Professional Documents
Culture Documents
Srpski Jezik - Milan Stakic
Srpski Jezik - Milan Stakic
УВОД
Језик је систем знакова, који служи као средство општења међу људима (људи се
могу споразумети и другим, нејезичким знаковима, као што су на пример семафори
и сирене, међутим ови знаци су актуелни само у том једном тренутку, док језиком
можемо изарзити и прошлост и будућност, што га чини најсавршенијим средством
општења).
Језичка заједница - чине је људи који говоре истим језиком, тј. људи који у својој
свести и говору имају исти гласовни, лексички, облички и синтаксички систем.
1
Западна: пољски са кашупским и словињским (наводи се овако да се не би
полемисало о томе да ли су ово посебни језици или дијалекти пољског),
чешки, словачки, лужичкосрпски (горњи и доњи)
Источна: руски, украјински и белоруски
Јужнословенски језици
Пре доласка на Балкан Јужни Словени су живели у заједници, али одвојено од
Западних и Источних, што условљава одређене лексичке, обличке и граматичке
промене.
У току историјског развитка деле се на:
Западне (словеначки, српско-хрватски)
Источне (бугарски, македонски, старословенски)
Старословенски језик је први књижевни језик, није више жив, док сви остали јесу,
међутим он је од изузетног значаја, јер је био први.
Српски језик
Српскохрватским језиком - народним и књижевним - говори се у Србији, Хрватској,
Босни и Херцеговини и Црној Гори. Чине га три наречја: штокавско, чакавско и
кајкавско, које су своје називе добили према упитној речци за ствари (Шта? Ча?
Кај?). Разликују се у деклинацији, акценту и изговору гласа јат, који је наслеђен из
прасловенског.
У савременим говорима тај глас јат даје рефлексе (замене):
Е (млеко, место) - екавски
(И)ЈЕ (млијеко, мјесто) - ијекавски
И (млико, мисто) - икавски.
ЕКАВСКИ ИЗГОВОР:
Старији штокавски дијалекти:
2
дуг, суза, сунце)
у једном делу се Ћ и Ђ изговарају као Ч и Џ (куча, меџа)
неки говори чувају сугласничко Л на крају речи (казал), док се негде
замељује са ЈА (казаја)
упрошћена деклинација (само номинатив и акузатив)
нема сугласника Х
нема инфинитива (футур први: ћу, ћеш, ће + презент)
има само један акценат
ИЈЕКАВСКИ ИЗГОВОР
3
инфинитив је без И (гледат, причат, доћ, рећ)
аорист и имперфекат су у живој употреби
Диференцијација дијалеката у пракси није тако строга, јер се често срећу прелазни
говори - мешавина једног и другог суседног дијалекта.
4
IX веку превели су са грчког црквене књиге.
863. год. је година словенске писмености. Ћирило и Методије су дошли у
Моравску и тамо почели подучавати људе, те тај тренутак означава почетак
словенске писмености.
Срби су примили старословенски као књижевни језик у који су уносили језичке
особине народног језика.
Најстарији српски књижевни језик био је старословенски у српској редакцији,
односно српскословенски језик. На том језику су писана црквена и световна дела
(XII век – Мирослављево јеванђеље), и до прве половине XVIII века на њему је
писао и Гаврило Стефановић Венцловић.
Српскословенски језик је имао више особина, употребљаван је у повељама,
уговорима и писмима средњовековних владара. Језик је био народни са
примесама старословенског.
Међутим, развитак српскословенског језика спречен је падом српске државе под
турским ропством. И даље се писало старословенским у српској редакцији, мада је
писменост тада била сведена на сами минимум – на манастире и цркве и на
преписивање црквених књига.
Под вођством Арсенија III, српски народ је избегао у Угарску. Свештеници су
пренели књиге и наставили да пишу на српскословенском језику. Писци тога доба
су научне беседе и песме писали народним језиком – Гаврило Стефановић
Венцловић, Јован Рајић (Бој змаја с орлови), Захарија Орфелин.
Друштвене прилике у то време нису биле повољне. Срби су били изложени
притиску и обраћају се православној Русији за помоћ.
