advokat.

45
„Jack Engle,“ Sunday Dispatch 7.18 (March 28, 1852), [1].
46
Više o Vitmanovom složenom odnosu prema kvekerizmu videti u: Mitchell Santine Gould
„Walt Whitman's Quaker Paradox,“ u Quaker History96A (2007), 1-23; i Lawrence Templin,
„The Quaker Influence on Walt Whitman,“ u American Literature 42.2 (1970), 165-80.
47
Ako to išta znači, Melvilov Mobi Dik prvi put je objavljen u SAD svega četiri meseca pre Džeka
Engla.

21
 Osim uobičajenih razloga, Vitman je po svoj prilici imao i poseban povod za
prezir prema advokatima. Prilikom navođenja adresa kojih je mogao da se seti
iz detinjstva, pored adrese „Ulica Džonson, 1. maj 1825“ – mesta gde je
proslavio svoj prvi rođendan – zapisao je: „zlikovac Kavert“ (NUPM 1:10). Treba
se podsetiti i na to da se u beleškama za zaplet Džeka Engla Vitman podseća
kako bi trebalo da unese „izvesna zapažanja o nitkovluku advokata – da ispriča
priču o prevarama Kavertovog oca, povodom kuće u Ulici Džonson – proklet
bio“. Šta se Vitmanu i njegovoj porodici dogodilo u Ulici Džonson i dalje je
tajna, no delimično objašnjenje nudi Džek Engl, Sedmo poglavlje. U tom
poglavlju Džekov mentor i kolega pisar, Viglsvort, razotkriva bezočnost
njihovog poslodavca. Pre mnogo godina, priča on, Kavert i njegov otac unajmili
su jednog „sirotog tesara“ da im sagradi kuću, sve vreme ga uveravajući da ne
mora preterano da se drži rokova. „Naš tesar nije bio sumnjičav pa lakomisleno
prihvati celu stvar“, objašnjava pripovedač, „sve dok nije stigao dan kada je po
ugovoru posao trebalo da bude okončan.“ Po isteku roka, Kavert odbija da
plati. Neizbežno, „Vlasnici drvare i gvoždare ispostavili su svoje račune, na ono
malo tesarevog imetka.“48 Neimenovani tesar – graditelj i glava povelike
porodice, baš kao i Vitmanov otac – izgubivši dom i ušteđevinu, ostaje bez
ičega. Tako, mada je Džek Engl izmišljena priča, ova epizoda možda do izvesne
mere objašnjava šta se 1825. godine dogodilo Vitmanovoj porodici, i zašto je
Volt od tada retko imao poverenja u advokate.49
Džek Engl nije prva priča u kojoj se Vitman sveti advokatima. Sedam godina
ranije, 1845, objavio je „Osvetu i poravnanje računa“, priču koju će kasnije u
zbirci objaviti pod naslovom „Jedan opaki poriv!“ Ova kratka parabola, prvi put
objavljena u listu Demokratik rivju priča je o podmuklom advokatu po imenu
Adam Kavert, koji – što je detaljno opisano u crvenoj beležnici – ima nekoliko
štićenica, i pokušava da jednu od njih prisili da se uda za njega. Tu se, međutim,
završava svaka sličnost s Kavertom iz Džeka Engla. Adam Kavert nije kveker,
niti uspeva da poživi naročito dugo; u „Osveti i poravnanju računa“, posle
samo dve stranice biva ubijen zbog svog nitkovluka. Uprkos tome, zbog
sličnosti između ove priče i Džeka Engla, crvena beležnica dugo je
(neopravdano) dovođena u vezu s „Osvetom i poravnanjem računa“.

48
„Jack Engle,“ Sunday Dispatch 7.17 (March 21, 1852), [1].
49
Kao što će kasnije reći Trobelu, „lekar je svakako bolji od advokata – oh! daleko bolji: advokat
je zakopan duboko u birokratske radnje, mrtve fraze, prastare presedane“ (WWWC 4:84).
Vitman će se takođe zapitati: ,,U kom to slučaju pod kapom nebeskom, kad dopadne ruku
veštog advokata, nije moguće dokazati da je belo – crno, a crno – belo.“ (WWWC 6:127).

22
Sumnjam, međutim, da je ta povezanost u potpunosti dokaziva; s obzirom na
paralele između dvojice negativnih junaka, sasvim je moguće da je Kavert iz
„Osvete i poravnanja računa“ ranija verzija onog iz Džeka Engla.50
Pošto u Frenklinu Evansu postoji još jedan nečasni finansijski savetnik, koji
takođe zapošljava protagonistu kao činovnika, primamljivo je ispratiti trag
Vitmanovih opakih advokata unatrag do Džejmsa B. Klarka, advokata kod koga
je Vitman u jedanaestoj godini radio kao pisar. Sve u svemu, malo je dokaza u
prilog postojanja takve povezanosti. Vrlo malo se zna o Klarku i njegovom
držanju, pozitivnom ili negativnom. Ako ništa drugo, čini se da je Vitmanovo
službovanje kod njega bilo prijatno; pored ostalog, Klarkov sin Edvard prvi je
Vitmana učlanio u biblioteku. U svojim memoarima, pod naslovom Uzorni dani
(1882), pesnik ovom gestu pripisuje svoju doživotnu ljubav prema knjigama i
čitanju:

Otprilike u isto vreme [1829-1830] bio sam zaposlen kao pomoćnik u jednoj
kancelariji, advokatskoj, oca i dvojice sinova, Klarkovih, u Ulici Fulton, blizu
Orindža. Imao sam lep pisaći sto i svoj kutak kraj prozora; Edvard K. mi je ljubazno
pomagao oko vežbanja rukopisa i pisanja sastava, i uz to me je (presudni događaj
u mom životu do tog trenutka), upisao u jednu veliku pokretnu biblioteku. Neko
vreme uživao sam u čitanju romantičnih priča svih vrsta; najpre, „Hiljadu i jedna
noć“, svi tomovi, predivna gozba. Potom, krećući se u mnogim drugim pravcima,
latio sam se romana Voltera Skota, jednog za drugim, kao i njegove poezije (i do
danas uživam u romanima i poeziji).51

Ne bi se reklo da ovo zvuči kao sećanje na „nitkova“ i sina. Mada je moguće

da Klarkova pravna delatnost prožima Kavertovu, Kavert iz Džeka Engla zbog
svog sadizma pre se može dovesti u vezu s B. B. Halokom, Vitmanovim
poslednjim i najstrožim učiteljem. Halok – inače kveker, kao i Kavert –
podučavao je po lankasterskom sistemu, koji podrazumeva prilično stroge
metode, i obilato je primenjivao telesno kažnjavanje. Upravo je iz njegove
škole Vitman otišao u službu kod Klarka. U čitavom Vitmanovom životu, Halok

50
Iz tog razloga, Natali O'Nil (Natalie O'Neal), Nikol Grej (Nicole Gray) i Kenet M. Prajs
(Kenneth M. Price) ranije su pomišljali da „ta beležnica sadrži beleške za neko drugo, do sada
još neotkriveno prozno delo“. Takve sumnje očito nisu bile neutemeljene. Videti njihovu
uredničku belešku za „učitelja“, dostupnu na Walt Whitman Archive.
51
Prose Works 1892, 1:13.

23
je jedan od retkih kvekera koji mu nisu bili dragi.52 Ipak, treba primetiti i to da
u Džeku Englu postoje i dobri i loši kvekeri, dok su advokati bez izuzetka
odbojni.
Čak i bez obzira na to šta su učinili njegovoj porodici, advokati za Vitmana
predstavljaju gotovo sve što je nezdravo u urbanom poslovnom životu. Kao
što će kasnije napisati u svojoj raspravi o održavanju zdravlja, „Muško zdravlje
i vežbanje“ (1858), gradski „večito umorni službenici i gospoda“ – kategorija u
koju Vitman svrstava advokate i činovnike – najčešće su „blede, slabunjave,
stidljive, povučene, džangrizave, i sve u svemu nezanimljive osobe“.53 Uz to su,
kako ih on predstavlja, po prirodi pohlepne. Nasuprot tome, Vitman ljude koji
se bave izrazitije fizičkim (i manje unosnim) poslovima predstavlja kao zdravije,
srećnije, ljubaznije. U Džeku Englu, jedan od njegovih reprezentativnih zanatlija
je tesar: vredan, otvoren, širokogrud, i prilično hristolik.
Godine 1852, Vitman i njegov otac zajedno su radili kao tesari i preduzimači,
na velikom broju placeva u Bruklinu. Život u takvim okolnostima nije bio
previše stabilan. Njih dvojica, zajedno s ostatkom porodice Vitman, često su se
selili, i pritom obično živeli u jednoj kući tek toliko dugo da bi sagradili sledeću.
Vitman je godinama živeo u potkrovljima, neretko s nameštajem koji su činili
samo krevet, stolica i noćni stočić, dok su jedini ukrasi bile reprodukcije s
likovima Bahusa i Herkula, pričvršćeni na zid.54 Unutar granica Bruklina, bio je
sviknut na taj nomadski život, u kome je, po njegovim rečima, čovek „imao
dom samo u onom smislu u kome ga ima i nekakav brod“.55 Proteći će još
dvadeset godina pre no što Vitman stekne dom koji će smatrati svojim. Mada

52
Za širi prikaz Vitmanovog školovanja kod Haloka, videti Natalie A. Naylor, „Walter Whitman
at School: Education and Teaching in the Nineteenth Century,“ New York History 86.1 (2005),
6-27; kao i David S. Reynolds's Walt Whitman's America: A Cultural Biography (New York:
Vintage Books, 1995), 34-35. Halok će, sa svoje strane, kasnije izjaviti da se seća Vitmana kao
„krupnog, dobrodušnog momka, nespretnog i neurednog izgleda, ali ni po čemu drugom
upadljivog“. Kad je reč o Vitmanovoj kasnijoj pesničkoj i književnoj slavi, Halok dodaje, možda
pomalo pakosno, da „nikad ne treba dići ruke ni od koga“. Videti The Uncollected Poetry and
Prose of Walt Whitman, 2 vols., ed. Emory Holloway (Garden City, NY: Doubleday, Page and
Company, 1921), 1:xxvi n9; navedeno i u Reynolds, Walt Whitman's America,34.
53
„Manly Health and Training,“ WWQR 33.3/4 (2016), 264.
54
Ovaj opis zasnovan je na sećanjima Bronsona Alkota, koji je, zajedno s Henrijem Dejvidom
Toroom, 1856. godine posetio Vitmana u njegovom potkrovlju. Videti Robert D. Richardson,
Jr., Henry Thoreau: A Life of the Mind (Berkeley: University of California Press, 1986), 347-348.
55
Za ovaj navod, videti „Walt Whitman in Camden,“ u časopisu The Critic (February 28,1885),
97. Kao deo Kritikovog feljtona „Domovi književnika“, ovaj portret je zapravo napisao sam
Vitman, pod pseudonimom „Džordž Selvin“.

24
je noću bio slobodan, obično se pretpostavlja da je Vitman imao malo vremena
za pisanje proze, delom zbog svoje novootkrivene posvećenosti poeziji.
Uskoro će sebe u jednoj zabelešci podsetiti kako se „čini da je sasvim jasno i
neporecivo da ću svoje moći usredsrediti na Vlati trave – i da ništa od svojih
sposobnosti, snage, zanimanja neću usmeriti ni na šta drugo – i ni na jednu
drugu knjigu“ (NUPM 1: 329). Pored toga, konstrukcije u najdoslovnijem smislu
verovatno su zauzimale najveći deo Vitmanovog vremena, uz dodatni napor
vođenja knjižare i štamparije u aneksu njegove kuće u Ulici Mirti.56 U njegovoj
vlastitoj hronologiji ovog perioda, Vitmanovo krajnje sažeto sumiranje godina
između „51. i 53.“ ukazuje na to da je bio „zaokupljen građenjem kuća u
Bruklinu“.57 To što je našao vremena da napiše i jednu novelu svedoči o
njegovoj posvećenosti pisanju, kao i o brzini njegovog pera.
Može biti da to ukazuje i na činjenicu da je njemu i njegovoj porodici bio
neophodan svaki dodatni prihod. Vitmanovi spisi to potvrđuju. Među njegovim
beleškama i priznanicama iz tog perioda, koje je sakupio Čarls E. Fajnberg,
gotovo sve iz 1852. godine svodi se na račune za građevinski materijal i različite
dnevne potrepštine.58 Iz njih možemo zaključiti da mu je svakodnevna
egzistencija bila lagodna, premda pomalo nesigurna. Za gradnju na svojim
posedima u Ulici Kamberland (bilo ih je pet, prema njegovim kasnijim
sećanjima),59 Vitman je u velikoj meri koristio spoljašnju pomoć, uključujući
preduzimače, tesare, radnike, zidare i limare. Nisu svi pošteno zarađivali
nadnicu. Jednom unajmljenom tesaru koji je dugovao neki novac, Vitman je
isplatio 31,65 dolara – tronedeljnu zaradu, uz dodatnu malu pozajmicu. Na
poleđini priznanice, Vitman je zapisao kako je ubeđen da „ova protuva i lažov
neće otplatiti dug“.60 Nije poznato da li je protuva uspela da ga demantuje.
Tako, mada platežno sposobna, Vitmanova porodica verovatno nije bila u
prilici da uštedi mnogo novca. Poruke iz novina pokazuju da je Vitman 1852.

56
Vitman spominje ovaj aneks u intervjuu pod naslovom „Poseta Voltu Vitmanu“, 10.
57
Walt Whitman, Specimen Days & Collect (Philadelphia: Rees Welsh & Co., 1882-3), 20. Ričard
Moris Bak (Richard Maurice Bucke), njegov prijatelj i predani čitalac, slično tome piše da je u
„1851, '52, '53, '54, pesnik bio zaokupljen gradnjom kuća u Bruklinu, i njihovom prodajom.
Videti Walt Whitman (Philadelphia: David McKay, 1883), 9. Vitman je često pregledao Bakove
tekstove i moguće je da je prepravio ovu hronologiju; ako je tako, očito je prećutao pisanje
romana.
58
Za transkript jedne od njegovih iškrabanih stranica podsetnika videti NUPM 1:100.
59
„A Visit to Walt Whitman“, 10.
60
Charles E. Feinberg, „A Whitman Collector Destroys a Whitman Myth,“ Papers of the
Bibliographical Society of America 52 (January 1, 1958), 88.

25
godine dugovao novac za reklamu, a nekoliko poreskih opomena ga je,
izgleda, pratilo tokom čitave te godine.61 Mada se kasnije sećao kako je te
godine zaradio „popriličnu svotu“, njegov mlađi brat Džordž imao je drugačije
uspomene, i sećao se kako je njegov stariji brat

dobijao ponude za književni rad – dobre ponude: a mi smo smatrali da ima izgleda
da zaradi novac. No on je odbijao da radi bilo šta osim onog što je radio po
vlastitom nahođenju – i kad bi ga neko posavetovao, najčešće bi rekao: „Nećemo
o tome!“ ili bilo šta drugo čime bi izbegao razgovor. [...] Nikada nije pravio ustupke
radi novca – oduvek je bio takav. Uvek je sve radio na svoj način, i zauzimao svoj
stav. U Bruklinu se početkom pedesetih događao veliki procvat, i on je tada dobio
svoju priliku, ali je ni na koji način nije iskoristio.62

Vitman je svakako mogao i bolje da prođe, da je ostao na tržištu nekretnina;

kasnije je polušaljivo izjavio: „trebalo je da se držim gradnje kuća i kupovine
nekretnina. Da sam tako postupao, sad bih bio imućan čovek. A ovako, ja sam
samo autor Vlati trave“.63 No za nekoga ko je toliko govorio o svojoj sklonosti
dokolici, Vitman je 1852. godine izuzetno vredno radio. Mada je pre svega bio
„Tesar i Graditelj“, kako je pisalo na tabli okačenoj na njegovu kuću u Ulici
Kamberlend, povremeno je bivao i preduzimač, štampar, knjižar, slobodni
novinar, likovni kritičar, daroviti pesnik (koji upravo piše početak novog
nacionalnog epa) i – sada je to sasvim jasno – novinar.64 „Ja sam velik“, uskoro
će Vitman reći o sebi: „Sadržim mnoštva“ (LG1855 55).
Džek Engl, kao i njegov autor, takođe sadrži mnoštva. Kao poslednje
poznato Vitmanovo objavljeno prozno delo, ova novela sadrži elemente
gotovo svakog od proznih žanrova kojima se Vitman ikada bavio:

61
Za Vitmanov račun za oglase, videti Brooklyn Daily Eagle (December 10, 1851), [2], Tokom
čitave 1852. godine, njegove poreske opomene redovno su se pojavljivale u tom listu – za
opomene za komunalije, videti stranu 4 od 23. januara, 30. januara i 6. februara; za gas i
osvetljenje, znatno kasnije, videti stranu 1 od 24. decembra.
62
In Re Walt Whitman, ed. Horace L. Traubel, Richard Maurice Bucke, and Thomas B. Harned
(Philadelphia: David McKay, 1893), 33-34. „Poprilična svota“ potiče iz intervjua „Poseta Voltu
Vitmanu“, 10.
63
„A Visit to Valt Whitman“, 10.
64
O onom što on naziva „Delovanje Voltera Vitmana Mlađeg na tržištu nekretnina u Bruklinu i
njegov uticaj na metod stvaranja, teme i stil njegove potonje zbirke pesama“ (170), Piter Dž.
Rajli opširno je i pronicljivo pisao. Videti Peter J. Riley, „Leaves of Grass and Real Estate“, u
WWQR 28A (2011), 163-187.

26
sentimentalizam, senzacionalizam, avanturistička proza, reformistička
književnost, parabola, pikarski roman, autobiografija (navodno), saspens,
deskriptivna proza, priče o osveti, didaktički moralizam, ranorealistička proza,
esej, novinska reportaža – ne sumnjam da sam nešto izostavio.65 Čak i za
Vitmana, takva razigranost u prozi je neuobičajena. Njegove promene tona i
ritma, razotkrivene zavere i iznenadni nestanci epizodnih likova, ponekad me
podsećaju na kakvog premodernističkog Tomasa Pinčona. A ipak, uz svako
poglavlje ispunjeno uzbudljivim poterama i đavolskim slučajnostima, tu je i
jedno ispunjeno prirodnim lepotama ili spokojnim gradskim životom, poglavlje
kakvo je mogao ispisati samo autor koji je uz svetlost sveća pisao Vlati trave.
Lep primer toga predstavlja devetnaesto poglavlje, u kome načas napušta
svako pripovedanje: Džek, žaleći za izgubljenim prijateljem, provodi spokojan
sat među nadgrobnim spomenicima kraj Crkve Svetog Trojstva na Menhetnu.
Dok čita epitafe oko sebe (koji su stvarni, i postoje i dan-danas), on se podseća
na to koliko je mlada njegova domovina – mlađa od jednog stoleća – i kako se
za to kratko vreme uveliko promenila.66 Pita se nisu li pređašnje generacije bile
sasvim nalik njegovoj: „da li je moguće da ti kovčezi, dva metra ispod mesta na
kome sam stajao, čuvaju u sebi pepeo istih ovakvih mladih ljudi, pod čijom su
se odećom, tokom njihovih života, krile iste brige – i školaraca i prelepih žena;
jer i takvi su bili tu sahranjeni, zajedno sa starima i bolesnima.“67 Ovo je ono što
će Vitman kasnije nazvati „sličnosti u prošlom i one u budućem“ („Prelazak
bruklinskom skelom“ prevod: Ivan V. Lalić. LG1856 211). Tema je to koja je

65
Za informativno razmatranje Vitmanovih poduhvata u mnogim kategorijama popularne
proze, videti David S. Reynolds' „From Periodical Writer to Poet: Whitman's Journey through
Popular Culture,“ u Periodical Literature in Nineteenth-Century America, ed. Kenneth M. Price
and Susan Belasco Smith (Charlottesville: University Press of Virginia, 1995), 35-50.
66
Stefani Blalok nedavno je otkrila da je Vitman doslovno citirao ne samo tekstove s
nadgrobnih spomenika, već i samog sebe. Život kapetana Džejmsa Lorensa – onako kako je
opisan na spomeniku zaštićenom „grubom konstrukcijom od borovih dasaka“ – prvi put se
pojavio, prenet od reči do reči, u Vitmanovom članku „Jedan od hrabrih i odanih“ iz 1846.
godine (Brooklin Daily Eagle, 18 novembar). Za Džeka Engla Vitman je tekst preuzeo
neposredno iz BDE, uključujući i detalj o „gruboj konstrukciji“ koji je dodao, kao i tekst u
zagradi kojim upućuje čitaoca „na suprotnu stranu“. Uporediti Poglavlje 19 Džeka Engla s
člankom „Jedan od hrabrih i odanih“, preštampanom u The Journalism, Volume 2, ed. Herbert
Bergman, Douglas A. Noverr, and Edward J. Recchia (New York: Peter Lang, 2003), 122.
Izučavaoci poput Stefani Blalok sve češće uočavaju Vitmanovu sklonost ka recikliranju vlastitih
tekstova (ili plagiranju tuđih), dinamikom koja dodatno ističe značajno međusobno prožimanje
njegovih novinskih tekstova i proze.
67
„Jack Engle,“ Sunday Dispatch 7.20 (April 11,1852), [1 ].

27
prisutna i u poeziji koju je tada pisao: „Šta je to onda između nas? Šta je zbir
svih tih stotina godina između nas? Šta je da je, ne koristi – udaljenost ne
koristi, i mesto ne koristi. I ja sam živeo.“ (LG 1856 216-217). Razmišljanja o smrti
po pravilu obnavljaju njegovu žudnju za životom, kao u „Pesmi o meni“, u kojoj
trava izgleda kao „prelepa neošišana kosa grobova“, i ta pomisao za Vitmana
nije mračna: „Čini mi se da sve što gleda i diše treba da bude srećno; / Ko god
nije u kovčegu i tamnom grobu, neka zna da je to sasvim dovoljno“ (LG1855
73). U trenucima na groblju Crkve Svetog Trojstva, u Džeku Englu čuju se slični
tonovi, a možda i nagoveštaji geografskog porekla pojedinih meditacija o
smrtnosti u Vlatima trave.
Džek Engl pokazuje i širinu Vitmanovih veština u ulozi proznog pisca –
sposobnosti kakve je donedavno ovom pesniku priznavao vrlo mali broj
kritičara. Do pre nekih dvadeset pet godina, uobičajen kritički stav prema
Vitmanovim pričama bio je jednoglasno negativan, ovde-onde uz posebno
nemilosrdne ocene po kojima je njegova proza „prilično užasna“ (Henri Zajdel
Kenbi), „služi za popunu prostora u novinama“ (Pol Cvajg), i da je
„sentimentalno poučitelna ... u najgoroj tradiciji američke popularne
književnosti“ (Flojd Stoval). Čak i Tomas L. Brašer, urednik autoritativne zbirke
Vitmanovih ranih radova, Rane pesme i proza (1963) smatrao je da je
„jednostavna činjenica to da Vitman nije imao talenta za prozu“.68 Uprkos svim
svojim nedostacima, Džek Engl osporava neporecivost takve „činjenice“. A uz
to i ukazuje na nužnost tananijeg analizovanja međusobnog odnosa
Vitmanove proze i poezije.
Srećom, nedavna ponovna vrednovanja Vitmanovih priča počela su da
uočavaju ovaj složeni odnos, kao i da istražuju prožetost njegove proze
socijalnim pitanjima i zanimanje za takvu problematiku.69 Sveukupno

68
Nešto blagonakloniju ocenu dao je Emori Holovej, koji piše kako je ,,u prozi i drugim
pripovednim delima Vitman bio daleko manje uspešan nego u formi eseja ili crtice“, i podseća
na Vitmanovu sklonost ka propovedanju i širenju ideja. Za Cvajgov komentar, videti Walt
Whitman: The Making of the Poet (New York: Basic Books, 1984), 115; za Brašerov, The Early
Poems and the Fiction, xviii. Ostali navodi mogu se pronaći u William White, „Walt Whitman's
Short Stories: Some Comments and a Bibliography,“ Papers of the Bibliographical Society of
America 52 (January 1, 1958), 300-306.
69
Ubedljivo najdublje prevrednovanje Vitmanove proze jeste ono u studiji Stephanie M.
Blalock – Nicole Gray, „Introduction to Walt Whitman's Short Fiction,“ dostupnoj na Walt
Whitman Archive. Ta studija predstavlja vrhunac dvadesetogodišnjeg tananog kritičarskog
čitanja Vitmanove proze, najvećim delom usredsređenog na njegov antialkoholičarski roman,
Frenklin Evans. Među takva dela ubrajaju se i Michael Moon, „Rendering the Text and the Body
Fluid: The Cases of 'The Child's Champion' and the 1855 Leaves of Grass“ (napomena 29);

28
posmatrano, Vitmanove priče odražavaju širi trend tog perioda, u kome su
kritičari američkoj književnosti dali zadatak da uspostavi jedinstven i
zaokružen nacionalni identitet, mada je ta književnost istovremeno nastojala
da otelotvori novu epohu promena i kulturnih previranja. Otud, Vitmanove
priče sadrže „njegove najneposrednije i najopsežnije rasprave o rasi, kao i
njegovo angažovanje u reformističkim pokretima koji su se širili svuda po
zemlji“, pišu Stefani M. Blalok i Nikol Grej, i dodaju da te priče „izražavaju
njegove sukobljene stavove prema svetu kojim je okružen, unutar opsega
postojećih modela“.70 Ove dve autorke dodaju i to da je celovito izučavanje
međuigre između zrele Vitmanove proze i začetaka njegove poetike, kao i
stupanj do koga proza najavljuje – a ponekad im se i suprotstavlja – politiku i
estetiku Vlati trave, zapravo tek započelo.
Ta politika nije uvek onoliko progresivna koliko bi se moglo očekivati. U
skladu sa svojim brzim ritmom i povremenom upotrebom klišea, Džek Engl na
trenutke podleže rasističkim ili seksističkim stereotipima u građenju likova.
Umesto iznijansiranog razvoja, ove na predrasudama zasnovane prečice nose
sa sobom opasnost od stvaranja karikiranih likova kao što je Ines, „španska
plesačica“; Rebeka Selinji, bogata „mlada Jevrejka“; ili Barni Foks, polupismeni
irski trgovac i otac sedmoro dece. Mada su takvi stereotipi bili uobičajeni u
pojedinim američkim diskursima tog vremena, u Vitmanovim objavljenim
delima ima ih mnogo manje. Ili bar u njegovim potpisanim delima, što je razlika

Michael Warner, „Whitman Drunk,“ objašnjenje zavisničke retorike u Frenklinu Evansu, prvi put
objavljeno u Breaking Bounds: Whitman and American Cultural Studies, ed. Betsy Erkkila, Jay
Grossman (New York: Oxford University Press, 1996), 30-43; Vivian Poliak, „Why Whitman
Gave Up Fiction,“ u knjizi The Erotic Whitman (Berkeley: University of California Press, 2000),
37-55; Jay Grossman „Representing Men,“ u njegovom delu Reconstituting the American
Renaissance (Durham: Duke University Press, 2003), 161-206; Thomas C. Gannon „Reading
Boddo's Body: Crossing the Borders of Race and Sexuality in Whitman's 'Half-Breed',“ u
WWQR 22 (2004), 87-107; Christopher Castiglia and Glenn Hendler, u opsežnom predgovoru
kritičkom izdanju Frenklina Evansa (Durham: Duke University Press, 2007); Stephanie M.
Blalock, „Walt Whitman's Early Fiction in Periodicals“ u WWQR (2013); Amina Gautier, „The
'Creole Episode': Slavery and Temperance in Franklin Evans,“ in Whitman Noir: Black America
and the Good Gray Poet, ed. Ivy Wilson (Iowa City: University of Iowa Press, 2014), 32-53;
Stephanie M. Blalock, Nicole Gray, „Introduction to Franklin Evans and 'Fortunes of a Country-
Boy'“ (2015), dostupno na Walt Whitman Archive. U biografijama i kritičkim studijama o
Vitmanu, njegova proza zavredela je značajnu pažnju u nekoliko knjiga, među kojima su i David
S. Reynolds, Walt Whitman's America (1995) i Jerome Loving, Walt Whitman: The Song of
Himself (Berkeley. University of California Press, 2000).
70
Blalock and Gray, „Tales of a 'Half-grown (angry?) boy': The Travels and Tribulations of Walt
Whitman's Early Fiction.“

29
koja još jednom ističe slobodu koju je Vitmanu davala anonimnost. Valja istaći
da u njegovim mnogobrojnim razmatranjima rasnih pitanja u Americi postoji
čvrsta razdvojenost na ona koja su bila namenjena čitalačkoj publici, i ona koja
su bila samo za privatnu publiku. Zbog toga, uprkos Vitmanovom korišćenju
stereotipa za oblikovanje likova, čitaoci moraju da razmisle i o tome do koje je
mere Vitman zastupao vlastita sociopolitička gledišta, a koliko je izlazio u
susret očekivanjima publike. Pored toga, mogle bi se preispitati i funkcije oštrih
rasnih i rodnih podela u romanu, posebno s obzirom na to da je reč o priči koja
tako snažno osuđuje klasne razlike i versku netrpeljivost. A onda, šta ćemo s
tretmanom pitanja seksualnosti u ovoj noveli? Kako bi čitaoci mogli da pomire
Vitmanove preterano tradicionalne prikaze smernih, heteronormativnih
muško-ženskih odnosa u Džeku Englu, sa dužim, razvučenijim opisima muške
lepote i muževne privlačnosti?71 Čak i kad bi ovde bilo prostora za razmatranje
takvih pitanja, nisam siguran da bih pronašao previše odgovora.
Takva pitanja postaju još značajnija ako imamo na umu vremensku bliskost
ove novele s objavljivanjem prvog izdanja Vlati trave, čija se poetika zasniva na
temama sveopšte demokratije i jednakosti. U Vlatima, pesnik raspliće ne samo
binarnosti društva (roda, rase, klase, geografije i seksualnosti), već i postojanja
(veličine, svrhe, vremena i bitka). „Rođenja su nam donela bogatstvo i
raznolikost. / Ne kažem da je jedno veće a drugo manje, / Ono što ispunjava
svoje vreme i mesto ravnopravno je svemu“ (LG1855 49). Vlat trave, najvažniji
osnov metaforike u „Pesmi o meni“, nije talog zemlje već „putovanje zvezda“,
kao što je „mrav podjednako savršen, kao i zrno peska, i jaje carića“, i tako
dalje (LG1855 34). Estetički, kao i politički, Vitmanova idealna demokratija je
univerzalna. Dok ruši barijere između sebe i drugih, pesnik zamagljuje razlike
između pojedinačnih osoba, sve do mikroskopskog nivoa, tako da „svaki atom
koji pripada meni podjednako pripada i tebi“ (LG1855 13). Ipak, u Džeku Englu,
takve distinkcije naizgled su čvrsto postavljene. Zbog čega je, u poređenju s
Vitmanovom poezijom iz tog perioda, ova novela toliko naglašeno
konvencionalnija? Da li ona jednostavno odražava „poznate likove“
određenog mesta i vremena, kao što nagoveštava njen podnaslov? Ili su njene
(uglavnom) normativne slike društva donekle u funkciji činjenice da je reč o

71
U vezi s tim pitanjem, Vivijan Polak je već ranije iznela pretpostavku da je upravo
heteronormativni obrazac naterao Vitmana da prestane s pisanjem proze. Treba imati na umu
i to da je njen rad objavljen pre otkrića Džeka Engla; u njemu autorka tvrdi da je Vitman „prestao
da piše prozu onda kada je sukob između njegove želje da podrži heteroseksualne vrednosti
porodičnog života srednje klase i želje da svojim pisanjem podriva te ideale postao suviše
očigledan.“ Videti The Erotic Whitman, 55.

30
prozi, za razliku od znatno subjektivnije lirske poezije? Ukratko: da li Vitman
prozu doživljava kao nešto što je po svojoj prirodi naglašeno konvencionalno?
Moglo bi se učiniti da je tako, makar ako prihvatimo njegovu tvrdnju da je,
kad je ostavio prozu zarad poezije i posvetio se Vlatima trave, Vitman
„napustio konvencionalnost“, i odrekao se „standardnih ukrasa, ili tipskih
zapleta o ljubavi i ratu, ili visokih, izuzetnih ličnosti iz pesama Starog sveta“.72
Sumnjam, međutim, da je bilo tako. Protivno sopstvenim rečima, Vitman je
retko ostavljao bilo šta iznenada – prozu nije, a svakako nije ni
konvencionalnost. Njegova povezanost s književnim konvencijama bila je
mnogo snažnija no što je on želeo da pokaže.73 Verovatno, što je
konvencionalnije delo inače nekonvencionalnog autora, to bi ozbiljnije trebalo
da preispitujemo njegove ili njene veze s konvencijama – posebno kad je reč o
kanonizovanim autorima kojima u velikoj meri pripada odgovornost za
oblikovanje njihovog vlastitog javnog lika i književnog nasleđa. Uz Bendžamina
Frenklina, Vitman je verovatno praprimer takvog pisca u Americi. Stoga je Džek
Engl izuzetno značajan, ne samo kao jedinstveno književno delo već i kao
primer granica do kojih jedan pisac, koliko god bio moćan, može da utiče na
svoje nasleđe. Čitati Džeka Engla naporedo s Vitmanovom neuporedivo više
samopromovisanom i slavljenom poezijom, i baviti se tenzijama koje među
njima nastaju, znači učiniti vidljivim prikrivene protivurečnosti autorovih
interesovanja. Jedan od najdubljih sukoba, kojim ću zaključiti ovu raspravu,
tiče se Vitmanovog odnosa prema problemu zla.

„Dobro i zlo“ možda i ne zvuči kao tema kojom se Vitman prečesto bavio, i
to je do izvesne mere tačno kad je reč o njegovoj poeziji, u kojoj dihotomije
retko uspevaju da opstanu predugo. Njegova etička filozofija u Vlatima trave,

72
„A Backward Glance O'er Travel'd Roads,“ iz Leaves of Grass (Philadelphia: David McKay,
1891-92), 427.
73
Za razmatranje međusobnog prožimanja Vitmanove poezije s konvencionalnim književnim
oblicima devetnaestog veka, videti Kenneth Price, Whitman and Tradition: The Poet in His
Century (New Haven: Yale University Press, 1990); Gary Schmidgall, Containing Multitudes:
Walt Whitman and the British Literary Tradition (New York: Oxford University Press, 2014); i Ed
Folsom, „'Affording the Rising Generation an Adequate Notion': Walt Whitman in Nineteenth-
Century Textbooks, Handbooks, and Anthologies,“ u Studies in the American Renaissance, ed.
Joel Myerson (1991), 345-374. Dugi uvodni citat potiče iz Emersonovog pozdravnog pisma
Vitmanu, objavljenog bez dozvole autora u izdanju Vlati trave 1856. godine (Brooklyn: Fowler
& Wells), 345.

