www.singidunum.ac.

rs

Branislav Banić
9 788679 126955

Branislav Banić

SAMOODBRANA Branislav Banić

SAMOODBRANA

SAMOODBRANA
Pitanje efikasne samoodbrane danas, u globalnom,
užurbanom svetu u kome rastu nesigurnost, nela-
godnost, gubljenje vrednosnih i ličnih orijentacija,
postaje sve aktuelnije i značajnije. Ubistva, fizička
zlostavljanja, razbojništva, silovanja sa kojima se
susrećemo prelistavanjem dnevne štampe, ukazuju
na potrebu poznavanja osnovnih tehnika, koncepta
samoodbrane, mogućnosti primerenog reagovanja i
delovanja u situacijama odbrane kako sebe tako i
najbližih. Samoodbrana postaje fenomen u kontekstu
društvenih okolnosti, koje od pojedinca traže kompe-
tentno, odgovorno i primereno reagovanja u stalno
prisutnim i neizvesnim situacijama ugroženosti kako u
ličnom tako i u javnom prostoru.
Aktuelna empirijska i teorijska razmatranja i istra-
živanja samoodbrane pokušavaju da odgovore na
pitanje: U čemu je suština efikasne i efektivne samo-
odbrane? Šta je neophodno, da svaki pojedinac danas
zna, kako bi se uspešno odbranio, adekvatno odgo-
vorio potencijalnim ali i stvarnim napadačima. Knjiga
Samoodbrana, opisima i ilustracijama ciljeva, principa,
tehnika samoodbrane, svakom pojedincu želi da
pomogne, da sigurnije, jednostavnije, lakše ovlada
kompleksnim zonama opasnosti, da sinhronizuje i
usaglasi sva raspoloživa sredstava i alate odbrane i na
taj način, što više redukuje oblike pogrešnog reago-
vanje i ponašanja u opasnim situacijama.

Beograd, 2019.
 UNIVERZITET SINGIDUNUM

Branislav Banić

SAMOODBRANA

Prvo izdanje

Beograd, 2019.
SAMOODBRANA

Autor:
dr Branislav Banić

Recenzenti:
dr Vuk Rašović
dr Miloš Hadži-Vidaković
mst Pavle Stojanović

Izdavač:
UNIVERZITET SINGIDUNUM
Beograd, Danijelova 32
www.singidunum.ac.rs

Za izdavača:
dr Milovan Stanišić

Priprema za štampu:
Jelena Petrović

Dizajn korica:
Aleksandar Mihajlović

Godina izdanja:
2019.

Tiraž:
300 primeraka

Štampa:
Caligraph, Beograd

ISBN: 978-86-7912-695-5

Copyright:
© 2019. Univerzitet Singidunum
Izdavač zadržava sva prava.
Reprodukcija pojedinih delova ili celine ove publikacije nije dozvoljena.
 IZVOD IZ RECENZIJA
     

Zanimljiv pristup sveopštem civilizacijskom problemu koji je prisutan (pro-

vlači se) kroz životne pore kako pojedinca, tako i društva, a slobodan sam
reći i vaskolikog čovečanstva. Taj problem, nazivan nasiljem, destrukcijom
i mnogim drugim imenima iza kojih, kao rezultat, stoje bol i patnja, ten-
denciozno naneti drugom (s razlogom ili ne), odvajkada je bio u suštinskoj
suprotnosti sa porukom, koju nam je, još davnih dana, osatavio u amanet
naš duhovnik i pesnik Petar II Petrović Njegoš,
,,Kom’ snaga leži u topuzu ...”
,,Sila jeste, najčešće, prekomjerna i nepravedna. Takva ne poštuje ni elemen-
tarne norme čovječnosti”, rekao bi pesnik. Veština nenasilnog komuniciranja
je ustuknula pred rudimentarnim oblicima ,,razgovora” među jedinkama iste
vrste. Zato će ovaj udžbenik, prvenstveno namenjen studentima (budućim
pedagozima), dobiti svoju proveru i potvrdu tek u generacijama koje će, kao
pedagozi, izvesti - sadašnji studenti!
...Kao majstor nežne veštine Ju-Do, mislim da je apsolutno prihvatljiv način
na koji autor pokušava da približi suštinu konflikta i rizika za pojedince ili
sukobljene strane. Do sada nisam pred sobom imao knjigu koja govori o
samoodbrani na ovaj način. Drago mi je da će ovaj udžbenik biti svojevrsna
,,luča mikrokozma” nežnijeg puta (načina) razrešavanja konfliktnih situacija,
posebno kod mlađih generacija...