1726. год. долази Максим Суворов и у Карловцима отвара ''Славјанску школу'', која
је радила 5 година.
1733. год. Емануил Козачински са неколико руских учитеља оснива ''Латинску
школу'' и спрема их за српске школе.
У првој половини XVIII века у нашим крајевима ствара се школа у којој се негује
рускословенски црквени језик (руска редакција старословенског језика).
Пред крај прве половине XVIII века потискује се српскословенски језик. Рајић сада
пише рускословенским, па и руским књижевним језиком (''Историја разних
славенских народов''). Рускословенски и руски књижевни језик били су
неразумљиви народу и он почиње да их меша са српским народним језиком.
Око средине XVIII века, ствара се мешавина названа славеносрпски језик.
Захарија Орфелин је 1768. год. објавио ''Славеносербски магазин'' са текстом на
славеносрпском језику, а њиме се писало највише у последње две деценије XVIII
века. Тим језиком су писали просветитељски писци Емануел Јанковић, Павле
Соларић и Доситеј Обрадовић.
Представници просветитеља су истицали да народ треба писати народним
језиком, па су неки од њих по тој идеју и прави претходници Вука Стефановића
Караџића.
5
језиком и реформисаном азбуком и правописом.
1813. год. долази у Беч и упознаје се са Словенцем Јернејом Копитаром
(1780 – 1844; цензор, кустос бечке дворске библиотеке)
Уз Копитарову помоћ, Вук почиње да прикупља народне умотворине и
да пише граматику и речник.
прву граматику објављује након годину дана од доласка у Беч – 1814.
год. ''Писменица сербскога језика'', која је веома битна јер у њој даје
програм свог будућег рада.
пошто се у тадашње време писало без одређених граматичких правила,
сви су имали свој језик, Вук је написао прву граматику (горепоменуту
''Писменицу'') реформисаном ћирилицом Саве Мркаља.
Сава Мркаљ (1783 – 1833), био је геније за језик и веома надарен за
учење. Иако је рођен у тешкој сиротињи, успео је да се ишколује. Дакле,
био је школовани граматичар и први који је видео да у писму има много
језичких знакова. Написао је језичку расправу ''Сало дебелог јера'', у
којој је покушао да елиминише низ слова која немају своје покриће. Био
је у сукобу са црквом, завршио је и у лудници, где га је посећивао Вук
Стефановић Караџић.
прва Вукова граматика (''Писменица сербскога језика''), писана је по
узору на словенску граматику Аврама Мразовића, заснована на
принципу Јохана Аделунга – пиши као што говориш (Вук је додао ''читај
како је написано'').
слова која је Вук унео у ћирилицу: Ј, Љ, Њ, Ћ, Џ (из средњовековних
рукописа), Ђ. (једно слово – један знак)
Вук није прихватио Мркаљев предлог за јоту, већ су га нападали зато
што је јоту узео из латинице. Рекли су да је јоту узео из католичког
писма и унео га у православље.
своју нову азбуку први пут употребљава у ''Српском рјечнику'', који је
објавио 1818. год. у Бечу. Речник је написао језиком родног Тршића,
источнохерцеговачким дијалектом.
1836. год. у гласовни систем унео је сугласник Х, из Дубровника и Црне
Горе (љеб, итар, ора, ора; хљеб, хитар, орах, ораха).
1839. год. одустао је од јекавског јотовања Д и Т (дјевојка, дјеца,
тјешити, тјерати)
1852. год., млади лингвисти су се сакупили око Вука у намери да га
убеде да из другог речника избаци неподесне речи.
присталице илирског покрета заједно са Људевитом Гајем узимају
штокавско наречје ијекавског изговора.
1850. год. – књижевни договор у Бечу; Димитрије Деметер, Иван
Кукуљевић, Иван Мажуревић и др., заједно са Вуком, Ђуром Даничићем
и Фрањом Миклошчем, позивају хрватске и српске писце да пишу
Вуковим народним књижевним језиком и правописом.