31
takva kakva jeste, ukorenjena je – kao i njegova estetika, poetika i politički
principi – prevashodno u sintezi.74 Holizam određuje sve pokretače
Vitmanovog univerzuma. Njegova lepota počiva na njegovom jedinstvu. Ili,
kako će to pesnik kasnije napisati svom prijatelju i svojevrsnom sekretaru,
Horasu Trobelu:

Vlati trave nisu isključivo intelektualne (ne prezirem intelektualnost – daleko od

toga: ne treba je prezirati – jer ume da bude korisna) niti isključivo saosećajne
(premda su i dovoljno saosećajne), a ni nejasno emocionalne – to ponajmanje.
Oduvek sam u Vlatima trave isticao nešto što je veće od pojedinačnih svojstava,
odlika. A to je atmosfera, jedinstvo: nikada ih ne treba posmatrati u pojedinačnim
crtama, već kao simfoniju. (WWWC 2:373)

Čitaoci će primetiti da dualizmi imaju malo ili nimalo smisla za govorno lice
u Vlatima; ono deluje suštinski nesposobno za prihvatanje polovine nečega,
bez prihvatanja ostatka. To važi za dobro i zlo kao i za sve drugo. Kao što je
1874. godine primetio jedan kritičar, deluje „kao da je opseg domašaja
njegovog uma temeljni princip koji spaja stvari, usaglašava svaki nesklad,
poništava sve razlike između dobra i zla, bola i zadovoljstva, prošlosti i
budućnosti, vremena i večnosti“.75 Takvo radikalno odstupanje od zapadnih
književnih i moralnih tradicija prožima Vitmanovu zrelu poetiku
zaprepašćujućom modernošću, mada istovremeno priziva u svest drevne
nedualističke poglede na svet, poput Parmenidovih ili Lao Ceovih. Reč je o
prastarom, mada i nepopularnom, stanovištu: svesrdnoj potvrdi kontradikcije.
Ako, poput Vitmanovog „nečujnog strpljivog pauka“, čovek oseti povezanost
s najdaljim dometima postojanja – ako iskusi ono što je Romen Rolan nazvao
„okeanskim osećanjem“ – onda mora da prizna za sebe da je stvorenje u kome

74
Verovatno najbolji rezime moralne filozofije Vitmanove poezije može se pronaći u poglavlju
„Ethics“, studije Roger Asselineau, The Evolution of Walt Whitman: The Creation of a Book
(Iowa City: University of Iowa Press, 1999), 78-90. Za dužu, premda manje neposrednu,
raspravu o Vitmanovoj „etici drugarstva“, videti Juan A. Herrero Brasa, Walt Whitman's
Mystical Ethics of Comradeship: Homosexuality and the Marginality of Friendship at the
Crossroads of Modernity (Albany. SUNY Press, 2010).
75
John Charles Earle [u originalu bez potpisa], „American Poets [Part 2],“ Dublin Review (July
1874), 83. Dostupno na Walt Whitman Archive.

32
se roje protivurečni porivi.76 U svojoj poeziji, Vitman samog sebe predstavlja
kao takvu osobu:

Pesnik sam zdravog razuma i onog što je pokazivo

i besmrtnosti;
i nisam samo pesnik dobrog... Ne odbijam da budem
i pesnik zla. [...]
Kakvo je to trabunjanje o vrlini i o poroku?
Zlo me pokreće, a pokreće me i preobraćenje zla...
Ostajem ravnodušan (LG1885 27-28)

Više nego apatiji ili anarhiji, Vitmanova ravnodušnost srodna je prihvatanju

protivurečnosti – ona je priznanje, kako tvrdi i Rodžer Aselino, da „sama
činjenica postojanja podrazumeva savršenstvo.“77 Vitmanova poezija
objavljuje takav stav od samog početka: „Kako su životinje divne i savršene!
Kako je savršena moja duša!/ Kako je savršena zemlja, i najsićušnije stvari na
njoj!/ Ono što nazivamo dobrim je savršeno, a ono što se naziva grehom
podjednako je savršeno“ (LG1855 69). Čak i nakon provere na koju je američki
građanski rat stavio njegov optimizam, Vitman je sačuvao svoju pesničku
nepristrasnost u pogledu zla. Iscrpljen od negovanja umirućih vojnika i
delimično paralizovan od moždanog udara, Vitman u izdanju Vlati trave iz 1867.
godine i dalje piše:

... drugi nek zanemare ono što mogu.

Ja pišem pesmu i o zlu, prizivam sećanja i na to,
I ja sam zao koliko i dobar, i moj narod je takav – i kažem
da zapravo ne postoji zlo,
(A ako i postoji, kažem da je za vas, za zemlju ili za mene,

76
Videti Rolanovo pismo Sigmundu Frojdu, datirano 5. decembra 1927, kasnije objavljeno u Un
Beau Visage à Tous Sens: Choix de Lettres de Romain Rolland, 1866-1944 (Paris: Albin Michel,
1967), 264-266. Za Frojdovo tumačenje ove ideje, videti uvod u knjizi Civilization and Its
Discontents, translated and edited by James Strachey (New York: W.W. Norton and Company,
1989), 11-21.

77
The Evolution of Walt Whitman: The Creation of a Book, 79.

33
 važno podjednako kao bilo šta drugo.) (LG1867 22)

Nije teško zamisliti koliko su čitaoci iz tog vremena burno reagovali na takav
nekonformizam. Nije to ništa manje nepravoverno od Emersonove tvrdnje da
Biblija nije „zatvorena“, već da se može dopisivati.78 Više puta je Vitmanova
poezija bila žigosana kao nemoralna, dok je on sam gradi kao amoralnu: „Veliki
pesnik ne morališe niti primenjuje pouke“ (LG1855 vi). U njegovoj poeziji,
dobro i zlo su nerazdvojni, pa ih je u izvesnom smislu nemoguće razlikovati.
„Pesnik sam greha“, piše on u jednoj beležnici, „jer ne verujem u greh.“79 S
obzirom na jedinstvo postojanja, Vitman zaključuje da pesnik ništa ne sme da
propisuje: „On ne sudi kao što sudi sudija već kao Sunce obleće oko onog što
je bespomoćno“ (LG1855 v). Ali to je pesnik. Prozni pisac je nešto drugo.
U svojim pričama, Vitman se suprotstavlja postojanju zla na mnogo
neposredniji i tradicionalniji način, i često povlači oštru granicu između
moralnih i nemoralnih likova. Postoje, naravno, mnoga ukrštanja između
ispravnosti i iskvarenosti – kao što zapaža Vitman u dvanaestom poglavlju
Džeka Engla, mnogi odvratni likovi su „kao i svi primerci ljudskog roda, sazdani
i od dobra i od zla“ – ali njegov narator najvećim delom „sudi kao što sudi
sudija“.80 Vitmanova je proza, dakle, gotovo bez odstupanja moralistička.
Njegovi najdinamičniji likovi često sa strane zla prelaze na stranu dobra, pre
nego obrnuto. Grešnici uviđaju svoju grešnost, kao u njegovoj prvoj priči,
„Smrt u učionici. Činjenica“ (1841), ili ispravljaju neke druge nepravde, poput
pripovedača u „Osveti i uzvraćanju“ (1845). U najgorem slučaju, makar
shvataju to kakvo su dobro delo mogli da učine, poput bratoubice u „Anđelu
suza“ (1842). Taj Vitman, prozni pisac, daleko je od onog pesnika koji će 1855.
godine reći: „Opakost je velika... uviđam da joj se često divim isto onoliko
koliko se divim dobroti“ (LG1855 95). Ako ništa drugo, on makar osuđuje zlo u
svojim pričama, jer ne treba zaboraviti da je bio izuzetno aktivan u većem broju
društvenoreformističkih pokreta tokom četrdesetih. Čitalac je retko u situaciji

78
Sa značenjem „nije do kraja napisana“. Drugim rečima, ako je Pavlova „otvorena duša“ bez
ičije pomoći primila i napisala znatan deo Novog zaveta, šta je moglo da spreči nekog
američkog studenta bogoslovije, recimo, da napiše Novi Novi Zavet? Emerson je ovu misao
izložio pred učenicima završnog razreda Harvardske bogoslovije, i dobio zabranu javnog
govorenja za narednih trideset godina. Videti Emerson, „Divinity School Address“ u Library of
America's Essays and Lectures volume (New York: Library of America, 1983), 75-92; citati o
„otvorenoj duši“ i „zatvorenoj“ Bibliji mogu se pronaći na stranicama 83 i 88.
79
Videti beležnicu „Talbot Wilson“, list 46, poleđina, dostupno na Walt Whitman Archive.
80
„Jack Engle,“ Sunday Dispatch 7.20 (April 11, 1852), [1].

34
da mora da se pomuči da bi nešto saznao o opasnostima alkoholizma, polnih
bolesti, fizičkog kažnjavanja, razdvojenosti članova porodice, ili ubistva. Zbog
toga, moglo bi se reći da je isticanje vrline jedno od određujućih svojstava
Vitmanove proze – možda i presudno određujuće. „Vrlina je“, piše on u
„Lingejovom iskušenju“ (1842) „žila kucavica istinskog genija.“81
Vitmanove priče, međutim, često nisu jednostavne u tom smislu Vrlina u
njegovoj prozi ne biva neizbežno nagrađena, niti greh biva kažnjen. Još u
njegovoj ranoj paraboli „Legenda o životu i ljubavi“ (1842), moguće je uočiti da
Vitman usložnjava moralnu neposrednost svojih priča. U „Legendi“, dva brata
se ponovo sreću nakon pedeset godina. Jedan je štitio svoje srce tako što se
klonio svih osećanja, dok je drugi voleo i gubio mnogo puta. Taj drugi, o
vremenu koje je proveo sa svojom sada pokojnom ženom, kaže: „bilo je
prepreka i nedaća, ali smo sve izdržali I, držeći se za ruke, zaboravili da na svetu
postoji nešto kao što je tuga“. Bol je, drugim rečima, suštinski važan za životna
zadovoljstva, i neodvojiv je od njih isto onoliko koliko je zlo neodvojivo od
dobra:

Ne poričem da su se neki, za koje sam verovao da im je vrlina postojana, pokazali

kao lukavi licemeri, nedostojni bilo čijeg poverenja. A ipak, znam mnoge koji su
besprekorni onoliko koliko ljudski rod može da bude besprekoran. Tako je, za
mene, život naizmenično bivao mračan i svetao. Jesam li srećno živeo? Ne, ne
sasvim; smrtnicima tako nešto nije suđeno. No zato mogu da stavim ruku na srce,
i da zahvalim Velikom Tvorcu, što je sunca bilo znatno više nego tamnih oblaka.
Dragi brate, na svetu postoji beda – ali to je ipak prijatan svet, koji svojim žiteljima
nudi mnogo radosti!82

Ovde tematske linije Vitmanove poezije i proze počinju da se približavaju

jedna drugoj. Mada ne stiže do tačke u kojoj bi na neki ontološki način (kao u
Vlatima trave) sjedinio dobro i zlo, Vitman u „Legendi“ nesumnjivo
nagoveštava neiskorenjivost zla, čak i u postojano moralnoj osobi. Takva
priznanja, mada ih je u Vitmanovoj prozi lako prevideti, dovoljno su dosledna
da bi osujetila mogućnost kritičkih čitanja u kojima bi njegove priče bile
okarakterisane kao tematski preterano jednostavne, ili jednostavno
reformističke. Nasuprot tome, Vitmanova proza u celini, a posebno Džek Engl,
neposredno se bavi složenošću zla: poreklom ispravnog i lošeg ponašanja u

81
The Early Poems and the Fiction, 334.
82
Oba citata preuzeta su iz The Early Poems and Fiction, 118-119.

35
detinjstvu; promenljivošću motiva i racionalizacija koje stoje iza nemoralnih
dela; nemogućnošću postojanja društvenog saglasja oko toga šta je to što čini
dobrotu; kao i izmeštanjem koncepta zla tokom perioda duhovne i filozofske
adolescencije Sjedinjenih Država.
Tokom četrdesetih i pedesetih godina devetnaestog veka, američka
moralna filozofija pomerala se od svojih dogmatskih kalvinističkih početaka
prema složenijoj, čak mističnoj, zaokupljenosti moralom. Taj pomak odražava
se i u književnosti tog doba, koja, mada ima korene u sentimentalističkoj i
reformističkoj tradiciji prvih godina veka, ipak za jedno od svojih središnjih
interesovanja uzima moralnu dvosmislenost – što se može primetiti u
Hotornovom i Poovom mračnom romantizmu, u Emersonovom, Toroovom i
Fulerovom transcendentalizmu prožetom unitarizmom, u Melvilovom ranom
egzistencijalizmu, kao i u ranom realizmu Rebeke Harding Dejvis. Književnost
perioda koji je F. O. Matisen nazvao „američkom renesansom“ ukida značaj
strogih moralnih propisa zarad naglašenije filozofskog traganja za odgovorom
na pitanje šta znači biti moralna osoba u društvu koje se odlikuje raznolikošću.
Zlo, s druge strane, postaje egzistencijalističko-nihilistički problem isto koliko i
moralni. Raspravlja se i o samom postojanju Ispravnog i Pogrešnog. Suočen s
takvim tektonskim silama, pojedinac je primoran da se pomiri sa sopstvenom
beznačajnošću: kao Ahab pred kitom, žalobnik pred gavranom, Toro pred
Ktadnom.83 Tu čak i Emerson postaje zbunjen, nad onim što Melvil naziva
„nedodirljivom opakošću“ stvaranja.84 U rukopisnim beleškama za predavanje
pod naslovom „Sudbina“ – kome je Vitman, početkom 1852. godine u Njujorku,
možda i prisustvovao – Emerson kaže kako „postojanje zlih i zlonamernih ljudi
ne zavisi od njih samih niti od drugih; ono kao da ukazuje na izvesnu zaraznost
koja je u Univerzumu ostala neizlečena – neizlečena i pogubna i sada rađa ove
kužne pacove i tigrove i pacolike i vukolike ljude.“85 Ta zabrinutost prožima i
Emersonovo predavanje, u kome razmišlja o krupnijim silama koje pokreću

83
Toro o suočavanju sa zlobnošću planine kaže: „to se moglo nazvati novom-novcatom
teritorijom; jedini putevi behu oni koje je napravila Priroda, a retka staništa bila su zapravo
šatori. Tu čovek više ne može da optužuje institucije i društvo, već je primoran da se suoči s
istinskim izvorištem zla.“ Videti poglavlje „Ktaadn“ u The Maine Woods (New York, Library of
America, 1985), 603.
84
Herman Melville, Moby Dick; or, the Whale (Evanston: Northwestern University Press and
the Newberry Library, 1988), 184.
85
The Later Lectures of Ralph Waldo Emerson, 2 vols., ed. Ronald A. Bosco and Joel Myerson
(Athens: University of Georgia Press, 2010), 1:249.

36
„smisao onog što radim“, i čiji „telegrafski signali mi svakog trenutka pristižu
iz unutrašnje večnosti.“86 Odakle potiče zlo, u pojedincu, narodu, ili u vaseljeni?
Vitmanova proza predstavlja promišljen odgovor na takva pitanja, odgovor
u kome je zlo ponovo društveni, pre nego kosmički problem. Dok u Vlatima
trave Vitman kao da nudi univerzum koji je izvan dobra i zla, u njegovoj prozi
dobro i zlo postoje, predstavljaju odvojene fenomene i utiču na svakodnevni
ljudski život. Njihovi uticaji i međusobna povezanost jednostavno su izvan
ljudske sposobnosti poimanja. U Vitmanovom „Anđelu suza“ (1842), kratkoj
meditaciji o grehu, kaže se kako je čitava ta metafizika zaključana u „Knjizi pod
pokrovom“, i da se „može primetiti kako je sve to deo moćne i predivne
Harmonije; naše su oči, međutim, smrtne, i prekrivene tankim velom.“87
Preostaje samo – i to je ono što istražuju sentimentalne pripovesti poput Džeka
Engla – značaj, u raznorodnom društvu, napornog rada na empatiji. Vitmanovi
prozni likovi ne čine uvek ono što njegovi pripovedači označavaju kao
očigledno moralni čin, posebno ne u društvu potresanom efektima
Industrijske revolucije. Uprkos tome, teške odluke koje donose likovi poput
Džeka Engla – i dobro do koga na kraju stižu – imaju manje veze s kosmičkom
povezanošću svega, a više s jednostavnim ljudskim vezama. S obzirom na to
da potiče od pesnika jedne nacije koja će uskoro postati podeljena, ovakva
tvrdnja i te kako ima smisla.

Naravno, Vitmanu možda i ne bi bilo drago što je takva dinamika – kao i ova
novela, uostalom – ponovo postavljena u središte pažnje. Kad je reč o Džeku
Englu, nemoguće je ne zapitati se šta bi Vitman mislio o njegovom ponovnom
otkrivanju. Neporeciva je činjenica: u poznijim godinama, Vitman bi se ražestio
svaki put kad neko pokloni pažnju njegovoj prozi. „Istinski sam želeo“, požalio
se u Uzornim danima (1882), „da svi ti nespretni i detinjasti sastavi tiho potonu
u zaborav.“ Samo zato da bi „izbegao neprijatnost koju bi stvorilo njihovo
neovlašćeno objavljivanje“, Vitman ih je, ,,s izvesnom nelagodom, ubacio“ u
svoju knjigu sabranih proznih tekstova.88 Nelagoda je bila stvarna: kad je
saznao da jedan kritičar planira da ponovo objavi neke od njegovih ranih priča,
Vitman je priznao: „kad bi mi se ukazala prilika da ga ubijem, našao bih se na

86
The Later Lectures of Ralph Waldo Emerson, 1:253.
87
The Early Poems and the Fiction, 122.
88
Prose Works 1892, 2:360.

37
ozbiljnom iskušenju“ (WWWC 8:551). Prilično razumljivo. No ako je Dobri Sedi
Pesnik imao jednu neprolaznu želju, bila je to želja da ga prihvate nova
pokolenja američkih čitalaca, i da oseti da ga „njegova zemlja prihvata s onom
istom naklonošću s kojom je on prihvatio nju“ (LG1855 xxi). Na mnogo načina,
vek koji je protekao nakon njegove smrti potvrdio je da mu se želja ispunila.
Može biti da je njegov posthumni život najbolje sumirao Ezra Paund: „On jeste
Amerika.“89 Na temeljima takve tvrdnje, možemo zaključiti da otkrivanje
Vitmanovih izgubljenih dela čini složenijim pitanja šta je Amerika i šta je
američki moral. Prema tome, pronalaženje još jedne od njegovih „knjiga pod
pokrovom“ ne samo da nam nudi još Vitmanovog štiva za čitanje, već i iznova
otvara one stranice na kojima je ispisan, i iznova ispisivan, karakter nacije.
Univerzitet u Hjustonu

ZAHVALNOST I NAPOMENE

Uz mnogo ruku, lakše se radi. Za uredničko dizanje tereta, ogromnu

zahvalnost dugujem Stefanu Šeberlajnu, Edu Folsomu, i Stefani Blalok sa
Univerziteta u Ajovi; njihova razboritost, strpljivost i vedrina potpuno su
neiscrpni. Podjednako veliki dužnik ostajem i kolegama sa Univerziteta u
Hjustonu, za njihov energični doprinos i neprobojnu diskreciju: Erinu K.
Singeru, Džejsonu Bergeru, Sari Elers, Majklu Snedikeru, Lesliju Volratu,
Sedriku i Džuli Toliver, Dejvidu Mikicu, Polu Batleru, Robertu Tehadi, a
ponajviše Vajmenu Herendinu. Blagodareći njegovoj bezrezervnoj podršci, kao
i velikodušnosti Odseka za anglistiku Univerziteta u Hjustonu, danas svako na
svetu može da čita Džeka Engla – tekst koji je do sada postojao samo na
stranicama jednog jedinog, krhkog kompleta novina, pohranjenog u
Kongresnoj biblioteci. Ta institucija zaslužuje posebnu zahvalnost. Tamošnja
zbirka Vitmanovih rukopisa i zapisa bez premca je, baš kao i predusretljivost i
ljubaznost Šamize Redmond, višeg savetnika za informacije i reference u
Biblioteci. Zahvalnost dugujem i Džimu Makoju, Karen Kop, Suzani Hil Njutn,
Alison Mins, Holi Karver i Sari Sauers (svi sa Univerziteta u Ajovi) za njihov
neumorni rad na knjiškom izdanju Života i pustolovina Džeka Engla (Iowa City:
University of Iowa Press, 2017). To nije samo knjiga, već i umetničko delo.

89
Ezra Pound, Selected Prose, 1909-1965, ed. William Cookson (New York: New Directions,
1973), 145. Paund zapravo manje slavi Vitmanov uticaj, a više je primoran da ga prizna, pomalo
nerado. No to njegovoj tvrdnji samo daje dodatnu snagu.

38
Tokom njenog nastajanja, mnogi prijatelji i kolege dali su značajan doprinos
svojim savetima i entuzijazmom. To posebno važi za Nikol Grej, Karen
Karbiner, Džeroma Lavinga, Džejsona Stejsija, Daga Novera i Tima Lijua. Iznad
sveg, međutim, lavovski deo zasluga pripada Marki Makbrajer. Moja savršena
supruga i ljubav mog života, imala je udela u svakoj od etapa ovog projekta:
traganju, otkriću, snimanju, transkripciji, uređivanju, korekturi, i štampanju.
Ona i ja sve smo uradili zajedno, jer smo se zaista, kako to Vitman kaže, „slili u
jedno“. „Kud god da krenemo, idemo zajedno u susret onom što nas čeka.“

39
 Beleška prevodilaca

Prevodilačko nastojanje da se u što većoj meri sačuva suštinska priroda

izvornog teksta veoma često ima svoje granice. Ako, na primer, tekst potiče iz
požutelih novina, dobro je preneti njihovu boju – ali ne nužno i mrlje s njihovih
stranica. Zbog toga smo, prilikom prevođenja Džeka Engla u najvećoj meri
sačuvali piščevu sasvim osobenu interpunkciju, dok smo nesporne tipografske i
pravopisne greške bez imalo sentimentalnosti ispravljali – namera nam je bila da
prevedeni tekst rasteretimo viška grafičkih znakova, a da bi on ostvario što bolju
komunikaciju s čitaocem. Intervencije u izvorniku pobrojane su u detaljnom
Uvodu priređivača. Čitalac, dakle, neće saznati kako je tekst romana (odštampan,
po svoj prilici, bez prethodne korekture) izgledao na tesno zbijenim novinskim
stupcima, ali će – nadamo se – osetiti i razumeti kakav je prozni pisac bio Volt
Vitman.
Na uvek složeno pitanje o prevodilačkim postupcima u slučajevima kada je
izvorni tekst vremenski znatno udaljen od vremena prevođenja, odgovor smo dali
upotrebom umereno arhaičnih jezičkih rešenja. (Vitmanov engleski, uostalom, i
nije toliko dalek od savremenog, da bi postojala potreba za radikalnijom
arhaičnošću.) Najzahtevniji zadatak, i ono čemu smo težili u prevodu, jeste da što
bolje dočaramo duh vremena i književni trenutak u kom je Vitman delo pisao.
I.Đ.E
Z.P

40
 Volt Vitman

ŽIVOT I PUSTOLOVINE
DŽEKA ENGLA
Auto-biografija
Priča o Njujorku iz vremena sadašnjeg
u kojoj će čitalac susresti neke poznate likove
 Ova priča biće okončana za šest brojeva ili manje. Kako nam je pisac rukopis
uručio u celosti, nedeljne delove rasporedićemo na takav način da čitaocu
omogućimo da sve pređe upravo za ovo vreme. – Uredništvo.

UVOD – Iskreni čitaoče, ispričaćemo vam jednu istinitu priču. Ona je napisana
u prvom licu jer ju je izvorno zabeležio njen glavni akter a da bi zabavio svog
dragocenog prijatelja. Od ove pripovesti, iako je sadašnja donekle prerađena, s
manjim izostavljanjima na jednom mestu, i umetanjima na drugom, nije se
odstupalo u suštinskom. Glavni događaji uistinu su se desili u ovom dobrom gradu
Njujorku, dok će se nemali broj čitalaca naših u čudu pitati kako su se, zaboga,
takve činjenice (koje su njima sve odreda poznate) uopšte našle u štampi.
U našoj ćemo pripovesti učesnicima stvarne drame dati nestvarna imena, i iz
dobroga ćemo razloga dodati tek toliko maske da sprečimo da ih neznanci
prepoznaju.
Za neka lica koja su predstavljena u priči saznali smo iz izvora drugačijih od
gorepomenutih[.] Njih ćemo dodati, ili skriti, već prema neophodnosti detalja.

42
 POGLAVLJE PRVO

Istinski primerak mlade Amerike – Advokat u svojoj kancelariji – Starost u bedi –

ulazak Telemaha i Odiseja – posao sklopljen.

Tačno u pola jedan, dok je podnevno sunce pljoštimice obasjavalo trotoar Vol
Strita, jedan mladić pobožnog imena Natanijel, na glavu kratko podšišane kose
natuče slamnati šešir za koji je tog jutra dao dvadeset pet centi, i najavi svoju
nameru da ode na ručak.

„KAVERT
Advokat“

zurio je u prostoriju kroz vrata (bila je to advokatska kancelarija u južnom delu

grada) koja su bila poduprta zarad svežeg vazduha; a pravi Kavert je, u tom
trenutku, podigao pogled sa svog stola zastrtog stolnjakom, u unutrašnjem delu
stana čiji su tepih, police s knjigama, težak, memljiv miris, velika kožna fotelja i
samo jedan od tri prozora s otvorenim zaštitnim panelima, kazivali da je reč o
svetilištu neprikosnovenog gospodara. Odeća tog gospodina odavala je pripadnika
sekte prijatelja, ili kvekera. Spadao je u rastom višeg čoveka, naglašeno oblih
ramena, bledog, četvrtastog, glatko izbrijanog lica; ko god poseduje imalo
stručnosti iz oblasti fizionomije ne bi prevideo izvestan licemerni satanski pogled
u njegovim očima. Zbog sumnje da taj deo njegove spoljašnjosti ne izgleda dobro,
gospodin Kavert je imao običaj da obara pogled svog organa vida. Ovoga puta je
pak njime sevnuo prema svom potrčku.
„Da, idi na ručak; idite obojica“, kazao je, „jer hoću da budem sam.“
Pa je i Viglsvort, beležnik, starac koji miriše na duvan – neprekidno ga je žvakao
i pušio – napustio svoje mesto u uglu, na kome je lagano prepisivao nekakav
dokument.

43
 Stari Viglsvorte! Moraću na ovom mestu o vama izreći reči hvale, i žaljenja; jer
Gospod vam je dao dobru dušu, vama smešnom namćorastom starcu.
Ne znam mnogo takvih melanholičnih prizora poput ovoga koji predstavljaju
ovi stari ljudi, koje viđate tu i tamo po Njujorku; naizgled bez igde ikoga, vrlo
siromašni, usana uleglih preko bezubih desni, odeveni u pohabanu i masnu odeću,
koji svoj život privode kraju na onoj upitnoj sredini između časne smrti od gladi i
skloništa za beskućnike.
Stari Viglsvort nekada je bio imućan. Ključ njegovih gubitaka i siromašne
starosti bila je ni manje ni više nego neumerenost u piću. Nikada on nije bio trešten
pijan, ali nikada nije bio ni sasvim trezan. Kavert mu je dao posao za četiri dolara
nedeljno.
Ranije pomenuti Natanijel bio je omaleni momak ogromnih ambicija; krajnji
cilj tih ambicija bio je da jednoga dana proveze svog brzog ata Trećom avenijom.
U međuvremenu, pušio je jeftine cigare, iznad slepoočnica je brižljivo negovao
svoju sjajnu smeđu kosu o kojoj je govorio kao o „osapunjenoj“, čistio kancelariju
i obavljao razne sitne poslove; povremeno bi po koji sukob rešio jezikom ili
pesnicom. Jer, Natanijel beše hrabar, a karakterno je imao sklonost ka tome da
nameće ljudima vlastito mišljenje, ako je potrebno, i silom.
Oslobođen prisustva ove dvojice, gospodin Kavert je sedeo naizmenično
meditirajući i pišući; kad je konačno završio pismo u koje je, očigledno, uložio
znatan trud – presavio ga je, stavio u koverat, zapečatio i odložio u fioku pisaćeg
stola.
Neko kuca na vrata.
,,Napred.“
Ulaze dve osobe. Jedna je jedar sredovečni čovek, od sorte koja bi se mogla
nazvati radničkom klasom. Drugi je vaš ponizni sluga koji je uložio trud da vam
ispripoveda svoje avanture, a da bi vas zabavio; ime mu je Džek Engl i u vreme
ovog uvoda on se nalazi u galamdžijskom dobu od dvadeset godina – visok nešto
manje od metar i osamdeset kad stoji obuven u čarape – naokolo hoda s parom
smeđih očiju i rumenih obraza u skladu s njima, a devojke zagleda pomno kako
prolaze Ulicom Nasau, kad se vraćaju s posla u centru.
„Vi ste gospodin Kavert?“, reče moj kompanjon.
„To mi je ime, gospodine. Želite li sesti?“

44
 „Ja sam Foster“, sede on na stolicu i stavi šešir na sto, „pisao sam vam pre
nekoliko dana, čini mi se?“
,,A, da – da“, polako odgovori advokat. A onda, pošto pogleda prema meni, ,,a
ovo je taj mladić, dakle?“
„To je taj mladić, gospodine; i došli smo da vidimo da li bismo se mogli
nagoditi. Vidite, želja mi je da postane advokat, što je profesija koja se njemu ne
dopada puno, i koju sam ne bi izabrao. Ali ja sam se baš nameračio; a on je momak
koji me sluša, i koji je pristao da pravo izučava temeljno, godinu dana. Ja sam se
zato složio s tim da ga posle godinu dana pustim da radi kako je naumio.“
„On nije vaš sin, koliko sam shvatio“, reče Kavert.
„Nije“, odgovori čovek, ,,a opet, toliko mi je blizak da neke razlike i nema. Čuli
ste šta sam ja zamislio, a kako sam čovek od malo reči, voleo bih da sada čujem šta
vi imate da kažete“.
„Dobro, u svakom slučaju, isprobaćemo ga, gospodine Foster.“
Okrenuvši se prema meni, on nastavi: „Ako sutra dođeš ovamo pre podne,
između devet i deset, imaću više vremena za razgovor; tada ćemo i početi. Mada te
unapred upozoravam, kako ćeš proći, zavisiće isključivo od tebe. Moja uloga je
jedino u tome da ti ukažem na najbolji put.“
Čime se završava prvo poglavlje.

45
 POGLAVLJE DRUGO

Plemeniti mlekadžija, i kako je verovao ljudima; i vanredna sreća koja ga je

zadesila jednog jutra kad je našao dragoceno blago.

Ovo poglavlje je neizbežna retrospektiva prethodnog.

Među prvim mušterijama Efraima Fostera tog jutra, pojavio se mali dečak bele
glave, ni lep ni ružan. Efraim je držao prodavnicu u jednoj od poprečnih ulica koje
su presecale Ulicu Grand, istočno od Bauerija; prodavao je mleko, jaja i raznu
drugu robu – zimi se, pored svog posla, bavio i dobavljanjem i dostavljanjem
svinjetine i smese za kobasice, što je trgovina unosna i dinamična, na sve strane po
hladnom vremenu.
Krasna Amerika se po svojoj ljubavi prema svinjetini može meriti samo sa
drevnom Grčkom. U odgovarajuće doba godine, načičkane duž ulica mogu se
videti radnje koje krasi ova omiljena, zimska namirnica: prelepi crveni i beli
odresci moćnih šunki, bilo svežih ili dimljenih, polutke i čereci – a povremeno i
po koja raskežena glava, debelih obraza i dignutih ušiju. – No više i od ovoga neki
vole moćno začinjeno meso za kobasice, ili želatinasti mozak.
Za pripremu pomenutih artikala, čestiti Efraim bio je čarobnjak; i ljudi su u
njega imali poverenja – što je velika stvar kad je reč o prodavcima kobasica. –
Dakako, sve je on to zaslužio. Zaslužio je i više od toga. Bio je jedan od najboljih
ljudi na svetu. Govorilo se tu i tamo kako on nikada ne bi umeo da izvede nešto
neočekivano i posebno; ali i pored svega, Foster je užurbano delao, čak i oko
poslova finansijske prirode, predanije i postojanije od nekih na mnogo boljem
glasu. Bio je, bez ikakvog premišljanja, sazdan kao ljubazan, otvorenog uma,
nesebičan. I sve to, dakako, na skroman način. Sklon je bio pravljenju grešaka na
vlastitu štetu – davao je mušterijama po koji peni, i nikada nije zakidao na
merenju.

46
 Iako je znak „Nema na veresiju“ bio okačen iznad pulta, Efraim je i te kako na
veresiju davao – naročito ako je porodica koja bi za to pitala bila vrlo siromašna,
ili ako su otac ili majka bili bolesni. I mada se ovo nekoliko puta završilo teškim
dugovima koji čoveku u njegovom poslu ne mogu biti sitnica, zadivljujuće je to
kako, na duže staze, on zapravo nije bio na gubitku.
Jednom prilikom, godinu dana pošto je u očajanju digao ruke od toga da će
jedan ogroman dug ikada biti vraćen, i pošto se siroti putujući stolar koji je pravio
ormane odselio na drugi kraj grada, stvari su tamo za njega krenule nabolje, i on
se jedne prohladne večeri pojavio da kao čovek plati, a Efraimovoj ženi doneo je
na poklon drvenu kutiju za pribor za šivenje. Drugom prilikom, pošto je dozvolio
da se dug jedne sirote žene sa sitnom decom nagomila tokom skoro cele zime – jer
bi inače umrli od gladi – njen suprug, pijanac i neodgovorna osoba, umire, i ženu
prihvataju neki prijatelji. I desi se to da žena počne da radi kao kuvarica u kući
jedne bogate porodice, tri bloka dalje, i ta ista žena – koja se ugojila i zarumenela
od dobrog života, ne samo da je platila svoj stari dug posle toliko vremena – (mada
joj je Efraim rekao da nije bitno, i da je sada bolje da sve zaborave; ali na to se
plemenita kuvarica ozbiljno naljutila) – dakle, ne samo što je izmirila račun već je
svom starom prijatelju poslala platežne mušterije. Priča o njegovim dobrim delima
stigla je do ušiju gospodarice kuće, a odatle i do drugih i budite sigurni da Efraim
time ništa nije izgubio. Svojom popustljivošću i mekim srcem dobio je dovoljno,
moglo bi se reći, da se podmiri i od najvećih dužnika; jer neki se ipak nisu vraćali,
pošto bi im ih otpisao – te nesrećne račune.
Eto takvoj je vrsti karaktera onaj plavokosi dečak imao sreće da dopadne.
Delovalo je kao da nije obavio nikakvu jutarnju higijenu; bio je gologlav i bosonog;
bilo mu je, treba na kraju reći, deset godina.
,,A ko si sad pa ti, mladiću?“, kazao je Efraim jer ovog dečaka ranije nije video,
mada je znao, ili je barem mislio da zna, dete svake majke desetak blokova
unaokolo.
Plavokosi pogleda nagore u lice trgovca i kaza kako ga obično zovu Džek.
„A odakle si?“ nastavio je Efraim.
Mladi Džek ponovo podiže pogled, ali ne reče ništa. Duboko je udahnuo, i
izdahnuo – bila je to ona vrsta poluuzdaha koju deca ponekad prave: i dalje je
gledao u Efraima.

