Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646-1716)

Лајбниц је немачки филозоф који је радио и стварао у време Декарта и Спинозе.

Ова двојица су имала значајан утицај на рзвој његове мисли. Лајбниц је читао и познавао
све Декартове списе због којих се и почео озбиљно бавити математиком. Лајбницу се
приписује проналазак инфинитезималног рачуна (рачун о бескрајно малим величинама) и
савремена нотација дугује Лајбницу ознаке dy/dx и издужено S за интеграл. Спиноза је
Лајбница лично упознао са рукописом своје Етике и изложио му главне тезе тог дела.
Лајбницово дело је свестрано, али није сређено по дисциплинама. Најзначајнији
списи су му Теодицеја, Расправа о метафизици, Монадологија и Нови огледи о људском
разуму.

Монадологија

*монада – monos (један)

Лајбницова физика и математика имају основни појам, појам супстанције као вечно
постојеће и постојане ствари. У почетку Лајбниц прихвата Спинозино одређење да је
супстанција оно што у себи јесте и помоћу себе се схвата. Декарт и Спиноза су
супстанцијом називали нешто сложено-код Декарта се супстанција разлаже на мислећу и
протежну, док је Спиноза те две ствари трансформисао у атрибуте једне једине
супстанције. Лајбниц је сматрао да се не може говорити о постојаности супстанције, ако се
она схвата као нешто сложено, као целина која има делове. Он је обновио старо
питагорејско и атомистичко решење које се заснива на претпоставци о мноштву
једноставних бића или монада.

Монаде Лајбниц одређује као једноставне супстанције (једноставно значи без

делова), као истинске атоме природе и основне елементе свих ствари. Монаде не могу
мати никаквих делова, нити се могу посматрати као нешто телесно, јер је свако тело, ма
колико било мало, подложно бесконачном дељењу. Након таквог одређења монада
Лајбниц је морао да одговори на бар два питања:

1. Како су онда монаде елементи свих ствари?

2. Како од монада које нису телесне настаје нешто што има карактеристике телесног?

Лајбниц ће рећи да монаде морамо схватити као одређене силе и енергије које се налазе у
сталном стању активности (динамизам). Када замислимо мноштво монада које ступају у
међусобне односе (коегзистенција) добијамо представу о простору, а када замислимо
процес улажења монада у сложене саставе и распад тих састава добијамо представу о
времену (сукцесија-след догађаја једних за другим).
Лајбниц је био на путу да монаде одреди као квантуме, односно најмање количине силе.
Свака монада сама за себе представља један комплетан свет, она је у потпуности довршена
и савршена (ентелехија) Лајбниц ће рећи да монаде немају прозора. Све монаде се
разликују једна од друге по способностима персепције и аперцепције. Перцепција
подразумева степен животности, односно енергију усмерену ка другим монадама,
количину силе усмерену ка вани, док је аперцепција енергија усмерена ка унутра, ка
самопосматрању и самоодређивању. Она у ствари представља степен свести. Наш свет
састоји се од мноштва засебних и у себе затворених светова који се међусобно разликују

1
по степену животности и по степену самосвети, те се може представити као хијерархијски
систем у виду пирамиде на чијем се врху налази најактивнија и најсвеснија монада,
односно Бог. Испод ње су монаде људске душе, монаде органског света и на крају монаде
неорганске материје. Овако засебни и међусобно независни елементи ипак сачињавају
један свет. Јединственост света Лајбниц је објаснио тезом о престабилираној хармонији по
којој су сва бића и сви догађаји нашег света једном за свагда дати и међусобно усклађени:
сваки узрок има унапред одређене последице, свака могућност има своје одређено
остварење.

*deus ex machina (бог из машине) – спољашња асистенција

Питања:
1. Могу ли две супстанције имати исту природу?
2. По чему се монаде разликују од атома?
3. Како Лајбниц разуме материју?

Теодицеја

Лајбниц је покушао да реши стари проблем постојања зла у свету. Ако се Бог
изједначава са врхунским добром, откуд онда зло у свету, посебно у људској природи? У
нашем свету свакако постоји зло као што га има и у људској природи, али полазећи од
чињенице да се наш свет изводи из појма о највећем добру ( из појма бога), онда морамо да
је наш свет најбољи од свих могућих светова. Лајбниц је зло узимао као нешто природно и
нешто што је неизбежно присутно у људском свету, што се може само смањити, а никако
искоренити. Зло се може интерпретирати као одсуство добра или као најмања количина
добра. Између зла и добра не постоје оштре границе и између њих се могу успоставити
четири различита односа:

 Однос целина-део: оно што је у посебним случајевима зло за целину може

бити добро-кажњавање преступника јесте за њега самог зло, али је за
друштво као целину добро.
 Контраст- зло је супротност добру.Ако не би било зла, добро се не би могло
истицати, односно за појам добра се не би ни знало
 Релативна мера- мање зло је добро у односу на неко веће зло
 Усавршавање – постојање зла представља стални изазов за проналажење
различитих начина на које се оно може смањити

Још питања: (из доба корона вируса)

1. Зашто Лајбницово учење спада у рационализам?

2. Разлика у схватању супстанције код Лајбница и Спинозе.
3. Како према Лајбницу долазимо до сазнања о супстанцији?
4. Лајбницово схватање монаде.
5. Шта је престабилирана хармонија?
6. Објасните појам „теодицеја“ код Лајбница.
7. Како Волтер критикује идеју о најбољем од свих могућих светова?