Ђура Даничић (1825 – 1882), придружио се Вуку у борби са противницима. Дела:
Рат уа српски језик и правопис (1847, образложио Вукову реформу и написао на
народном језику), Мала српска граматика (1850), Рјечник из књижевних старина
српских (1863 и 1864, тротомни речник), Историја облика (1874) и друга дела
значајна за српску писменост. Покренуо је израду речника из 1880. год., 23 тома,
сваки по 1000 страна.
- 1847. год. је година победе Вукових идеја; те године су објављене ''Песме''
Бранка Радичевића, ''Горски бијенац'', П. П. Његоша (епско и филозофско дело),
као и Вуков превод Новог завјета.
6
Предавање бр. 3 20.10.2008 (by Јелена Николић)
РАСЛОЈАВАЊЕ ЈЕЗИКА
7
д) књижевно-уметнички стил – говорник (писац) своју поруку изражава
језичким средствима која ће слушаоцу (читаоцу) најупечатљивије приказати
предмет поруке; томе задатку подређени су избор речи, структура реченице и
израза. Овај стил се дели на песнички (поетски) и приповедачки (наративни).
РЕЧНИЦИ
8
ПРАВОПИС може бити 1) етимолошки (коренски) – своја правила заснива на
начелу чувања порекла речи, пре свега корена, а онда и других делова речи и 2)
фонетски – своја правила писања заснива на начелу да сваком гласу у говору
одговара посебан знак у писму.
И У
Е О
2) СОНАНТИ (гласници) – В, Р, Ј, Л, Љ, М, Н, Њ
а) уснено-зубни: В
б) алвеоларни (носиоци слога): Р, Л, Н
в) предњонепчани: Ј, Љ, Њ
г) двоуснени: М
9
2) када је на почетку речи испред сугласника (рт, рђати, рвати се)
3) када је иза самогласника у сложеницама (зарђати, порвати се)
4) испред О које је постало од Л – отро (отрла, отрло), застро (застрла,
застрло)
Л и Н могу бити носиоци слога у властитим географским именима: Влтава, Плзен,
као и у енглеским и арапским именима лица: Идн, Ибн-Сауд.
3) КОНСОНАНТИ (сугласници)
-по месту артикулације-
а) уснени (лабијални): П, Б, Ф
б) зубни (дентални): Д, Т, З, С, Ц
в) предњонепчани (палатални): Ч, Џ, Ћ
г) задњонепчани (веларни): К, Г, Х
а) ЛОКАЛИЗОВАНОСТ/НЕЛОКАЛИЗОВАНОСТ ГЛАСОВА
Према томе да ли ваздушна струја пролази слободно (неометано) или наилази на
препреку, гласови се деле на вокале, сонанте и консонанте.
Према месту препреке, гласови се деле на:
а) уснени (лабијални): Б, П, В, Ф, М
б) алвеоларно-носни глас Н
в) уснено-носни глас М
г) предњонепчано-носни глас Њ
- сонанти и консонанти су локализовани, а вокали нелокализовани гласови.
б) ЗВУЧНОСТ/БЕЗВУЧНОСТ ГЛАСОВА
- звучност је када су гласне жице затегнуте и трепере, а безвучност када су
опуштене и не трепере.
ЗВУЧНИ СУГЛАСНИЦИ: БГДЂЖЗЏ
БЕЗВУЧНИ СУГЛАСНИЦИ: П К Т Ћ Ш С Ч Ф Х Ц
в) МЕКОЋА ГЛАСОВА
У нашем језику има пет меких гласова – два права сугласника Ђ И Ћ и три сонанта
Ј, Љ, Њ.
- сви остали гласови су тврди.
10
СЛОГ И ПОДЕЛА РЕЧИ НА СЛОГОВЕ
11
Када су вокали у питању, акценат и квантитет вокала могу означавати разлику у
значењу речи: ГРАД (као насељено место)/ГРАД (као временска појава), ДОСАДА
(именица)/ДОСАДА (прилог), СЕДЕТИ/СЕДЕТИ, КУЋЕ (номинатив/акузатив
множине)/КУЋЕ (генитив једнине).
