1.

Uvod

Đubrenje je agrotehnička mera kojom se u zemljište unose materije potrebne za

ishranu gajenih biljaka, ali i održavanja plodnosti zemljišta.
S obzirom na namenu i vreme primene đubriva, razlikuje se:
 osnovno,
 dopunsko i
 meliorativno đubrenje.
 
 

1
 2. Osnovno đubrenje

Obavlja se uglavnom pred osnovu obradu zemljišta, koja se izvodi oranjem. Izvodi se
zaoravanjem đubriva na punu dubinu, pri čemu se u zemljište unose, pre svega organska
đubriva (najčešće stajnjak) i složena NPK ili PK đubriva.  Sa njima se daje najveći deo P i K,
nekada i deo N, a nekad i celokupan P i K. Azot se skoro nikad ne unosi u celosti pri
osnovnom đubrenju, jer se ostavlja za prihranjivanje.
Pri unošenju u zemljište je važno da se fosfor i kalijum unesu u zonu korenovog
sistema, na dubinu do 20-30 cm, nekad i dublje. U suprotnom, bez unošenja u zemljište, ili
kod plićeg unošenja, s obzirom da su P i K slabo pokretni u zemljišu, ne bi se našli u zoni
korenovog sistema, a time bi izostalo njihovo korišćenje od strane biljaka. Takođe je važno da
i organska đubriva budu zaorana u zonu korenovog sistema.
Obzirom da se za ozime i jare useve osnovna obrada zemljišta vrši ranije, azot se
osnovnim đubrenjem dodaje u manjoj količini, jer je lako mobilan. Ako se daju veće količine
N u jesenjoj obradi, prednost treba dati amonjačnim i amidnim formama đubriva.
Za višegodišnje kulture u zasnivanju se primenjuje periodično đubrenje, odnosno
đubrenje na zalihu (rezervu), što podrazumeva davanje velike količine organskih đubriva, P,
K i Ca, kao i kondenzata uree. Cilj je da uneta đubriva “traju” tokom više godina. U tom
slučaju se povećava dubina obrade. U ratarskoj proizvodnji se ovo može raditi pri zasnivanju
višegodišnjih travnjaka, lucerke, višegodišnjih detelina i hmelja. Brojna istraživanja rađena
kod jednogodišnjih ratarskih useva ukazuju da se mogu dati celokupne količine P, K, Ca za
period 2, 3, čak i 5 godina. Ovakva primena se pokazala mogućom, jer su razlike između
đubrenja na rezervu i đubrenja svake godine bile male i statistički neznačajne. Ovo može biti
značajno u svim modernim sistemima đubrenja, jer se time smanjuje broj prohoda i
agrotehničkih mera, a samim tim i gaženje, uz uštedu energije, vremena i rada. Osim
navedenih prednosti, đubrenje na zalihu može biti značajno i sa aspekta što često na tržištu u
nekom trenutku nije moguće odmah dobiti novac za isporučene poljoprivrede proizvode, već
se nudi plaćanje u repromaterijalu, u vidu đubriva i pesticida. 
Vrlo važan zadatak u dopunskoj obradi nakon đubrenja je mešanje zemljišta, jer je to
zadatak koji plug najslabije vrši, a najbolje je primeniti tanjiraču.
  Osnovnim đubrenjem se dodaju i kalcijumova đubriva u trenutku kada se vrši
meliorativna popravka zemljišta, ili kao redovna mera đubrenja.
  

2
 3. Dopunsko đubrenje
  

Dopunsko đubrenje predstavlja dopunu osnovnog đubrenja. Može biti predsetveno,

startno i prihranjivanje.

3.1. Predsetveno đubrenje

Predsetveno đubrenje se izvodi pre setve, odnosno između osnovne obrade i setve.
Ovako se unosi preostali fosfor i kalijum. Za predsetveno i startno đubrenje se najčešće
ostavlja 20% P i K, kao i deo N. Predsetvenim đubrenjem, đubriva se unose i mešaju sa
zemljištem oruđima za predsetvenu pripremu zemljišta. Cilj je da se P I K đubriva unesu u
tzv. setveni sloj u kome je plug preskočio unošenje, a ta hraniva su neophodna za početni
razvoj mladih biljaka. Takođe, cilj je da se N neophodan za početni rast biljaka unese u
zemljište, a da ne dođe do njegovog ispiranja.
  Ovim đubrenjem, zemljište se dodatno gazi. Zbog toga se teži da se izvede u jednom
prohodu, zajedno sa obradom zemljišta, kako bi se smanjilo gaženje, utrošak energije i vreme.
Još jedan nedostatak predsetvenog đubrenja je to što se đubrivo rastura po celoj površini, tako
da se vrlo često jedan deo hraniva neće iskoristiti od strane korena.
 