profesor Vuk Rašović

majstor Judo veštine purpurnog pojasa (9. Dan)

Sve više smo u začaranom krugu nasilja, odmetnuti od Boga i Duha Sveto-
nazorja. Konflikt, i oni koji ga stvaraju, prljavo utočište svog nedela nađoše
u otrcanoj frazi da ,,...sila Boga ne moli...” ne znajući da ,,...Bog silu ne voli...”.
Odboženi zaboravljaju deset Zapovedi Tvorca koje pozivaju na mir i suživot
ljudi - ma koje vere bili. Tim činjenjem kao da preuzimaju ulogu Tvorca tako
da dobismo ogroman broj velikih i malih Bogova kojima je sve dozvoljeno,
naročito Onih koji bez kazne nanose patnju i bol nedužnima.

Izvod iz recenzija III

....................
 Ovaj udžbenik, u jednom svom poglavlju, spominje biblijsku promisao da ,,...Ko se
mača lati, od mača će i poginuti...” Savetuje i uči... Prosvetljava i upozorava. To je sveti
zadatak pedagoške literature.
Svet borilačkih veština je prepun odmetnutih varijanti kojima je cilj telesno uništenje
protivnika. Sve to čovečanstvo, putem medija, dobija kao ispravan vid odnosa među
ljudima, a pod maskom sportskih događanja! Nažalost, taj ,,sportski korov” brzo hvata
korene u svesti mladih kao nešto ispravno i poželjno. Tako nam ulice, školska dvorišta,
porodice pa čak i radna mesta postaju borbena poprišta bez pravila, etike i ograničenja.
Vrednost ovog udžbenika je i u tome što će budućim pedagozima u sportu i fizičkoj
kulturi, ponuditi alternativu koja toliko nedostaje savremenom svetu.

prof. dr Miloš Hadži-Vidaković

majstor Karate sporta i redovan profesor na
Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Leposaviću

Nisam imao susret sa sličnim pogledom i filosofijom samoodbrane. Pred nama je

vredan udžbenik koji u dobroj meri osvetljava mogućnosti razrešenja konfliktnih
situacija i ublaženja posledica koje pri konfliktu nastaju. Dovoljno će biti, da se jedan
sporan momenat koji nastane među učenicima, reši mirnim putem, i ovaj udžbenik
je ispunio svoju misiju. Njegova svrsishodnost se ogleda u činjenici, da je pre svih,
namenjen budućim nastavnicima fizičkog vaspitanja, koji ideju mirnog suživota mogu
implementirati u klub, školu i uopšte u rad sa decom. Vaspita(va)nje dece u duhu em-
patije, od njihovog ranog detinjstva, ostaviće vidljive rezultate na celokupnu zajednicu.
Poglavlja u knjizi, koja govore o merama opreza i zakonskim odrednicama samood-
brane, koje u životu treba uvažavati, predstavljaju apsolutno upotrebljiva znanja za sve
generacije. Ovde posebno ističem preporuke o tome kada, kako i sa kim uvežbavati
tehnike samoodbrane, s obzirom da smo svedoci, sve većeg broja neobrazovanih
,,trenera” batinaša koji svoju veštinu stavljaju u službu napada. Klub i instruktor su
dva ključna faktora formiranja pravilne slike vežbača koliko je neophodna primena
sile u samoodbrani!

profesor Pavle Stojanović

instruktor u Aikido klubu ,,TAKEDA”, vlasnik crnog pojasa 2. Dan

Samoodbrana
IV ....................
 PREDGOVOR
     

Pitanje efikasne samoodbrane danas, u globalnom, užurbanom svetu u kome

rastu nesigurnost, nelagodnost, gubljenje vrednosnih i ličnih orijentacija,
postaje sve aktuelnije i značajnije. Ubistva, fizička zlostavljanja, razbojništva,
silovanja sa kojima se susrećemo prelistavanjem dnevne štampe, ukazuju na
potrebu poznavanja osnovnih tehnika, koncepta samoodbrane, mogućnosti
primerenog reagovanja i delovanja u situacijama odbrane kako sebe tako i
najbližih. Samoodbrana postaje fenomen u kontekstu društvenih okolnosti,
koje od pojedinca traže kompetentno, odgovorno i primereno reagovanja u
stalno prisutnim i neizvesnim situacijama ugroženosti kako u ličnom tako
i u javnom prostoru.