ГЛАВА МАЈКА
СЕЛО ДЕЛО
12
Дакле, тон (узлазни или силазни), јачина изговора, дужина или краткоћа слогова
(акцентованих и неакцентованих) у речи и речиници чине прозодију српскога
језика.
ПРОКЛИТИКЕ И ЕНКЛИТИКЕ
- клитике су речи које немају свог акцента, него се ослањају на речи испред
или иза себе.
- испред акцентоване речи налази се проклитика (на клупи), а иза
акцентоване речи налази се енклитика (рекао сам).
ПРОКЛИТИКЕ
- чине акценатску целину са речју иза себе (у дну, у дубини, о врата).
- проклитике су најчешће предлози, речце (партикуле) и везници.
- проклитике које стоје уз речи са силазним акцентом могу превући на себе
тај акценат (у дну, од куће, међу њима).
- у зору – акценат је био силазни и преноси се као силазни; на воду – акценат
је пренет без тонске промене.
- узлазни акценти се не преносе на проклитике.
ЕНКЛИТИКЕ
- у говору чине изговорну целину са речју испред себе (пливао је, дизао се,
чули смо га).
- понекад и две енклитике могу стајати уз једну реч (рекао сам јој).
- као енклитике јављају се краћи облици личних заменица, краћи облици
глагола и повратна заменица СЕ.
13
ГЛАСОВНЕ АЛТЕРНАЦИЈЕ
АЛТЕРНАЦИЈЕ СУГЛАСНИКА
- алтернације звучних и безвучних сугласника
(једначење сугласника по звучности) –
Када се у речи нађу у додиру два права сугласника (не и сонанти), један од њих се
прилагођава другоме (регресивна асимилација) – ВРАБАЦ/ВРАПЦИ,
КОБАЦ/КОПЦИ, ЖДРЕБАЦ/ЖДРЕПЦИ, ТОП/ТОБЏИЈА.
Ђ:Ћ ЖЕЂ/ЖЕЋЦА
14
Ч:Џ СВЕДОЧИТИ/СВЕДОЏБА
ИЗУЗЕЦИ:
ИЗУЗЕЦИ:
15
СТАН > СТАМБЕНИ
ЗЕЛЕНИ > ЗЕЛЕМБАЋ
- ова алтернација неће се извршити у сложеницама: СТРАНПУТИЦА,
ЈЕДАНПУТ, ЦРВЕНПЕРКА, ВОДЕНБУБА и сл.
АЛТЕРНАЦИЈЕ К, Г, Х:Ч, Ж, Ш; К, Г, Х: Ц, З, С
- палатализација и сибиларизација -
16
AЛТЕРНАЦИЈЕ НЕНЕПЧАНИХ СА
ПРЕДЊОНЕПЧАНИМ СУГЛАСНИЦИМА
- јотовање –
У ОБЛИЦИМА:
1) Компаратива придева: БРЗ – БРЖИ, ВИСОК – ВИШИ, ТВРД – ТВРЂИ, ЉУТ –
ЉУЋИ, БЕО – БЕЉИ, ЦРН – ЦРЊИ, ЈАК – ЈАЧИ, БЛАГ – БЛАЖИ, ГРУБ –
ГРУБЉИ, ТУП – ТУПЉИ, СУВ – СУВЉИ.
2) Презента глагола: ВЕЗАТИ – ВЕЖЕМ, МЕТАТИ – МЕЋЕМ, МЛЕТИ – МЕЉЕМ,
ЖЕТИ – ЖЕЊЕМ, МАХАТИ – МАШЕМ, ХРАМАТИ – ХРАМЉЕМ, ЗОБАТИ –
ЗОБЉЕМ.
3) Трпног придева глагола: НОСИТИ – НОШЕН, МАЗИТИ – МАЖЕН, МОЛИТИ –
МОЉЕН, ТОПИТИ – ТОПЉЕН.
4) Имперфекта: НОСИТИ – НОШАХ, ГРАДИТИ – ГРАЂАХ, ПАЛИТИ – ПАЉАХ,
ХРАНИТИ – ХРАЊАХ, СЛАВИТИ – СЛАВЉАХ.