47
 „Ja bih nešto za doručak“, smelo je sišlo, najzad, s njegovih usana. Efraim se na
trenutak zaustavio u prebacivanju robe i kanti mleka na tezgu napolju; tu laku
zapanjenost koju je osetio pratilo je nešto nalik zadovoljnoj taštini. Ne bi se
svakom muškarcu, pa ni ženi, dopao taj lakonski stil Džekovog iskaza. Nije to bio
stil iskusnog prosjaka u kome su se isticali besprizomost niti drzak ton. To je više
bilo nešto nalik na – gospodine, vidim da imate dobro srce, i da vam zadovoljstvo
pričinjava činjenje milosrdnih dela.
Bilo je tu još nečega. Efraim je deset meseci ranije i sam imao jednu takvu
plavokosu glavicu, ne mnogo različitu od Džekove, samo mnogo mlađu. Ali
sudbina joj je bila da jedne tužne večeri postane predmet konsultovanja trojice
lekara koji su je posećivali pet dana zaredom. A onda je mala bela glava postala
belja no ikad, jer je bila mrtva. Od tada je srce dobrog čoveka s još većom toplinom
kucalo za decu, većom nego ikada.
Bez previše odugovlačenja, i bez razgovora o tome, mlekadžija i dete prećutnim
su dogovorom stvorili mentalnu vezu. – Novi pomoćnik počeo je da radi; njih
dvojica su se ispomagala u svim pripremnim poslovima. Plavokosi je posuo
peskom pločnik ispred radnje, pa ga je počistio. Isto bi to učinio i unutra – samo
što je vlasnik već bio pomeo pod.
Dok je energično čistio naokolo, Efraim je više puta zastao pod utiskom
apstraktnog razmišljanja; verovatno je u sebi odmeravao kolike su šanse da je
došljak pošten – jer bi se s vremena na vreme zagledao u njega. Kakve su misli u
tim trenucima prolazile kroz glavu plavušana, sada se više ne sećam.
A ipak bi trebalo da znam nešto o tome jer sam ja bio taj prognani mladi
vagabund koji je pronašao prijatelja u tom dragulju od mlekadžije. Hristov duh te
vodi, Efraime, znao ti to ili ne. Da me je odbio nekim grubim odgovorom, moglo
se desiti da se jedno telo izgubi – čak možda i jedna duša; jer bio sam u veoma
teškom stanju. – Bez roditelja, bez doma – na onoj prekretnici gde se poznavanje
činjenice o postojanju zlodela pretvara u nešto gore – tu sam se ja nalazio kad si
me uzeo i počeo da se staraš o meni.

48
 POGLAVLJE TREĆE

Nešto na šta bi pažnju trebalo posebno da obrate oni koji plaćaju dve stotine
godišnje za mesto u crkvi, i uzimaju pričest iz zlatnih i srebrnih putira. Bildžigs,
njegov život i njegova smrt: rane, i lek za njih.

U ono doba imao sam tek zbrkana i samo povremeno jasna sećanja na svoju
sudbu pre onog jutra kod mlekadžije.
Nesumnjivo je da ste, ako ste ikad živeli u Njujorku ili ga makar posetili, u
njemu videli podosta malenih skitnica, u prljavim ritama i bez košulja. Oni po
pravilu tumaraju ulicama u muškoj obući, pokupljenoj ko zna gde, i zbog toga što
im je prevelika moraju da vuku noge, ne podižući ih s tla. Takvo usporeno kretanje
ponekad im ostane svojstveno do kraja života. Nikome nije stalo, niti se neko
pretvarao da mu je stalo do tih malih protuva. Neki od njih su deca stida, pa su
izbačeni jer predstavljaju stalni podsetnik počiniocima na sramotu. Neki su
siročad najsiromašnijeg sloja. Neki su pobegli od roditeljske nasilnosti, a takvih je
mnogo, i među siromašnima, i među bogatima. Neki se pak hvataju ulice radi
pukog preživljavanja jer su oni koji treba da se brinu o njima u životu odani
pijanstvu i rasipništvu.
Saznanja koja se nalaze u Izveštaju načelnika policije, o ovom rasprostranjenom
elementu među, kako se navodi, dolazećom generacijom, užasna su i dramatična
kao ogoljeni fakti, daleko od svakog romansiranja romanopisca.
Ono čega se sećam od svog života pre uvoda u drugo poglavlje, većinom je
smešteno u ovu klasu. Zaista smo bili skitnice po zemljinom šaru; iako naša lutanja
nisu prelazila granice grada, niti su išla izvan mesta tek nekoliko milja udaljenih
od njega. Jedini princip kojim smo se rukovodili bio je instinkt za preživljavanjem,
životinjski; da jedemo (ako se čega dokopamo) kad smo gladni, i da legnemo da
spavamo gde god da smo, kad nas umor savlada.

49
 Sasvim se jasno sećam svog najbliskijeg druga, s kojim sam delio sreću i
pustolovine, i koji je isto to radio sa mnom. Bio je nešto stariji od mene. Ime mu
je bilo, uvek je to govorio, Vilijam, ili Bil, Džigs; ali mi smo ga svi zvali Bildžigs, jer
nam je tako bilo zgodnije.
Bildžigs je bio sila od čoveka. Kad je bio ushićen ili vrlo raspoložen, predstavljao
se kao jedan od dečaka o kojima ste čitali u Bibliji; jedino što nikad nije precizno
rekao na kog je to od zaslužnih tačno mislio. Kosa mu je bila crvena – veoma
crvena. Nikada nije češljana; ali je zato skraćivana svakih nekoliko dana i to su
radili prijatelji koji bi mu se zatekli pri ruci; nekada je to rađeno makazama, nekada
britvom koja bi za tu priliku bila naoštrena; a jednom prilikom, sećam se, čak i
sekirom. Imao sam tu čast da rukujem ovom alatkom kad se prilika ukazala. Neki
tesari koji su radili na jednoj novosagrađenoj kući otišli su na ručak negde u blizini
pa su sav svoj alat ostavili na zemlji. Jadni Bildžigs. Zamalo da mu ne otvorim
lobanju.
Moj prijatelj nikada nije dozvolio da mnome upravlja neka jača sila ili nečije
lukavstvo, i mada sam bio suviše mali da bih mogao značajnije da mu pomognem
u njegovim čarkama, ponekad sam ipak uspevao da napravim ravnotežu i
preokrenem stvari u njegovu korist, u slučajevima kad je odnos snaga uglavnom
bio izjednačen. Jer Bildžigs je bio veoma prgav. Uletao je u svađe i tuče pod
najnebitnijim izgovorom, i nekada bi se dogodilo da dobije teške batine.
Sećam se kako se jednog dana zakačio s dečakom koji je bio mnogo krupniji od
njega, zbog neke Bildžigsove britke kritičke primedbe o izvesnoj kapi koju je
pomenuti dečak odabrao da stavi na glavu. Taj s rečenom kapom počeo je da
izvlači deblji kraj u bici koja se zahuktavala, no čim je ugrabio priliku on zgrabi
jedan poveći kamen za popločavanje koji je izvaljen ležao na ulici i njime udari
Bildžigsa tako snažno po glavi, sa strane, da ovaj pade ničice, i bez svesti na tle, i
odmah poteče krv; pobednik je, kao svaki dobar prikan, dao petama vetra.
Pominjem ovaj incident jer sam zahvaljujući njemu prvi put video individuu
koja će u godinama koje će doći (kao što će čitalac tokom priče otkriti) odigrati
značajnu ulogu u dešavanjima u mom životu.
Jedna stara gospođa kvekerka, i devojčica mojih godina, bile su, činilo se, jedine
u kući. Starica se ophodila vrlo ljubazno i pošto je isprala ranu na Bildžigsovoj
krvavoj glavi, te nanela melem kupljen u obližnjoj apoteci, obmotala ju je

50
sopstvenom čistom, belom lanenom maramicom. Devojčica je zavezala čvor na
njoj jer staričini prsti nisu bili dovoljno savitljivi. Učinila je to veoma pažljivo i
uredno; a meni je delovala, dok sam je gledao, poput malenog nebeskog anđela
rumenih obraza.
Bildžigs je posle sačuvao maramicu i niko ga nije mogao naterati da se od nje
razdvoji. Nosio ju je, nekoliko godina kasnije, sa sobom u Meksiko, gde se suočio
s još gorom ranom od one koju je zadobio od kamena za popločavanje; i nije bilo
nikakve stare kvekerke da se o njemu stara; s ranom koja ga je poslala u grob, među
bodljikave kaktuse.
Ona mala devojčica – starica ju je zvala Marta – obratila mi se veoma ljubazno;
a stara gospođa mi je, dok smo izlazili, rekla da navratim s vremena na vreme, da
mi da ono što bude imala, bilo od hrane, ili od odeće.
Ne sećam se kako se to desilo, ali ni ja ni moj prijatelj nismo više kročili u taj
podrum, čak ni onda kad smo bili najgladniji. Prvi put je tada iko u čitavom životu
prema nama postupio s razložnom dobronamernošću, kao da smo prava ljudska
bića. Znam da me je to dirnulo osećanjem koje nikada ranije nisam osetio. Iako
bih život dao za tu staricu, i za to dete, prema njima sam osetio neku vrstu ponosa;
ili prema njihovom dobrom mišljenju.
Moj je utisak, do dana današnjeg, da je ta malena epizoda koju sam upravo
opisao; to nežno staračko lice uokvireno prostim čipkanim radom na kapi, i
srebrna kosa uredno začešljana u punđu – i to drugo lice, simbol čistote i detinje
dobrote – i sena srećnog, mirnog, čestitog, urednog života koju sam u letu uhvatio;
sve je to, verujem, uticalo na mene svojim dobrim duhom, kasnije. Detetom
kakvim sam bio (ah, kako samo deca umeju duboko da misle, daleko više nego što
to odrasli zamišljaju!) uočio sam nešto od moralne različitosti između zlobe i
siromaštva i uniženosti moje klase, i prefinjenosti i celovitosti i sigurnosti te
kvekerske porodice. Znao sam da sam od iste krvi i mesa kao i oni, iste prirode.
Bio sam ohrabren i koliko sam samo profitirao od njihove istinski dostojanstvene
ljubaznosti, više nego što su mogli i sanjati.
I eto razmišljanja od kojeg bi proučavalac zala u društvu mogao sačiniti neku
veliku građevinu; ali kako ja samo beležim priču o događajima, ostaviću onome ko
bude video ove pasuse da sam nastavi s tokom misli.

51
 POGLAVLJE ČETVRTO

Natuknica za neuspešne školske upravitelje i roditelje; prva žena u koju sam se

zaljubio; moje mladalačke godine i kako su prošle; počinjem s nečim važnim; što
dovodi do večere za troje.

Kakvo god da je seme zla i propasti životom na ulici usađeno u moj karakter,
pre nego što sam počeo da živim kod Efraima Fostera, šansa da ono proklija posle
toga nije postojala. I on i njegova supruga prema meni su se odnosili kao prema
sinu; i još mnogo bolje od toga, bolje nego što se neki ljudi odnose prema vlastitim
sinovima. Dobrota je ugušila u meni svaku sklonost ka nevaljalstvu; a sentiment
koji je tek blesnuo u mom umu kad smo bili u suterenu kuće gospođe kvekerke,
prerastao je u nešto trajno; a i voleo sam to brdo od čoveka ljubavlju kojoj je mogla
parirati samo naklonost koju sam gajio prema svojoj dragoj majci (kako sam je
uvek zvao), njegovoj supruzi Vajolet.
Vajolet! To je ime one prema kojoj moja osećanja nikada neće nestati, trajaće
sve dok ne stane moje srce.
Da vam je opišem.
Ova žena s imenom nežnog i skromnog cveta90, imala je visinu i stas krupnijeg
muškarca. Kad se Efraim njome oženio bila je devojka sa sela i volela je da radi u
polju. Crte lica bejahu joj grube; jedino joj je ten bio čist i zdrav; oči su joj sjale
večitom radošću i spremnošću da udovolji. Obrazovanje joj beše skromno, baš kao
i ono što se, po ukusu današnjeg vremena, zove intelekt. Predstavu o Ženskim
pravima imala je isto onoliko koliko i o najuzvišenijim čudima geologije. No imala
je prekrasnu dušu; a njena gruba, krupna spoljašnjost sjala je dragošću snažnijom,
barem za mene, od bilo koje Madone italijanskih majstora.

90
Violet (eng.) – ljubičica. – Prim. prev.

52
 Pored snage konja Vajolet je posedovala i nežnost golubice. Kako je samo
slatkog ukusa bio prvi obed koji mi je pripremila; kako čista i mirisna skromna
odeća koju sam tog jutra dobio da odenem, posle kupanja u velikoj kadi u šupi; i
kako je ljubazan bio ton kojim sam istog dana obavešten o pravilima koja važe na
tom mestu. Jer Vajolet je bila kritički nastrojena domaćica, i prljavština je za nju
predstavljala prokletstvo.
Strpljiva, obzirna, nesebična, Majka! Blagosloven neka je dom, blagoslovena
bila deca, koji imaju nekoga poput tebe.
Bezmalo deset godina mog života proteklo je tu, glatko i srećno. Veliki deo
poslednjih šest proveo sam u školi; mada sam često poželeo da je napustim, i da se
poduhvatim kakvog zanata, ili zaposlenja; ali moji roditelji to nisu dopuštali. Lepo
su napredovali; i rekli su mi da sada zarađuju dovoljno za pristojan život, i da će
na mene za to doći red kad oni ostare.
Efraim je namerio da se uputim u pravničku profesiju. Kad sam shvatio koliko
mu je to priraslo srcu, nisam mu se čvrsto opirao, ali istina je da je to bilo daleko
od svake moje želje.
Najsjajniji dragulj, kazuje persijski pesnik, koji blista na vratu mladog čoveka
jeste pustolovni duh. Osećao sam taj duh u sebi; ali potisnuo sam ga, umrtvio, jer
sam smatrao da moram uzeti u obzir osećanja onih koji su me podigli.
O mom upoznavanju s advokatom Kavertom već ste čuli. Otišao sam sledećeg
dana kao što je dogovoreno i, to je bio početak. Sastojao se, jednostavno, od toga
što mi je gospodar izneo pregled primarne literature potrebne nekome ko treba da
uči pravo; i od toga što sam se upoznao s kancelarijom, tek toliko da mi ne bude
sve nepoznato.
Natanijel, kancelarijski momak, bio mi je veoma zabavan, a prema Viglsvortu
sam osetio sažaljenje; i pre nego što se prepodne okončalo, nas trojica smo
uspostavili vrlo dobre odnose. Nat je bio dovoljno prpošan, ali je imao i izvor
duhovitosti s kojeg je štedro zahvatao, i kad treba i kad ne treba. Pozdravljao me
je ozbiljnim tonom kao Don Sezara de Bazana91; a zbog sličnosti koju je uočio

91
Don Cezar de Bazan – reč je o popularnom liku iz više scenskih dela (prvobitno se pojavljuje u
drami V. Igoa Ruj Blaž (1838), a zatim i u operi Vilijama Volasa Maritana (1845), kao i u nekim
kasnijim delima nastalim posle objavljivanja Džeka Engla; najpoznatija je Masneova opera comique
pod ovim nazivom. – Prim. prev.

53
između mene i glumca koji je igrao ovu ulogu u pozorištu koje je Natanijel imao
običaj da počasti povremenim šilingom i svojim prisustvom. I od tog doba uporno
me je zvao Don Sezar.
„Nemojmo zaboraviti, gospodo moja, da gozba čeka“, kazalo je drago momče,
glumeći ozbiljnost.
Bilo je pola jedan, i trebalo je da ja toga dana častim jeftinim ručkom u znak
obeležavanja značajne ere u mojoj karijeri.
Znali smo da gospodin Kavert u to vreme ima zakazan sastanak s nekim
klijentima (što se dešavalo vrlo često, kako mi je Viglsvort rekao) pa je dao znak
da želi praznu kuhinju.
Stranke su čekale da mi odemo. Dve dame u kočiji koju smo videli ispred ulaza;
veliki, crni kočijaš ogrnut pelerinom sedeo je na svom mestu.
Dame su bile (i ovo sam čuo od Viglsvorta, na ulici) madam Selinji i njena
ćerka. Madam je bila prilično gojazna i prilično rumena; imala je kukast nos i žive
crne oči. Čitavo biće joj je bleskalo i šuškalo draguljima i svilom, dok je svakim
pokretom ispuštalo snažan miris mošusa. Imala je svileni žuti šeširić zabačen na
teme; debele šake bejahu joj prekrivene rukavicama od bele kože, i u njima je
držala namirisanu maramicu od skupocene čipke koju je prinosila već
pomenutom nosu. Više se gegala nego što je hodala, a onda je, dahćući, utonula u
veliku fotelju koju joj je gospodin Kavert namenio.
Rebeka, kći, imala je karakter još privlačniji. Bila je fini primerak lepote
plemena Izrailja, visoka i tanka, i u punoj ženskoj zrelosti. Bila je odevena s
ukusom, do izvesne mere, i s donekle prisutnom sklonošću svog roda ka nakitu.
Dok sam silazio, shvatio sam da je gospodin Kavert zalupio vrata i zaključao ih.
Pojeli smo ručak, uz mnogo odobravanja, i ne bez veselja. Uzeli smo malo
penušavog sajdera za koji je Natanijel izjavio da mu vraća mladost. Viglsvort se
takođe razvedrio, i nazdravio poželevši mi svu moguću sreću u pravničkoj struci.
,,A ona bi se sastojala od toga“, kazao je Nat, „da ostaneš tu gde si, i da više
nikad nogom ne kročiš u Kavertovu kancelariju. Jer ako ti je stalo do mišljenja
ovog dečarca o njemu... imam samo da–“
Ali mladić iznenada zastade i posle kratkog vremena mi otiđosmo.

54
 U sledećem poglavlju popuniću prazninu koju je Nat ostavio, i takođe ću vam
reći kako sam se snašao u pravima.

55
 POGLAVLJE PETO

Mladi čovek zbunjujuće sudbine; malo filozofije o istoj; Natanijel i njegov pas;
Upoznajem mladu damu pod okolnostima koje iskušavaju njen karakter.

Hoću li izdržati? Neće li to pretvoriti moju mladu krv u nešto od melase – nešto
što treba vagati i meriti, što uključuje rabate i marže i mudračko nadomišljanje
pouzdane, proćelave, poštovane gospode s olovkom u jednoj ruci i praznom
beležnicom u drugoj. Da li bi takva jedna beskrajna procesija prvih poglavlja,
drugih naslova i trećih odeljaka dala bilo koji drugi rezultat od onog da mi se glava,
poput ove Zemlje, počne vrteti oko sopstvene ose? Ne bi li bilo bolje teškoću rešiti
hrabrošću, sazivanje zbora koji će činiti Efraim Foster, Vajolet i Kavert, i reći im
iskreno da držim da niti sam sposoban za izučavanje prava, niti da je pravo za
mene; i ljubazno ali odlučno izraziti svoju rešenost da prestanem?
Pet nedelja sam učio pravo u Kavertovoj kancelariji, a rezultat toga su sledeće
refleksije.
U dobu u kome sam – već sam ranije spomenuo da sam tek prevalio dvadesetu
– pametan mladić dobrog zdravlja traži nešto što će ga obuzeti – neki istinski
predmet, za njegovu vitalnost, njegova osećanja, njegov gotovo neograničen
moralni i fizički polet. Nije određeno šta to može biti; neki taj predmet nalaze u
ispunjenju žarke želje da se otisnu na more, da obiđu različite krajeve, ili na neki
drugi način promene mesto. Neki ga nalaze u potrazi za konkretnim ciljem ka
kome su se usmerili; ti ciljevi su raznorodni koliko i ljudski rod, ali ono čega ne
smeju biti lišeni jeste traganje.
Za mene ta žudnja nikada ne bi mogla biti zadovoljena izučavanjem prava. Ono
mi je postajalo sve odbojnije. Nisam još bio duboko u njega zagazio, to je istina, ali
i ovoliko mi je bilo sasvim dovoljno. Osetio sam jedan od onih snažnih predosećaja
da ovako ne mogu biti srećan – jedan od onih poriva koje je, bez prevelike rasprave
o temi, uvek mudro slediti.

56
 Ali tu je moj dobri otac – čovek koji me je spasao od propasti – koji me je toliko
zadužio – koji me je čak i sada velikodušno snabdevao džeparcem, više nego neki
bogataši svoje sinove – koji je svim srcem bio za tu stvar!
Jednom sam nedavno, na način koji je bio pola u šali pola u zbilji, izustio par
reči, više radi ogleda, da vidim kako bi Efraim reagovao na nešto što bi
podrazumevalo odustajanje od mog izučavanja prava. Sav se snuždio i pokunjio,
izgledao je kao pokisao.
Da li bih mogao toliko duboko razočarati čoveka u gotovo jedinoj ozbiljnoj
stvari koju je od mene tražio, da se složim s njegovom voljom? Ako je to za mene
zaista tolika kazna, zar ne bi trebalo da joj se prepustim, zarad njega, ako ne zarad
sebe? I neće li vreme preobraziti moju odbojnost, i čak učiniti da se sramim svojih
detinjastih predrasuda i slabosti?
Ovakve dileme i oprečnosti brinule su me preko svake mere; zbog njih je moj
početak u Kavertovoj kancelariji, u nastupajućih nekoliko nedelja, predstavljao
ogromnu mrlju u mojoj inače dobroj sreći. I posle svega, nikakvu odluku nisam
uspeo da donesem. Probijao sam se teškom mukom kroz poglavlja, naslove i
odeljke, kao i ranije; i počeo sam, barem sam tako zamišljao, da bledim i mršavim,
kao što doista i pristaje osobi od profesije.
Što ne znači da suvoparnost i maglovitost mog posla nisu bili olakšani valovima
topline, zanimljivošću i zabavom. Nemoguće je bilo ne smejati se gospodaru Natu,
i gotovo svim njegovim rečima i delima, ubrajajući tu i njegovu vezanost za
velikog, lenjog psa, Džeka, i trikovima kojima ga je učio, a čije su lukavštine,
bistrina, pa čak i izražajno lice, kao i duga, žuta dlaka, bili sva radost dečakovog
života. Niko se o jednoj zverki nije toliko starao, kao Natanijel o Džeku; a ovaj je
uzvraćao prijateljstvo istom merom.
Džek je zaista bio vrlo slobodan u iskazivanju te privrženosti. To se videlo i
jednog popodneva kad su se Natanijel i on vratili s ručka. U kancelariji je, kraj
stola, stajala jedna dama, dok je u susednoj sobi gospodin Kavert za svojim stolom
vodio ozbiljan razgovor s Peperičom Ferisom, berzanskim i finansijskim
špekulantom koji je ovamo često dolazio poslom.
Činilo se da dama, koja je još uvek bila u mladim godinama, ali ipak i dovoljno
stara da joj izbiju umnjaci, čeka Ferisa. Izgledala je moderno i samouvereno, što je
ponekad odlika onih koji vode pozorišni život. Iako nije bilo lepo, lice joj je bilo

57
srdačno i otvoreno, bistrih, crnih očiju i tamnijeg tena. Njena je figura, lepe visine
i elegantnog pokreta, bila odevena u skupocenu svetlu svilu.
„Ah, imate prelepog psa“, reče ona, dok joj je Džek prilazio mašući repom. I
zatim se nagnula da ga pogladi po glavi i leđima.
Džek je bez oklevanja rešio da pokloni svoje srce, i istog trena dve velike i vrlo
blatnjave šape našle su se na naborima svetle svile.
Dama je lako podvrisnula i s gnušanjem ustuknula; jer bila je ipak samo žena, a
haljina je bila zaista divna. Ali kad je gospodin Kavert izašao razgoropađen i počeo
strašno da grdi Natanijela i da ga podseća na prethodne zabrane dovođenja Džeka
na ovo sveto mesto – i kad je pametni kucov otpuzao u ćošak vidljivo utučen – a
Natanijel se još više snuždio, što se od filozofski nastrojenog mladog gospodina ne
bi očekivalo – tada se dama dobrodušno nasmejala.
Pa je pucnula prstima i ponovo pozvala Džeka; i izrazila uverenost u to da će se
mrlje vrlo lako oprati; i insistirala na tome da advokat prestane da kori momka s
kojim je i sama ugodno popričala.
Posledica svega toga desila se nekoliko dana potom, kad sam ja, na Natanijelov
predlog, imao da pribavim sumu od pet dolara, i da odem u pozorište na
dobrotvornu predstavu, pošto i Viglsvortu dam ulaznicu, kao što sam slične
poklone iste vrste uručio još dvojici momaka, Natanijelovih zakletih drugara.

58
 POGLAVLJE ŠESTO

Plesačica tokom dobrotvorne večeri; Upoznajem čitaoca s dragocenim poznanikom

po imenu Džej Ficmor Smajd.

Na sceni je izgledala uistinu očaravajuće, a njena je svetla haljina od svile, s

krupnim karnerima koje je pas isprljao, bila zamenjena kratkim prozirnim
kostimom plesačice. Imala je veoma lepe noge i stopala, a gestovi i držanje bili su
joj lagani i graciozni i to toliko da se takvo šta retko moglo videti među onim
izvođačima koji su balet igrali mehanički.
Kad je devojka prijatnog izgleda – ta Ines – stupila da odigra svoju ulogu, začula
se vrlo neobična buka koja je dopirala iz jednog ugla gledališta, gde sam, pošto sam
malo bolje osmotrio, video gospodara Natanijela s njegovim prijateljima, i svi su u
rukama držali štapove kojima su udarali po svim drvenim predmetima koji su im
se našli u blizini.
Njujork je napredan grad ogromnih mogućnosti; ali ta energija nigde nije
vidljivija nego u mlade populacije – u njihovoj kulturi i njihovim ranim počecima.
S Natanijela i njegovih prijatelja, pažnja mi je prešla na neposredno okruženje.
„Hm-m-m, vraški zgodna devojka. Hm-m-m. A?“
To je bila opaska jednog moderno odevenog gospodina kraj mene, koji je s
odobravanjem klimao glavom u mom pravcu. Znao sam ga površno, a te večeri
smo se sukobili na samom ulazu u teatar, pa se dogodilo da su nam mesta jedno
pored drugog. Bio je službenik u banci nedaleko od Kavertove kancelarije, a ime
izgravirano na njegovoj malenoj karti glasilo je „Džej Ficmor Smajd“.
Zaista se duboko izvinjavam svima što ranije nisam uveo, s jasnijim opisom,
ovog Džeja Ficmora Smajda. Naše poznanstvo seže nekoliko godina unazad. Bio
je tek četiri ili pet godina stariji od mene; najpre sam ga znao kao pomoćnika u
prodavnici draperija, štofova i pozamanterije, kod nas u susedstvu. Mladi je
gospodin Smajd čak i tada, kao dečak, bio vrlo, vrlo, gospodstven. Moći

59
komunikacije koje je savladao ticale su se samo jedne teme, draperija, štofova i
pozamanterije koje je prodavao damama – on s jedne strane tezge, one s druge. Te
moći, bile su unekoliko, gotovo briljantne. Mogle bi se ilustrovati, ili sumirati,
sledećim iskazima, upodobljenim da odgovaraju svakom statusu, dobu ili
karakteru kupca.
„Mogu li vam pokazati još nešto danas, gospođo?“
„Ne, gospođo, te robe nemamo; to se sada uopšte ne nosi.“
„Gde biste želeli da vam ovo pošaljemo, drage dame?“
„Prava francuska roba, gospođo, i vrlo je tražena. – Spustiću cenu, samo za vas.“
„Ah, ali gospođo, to je ispod svake cene.“
„Sasvim sam uveren da ćete biti zadovoljni. – Garantujem vam da se pere
sasvim lako.“
„Ovo je nešto još bolje, gospođo; najkvalitetniji materijal, šiling i tri penija je
zaista najniža ponuda koju vam mogu dati.“
Itd., itd., itd., itd.
Isprobajte Ficmora u bilo kojoj drugoj oblasti, namučiće se kao kit u plićaku. –
Počinjao bi s mucanjem koje bi tek povremeno imalo neku naznaku smisla[.] –
Ovo mucanje, ili bulažnjenje, sadržavalo je u sebi veliku prednost zbog toga što je
sagovornik sam morao iz njega da iscedi nekakav sentiment koje bi narečeni
sagovornik bio odabrao. – To je počesto umelo biti vrlo zgodno.
„Ah, verujem da jeste“; i slične fraze, sačinjavale su najveći deo repertoara mog
prijatelja sada, pošto se više nije bavio prodajom.
Kao odgovor na njegove hvale upućene plesačici, zapitao sam ga da li ju je
nekad ranije video.
„Hm-m-m – Rekao bih da jesam – Vraška bliskost s Ines – Posetio je.“
Znao sam da je Smajtova težnja da bude u prisnim odnosima s raznim vrstama
važnih ljudi; i kad se ples završio, izašli smo i otišli do obližnjeg bara da se
osvežimo, pa mi je ispričao sve što je znao o Ines.
Poreklom je iz Španije ali je verovatno vrlo rano došla u Englesku; u svakom
slučaju, jezik je govorila bez stranog naglaska. Bila je vrlo samostalna, govorilo se
da ima novca koji je dobro uložen; pa iako se o njoj mnogo govorilo, Smajd mi je
tvrdio da je dobra osoba, a da je samo nekoliko ljudi, i pritom je nagovestio da je i

60
on među malobrojnima, imalo privilegiju njenih osmeha i prijateljstva. U
najvećem poverenju potvrdio mi je da je posećuje veoma često, i da su u vrlo
dobrim odnosima.
Verovatno je u mom pogledu naslutio nevericu, pa mi je, dok se grejao čašom
vina, obećao da će mi omogućiti priliku da, zajedno s njim, jedne večeri, dođem
Špankinji u posetu.

61
 POGLAVLJE SEDMO

Portret crne ovce: kako je advokat prevario tesara: moje poznanstvo s Ines cveta
božanstveno.

Kavertov karakter brzo sam upoznao, pogotovo što Viglsvort nije bio nimalo
škrt kad su informacije o ovome bile u pitanju; ono što sam bio u prilici da gledam
u kancelariji iz dana u dan, zaokružilo je ostatak. To da je bio neprincipijelan,
beskrajno sebičan i gramziv, bilo je sasvim jasno; ali da li je bio prefrigani zlikovac
ili ne, to nisam mogao da razlučim.
Kavert je, prema onome što sam čuo od Viglsvorta, prilično dobro prolazio sa
svojim varljivim karakterom. Otac ga je sasvim rano podučio svemu, i on se
pokazao kao marljiv učenik. Jedan od prvih trikova kojem je pribegao kad je tek
zašao u pravničke vode bio je sledeći – a njih dvojica su plan sproveli u delo. Otac
je sklopio ugovor s jednim čestitim tesarom koji je imao taman dovoljno novca da
uđe u taj poduhvat, da im napravi kuću. Pala je odluka o projektu, utvrđeni su
rokovi, napravljeni nacrti ugovora u kome su navedeni strogi uslovi pod kojima
gradnja kuće treba da bude završena – i, tesar započe s poslom. Imao je račun u
drvari, gvožđari i kod drugih prodavača jer je već posedovao nešto svog vlastitog
imanja pa se nadao da će to biti dovoljno za garanciju, a da će od dogovora s
Kavertom zaraditi dovoljno da ih plati; jer najveći deo poslova na kući obavljao je
sam. Imao je mnogobrojnu porodicu i bilo mu je stalo da je smesti u stalan dom.
Pa, posao je išao kao po loju; kuća je bila podignuta, a veliki deo unutrašnjih
radova obavljen. No kako je sve odmicalo, Kavertovi su shvatili da žele neke
dodatne prepravke unutra – raznorazne fine obrade, frizovi, i sl. koje su se morale
raditi polako. Tesar je rekao starijem Kavertu da, ako se toga bude poduhvatio,
kuća neće biti završena u predviđenom roku; odgovor je bio (bez prisustva
svedoka), neka se on ništa ne brine već samo da uradi kao što mu je rečeno i da se
ne muči danom završetka koji stoji u ugovoru.

62
 Naš tesar nije bio sumnjičav pa lakomisleno prihvati celu stvar, sve dok nije
stigao dan kad je po ugovoru posao trebalo da bude okončan. – Samo dan posle
ovoga, dok je radio na kući sa svojim pomoćnicima i unajmljenim radnicima,
zaprepastio se kad su mu prišla dva pozornika i naredila mu da pokupi stvari i
napusti gradilište, pa su ga onda zatvorili i zapečatili.
Dvojica nitkova su preduzela sve potrebne mere i plan sprovele do detalja;
zakon je bio na njihovoj strani, a graditelj i njegova porodica behu uništeni. –
Uložena je žalba zbog nepoštovanja ugovora, i Kavert nije platio ni jedan jedini
dolar za ono što je urađeno. Vlasnici drvare i gvožđare ispostavili su svoje račune,
na ono malo tesarevog imetka, a sve što je tesar imao, i sve ono što je teškom
mukom zaradio, otišlo je u nepovrat.
To je bila jedna od prvih stvari u životu advokata Kaverta, pod mentorstvom
njegovog cenjenog roditelja – koji je inače bio ugledan čovek, s belom maramom
oko vrata, i koji ime Gospoda ni u kom slučaju bez razloga u usta ne bi uzimao. Da
li je starac još živ, to ne bih znao; ali sin jeste – proklet bio!
Kavert je – sada naravno govorim o advokatu – među ostalim oblicima
sebičnosti, imao i izvesne političke ambicije. Jednom se već bio kandidovao za
državno zakonodavno telo, ali bio je poražen. Trenutno se trudio da prikupi
podršku za nominaciju u Skupštini; gradske predstavnike su tada birali na opštim
izborima, pa se nadao da će se provući na tom talasu, zajedno s ostalima, jer je
njegova stranka imala solidnu radnu većinu, kako se to zvalo, u izborima koji su
dolazili.
Viglsvort nije znao da kaže nešto više o Kavertovom finansijskom stanju. Rekao
mi je pak da advokat živi sasvim dobro u jednoj ulici u severnom delu grada; da
iako povremeno ima stisku s novcem, uspeva da sastavi kraj s krajem; i da mu je
posao poprilično razgranat.
U svom ophođenju prema meni, advokat je bio uljudan, i nije mi posvećivao
posebnu pažnju. Očigledno mu nije bilo stalo do toga da u meni stekne prijatelja,
niti ga se ticalo da spreči da postanemo neprijatelji; i ono što je njega mučilo nije
se ticalo mene. Delovalo je poslovno to što u kancelariji ima praktikanta i
povremeno sam mu pomagao u prepisivanju ili u istraživanju onoga što rade vlasti.
Sve to vreme moja odbojnost prema ovoj profesiji ostajala je nepromenjena, i u
meni se i dalje povremeno vodila borba da li da odustanem ili ne. Sam Kavert bio

63
je toliko negativan primer za struku da mi ni u kom smislu nije pomogao u odluci
da joj se priklonim.
Ines je našu kancelariju posle doživljaja s Džekom posetila dva ili tri puta; i mi
nekako sklopismo poznanstvo. Priznajem da sam isprva bio pomalo stidljiv, ali
njeno ophođenje beše prijatno i druželjubivo a nenapadno; uz to, mlad čovek ne
ostaje stidljiv dugo kad se prema njemu ljubazno ophodi lepa žena.
Jednog dana je Ines morala da sačeka pola sata na povratak gospodina Kaverta.
Stari Viglsvort sedeo je u svom uglu, sasvim unet u neko složeno prepisivanje;
Natanijel je bio izašao napolje pošto se posvađao sa psom i, kako nikog drugog nije
bilo u blizini da joj učini čast, ja sam smestio Ines na stolicu, seo kraj nje na drugu
i, za mladića koji o ovom polu ne zna ništa, za kratko vreme ostvario neverovatan
napredak. Razgovarali smo, smejali se, spominjali njen doprinos, i tome slično; te
proveli vrlo prijatan sat kad mi je pri njegovom isteku Špankinja dala svoju adresu
i pozvala me da je posetim, pošto te večeri nije imala nastup.
Spomenuo sam ime gospodina Džeja Ficmora Smajdija, i kazao da on o njoj
govori kao o staroj poznanici. Ona se nasmejala i kazala, „Povedite i njega; jer
nisam sigurna da smem nasamo da se vidim s vama“.
Shvatio sam da bi mi bilo mnogo draže da on ne pođe sa mnom, pa sam to i
rekao Ines; ona se nasmeja još srdačnije nego pre.
„Smajdijev dolazak je neophodan uslov“, reče ona, „jer uviđam da su moje
sumnje sasvim osnovane.“
Tada stiže i Kavert, i naše se druženje, na moje veliko žaljenje, moralo prekinuti.
Iz razgovora koji sledi, jer bejah znatiželjan da otkrijem šta ju je ovamo dovelo,
saznadoh da posete plesačice imaju veze s investiranjem njenih slobodnih
sredstava. Kavert je među ostalim stvarima kojima se bavio, bio i saradnik
osiguravajuće kuće; a Peperič Feris i Smajd bili su ključni Inesini savetnici za
investiranje. Možda i nisam imao osnova za neku sumnju ali rešio sam da saznam
detalje čitavog posla; jer ni Smajda ni Ferisa nisam smatrao bezgrešnim.

