Пол Верлен

Песничка уметност

„Pesnička umetnost“ – Pol Verlen

Njegova pesma predtavlja manifest simbolizma, pravca moderne poezije, koji se razvija u drugoj
polovini 20. veka. U svojoj pesmi Verlen iznosi način stavranja pesme.
Insistira na muzikalnosti – muzika stvara vezu između pesme i čitaoca, reči nisu statue koje treba
posmatrati, one treba da dotaknu dubinu čitaočeve duše, a to se postiže upravo muzikom koja im
daje živost.
Insistira na spoju nespojivog, na biranju običnih, „reči bez sjaja“, reči koje „od prezira žive“ i čiji
će smisao tek u pesmi dobiti posebno značenje, onda kada se spoji nejasno sa jasnim. Rečenica ne
treba da bude uravnotežena, već slikovita. Ovde on verovatno insitstira na simbolici, na
simbolima koji će biti preuzeti is stavranog sveta, a tek njihovo dovođenje u vezu sa onim što
simbolišu, otkriće njihov pravi smisao. Njihov smisao je prikriven i njihovu lepotu treba tražiti u
suštini same pesme – „to su iza vela lepe oči“. Lepota je upravo u pronalaženju neizvesnog iza
izvesnog. Pesma treba da predstavlja nagoveštaj stvarnosti, nedukučiv smisao koji uvek treba da
mami čitaoca da ga razotkrije, da nikada ne dozvoljava da njena suština bude vidljiva na prvi
pogled, već da predstavlja „preliv“ koji će čitaoca terati da sam raspoznaje boje od kojih preliv
nastaje, da ih smao sluti, što pruža mnogo mogućnosti, uvek novih, neiscrpnih.

„Hoćemo samo prelive svega toga,

Ne Boju, samo Prelive!“

On insistira na unošenju novina u jezik i metriku – treba nalaziti novu, drugačiju rimu, koja će
proizvoditi bolji utisak. On tradicionalno, kanonsko oblikovanje pesma, prema utvrđenim metričkim
obrascima posmatra kao „limen nakit koji lažno i prazno zveči“, kao formulu koja ne dozvoljava
pesniku da dosegne svoj vrhunac u pisanju, već ga sputava, navodi na pogrešan, jednosmeran put.
Upravo toga se treba osloboditi, insistira na potpunoj pesničkoj slobodi, on ipak ne želi da ukine
rimu, već da je oslobodi pravila, da pesnika oslobodi obaveze da stalno „bdi“ nad rimom i
usmerava svoje misli prema njoj. Smatra da treba bežati od previše reči, jer rečitost uništava
lirizam, sve treba da bude sažeto, nedorečeno, u tome je njegova lepota.
Potpuna pesnička sloboda otkriva se i u njegovom shvtanju prirode pisanja, gde se u poslednjim
stihovima nazire njegova okrenutost entuzijastičkoj poetici – on smatra da pesma proizilazi iz
duše, iz pesnikove ekstaze, uzbuđenja, nekog mističnog stanja kada je duša između stvarnog i nekog
drugog sveta kome teži. Smatra da stih za pesnika treba da bude „bura, avantrura, jutarnjim vetrom
razvejana“, da pisanje pesme treba da predstavlja izazov, zadovoljstvo i da to isto pruža i čitaocu.

Ova pesma predstavlja i napad da parnasovsku književnost, koja je usredsređena na formu,

izgled, ukrašavanje – Verlen želi da oslobodi poeziju svih zakona, da red zameni bezvlašćem.
1
Muzike pre i iznad svega
I stoga Nepar voleti više:
On u pesmi slobodniej diše,
jer u njemu nema sprega, ni stega.

Zato biraj reči bez sjaja,

Reči koje od prezira žive.
Ničeg lepšeg od pesme sive
Gde se Nejasno s Jasnim spaja.

To su iza vela lepe oči,

To je jarka, lažna svetlost dana,
Plava zbrka od zvezda satkana
Za jesenjih mlakih noći.

Hoćemo samo prelive svega toga,

Ne Boju, samo Prelive!
Oh! Te prelive nedeljive:
san uz san, flautu uz rog!

I beži od dosteke bujne,

Od nečista Smeha, od Duha štura
Zbog kojih plači i oči azura,
Od luka te prostačke kujne!

Zavrni šiju rečitosti veće!

Biće dobro skupiš li volju ?
I nađeš neku rimu bolju:
Ne bdiš li nad njom, dokle će, gde će?

Sve zablude Rime, o, ko će reći!

Koje dete ludo il’ Crnac mahnit
Skova za nas taj limen nakit
Koji prazno i lažno zveči.

Muzike još i uvek, svima!

Neka se oseti da stih ti uzleće
Iz duše koja i sama kreće
K drugom nebu, drugim ljubavima.

Nek stih ti bude bura, avantura,

2
Jutarnjim vetrom razvejana,
Od koje cvatu metvica i nana...