5) Инструментала једнине именица женског рода: ГЛАД – ГЛАЂУ, СМРТ – СМРЋУ,
СО – СОЉУ, ЗЕЛЕН – ЗЕЛЕЊУ, КРВ – КРВЉУ.
У ТВОРБИ РЕЧИ: нпр. у творби именица: ПРУТ – ПРУЋЕ, КОРЕН – КОРЕЊЕ, ГРМ
– ГРМЉЕ, ПЕВАН – ПЕВАЊЕ; придева: ГОВЕДО – ГОВЕЂИ, ПИЛЕ – ПИЛЕЋИ,
БЛЕД – БЛЕЂАН; глагола: ИЗГРАДИТИ – ИЗГРАЂИВАТИ, ПОНИЗИТИ –
ПОНИЖАВАТИ, ПРЕТПЛАТИТИ – ПРЕТПЛАЋИВАТИ.
- старо, прасловенско јотовање је оно које је створило алтернације у облицима
промене (везати – везем, родити – рођен) и у многим изведеним речима (градити –
грађа).
- млађе, односно ново јотовање је оно у многим изведеним речима, као што су
именице изведене наставком –је, када се јотују Д, Т, Н и Л (грозд – грожђе, прут –
пруће) или придеви изведени са –ји (говедо – говеђи, јесен – јесењи).
- најмлађе је тзв. јекавско јотовање, промена ненепчаних сугласника испред ЈЕ
настало од старог гласа јат. У српскоме књижевном језику по овом јотовању
мењају се само сонанти Л и Н (лето – љето, лепота – љепота, неговати –
његовати, нежан – њежан), док сугласници остају неизмењени (дјевојка, тјерати,
видјети, сјекира).
- не јотују се ни уснени сугласници испред ЈЕ од старог кратког јата: пјесма, вјера,
мјера, бјежати.
ГРУПА СТ у глаголима пустити, крстити, спустити, гостити, у оним облицима где се
у глаголима родити (рођен), млатити (млаћен), платити (плаћен) налазе јотовани
алтернанти Ђ и Ћ, алтернира са ШТ или са ШЋ: пустити – пуштен – пуштах,
спустити – спуштен – спуштах, гостити – гошћен, гошћах; у неким случајевима
јавља се и двојако (дублетно): крстити – крштен/кршћен – кршћах, уврстити –
уврштен/увршћен.
17
Предавање бр. 6 10.11.2008 (by Јелена Николић)
АЛТЕРНАЦИЈЕ САМОГЛАСНИКА
СЕЛО ПОЉЕ
СЕЛА ПОЉА
СЕЛУ ПОЉУ
- инструментал једнине:
СА ДРУГОМ СА ПРИЈАТЕЉЕМ
СА РАДНИКОМ СА МЛАДИЋЕМ
ПАЊ – ПАЊЕВИ
ГРАД – ГРАДОВИ
2. ПРЕВОЈ ВОКАЛА
18
ПЛЕСТИ (ПЛЕТОХ > ПЛЕТ – инфинитивна основа)
ПЛОТ (ограда) – именица
3. НЕПОСТОЈАНО А
19
д) творби речи, нпр. код сложених глагола са префиксом:
ИЗАТКАТИ – ИСТАЋИ, ИЗГОНИТИ – ГНАТИ, ИЗАГНАТИ
РАЗЈУРИТИ – РАЗАЗНАТИ
- префикс ће се појавити са А ако глагол почиње групом сугласника, а без А ако
глагол почиње једним сугласником.
ђ) неким предлозима:
СА СУНЦЕМ, СА ЖЕНОМ, СА ЗЕТОМ, СА ЗИМОВАЊА; КА ЛИВАДИ / К ЛИВАДИ,
КА ГРАДУ, КА ХЛАДУ, КА КАПИЈИ, КА ХРАСТУ, НИЗ ПОЉЕ, УЗ СТРАНУ
- непостојано а ће се јавити ако предлози стоје уз именску реч која почиње истим
или сличним сугласницима (с, з, х, к...)
- нпр., може се рећи СА ЊИМ и С ЊИМ или С ТОБОМ и СА ТОБОМ, али СА
МНОМ је једини облик.