64
 POGLAVLJE OSMO

Karakter i dom Plesačice – Iznimno lepo veče, za troje – Zamalo se ne zaljubih,

ako je ljubomora neki znak.

Ines – nikada drugačije nije oslovljena, izuzev u zvaničnim dokumentima, kad

bi imenu bilo dodato i „španska plesačica“; Ines je pripadala klasi profesionalaca,
a tu spadaju i mnogi drugi čiji su roditelji za život zarađivali nastupajući pred
publikom i koji su, zavisivši od njene naklonosti, prerano sazreli.
Ti nevoljnici stekli su iskustvo muškaraca i žena još u ranoj mladosti. Pod
uticajem moćnih draži, razvili su se brzo, poput biljaka u stakleniku, no ponekad
je njihov rast nepotpun, a oni sami krhki.
Kad je o Ines reč pak, postojala je činjenica o snažnoj crti zdravog razuma
svojstvena njenoj naciji, koja ju je zaštitila. Kasnije, kad smo postali bliskiji,
ispričala mi je da ju je prvi muškarac koga je volela (a volela ga je u zoru svog
života) naučio najkorisnijoj lekciji koju je u životu dobila. Bio je prevrtljiv, a ona
je bila odana i iskrena. Ta prevara utisnula je vrelim gvozdenim žigom preko
njenog srca pravilo Oprez, ogromna potreba koja se pruža prema srcima mladih, i
koja, kad onamo stigne, zauvek okončava najveću radost, i bezbrižno predavanje,
u njihovom životu. A opet je u ovom zlom svetu toliko korisna; i mi bez nje ne
možemo. I tako, ako se doza već mora uzeti, što se pre završi s prezrivim izrazom
na licu i kajanjem, tim bolje.
,,Oh“, reče devojka iskrenog srca, „nisam ja kroz sve te zemlje putovala sama;
nisam hleb zarađivala plesom među grubim svetom – kretala na put i spavala po
bednim konačištima – podvrgnuta svim mogućim predlozima i ovakvim i
onakvim aplauzima, ravnodušnošću i preziru: kroz sve to, i još mnogo više, nisam
prošla ni za šta.
„Iskreno si me pitao šta mislim o sebi. I ja ću s tobom biti iskrena. Znam da
nisam dobra. Ali isto tako osećam da nikada nisam bila, niti da sam sada toliko

65
rđava da ne zavređujem saosećanje onih koji jesu dobri. Svesna sam toga da iz inata
nisam činila zlo; ne povređujem i prihvatam onoga ko u mene polaže veru. Nikada
se nisam ogrešila o ljudsko biće – nikada nisam sebe smatrala boljom od palih i
poniženih – već sam ih sažaljevala i pomagala im.“
Iznenada se zaustavila, i pogledala nas svojim prodornim, crnim očima.
„Da li sada ispadam smešna?“ dodala je.
Naprotiv, osećao sam divljenje prema toj nezavisnoj i, u nekom smislu,
nesrećnoj devojci; a očigledna istina koja ju je gonila da govori o svom karakteru
na ovakav način, ostavila je snažan utisak na moja osećanja.
Ali – bilo iz ljubomore ili ne, nešto mi je u tom trenutku u glavu ubacilo misao
– da li bi ova žena mogla voleti fićfirića poput Smajda? Mogla se dobro slagati sa
Smajdom jer je to za njega predstavljalo časno prihvatanje nečije sudbine,
prkošenje u lice svetu. Ali Smajd, on je bio jedna potuljena i kukavička pojava –
svest o nečemu pogrešnom i krotka želja da se ljudima zamažu oči o tome.
Ništa nisam odgovorio na pitanje koje mi je postavila Ines, a Smajd se oglasio
svojim večitim,
„Ah – O – hm – um – m – o – zaista ne.“
Pili smo kafu i jeli kolače. Kafa je bila izvrsna, Ines ju je sama spremila, kako
nam je rekla, na španski način.
Krupna, rumena Irkinja – od svih ljudi na svetu upravo gospođa Nensi Foks,
supruga Barnija Foksa i majka sedam malih Foksića – servirala nam je ovo
posluženje. Ili, bolje rečeno, samo je delovalo da nas ona poslužuje pošto je Ines
bila tako dobro raspoložena i toliko krotka i elegantna, da je zapravo sve sama
uradila.
Barni i Nensi i sitna deca živeli su u stražnjem delu iste zgrade, i usluge uredne
i prilježne Irkinje za Ines su imale neprocenjivu vrednost, vezala se za nju i
velikodušno joj uzvraćala. Barni se bavio čestitim poslom nosača materijala na
građevini a kad je baš morao, radio je i za vladu kao čistač ulica. I Barni je bio
veoma ispravan, kao što će se to nemali broj puta pokazati.
I sada, kad se osvrnem na sve ovo, bilo je i glupljih načina da se provede veče,
od ovog kad smo razgovarali i pijuckali kafu u tom udobnom malom salonu. Sedeli
smo u laganim foteljama koje su okruživale okrugli sto nasred prostorije; lepa
uljana lampa prosipala je po svemu svoje ugodno svetlo; razigrana vatra, jer veče

66
je bilo prohladno, gorela je u otvorenom kaminu – kraj kojeg je stajao poveći
otoman na koji se, pošto su svi bili posluženi, smestila i sama gospođa Foks, u
svojoj snežnobeloj kapici i čistoj, uštirkanoj kecelji – silom zadržana da ostane da
je, kao i nas ostale, posluži Ines, dok je jedno od Foksovih juniora, slatka mala
Megi, čučala pribijena uz nabore njene haljine i potpuno zapanjena grandioznošću
čitave scene, uživala u kolačima kojima ju je Ines s vremena na vreme hranila.
Jupitera mi! Da. Sada se dobro sećam. Ines je iznela jednu staru gitaru čije je
štimovanje iziskivalo mnogo više muke nego ljubavi. Pevala nam je neke umilne
pesme – najpre na engleskom, a zatim, kako je veče odmicalo a ona pevala sve
bolje, i na španskom. I kada je gospođa Foks pošla kući natovarena ostacima gozbe
– što je za nju predstavljalo neverovatan izbor delikatesa – ostali smo da sedimo i
da slušamo, slušamo. Ines nije imala posebno moćan glas ali u njenim pesmama
osećala se duboka proživljenost, kao i u načinu na koji ih je izvodila. Bile su tužne
ali ne i melanholične.
Noć ni u kom smislu nije daleko odmakla kad pođosmo. Na moje nemalo
iznenađenje i uz još veću zahvalnost, moj negdanji prijatelj Smajd pođe zajedno sa
mnom.
,,Ali“, rekoh mu dok je uzimao šešir i kretao prema hodniku, „ali zar nije trebalo
da ostaneš – hoću reći, nisam znao da ćeš poći sa mnom.”
Nisam ni stigao da završim rečenicu kad shvatih da sam zabrljao. Smajd se
zacrveneo i uzeo da vrti svoj brčić.
,,Hm-m-m, pa sada baš i ne, kako mi se čini.“
Ines je svoj oštri pogled skrenula s njegovog lica na moje. Bez sumnje je svojom
ženskom intuicijom predosetila pravu istinu.
Nastala je kratka pauza, samo na tren, i učinilo mi se da će nas Špankinja vrele
krvi počastiti svojim žestokim temperamentom.
Ali nije. Veselo se nasmejala, a onda me je, slobodnije nego inače, pogledala u
lice i rekla:
„Od svih pretpostavki na svetu, ova vaša je najapsurdnija. Shvatićete koliko,
vrlo skoro i, nadam se da ćete mi opet doći u posetu kad vas pozovem – jer smo
proveli ugodno veče, a i dopadate mi se. Laku noć. Laku noć, Smajd.“
Pa se hitro okrenula, ušla i zaključala vrata ne sačekavši ni reč.

67
 ,,Hm-m-m“, kazao je bankarski činovnik dok smo išli kući, „vraški šaljiva
devojka. Kako je samo izvela ovo na kraju.“
Nikada pre od Smajda nisam čuo nešto što je podrazumevalo dubok misaoni
proces, kao što je to bio ovaj prelazak preko hladnog tuša.

68
 POGLAVLJE DEVETO

Poseta Kavertovoj kući – Susret s osobom koju znam i ne znam u njoj –

Predstavljanje dve političke partije – Znatiželja Barnija Foksa.

Kavert je uspeo da dobije nominaciju; posle toga odigrala su se dva ili tri
neformalna okupljanja u njegovoj kući, s ciljem preduzimanja mera za
obezbeđivanje njegovog izbora. Na njegov zahtev bio sam prisutan na jednom od
njih jer je, od kad je nominovan, postao vrlo ljubazan prema svima, naravno – pa
i prema meni. Želeo je glas i uticaj Efraima Fostera, što nije bilo mala stvar; a što
se sastanaka tiče, cilj mu je bio da budu prilično posećeni.
Kad sam pokucao na Kavertova vrata, mrak je tek bio pao. Shvatio sam da sam
vreme pretpostavio, i da advokat još nije stigao. Kao odgovor na zvono, vrata je
otvorila jedna mlada žena; svetlost ulične lampe osvetlila joj je lice, koje me je
podsetilo, kao što se ljudi često nejasno i s mukom prisete, da sam te crte jednom
ranije video; ali gde i kako, to se nije moglo reći.
Mlada žena beše uredno odevena u kvekersku odeću, ali toplijih boja i s nešto
malo više ukrasa nego što je uobičajeno u toj strogoj sekti[.] Ono što mi je svetlost
lampe omogućila da vidim dojmilo me se kao vrlo prijatno. Pozvala me je da uđem,
rekla da će gospodin Kavert svakako uskoro stići i, ako želim da ga sačekam, mogu
da uđem.
Sačekaću ga; a seo sam za sto u velikom holu na kom su stajale knjige i novine.
Mlada žena zastade na trenutak da bi podesila lampu koja je visila s tavanice, i
dok je to činila, s licem okrenutim naviše, u meni se ponovo javilo pitanje o tome
gde sam je već mogao videti. Gde je to moglo biti? Gotovo da sam bio u iskušenju
da joj ovo i kažem; no ona podesi svetlo i ode ćutke niz hodnik.
Verovatno Kavertova kći, pomislih; a u tom slučaju, teško da joj mogu čestitati
na roditeljima. Ali ne; nije imala nijednu od njegovih crta. Oči su joj bile sive,
nežne i tople; lice vedro i zdravo; stas punačak, gotovo preko mere; ali su joj figura,

69
ruke, vrat i ostalo, bili lepo oblikovani; dok sam je gledao kako barata lampom, i
kako korača preda mnom do početka stepeništa, čak sam i oslušnuo, da udovoljim
sebi, lakoću i brzinu njenih koraka.
Vidite da sam odnedavno dostigao prilično visok stepen interesovanja za sve te
važne stvari. Naročito posle mog poznanstva s Ines, otkrio sam da sam zbog svega
dostigao neverovatnu količinu znatiželje.
Kavert je stigao i sa sobom doveo nekoliko prijatelja, pa odosmo do salona –
navratilo je dosta ljudi i salon je bio prilično popunjen. Dvojica prijatelja bila su
Olderman Raj, imućni trgovac na veliko, i prečasni Ajzak Lič, bogati gospodin [.]
Iako su podjednako podržavali gospodina Kaverta, po političkim principima koje
su zastupali bili su miljama udaljeni. Principi! Da, tako su to zvali.
„Ali, gospodine“, čuo sam glas Oldermana Raja povrh svih drugih, „ali zar ovo
nije dovoljan dokaz otrovnih posledica vigovske vlasti? Zar ova zemlja nije već
dovoljno razorena – razorena, gospodine?“
Na sreću, smestili su me u stražnji deo prostorije, no ipak sam čuo te kreštave
glasove odaspred, sasvim razgovetno.
„To da smo pali, gospodine – da smo pali kao trgovačka nacija, tu vam dobar
stojim“, bio je odgovor prečasnog Ajazaka Liča, „ali to se nije desilo zbog bilo čega
što je vigovska partija uradila. Gospodine, ta je partija jedan hram slobode[.]
Gospodine, Lokofokosi92 će za pet godina potpuno uništiti ovu zemlju, ako bude
po njihovom. Njihove su vođe slepe za istinu, i čitava partija ide mimo zakona.“
„Zakona! Vigovci su prejahali Ustav, bez imalo milosti. Trgovina i korupcija, to
je njihova igra.“
„Zar general Džekson nije otklonio te ostatke bez ijedne trunke zakonskog
autoriteta?“
„A ko je trošio novac kao vodu, za potkupljivanje članova Kongresa?“
„Moć veta je, gospodine, opasnost za naše slobode.“
Potom kakofonija povika: „trgovina i korupcija“, ,,Klej“, ,,Adams“, „To vam
neću dopustiti, gospodine“, „Imam dokaze“, i tako dalje, i tome slično.

92
Locofocos (eng.) – pripadnici frakcije Demokratske partije aktivni u Njujorku od polovine
tridesetih do početka četrdesetih godina 19. veka. – Prim. prev.

70
 Ovo je prilično dobra ilustracija onoga što bi se dešavalo kad god bi se prečasni
Ajzak Lič i Olderman Raj našli jedan blizu drugoga; činilo se da ne samo što
uživaju u tome, već i da misle kako vode vrlo umnu diskusiju koja njihove slušaoce
veoma interesuje.
Kavert je imao poteškoća da priguši te ljutite raspre i da sve usmeri prema svrsi
ovog sastanka. A ta je bila da načini manevar koji će doprineti opštem utisku o
tome kako je popularan kod obe partije. Postojala je mogućnost da će neki od
redovnih biti nezadovoljni; te se nadao da će mnoge glasove prikupiti od opozicije.
Nisam ostao da u tome učestvujem, već sam pitao Kaverta da li želi da još nešto
uradim za njega.
Iz džepa je izvukao nekakvo zamašćeno pismo, izgužvano od neuspelih
pokušaja da se presavije, pa mi je rekao da ima mnogo posla i da bih mu udovoljio
ako na njega odgovorim – nije mu bitno na koji način, već mu je samo stalo da ne
uvredi pisca epistole i njegove prijatelje.
,,Jer“, kazao je, „svi njihovi glasovi se broje. I oni za mene, i oni protiv.“
Sledećeg jutra, imao sam zadovoljstvo da započnem korespondenciju s
gospodinom čije se ime nalazilo u potpisu pisma. Moj prvi poriv bio je da posao
odbijem s gnušanjem, ali sam, odmah zatim, ušao u čitavu stvar, zarad dobre šale.
„Gosn: – da v’izvinite što se smelim da ispišem ovih nekolko redi jer su me
imentovali u odbor sugrađana da vas prijupitam o nekim stvarima za sledeće
izbore, a vi ste kandidat, a to je evo šta:
Koji vam je stav spram mašina za čišćenje ulica?
Dal bi teli da se saglasite da čistačima plate budu dignute na deset šilinga
dnevno?
Oćetel se obavezati da glasate za zakon da čistači dobiju nove metle zadžabe?
Dal ćete teti da čistači kad pada kiša ne radu jer je ono blato opako, a i jopasno
je za zdravlje?
Gosn, mloge vaše sugrađane zanima šta o ovom mislite kao o vitaralno važnim
subjektovima.
Molim da nas obavestite čim pre o ovim subjektovima.
Z poštovanjem,
U ime Kominteta, BARNI FOKS.“

71
 POGLAVLJE DESETO

Kakvu su različitu sreću izbori doneli advokatu i čistaču ulica. Odlazim u još
jednu posetu Ines.

Nekoliko je meseci prošlo odnoseći sa sobom jesen i zimu tokom kojih se nije
mnogo šta desilo, a da je važno za detaljniju priču o ovoj istinitoj istoriji mog života
i pustolovina.
Da li zbog nezadovoljavajućih odgovora na pitanja Barnija Foksa, ili iz nekog
drugog razloga, Kavert je izbore izgubio. Došlo je do odijuma u onome što novine
zovu javno mnjenje, pa je partija koja je vladala sezonu ili dve pre toga, sada bila
sasvim potopljena. Prečasni Ajzak Lič iskoračio je u veličanstvenim pobedničkim
bojama, a Olderman Raj se mučio s teškim krahom duha. Što se gospodina Foksa
tiče, pokazao je više razuma nego što sam mislio da ima. On je otkrio kako je
oduvek bio strastveni zastupnik i borac partije koja je sada bila uspešna; i na
osnovu važnosti koja mu je pripisana kao predstavniku „komiteta od jednog
člana“, u uzbudljivom izbornom takmičenju, i kao predstavniku velikog tela
sugrađana od kojih su svi imali pravo glasa, poput svakog budnog člana
republikanske vlasti, on časa nije časio da ih upotrebi. Gospodin Barni Foks,
lukavo pseto, imao je smelosti, pre nego što se bilo ko dosetio, da ponudi jedan fini
ugovor i obezbedi sebi posao iskopavanja i zatrpavanja određenih javnih površina
u njegovom dvorištu!
Sad, Barni nikad u životu nije imao deset dolara, a njegovo dobijanje
ugovorenog posla bilo je delom rezultat prirodne drskosti, delom sreće. Ali kad ga
je već zadesila sreća, Barni je stekao prijatelje i više ga nisu zanimale mašine koje
bi ugrozile posao radnika njegovog poziva. Posle nekoliko meseci od
naimenovanja, kupio je veliki plac u Hobokenu, i na njega smestio finu i udobnu
dvospratnu kuću, pa je preselio gospođu Foks i male Foksiće čiji se broj popeo na
osam; a leti je izdavao dve sobe na gornjem spratu svakome ko je želeo smeštaj na
svežem vazduhu.

72
 ,,I bila bih danas srećna žena“, govorila je Barnijeva supruga, dok se spremala
da napusti stražnji deo zgrade, „da nije vas gospođice Ines, i toga što moram da
vas napustim. Da ste mi rođena kći, ne bi mi bilo žalije“.
„Nensi, draga, ti si dobro stvorenje, i nemoj to ni spominjati. A i feribot je blizu;
i kao da ne mogu da iznajmim tvoje dve sobe samo za milu mene, i da opet živim
s tobom?“
Ovo Inesino uveravanje utešilo je dobru, vernu Irkinju više nego bilo šta drugo.
Otišla je praćena svojom dečijom procesijom, čistom i urednom onoliko koliko su
mnogo sapuna i čiste vode bili u stanju da operu njihovu odeću i tela. Nensi je bila
najurednija gospa u zemlji, a uz to i dobrodržeća, i Ines je, kao što je već
nagovešteno, gajila prema njoj kćerinska osećanja. Svakome je od malih Foksova
dala poljubac i po poklon pre nego što će procesija poći.
Ines mi je iste večeri kad sam je posetio opisala scenu, da me zabavi, ali zapravo
i da izmoli dozvolu da dovede prijatelja koji ju je video na sceni i koji je hteo da se
bolje upoznaju. Bio je to smešan hir, bar se meni tako činilo, to Inesino uporno
insistiranje na tome da je posećujem uvek s nekim, nikad sam. Naše poznanstvo je
sada trajalo već nekoliko meseci i ovo je verovatno bilo prvi put da ona nije, pod
ovim ili onim beznačajnim izgovorom, kad god bih došao bez Smajda, ili ako je
Nensi morala da se bavi decom, skratila sopstveni boravak u prostoriji ili otvoreno
kazala:
„Hajde, budi sada dobar dečko i idi. Želim da budem sama. Nemoj se ljutiti,
htela bih samo da odeš.“
Bilo je to okrutno, ali način joj je bio dobronameran i tu se ništa nije moglo.
Te večeri bio sam bolje sreće. Špankinja je bila u svom najprijatnijem
raspoloženju i ja sam se našao u opisivanju rane faze svog skitalačkog života, za
koju se ispostavilo, kad smo uporedili beleške, da nije neslična njenoj, po dosta
osnova.
,,I da li si zaista tako neverovatne sudbine“, upita plesačica, „da ne znaš ko su ti
roditelji?“
„Jesam takve neverovatne sudbine, dobre ili loše, kakva god da je“, odgovorih
ja.
Ines mi podari pogled pun saosećanja.

73
 „Osim ako mi stari Viglsvort nešto ne otkrije“, dodao sam kroz smeh, „pošto je
pre neki dan počeo da mi šalje neke čudne signale o tome, kao da je na ivici da mi
ispriča neku stravičnu tajnu. Siroti starac! – Ti ga znaš, zar ne?“
„Bezubi starčić, onaj u uglu koji uvek nešto piše?“
„To je gospodin Viglsvort; džentlmen kome su dugi niz godina dragi brendi i
džin, što god da se nađe od ta dva. Odnedavno pod duhovničkim vođenjem
gospodina Kalvina Pitersona – oca mladića o kom sam ti govorio, koji bi te vrlo
rado upoznao – pod njegovim vodstvom jadni Viglsvort postao je metodista, od
najposvećenije vrste – pravi zagriženi i dokazani grešnik koji misli samo na svet
koji će doći.“
„Siroti starac“, reče Ines, „nemoj ga ismevati. Svakako je bolji i od tebe i od
mene.“
„I ja tako mislim, lepa moja Ines; ali mi nismo ni stari ni bezubi, a na svetu
postoje mnoga nebeska uživanja koja okupiraju moju pažnju daleko više od sveta
koji će doći.“
Dao sam sebi slobodu da pogledam u Ines na način kojim sam zavredeo da
dobijem po ušima; i plesačica je, porumenela ali nasmejana, prešla da sedne za
drugi kraj stola.
Ove večeri sam svakako prvi put osetio svoj nastup đavoljeg lukavstva koji se
mogao i očekivati kod nekoga ko je izučavao pravo. Vratio sam razgovor ponovo
na ranu mladost; jer to je bila jedna vrsta vezivnog tkiva između Ines i mene, kako
po saosećanju tako i po činjenicama. Dok sam nastavljao da brbljam, video sam da
ju je ova priča zanimala, i da sjaj zainteresovanosti i sažaljenja boji njeno lice.
Ranije sam mislio da dobro izgleda, sada mi je delovala očaravajuće. Krv je poput
trkačkih konja jurnula mojim mladim venama.
Sati su prolazili, jezici su nam se nekako razvezali i oboje smo imali da kažemo
toliko toga, zanimljivi egoisti kakvi smo bili, da nije sve moglo stati u jednu noć.
Ines je govorila o sopstvenom detinjstvu; ali ona je imala roditelje, i to je bila velika
prednost. No ta prednost nije dugo trajala jer su oboje umrli kad je bila vrlo mlada;
a posle toga je došlo za nju najteže vreme. Bilo je prepuno neočekivanih prepreka
i jedva izbegnutih zamki. Pričala je o svom životu sasvim otvoreno i tečno a
nepristrasno što joj je davalo posebnu draž.

74
 Ne znam kako se to desilo, ali pre nego što smo postali svesni, sedeli smo jedno
kraj drugog, a moja ruka našla se na njenom bledom ramenu šaljući električne
impulse kroz čitavu moju konstituciju. Ines je sada bila velikodušnija, i uši su mi
ovoga puta dobro prošle:
Da, počeci naših života nisu bili neslični. Glas mi se stišao jer je Ines bila sasvim
blizu da me čuje; a ja sam pričao o onim danima i scenama lutanja i gladi i jada.
Moj siroti prijatelj Bildžigs nije bio zaboravljen; a Špankinja širokog srca bila je
zadovoljna što je čula o sirovoj hrabrosti i samoodricanju, i zaštiti uposlenoj za
moju dobrobit.
Govorio sam takođe o Efraimu Fosteru i dobroj Vajolet. Oni su više od svih
Ines prirasli srcu, i stisnula bi mi ruku kod svakog mog rečitijeg opisa, kakvi su
zasigurno i bili, kad bih govorio o njihovoj dobroti prema meni; i blagoslovima
koje sam im upućivao. Postajao sam sve jači na jeziku, pa sam plesačicu koja je već
neko vreme samo ćutala, podsetio na prvi utisak koji je na mene ostavila u
Kavertovoj kancelariji, kad je pas stavio svoje blatnjave šape na njenu haljinu.
Detaljno sam joj izneo sve o našem prijatnom poznanstvu od tog doba; i dok sam
još dubljim glasom progovorio o srcima koja tuku jedno uz drugo, o dva mlada
bića koja žive i vole, utisnuh vreli poljubac na njene usne.

75
 POGLAVLJE JEDANAESTO

Pitanja na koja je bilo nemoguće odgovoriti. – O mom imenu. – Kalvin Piterson i

njegov stanar. – Kavertova znatiželja.

Mora biti da je Viglsvort bio malo dementan.

„Kako znaš da je tvoje ime baš Džek Engl? To je u redu, naravno – Pa naravno.
Ali zašto se ne raspitaš? O kome? O nekome ko zna? Možda znam ja; možda zna
Kavert; možda Efraim Foster zna.“
Bile su to neke od Viglsvortovih mudrih opaski koje bi tu i tamo potezao, kad
nikog nije bilo u kancelariji osim nas dvojice. Otkad je prešao u metodizam starac
se odrekao pića, a rezultat toga je bio da je, bez stimulansa na koji je bio naviknut
u prethodnih pedeset godina, povremeno klonuo duhom[.] Izgledao je gore neko
ikad; i pošto sam se posavetovao s Efraimom, predložio sam starcu da povremeno
popije po koju. Jer sad je već bilo prekasno; Viglsvort je jednom nogom bio u
grobu, i smatrali smo da bi lišiti ga pića u potpunosti za njega bilo više štetno nego
korisno. Da se u tom smislu pak reformisao pre mnogo godina, nesumnjivo bi bio
zdraviji i srećniji čovek.
Što se mog imena koje se nalazi u naslovu ove autobiografije tiče, sve što sam
znao bilo je ovo – jer Efraim i Vajolet su mi ovako rekli, a to se poklapalo s onim
čega sam se sećao:
Džek Engl je ime kojim sam sebe zvao i kojim se sećam da su me zvali
malobrojni koji su me oslovljavali punim imenom; to sam ime dao prilikom prvog
susreta s Vajolet koja me je ozbiljno ispitivala. Štaviše, tog jutra kad sam došao u
svojim ritama na prag dobrog mlekadžije, u uhu sam imao kariku, promera
manjeg od dva centimetra, za koju se ne sećam kad mi je stavljena, ali znam da je
imam dokle god seže moje detinje sećanje. Bila je to obična, okrugla karika s
podebljom prečkom u donjoj četvrtini; nekako je ostala kod mene kroz sva moja

76
lutanja. Tome je verovatno doprinela i činjenica da je onako prljava i zamrljana
prolazila kao bezvredna bakarna minđuša.
Pošto ju je Vajolet dobro pregledala, ubrzo pošto su me usvojili, ispostavilo se
da je zlatna. Mala prečka bila je dvostruka i na mestu gde su se dva dela spajala
jasno se videlo ugravirano, ono što je bilo skriveno, ime „Džek Engl“; otkriće koje
je potvrdilo moje mladalačko poreklo za koje su Efraim i njegova supruga zaključili
da ga ne treba menjati davanjem njihovog prezimena. Pored toga, imali su i
istinske religiozne skrupule u vezi sa svojim pravom da unesu promenu. Ko će ga
znati, možda sam i kršten s tim imenom?
Godinu dana kasnije dogodilo se nešto što je možda i nevažno, ali bi bilo dobro
da ovde bude spomenuto; jer je reč o jednoj od malobrojnih veza koje se tiču
misterije o tome ko sam dovraga ja, i odakle sam došao.
Naš pobožni poznanik koga smo samo jednom u prethodnom poglavlju uzgred
pomenuli, gospodin Kalvin Piterson, dopunjavao je svoj skromni prihod u životu
time što je primao podstanare. Kalvin je hteo samo one koji su bili pobožni; a
njegov smeštaj i nije bio naročit.
Jedan od njegovih stanara – možda dve godine posle perioda opisanog u
drugom poglavlju u kom sebi činim čast predstavljajući se čitaocu – bio je jedan
sredovečan čovek koji je kod Pitersonovih ostao samo par nedelja dok je čekao
polazak jedrenjaka kojim će otputovati do neke luke u Južnoj Americi. Čovek o
sebi nije rekao gotovo ništa osim toga da se uputio u inostranstvo da bi popravio
svoju situaciju, i da nema nameru da se vraća u skorije vreme[.]
Kad sam jednom bio tamo da se igram s Tomom Pitersonom, dečakom mojih
godina, taj čovek je, pošto ga je čuo kako me zove punim imenom, došao do
stražnjeg stepeništa; sećam se da je tamo stajao dugo i da me je toliko zabrinuto
gledao da sam ja to primetio i osetio detinju razdraženost zbog toga[.]
Sledećeg jutra došao je kod Efraima, pitao za mene, privukao me sebi i pošto
me je pogledao onako kao prethodnog dana, počeo da se raspituje otkud ja tu.
Efraim mu je ispričao istoriju o jutru od pre dve godine, i dodao da sam im ja
ispričao o svom prethodnom životu.
Muškarac je rekao da on zna još nešto o meni što bi bilo dobro znati; i da je ime
pod kojim me znaju tačno. U njegovim očima pojavile su se dve krupne suze, i
poljubio me je u obraz. Zahvalio je Bogu mnogo puta što sam dopao kod takvih

77
zaštitnika. Digao je ruke iznad mene i strastveno me blagoslovio – bio je pobožan,
kako je gospođa Piterson kasnije ispričala Vajolet – te je Efraimu rekao da će mu
se možda u budućnosti javiti, ako se ikad bude vratio iz inostranstva, a zatim je naš
neznani posetilac otišao.
Ali nevolje s imenima ili raspitivanje o roditeljima nisu ni meni ni Efraimu
predstavljali veliku brigu. O zalutalom detetu niko se osim stranaca nije brinuo u
proteklih dvadeset godina, niti se neko raspitivao, da bi se sada odjednom pojavila
neka strašno važna priča koja bi na njega i njegov život bacila romantično svetlo.
Nisam bio budala da mislim kako će se to desiti.
Kad sam o svemu tome mislio, a to je bivalo retko, moj um nije imao drugu
tačku do koje bi stigao, osim proste i jasne pretpostavke da je moj pedigre, ako bi
mu se uopšte i moglo ući u trag, što je delovalo kao nešto što je nemoguće, među
najnižim slojevima društva; i da su mi roditelji van svake sumnje mrtvi već odavno.
Vera! Sada se čini kao da je postojala neka urota da se pokrene ovo pitanje, i
gotovo ništa drugo. Jer na stranu mrmljanje starog Viglsvorta, advokat Kavert je
poslao po Efraima i, pretvarajući se da ga ja zanimam, detaljno se raspitao o svim
činjenicama s kojim je čitalac već upoznat. Čak je naterao Efraima da sedne, i da
mu sve ponovi; ono jutro kad sam došao po svoj doručak – i istorijat alkice s
prečkom – i događaj s neznancem i njegovu posetu.
Verovatno je bila reč o tome da se gospodin Kavert razigrao u onome što mu je
bilo milo, pa je za mene smišljao jednu nakićenu priču, kad nije imao druga posla;
posle bih ga često, kad bih podigao pogled sa svog stola umoran, psujući u sebi
čitavu pravnu nauku sa svim njenim dodacima i pripadajućim elementima,
uhvatio kako me netremice posmatra nekako upitno, kako mi se činilo.
U to vreme na ove stvari nisam obraćao pažnju, niti na nekoliko drugih
događaja koji su se odigrali, i specifičnosti kad je o ophođenju prema meni bila reč.
Tek posle nekih drugih stvari koje su se desile, setio sam se svega ovoga. A o njima
ćemo tačno izvestiti u nastavku priče.

78
 POGLAVLJE DVANAESTO

Otac, lik stvoren po uzoru iz života. Skup revivalista. Posao s Viglsvortom.

Ovaj je svet do danas upoznao veliki broj portreta verskih fanatika – metodista,
prezviterijanaca, rimokatolika, i ostalih; njihovi likovi prikazani su u dramama, u
romanima, i u pesmama. No svi ti portreti greše u jednom; zanos u njima nije
iskren. Dok je u stvarnosti zagriženi vernik uvek iskren. Štaviše, on ili ona, poput
svih predstavnika ljudskog roda, sazdani su i od dobra i od zla. Kad je reč o
verskom zanosu, on ne mora nužno da bude loš – češće je obratno. Samo što taj
zanos ne može potpuno da promeni narav pojedinca; on ostaje onakav kakav je
bio te i dalje za sobom ostavlja isti trag.
Kalvin Piterson nije predstavljao izuzetak u odnosu na upravo opisano opšte
pravilo. Priroda mu je podarila snažan duh. Bio je odlučan i stamen; mogao je da
podnese, s divljačnom istrajnošću, svaki bol ili kaznu koja bi nastupila kao
posledica njegove odanosti veri. Za njega je uistinu bilo dobrodošlo podnošenje
sitnih odricanja proisteklih iz te vere; a male neprijatnosti teže je podneti nego one
velike. Kalvin, međutim, nije raspolagao nikakvim nežnijim osećanjima; ako i
jeste, ta su osećanja u njegovoj pojavi delovala grubo i kruto. Njegova privrženost
porodici ticala se neprolazne dobrobiti više no prolaznog dobra; stoga je ovo
poslednje ponekad trpelo posledice ove pristrasnosti.
Nepravedno bi, međutim, bilo poricati da je najvećma stremio onom što je
smatrao najvećom i najtrajnijom dobrobiti za one do kojih mu je najviše stalo. On
je, naprosto, tako posmatrao stvari. Kad je reč o jednostavnim vrlinama kakve su
čestitost i doslednost, Kalvin je bio kao kakvo naivno dete.
Njegov sin Tom, moj prijatelj, duboko u duši voleo je svog oca; no ta ljubav nije
bila negovana i snažena uzajamnom prisnošću i dobrim navikama. Tako to često
biva s očevima i sinovima. Tom je smatrao da mu je otac suviše strog, dok je ovaj
svog sina smatrao odveć pustopašnim i nepouzdanim. Ponekad su vodili vrlo

79
ozbiljne rasprave; a ovde-onde bi Tom bezmalo pomislio da prema ocu oseća
odbojnost.
U vreme dok sam bio još dečak, kao i Tom, često smo odlazili na skupove
metodista. Kalvin Piterson je na tim skupovima bio jedan od postojanih izvora
svetlosti; više puta sam prisustvovao upečatljivim prizorima čiji je pokretač bio
upravo on. Nije moglo biti sumnje u to da tu postoji odista veliki verski zanos.
Skup revivalista u Njujorku! Kako snažno živi u meni sećanje na jedan od tih
događaja!
Bila je prijatna jesenja noć, ni topla ni hladna. Prozori crkve bili su delimično
otvoreni; jer unutra je vladala poprilična gužva. Gužva je slaba reč! Svako sedište i
svako mesto za stajanje, svaki stepenik i svaki kutak, bili su ispunjeni, i sve je bilo
krcato.
Prilikom ulaska, oštro bi vas odmerio čovek koji je iznutra držao kvaku; osetili
biste njegov pritisak prilikom otvaranja vrata, jer on nikoga nije puštao da uđe
lako, već bi vas svečano i zadovoljno osmotrio, od glave do pete. I možda bi vas
pritom pokretima ruku usmerio ka nekom prostoru blizu oltara, gde biste, ako se
stisnete, mogli da sednete.
„Siđi, Gospode! O, siđi večeras! Siđi k nama, o Gospode!“
Ugledao sam Kalvina Pitersona, s podignutim rukama i glavom okrenutom
naviše, lica potpuno orošenog znojem; glas koji sam čuo, bio je njegov glas.
„Pomolimo se, braćo!“
Glas molitve bio je Kalvinov glas. Bilo je to silovito, dramatično, strastveno
obraćanje Tvorcu, u isti mah svečano i prisno, uz ponovljene pozive da dođe, i
bude tu među svojim vernicima. Pritom, Kalvinova molitva nije bila lišena
osećanja. On je molio za sve, za svoju decu (Tom je bio kraj mene, ali nije bio
podaren milošću da išta oseti), za zlobne, uboge, i beslovesne. Više od svega,
međutim, žudeo je za nečim neopisivim, nečim što je, sva je prilika, bilo ono
najvažnije što je ljude činilo onim što jesu.
„Dotakni nam srca plamenom, o, Gospode; skrši buntovnu stenu; nateraj nas
da sagledamo koliko smo zli i pogani i bespomoćni bez Tebe. O, pošalji ovamo
svoj duh, da bude tu među nama. Tvoj nam je duh najpotrebniji, i kad imamo
njega, imamo sve.“ itd., itd.