Aktuelna empirijska i teorijska razmatranja i istraživanja samoodbrane

pokušavaju da odgovore na pitanje: U čemu je suština efikasne i efektivne
samoodbrane? Šta je neophodno, da svaki pojedinac danas zna, kako bi
se uspešno odbranio, adekvatno odgovorio potencijalnim ali i stvarnim
napadačima. Knjiga Samoodbrana, opisima i ilustracijama ciljeva, principa,
tehnika samoodbrane, svakom pojedincu želi da pomogne, da sigurnije,
jednostavnije, lakše ovlada kompleksnim zonama opasnosti, da sinhronizuje
i usaglasi sva raspoloživa sredstava i alate odbrane i na taj način, što više
redukuje oblike pogrešnog reagovanja i ponašanja u opasnim situacijama.
Sveukupno, sadržaji ove studije ukazuju na potrebu preispitivanja sopstve-
nih uverenja i predstava u pogledu mogućnosti delovanja u situacijama
kada je potrebna samoodbrana, ali takođe i u momentima napada u cilju
sopstvene zaštite. Studija, primerima, opisima i mogućnostima delovanja
pomaže pojedincu, da promeni laičke načine reagovanja koji su podložni
pogreškama, da profesionalno ovlada tehnikama samoodbrane, da proširi
izbore i strategije svog reagovanja koje će biti ciljano i primereno kontekstu
i stvarnoj situaciji opasnosti.

Predgovor V
....................
 Kroz četrnaest poglavlja, u studiji se nakon uvoda i hronologije razvoja
borenja bez oružja, detaljno predstavljaju i analiziraju borilačke veštine
u funkciji samoodbrane, analiziraju se ravnoteža, lična bezbednost, bol i
napad u holističkom, sinergetskom jedinstvu neophodnih znanja kako bi
se pitanja, dileme, veštine, tehnike i principi samoodbrane najpre dobro
razumeli, sinhrono realizovali u postupku uvežbavanja, sa intencijom da
pojedinac postigne jedinstvo mentalne (kognitivne) ali i konativne dimen-
zije u praktičnom realizovanju postupaka samoodbrane. Studija prezentuje
rezultate teorijskih i praktičnih, istraživačkih nalaza koncepta samoodbra-
ne i namenjena je najpre studentima, onima koji se tek pripremaju za svet
sporta i fizičke kulture, ali i onima koji kao profesori, instruktori ili treneri
profesionalno deluju u institucijama koje promovišu veštine i sposobnosti
moderne i aktuelne odbrane i samoodbrane. Takođe, studija može biti prak-
tičan vodič i udžbenik svakom pojedincu, koji za sebe i svoje najbliže želi
da obezbedi, bar malo izvesnosti i sigurnosti u svetu stalnih izazova i ne baš
uvek prijatnih iznenađenja.
Verujem, da je uprkos svim izazovima, moguće zamisliti humaniji prostor
ljudskog bitisanja. Sudbinom nećemo zagospodariti ma koliko ovladali sred-
stvima, tehnikama i veštinama samoodbrane. Ipak, sami smo odgovorni za
način na koji odgovaramo opasnostima i napadima kojima smo izloženi, iako
ih lično nismo izazvali. Teorija i tehnika, obuka i uvežbavanje samoodbrane
može biti adekvatan odgovor na opasnosti svakodnevnog življenja, putokaz
ka etičkim temeljima života i nekom mogućem svetu istinske čovečnosti i
tolerancije.

Beograd,
na Preobraženje, 19. 8. 2018. Branislav Banić

Samoodbrana
VI ....................
 SADRŽAJ
     

Izvod iz recenzija III

Predgovor V

I - UVOD 1

II - DVOBOJ 3
2.1. Dvoboj kao način rešavanja sporova kod primitivnih zajednica 8
2.2. Dvoboj kao način rešavanja sporova kod civilizovanih zajednica 11

III - SAMOODBRANA 15
3.1. Nužna odbrana 15
3.2. Krivično delo 20
3.3. Prekoračenje nužne odbrane  21
3.4. Učestvovanje u tuči 22
3.5. Pravo na samoodbranu 22