3.2. Startno đubrenje

Zbog svojih nedostataka, često se predsetveno đubrenje zamenjuje startnim

đubrenjem. Danas postoje savremene sejalice, koje osim sanduka za seme imaju i deo za
mineralna đubriva, kao i ulagače, koji mineralno đubrivo raspoređuju u trake ispod, levo ili
desno od semena. Ovo je velika prednost u odnosu na predsetveno đubrenje. Tako će klijanci
od početka u blizini imati lako pristupačnu hranu. Druga prednost je što nema duplih radnji,
odnosno rasturanja đubriva na celoj parceli i preklapanja prohoda, smanjeno je gaženje.
Ovako dato đubrivo ima najviši mogući koeficijent iskorišćavanja mineralnih hraniva iz
đubriva u odnosu na druge načine đubrenja. Danas se sve više teži primeni startnog đubrenja,
mada, još uvek ovaj vid đubrenja nije u potpunosti zamenio predsetveno đubrenje.
Prilikom predsetvenog i startnog đubrenja, nepoželjan je kotakt klice semena i
đubriva, odnosno ponika (nadzemnog dela) i jako mladog korena sa hranivima. Naročito su
štetni azot i kalijum, koji mogu oštetiti klijance u direktnim kontaktu, stvarajući na njima
ožegotine i nekroze i tako im umanjujući početan rast i razvoj. Opasnost da se ovo desi je
takođe manja kod startnog u odnosu na predsetveno đubrenje, jer se đubrivo rastura lokalno,
odvojeno od semena.
Startno se daju složena NPK đubriva ili samo N, ako su P i K dati ranije; kao i kod
predsetvenog đubrenja.
 
3.3. Prihranjivanje

Prihranjivanje je vid dopunskog đubrenja koje se obavlja tokom vegetacionog perioda

gajenih biljaka u fenofazama koje su i praktično i naučno potvrđene kao poželjne za
prihranjivanje.
Prihranjivanje se može obaviti rasturanjem đubriva po celoj parceli, što se vrši kod
useva gustog sklopa (strna žita, trave). U ovom slučaju je važno da biljke ne budu "mokre" u
vreme prihranjivanja. Odnosno, prihranjivanje po celoj površini se ne sme vršiti neposredno
posle kiše, u vreme postojanja rose ili rastopljenog snega, jer se najčešće prihranjuje sa

3
azotom, a on bi mogao da ošteti biljke. Pritom je poželjno da nakon đubrenja ubrzo padne
kiša, s obzirom da je kod gustoredih useva nemoguće posle prihranjivanja obraditi zemljište
kako bi se unelo đubrivo.
Đubriva se mogu unositi i međuredno, što se danas najčešće vrši kultivatorima za
međurednu obradu (obrada, uništavanje koraova, razbijanje pokorice i đubrenje). To je
najbolji način za prihranjivanje, jer se đubriva unose u blizini biljaka i mešaju se za
zemljištem. Ako se očekuje da ubrzo padne kiša, može se ići na to da đubrivo ne bude uneto u
zemljište, već samo rastureno po površini.
Danas se sve više đubriva unose u zemljište metodom fertirigacije (rastvaranje
vodotopivih đubriva u vodi za navodnjavanje), čime se dobija veliki koeficijent iskorišćavanja
hraniva, tako da predstavlja dobar vid đubrenja. Fertirigacija danas u svetu predstavlja
moderan način ishrane biljaka, profitabilan, naročito primenjivan u zatvorenom prostoru gde
je sistem kompijuterizovan, tako da biljke dobijaju mikro i makroelemente u optimalno vreme
i u optimalnim količinama.
Prihranjivanje se može vršiti i folijarno (preko lista – prskanjem đubrivima
rastvorenim u vodi). Na ovaj način se osim azota najčešće dodaju i druga hraniva – ostali
makro i mikroelementi. Foljiarna đubriva su često veoma složena po sastavu, mada i ona
mogu biti pojedinačna.
 