80
 Pri kraju molitve, Kalvin se trudio iz sve snage; jer je bio silno podigao
temperaturu, i bio je u punom zamahu. Svi ostali koji su se nalazili u oltaru, i oni
oko njega, njihali su se kao stabla na vetru. Pritom su naizmenično izgovarali amin
i ispuštali snažne uzdahe tokom Kalvinove molitve. I premda u svemu tome nije
bilo formalnog sklada niti književne prefinjenosti kakvu poseduju neki drugi izrazi
vere – pošto je pristizalo tako sveže i istinito pravo iz srca, zašto ne bismo mogli
da pretpostavimo da je u izrazima divljenja Božanstvu to bilo delotvorno koliko i
najdoteranija i najotmenija molitva?
Naspram oltara stajao je rukohvat u obliku polumeseca; a u podnožju tog
rukohvata celom dužinom pružao se široki tapecirani stepenik.
Na tom stepeniku, stisnute jedna uz drugu, klečale su mlade devojke, i žene, lica
zarivenih u šake, neke su jecale iz sveg glasa. Povremeno bi se poneko od
muškaraca koji su stajali uz rukohvat sagnuo i šapatom se obratio devojkama koje,
međutim, nisu na to odgovarale.
„Molite se za njih, braćo, o, molite se za njih!“ govorio je Kalvin, pokazujući
prema tim devojkama, kao i prema mnogobrojnim muškarcima i dečacima, koji
su takođe klečali; neki od njih na golom podu, po čitavom prostoru oko oltara.
A Kalvin bi s vremena na vreme istupio i prošetao među njima, ovde-onde se
saginjući da bi im se obratio.
To je kod gospodina Pitersona velikim delom bilo stvar instinkta. Jednom je,
na primer, pri samom kraju neke himne, glasno progovorio:
„Neka svi koji vole Boga, ustanu sa svojih mesta.“
Usledila je tišina a onda, tužno je to reći, samo se jedan čovek, bledi krojački
šegrt stidljivog lika, odazvao na taj poziv.
A onda su zapevali. I to je bio najbolji deo čitavog događaja; jer, pevali su sa
žarom; najdraže su im bile razuzdane, gotovo groteskne melodije kakvih u Americi
ima u izobilju. Kakva čudnovata čarolija postoji u ljudskom glasu – koliko je samo
nadmoćan u odnosu na instrumente, u stvaranju izvesnih efekata!
Mogao bih da ih slušam čitavu noć. Jedna je pesma posebno nastojala da opiše
nadmetanje sklonosti ljudske duše prema religiji s jedne, i prema ovozemaljskim
zadovoljstvima s druge strane.

81
 „O hajde, dušo moja, pođimo mi
U šetnju koje dostojna si ti,
Ako budeš htela, poći ćemo
O, do Golgote, ili Getsemana.

„Ah, Golgota, planina visoka,

Pretežak zadatak za mene je to,
A čuh da na putu do Getsemana,
Vreba lavova sto.“

Tako su glasile prve dve strofe te naširoko znane pesme koja se obično pevala
uz logorsku vatru, i koja je opisivala, na način dostojan Džona Banjana, borbu koju
u srcu vode putene sklonosti i žudnje protiv svega onog što čoveku nalaže dužnost.
Te snažne, čak i vulgarne alegorije, vazda uspevaju da osvoje sveopštu naklonost;
što se mene tiče, do danas nisam prestao da ih volim.
Pesmi su se priključili svi koji su bili za to raspoloženi; i premda uhu za koje se
veli da je izvežbano verovatno ne bi promakao nesklad, onima koji se okupljaju na
takvim skupovima tako nešto ne može da zasmeta. Istina, ne znam ni koji bi to
istinski negovani muzički ukus mogao da oseti neuobičajen čar u tim krepkim,
živopisnim melodijama i himnama.
U poodmaklo doba noći, kad su svi već bili dobrano iscrpljeni, revivalistički
skup koji sam upravo opisao, beše okončan, a okupljeni su hrpimice krenuli
kućama. Revivalistički skup koji sam opisao bio je sasvim nalik onima na kakve
smo Tom Piterson i ja, u vreme kad smo bili dečaci od petnaest i šesnaest godina,
odlazili nedeljom ujutro, a ponekad i radnim danima. I do dan-danas ostali su
uglavnom isti. Kad smo poodrasli, međutim, i Tom i ja bili smo osetljiviji na te
odlaske; jer je Tom sasvim prirodno pomišljao kako njegov otac svojim
ponašanjem na tim skupovima ne doprinosi previše vlastitom dostojanstvu.
Upravo sam dok se vraćao s jednog takvog skupa – i sâm sam bio prilično
okasnio, ali na jednom drugom mestu – sreo Viglsvorta. Starac je bio iznimno
uzbuđen. Pripisao sam to verskom žaru koji ga je sveg bio prožeo.

82
 ,,Džek“, obratio mi se, uzevši me za ruku, i nastavio vrlo ozbiljno i užurbano,
„Želim s tobom da obavim jedan važan razgovor.“
„Stari moj“, odgovorih, „neće od toga biti nikakve koristi. Bojim se da će se kroz
koju godinu pokazati da sam grešnik.“
„Ne, ne!“, uzviknuo je još više potresen, „ništa slično nisam imao na umu. Jeste
reč o grehu, istina je, ali tiče se Kaverta. O, Džek! Razotkriću ti najpodlije trikove
tog čoveka – naj...“
„Ali, Viglsvorte, ja nisam Kavertov staratelj. Mene se to ne tiče.“
„Ah! I opet grešiš“, uzviknu starac; ,,i te kako te se tiče; tiče se jednog nedužnog
siročeta kome je naneta velika nepravda, koga taj nitkov drži u svojoj kući, u
položaju tek nešto boljem od sluge. Tiče se tvog porekla i imetka. O! Tiče se
mnogih stvari.
,,Starče“, rekoh, sad već i sam pomalo uzbuđen, „ti kao da si sišao s uma.“
„Ne osuđujem te zbog toga što si to pomislio“, odgovori on, „jer priznajem da
je stvar krajnje čudnovata. Ali saslušaj me. Obećaj da ćeš doći u moj pansion, i da
ćeš porazgovarati sa mnom – čekaj, da vidim – prekosutra uveče, i svakako ćeš se
predomisliti.“
Da bih ga umirio i otpravio kući, bar isto onoliko koliko i iz želje da saznam
nešto što bi me moglo zanimati, dadoh mu traženo obećanje. Viglsvort me natera
da ga ponovim, a onda ode bez ijedne reći.

83
 POGLAVLJE TRINAESTO

Sin, još jedan lik iz života. – U društvu jednog prijatelja odlazim u posetu kod
madam Selinji.

Tom Piterson bio je verovatno najpromućurniji, najbolji, najmuževniji momak

koga sam u životu upoznao; a mislim i da je, duboko u srcu, bio odan prijatelj kako
se samo poželeti može. Tom je posedovao sve vrline junaka kome sam se kao dete
divio, ranije spomenutog pod imenom Bildžigs; povrh toga, raspolagao je
manirima koji potiču od pohađanja škole, štedrog druženja s drugim momcima,
sagledavanja života u Njujorku onakvog kakav zaista jeste, a ponajviše od toplog i
velikodušnog srca, te od sklonosti ka uživanju u životu. Imao je radosnu i veselu
narav; njegov smeh, kad bi otvorio usta i pokazao one krupne bele zube, zvučao je
kao muzika kakvu nikad ne biste čuli od violine i klavira. A kad bi se nasmejao iz
srca, nemoguće je bilo ne pomisliti na sunčev sjaj, ili nešto takvo.
Tom je bio istinski lepotan, i prečesto mi je kad je reč o devojkama preotimao
naklonost, i prečesto da bih ostao ravnodušan. No on se prema tome odnosio tako
dobrodušno, nije bio ni tašt ni gramziv, pa nije bilo moguće predugo se ljutiti na
njega. Sve moje dečačke tajne, sve nedaće i osvete i računice, bile su poznate Tomu
Pitersonu – čudi me što ga nisam ranije spomenuo u ovome što pišem. Jednom
prilikom mi je spasao život, kad sam učio da plivam. Skočio sam s palube, kao
budala, podstaknut nagovaranjem izvesnog Džonija Roua, ubeđivanjem da ću kad
se nađem u dubokoj vodi svakako umeti da otplivam do obale, kad shvatim da ne
postoji nijedan drugi način da je se domognem. Bez Tomove pravovremene
pomoći dakle, ove zabavne povesti ne bi ni bilo. Nas dvojica se nikada nismo
posvađali niti potukli, što je poprilično neobično za dečake. Zasluge za to treba
pripisati više mom prijatelju nego meni; kad god bih ispoljio bilo kakav znak
razdraženosti ili zlovolje, on bi se povlačio u ćutanje, i u vlastitu krotkost. On jeste
bio krotak, a da pritom ni najmanje nije bio kukavica; njegova miroljubivost i

84
predusretljivost bili su deo naravi koja je, ako zatreba, umela da bude lavovski
hrabra.
Bogu si mio, Tome Pitersone, ma gde da si u ovom trenutku! Koliko se ja sećam,
ništa što je On stvorio nije ti bilo mrsko.
Kakva je budala bio stari Piterson kad je kukao i jadikovao nad grešnom
prirodom svoga sina. Ako neko ne ume da se ponosi sinom kakav je Tom Piterson,
takvom čoveku sigurno je teško udovoljiti. Zar Tom da je grešan! Pa taj nije imao
ni kap grešne krvi u svom velikom, plećatom telu!
Tako je, međutim, mislio Kalvin, njegov otac. Naročito ga je užasavala Tomova
prisnost s jednom damom, čije mu ime nije bilo poznato, ali je ojađeni i čemerni
starac bio sasvim uveren da je po izopačenoj naravi bila tik ispod Princa Tame.
Unezvereni otac me je potražio, znajući za moje prijateljstvo s Tomom, i misleći
da mogu da utičem na njega; potražio me je i rekao mi da mladić ponekad provede
van kuće po čitavu noć, te da, koliko je bilo moguće ustanoviti, to vreme provodi
u raskošnoj i neodoljivoj kockarnici, koju u velikom stilu drži jedna stara Jevrejka
sa svojom kćerkom u centru grada.
Zaista mi je bilo žao Pitersona, mada nisam mogao da mu obećam da ću se
umešati, možda tek da Tomu dam priliku da sve objasni, ako bude našao za
potrebno. Istovremeno, tešio sam tog ojađenog čoveka, ukazujući mu na to koliko
ta priča deluje neverovatno. Tom nije bio svetac, to smo svi znali; ali je tačno i to
da u njemu nije bilo ničeg ni blizu rasipničkog niti prostačkog.
„Jeste li razgovarali s njim o tome?“ upitao sam Kalvina.
„Ne, nikada. Nisam imao hrabrosti.“
Smatrao sam da je to velika šteta; ali znao sam, po onom što mi je sam Tom
ispričao, da su otac i sin različito posmatrali stvari, pa sam se suzdržao od daljih
saveta.
Iste večeri potrudio sam se da se sastanem s Tomom; zajedno smo prošetali do
obližnjeg parka.
Pokrenuo sam temu pomalo oklevajući, i tom mladom čoveku predočio jade
njegovog oca. Odgovorio mi je s urođenom iskrenošću i, kao što sam i podozrevao,
glasine koje su doprle do ušiju starog Pitersona bile su tek mnogo buke ni oko čega.
Istovremeno, mladić je gotovo zaplakao kad sam mu ispričao koliko mu je otac
ophrvan jadom.

85
 „Pođi sa mnom kroz pola sata“, rekao je Tom, „pa ću ti ispričati sve o tome.“
Koračali smo jednom od avenija gotovo kilometar i po, a onda skrenuli za jedan
ugao. Tom je zastao pred nekom jednostavnom ali otmenom kućom, pozvonio, i
ušao.
„Tom Piterson s prijateljem“, odgovorio je na upitni pogled sluge koji je za nas
dovukao stolice u slobodan prostor na jednoj strani hodnika i zastao kao da nešto
iščekuje. Sluga namah nestade, pa se ponovo pojavi nakon jednog ili dva minuta, i
reče...

„Dame vas pozivaju na sprat.“

Popeli smo se i ušli u bogato namešten salon, s debelim tepisima, i sofama, i
šezlonzima, te plinskim svetiljkama; zidovi behu ukrašeni slikama, a po uglovima
su stajale dve ili tri raskalašne skulpture.
Jedna dama je sedela na sofi, a druga na šezlongu: pogled mi ozariše gospođa
Selinji i njena raskošno doterana crnooka kći Rebeka!
„Sešćemo na trenutak“, odgovorio je Tom na njihov ljubazan poziv, „ali samo
na trenutak; pošto ne možemo da se zadržavamo.“
„Baš šteta“, reče Rebeka, s nedvosmisleno milim pogledom upućenim Tomu,
„jer večeras nemamo nikoga; ili bar nikog do koga nam je stalo, ako vi odete.“
„Nesumnjivo je da smo nas dvojica istinsko blago“, reče Tom kroz smeh, „ali
ne možemo da ostanemo duže od petnaest minuta.“
Gospođa Selinji reče nešto o Kavertu, pohvalivši ga, mada mi se učinilo da je u
tome postojala nota zajedljivosti. Rebeka otvoreno iskaza svoje mišljenje – i pritom
upade svojoj majci u reč – rekavši da je on jedan od najgorih nitkova u Vol Stritu,
i okolini; očito je smatrala da se izrazila onoliko snažno koliko joj je to
omogućavao engleski jezik.
„Nemojte da ga ružite“, nadoveza se Tom, „jer je ovaj moj prijatelj spreman da
se bori u ime njegovih pertli.“
Rekoh kako mi nije baš toliko stalo; a Tom dodade:
„Rebeka se ponaša kao prava žena. Namerila se na starog, a on je odviše lukav
za nju.“
Svi se nasmejasmo na to peckanje, mlada Jevrejka isto koliko i svi ostali.

86
 „Opet grešite“, reče ona. „Sedlate pogrešnog konja.“
„Recite istinu; nije li tačno da odlazite u Vol Strit najmanje jednom nedeljno, i
pokušavate da očarate tog nedužnog starog čoveka? I zar ga niste namamili čak i u
ovu kuću? Sam Bog zna šta ste mu ovde uradili!“
Rebeka se od srca nasmeja.
„Šta li biste rekli“, uzviknu, „kad biste znali da je pre manje od jednog sata taj
vrli gospodin bio u prostoriji u kojoj se mi sada nalazimo...“
„Aha! šta sam rekao?“
,,U ovoj istoj prostoriji on mi se udvarao! – udvarao, kad vam kažem.“
,,I vi ste ga prihvatili?“
„Ma haj’te, Tome, baš ste nevaljali.“
„Recite mi, onda, šta ste odgovorili Kavertu, ako je to istina, i ućutaću.“
Rebeka se vragolasto nasrne ja.
„Pravo da vam kažem“, reče, „uopšte mu nisam odgovorila rečima. Pogledala
sam ga, nogom prevrnula stoličicu, i izletela iz prostorije veličanstveno tresnuvši
vratima – eto, tako.“ Reče to i ustade, namršti se, nemilice šutnu Toma u gležanj, i
odmaršira iz sobe s komično-ozbiljnim izrazom lica, kao kakva kraljica u tragediji,
učinivši s vratima isto ono što nam je s ponosom ispričala da je učinila pred
advokatom.
Kad smo Tom i ja izašli i krenuli kući – jer to je što se lepe Jevrejke tiče te večeri
bilo sve – ispripovedao mi je čitavu priču. Moj prijatelj nije dvadeset jednu godinu
živeo u gradu, i odrastao koristeći par aktivnih nogu i dva srazmerno oštra oka, da
bi i postao savršeni Josif, niti da bi ostao zamrznut u pastoralnoj jednostavnosti.
Kako je bio miljenik svih koji su ga poznavali, svojim je očima video gotovo svaku
stranu gradskog života, i boravio, premda ne zadugo, na svim mogućim mestima.
Kuća gospođe Selinji nije bila ništa više niti išta manje od pomodne kockarnice.
Tom mi je rekao da ću, ako ostanem do ponoći, možda otkriti, kad siđem niz
stepenice, niz velelepnih soba, savršeno nameštenih i osvetljenih, i uz to
opremljenih rekvizitima za sve vrste otmenog kockanja. Tu je dolazilo mnogo
ljudi, raznih vrsta; ali je preko svih njih, kao po nekom prećutnom dogovoru, bio
prebačen tanki veo ugleda i dostojanstvenog gazdovanja gospođe, ili, kako su je

87
češće nazivali, madam Selinji. Nije tu bilo ničeg goreg od kocke, a ni ta kocka nije
bila tako ozbiljna i nepoštena kao na mnogim drugim mestima te vrste.
Madam je volela da se predstavlja kao udovica emigranta, pripadnika
francuskog plemstva; no zapravo nije bila ništa drugo do stara jevrejska trgovkinja.
I Rebeka je predstavljala pravu atrakciju za kuću mada, izuzev toga što je uvek bila
glavna za večerom, nije imala mnogo toga da kaže posetiocima.
Za Toma je mlada Jevrejka počela da se zanima prilikom jedne od njegovih
usputnih poseta, kad je navratio s jednim prijateljem. Pronašla je način da ga
obavesti o svojim osećanjima; a mladi gospodin Piterson nije bio neko ko bi nakon
takvog saznanja spakovao stvari i otputovao prvim brodom.
Kada je o kocki reč, Tom je bio savršeno nevin. Jedan od razloga bio je taj što
nije imao para; drugi, to što je imao prednost učenika-praktičara koji umesto iz
knjiga uči pomoću stvari i ljudi u ovoj velikoj metropoli. Tom je već bio
poodrastao, premda ne toliko da bi mogao da se pridruži svom ocu Kalvinu u
religioznim nastupima.
Ono mnoštvo stvari na koje se gospodin Piterson žalio kad je reč o Tomu, svelo
se na dve; a Tom me je uveravao da nije zanemario posao, i da u protekla tri meseca
nije popio ni čašicu pića. I da mi ni najmanju sitnicu nije prećutao.
„Što se Rebeke tiče“, nastavio je, „premda nisam ravnodušan prema njoj, ne bi
trebalo da misliš da sam zaljubljen. Bar ne za sada. Žena koju bih zavoleo morala
bi da bude... ma, nije važno. Već je kasno, i bilo bi najbolje da pođemo svako u
svoju kreposnu postelju.“

88
 POGLAVLJE ČETRNAESTO

Retrospektiva. Šta sam saznao prilikom nove posete domu Kavertovih. Vraćam se
u kancelariju i dobijam jedno pismo.

Kako je brzo proticalo vreme! Leto je već bilo pri kraju, u vreme kad sam se
dogovorio da odem u posetu Viglsvortu, kao što je spomenuto u Trinaestom
poglavlju, i već sam gotovo dve godine bio s Kavertom. U međuvremenu, prošao
sam i kotu dvadeset jedan, i sada sam i zakonski bio odrastao čovek. Vajolet, ta
dobra duša, proslavila je ovaj događaj velikom večerom, kojoj je prisustvovao i
Tom Piterson, uz još sedam ili osam mojih bliskijih drugova; a možete biti uvereni
i da nisam zaboravio Viglsvorta, mada je bio poprilično bolestan, kao ni
naprednog Natanijela, a ni Džeka. Viglsvort je, nevoljnik, izričito zahtevao da se
pokaje za svoje grehe; no ipak je prisustvovao večeri i podlegao nagovaranju da se
dobro zabavi.
S Ines sam se viđao ređe no ranije, pošto se trajno nastanila u polovini kuće
gospođe Foks u Hobokenu, gde se zabavljala baštom i Nensinom decom, koju je
veoma volela. Ipak sam nalazio vremena da je ponekad posetim. I kad god bih
nekud izašao nedeljom popodne, što je bilo moje uobičajeno vreme za opuštanje,
neizostavno bih doneo veliki buket cveća za Vajolet; poreklo tog buketa obavijao
sam velom velike tajne. Na to bi Efraim izgovorio čitav niz šala, kojima se
najsrdačnije smejao on sam.
Moji dobri roditelji, za sve to vreme, zajedno su srećno gurali dalje, ni siromašni
ni bogati; Efraim je zaključio kako je neophodno da poveća i produbi obim svojih
poslova, pa je staro spremište za mleko pretvoreno u poveliku bakalnicu koja je
dobro radila i svima nam donosila popriličan prihod. Vajolet je nastavila da
pomaže svome mužu u radnji jer je tako sama htela i nikad ne bi mogla, kako je
sama govorila, da bude zadovoljna ako nema ničeg podsticajnog i živahnog čime
bi zaposlila telo i um.

89
 Divan par; kako su iskreno, i kako jednostavno, uživali u životu. Po prirodi
vredni, bili su i dovoljno mudri da se ni oko čega ne uzbuđuju previše, niti da se
satiru od rada, niti da plaču nad prolivenim mlekom – ili, kako je to Efraim stručno
govorio, nad ukiseljenim mlekom.
Što se mene tiče, ono malo prava što sam uspeo da naučim nije bilo od velike
koristi. Vreme koje je proticalo nije me vraćalo mome pozivu, mada su mi događaji
i poznanstva i uzbuđenja, na koje u Njujorku često nailazimo, odvraćali pažnju od
sete u koju sam bio počeo da zapadam tokom prvih nekoliko nedelja svog
praktikantskog života. Ines je takođe imala udela u buđenju moje veselosti, i one
živosti koja vazda teče mladim venama.
Moja osećanja prema Špankinji nikako se nisu mogla nazvati dubokom
ljubavlju; ili se bar meni tako činilo. Jer, jedina provera na koju sam mogao da
stavim takvu pretpostavku, porekla ju je – zamišljao sam kako bih se osećao kad bi
Ines otišla iz grada da se nikad ne vrati; i, koliko god da mi se ta devojka dopadala,
osećao sam da mi njen odlazak ne bi slomio srce. Tako sam, dakle, pokupio neke
rasute niti svoje priče, i stigao do jutra onog dana u čijoj me je večeri čekala poseta
Viglsvortu. Oko te posete smo se dogovorili, valja podsetiti, dve večeri ranije.
Taj dan je bio sasvim poseban po moju sudbu. Najpre, otkriće. Jesam li mogao
da ne prepoznam te brižne oči, i spretne prste koji su vezali maramicu oko
razbijene glave jadnog Bildžigsa? Bio je tu i onaj isti spokojni izraz lica, i dobro
srce, i spremnost da se izađe u susret.
Kaverta je bolest bila zadržala u kući, a Viglsvort je takođe bio odsutan, što je
bilo neobično za njega, pa sam bio primoran da do advokatove kuće odlazim
nekoliko puta. Prilikom jednog od tih odlazaka, u sobi u koju su me smestili da
malo sačekam, ugledao sam stari portret neke dame, nalik onoj koju sam jednom
video u snu. Žena je bila kvekerka, s urednom kapom i maramom oko vrata,
naslikana tako da deluje kao da gleda u vas, što istinski valjanim portretima daje
veliku živost. Ta slika podugo mi je zadržala pažnju; a onda mi je odjednom istina
sinula kao munja!
Ta postarija dama – da li je mogla biti iko drugi do predusretljiva negovateljica
koja je pomogla meni i mom jadnom povređenom prijatelju, u davnim danima
našeg skitalaštva? Tu nije moglo biti greške.

90
 A onda mi je kroz svest sinuo i lik one mlade žene koja mi je otvorila vrata, one
noći kada je održan skup povodom izbora; žene čije je lice u tom trenutku za mene
predstavljalo veliku zagonetku. Bila je to ona devojčica od pre nekoliko godina,
koju sam tako dobro i tako dugo pamtio; i koju odista nikad nisam zaboravio;
devojčica iz suterena, s maramicom.
Ako je u onim Viglsvortovim nagoveštajima ičega bilo, onda je upravo ona
morala biti to siroče koje je spominjao. Čitava ta priča postala je vrlo zanimljiva, i
odlučio sam da se prvom pogodnom prilikom predstavim mladoj kvekerki.
Odranije sam znao da joj je ime Marta.
Sreća mi se ubrzo osmehnula; jer je Marta ušla u sobu sa svojom korpom s
priborom za šivenje, i saopštila mi da me gospodin Kavert moli da sačekam dok
ne završi s pisanjem spisâ koje treba da odnesem natrag u kancelariju, a onda je
sela, uz jednu od onih uobičajenih primedaba o vremenu, kojima tako često
pribegavamo onda kad nam nedostaje drugih tema za razgovor.
„Čiji je ovo portret?“ upitao sam.
„Jedne žene koju nisi stigao da upoznaš“, reče Marta, „to je portret gospođe
Kavert, koja je umrla pre tri godine. Imam razloga da to pamtim. Ona mi je bila
druga majka, i s njom sam, kao dete, provela mnogo srećnih godina.“
„Grešiš što misliš da je nikad nisam video. I portret veoma liči.“
Mlada žena zaprepašćeno podiže pogled; bez daljeg okolišanja, hitro joj
prepričah prizor iz podruma, i zapitah je da li ga se seća. Da, sećala ga se sasvim
dobro.
„A da li sam to tvoju ranjenu glavu previla?“
„Ne, bila je to glava onog drugog malog probisveta.“
„A, da; sećam se, bila su tu dva dečaka; gospođa Kavert i ja smo kasnije često
razgovarale o tebi i tvom prijatelju.“
Martino lice ožive, pa nastavismo da još neko vreme razgovaramo o staroj
gospođi. Ona je posedovala nekakvo malo imanje, i to je, napredna kakva je uvek
bila, verovatno bio razlog zbog koga je privukla Kaverta.
Dok je Marta govorila, lice joj beše ozareno osećanjima, i izgledala je zaista
prelepo. U isti mah, bilo je u njoj i tragova sete i premora, zbog čega mi je bilo žao.
Izbegavala je da spomene svog oca, i rekla mi je jedino to da je najranije detinjstvo

91
provela s gospođom Kavert, pošto su joj roditelji umrli u vreme kad je imala
nepune dve godine; i, što se tog tiče, činilo se da ne želi da čuje bilo kakva dalja
pitanja. Shvatio sam da u vezi s pričom o njima postoji nešto zbog čega uopšte ne
želi da govori na tu temu; jer Martino je lice u velikoj meri predstavljalo bezmalo
uznemirujuću sliku njenog srca i naravi.
Činilo se, na kraju krajeva, da iako smo do tog trenutka jedno drugom bili
stranci, da uopšte nije tako – da smo zapravo stari znanci. Brzo smo stupili u
razgovor svojstven ljudima između kojih postoji upravo takav odnos.
Marta mi reče da je Kavert njen staratelj; da je odmah posle smrti roditelja bila
dovedena u ovu kuću, gde je lepo živela sa starom gospođom, izuzimajući četiri
godine koje je provela u internatu za devojke. Osećajno je govorila o smrti gospođe
Kavert, koja je za nju predstavljala izuzetno tegobno iskustvo.
Bio sam uveren da više nije srećna tu, svejedno iz kog razloga, video sam to po
njenom držanju i po tome kako je odgovarala na moja pitanja. Toliko me je to
zanimalo da je umalo nisam upitao za uzrok.
Vrata se otvoriše, i na njima se, žut u licu više nego ikad, pojavi gospodin Kavert
u kućnom ogrtaču. Zastao je na trenutak, oštro zagledan u nas; a kad je progovorio,
u njegovom glasu bilo je više uznemirenosti, možda i srdžbe, no što za njega beše
uobičajeno:
„Šta to vas dvoje imate da radite ili razgovarate?“
Preneražena tim prekim obraćanjem, Marta ispusti svoj ručni rad i iznenađeno
ga pogleda. Ja sam se pak suzdržao od poriva da mu uputim vrlo kratak odgovor
samo zbog toga što je tom čoveku tako očito bilo loše.
„Ti, Marta, idi“, reče on, ,,a što se tebe tiče, mladi čoveče, postoji dobar razlog
zašto ovamo ne treba da dolažiš kao prijatelj.“
Marta užurbano ustade i, dok je izlazila, opazih kako joj suze nezadrživo brzo
teku niz obraze.
„Vama, gospodine, prija da govorite na način koji ne mogu da shvatim“, rekoh,
gnevno.
„Nesumnjivo, nesumnjivo“, odgovori on, i sede, pošto se učinilo da ga snaga
napušta, „ali svakako možeš da shvatiš makar to da ne želim nikakvu prisnost
između Marte i tebe.“

92
 Oči su mu se caklile od žestine. Da li mi je priličilo da započnem raspravu s tim
bolesnim čovekom – i to o nečemu za šta se činilo da nijednom od nas dvojice nije
jasno o čemu je reč?
Pokupih papire na koje sam čekao, i izađoh iz kuće.
Usput sam zastao na jedan sat ili duže, da bih se video s Tomom Pitersonom.
Tom je po struci bio mehaničar i, premda je bio mlad, već je bio stigao do zvanja
predradnika u jednom velikom štedljivom preduzeću čiji su vlasnici imali visoko
mišljenje o njemu, i gajili veće poverenje u njega no u bilo kog drugog svog
nameštenika. Nije li to muževno zanimanje imalo udela u oblikovanju naravi mog
prijatelja? Tako sam nekako razmišljao, i taj nejasan osećaj uveliko je uticao na
moju odbojnost prema pravničkoj struci.
Tom je na taj zanat krenuo osam godina ranije, po sopstvenom izboru; i stekao
je ugled radnika kome nema premca. Dobijao je dobre poslove i, pošto je bilo jasno
da takvog čoveka nije lako pronaći, moj prijatelj je bio vrlo nezavisan, a od gospode
koja su ga unajmljivala tražio je da budu prema njemu uljudni isto onoliko koliko
i on prema njima.
Primećujete da volim da govorim o Tomu Pitersonu. I da znaš, dragi čitaoče,
da bi i za tebe bilo dobro da si ga poznavao. Bio je tako fini primerak mladog
američkog mehaničara.
Ispripovedao sam svom prijatelju sve o poseti domu Kavertovih, i o Marti, i o
advokatovom ogorčenju.
„On je loš čovek“, odvratio je Tom bez okolišanja, ,,i da ti nešto kažem, Džek,
premda se to mene uopšte ne tiče, da sam na tvom mestu, ja bih smesta prekinuo
svaku vezu s njim i njegovim poslovima. Rebeka Selinji je, po mom mišljenju, više
no iko kadra da pronicljivo prozre mušku narav; a ona ga prezire. Taj prikan, mada
se trudi da izgleda kao nekakav svetac, i te kako je puten, po njenim rečima. Ona
pobesni na spomen njegovog imena.“
„Ti joj se više dopadaš“, rekoh mu šaljivo.
„Postoji li bolji način da pokaže svoj dobar ukus i sposobnost rasuđivanja?“
odgovori Tom. „Nego, hajde da više ne govorimo o Rebeki. Mislim da bismo se
ubrzo posvađali; jer ta je draga devojka veoma izazovna tema.“

93
 Tomov se savet nije previše razlikovao od onog što sam ja osećao, pa nisam
imao potrebu da dalje razmišljam o tome. Ali sam zato počeo da se za Martu
zanimam dovoljno da bih poželeo da o njoj saznam nešto više.
Natanijel i njegov pas prekinuli su svoje vežbanje – kojim su obeležavali
odsustvo s posla svih zaposlenih tako što su trčali stazom ispred kuće tamo i nazad
– prekinuli su ga i krenuli sa mnom uz stepenice, putem do kancelarije.
,,U dobri čas se vraćate, don Sezare“, reče Nat, „pošto je princezin glasnik
upravo ostavio ovo za vas.“
Uručio mi je nekakvu poruku. Pomislio sam da se momak šali, pa sam mu je
bacio natrag. No on se na to uozbiljio, i rekao mi da je poruku pre samo nekoliko
trenutaka doneo jedno crnče, koje je, kao odgovor na Natovu ljubopitljivost,
mogao da kaže samo to da mu je papirić predala jedna mlada dama, i dala mu
šiling da je odnese na označenu adresu.
Otvorio sam poruku, i pročitao sledeće:
„Pišem ovo odmah nakon vašeg odlaska.
Nije trenutak za ceremonijalnost; slediću poriv svog srca. Avaj! Prijatelja imam
toliko malo da ne smem da propustim priliku da steknem još jednog, mada ovo
moje pisanje možda deluje neskromno. Malo? Odakle mi, uopšte, ijedan?
„Nesrećna sam ovde, i to toliko da ne želim sada da pišem o tome. Veliko
zanimanje pobudio mi je vaš opis vaših usvojitelja, Efraima Fostera i dobre Vajolet.
Volela bih da ih upoznam. Volela bih da razgovaram s njima.
„Nemam vremena da nastavim ovu zbrkanu poruku; zato prelazim odmah na
stvar. Da li biste – moram to da vas pitam – da li biste, ako vam se ne javim ponovo,
bili voljni da svratite po mene sutra uveče, i odvedete me u dom Fosterovih, i
predstavite me gospodinu i njegovoj ženi.
„Tada ćete saznati i razlog za ovakav moj zahtev. M.“
Za večerom, pokazao sam poruku Vajolet i pripremio je za posetu. Njeno
majčinsko srce uvek bi se privilo uz one koje je snašao neki jad; a bilo je očigledno
da nesrećna Marta pati, i to zbog nedaća koje nisu nimalo obične.

94
 POGLAVLJE PETNAESTO

Čudnovata priča biva razotkrivena. – Ponašanje gospodina Kuverta biva

razjašnjeno.