IV - HRONOLOGIJA RAZVOJA BORENJA 25

V - BORILAČKE VEŠTINE U FUNKCIJI SAMOODBRANE 33

5.1. Aikido 33
5.2. Boks 37
5.3. BJJ (Brasilian Jiu-Jitsu) 43
5.4. Burmanski boks 46
5.5. Karate 49
5.6. Kendo 56

Sadržaj VII
....................
 5.7. Krav Maga 59
5.8. Muay-Thai (Tajlandski boks) 61
5.9. Pentjak 64
5.10. Rvanje 66
5.11. Savate boks 69
5.12. Sambo 72
5.13. Tae-Kvon-Do (Tekvondo) 74
5.14. Judo (Džudo) 77

VI - ZAŠTO SAMOODBRANA? 83
6.1. Principi samoodbrane 85
6.1.1. Sredstva samoodbrane 92
6.1.2. Obuka 100

VII - RAVNOTEŽA 105

7.1. Izazivanje neravnoteže - Kuzuši 109
7.2. Gard 110
7.2.1. Stavovi u samoodbrani 114
7.2.2. Tai Sabaki - Kontrola kretanja 116
7.2.3. Padovi (Ukemi) 120
7.2.4. Disanje prilikom samoodbrane (Kokyu) 123

VIII - LIČNA BEZBEDNOST 127

8.1. Bezbednost prevoznog sredstva 131

IX - ODBRANA OD HVATA RUKAMA 135

9.1. Hvat za jednu ruku 136
9.2. Hvat za obe ruke 136
9.3. Obuhvat oko struka jednom rukom otpozadi 137
9.4. Obuhvat preko obe ruke spreda 137
9.5. Obuhvat preko obe ruke otpozadi 138
9.6. Hvat za vrat 138
9.7. Ograničavanje kretanja 139
9.8. Šamar 140

Samoodbrana
VIII ....................
X - DAVLJENJA (Shime waza) 143

XI - POLUGA U SAMOODBRANI 151

11.1. Poluga na ruci (laktu) 153
11.2. Poluge na šaci 155
11.3. Poluga na vratu 155

XII - ODBRANA OD NAPADA NOŽEM 157

XIII - ODBRANA OD NAPADA PASA 165

XIV - NAPAD 171

14.1. Udari prvi da bi pobedio 173
14.2. Kako pravilno udariti 176
14.3. Kako se ponašati ako dođe do ulične tuče 183

Umesto zaključka 189

Rečnik 191
Literatura 205

Sadržaj IX
....................
 I
UVOD
     

Samoodbrana je stara koliko i samo čovečanstvo. Onog momenta kada se dogodio

prvi napad, reakcija je bila odbrana u bilo kom obliku. Po mom skromnom mišljenju,
tada je i stvoren (primenjen) najbolji i najefikasniji način za samoodbranu. Zamislite
pračoveka koji je sam ili u grupi, krenuo u lov. Nailazi na dinosaurusa. Ogromna ži-
votinja od nekoliko tona zastrašujućeg izgleda i snage, naspram čoveka naoružanog
toljagom ili nekom primitivnom alatkom. Prisustvo čoveka, uznemiruje dinosaurusa
koji kreće u napad. Mislite li da su obe strane u borbi sa istim šansama? Pračovek
nije tako mislio, brzo bi se udaljio od razjarene životinje bez da bi i pokušao da mu
naudi svojom snagom ili naoružanjem. I evo, dobili smo prvi oblik efikasnog načina
samoodbrane a to je bežanje! Ovde su instikt i dobra promisao bili ključni faktori
samoodbrane. Iako se mnogi neće složiti da je udaljavanje iz zone opasnosti najbolji
vid samoodbrane, pa ipak jeste!
Danas se, brutalna sila manje koristi nego u vreme pračoveka, koji je svaki spor sa
protivnikom rešavao žestokom bitkom uz upotrebu svega i svačega što može naneti
štetu suprotnoj strani. Zašto je to tako? Razvojem civilizacije došlo je do pomaka u
razvoju sredstava kako za odbranu tako i za napad. Na žalost, ta sredstva su prvo
upotrebljena za napad ili sticanje prednosti u napadu. Na primer, vatreno ili hladno
oružje kao instrument prisile da se žrtva povinuje želji napadača.
Prelistavanjem dnevne štampe dokazuje se potreba poznavanja osnovnih tehnika
samoodbrane, odnosno, nošenja legalnih sredstava za odbranu sebe i najbližih. Ubistva,
fizička zlostavljanja, razbojništva, silovanja, su naša svakodnevica. Sa time se moramo
suočiti i na to pripremiti. Razlog je i što se ti napadi ne događaju uvek samo nekom
drugom. Svakog trenutka smo izloženi mogućnosti da budemo ugroženi čak i u svom
stanu ili na radnom mestu koji se smatraju bezbednim i neprikosnovenim prostorom.
No, da li je baš uvek tako?