Kada se kaže da se obavlja prihrana, misli se najčešće na primenu azota, kod ratarskih,
povrtarskih, voćarskih i njivskih biljaka, gde su đubiva lakpristupačna i deluju brzo, a način
rasturanja je ili međuredno ili po celoj površini.
Sav normiran azot se može dati u nekim slučajevima u celosti pre setve, ali se rizikuje
da biljka može "navići" na "luksuznu" potrošnju, trošeći ga više nego što joj inače treba u
nekom trenutku, a nakon toga ako dođe do veće količine padavina, on može da se ispere u
dublje slojeve zemljišta, zbog čega će biljka patiti usled njegovog nedostatka. Zato je kod
većine biljaka bolje izvršiti prihranu. S druge strane, kod lakših zemljišta i u humidnim
godinama, opasnost od ispiranja azota je veća, a time i ekonomska i ekološka šteta, tako da se
nekada u takvim uslovima teži da se prihranjivanje vrši nekoliko puta u toku sezone. To se
zbog brojnih razloga kod većine zemljišta pokazlo nepoželjnim, tako da se najčešće
prihranjuje samo 1-2 puta u toku sezone, u težnji da se uštedi na vremenu i energiji. Kod
mnogih kultura se pokušva i đubrenje bez prihrane, što može biti uspešno kod okopavina,
jarih useva, sa dubokim korenom (kukuruz, suncokret), uz uslov da je azot dat do setve.
  Kod širokolisnih useva, ako se vrše dva prihranjivanja, onda se prvo obavlja bliže
redovima, odnosno biljkama (jer je manja opasnost od povrede korena) i pliće u odnosu na
drugo prihranjivanje. Tada obično ima i dovoljno vode za aktiviranje đubriva. Kod drugog
prihranjivanja postoji opasnost od povreda korena, tako da se obavlja malo dalje od redova,
ali I dublje.
 
 
4. Meliorativno đubrenje
  

Meliorativno đubrenje ima za cilj popravljanje zemljišta na duži period i često se

obavlja zajedno sa meliorativnom obradom zemljišta. Na ovaj način se mogu popraviti
sledeće osobine zemljišta:
 fizičke - struktura, vodni, vazdušni i toplotni režim;
 hemijske - sadržaj humusa, biljnih hraniva, pH vrednost, odnosno plodnost zemljišta;
 biološke - razvoj živog sveta zemljišta (edafona), što utiče na popravku zemljišta u
cilju boljeg rasta i razvoja korena.

4
 Oblici meliorativnog đubrenja su humizacija (primena veće količine organskih
đubriva), kalcizacija (unošenje krečnih đubriva radi smanjenja kiselosti, odnosno povećanja
pH vrednosti zemljišta), gipsovanje, fosfatizacija, nitrogenizacija (unošenje stabilnih oblika
azota u zemljište).
Meliorativno đubrenje se izvodi pre početka korišćenja zemljišta, ali i u toku njihovog
korišćenja, periodično, kada se utvrdi da je potrebno.
 
4.1. Humizacija

Pod humizacijom se podrazumeva postupak unošenja organske materije u zemljište.

Humizacijom se deluje u dva pravca. Jedan se odnosi na popravku fizičkih i vodnih osobina
zemljišta, a drugi na hemijske i biološke procese u zemljištu. Zbog toga se humizacija smatra
merom kojom se može sprovesti uspešno oblagorođavanje zemljišta.
Značaj unošenja organske materije u zemljište se ogleda u sledećem:
 poboljšanje absorptivnog kompleksa zemljišta,
 rpestituciji koloidnog dela zemljišta,
 obrazovanju obilnog i konstantnog izvora ugljendioksida,
 ublažavanju cementnog svojstva koloida gline,
 izvor energije za rad zemljišnih mikroorganizama,
 sinteza humusa,
 izvor biljnih hraniva posle njene mineralizacije,
 učešće u procesima razlaganja mineralnog dela zemljišta,
 utiče na pufernu sposobnost zemljišta,
 premeštanje nekih elemenata,
 održavanju povoljne strukture zemljišta,
 obrazovanju mobilnih formi helatnih oblika hraniva,
 učestvuje u metabolizmu hraniva u biljkama, posebno delovanjem biljnih
stimulatora.