Mogao sam samo da sednem i slušam, ne progovarajući ni reč, tada; jer taj splet
strašnih i romantičnih zbivanja oduzeo mi je dah! Da moj um nije bio pod
uticajem nekog sna? Da me nije svladalo kakvo delo fikcije? Ne. Pomno sam
osmotrio malenu sobu u potkrovlju; s jedne strane nalazio se visoki prozor, a s
druge Viglsvortova dugačka postelja s kariranim prekrivačem; bio je tu i prastari
umivaonik, kao i sto za koji smo seli, i na kome je stajao svežanj rukopisa; pored
zida je stajala stolica, a sve to je treperavo osvetljavala jedna svetiljka.
I tu je, u stolici koja se naziva bostonska njihalica, sedeo jadni stari Viglsvort
lično. Mada je tog popodneva bio van kuće, sve do sumraka, i obavio dug razgovor
s Martom, bilo je to više nego što mu je trebalo. Poprilično me je zaprepastio
avetinjski izgled jadnog starca, kao i njegove zacakljene i zakrvavljene oči. Nije mu
bilo ostalo još mnogo vremena na ovom svetu. Zapravo, rekao mi je da ne bi
poživeo ni do ovog časa da nije imao da obavi još jedan posao. A ne bi mogao da
nađe sebi mira, ako ga ne bi obavio.
„Da ti kažem nešto, Džek“, reče uzbuđeno, „ovo me održava već duže vreme.
Što se mog tela tiče, izdalo me je pre nekoliko meseci. Ono je, da znaš, umrlo;
možeš i sam u to da se uveriš.“
Jadni čoveče! Zaista si, u tom trenutku, izgledao više kao leš, nego kao živo biće.
„Ljudski duh, Džek“, nastavi starac. „Nikad nisam pretpostavljao da poseduje
tako predivnu snagu, ali ja sam odlučio da živim sve dok ne raspletem demonsku
mrežu čiju sam prirodu, kako sam ti već ispričao, delimično proročki naslutio;
rešio sam da potrajem dok ne bude omogućeno razotkrivanje – dok se ne dogodi
razotkrivanje. I sada, o Bože, hvala ti!“

95
 Rukom mi je dao znak da mu donesem čašu vode sa stočića. Pošto ju je ispio,
on nastavi:
„Znaćeš i ako ti ne kažem, da sam ubrzo pošto sam stupio u službu u njegovu
kancelariji shvatio da je Kavert nitkov. Znao sam, takođe, i to da je kao Martin
staratelj upravljao veoma velikim posedom; no koliko god da je bio pokvaren,
donedavno nisam verovao da je toliko zao da ne samo da ju je obmanom lišio
nasledstva, već je tu devojku bez igde ikog na svetu pretvorio u žrtvu svojih
opscenih strasti.“
Trgoh se. Sada sam, ah, počinjao da shvatam smisao Martine poruke, kao i
njene skrivene nagoveštaje. Viglsvort nastavi:
„Povest o Marti vrlo je čudna, i seže mnogo godina unazad. Ovaj svežanj papira
na stolu ispisao je njen otac – ispisao ga je u zatvoru, na koji je bio osuđen zbog
stravičnog zločina počinjenog u žaru strasti. Taj zločin, kao i njegovo zatočenje i
smrt, neminovno su morali ostaviti na njoj dubok pečat, mada je bila dete u vreme
kad se sve to dogodilo.
Jadna devojka! Što sam više saznavao o njoj, to mi je zanimljivija postajala; a
razgovor koji sam s njom vodio ovog popodneva konačno me je nagnao da sve,
bez imalo suzdržanosti, ispričam tebi. Da bih sve zajedno bolje razumeo, Marta mi
je predala povest svoga oca, koju je on sam priredio, i koja je do nje u nekom
trenutku stigla iz poverljivog izvora, pa ju je sačuvala, krišom od Kaverta. Stoga,
Džek, uzmi ovaj paket; ali nemoj početi da ga čitaš dok ne budeš imao dovoljno
vremena da pažljivo odmeriš pročitano. Neka to bude jedne večeri, kad budeš sam,
jer u priči ima teških stvari. I premda već znaš mnoge detalje koje ona sadrži,
možda imaš prava da čuješ svedočenje onoga ko te je lišio oca, i da saznaš koliko
se duboko pokajao i koliko je propatio zbog toga.“
To je odista više ličilo na romantičnu priču nego na stvarni život, taj prizor u
boravištu u jednoj od ulica ovog bezosećajnog grada. I tako, kad sam zakopčao
rukopis u džep na grudima, morao sam s vremena na vreme da ga potapšem kako
bih se uverio da sam zaista budan.
Kad sam ustao da mu poželim laku noć, Viglsvort me uze za ruku obema
šakama, i ja osetih dodir tih slabačkih dlanova, mršavih i hladnih!
,,Džek“, reče, „nemoj da misliš da su mi misli nesređene; ali ja znam da mi nije
ostalo mnogo dana, možda ni mnogo sati života. Ostavio sam nekoliko uputstava

96
kućevlasniku koji se stara o ovom mestu. To je jedan čestit čovek koga znam
godinama, i uveren sam da će se savesno postarati o svemu. Pomislićeš, Džek, da
sam nekakav aristokrata, ali ja želim da budem sahranjen u grobnici svoje majke –
ona je od stare engleske loze, jedne od onih koje su prve pristigle ovamo, Džek –
na groblju Crkve Svetog Trojstva. To će koštati dosta novca, prema sadašnjim
gradskim propisima; no ja sam se za to postarao odavno, a moj stanodavac, koji
zna za moju želju, ujedno je i moj bankar. Poći ćeš s jednim mojim starim
prijateljem – verovatno i neće biti nikog osim vas dvojice – kako bi se uverio da je
moja krhka ljuštura smeštena kako treba, u skladu s mojom željom. Hoćeš li,
Džek?“
Pomučio sam se, mada se to protivilo mom raspoloženju zato što sam osećao
duboku tugu; pomučio sam se da nekako odgovorim veselim tonom, i rekao sam
mu da ćemo mi još mnogo puta uživati u zajedničkoj večeri, te da će se on oporaviti
od bolesti i postati potpuno nov čovek.
Stari činovnik na to ne reče ništa, pošto je uviđao da je moja veselost iznuđena.
A tek onaj hladni, slabašni stisak njegovih sasušenih, beskrvnih šaka, prilikom
rastanka: prožeo me je drhtajem, pamtim to i sada.
Tek kad sam izašao na svež vazduh, i lagano, vrlo lagano, krenuo kući, tek je
tada sve ono što sam saznao te večeri dobilo trajni oblik i obličje, i podastrlo se
preda mnom na način koji sam mogao da razumem, i objasnim sebi kao opipljivu
istoriju.
Sebi! Da, to se ticalo mene, skoro isto onoliko koliko se ticalo i mlade kvekerke
kojoj je Kavert bio staratelj. Čudno je, na kraju krajeva, što su naši interesi bili tako
prisno povezani. I ne samo oni, već i sami naši životi – povezani dvostruko važnom
vezom.
Da, sebi! Na osnovu onoga što je Viglsvort uspeo da otkrije, konačno sam
saznao i sve o sebi. Starac je bio neumoran; i zaista, kao što je rekao, tokom
proteklih nekoliko meseci, živeo je gotovo isključivo zato da bi sproveo istragu i
razjasnio misteriju. Čak je uspeo, kroz šupljine u najdetaljnijoj istazi, vrativši se
mnogo godina unatrag, da otkrije i boravišta i druge podatke onih čudnih
posetilaca koji su, pre mnogo godina, bili smešteni kod Kalvina Pitersona, i čiju
sam posetu Efraimu kao i ono što su očito znali o meni i mom poreklu, spomenuo
u jednom od ranijih poglavlja. Viglsvort je ušao u trag tom čoveku: otkrio je kuda

97
je otplovio, i saznao da se tamo i nastanio, te da još živi tamo. Stari činovnik
otpočeo je prepisku s njim; ono što je saznao bilo je sasvim u skladu s onim što je
ranije pretpostavljao.
Na mnogo drugih načina – na svaki način – pregledanjem sudskih spisa –
vrativši se da pretraži svaki deo – taj revnosni stari čovek došao je do saznanja
pouzdanih do te mere da nisu ostavljala nimalo prostora za sumnju ili nevericu.
Štaviše, uz rukopis koji mi je dao bili su tu i dokumenti koji su snagom nepobitnog
dokaza potvrđivali svaki detalj čudnovate priče koja sledi.
Martin otac u mladosti je bio ono što Penovi sledbenici nazivaju svetovnim
ljudima; kvekerskoj sekti pripadala je samo njena majka. Njihova veza, međutim,
temeljila se isključivo na ljubavi. Osim te jedne devojčice, druge dece nisu imali.
Posedovali su popriličan imetak, i živeli udobno, u kući koja je bila njegovo
vlasništvo, i koja se nalazila dovoljno blizu velike metropole da je moglo da se uživa
u svoj njenoj raskoši i radostima duha, a opet dovoljno daleko da bi se raspolagalo
zadovoljstvima slobode i prostora koje nudi priroda. Jer on je bio čovek s
određenim književnim sklonostima i, premda je bio mlad, već je bio video dosta
sveta, budući da je putovao i po Americi i po inostranstvu.
Kao iznenadni nalet smrti, kao zvuk trube anđela uništenja, dogodilo se, u trenu
oka, nešto što je uništilo sve te blagodeti, sadašnje i buduće!
Užasan događaj, ne manje poguban po svojim posledicama zbog toga što je
delom proistekao iz onih strašnih i nepredvidivih impulsa kojima je podložan
svaki čovek, ili porodica, i tako upropastio sreću dvoje složnih supružnika; a uticao
je i na budućnost jednog divnog i nedužnog deteta! Supružnici su pali od tog
stravičnog udarca, i više se nisu podigli s tla – od koga su mogli da očekuju još
samo spokoj groba. Devojčica je bila premalena da bi osetila užas koji je zadesio
njene roditelje. Odrasla je pod negom staratelja, i izrasla u lepu i blagorodnu, ali i
dalje odvažnu i energičnu, Martu.
Strašan događaj ogledao se u tome što je njen otac, u trenutku prekomeme
uzrujanosti, udario jednog od svojih radnika, koji ga je pre toga nečim uvredio;
udarac u glavu bio je sudbonosan. Izazvao je smrt – a ta smrt je, slučajnošću od
koje mi se ledi krv u žilama – bila smrt nikog drugog do mog oca!

98
 Ponovo sam morao da u svesti povežem, kariku po kariku, neumoljivi lanac
dokaza koje je prikupio Viglsvort, da bih poverovao u nešto što je toliko ličilo na
izmaštanu priču.
Ubica je uhapšen, stavljen u pritvor, i nakon izvesnog vremena došao je dan
kada je trebalo da bude izveden pred sud.
Taj dan, međutim, on nije dočekao. Bio je u zatvoru tek nekoliko sati, kad je
njegova mlada žena, skrhana zlim udesom koji ih je zadesio, umrla tako što joj je
srce prepuklo. Posle toga i on je, polako ali sigurno, počeo da kopni: jedino što je
zatražio bilo je da bude sahranjen pored nje.
Ipak, tokom poslednjih nekoliko dana pred smrt, njegov ga duh, koji je izgleda
bio sazdan od velike odlučnosti, nije izneverio. Pobrinuo se za svoje ovozemaljske
poslove s velikom smotrenošću, većinu dokumenata propustio kroz pravničke
ruke, propisno ih overio i uknjižio. Sačinio je testament, u kome nije zaboravio da
se pobrine za potomstvo nesrećnog radnika, njegove žrtve. Besmisleno bi bilo
poricati da se način na koji doživljavam ubijenog, kao i ono što osećam prema
njemu, ne razlikuju previše od onoga što bih osećao prema potpunom neznancu
koga bi zadesila takva zla sudbina. Da li je dobro što je tako? On je za mene, mada
mi je bio roditelj, bio stranac. Naša osećanja tvorevine su asocijacija i obrazovanja;
i premda je moj um bio potresen saosećanjem koje je moralo uslediti nakon takvih
događaja, o njima sam razmišljao više kao slušalac priče nego kao neko ko jasno
uviđa da ga se ona na sasvim naročit način tiče.
Tako ja, čitaoče, to doživljavam do dana današnjeg. Ako i nisam istinski
osećajan, makar sam iskren.
Dan koji je bio određen za suđenje, zatekao je optuženog pred porotom višom
od bilo koje ovozemaljske. Toga dana bio je sahranjen pored svoje supruge; a onda
je nemili događaj, o kome se do tada naveliko pričalo, i koga će se čak i sada
prisetiti neki od onih koji čitaju ove redove, polako iščileo iz sećanja javnosti.
Slučaj je hteo da pravni savetodavac Martinog oca, tokom onih nekoliko nedelja
zatočenja, bude Kavert, koji je u to vreme tek počinjao svoju advokatsku praksu.
Pošlo mu je za rukom da na mladog čoveka, pometenog nevoljom u kojoj se našao,
utiče do te mere da je dobio zvanje staratelja nad njegovom malenom kćeri, i
glavnog upravitelja njegovog imanja. Mada je otac bio dovoljno oprezan da
donekle ograniči opseg Kavertovog delanja, i da do izvesne mere uspostavi nadzor

99
nad tim lukavim nitkovom; godinama je potom advokat nastojao da taj nadzor
izbegne i da mu izmakne.
Pobožni stanar Kalvina Pitersona, koji me je posetio kod Efraima, bio je brat
moga oca. U jednom od odgovora koje je dao Viglsvortu, izjavio je da je moja
majka umrla godinu ili dve pre ubistva mog oca; i da sam ja bio njihovo jedino
dete.
Kopije dokumenata koje mi je dao Viglsvort navode na zaključak da je
testament Martinog oca usmerio trećinu njegovog imetka na potomstvo, kako je
on to sročio, njegove žrtve. Ta odredba, kao i naročita uputstva u vezi s njom, bila
je po svoj prilici pripremljena i zabeležena s promišljenošću kojom se i inače
odlikovao njegov način vođenja poslova.
Kavert se nesumnjivo pomučio da taj podatak drži u tajnosti. Jer svakako da je
bio temeljno upoznat sa željama nesrećnog gospodina, kao i sa činjenicom da
ubijeni radnik ima malo dete koje bi bez staratelja bilo ostavljeno bez ičije brige na
ovom svetu.
To što je želeo da bude jedini upravitelj imanja, s namerom da na kraju potpuno
pripadne njemu, bilo je dovoljno da ga natera da se u početku pritaji. Ali je kasnije,
kada je saznao da je maleno izgubljeno siroče postalo praktikant u njegovoj
kancelariji bilo dovoljno da ga natera da nastavi igru obmane i pretvaranja.
Nesumnjivo, posle smrti oca – a bio sam premalen da bih se sećao ičega iz tih
dana – vodili su me od jednih do drugih, i nekako sam uspeo da izbegnem ledenu
ljubaznost ubožnice jer, čini se, nisam bio baš sasvim bez moći kretanja. No već
sam dovoljno toga ispričao o ovom delu svoje povesti; ako čitalac ili čitateljka želi
nešto više od toga, to će morati da pribavi uz pomoć sopstvene mašte.

100
 POGLAVLJE ŠESNAESTO

Šta je odlučio porodični savet.

Sledećeg dana, a bila je nedelja, kao čovek opterećen bremenom težim no što
može da ponese, poverio sam se Tomu Pitersonu, i ispričao mu sve o događajima
i otkrićima od prethodne noći. Tom je razrogačio oči kad je shvatio da se ne šalim.
Vajolet i Efraima već sam bio obavestio o svemu; bili su bezmerno zaprepašćeni i
poželeli su da razmisle čitav dan pre no što odluče šta da preduzmu.
Bilo je prijatno nedeljno popodne, pa smo Tom i ja prešli Hadson, stigli do
Hobokena, a onda produžili do Inesinog letnjikovca. Iznenada me je snažno
obuzela jedna misao, kad sam ugledao to srećno i ljupko boravište, u kome je
blagodareći združenom trudu Ines, Nensi, i četvoro ili petoro od ukupno osam
malih Foksovih, rasla vinova loza, ukrasno grmlje, i neko pozno cveće živih boja,
čak i u to poodmaklo doba godine. Nensi je bila ispred kuće, poželela mi je
dobrodošlicu i rekla mi da se odmah popnem na sprat i udobno se smestim sa
svojim prijateljem u Inesinom salonu.
To je zaista bio dan za prepričavanje novosti, i poveravanje. Jer ponovo sam
plesačici ispričao čitavu Martinu povest, i upitao je da li bi, ako to postane
neophodno, nakratko mogla da ukaže kvekerki svoje gostoprimstvo i pruži joj
zaštitu.
„Dakako da bih“, rekla je odlučnim glasom, ,,a ako se gospodin Kavert usudi da
kroči ovamo protivno volji te mlade žene, Nensi i ja ćemo mu prirediti takvu
dobrodošlicu da će nas pamtiti godinama.“
Rekao sam Ines da će možda biti potrebno da je zamolim da tako i učini; i da
ću je, ako tako bude, na vreme upozoriti. Odgovorila mi je da ne treba da oklevam
da je pozovem u pomoć; i da traži priliku za svoju malu osvetu Kavertu zbog
namera koje je gajio spram njene ušteđevine.

101
 Činilo se da će donekle biti onako kako sam očekivao kad je Ines došla kod
Kaverta, pre mnogo meseci. Promućurna Špankinja je iz ko zna kog razloga
postala sumnjičava, pa je sačekala nekoliko meseci da kupi deonice koje je Kavert
preporučio, i za koje se zanimao Feris, a onda još i nekoliko nedelja; posle toga,
imala je zadovoljstvo da u novinama pročita kako je čitava građevina, deonice i
čitava silna kompanija gospodina Peperiča Ferisa načisto propala – i kako su
srećno njeni dolari izmakli takvoj sudbini.
Možete biti uvereni da je živahna Špankinja imala u venama dovoljno vatre da
promišljeni plan kojim je trebalo da bude prevarena preokrene u svoju korist,
gotovo isto toliko koliko i da ga uspešno sprovede u delo. Jer nije moglo biti
nikakve sumnje u to da je reč o promišljenom planu.
Čak se i gospodin Ficmor Smajd našao na udaru nezadovoljstva energične
devojke. I tako ga je, prilikom njegove sledeće posete, Ines dočekala rečima toliko
žestokim i vatrenim da je taj prefinjeni i suzdržani čovek poželeo da stavi prste u
uši i utekne što brže može. To što je dobio otpravnicu, međutim, za mene je
predstavljalo posebno zadovoljstvo; ni na koji način nije mi nedostajalo njegovo
prisustvo u Inesinom domu kad bih joj otišao u posetu; smatrao sam da je u takvim
slučajevima bolje društvo koje čini dvoje ljudi, a ne troje.
Kad smo se vratili u Njujork, zamolio sam za uslugu i Toma Pitersona; jer imao
sam gotov plan. Tom je obećao da će za mene učiniti bilo šta, od izbacivanja
Kaverta kroz prozor do držanja svetiljke nad mojom glavom dok mu budem pisao
poziv na dvoboj.
Kad je Marta, te noći, pod mojom pratnjom, u skladu sa zahtevom koji je iznela
u svojoj poruci, izašla iz Kavertove kuće – on je, srećom, u to vreme bio u svojoj
sobi – osetio sam da bi za nju možda bilo bolje da se više ne vraća. Umakla je iz
doma tog gada, i zašto bi se ponovo stavljala pod njegovu vlast?
Predložio sam to pred porodičnim savetom u punom sastavu: i bilo je
prihvaćeno s odobravanjem, sve dok sama Marta nije rekla ne. Rekla je da ima
nameru da ode, ali ne te večeri. Znala je, takođe, da će morati da ode kradomice:
jer Kavert se u punoj meri odlikovao usplahirenošću i sumnjičavošću čoveka
opterećenog osećajem krivice. Dodatni razlog ogledao se u tome što su postojale
različite stvari i nekoliko važnih dokumenata koje je želela da ponese sa sobom,
kad konačno odluči da ode.

102
 Jer Kavert nije bio jedini lukav učesnik u toj igri. Tokom prethodna tri dana,
Viglsvort i mlada kvekerka načinili su nekoliko majstorskih poteza i, koliko sam
ja poznavao advokata, učinilo mi se, kad sam saznao za te poteze, da će ga
verovatno uzdrmati. Njihova prednost ogledala se pre svega u tome što on nije
znao za njihovo delanje. Nije ni pomišljao taj nitkov, dok je ležao prikovan za
postelju, da ta devojka, koju on vidi kao svoju bespomoćnu žrtvu, i koju je taj
ogavni nasilnik želeo da pretvori u svoju žrtvu u dvostrukom smislu, da ona tiho,
uz neprocenjivo dragocenu pomoć njegovog činovnika, koji je o njegovim
poslovima znao više nego bilo ko drugi – da ona, dakle, tiho potkopava tlo pod
njegovim nogama.
Advokatova politika sastojala se od toga da polagano preuzme imetak koji je
preostao iza Martinog oca, i s kojim je trebalo postupiti onako kako je bilo
naznačeno u testamentu; taj imetak, prema Kavertovom planu, trebalo je
postojanim delanjem, iz godine u godinu, pretvoriti u papirnu vrednost, kao što
su državne menice, potvrde o ulaganjima, i tako dalje. I upravo je istrajni i
tajanstveni tok takvog delovanja probudio prve Viglsvortove sumnje; znao je da
imanje pripada Marti, da počiva na valjanim i pouzdanim početnim ulaganjima;
kao i da prodaja neretko donosi gubitak, te da se naredna kupovina ostvaruje bez
ikakvog dobitka. Što se Marte tiče, ona o vođenju poslova nije znala ništa, pa je bez
ikakvih saznanja o tome zbog čega i zašto, potpisivala gotovo svaki papir koji bi joj
Kavert poturio.
Najbolji i najznačajniji potez ogledao se u tome što je Viglsvort iskoristio svoju
upućenost u Kavertove poslove da bi Marti dao uputstva i opise dokumenata –
njeno ime bilo je upisano u svakom u kome je bilo potrebno ime, i neporecivo su
pripadali njoj. Otkrila je gde ih u kući drži advokat, i bila spremna da ih se
domogne, kad joj se bude ukazala prilika, i da ih odnese. Jedna žena i jedan
advokatski pisar, nisu li bili vispreni?
O svemu ovome raspravljano je na porodičnom savetu, i zaključeno je da više
nema vremena za gubljenje. Moglo se desiti da Kavert otkrije planove koji se
polagano razvijaju i ugrožavaju njegove podle mahinacije, i da upotrebi svoje
pravničke trikove kojima bi nas onemogućio. Zaključili smo, dakle, da bi Marta
trebalo da ode iz njegove kuće, zauvek, naredne noći. Vajolet i Efraim bili su voljni
da joj pruže utočište; no zaključili smo da je ipak bolje da prihvati Inesinu ponudu,
koju sam već spomenuo, i kojoj sam obećao da ću je unapred obavestiti. Ta pitanja

103
su razmotrena i zaključena za vrlo kratko vreme jer je trebalo da se Marta vrati
kući u devet sati. Dok sam je pratio nazad, rekao sam joj da se nadam da se neće
obeshrabriti, i da me neće izneveriti, u zakazano vreme, za koje smo zajedno
odredili ponoćni sat, radi veće bezbednosti. Ta junačna devojka rekla mi je da će,
ako bude živa, sve biti onako kako smo planirali, osim ako nam planove ne osujeti
nešto što bi bilo izvan njene moći.
Te sam noći nemirno spavao zbog brige za Martinu sudbinu; u polusnu sam
sanjao ubistvo u kome su njen i moj roditelj odigrali tako tužnu ulogu. Zaboravio
sam da napomenem da Marta još nije bila saznala da sam sin žrtve njenog oca.
Zadužio sam Efraima i Vajolet da joj to obazrivo saopšte. Znao sam da Viglsvort
to neće moći da učini.
Jedna od prvih stvari za koje sam se postarao, sledećeg prepodneva, bilo je da
Ines pošaljem poruku po poverljivom glasniku, da bih potom pozvao Toma
Pitersona, čiju sam pomoć iskoristio na način koji ću vam otkriti kasnije.
Upitao sam Natanijela da li bi mogao da mi pomogne da te noći otmem
princezu iz ruku zlog čudovišta. Taj mladi gospodin odgovorio mi je da je spreman
da učini sve što dolikuje pravom muškarcu. On je zaista voleo sve što ima ukus
pustolovine, posebno ako je išlo na moju odgovornost.
Verovatno bih imao izvesne dvojbe kad je reč o otmici Marte, da nisam bio tako
uveren da se lukavstvu lukavstvom mora odgovoriti; i da bi Kavert, ako bi se suočio
s bilo kakvim otvorenim i preuranjenim otporom, najverovatnije uspeo da nas sve
nadmudri. Ali sam osećao da ćemo, kad se budemo našli na sigurnom, i kad Marta
bude imala uza se sve spomenute vredne dokumente i menice, moći da stupimo s
njim u okršaj. Osim toga, raspolagao sam i s više dokumenata, kao i s listom
potvrda, kojima sam mogao da dokažem, ako zatreba, temeljitost i istinitost moje
priče. Sve te stvari predao mi je Viglsvort one večeri kad smo imali onaj značajan
razgovor.
Jadni starac! Popeo sam se na sprat da ga na trenutak vidim. Ležao je na svom
uzanom krevetu, ne progovarajući ni reč, izgledao je trošno, izmršaveo kao skelet,
ali i dalje spokojnog izraza lica. U sebi sam mu rekao zbogom, pošto sam sumnjao
da ću ga ikad više videti živog.

104
 POGLAVLJE SEDAMNAESTO

Pokušaj bekstva i ono što se tokom njega desilo.

Stigao je i zakazani čas, i ja sam bio spreman – spreman i rešen da pobedim!

Martino lice je, video sam to pod svetlošću lampe u prolazu, imalo boju pepela, ali
o njenoj odluci nije moglo biti nedoumica, s obzirom na čvrstinu pogleda u njenim
očima. Njene stisnute usne, kao i čitav njen izraz lica, bili su tako neobični da su
joj davali izgled kakav na njoj nikada ranije nisam video Da li je moguće da je ta
nežna devojka, kvekerka, sve vreme nosila u sebi takve sastojke duha i
preduzimljivosti? Bilo je sasvim izvesno da ja nju ranije nisam shvatao na pravi
način.
Nat je pohitao ka nama, s obližnjeg ugla, gde nas je do tog trenutka čekao. S
njim je bio i njegov pas Džek, i bili su, uz svu aktivnost, i mirniji no što je bilo
uobičajeno.
„Gospodin Piterson i ja pripremili smo vam čamac“, reče Nat, ,,i uskoro ćemo
vas prevesti na drugu stranu.“
Što se veslanja tiče, ako bi zatrebalo, mogao sam i ja da pomognem, blagodareći
iskustvu koje većina njujorških dečaka stekne na dokovima i obalama.
Nat nam reče da je gotovo bio digao ruke od nas, i da je bio na rubu odluke da
ode. Pretpostavio je da se pojavila neka nepredviđena prepreka te da je Martin beg
bio odložen za neki pogodniji trenutak.
Martin zavežljaj: predao sam ga Natu uz naglašeno upozorenje na to koliko je
važan.
Žurno smo koračali ulicama, Marta me je držala podruku, premda joj oslonac
nije bio preterano potreban; jer ta se hrabra devojka u kritičnim zbivanjima, kako
mi je kasnije rekla, osećala potpuno sposobnom da odigra svoju ulogu, čak i ako
bi došlo do ozbiljnijih nevolja, i čak i ako bi ostala bez moje podrške.

105
 Jedini razlog za moju uznemirenost predstavljao je Nat, zato što je nosio paket
koji je Marta ponela. Strahovao sam da bi naši hitri koraci, s izvesnim kretnjama
koje se nisu mogle izbeći, u našem držanju, udruženi s tim paketom, mogli da
izazovu sumnju stražara. Isprva sam pomišljao da predložim Natu da korača na
izvesnom rastojanju iza nas; no pošto nismo tačno znali gde se nalazi dok uz koji
je, kako nas je obavestio, bio privezan čamac; i zaista, dok smo išli iz jedne ulice u
drugu, i žurno skretali na uglovima, bez utvrđenog plana – jedina druga
mogućnost bila je ta da se držimo zajedno i tako upropastimo svoje izglede za
uspeh.
„Kuda tako žurno, susedi?“ zaorilo nam se u ušima, u trenutku kad je jedan
stražar iskoračio iz dovratka bakalnice pored koje smo upravo prolazili.
Pogledao sam ga u oči što sam hladnokrvnije mogao, i upitao ga zbog čega nas
zaustavlja na takav način.
„Nemojte da se vređate“, reče, „samo pokušavam da vršim svoju dužnost.“
,,A kakve veze vaša dužnost ima s nama?“
„Možda nikakve, a onda, opet, možda i ima nekakve“, glasio je njegov odgovor.
Pokušao sam da prikrijem svoju razdraženost što sam bolje mogao, kad je
Marta, vođena ženskim instinktom, tiho prozborila:
„Prijatelju, ne ometaj nas; uzmi ovaj šiling i osveži se kafom, a nas pusti da
mirno odemo svojim putem.“
Martin blagi glas, koji ju je učinio tako drugačijom od onoga što je noćni čuvar
očekivao, delovao je na njega možda i ubedljivije nego novčić, pa je rekao kako nije
mislio ništa loše, ali je morao da budno obavlja svoju dužnost.
Pohitali smo kao i ranije, i već smo bili sasvim blizu reke, kad su nas iznenada
zaustavila, s leđa, dvojica stražara; jedan od njih čvrsto mi je položio ruku na rame.
„Kud ste tako zapucali, po ovoj pomrčini?“ rekao je ledenim glasom.
Njegov ton nije mi se nimalo dopao. Ako se po čovekovom glasu može naslutiti
išta o njegovim namerama, ovaj prikan bio je sasvim drugačiji od onog čijoj smo
revnosti izmakli nekoliko minuta ranije. Osim toga, bilo ih je dvojica, a u takvom
slučaju, sitna velikodušnost nije mogla biti od koristi.
„Šta nosiš u tom zavežljaju?“ upitao je Neta.
Osetih kako je Marti ruka lako zadrhtala, ali njen odgovor bio je razgovetan.

106
 „Mladić nosi odeću i još neke stvari, koje pripadaju meni.“
„Jesi li sigurna da ti oduvek pripadaju?“ reče on.
„Savršeno sigurna“, reče Marta, sa samouverenošću ništa manjom od one koju
je pokazivao njen propitivač.
,,A kako se zoveš?“ usledilo je novo pitanje.
Marta ne odgovori; usledila je tišina koja je meni delovala vrlo neprijatno.
„To sad nije nimalo važno“, rekoh, ,,i morate joj dopustiti da ne odgovori na
vaše pitanje.“
„Nema ničeg lošeg u tome kad čestit čovek, ili žena, kaže kako se zove“, reče on,
oštro zagledan u Martino lice.
Podnela je njegov pogled ne trepnuvši, ali i dalje nije progovarala.
„Dame ne vole da se predstavljaju nepoznatim ljudima, koliko god oni bili
čestiti i uljudni“, rekoh, nemoćan da kažem išta pametnije, „ali ja ću vam rado dati
svoju adresu.“
Uzeo je paket iz Netovih ruku, premda je taj mladi gospodin pokazao znake
ratobornosti, i u prvi mah odbio da ga preda, rekavši da namerava da ga zadrži sve
dok ga ne zatraži neko ko za to ima propisno ovlašćenje. Ja sam mu, međutim,
rukom dao znak da se ne suprotstavlja, pošto sam pretpostavio da policajac želi da
vidi ima li tu ičega što bi mu omogućilo da zaključi da li su njegove sumnje bile
opravdane, ili nisu.
Zavežljaj je bio zapakovan na brzinu, pa prvi utisak koji je ostavljao nije bio
povoljan za nas. Izgleda, međutim, da je ovom bilo dovoljno to što se uverio da u
njemu nema teških predmeta; pošto ga je nekoliko trenutaka odmerio u rukama,
vratio ga je Natanijelu. Mladić ga ljutito ote iz njegovih ruku i uputi mu
namrgođen pogled koji bi najbolje pristajao kakvoj tragediji. Čuvar, međutim, ne
obrati nimalo pažnje na srditog junošu.
„Ostanite tu još malo“, reče on. Potom odstupi nekoliko koraka u stranu, i stade
da se nešto dogovara sa svojim ortakom.
Osetili smo da ne bi bilo bezbedno da se ponašamo ikako drugačije od onoga
što nam je bilo nametnuto. Marta i ja, prigušenim glasom, počesmo da
raspravljamo o tome kakva je mogućnost da ih potkupimo, ili da to pokušamo; u
tome je, međutim, bilo više opasnosti nego izgleda na uspeh; stoga smo odbacili

107
takvo rešenje. Tada onaj koji nam se prvi obratio koraknu unazad, tihi gospodin
je rešio da sve prepusti ovom drugom:
„Vi ste verovatno vrlo čestiti ljudi“, reče on, ,,i ispravni koliko i ja sam. Ali
smatram da bi bilo najbolje da pođete sa mnom do policijske stanice u susednom
bloku; mislim da nećete morati da se zadržite duže od nekoliko minuta. Ili se bar
nadam.“
Počeh da mu prigovaram, no on je bio odlučan. Nije nam bilo preostalo ništa
drugo do da sledimo njegova naređenja.
Čak i u tom trenutku, premda su okolnosti bile takve da bi predstavljale
iskušenje i za kakvog odlučnog muškarca, nisam na Martinom licu video nikakve
znake panike ili uznemirenosti. Malo se jače pribila uz mene, ali je izgledala
pribrano i hodala samopouzdano kao i do tada.
Gospodin Nat, međutim, ni u kom slučaju to što se zbivalo nije prihvatio tako
filozofski. Odbio je da pođe, i činilo se da bi moglo da dođe do nereda; jer su se
policajci strogo okrenuli ka njemu, i jedan od njih dvojice je podigao ruku. Džek
je zarežao i dlake na vratu su mu se nakostrešile. Još koji tren, i verovatno bi došlo
do tuče; jer kad bi Natu proključala krv, kao i Džeku, bili su u stanju da stupe u
okršaj i s aždajom Svetog Đorđa.
,,Hej“, reče Marta, pa priđe momku, stade između njega i pozornika, i položi
mu ruku na rame, „nećeš valjda sad da nas ostaviš, kad nam je tvoja pomoć
najpotrebnija.“
To je bilo dovoljno. Naslućena bura bila je stišana. Nat podiže paket s pločnika
na koji ga je bio spustio, stavi ga pod mišku, zviznu psu da pođe za njim, pa bez
ijedne reči krenu dalje, oborenog pogleda, da s nama podeli sudbinu.
Brzo smo prevalili put do policijske stanice, ušli na prednji ulaz, prošli do
stražnje prostorije, i tamo ostali da čekamo svoje tamničare.
Dvojica ili trojica napola usnulih ljudi sedeli su na drvenoj klupi u toj prostoriji.
Jedan od njih ustade i uljudno prinese stolicu Marti, te ona sede. Ja sam ostao da
stojim, oslonjen na naslon obližnje stolice, a Džek se, očito svestan da je tako nešto
sada sasvim moguće, opruži po podu celom dužinom, i udobno se smesti s glavom
među prednjim šapama.

108
 POGLAVLJE OSAMNAESTO

U kome je ispripovedan kraj tenzija – i ono što se posle zbilo.