Uvod 1
....................
 Ko nas može napasti? Odgovor je svako, pa čak i najbliži član porodice! Uvek po-
stoji mnogo grupa ljudi, bilo čime frustriranih ili nezadovoljnih, iz kojih se regrutuju
potencijalni napadači na Vaš integritet. Cilj ove knjige je da opisima i ilustracijama
tehnika samoodbrane svakom pojedincu pomogne da ove tehnike uvežba. Na taj način
ćete moći da se odbranite od napadača, da ga obeshrabrite u namerama koje je imao,
ili, ako situacija nalaže, onesposobite nekoga ko preti vašoj sigurnosti ili imovini.
Moderna samoodbrana se najviše temelji na tradicionalnim veštinama borbe naro-
da dalekog Istoka i Azije. Tu se prvenstveno misli na odbranu bez oružja. Na Zapadu
se čovek najviše koristi oružjem dok se na Istoku vekovima gajila veština borbe bez
oružja, to jest, golim rukama. Upravo zbog toga su istočnjački načini borenja daleko
razvijeniji od zapadnjačkih, pa su samim tim više našli primenu u pripremama vojnika
i policajaca za realna dešavanja u njihovoj službi.
Međutim, kada je samoodbrana u pitanju, sve tehnike odbrane su bez razlike
dobrodošle. U životu, kada smo napadnuti, a agresivnog možemo primiriti jednim
odmerenim i na pravo mesto plasiranim bokserskim udarcem, kontraproduktivno je
čekati da nam se ,,namesti” da bismo ga efektno položili na tlo. Zapamtite, ne postoje
,,čudesne” tehnike ili trikovi kojima se možemo braniti u svakoj situaciji. To što ,,znamo”
moramo dobro uvežbati uz pomoć instruktora, koji će nas u procesu treninga i obuke,
stavljati u moguće situacije kada je neophodno primeniti stečeno znanje. Čitanjem
saveta ne postaje se nepobediv, ali, ako se samo pola sata dnevno bavimo tehnikama
samoodbrane stičemo neophodno znanje koje se može primeniti u opasnoj situaciji.

Samoodbrana
2 ....................
 II
DVOBOJ
     

Nažalost, u vrlo skromnoj pravnoj i drugoj literaturi o dvoboju izbegnuto je da

se dâ njegov opšti pojam i definicija. Međutim, i tamo gde je to urađeno taj pojam
je difuzan, nedorađen i nekonsekventan. Premalo, ili nikako, je uzimano u obzir da
je dvoboj istorijska kategorija koja se tokom vekova menjala bilo u konceptu bilo u
sadržaju. Nekada je dvoboj bio slobodan da bi kasnije postao kažnjiv. Odigravao se po
ustaljenim običajima koji su zavisili od tradicije naroda i podneblja gde se sprovodio.
Kasnije su propisivana stroga pravila. Odvijao se bez sekundanata i svedoka što je
dovodilo u pitanje njegov legalitet. Srednjovekovni turniri, sa pravnog aspekta gleda-
no, nisu dvoboji u klasičnom značenju mada su se vodili po pravilima dvoboj-borbe
i završavali se sa mnogo mrtvih i ranjenih. Samim tim ni borbe rimskih gladijatora,
iako su bili autentični dvoboji u punom smislu te reči, po jednom kriterijumu ne
mogu se tako okvalifikovati jer nisu vođeni zbog povrede časti i ugleda što je bitna
motivaciona suština duela.
Istu pravnu sudbinu, sa današnjeg stanovišta, doživeli bi i antički dvoboji grčkih
vojskovođa sa svojim protivnicima: Hektorov protiv Ahila, borba braće Eteokla i Poli-
nika za vreme opsade Tebe i još mnogo drugih. Svi ti dvoboji su vođeni iz plemenitih
poriva za pobedom a ne zbog povređene časti. Ništa manje se ne može reći za Tezejevu
borbu sa Minotaurom na Kritu, starogrčkim legendama o borbi boginje mudrosti
Atene (Atine) protiv ratobornog boga Aresa, uzaludnoj i neprekidnoj borbi Sizifa sa
ogromnom stenom (koja, valjda, treba da personifikuje sudbinu i apsurd), fantastična
bajka o Zlatnom runu i dvoboja (bebrički kralj Amnik sa grčkim bokserom Polideu-
kom), Herkulov heroizam, dvoboj iz Eneide (Turno i Eneja), dela Apolodora, Ovidija,
plašljivog lepotana Parisa, Ajanta, Odiseja sa džinom Polifemom, Diktisa Krićanina,
iznuđeni dvoboj Odiseja i prosjaka Ire, dvoboji samuraja i Vitezova Okruglog stola.