4.2. Kalcizacija
 
Pod kalcizacijom se podrazumeva unošenje kalcijuma u zemljište. Kalcijum u
zemljištu, za razliku od drugih elemenata ima dvostruku ulogu:
 kao regulator plodnosti zemljišta i
 kao biogeni element.
  Kalcijum u znatnoj meri utiče na osobine zemljišta. U prvom redu kalcijum
neutralizuje kiselost zemljišta, čime se održava povoljna pH vrednost zemljišta za biljke, za
pedodinamičke procese i za aktivnost edafona.
U neutalnoj sredini preovlađuju korisne bakterije zemljišta, dok se u kiseloj sredini
pospešuje aktivnost gljiva, koje stvaraju jake organske kiseline, koje podstiču razaranje
adsorptivnog kommpleksa i ispiranje hraniva.
Značajna je uloga kalcijuma u popravljanju strukture zemljišta i to na dva načina.
Vezivanjem za adsorptivni kompleks kalcijum izaziva koagulaciju koloida i zatim
neutralizacijom huminskih kiselina i stvaranjem nerastvorljivih kalcijum humata utiče na
stvaranje stabilnih strukturnih agregata.
Kalcijum smanjuje rastvorljivost gvožđa, aluminijuma, i mangana, koji u mobilnom
obliku i u većoj koncentraciji deluju štetno na plodnost zemljišta i na rast biljaka.
Prisustvo kalcijuma indirektno ubrzava razlaganje organske materije pospešivanjem
aktivnosti mikoorganizama. Značajna uloga kalcijuma je u izmeni baza u adsorptivnom

5
kompleksu, jer time se aktiviraju druga hraniva. Posebno treba istaći da kalcijum aktivira
molibden, koji je u kiseloj sredini blokiran i zato je nepristupačan za biljke.
Pored navedenih povoljnih uticaja na plodnost zemljišta, kalcijum je istovremeno i
neophodan biogeni element, koji biljka usvaja iz zemljišta. Sa stanovišta pristupačnosti
kalcijuma, od važnosti je njegov antagonizam sa raznim drugim jonima. Tako postoji
antagonizam između kalcijuma s jedne strane i kalijuma, magnezijuma, bora, amonjačnog
azota, i natrijuma sa druge strane. Novija istraživanja su međutim pokazala da su ovi odnosi
vrlo složeni.
Sredstva za kalcizaciju. Za neutralizaciju kiselih beskarbonatnih zemljišta se mogu
koristiti različita kalcijumova đubriva kao što su:
- Negašeni kreč CaO – 70-90% Ca + Mg,
- Gašeni kreč Ca(OH)2 – 60-70% Ca + Mg,
- Krečnjak CaCO3 – 50-55% Ca + Mg + Si – fino samleven,
- Dolomitni krečnjak 30% Ca + 20% Mg – fino samleven,
- Lapor – 10-95% Ca – tvrdi i meki,
- Saturacioni mulj – 22% CaO – otpadak pri proizvodnji šećera.
Količina krečnih đubriva koju treba uneti u zemljište kako bi se uspešno obavila
kalcizacija, može se odrediti na različite načine. Jedan od njih je prikazan u sedećoj tabeli:
 
Tabela 1.: Potrebne količine kreča za oranični sloj zemljišta sa srednjim sadržajem humusa

Potrebne količine kreča u t ha-1

Stepen kiselosti zemljišta pH u vodi
Laka Srednja Teška
Nekisela 6,6 Ne preporučuje se kreč
Slabo kisela 6,1 - 6,5 1,2 2,5 3,7
Umereno kisela 5,6 - 6,0 3,1 4,4 5,6
Kisela 5,1 - 5,5 5,0 6,4 7,5
Jako kisela 4,6 - 5,0 7,5 9,4 11,2
Prejako kisela < 4,6 10 Vrlo retko se sreće
 
 
4.3. Gipsovanje

U svetu postoje ogromne površine pod halomorfnim (zaslanjenim) zemljištima. Prema

podacima FAO, ona zauzimaju blizu milijardu hektara. U Republici Srbiji ova zemljišta su
zastupljena u određenoj meri u Vojvodini.
Pored loših hemijskih osobina, koje ne odgovaraju većini gajenih biljaka, ova
zemljišta su izrazito nepovoljnih fizičkih i vodno-vazdušnih osobina. Nepovoljne osobine
naročito dolaze do izražaja usled nedostatka ili viška vode.
Meliorisanje slanih zemljišta obuhvata čitav niz mera tokom dužeg perioda:
- odvodnjavanje,
- ispiranje soli navodnjavanjem,
- gipsovanje,
- obrada zemljišta. 
Gipsovanje je mera koja sledi nakon izvršene drenaže zemljišta (najbolja je cevna).
Tada se u reakciji sa gipsom stvara natrijum-sulfat koji se ispira.
Količine gipsa se određuju na osnovu i prisustva natrijuma u zemljištu. Zbog male
rastvorljivosti gipsa, praktikuje se njegovo unošenje u manjim količinama u više navrata.

