Период између два светска рата у Краљевини Југославији било је време

привидног мира, време у ком је креирана друштвена клима која је наговештавала скори
долазак новог рата, до кога је убрзо и дошло. То је нарочито било бурно време за једну
жену, па уз то још и научницу, која је одабрала да остане у земљи у којој жене још увек
нису стекле право гласа, а сасвим сигурно нису имале подршку доминантно мушких
научних кругова. Својим знањем и посвећеношћу, њихова уверења пољуљала је
Ксенија Атанасијевић, прва жена доктор наука на Београдском универзитету.
Ксенија Атанасијевић рођена је у Београду 1894. године. Родитељи су јој врло
рано умрли, мајка приликом порођаја, а отац када је имала дванаест година, те ју је
одгајила маћеха. Ксенијина маћеха била је професорка, те је интелектуални круг у коме
је расла веома утицао на њена интересовања. Одлучила је да упише гимназију, а након
њеног завршетка, уписала је филозофију на Филозофском факултету у Београду. Била
је миљеница и најбољи студент Бранислава Петронијевића, познатог српског филозофа
и академика, који је истовремено био врло киван на њу због жеље за истицањем и
спремности да се супротстави његовим ставовима. Кружиле су приче и о љубавној вези
између Ксеније и професора Бранислава, који је покушавао да угуши сличне трачеве
својим грубим односом према дотадашњој омиљеној студенткињи.
Одбрана докторске тезе „Бруново учење о најмањем“ за Ксенију је била више од
одбране, то је била борба са ветрењачама. Чувени математичар Милутин Миланковић,
истовремено један од чланова комисије пред којом је бранила своју докторску тезу,
пита се шта није у реду са хормонима Ксенијиним, па она је паметна као мушкарац!
Упркос томе што њена теза нема везе са математиком, комисија јој поставља
компликовани математички задатак. Она решава и њега и успева да одбрани и себе и
свој научни рад.
Године 1923. Ксенија је изабрана за доцента, а 1928. добија звање ванредног
професора. Међутим, тада не почињу да јој цветају руже. Избор у звање ванредног
професора мора да потврди Универзитетско веће и Ксенија бива одбијена. Због једног
цитата уз који није навела име и дело аутора, научни рад означен јој је као плагијат.
Иако се брани тврдњом да је то само омашка, њено професорско достојанство и
интегритет су угрожени и она подноси оставку. Ипак, не одустаје од своје највеће
љубави – филозофије, наставља да пише и да шредаје на универзитетима широм
Европе. У иностранству је веома цењена, чему је између осталог допринело и њено
познавање језика, јер преводи бројна дела са старогрчког, латинског и немачког.
Ксенија је била хапшена два пута, због своје агитације против расне мржње и
националнизма. Извесну улогу у креирању нетрпељивости према њој имало је и њено
одбијање да потпише Апел српском народу, чија је намена била да се у јавности створи
утисак да су београдски интелектуалци против партизанског устанка у Југославији, као
и против супротстављања Немцима. Ксенија је пуштена из затвора, али су њене књиге
стављене на листу забрањених. Умрла је 1981. године, и сахрањена на Новом гробљу у
Београду. Због тога што није имао ко да плаћа одржавање гроба, он је прекопан, а
споменик је порушен. Иако је ово био покушај да се личност Ксеније Атанасијевић
оскрнави и након њене смрти, успомена на њу и даље живи кроз њена научна дела и
она не може бити уништена. Новосађани имају и ту привилегију да у Спомен збирци
Павла Бељанског виде и њен портрет, који је насликала Ксенијина најбоља
пријатељица, Надежда Петровић.
Упркос томе што је живот Ксеније Атанасијевић заиста обележен борбом једне
жене за еманципаторски положај у доминантно мушком друштву, и поврх тога што
јесте природно ставити акценат на тај аспект њене борбе, никако је не смемо
посматрати само као жртву мизогиније. То не значи да јој се због њене храборости не
треба дивити и уважити је. Међутим, ако је посматрамо само кроз ту призму, у
опасности смо да занемаримо значај њеног научног рада. Она је објавила око 400
научних радова, који разматрају филозофске поставке најумнијих људи у историји –
Сократа, Хераклита, Демокрита, Шопенхауера, Канта, Ничеа и многих других. Пошто
је у иностранству Ксенија одавно позната и призната, лепо би било да јој се и у њеној
земљи коначно ода поштовање.