Koliko god da su takva pustolovina i takve okolnosti za Martu bile nešto sasvim
novo, ona je sve to junački podnela. Nikad do tada nisam video tako zadivljujuće
držanje jedne žene; i od tog trenutka, moja privrženost – jer takvo osećanje već se
bilo ukorenilo u meni – postala je prožeta divljenjem i poštovanjem koje ju je
pretvorilo u pravu ljubav. Pre toga, taj osećaj bio je možda više sazdan od sažaljenja
i saosećanja zbog nepravdi kojima je bila izložena; ali je držanje koje ju je krasilo
tokom tih zbivanja dokazalo da je vredna dubljeg poštovanja i toplijeg prijateljstva.
Da, upravo dok smo čekali u toj neveseloj policijskoj prostoriji, prvi put mi je u
svesti sinuo jednostavan način da jednim potezom presečem taj čvor; ili bar da
otklonim najveći deo poteškoća i tako doprinesem raspletu Martinog okršaja s
Kavertom. Osećao sam, znao sam, da bih takvu devojku mogao da volim. Zapravo,
osećao sam da je volim, već tada; i da je moje osećanje nepobitno i stvarno, i
potpuno lišeno nezdravog zanosa – osećanje koje sam veličao kao najbolje i jedino
istinsko osećanje koje bi trebalo da dovede do braka.
U sećanju sam se vratio – mada smo čekali tek nekoliko minuta, misao brzo
putuje kroz prostor i vreme – vratio sam se na onu devojčicu u prizemlju, pre
mnogo godina. Video sam pred sobom taj prizor – blagorodnu zaštitnicu s onom
jednostavnom kapom, i glatku kosu očešljanu na razdeljak. Pomislio sam na svog
negdanjeg drugara, Bildžigsa. Dobra gospođa – ah! Kako je nežno oprala onu
musavu glavu, dok sam ja držao veliku posudu s mlakom vodom; kako mi je od
otvorene rane bezmalo pozlilo, iako je ona koja mi je pomogla da uvedem Bildžigsa
kazala kako i nije toliko strašna, pa se nasmejala i dodala da tu ima mnogo krvi, ali
da nije opasno. Kako se ta dama osvrnula unaokolo i, pošto joj ništa drugo nije
bilo pri ruci, uzela onu čuvenu maramicu, tako veliku, tako mirišljavu, načinjenu
od tako divnog belog platna, i njome sakrila Bildžigsovu frenološku dramu od
ljubopitljivih pogleda. A kako je tek mala Marta potom ušla i uredno svezala čvor,

109
nežnim prstima, sve strahujući da bi mogla da ozledi ranu. Nije li čak i time
pokazala unutrašnju snagu i čvrstinu svoje prirode? Nije li izvesno da bi se bezmalo
svaka devojčica prestravila i usplahireno ustuknula?
I tako je, u tom polupritvoru, u neizvesnosti noći koja je bila pred nama, ljubav
Džeka Engla bila sudbinski određena.
Posle nekoliko minuta, čovek koji nas je doveo tu, došao je i zatražio zavežljaj.
Hteo je da ga odnese.
„Na to moram da uložim prigovor“, reče Marta, okrenuvši se ka njemu, „jer ne
znam imate li prava na tako nešto.“
S Martom se nije moglo kao s dečkićem Natom, i policajac je to osetio.
„Onda neka momak unese stvari“, reče on, ,,a vi svi uđite ovamo.“
Krenusmo za njim u susednu prostoriju. Tamo je za malim drvenim stolom
sedeo zapovednik kvarta. Čim sam ga ugledao, osetih olakšanje; jer bio je to stari
poznanik Efraima Fostera, a osim toga, on i ja smo se dobro poznavali. Premda
stariji od mene, bio je još mlad čovek, i mnogo meseci proveli smo učeći u državnoj
školi.
„Gle, Džek Engl“, uzviknuo je, podigavši pogled; potom se okrenuo prema
čoveku koji nas je uveo. „Eh, Džonse, badava si se trudio. Ovi ljudi sigurno nemaju
ništa s tim slučajem.“
„Pa sad, ako ih vi poznajete“, odgovori Džons, „to je svakako dovoljno. „
Uljudnim tonom, ali bez ispoljavanja bilo kakve zlovolje ili razočaranja,
policajac nas je zamolio za izvinjenje, rekao nam da će nam kapetan ispričati zbog
čega mu je bilo toliko stalo, i izašao iz prostorije.
Moj školski drug predusretljivo ustade, i gurnu svoju stolicu prema Marti, pa
mi reče kako je u tom kraju bilo podosta ozbiljnih krađa – te da je, prema
obaveštenjima koja su sakupili policajci, pretpostavljao da će se te noći dogoditi
još drskija pljačka – u koju je trebalo da bude umešana jedna žena. Obaveštenja
koja su imali nisu bila dovoljno precizna da bi ih usmerila ka mogućoj meti pljačke,
kao ni prema lopovima; no bili su na oprezu većem od uobičajenog. Pod takvim
okolnostima, slučajno smo naleteli na jednog od najrevnosnijih policajaca.
Kapetan je izrazio nadu da ćemo imati dovoljno razumevanja da pređemo preko
te neprijatnosti.

110
 Martino sada već veselo lice uverilo ga je da nije počinjena velika šteta. Uistinu,
već je i samo to lice bilo dovoljno kao potvrda čestitosti u svakoj policijskoj stanici
u zemlji. Postojani mladi čovek za kakvog je moj prijatelj imao razloga (nadam se)
da me smatra, na temelju svega što je znao o mojim prošlim danima, uz samo jedan
pogled na rečeno lice, bio je dovoljan da u njemu odagna sve sumnje koje bi se
ticale nas. Jer premda smo bili oslobođeni svih ozbiljnijih sumnji, postojalo je
nešto za šta se moglo pretpostaviti da bi s obzirom na doba noći, ili pre jutra,
trebalo rasvetliti, kad je reč o mom hitanju ulicama s jednom ženom, jednim
zavežljajem, jednim momčićem, i jednim psom.
Kapetan, međutim, nijednom rečju nije zatražio bilo kakvo objašnjenje. A pošto
po mom mišljenju stvarne okolnosti nije bilo prikladno obelodaniti, poželeo sam
mu laku noć, i onda smo otišli.
Ubrzo smo stigli do mola na kom nas je Tom Piterson spremno čekao. Natov
čamac bio je netaknut; pomogao sam Marti da se ukrca, i položio svoj kaput na
sedište kako bi sela. Džek je uskočio pošto se Nat ukrcao, a onda nas je Tom
odgurnuo s doka, i tako smo zaplovili.
Tada sam osetio stvarno olakšanje. Učinilo mi se da smo slobodni od
Kavertovih neposrednih spletki, u svakom slučaju. Mogao je da spletkari do mile
volje, ali nas njegovo prisustvo i zvuk njegovog glasa više nisu mogli da uznemire.
Martu su, takođe, obuzela slična osećanja. Bila je dovoljno propatila u
Kavertovoj kući, posle smrti njegove žene; i pored toga što su je njena
prostodušnost i duhovna krepkost štitili od stvari koje bi za obične devojke
predstavljale preteška iskušenja. Tokom proteklih nekoliko nedelja, u njenoj se
svesti ukorenila postojana odbojnost prema advokatu. Njena osećanja prema
njemu, dok je njegova žena bila živa, mogla su se prevashodno nazvati
ravnodušnošću. Nije osećala naročitu netrpeljivost; ali nije mu bila ni privržena,
već je prema njemu gajila sasvim uobičajeno poštovanje. Nakon skorašnjih
događaja, sasvim razumljivo, nije više mogla da ostane nepristrasna. U njenoj
prirodi bilo je dosta jakih poriva; a to je bilo usmereno, svakako ne na blagonaklon
način, prema njenom pravnom savetniku i donedavnom staratelju.
Veslali smo rekom; ja s jedne strane, Tom s druge, dok je Nat bio krmanoš.
Džek je bio na pramcu, uzdignute njuške, sasvim kao ukrasna figura na našem
malenom plovilu. Marta je gledala ka nebu, i očito uživala u čitavom prizoru. Mada

111
nije bilo meseca, zvezde su jarko sijale. Sveži južni povetarac prijatno je dopirao iz
pravca Nerouza; voda je blagim talasima zapljuskivala naš brodić; i sve u svemu
bilo je to utešnih i okrepljujućih pola časa, nakon hitnje zbog Martinog bekstva, i
zadržavanja u policijskoj stanici.
Na sredini reke prestali smo da veslamo na nekoliko minuta, kako bismo još
malo uživali u prizoru. Duge gradske obale bile su potpuno tihe i mirne; na
različitim delovima reke lagano su se kretale dve ili tri jedrilice s belim jedrima
nalik na goleme rečne duhove; nije bilo zvuka koji bi mogao narušiti tišinu.
Obala Hobokena takođe je bila pusta i mirna. Dok smo joj se primicali, tek izašli
mesec sinuo je iza jednog oblaka i polio svetlom šumovite obale, vodu, i sve ostalo.
Delovalo je to kao dobro znamenje, i zaista nismo mogli a da ga tako ne doživimo.
Reka, koja je u svom daljem toku do maločas izgledala kao mračan put prepun
sumnji, odjednom je zasvetlucala; jedra jedrilica ponovo su izgledala kao
ovozemaljske stvari; a tamne senke zaobljenih visova Vikavkena dobile su različite
sive i tamnozelene prelive. S ratnog broda ukotvljenog kod Kasi Gardena oglasiše
se zvona koja su označavala vreme, i začuše se duboki tonovi sata.
Zakoračismo na obalu, obodrena duha i prožeti svežom krvlju koja je u nama
budila polet obnovljenog života, i nade, i delanja. Tom i Nat privezaše čamac, pa
ovaj drugi ponovo uze svoj zavežljaj, dok je prvi ostao da sačeka naš povratak.
Džek je kao mahnit trčao tamo-amo.
Poduža šetnja dovela nas je, nimalo umorne, do Inesine kolibe. Bila je budna i
čekala nas je. Poljubila je Martu u obraz i izrazila joj toplu dobrodošlicu. Neprilike
i pustolovine kroz koje smo te noći prošli bile su okončane, u svakom slučaju; jer,
mada smo Tom i ja morali još da odveslamo natrag, i mada nam je za to vreme
bilo prijatno, jedva da smo za to vreme išta progovorili, a još manje videli bilo šta
vredno pomena. Tek što sam legao u postelju, začuo sam kako se po kući kreće
Efraim, koji je bio ranoranilac.

112
 POGLAVLJE DEVETNAESTO

Časovi provedeni na jednom starom njujorškom groblju; na kome sam naveden na

istraživanje i meditaciju.

U prvom poglavlju mog životopisa, govoreći o Viglsvortu, spomenuo sam

melanholičan izgled starosti, oronule i izbledele, koji se često može videti u
Njujorku – ostareli ostaci negdanjeg dostojanstva i krepkosti – pohabana odeća,
izgubljen i izgladneo izgled, samotnički život, u doba kad iščeznu ili nas napuste
sva bogatstva i sav rod. Takve misli prirodno su mi se vratile u svest dok sam s
ostarelim stanodavcem izlazio iz iznajmljene kočije i prolazio kroz kapiju Crkve
Svetog Trojstva, da odam poslednju počast jadnom Viglsvortu koji je, po skupoj
ceni, imao tu jednu ali ogromnu želju da bude sahranjen kraj svoje majke. Jer
njegova je porodica, posebno s majčine strane, bila izuzetno ugledna, bez obzira
na oskudicu u koju je taj stari čovek bio zapao.
Neka stari činovnik počiva u miru, u toj grobnici usred buke i vreve moćnog
grada koji ga okružuje sa svih strana! Jer bio je to dobar čovek i, od početka do
samog kraja, bio mi je odan prijatelj. Često ga zamišljam, čak i sada kad je vreme
zamaglilo obrise njegovog lika – često ga zamišljam kako se vukući noge kreće – s
usnama koje kriju bezuba usta; sa sedom, slabom kosom, povijenih ramena, s
naočarima, i u onoj iznošenoj toploj odeći. Još jednom ću reći, neka počiva u miru
na tom časnom groblju.
Razvijena svest našeg doba stvorila je prostrana i s dobrim ukusom uređena
groblja, na prikladnoj udaljenosti od gradske vreve; elegantno i dostojanstveno
groblje Grinvud, neprevaziđeno možda i na čitavom svetu po svojoj devičanskoj i
prigodno trezvenoj lepoti; pa onda raznolike i pošumljene padine groblja
Evergrins; zatim uzvišena i klasična jednostavnost Sajpres Hilsa. A propisi o
zdravstvenoj zaštiti stavili su ukope unutar teritorije grada izvan zakona, uz
propisanu kaznu koja je dovoljno visoka da bi bila delotvorna, izuzev u
slučajevima, kakvih povremeno ima i dan-danas, kad postoji nečija snažna želja da

113
bude sahranjen na mestu osveštanom sećanjima na prošlost i prisustvom predaka;
uz podrazumevanu mogućnost da se plati kazna.
Ipak, nekoliko starih grobalja smeštenih u najgušće naseljenim delovima grada,
pričaju svoju priču; i to veoma vrednu. Prilikom Viglsvortovog skromnog
pogreba, kad su svi otišli i kad sam ostao sam, proveo sam ostatak tog prijatnog,
zlaćanog prepodneva, jednog od najlepših dana u našoj američkoj jeseni, u laganoj
šetnji grobljem Crkve Svetog Trojstva. Osećao sam da sam u prigodnom
raspoloženju, ozbiljan, ali bez duboke tuge; koračao sam s jednog mesta na drugo,
i povremeno prepisivao nadgrobne natpise. Visoka, vlažna trava doticala mi je lice.
Iznad mene je bila šuma, osenčena smeđom bojom, sa stablima čije se korenje
hranilo raspadanjem ljudskih tela.
Na najbližem spomeniku stajao je sledeći natpis:

DŽEJMS M. BOLDVIN,
star 22 godine
Ranjen na jezeru Šamplejn

Po datumu njegovog ranjavanja, kao i njegove smrti, jer oba bejahu upisana na
spomeniku, saznao sam da je smrt nastupila približno godinu dana posle
ranjavanja. Tu je, dakle, ležao jedan od odanih sinova Republike – odan do smrti.
Da li mu je – bio sam u tim trenucima raspoložen za razmišljanje – smrt teško
pala? Da li je pred njim stajala svetla budućnost? Dvadeset dve: i meni je bilo toliko
godina – i na pomisao o smrti instinktivno sam se stresao!
Jer osećao sam da mi život, takav kakav je u stvarnosti, da mi na sve strane
otvara nove radosti i zadovoljstva. Bio sam srećan zbog svojih prijatelja – srećan
što imam Efraima i Vajolet i Toma i Martu i Ines – svakog od njih! Bio sam srećan
što živim u tom velelepnom Njujorku, u kome je čovek koji ne zna šta da radi i
nema čemu da se raduje, najvećma sam za to kriv.
Uistinu, mladom čoveku život je sladak. U njemu je takvo mnoštvo bremenitih
i bogatih izvora radosti, i ogromne žudnje i stremljenja! Zdravlje i neokaljan duh
njegova su podrazumevana obaveza. On bez razmišljanja uči da voli –
veličanstvena privilegija mladosti! Na temeljima delića svojih iskustava, on gradi

114
predivne zamisli, i pun samopouzdanja teži budućnosti u kojoj će ih ostvariti. I
tako čvrsto veruje u te buduće godine.
Nije li, možda, takav bio i duh mladog čoveka na čijem sam grobu upravo
sedeo? Pokrov i kovčeg za njega? Avaj, tako je bilo suđeno. Tokom bezmalo godinu
dana u krvi mu je plamtela groznica, razdirali su ga snažni bolovi, a onda je
nastupilo olakšanje nestanka.
U severnom delu tog starog groblja pronašao sam grobove dvoje roditelja,
rođenih Njujorčana, s mnogobrojnom decom. Desilo se da je čitav taj lanac,
neprekinut, dospeo tu. Po datumima sam video da su umrli u različitim periodima,
ali da su svi na kraju završili tu, neki od njih nesumnjivo i s vrlo udaljenih mesta, i
tu su nastavili da trunu, ali svi na okupu.
Ljudska duša je kao golubica koja je izletela iz arke, i odletela daleko, s namerom
da se nigde ne odmori pre no što ponovo stigne do tačke s koje je krenula. Zbog
čega li je priroda u ljude usadila težnju da umru tamo gde su se rodili? Postoji li
neka tanana spona među hiljadu duhovnih i fizičkih suština koje čine ljudsko biće,
i izvora iz kojih one potiču?
Na još jednom natpisu na koji sam naišao na ovom groblju stajalo je:

EDVARD MARŠAL
Umro 1704.

Kamen je bio nizak i neravan. Reči kao da su bile izbrisane od duga vremena, a
potom ponovo ispisane nekom prijateljskom rukom. 1704! U vreme kad ispisujem
ove reči, od tada je proteklo više od sto pedeset godina. Kad je reč o pripadnicima
pokolenja koja su tada živela, moguće je da niko od njih više nije u životu. A kakvi
su se tek događaji odigrali, od tog vremena! Izrasla je čitava jedna nacija slobodnih
ljudi, nadmašivši sve do tada postojeće svojom srećom, valjanom upravom, i
istinskom veličanstvenošću. Čak i ona zvezda s Korzike koja je kao svetlucavi
fantom proletela svetom, sada leži u grobu, istina velelepnom i smeštenom u
veseloj francuskoj prestonici, ali nimalo toplijem od onog koji je pokriven ovom
potamnelom i od vremena nagrizenom pločom.

115
 Blizu zida koji groblje odvaja od Ulice Rektor, zastadoh kraj groba jednog
čoveka koji je, u svoje vreme, posejao seme iz koga je niklo i dobro i zlo.

Nadgrobni kamen priča ovakvu priču:

U SPOMEN NA
ALEKSANDERA HAMILTONA

„Opština Crkve Svetog Trojstva podiže ovaj spomenik u znak poštovanja prema
nepokolebljivom rodoljubu, neustrašivom vojniku, premudrom državniku, čijim će se
darovima i vrlinama diviti zahvalno potomstvo, i onda kada ovaj mermer već odavno
bude pretvoren u prah.“

Okolnosti Hamiltonove smrti, koja ga je zadesila dvanaestog jula 1804. godine,

odveć su dobro poznate. Bilo mu je četrdeset sedam godina. Na dan njegovog
pogreba, Gradsko veće, pripadnici milicije, sveštenstvo, sudstvo, kao i, Društvo
Sinsinatija, i mnoštvo građana, okupili su se u Park Plejsu, i dok je u grudima
mnogih među njima plamtela želja za osvetom, u svečanoj povorci krenuli su niz
Brodvej do Crkve Svetog Trojstva, gde se guverner Moris popeo na podijum,
uspravio, i izgovorio posmrtni govor. Bol Hamiltonove porodice, koja je bila
prisutna, kao da je delovao zarazno; sve su oči bile vlažne od suza. Ovde mogu da
dodam i to da sam jednom ili dvaput u životu kasnije sreo udovicu tog pokojnika
– damu čije je ostarelo telo neprestano zaokupljeno činjenjem ljubaznih i
dobronamernih dela.
Nešto bliže Brodveju uzdizao se široki, četvrtasti, jednostavan i elegantan
mauzolej, na čijoj ploči je pisalo:

MOJOJ MAJCI:
„Jer će zatrubiti i mrtvi će ustati.“

116
 Lep epitaf, i ujedno odraz najlepšeg poriva! U zabačenom uglu groblja stajao je
polurazrušeni spomenik, s rasutim ciglama, delom natkriljen grubim borovim
daskama. No pročitajmo istoriju koja je ispisana na njemu:

U spomen na kapetana DŽEJMSA LORENSA, oficira Američke mornarice, koji

pogibe prvog dana juna 1813, u 32. godini života, u okršaju fregata Česapik i Šenon.****
Istakao se u mnogim prilikama, ali naročito kao zapovednik ratnog broda Hornet, tako
što je zarobio i potopio britanski ratni brod Pikok, nakon očajničkog napada koji je
trajao četrnaest minuta. Njegova hrabrost u borbi mogla se meriti samo s njegovom
skromnošću u pobedi, i njegovom velikodušnošću prema poraženima. U ličnom
živom, bio je širokogrud i mio džentlmen, toliko ugledan da je čitava nacija oplakala
njegovu smrt – a neprijatelj se u odavanju poštovanja takmičio s njegovim
sunarodnicima.

(Na drugoj strani)

Onaj čiji su zemni ostaci ovde pogrebeni, poslednjim dahom svojim iskazao je
privrženost otadžbini... Ni mahnitost bitke – ni bol smrtonosne rane – ni užas
neminovne smrti – nisu pokorili njegov viteški duh. Poslednje reči bile su mu: Ne
predajte brod!

[Lorensovi ostaci kasnije su premešteni iz tog zabačenog ugla, i sada počivaju u

novom i prikladnom grobu, blizu Brodveja, s leve strane donje kapije. Navedeni
natpis prenet je doslovno; a stubovi na uglovima nove grobnice napravljeni su od
topa koji je tamo stajao.]
Lorens! hrabri ideal za nekog poput mene – za sve mlade ljude Amerike! –
kakav mora da je bio dan kad je isplovio iz bostonske luke, i kad su srca njegovih
sunarodnika snažno kucala, uverena u pobedu. Kakav mora da je bio trenutak
kada je, pogođen neprijateljskom vatrom – obavijen dimom i obliven krvlju – dok
su oko njega sa svih strana odjekivali zvuci pokolja – bio zbačen s palube, savladan
ali ne i pokoren – njegova poslednja misao, njegov poslednji uzdah, bili su
posvećeni njegovoj zemlji! Pošto su velikodušni pobednici odneli njegovo telo u
Halifaks, prema njemu se postupalo s onim svedočanstvima izuzetnih vrlina kakva
su dolikovala njegovoj izuzetnoj hrabrosti, i prirodi ljudi koji nikad ne škrtare u

117
svom divljenju istinskom rodoljublju. Nije, međutim, njegova voljena republika
mogla dugo da čuva ostatke milog joj sina, tako prikladnog za uzor njenoj ostaloj
deci. Njegovo telo preneto je u Njujork, i tu su ga sahranili. Ni njegovi najbolji
prijatelji pritom nisu plakali. Srca im nisu bila tužna, već radosna. Zastava za koju
je dao život prekrivala je njegov kovčeg – on je bio položen u rodnu grudu, koja se
diči time što je odgajila tako hrabre branioce kao što je on.
Spavaj mirno, hrabri mornaru! I neka se ne misli da je odviše smelo to što će
mnogi američki mladić, kad prođe pokraj tvog pepela, poželeti da nadmaši tvoju
odanost Rodnoj Zemlji.
Sve više zaokupljen tim istraživanjem, još satima sam hodao po tom drevnom
mestu. Od vremena naseljavanja našeg ostrva, korišćeno je isključivo u religijske
svrhe. Pre 1696. godine tu se nalazila samo jedna episkopalna crkva; stajala je, do
1740. godine i vremena pobune robova, kada je bila spaljena, na Fortu, danas
jednom od omiljenih izletišta, u Bateriju; 1737. bila je proširena, a 1776. izgorela
je u velikom požaru koji je uništio hiljadu kuća, ubrzo nakon bitke u Bruklinu,
kada je grad pao u ruke Britanaca.
Godine 1788, kada se zemlja donekle povratila od revolucije, Crkva Svetog
Trojstva bila je ponovo sagrađena, ovoga puta s površinom od nekih sedamsto
kvadratnih metara – što je za ono vreme bila izuzetna veličina. Međutim, ogroman
imetak crkvene opštine, kao i ogroman napredak grada, ohrabrio je gradske oce –
bilo je to pre ne tako mnogo godina – da sruše zgradu koja još nije bila tako stara,
i podignu skupu i veličanstvenu građevinu koja zasigurno predstavlja jedno od
ponajboljih arhitektonskih dela u Novom svetu.
Dok sam sledio svoja razmišljanja, prošlo je podne i polako se primakla druga
polovina dana; bilo je vreme da okončam šetnju, i krenem kući. Smestio sam u
džep olovku i komad papira po kome sam pisao, potom još jednom lagano
pogledao unaokolo, pa se ponovo zaputio prema gradu, da obnovim zanimanje za
događaje koji su me odnedavno toliko zaokupili.
A tamo na modernoj raskrsnici ulica, kako je samo vrveo život, i kako je
razdragano prolazio duž tog prostora prepunog upozorenja na neizbežan kraj.
Kako je vesela bila gomila koja je hodala ulicama! Čuo se opušten smeh, i živ
razgovor – te grupe lepo odevenih mladih ljudi – ti razdragani dečaci na povratku

118
iz škole – službenici koji su se vraćali kući s posla – i čitavo mnoštvo različitih
obličja ženske lepote i elegancije.

Zapitao sam se da li je moguće da ti kovčezi, dva metra ispod mesta na kome

sam stajao, čuvaju u sebi pepeo istih ovakvih mladih ljudi pod čijom su se odećom,
tokom njihovih života, krile iste brige – i školaraca i prelepih žena; jer i takvi su
bili tu sahranjeni, zajedno sa starima i bolesnima.
Ali tekla je dalje ta široka svetla struja, neometana sumornim mislima; i bilo je
u njoj više filozofije nego u sentimentalnim razmišljanjima kakva je čitalac upravo
pročitao.

119
 POGLAVLJE DVADESETO

Provodim veče čitajući rukopis.

Od Kaverta ni reči. Da li je ta tišina bila preteća? Kako god bilo, Marta je bila
izvan domašaja njegove moći; a u našem posedu bila je ona najvažnija
dragocenost.
Efraimu je tokom dana stigao glas iz Hobokena. Tamo je sve išlo glatko.
Natanijel je svratio na putu kući, da kaže kako je kancelarija, ako izuzmemo njega
i psa, potpuno prazna, i da toga dana nije od svog gazde dobio nikakav glas niti
nalog.
Nije mi se previše dopadao taj mir, jer sam strepeo od Kavertove lukavosti i
pomišljao da tu postoji nešto čega još nisam svestan. Razmišljanjem sam,
međutim, uverio sebe da je za nas sada najbolje da se pritajimo i sačekamo da
neprijatelj napravi prvi potez.
Bilo je još rano kad sam se te noći vratio u sobu, i postavio svetiljku na sto. Bio
sam pod veoma snažnim utiskom događaja iz proteklih nekoliko dana, kao i svog
razmišljanja na groblju Crkve Svetog Trojstva. Iz fioke u koju sam ga bio smestio,
izvukao sam rukopis oca mlade kvekerke; jer sam osećao da sam raspoložen za
čitanje.
Kad sam uzeo koverat, i otvorio ga, u njemu sam pronašao rukopis napisan u
žurbi i počesto nečitkim rukopisom, očito pod uticajem uzbuđenja. Bio je ispisan
na čvrstom i krutom papiru koji je godinama korišćen, a i dalje je bio savršeno
očuvan.
Sasvim je izvesno da me je rukopis izuzetno zanimao, i da sam osećao duboku
naklonost prema nesrećnom gospodinu koji ga je stavio na papir. Vreme je već
bilo izbledelo svako ogorčenje koje sam možda mogao osećati prema njemu; stoga
mi je njegova priča delovala više kao nešto što sam mogao pročitati u kakvoj knjizi.

120
Ton pripovesti je mračan, no s obzirom na okolnosti, tako nešto se moglo i
očekivati.
PRIPOVEST MARTINOG OCA

Ko god bio, ti u čije bi ruke mogla dopasti ova nevesela priča – oh, nadam se da
će je pročitati i moja kći, i pustiti suzu za svojim roditeljem – ko god da si, kći,
prijatelj, ili neznanac, ja evo počinjem svoju povest, napisanu u tamnici, da nekako
prebrodim teške sate i ostavim mogućnost za neznatno zaveštanje saosećanja za
sebe, jer osećam da moram.
Osvrni se oko sebe i pogledaj prelepu zemlju, slobodni vazduh, nebo, polja i
ulice – ljude koji se roje u svim pravcima. Reći ćeš da je sve to sasvim obično; da
nije vredno nijedne pomisli, kao što sam i ja nekad smatrao. Više, međutim, nisam
tog mišljenja. Sada mi sve te stvari deluju kao nešto najlepše na svetu. Biti
slobodan, ići kud god poželiš – gledati slobodu – biti oslobođen briga – a pod tim
podrazumevam da ti duša ne bude pritisnuta bremenom užasnog gneva ili
sramote; da ti se nad glavom ne nadvija strašna kazna – o, kakva je to sreća.
Sreća! Avaj, kakve sve besmislice ljudi proglašavaju za sreću.
Sreća: u tamnici sam, i možda me čeka smrt; a ja zapisujem svoja razmišljanja
o sreći.
Postoji li, odista nešto što je pravo uživanje u životu? Da li dospevamo na ovaj
svet samo zato da se mučimo i tugujemo – da jedemo, pijemo i rađamo decu – da
se razbolimo i umremo? Da li u tom svetu, u čovekovom srcu, ne sijaju zraci sunca
i ne cvetaju pupoljci, kao u spoljašnjem svetu? A ljubav, i ambicija, i um i bogatstvo
– izvori iz kojih u mladosti očekujemo da nam budućnost donese veliki deo te
sreće – kad stignu njihovi plodovi, zar s njima ne stiže i razočaranje?
Voleo bih da je Đavo u rajskom vrtu bio primoran da kaže mladom čoveku šta
je to što vodi do sreće. Sasvim je očigledno da u ovo današnje vreme, stremljenja
kojima su ljudi posvećeni s toliko žara – svuda oko nas – ne dosežu do nje.
Bogatstvom se ne može kupiti. Novine svakog meseca donose priče o pojedincima,
koji su neporecivo uspešni u svom finansijskom poslovanju, a neki od njih su još i
mladi i zdravi i usred onog što siromašni smatraju savršenim blagostanjem, a opet
dižu ruku na sebe. Uspešan lovac na status i položaj nije srećan – ili bar nije to
zahvaljujući svojoj uspešnosti. Najumniji učenjaci neretko su najsetniji ljudi na

121
svetu. Lepota tuguje i kopni isto kao i um skriven iza običnog lica. Otmena haljina
često prikriva bolesnu dušu – a ukrasi na kakvoj lepoj kočiji mogu biti tek kitnjasto
ruho jada.
Među prezaposlenim i vrednim ljudima preovladava opšte odsustvo sreće.
Deluje razumljivo da onaj čije je postojanje neprekidna borba za izbavljanje od
gladi ropskim i teškim radom – ima u životu malo vedrih dana. No ni onom čiji je
rad delotvoran, nije mnogo bolje. Mehaničar, orač, književni poslenik – svakom
od njih uskraćeno je prijatno iskustvo uživanja u zalogaju do koga nam je toliko
stalo, ali koga nikad ne uspevamo da se domognemo. Pritom ne mislim na
svakidašnja udovoljavanja vlastitim prohtevima, koja su sasvim uobičajena – već
na ostvarivanje, svejedno kad, onog stanja u kome čovek može da kaže sebi:
osećam savršeno blaženstvo, i nemam nezadovoljenih želja.
Da li ja to filozofiram među ovim izrovašenim zidovima? Vidite li kako su mi
se opažanja izoštrila? A to zaista jeste uteha, u ovom stanju, razmišljati o tome kako
je jadan ovaj svet.
No ja ne bih bio jadan kad bih s duše skinuo ovo breme, i ponovo se domogao
slobode. Sad kad sam blizu kraja života, ponovo umem da sagledam njegovu
lepotu; o, kako je jeftina i obična ta lepota! Biti slobodan, i ne biti zločinac!
Jer upravo sam uklonio najveću prepreku koja je stajala između mene i sreće;
bila je to moja preka narav. Sad više nije takva; osećam da i kad bih poživeo sto
godina, bilo bi to sto godina bez gneva ili osvete.
Kako su razularene, kako su nepovezane moje misli. S kojim pravom
spominjem stotinu godina? Da li ću poživeti i pedeset dana?
Preka narav razvijala se u meni od rođenja. Moje dečaštvo bilo je mahnito i
neobuzdano; moj dom nije zasluživao da se tako nazove; nisam imao dom. Mada
su roditelji dovoljno brinuli o meni i mnogo trošili na mene, gotovo bez ikakvih
ograničenja, a ipak mi nisu dali ono što nam je od roditelja najpotrebnije – dobar
primer, dobar savet i istinski dom. Bio sam u internatu, gotovo od početka, daleko
u unutrašnjosti.
Jer imao sam tako naglu narav; i mati mi je bila razdražljiva, posluga to nije
mogla da podnese. A otac, ah, on se nije petljao s takvim stvarima, i nije hteo ni da
čuje za njih. Nije li on plaćao sve troškove? I zar to nije bilo sasvim dovoljno? Osim
toga, trebalo je da nasledim njegov imetak; to je moralo da mi bude dovoljno. Bilo

122
je previše da očekujem da oduzima sebi vreme posvećujući se mom obrazovanju,
i oblikovanju moje ličnosti. Čak i majčina smrt, koja me je zadesila u vreme kad
sam bio tak napola odrastao dečak, nije nimalo promenila njegov odnos prema
meni.
Takvi su oni koje svet naziva dobrim roditeljima; oni svoju decu ne tuku, niti
ih izgladnjuju. Pritom im još i ostavljaju imanja, a šta još detetu može da bude
potrebno osim novca?
Kad sam izrastao u mladića, bio sam grub, svadljiv i pustopašan. Silovita narav
već me je bila uvalila u mnoge nevolje; nijedna od njih, međutim, nije bila dovoljno
ozbiljna da bi mi donela veliki nauk koji mi je bio potreban. Od njih mi je, zapravo,
narav postala još nepodnošljivija; jer uvek sam na kraju odnosio pobedu.
Jedan zrak sunca obasjao je moj život, i na neko vreme učinio me krotkijim.
Ljubav je pripitomila moju grubost. Ona je i sama bila smerno i spokojno biće –
ona koju sam voleo; i njen uticaj doneo je i meni ponešto od takvih svojstava. Bila
je iz kvekerske porodice; i možda je upravo ta krotkost na koju je bila navikla u
moje slobodno i neobuzdano ponašanje unela nešto novo, nešto po njenom ukusu.
Jer moja su osećanja bila uzvraćena, iskreno i predano. Nije imala prilike da vidi
najgora izdanja moje prirode. Samo njeno prisustvo bilo je utešno i umirujuće. Jer
nikad se nisam pretvarao. Uvek sam se ponašao onako kako sam osećao; a da su
iskrsle drugačije okolnosti, čak ni svest o tome s kakvim bi neodobravanjem ona
gledala na to, ne bi mogla da obuzda moju buntovnu narav.
Mog oca je u to vreme spopala bolest, koja je posle nekoliko nedelja proglašena
neizlečivom. Nisam ga žalio; a i zašto bih? Pred smrt me je pozvao sebi i, u
poslednji čas, dao mi dobar savet. Kakav savet – kakve reči! Nesumnjivo je da su
bile veoma dragocene – te reči; no ipak su to bile samo reči. Kad drvo izraste, s
iskrivljenim stablom, i kad su mu grane već oblikovane, ima li smisla stati pred
njega i izreći mu propoved s valjanim savetima? Da li će mu to ispraviti stablo, ili
kvrgave grane?
Proteklo je nekoliko meseci posle očeve smrti, i ja sam za to vreme uspeo da se
oženim i skrasim. O, behu to moji najsrećniji dani. Suze mi teku niz lice dok ovo
pišem. I to nisu gorke suze. Vreme na koje me podsećaju, jedini je zrak čiste
svetlosti u mojoj oblacima premreženoj prošlosti. A taj prelepi – taj produženi
medeni mesec – koji mi i sad daruje isceljujuću svežinu, možda je bio i najlepši

123
deo svega toga! On osvetljava moju ćeliju. I unosi dah čarolije čak i među ove tužne
i sumorne zidove.
Brak nam je blagosloven i detetom, dobili smo lepu kćer. Neka je blagoslovena
i ona, u svom životu, delom onog blagoslova koji je donela nama. Neka bude živa
i zdrava, i kad se osvrne na ove tužne dane, i kad joj niz obraze poteku suze za
zlosrećnim ocem, ah, možda će joj tada priča o mom životu nešto značiti.
Ovaj spis sam započeo turobnim razmišljanjima o sreći. No pošto su turobna, i
prikladna mom trenutnom položaju, gotovo da sam sklon da ih izbrišem.
Sećanje na dvanaest meseci nakon venčanja dovoljno je da opovrgne svakog ko
bi rekao da na svetu ne postoji sreća. Moj dobri duh je u to vreme delovao bez
prestanka. O, kako će brzo uslediti udar groma!
Poznavao sam jednog čoveka mojih godina, ali siromašnog i izdržljivog, još od
našeg zajedničkog dečaštva, i vremena kad sam boravio u internatu. Po mnogo
čemu bio mi je prijatelj, ali čak i dok smo bili dečaci često smo se svađali, pošto je
odbijao da se pokori mojoj dominantnoj prirodi. Pripadao je takozvanoj običnoj
klasi, a pošto sam ja bio imućan, možda nas je upravo to kasnije razdvojilo. Jer
često sam ga sretao u gradu u koji je i sam dospeo, i počeo da zarađuje za život,
sirotinjski. Nepismen, vredan, i oženjen običnom i prilično lenjom ženom, nije se
previše unesrećio kad mu je žena umrla a on ostao udovac s malenim sinom.
Sama zla sreća stavila mi je na put tog čoveka. Težak život učinio ga je
zlovoljnim isto onoliko koliko sam ja bio prek. Živeo je u jednom delu uboge
građevine blizu mog skupog prebivališta; i različite okolnosti udružile su se da nas
dvojicu spoje. Ranije nisam razmišljao o tome; ali sada nešto razmišljam, uprkos
malim prijateljskim uslugama koje mi je ranije činio, da je među nama dvojicom
oduvek postojalo seme netrpeljivosti. Stavljao je zlobne primedbe na račun mog
izgleda i ponašanja. Mislio je da ja zbog vulgarne gordosti ne želim da priznam da
smo ranije bili bliski. Pogrešio je kad je reč o razlogu, mada mu je zaključak bio
ispravan.
Bio sam sklopio ugovor o izvesnim dogradnjama i prepravkama na svom
imanju, a tog čoveka zaposlio je preduzetnik, kao jednog od radnika. Bio sam
odviše ponosan da bih išta rekao o tome; ali mi je njegovo prisustvo izuzetno
smetalo. On je pak na ružan način koristio svoj položaj u odnosu na mene; i često