6
 Dejstvo gipsa se zapaža tek nakon 1-2 godine od njegove primene i traje relativno
dugo, od 12-15 godina.
Da bi se postigli puni efekti gipsovanja, dobro bi bilo da se istovremeno primeni i
humizacija zemljišta.
Posle unošenja gipsa poboljšavaju se osobine zemljišta, salanitet i alkalitet se
smanjuju, menja se karakter humusa u pozitivnom smislu (natrijum humat se menja u
kalcijum humat), poboljšavaju se fizičke, vodne osobine zemljišta i povećava se fond
hranljivih materija.
 
4.4. Fosfatizacija

Nivo fiziološki aktivnog fosfora u zemljištu je važan pokazatelj stanja u zemljištu, a s

tim u vezi i plodnosti zemljišta. Zemljišta siromašna fosforom (manje od 6 mg/100 g
zemljišta) bi trebalo obogatiti fosforom, odnosno, na njima treba obaviti fosfatizaciju.
Pod fosfatizacijom se podrazumeva obezbeđenje zemljišta fosfornom kiselinom u
obliku koji može predstavljati rezervu zemljišta u fosfornoj kiselini, tj. u obliku teško
rastvorljivom i prema tome nedostupnom za gajene biljke. Međutim, ta rezerva se naročito na
kiselim zemljištima aktivira dejstvom kiselina na kalcijum, pri čemu se osobađa fosfor koji
postaje dostupan biljkama.
Fosfatizacijom bi trebalo podići sadržaj fosfora na 12-20 mg/100 g zemljišta.
Fosfatizacija se može izvesti na nekoliko načina:
- Jedan od načina je prethodna kalcizacija da bi se imobilisali joni gvožđa i
aluminijuma, a nakon toga unošenje rastvorljivih fosfata kao što je tomasovo
brašno;
- Drugo rešenje je primena superfostata, ali je to nerealno sa ekonomskog
aspekta;
- Još jedano rešenje predstavlja unošenje osnovnih fosfata (fosfatno brašno
poreklom od fosfata, koštano brašno, tomasov fosfat…).
  Količina primenjenog fosfora zavisi od potreba samog zemljišta. Najbolji način je
postepeno obogaćivanje zemljišta fosforom, pri čemu će se umesto, na primer, 60 kg ha -1
fosfora, koji je potreban određenom usevu, unositi veća količina, 90-120 kg ha -1 i tako tokom
dužeg niza godina.

7
 5. Zaključak

Najbolji način određivanja neophodne norme organskih i mineralnih đubriva za

određenu zemljišnu površinu jeste hemijska analiza zemljišta, ali treba uzeti u obzir i potrebe
gajenih biljaka.
Đubrenjem se unose materije koje pre svega nedostaju datom zemljištu, ali i koje su
neophodne gajenim biljkama da bi realizovale svoj rodni potencijal.
Opšti zaključak je da se ne mogu očekivati visoki prinosi bilo koje gajene biljne
vrste bez primjene adekvatne agrotehnike, pri čemu je pravilno đubrenje,
odnosno odgovarajuća norma i vreme primene samo jedan segment određene biljne
proizvodnje.

8
 6. Literature

1. AGROmedia (2018). Đubrite pravilno i pametno - Obezbedite visoke prinose i

sačuvajte zemljište
file:///F:/Tamara/AGROHEMIJA/SEMINARASKI/%C4%90ubrite%20pravilno%20i
%20pametno%20%20Obezbedite%20visoke%20prinose%20i%20sa%C4%8Duvajt
%20zemlji%C5%A1te%20Agromedia.htm
2. Ubavić M., Bogdanović D. (2001). AGROHEMIJA, Novi Sad
3. Agrohemija (2015), Novi Sad:
https://kupdf.net/download/agrohemijapdf_5c9626e9e2b6f59b6e52258b_pdf