Dvoboj 3
....................
 Takođe je teško kvalifikovati borbe
američkih revolveraša koji su se borili na
život i smrt sa ljudima koje do tada nisu
ni videli a samim tim ni povredili. Borbe
se vode bez klasičnog izazova koji je uslov
da se može nazvati dvobojem. Svakako,
čest motiv tim borbama je činjenica da
postoji neko sličan njima ili bolji (brži) sa
revolverom. Ti dvoboji su pretpostavljali
odsustvo sekundanata pa čak i publike koja nije želela svojim prisustvom da rizikuje
vlastiti život. Sve se obavlja po uprošćenom scenariju ako se može scenarijom nazvati
par lakonski izgovorenih reči, mada su ne retko i one izostajale. Prema viđenju prav-
nika koji su se ozbiljnije bavili ovim fenomenom i formulacijama raznih enciklopedija
ovakva borba ne poseduje karakteristike dvoboja mada on to jeste. Najtačnija reč koja
ovu vrstu sukoba opisuje je obračun.
Prema ovom kriterijumu ne mogu se svrstati u dvoboje borbe između pripadnika
različite političke, etničke ili verske pripadnosti koji se dešavaju zbog međusobne
mržnje a da prethodno nije bilo nikakvog verbalnog ili drugog konflikta.
Na kraju, sve borbe koje se vode bez dobrog povoda, iznenadno i u eksploziji
besa, straha ili drugog razloga; bez klasičnog izazova, bez uobičajenog postupka,
bez javnosti i sekundanata, nisu po enciklopedijskim standardima dueli (dvoboji).
Dvoboj nije ni borba kolektivnih protivnika mada se u ovom vidu neguje od antičkih
vremena a posebno je bio omiljen u srednjem veku u Engleskoj i Rusiji a na Balkanu
kod Crnogoraca i Bugara.
Uvek može da ostane nedefinisano pitanje identičnosti oružja koje se koristi i pri-
bližnoj jednakosti protivnika (starost, zdravstveno stanje, društveni status i slično).
Na taj način van ,,upotrebe” ostaju pesnice i drugi delovi tela kojima se može voditi
borba do smrti ili se prethodnim dogovorom borba može ograničiti. Razne borbene
veštine Dalekog istoka dobijaju pravo građanstva i u zapadnom svetu činjenicom da
su efikasne u dvobojima kao revolver ili mač. Zato ih ne treba eliminisati samo zato
što se ne uklapaju u stereotipe i evropsku tradiciju dvoboja.
Postoje dva opisa institucije dvoboja koji bi trebali da jasnije opredele i istaknu
njihove osnovne i prepoznatljive karakteristike. Time se dvoboj odvaja od drugih
borbenih obračuna.
Dvoboj, pojedinačna borba između dva lica od kojih svako boreći se s jednakim
(najčešće smrtonosnim) oružjem, nastoji da ubije svog protivnika. Dvoboju uvek
prethodi sporazum između učesnika koji sadrži njihov pristanak na borbu, mesto,
vreme i način borbe kao i navođenje svedoka koji će prisustvovati borbi. Ukoliko se
sporazumom ne odredi drugačije, borba se vodi prema običajima mesta ili kraja gde
se održava. Najčešći povod je povreda časti ili ugleda jednog od protivnika.