- код примера С ТОБОМ, С РАСПУСТА, К ОВЦАМА, НИЗ ПОТОК, УЗ ДРВО и сл.,
уочава се алтернација А:Ø.
ДЕО/ДЕЛА/ДЕЛУ
- О постоји само у номинативу једнине, у свим осталим облицима јавља се Л.
- код ове алтернације, увек се на првоме месту ставља старији алтернант (Л:О); О
је постало од Л.
- алтернација Л:О настала је пред крај 14. века; кад год се сонант Л нађе на крају
речи или на крају слога, прелази у О.
20
- промена Л:О сразмерно кратко је трајала, у нашем језику има доста неизмењених
речи, односно, Л не прелази у О:
в) у домаћим речима:
БИЈЕЛ, ЦИЈЕЛ, ВАЛ, ЖДРАЛ
1) АСИМИЛАЦИЈА САМОГЛАСНИКА
- у нашем књижевном језику употребљавају се два низа облика речи, као што су:
КОЈЕГА – КОГА, ТВОЈЕГА – ТВОГА, МОЈЕМУ – МОМЕ, ТВОЈЕМУ – ТВОМЕ,
ДВОЈЕГА – ДВОГА
- када се налази између два вокала, јота постаје нестабилна и лако се изгуби.
КОЈЕГА > КОЕГА > КООГА > КОГА (код облика КОЕГА, вокали О и Е се разликују,
па због тога Е прелази у О које се касније губи; таква асимилација назива се
прогресивна асимилација – други вокал се угледа на први)
- када се два иста вокала нађу један поред другог, један од њих се не губи, већ се
међусобно сажимају у један исти вокал.
- на крају је извршена потпуна асимилација – Е прелази у О и два вокала О
сажимају се у један.
-промена Л:О
СОКОЛ > СОКОО > СОКО
СТОЛ > СТОО > СТО
21
- у страним речима: ЗООЛОГИЈА, РЕЕКСПОРТ, ПРЕЕГЗИСТЕНЦИЈА и сл.
2) ДИСИМИЛАЦИЈА САМОГЛАСНИКА
ГОЧ, ГОЧЕМ
БЕЧ, БЕЧОМ (наставак –ОМ је због вокала Е у претходном слогу)
Милош > Милошем
тиквеш > тиквешом
крај > крајем
кеј > кејом
нож > ножем
јеж > јежом
- у процесу разједначавања, код речи код којих је вокал Е у претходном слогу,
употребљава се наставак –ОМ, а код осталих речи –ЕМ.
- покретни вокали: МОМЕ – МОЈЕМУ, ТВОМЕ – ТВОЈЕМУ; ЛЕПОМ – ЛЕПОМЕ,
ТУЂЕМ – ТУЂЕМУ.
- исто се огледа у расподели множинског уметка (инфикса) –ОВ-, -ЕВ-: крајЕВи,
стројЕВи, спојЕВи, бојЕВи; кејОВи, спрејОВи итд.
а) суперлативу придева:
ЈАК – НАЈЈАЧИ, ЈАСАН – НАЈЈАСНИЈИ, ЈЕФТИН – НАЈЈЕФТИНИЈИ
22
ПОЧЕТАК > ПОЧЕЦИ, ИНАТ > ИНАЏИЈА
- футур I глагола – ПИСАЋУ (ПИСАТ + ЋУ > ПИСАЋУ)
- Т и Д се не губе:
~ код властитих имена: КАДЧИЋ, КАЧИЋ (презимена и имена су правилна увек
онако како их неко пише и изговара)
~ у именима места: ЗАБРДАЦ – ЗАБРДЦА и сл.
~ у сложеницама: НАДЏИЛИТАТИ, ОТЦЕПИТИ, ПОТЧИНИТИ
~ у облицима футура I: ПИСАТ ЋУ, КАЗАТ ЋУ, ПРИЧАТ ЋУ
7. ПОКРЕТНИ САМОГЛАСНИЦИ
23
8. СУГЛАСНИК Ј У СРПСКОМ КЊИЖЕВНОМ ЈЕЗИКУ
ПИСАЊЕ:
24