Јутро на Хисару код Лесковца

Војислав Илић

О песнику:

Војислав Илић значајан је песник српске књижевности, један од зачетника реализма у српској
поезији који је спремно раскрстио с дотадашњим романтизмом. Рођен је 1862. године у
Београду. Био је син песника Јована Илића. Није волео школу, па је већ у трећем разреду
гимназије напустио. Ипак, занимао се за књижевност и политику, па је одлучио да одлази на
предавања у Великој школи. Како је свој боемски стаж градио по
кафанама, Војислав је тако и упознао позоришну глумицу Зору, којој
посвећује неколико љубавних песама. Године 1883. жени се Тијаном,
ћерком Ђуре Јакшића, са којом је имао двоје деце. Због ране смрти, Илић
није имао дуг стваралачки век. У само петнаест година писања, успео је да
објави три збирке песама. Многе песме нису му ни завршиле у збиркама,
већ су биле објављиване у разним часописима или заостале у
необјављеним рукописима. Од прозе му је остало запамћено тек неколико
дела, међу којима је расправа по питању Шекспира и Бакона, један велики
политички говор и неколико књижевних чланака. Песничке збирке
објављене су му 1887, 1889. и 1892. године, а неке од најпознатијих песама
су : „Химна векова“, „Бахус и Купидон“, „Сиво, суморно небо“, „Јутро на Хисару код Лесковца“,
„Клеон и његов ученик“, „На Вардару“... Војислав Илић умро је у Београду 1894. године од
туберкулозе, у 33. години живота.

О песми:

„Јутро на Хисару код Лесковца“ је песма Војислава Илића, која у реалистичном тону приказује
слике једног обичног јутра у граду Хисару, те на оближњој долини. Песма је дескриптивна и
кратка (има само две строфе). У њима преовладавају дугачки стихови: петнаестерци и
шеснаестерци. Основни мотив и тема ове песме садржани су у наслову.

У почетним стиховима песме, поглед песника је усмерен на пуста, далека поља са којих се
диже јутарња магла и дува хладни ветар. Дизање магле наговештава светао и сунчан дан, као и
буђење живота у граду. Ипак, у првој строфи примећујемо меланхолију и туробност, а не
свежину као што обично очекујемо од мотива јутра. Панорама града и живот у њему сагледан
је кроз приказивање два човека: сиромашног ужара и суморног Турчина. Слика приказује
убогог ужара како „износи мангале своје“. Та слика наставља се на мотиву Турчина, који
представља ону реалистичку идеју приказа сурове стварности: „На мушком његовом лицу
мрачна се замрзла збиља, а бол у крепкој души.“ Он овде истовремено представља стање
једног народа у граду, али се приказује и лично душевно стање песника.
У другој строфи песме, песник се обраћа читаоцу ускликом : “Чуј! У долини тамној затутњи
недељно звоно...“ Овај звук удаљеног звона изазива брзи поглед јелена „на зрачно пурпурни
исток“, његов нагли скок и нестајање у плавој магли. Ове боје естетски су допринеле
визуализацији песме, али и уздигле је из елегичне меланхолије.

Након прве строфе, друга је много стабилнија. Стихови су у њој једнаке дужине, па су они
ритмички уједначени и устаљени. У песми примећујемо риму, али је она нестална и
испрекидана. Такође, примећујемо и недостатак било каквих озбиљних стилских фигура, осим
једноставних, непретенциозних епитета који описују главне мотиве.

Јутро на Хисару код Лесковца

Са пустих, далеких поља јутарња магла се диже,

И хладни ћарлија ветар. У граду живот се буди:
Тамо убоги ужар износи мангале своје,
А тамо суморни Турчин озбиљно ножеве нуди,
Или замишљен пуши;
На мушком његовом лицу мрачна се замрзла збиља
А бол у крепкој души.

Чуј! У долини тамној затутњи недељно звона...

Јелен се у гори прену и журно подиже главу,
И пошто окрете поглед на зрачно пурпурни исток,
Он журно у скоку наже и оде у маглу плаву.

фебруар 1890.