Samoodbrana
4 ....................
 Početkom XVII veka ubistvo i pokušaj ubistva u dvoboju nisu bili kažnjavani kao
krivično delo, pod uslovom da su bila poštovana pravila o dvoboju utvrđena sporazu-
mom protivnika ili običajima. Smatralo se, u ovom slučaju, da je pristankom ubijenog
ili povređenog isključena odgovornost počinioca. Kada je u pojedinim zemljama bio
zabranjen (ili zabranjen za pojedina lica) ubistvo ili pokušaj ubistva u dvobiju, počelo
se sa kažnjavanjem, ali kao poseban blaži oblik ovih krivičnih dela. Danas najveći
broj zemalja u krivičnom zakonodavstvu dvoboj ne uzima kao olakšavajuću okolnost
koja ublažava kaznu, mada još uvek postoje zakonodavstva koja smatraju dvoboj kao
krivično delo. Ta zakonodavstva posebno određuju kažnjivost za podstrekivanje na
dvoboj (provokacija dvoboja) i za svedoke i druga lica koja se pridržavaju pravila o
dvoboju, odnosno, učestvuju u njemu. Krivično zakonodavstvo Srbije ubistvo u dvoboju
tretira kao svako drugo ubistvo.
Osnovni nedostatak, iz koga izviru druge manjkavosti ovakvog opisa dvoboja je
što je izostavljena njegova istorijska dimenzija. Preciznije, govori se samo o srednjo-
vekovnom viteškom dvoboju, mada on svoje korene vuče još od ljudskih prapočetaka,
odnosno, od kada se čovek naoružao toljagom i shvatio da se mora boriti da bi preživeo.
Ovakav parcijalan i restriktivan stav kada je u pitanju institucija dvoboja nužno
ga svodi samo na jedno istorijsko razdoblje, oduzima mu genezu, poništava njegovu
društvenu suštinu, razloge, ,,terapeutsko” dejstvo i moralnu potrebu. Međutim, i en-
ciklopedijski opis i karakteristike srednjevekovnog riterskog dvoboja je nedopustivo
manjkav, ignoriše kolektivni dvoboj koji je bio institucionalizovan i vrlo čest. Takođe
ne vodi računa o sporadičnim ad hoc dvobojima koji su isto tako bili veoma česti samo
zbog toga što su se vodili izvan pravila ili običaja. Činjenica je da se na njih zbog spe-
cifičnih uslova, mesta i vremena, pravila i ne mogu primenjivati, odnosno, ne mogu
se implementirati u ni jednu drugu vrstu borbe osim u dvoboj, što oni činjenično i
pravno jesu. Ako ništa drugo, u sukobu su sa pravom i treba ih sankcionisati ali se
ne mogu za potrebe klasifikacije olako izbaciti iz društvene i borbene kategorije kojoj
svakako pripadaju.
Enciklopedija u opisu dvoboja tvrdi da
je cilj učesnika dvoboja da jedan drugom
dođu glave. To je pojedinačna borba između
dva lica od kojih svaki teži da ubije svog
protivnika. Ovakav stav u opisu dvoboja je
samo u jednom njegovom delu prihvatljiv.
Cilj dvoboja može, ali nužno, ne mora da
bude smrt protivnika. U protivnom, njihovi
sekundanti se ne bi dogovarali da li da se ide do kraja ili će se dvoboj smatrati okon-
čanim kada jedan od boraca bude povređen. Na kraju, veliki broj dvoboja se završava
mirenjem što znači da smrt protivnika nije uvek konačan cilj. Satisfakcija u dvoboju je
potpuna ukoliko se protivniku ,,pusti krv” što simboliše pobedu. Nakon toga dvoboj
se obustavlja jer je pitanje ,,povređene časti” poništeno.