124
sam bivao svestan njegovih poruga i grubih šala, dok bih prolazio, praćen
prigušenim smehom radnika.
Bila je to sitnica, moglo bi se učiniti; i zaista jeste. Ali je taj čovek, za mene, bio
Judejac koji sedi na vratima carevim; živa poruga mom ponosu.
Jednom prilikom kada me je hladnokrvno i otvoreno izvređao, zakleo sam mu
se da ću ga, ako bude ponovio svoje ni na koji način neizazvane ispade, sravniti sa
zemljom.
Nasmejao se izazivački ali nije izustio ni reč. Bio sam svestan, sve vreme, da sam
ispao slabić pred ljudima kojima smo bili okruženi; i to je uvećalo moj gnev.
Nekoliko dana kasnije – o, kletog li časa! – prošao sam kroz deo kuće koji se
gradio, zajedno sa šefom, dajući uputstva i slušajući objašnjenja o planiranom
poslu. Razgovor je bio okončan i upravo sam se spremao da odem, kad sam začuo
pakosnu primedbu jednog od tih ljudi na moj račun – na račun mog ponosa, pa
čak i nekih svojstava moje ličnosti. Šef je, nažalost, već bio otišao; mada su svi
radnici bili tu. Potisnuo sam gnev, koji je odjednom počeo da navire; čak sam se i
okrenuo da odem. Na putu ka izlazu morao sam da prođem pored svog
neprijatelja.
Uživao je u svojoj pobedi i, baš dok sam prolazio kraj njega, on je hladnokrvno
i smišljeno izgovorio reči koje su bile teže od svih koje je do tada izrekao; i uputio
ih je neposredno meni s očiglednom namerom da me ponizi.
Krv mi je već plamtela u venama; i potpuno sam pomahnitao. Teško mi je da se
jasno prisetim šta se zbilo. Mislim da sam već bio sišao nekoliko stepenika ispod
mesta gde je on stajao; bes je, međutim, u tom trenutku bio prejak. Okrenuo sam
se, jurnuo prema njemu, i u sumanutom besu oteo mu malj kojim je dotad radio,
a onda ga njime udario po temenu!
Ruka mi je bila abnormalno precizna od luđačke žestine koja me je obuzela.
Udarac je bio smrtonosan. Srušio se kao klada, a ja sam ostao da stojim, sada kao
ubica!
Narednih nekoliko sati proteklo mi je kao u jezivom i zbrkanom košmaru. Bio
sam kao u nekom polusnu. Osećao sam otupelost i sećam se da sam bez prestanka
otvarao i zatvarao oči. Nisam se pomerio s mesta, tokom tih užasnih trenutaka,
dok su trajali povici, i unezverenost i strava tokom pola sata nakon ubistva. Stajao
sam i gledao u telo tog nesrećnika, i razmišljao, sasvim čudnovato, o nama dvojici

125
iz vremena kad smo bili dečaci; kad smo često odlazili na pecanje, i plivanje, i
gađanje iz puške. Sećao sam se usluga koje mi je učinio, i toga koliko je bio hrabar
dečak, i kako me u to vreme ni u jednoj nevolji nije ostavio na cedilu, već je ostajao
čelično postojan. U svest su mi se vratili čak i sitni događaji iz našeg života na selu;
naše prijateljstvo – plotovi koje smo preskakali – voćnjaci – obale – stari trošni
splav – prutovi od orahovine koji su nam služili kao štapovi za pecanje.
Da li je moguće da sam sada postao ubica tog dečaka? Čak su i pomisli na moj
vlastiti položaj i na moju ženu i dete, pomenutim sećanjima bile odgurnute u
stranu; lagano su bujale i plutale tokovima mojih misli.
Nekakav divljački, očajnički krik – i sad mi odzvanja u ušima! – trgao me je iz
sanjarenja. O, kakav stravičan krik; beše to agonija žene skrhanog srca – duše
smrvljene u prah, jednim udarcem!
Tiho je izgovorila moje ime – prošaputala ga je nežno i s ljubavlju. Njeno
užasnuto lice, orošeno prestravljenim znojem, okrenulo se ka meni; onako
klonula, čežnjivo je pokušala da dotakne moj oznojeni lik. Podigao sam je,
pritisnuo joj na usne dug i čvrst poljubac, a onda predao njeno obamrlo telo onima
koji su je odneli u postelju, u kojoj je ostala dva puta po dvadeset sati, nesvesna
života i jada. A zatim je to nesrećno, duševno stvorenje usahnulo kao što u
hladnom sumraku uvene cvet, tiho, i bez ikakvog jadanja.
Nisam ni pokušao da pobegnem, a mislim da nisam rekao ni reč policajcima
koji su me odveli u zatvor. Činilo se da mi se kroz svest širi užasna praznina;
hladna, hladna kao led, bez pokušaja bilo kakvog delanja, bez cilja, i bez topline.
Ako ništa drugo, bar nije bilo bolno – u tom otupelom umrtvljenom osećaju koji
mi je pritiskao um.
Jedan jedini sat! A kako mi je promenio život.
Niko se prema meni nije poneo grubo, ni u gomili koja se brzo okupila na licu
mesta, niti iko od policajaca. Neki od radnika dali su istinite izjave o drskosti
nesrećnika koga sam ubio, i o tome kako je zločin bio počinjen u iznenadnom,
trenutnom nastupu besa. Predstavili su događaj što je moguće povoljnije po mene;
uz to su i izgled i preveliki jad moje nesrećne žene, dodatno izazvali saosećanje
prema meni. Suze su potekle niz mnoge od tih ogrubelih obraza, i može biti da je
mnoga tiha molitva izrečena za unesrećenog mladog čoveka čiji je život zamračen
sudbinom još strašnijom od one koja je zadesila jadnu žrtvu.

126
 I tako, nađoh se u zatvoru, kao ubica.
Nisam osećao preduboku žalost zbog smrti svoje žene; smrt je, znao sam to, u
njenom slučaju bila manji jad nego život. Ah! Nije li tako bilo i sa mnom?
Zakon, koji je često okrutan u slučajevima manjih prestupa, retko je takav kad
je reč o onim velikim. Prema meni su se u tamnici ponašali pošteno i časno. Nije
mi bio uskraćen nijedan oproštaj koji je u tim okolnostima bio moguć. Postoji
jedna vrsta plemenitog sažaljenja koja često obuzima tamničare i službenike
zakona, prema jadničcima koji im bivaju povereni, na putu ka oštroj kazni –
sažaljenje, lepo i dostojanstveno, koje otkriva dobro u njima. To saosećanje koje
sam sve vreme mogao da iskusim, popravljalo je moje mišljenje o ljudskom rodu.
Kad je protekla prva čemerna, otupljujuća noć, sledećeg jutra, kad me je dan
zatekao ovde gde pišem ove reči, bio sam promenjen čovek. Osećao sam se
pribrano, i nije me pritiskao nijedan od onih strahova koji su se u mom tadašnjem
položaju mogli smatrati sasvim prirodnim. U isti mah, bio sam sasvim svestan
situacije. Sve mi je bilo jasno, i potpuno sam razumeo svaki detalj. Zločin,
zakonsku kaznu, nesrećnu žrtvu, svoju porodicu, nedopustivu nasilnost svoje
negdanje prirode, prizor ubistva i sva zbivanja oko toga, i sve ono što mi je najviše
išlo u prilog – sve mi je to bilo sasvim sređeno u mislima. Svoju negdanju prirodu,
kažem; jer sada sam na nju gledao kao na nešto što pripada nekom odvojenom
postojanju. Znao sam da mi ta narav, pod bilo kakvim mogućim okolnostima, više
ne pripada. Zmija je odbacila svoju košuljicu.
Pravnog zastupnika koga sam ranije unajmio, bio sam odabrao među
nekolicinom čija sam imena preturio po glavi, pa sam poslao po njega. Njegovo
držanje u vreme kad sam ga prvi put unajmio uverilo me je da je to čestit čovek.
Na moju veliku žalost, ispostavilo se da je otišao na daleki put. Vest o tome doneo
mi je advokat koji je nekoliko godina ranije, kako mi reče, služio kao pripravnik u
kancelariji odsutnog advokata. Zar ne bi onda bilo razborito unajmiti tog čoveka,
makar za neke od sitnijih radnji, pitao sam se. Lik mu je bezbojan; ali je kveker, i
ta činjenica ga preporučuje.
Unajmio sam čoveka, čije ime je Kavert, da se postara za dostojnu sahranu moje
nesrećne žrtve, i dao sam mu pisano ovlašćenje, i pravo da raspolaže mojim
imetkom, za tu svrhu, i još nekoliko drugih.

127
 Mnogi moji sati ispunjeni su staranjem za moje ovozemaljske poslove; jer u
meni se rodila pomisao, koja je narasla gotovo do pune izvesnosti, da umirem!
Prijatelji kojima sam pomenuo taj strah pokušavaju da ga odagnaju govoreći da je
on posledica mojih sumornih razmišljanja; i da takva zastranjenja često padnu na
um ljudima pritisnutim teškim jadom. Ne odgovaram im, ali svejedno osećam
izvesnost smrti. I to mi nije nimalo bolno.
[Sledi belina u tekstu, rukopis se nastavlja na narednoj stranici.]
Moj testament napisan je uredno i potanko. Najveći deo imetka ostavljam
svojoj kćeri, a jedan značajan deo, brižljivo obezbeđen, detetu moje žrtve.
Kavert mi dolazi svakodnevno. Predano me savetuje da se pripremim za
suđenje, da uposlim najboljeg branioca, i tako dalje. Gotovo da me otvoreno
prezire kad mu odgovaram da je sve to sasvim nepotrebno.
Čudan je stvor – taj, ni star ni mlad advokat; ne znam šta da mislim o njemu.
Sve u svemu, ipak, odlučio sam da mu poklonim poverenje; i sada je temeljno
upućen u moje namere i poslove. A posebno sam podstaknut time da se s njim
sprijateljim jer njegova žena, koja je znatno starija od njega, inače blaga i dobra
osoba, ako takve vrline uopšte postoje na svetu, ispoljava najnežniju naklonost
prema mojoj kćeri, o kojoj je pristala da se stara. Ona nema dece, pa se prema mom
bespomoćnom čedu odnosi s majčinskom privrženošću.
* * * Taj dan se bliži. Obavio sam sve pripreme, i sada sam mirniji nego ikad
otkako sam dospeo u ovu tamnicu. Padne li mi na um još nešto, dopisaću; ako ne,
neka svako ko čita ovu mračnu priču zna da osećam, dok ovo pišem, veću
pribranost i spokoj no što sam osećao tokom svog uobičajenog života, izuzmemo
li dane koje sam proveo u braku. Nema nikakve sumnje da umirem.
Moja malena kći; neka nebesa zaštite njeno nezaštićeno detinjstvo. Neka mi se
Bog smiluje, i neka i dalje osećam ovaj utešni spokoj, do samog kraja.
[Sledi poveća belina; pasus nakon nje očito je napisala neka druga ruka, u drugo
vreme.]
Molitva koju je u završnim redovima izrekao moj dragi i nesrećni prijatelj nije
bila uzaludna. Sačuvao je svoj mir, i njegove slutnje bejahu na čudan način
potvrđene. Nije dočekao dan predviđen za suđenje; upravo toga dana položen je u
grob. Meni je poverio povest koju je napisao, i namenio svojoj kćeri, ako poživi, a
bio je uveren da hoće, i da će odrasti i postati žena.

128
 [Ostatak rukopisa, koji zauzima nekoliko stranica, ispisanih istom onom
rukom koja je ispisala poslednji pasus, sastoji se od različitih napomena, pravnih
podataka, i religioznih saveta; ništa od toga ne bi moglo biti zanimljivo čitaocu.]

129
 POGLAVLJE DVADESET I PRVO

Koje govori o ponašanju gospodina Koverta kad se našao sateran u tesnac.

Prevareni advokat – lisica uhvaćena u klopku u trenutku kad je bila uverena da

je vešto postavila klopke drugima! Nije to bio prijatan prizor, no ja ću ga verno
prikazati, pošto je, kako ću kasnije na svoje zadovoljstvo saznati, sve izašlo na
svetlost dana.
Kavert nije znao za Martin odlazak, sve do ranog jutra; no tada je njegova
sumnjičava duša istog časa zaključila da nešto nije u redu – i to vrlo ozbiljno. Marta
nikad nije tako odlazila iz kuće; a i kuda je to mogla da ode, a da ne obavesti njega?
Bilo mu je rđavo i pre toga, pa mu je postalo dvostruko rđavo; instinktivno se
odgegao do mesta za koje je do tada verovao da je bezbedno skrovište za njegov
dragoceni plen – verovao je, a ipak ga je obuzeo neki neodređeni strah.
Bedna, prebledela ništarijo! Bilo je nečeg u tom električnom udaru očajanja i
unezverene sebičnosti, sadržanom u tom prvom trenutku zbunjenosti, što je
predstavljalo osvetu za mnoge nitkovluke koje si počinio, počev od obmanjivanja
onog ubogog tesara.
Dugi život ispunjen lažima i prevarama radi dobitka sevnuo je pred njim kao
udar munje!
I sada, posle svega, biti ovako razotkriven!
Čela orošenog hladnim znojem, drhtavim rukama, advokat je počeo da pretresa
čitavu kuću. Može biti da je negde zaturio dragocena dokumenta, te da su i dalje
tu. Prekopao je sve, uzduž i popreko. Još jednom je sve preturio; a onda je,
odbacivši štap, pošto je namah osetio neprirodnu snagu kako kola njegovim
slabašnim venama, otpočeo temeljnu pretragu prostorije, u svakom njenom delu.
Bio je očajan, zaista. Kakvog je izgleda imao na uspeh?
Svejedno, dovršio je pretragu te prostorije, a onda se na isti način posvetio
sledećoj. A potom još jednoj.

130
 Na kraju se popeo do Martinog stana. Njen nameštaj, i mnoge njene stvari, sve
je bilo tu, kao i ranije; ali je bilo očigledno da je brižljivo načinila izbor onog što joj
je najneophodnije; tih predmeta više nije bilo.
Pozvao je služavku iz kuhinje. Bila je to glupa, slaboumna devojka, jedina
pomoćnica koju je držao. Ona mu nije mogla pružiti nikakvo obaveštenje, pošto
je u trenutku Martinog odlaska čvrsto spavala.

Pozvao je glasnika, i poslao ga meni u kancelariju, da me pozove da dođem

njegovoj kući. Ne samo da nisam bio u kancelariji, nego sam se, kad sam prethodne
večeri stavio šešir na glavu, zarekao da nikad više neću svojevoljno prekoračiti
njegov prag. Dani mog izučavanja prava, osećao sam to, verovatno su se bližili
kraju; i od trenutka pomenutih otkrića, Efraim Foster kao da više nije bio onoliko
tvrdoglav da zamisao o mojoj karijeri istera po svome.
„Na kraju krajeva, Džek“, rekao je tog jutra, „možda sam te malo prebrzo
gurnuo u ovakav život. Neka mi Bog oprosti ako zbog toga izgubiš čestitost!“
Ozbiljno sam ga uverio da ne mogu da odgovaram za sebe, i da već osećam
svrab u vrhovima prstiju.
Kavertov glasnik dobio je nalog da, ako mene ne bude, dovede Viglsvorta, ako
bude moguće, ili, u krajnjem slučaju, mladog Natanijela.
Viglsvort je ležao na samrtnoj postelji; pa se tako desilo da je moj poletni mladi
prijatelj od prethodne noći zviznuo svom psu, hladnokrvno natukao šešir i
zamolio glasnika – kome se obratio sa ,,sine“, mada je ta osoba bila dovoljno stara
da mu bude otac – krene ranije, i prenese gospodinu Kavertu izraze njegove
ljubavi, a da će on ubrzo stići do tog dobrog čoveka.
Natanijel, koji je zaključao vrata, i poneo ključ u ruci, imao je na svom putu
dosta toga što je moglo da mu privuče pažnju. Pre svega ostalog, svratio je do
mene, u skladu s prethodnim dogovorom, i saopštio mi da je dobio poruku da
dođe, i da je krenuo.
,,A kako ja sudim“, rekao je Nat, „iskoristiću priliku i da starog upoznam sa
svojim mišljenjem.“
Upozorio sam da nipošto ne sme da spomene gde se nalazi Marta, bar ne u
ovom trenutku. A da sve drugo može da mu kaže po svojoj volji i nahođenju.

131
 Koračao je veoma opušteno, mada je u svakom trenutku postojala mogućnost
da krene da se trka s Džekom. Bilo je i pozorišnih plakata koje je trebalo pročitati;
iščitao ih je s pomnom pažnjom, od vrha do dna. A bilo je i raznih drugih pojava
na ulici – zanimljiva je bila svaka istimarena i nakićena raga prikačena za čeze ili
fijaker, sve što je bilo vredno makar i najkraćeg opisa. Od svega na svetu, srce tog
dečaka najviše je čeznulo za nečim takvim. Napregao je vid i ispratio konja
pogledom sve dok nije nestao iz vidokruga.
Otkako je malo poodrastao, Natanijel je postao manje ratoboran nego ranije; i
premda mu je i dalje bio dovoljno zanimljiv svaki sukob na koji bi naišao, nije više
osećao onu negdanju neodoljivu želju da se i sam umeša, osim ako ga ne bi
naglašeno pozvali da to učini.
Kad je stigao do kuće gospodina Kaverta, Nat je odbio devojčin zahtev da Džeka
ostavi u dvorištu; rekao je da ako ne prime njegovog prijatelja, onda ni njega,
Natanijela, niko neće ubediti da pređe taj prag.
Pokazan mu je put, i on je ušao u prostoriju u kojoj se našao licem u lice s
Kavertom; pored prozora su stajali Feris i dendi Smajd. Advokat nije uspevao da
obuzda svoju grozničavu nestrpljivost; odmah za prvim glasnikom poslao je
drugog, s pozivom za ta dva dična gospodina.
„Gde je Engl?“ obratio se Kavert dečaku istog trenutka.
„Koliko ja znam“, odgovorio je Nat, „gospodin Engl je u svojoj rezidenciji,
odnosno prebivalištu.“
„Čujem da je Viglsvortu veoma loše – bez izgleda da preživi.“
Nat pognu glavu u stranu.
„Šta se događa u kancelariji?“ nastavi Kavert, oštro zagledan u dečaka.
Mladi gospodin je jednostavno ponovio pitanje
„Da; ko je to dolazio tamo? Zašto Engl nije tamo? Znaš li išta o Marti? Jesi li išta
čuo?“
Usplahireni advokat brzo je nanizao pitanja, a onda seo bez daha.
„Dakle, ovako“, reče Nat, pribrano. „Imam utisak da ste se nasekirali. Marta vas
je napustila, zar ne?“
Kavert ponovo poskoči sa svog mesta, i učini pokret kao da se sprema da
napadne Nata. Pas se nakostreši, i tiho zareža.

132
 „Nije dobro sekirati se“, nastavi Nat. „Znam da je Marta otišla, koliko i vi. I
nikad se više neće vratiti. A znam i da se gospodin Engl više nikad neće vratiti. I
šta ćete reći ako vas sad obavestim da i ja odlazim i da se nikad više neću vratiti?“
„Bilo bi dobro otarasiti se jedne lenje i bezobrazne bitange“, reče Kavert
odlučno; potisnuo je vidljive nasilne porive i pokazao momku put prema vratima;
jer je shvatio da od njega ništa neće saznati.
Nat elegantno spusti ključ na sto i uz podrugljiv naklon krene ka izlazu,
poželevši advokatu da ubuduće s više uspeha rasuđuje o ljudskim naravima, i
izrazivši nadu da će provesti prijatnu noć, čim padne mrak.
O čemu je bilo reči u razgovoru između preostale trojice uglednika, nikada
nisam saznao. Nema nikakve sumnje da su u velikoj meri bili umešani u počinjena
nedela, i da ih je to obavezivalo da jedan drugom ponude pomoć u nevolji.
Ostatak tog dana, i čitavu noć – dok smo svakog trenutka očekivali neki glas od
Kaverta, i pitali se zašto ga nema – oko advokatove kuće vladala je gužva i
užurbanost. Peperič Feris i Smajd ulazili su i izlazili – pa ponovo ulazili i izlazili;
nekoliko puta išli su u duge šetnje gore-dole, od kuće do kancelarije i od kancelarije
do kuće.
Nisu zatražili nikakvu pomoć spolja; nekoliko sitnica koje su kupili bilo im je
ostavljeno ispred vrata, pa ih je Smajd uneo, a iznutra se čuo zvuk zakucavanja
eksera u kutije, i prebacivanja stvari iz prostorije u prostoriju.
Potkraj popodneva na dan nakon Natanijelove posete, isti mladi gospodin,
budući dokon, slučajno je prolazio baš tom ulicom, ispred Kavertove kuće, ali sa
suprotne strane. Pred vratima je čekala kočija, i momak je sasvim razumljivo
zastao da vidi šta bi to trebalo da znači.
Ubrzo je niz stepenice sišao gospodin Kavert, uz Ferisovu pomoć. U kočiju je
ušao sam; Nat je primetio da je kočija puna kofera i vreća s tepisima. Pre no što se
junoša povratio od zaprepašćenja, kočijaš je već bio na svom mestu, i kočija se
povelikom brzinom udaljila. Feris se odlučno popeo uz stepenice, zaključao vrata,
ponovo pritisnuo kvaku radi provere, sišao i proverio i vrata podruma, načas
zastao na stazi ispred kuće i osmotrio čvrsto navučene roletne, a onda se
zamišljeno udaljio.
Nat je izgarao od želje da dokuči kuda je to otišao Kavert; jer je taj pronicljivi
mladić znao da ću i ja svakako silno želeti da to saznam. Obratio se ženi u maloj

133
prodavnici, tu kraj mesta odakle je posmatrao dešavanja. No sve što je ona znala,
uprkos radoznalosti koja ju je nagonila da sve prati, bilo je to da je jedna velika
kočija puna kofera i brižljivo upakovanih predmeta, koja je otišla dva sata ranije,
za svoje odredište imala brod za Olbeni.
Nat je smesta pohitao na dokove u južnom delu grada, s nadom da će dobiti
nova obaveštenja. I mogu reći da Džek nikad nije imao istrajnijeg suparnika u trci
nego u taj prijatni sat na izmaku popodneva.
Bilo je prekasno da stigne na brod. Ugledao je, međutim, kočiju, i smesta
zaustavio kočijaša, koji je svog putnika petnaest minuta ranije ukrcao na parobrod,
i saznao od njega da su sanduci tog napaćenog i izboranog čoveka, koji je delovao
izuzetno uzrujano, i govorio veoma tiho, i silno drhtao, bili označeni ne samo za
Olbeni već i za jedan daleki gradić u Kanadi! A Kaverta je čuo kako jednog od
članova posade pita koliko je dug put do tog mesta – kako se tamo najlakše stiže –
i za koje najkraće vreme.
Da; neprijatelj je časno pobegao, i prepustio nam bojno polje. I koliko god
čudno zvučalo, nikad posle tog odlaska nismo dobili vesti ni od Kaverta niti o
njemu. Nismo saznali čak ni to da li je živ stigao do svog odredišta.
Kad je reč o Peperiču Džarvisu (sic) i Smajdu, oni su nesumnjivo imali dobre
razloge da drže jezik za zubima. Brojnim radoznalcima koji su se raspitivali za
njihovog starog prijatelja nisu udelili nijedno obaveštenje; samo su se zaklinjali da
kao ni bilo ko drugi ni oni ne znaju šta se desilo s beguncem.

134
 POGLAVLJE DVADESET DRUGO

U kome svi zajedno stižemo do kraja puta.

Povest o mojim pustolovinama primiče se svome svršetku. Nemam još mnogo

toga da kažem, pa ću to izreći kratko.
Bilo je sasvim prirodno da ljubav koja se u meni rodila prema mladoj kvekerki
krene tokom kakav je u takvim stvarima uobičajen. A ja ću sve koji su me dovde
pratili poštedeti detalja o patnjama udvaranja. Moja naklonost bila je uzvraćena; i
nekoliko meseci nakon poslednjih opisanih događaja, Vajolet je, na svoje veliko
zadovoljstvo, priredila svadbenu večeru za nekoliko odabranih prijatelja.
Viglsvortova istraga bila je tako temeljna, i on ju je tako celovito bio zabeležio,
s označenim datumom i sveskom i stranicom, i svim drugim pojedinostima, karike
u lancu dokaza koji su potvrđivali verodostojnost Martinih prava, kao i o povesti,
koliko je sa zakonskog aspekta bilo neophodno, o onom što je ispripovedano u
prethodnim poglavljima – o ocu i njegovoj smrti, zajedno s njegovim testamentom
i načinom raspolaganja njegovom imovinom – sve je to bilo vrlo potanko
navedeno, i potkrepljeno pozivanjem na autentične sudske zapisnike, kao i na
druge neporecive podatke, da nismo imali nikakvih poteškoća u nastojanju da sve
okončamo na sopstveno zadovoljstvo.
Marta nije imala bliskih rođaka; a onih nekoliko daljih za koje je čula u vreme
kad je staranje o njoj preuzela gospođa Kavert, koja je po prilici bila sušta
suprotnost svom suprugu – čak su je i oni izgubili iz vida, pa je ostala potpuno
prepuštena toj dami dobrog srca, koja joj je tokom njenih najbespomoćnijih
godina bila najbolji prijatelj i zaštitnik.
I sama sredstva koja je advokat protiv nje upotrebio da bi ostvario svoje opake
namere, na kraju su delovala u našu korist. Tu mislim na pretvaranje velikog dela
Martinog imetka u menice i hartije od vrednosti, što je bilo mnogo podesnije za

135
prenošenje i sakrivanje. Vredni papiri i dokumenta koja smo posedovali, na ranije
opisan način, obezbedili su njenu imovinu.
To što Kavert ničim nije pokušao da osujeti svoju negdanju štićenicu, posle
njenog bekstva, možda i nije neobično. Znao je da ona sada ima odane prijatelje; i
da bi zakonska istraga mogla da donese neizbežna otkrića koja ne bi nužno išla
njemu u korist. Osim toga, to bi po prilici dovelo i do drugih istraga i otkrića,
uključujući i njegove mutne poslove s Ferisom. Da završim priču o njemu, dodaću
i to da iz njegovog dalekog boravišta u Kanadi nikada nismo dobili nikakav glas o
njemu; i bili smo zadovoljni što je tako.
Tokom onih nekoliko dana koje je Marta provela kod nje, Ines je pokazala svu
svoju dobrotu i širokogrudost. Da li je ta dobrota imalo ustuknula, kad je uočila,
ženskom hitrinom, osećanja koja su se rodila između Marte i mene? Ako i jeste, to
nije nimalo promenilo njeno držanje prema mladoj kvekerki: štaviše, Ines je bila
među najveselijima u veselom društvu okupljenom na mojoj svadbenoj večeri. Da
li je gospodin Tomas Piterson utešio tu vrlu devojku plemenitog srca, to ne znam;
ali bilo je očigledno da su se brzo i čvrsto sprijateljili.
Takođe, s primicanjem pozorišne sezone, Ines je bila sve više zauzeta
pripremama za profesionalnu turneju jer takve je angažmane imala. Ta turneja
zaokupila je njeno vreme i pažnju i pokazala se, koliko znam, kao veoma unosna.
Prijateljstvo Toma Pitersona – tog plemenitog i uvek dobrodošlog mladog
čoveka! – stupanjem u brak nisam izgubio. On je veoma zaposlen u svom zanatu
mehaničara, koji mu je veoma prirastao srcu; i postao je neprocenjivo dragocen
vlasnicima velikog preduzeća u kome je zaposlen kao predradnik. To preduzeće
sada je udružilo svoju imovinu s jednom kompanijom koja raspolaže mnogo
većim kapitalom, pa se posao uveliko razvio i usavršio; Tom je napredovao do
pozicije s još većom odgovornošću i većim poverenjem poslodavaca, i s lepom
zaradom koja uz to ide.
Mada mu ta odgovorna dužnost sasvim dobro ispunjava vreme, nedeljom Tom
koristi slobodno vreme za dolaske u kolibu u kojoj smo se – jer sam ja u
međuvremenu prekinuo svaku vezu s pravnom strukom – nas dvoje smestili, malo
podalje od grada – i gde provodimo leto. Neka ti život bude obasjan suncem, Tome
Pitersone, i neka potraje dugo!

136
 Efraim Foster i Vajolet veoma su zadovoljni takvim razvojem događaja; jer,
zaista, njih dvoje nisu skloni tome da se brinu oko tekućih zbivanja, dogod su
zdravi i dobro žive, i dok imaju prilike da se viđaju s prijateljima koji uživaju iste
blagodeti. Kakva divna životna filozofija! I kakva šteta što je nema mnogo više, u
ovom svetu u kome ima mnogo više izmišljenih nego stvarnih nevolja – koliko god
velike bile ove potonje.
Efraim, premda je proteklo mnogo godina od trenutka kad je prvi put uveden
u ovu priču, i dalje je onaj isti. I dalje drži svoju bakalnicu – koja je, kako sam
napomenuo u jednom od ranijih poglavlja, nasledila radnju s mlekom i
kobasicama – i smeje mi se svaki put kad mu predložim da prihvati finansijsku
pomoć, i povuče se iz javnog života. Ne; on to neće učiniti, bar ne za sada, a neće
ni Vajolet. Njih dvoje su veoma zadovoljni; posao im odgovara, a prihod je taman
onoliki koliki im je potreban.
I mada natpis „Nema veresije“ ispisan belim slovima i dalje visi na maloj
ispucaloj zelenoj tabli iznad tezge, Efraim i Vajolet imaju veru u ljude, i to ne
onoliko kao davnih dana, već i malo više. Kad god neka porodica zapadne u
siromaštvo, ili kad su otac ili majka bolesni; ili kad im stigne molba, kao što često
biva, neke bespomoćne udovice, ili supruge čiji muž pije – Efraim se neće
namrgoditi, niti će Vajolet pogledati na drugu stranu. Tada ćutke napune korpu, i
bez namrgođenosti, koja bi narušila plemenitost tog čina. Na taj način njih dvoje
daruju hleb ubogima, u dobroj veri i iz istinskog milosrđa. I mada ničim ne ističu
svoje zasluge, nije li izvesno da će im se jednom sve to vratiti?
Vajolet, po mom mišljenju, postaje sve lepša što se više bliži poznijem srednjem
dobu. I dalje je stamena, snažna, i zdrava kakva je oduvek bila i – što je važnije od
svega i što je trebalo da napišem i ranije! – tokom godina u kojima su trajala
zbivanja ispričana u ovoj pripovesti, podarila je svom mužu i gospodaru dva srčana
dečaka; jednom od njih je sada šest, a drugom tri godine; stariji je dobio ime Džek
Engl Foster. Dolazak na svet tih punačkih i veselih mališana, međutim, kao i pažnja
koju im posvećuju otac i mati, nisu mi oduzeli ni delić pažnje koju ja uživam. A
što se tiče gospodara Džeka, koji mi je oduvek čvrsto privržen, on provodi bezmalo
čitavo leto u našoj kolibi. Radujem se trenutku, nadam se bliskom, kada će mu
društvo u toj kolibi postati brojnije. Taj mladi gospodin povremeno me zadirkuje
na tu temu, i zapitkuje zašto ne požurim da mu obezbedim „malog drugara za
igru“. Ne umem drugačije da mu odgovorim, nego da mu kažem da ću se potruditi;

137
i da mu pouzdano obećam taj poklon u dogledno vreme. Uporni dečačić tada me
pita da li je to vreme već počelo, i ne prihvata drugačiji odgovor od onog sasvim
određenog.
Natanijel je, takođe, zajedno sa svojim četvoronožnim prijateljem, povremeno
među mojim posetiocima. Natu iz dana u dan ide sve bolje, i u mnogo je boljem
položaju od onog koji je imao u Kavertovoj kancelariji. Postaće solidan čovek, taj
Nat, kad dovoljno poodraste.
Kalvin Piterson predano je privržen svojim poslovima, i pritom i dalje
isprobava snagu svojih pluća na skupovima revivalista. Ranije sam napomenuo da
je Kalvin iskreni vernik, na svoj način; a to je više no što bi se moglo reći za mnogu
decu crkve.
Ficmor Smajd i Feris, nakon izvesnog vremena, pokrenuli su posao pod firmom
Feris i kompanija, Brokeri. Poslednje što sam o njima čuo, saznao sam iz jednog
novinskog članka u kome je pisalo da su izvedeni pred sud, pod optužbom jednog
čoveka iz Kalifornije, zbog neke poluprevare. Platili su kaznu, mirno prihvatili
sudijin ukor i nastavili kao i do tada.
Barni i Nensi Foks redovno doprinose povećanju broja stanovnika, svake
godine. Barni je od svojih početaka izrastao u imućnog i značajnog čoveka.
Neizbežan je učesnik izbornih radnji, i poseduje određene prednosti koje obično
ne viđaju u toj visokoj nauci. Priča se čak da će biti kandidovan za veoma značajnu
okružnu službu.
Gospođa Selinji je, gotovo odmah posle Kavertovog iznenadnog odlaska,
otputovala iz zemlje; rekla je da to čini radi preuzimanja nekakvog nasledstva.
Koliko je u tome bilo istine, ne znam. Rebeka je, međutim, otišla s njom, i to je
zauvek raskinulo prijatnu bliskost između Toma Pitersona i lepe Jevrejke.
I premda sve obećava lep život, ugodan i blagorodan – niko ne može znati šta
donosi budućnost; s blagodetima koje mi je donela sudbina, meni i onima koji su
mi ostali prijatelji u vreme kad su mi bili najpotrebniji; blagonaklono raspoložen
prema svetu, sa srcem prepunim zadovoljstva i s džepovima koji ne lepršaju prazni
– DŽEK ENGL ovde završava priču o svom ŽIVOTU i PUSTOLOVINAMA.

138
 Beleška o autoru

Volt Vitman (1819-1892), rođen na Long Ajlandu, odrastao je u Bruklinu, gde

će provesti najveći deo života. U jedanaestoj godini napustio je formalno
školovanje, i potom promenio veći broj zanimanja: pored ostalog bio je i štampar,
i putujući učitelj, ali se najduže zadržao u novinarstvu, kao saradnik i urednik
velikog broja časopisa i dnevnih listova. Iskustvo putovanja po graničnim
oblastima Sjedinjenih Država, udruženo s Vitmanovom sklonošću prema
književnosti transcendentalizma, dovelo je do nastanka prvog izdanja zbirke Vlati
trave, sačinjenog od dvanaest pesama. U prvi mah gotovo neprimećeno, ovo delo
će u svakom od devet izdanja, koliko ih je izašlo za piščeva života, biti proširivano
novim pesmama i sve snažnije potvrđivati svoj nesamerljivo veliki značaj u
nastajanju moderne američke književnosti. Tokom Građanskog rata služio je kao
dobrovoljac u vojnim bolnicama i radio kao dopisni k Njujork tajmsa; svoj duboki
emotivni doživljaj tih dana izrazio je u proznim Uspomenama iz rata, ali i u
čuvenoj elegiji „Poslednji put kad cvetao je jorgovan u dvorištu“, napisanoj
povodom smrti Abrahama Linkolna. Nakon moždanog udara koji je pretrpeo
1873. godine, poslednji period života proveo je u Kemdenu, država Nju Džersi,
uglavnom posvećen stvaranju takozvanog „samrtničkog“ izdanja Vlati trave, u
koje je uvrstio i oproštajnu pesmu pod naslovom „Zbogom, mašto moja“.

139