Dvoboj 5
....................
 Dvoboj se vodi samo između dva lica, koja
u borbi upotrebljavaju smrtonosno oružje.
Takođe je važno da u dvoboju postoje protiv-
nici koji imaju jednake ili slične sposobnosti
za vođenje borbe određenim oružjem. Tako,
na primer, borba vatrenim oružjem između
poznatog strelca i čoveka koji prvi put puca
je nedopustiva. Istovremeno, dvoboj nije bio
moguć između dva borca različitog staleža.
Izazivanje na dvoboj pripadnika nižeg staleža
se smatrao nečasnim ili čak smešnim, i obrnuto. Znak da neko unutar jednog staleža želi
zadovoljštinu dvobojem smatrao se ako bi izazvanom bila bačena rukavica u lice. Pravila
za dvoboj su različita. Ona su ugovarana u pogledu vrste oružja ili utvrđena običajima za
razdaljinu sa koje se puca. Uloge su već na samom početku jednako podeljene. I jedna
i druga strana mogu postati žrtva ili ubica.
Pošto je dvoboj tokom vekova i milenijuma menjao svoj karakter, karakteristike,
motive, broj i stalešku pripadnost učesnika u borbi, vrstu i istovetnost oružja, način
borbe i ophođenje u njoj, nemoguće je dati njegov opšti pojam i precizno ga definisati
kao instituciju dugog istorijskog postojanja.
U istorijskom pamćenju ostao je, kao
obeležje jedne epohe, viteški dvoboj moti-
visan odbranom časti. Ograničen striktnim
pravilima dobio je univerzalnu reputaciju
borbe plemenitih ljudi koja se neminovno
ne završava smrću jednog od učesnika jer
je njen cilj dobiti zadovoljenje koje u sebi ne
mora da sadrži smrtni ishod. Zato se dvoboj
u njegovom klasičnom smislu i značenju mogao definisati kao poštena borba između
dvojice približno jednakih suparnika sa smrtonosnim oružjem, koja se vodi u prisustvu
sekundanata i drugih zvaničnih lica prema ranije utvrđenim pravilima sačinjenim u
skladu sa kodeksom časti i tradicijom.
Sličnu definiciju dvoboja dao je i raniji Krivični zakonik Bugarske u svom 247.
članu gde se kaže da je dvoboj po pravilima, i na osnovu odgovarajućeg izazivanja,
ugovorena borba između dva lica sa smrtonosnim oružjem, u prisustvu najmanje
jednog svedoka na svakoj strani.
Pravo na život je osnovno ljudsko pravo. Ono pripada kategoriji prirodnih ljudskih
prava koje ni država (društvo) ne može da oduzme iz prostog razloga što im ih i ne
daje. Ovo može biti osnovni argument protiv smrtne kazne mada ovaj vid sankcije
trpi kritiku iz mnogo drugih razloga.
Život je lično čovekovo dobro što istovremeno znači da on može njime raspolagati
kako hoće pod uslovom da time ne zadire u tuđe interese bilo individualne ili kolektivne.

Samoodbrana
6 ....................
Sledeći ovu logiku, pravo na život u sebi sadrži i pravo na smrt jer je pravo čoveka da
umre kad hoće i kako hoće neodvojivo je od ljudske ličnosti, prava lične autonomije
i pune slobode. I sve ovo pod uslovom da ne pređe u zloupotrebu.
Pravo na život, a time i pravo na smrt, proizilazi iz opštih odredaba Opšte deklara-
cije o pravima čoveka koje je donela Skupština Ujedinjenih nacija 1948. godine, a koja
predstavlja apel svim demokratskim društvima da svoja nacionalna zakonodavstva
usklade, kada su ljudska prava u pitanju, sa njenim odredbama.
Tačno je da Opšta deklaracija o pravima čoveka ne govori eksplicitno o ljudskim
pravima na smrt, jer to bi davalo morbidan prizvuk osnovnom aktu o ljudskim slo-
bodama koji je posle Drugog svetskog rata trebao da probudi optimizam celokupne
ljudske populacije. Ona je trebala da probudi nade čovečanstva u bolje sutra pa izričito
pripisivanje ,,prava na smrt”, ne bi bilo u funkciji njenih optimističkih ciljeva i stremljenja.
Eventualni prigovor da je život ne samo individualno nego i društveno dobro koje
treba sačuvati obezvređuje se kontraargumentom da je u svakom slučaju pretežniji
interes pojedinca, ukoliko on hoće da umre, od interesa države da taj život, i protiv izri-
čitog protivljenja, sačuva. Život koji nema vrednost za čoveka bezvredan je i za državu.
Mnoge države su u svoj Zakon unele poglavlje koje govori o eutanaziji kao ,,rešenju”
za beznadežne slučajeve kada se život pojedinca održava duži period uz medicinske
aparate. Tada odgovornost za isključenje pojedinca sa aparata donose najbliži članovi
porodice koji stavljaju potpis na tu odluku.
Kada je dvoboj u pitanju, uvreda kao kore-
lat traži kompenzaciju jer je odnos uvređenog
i uvredioca racionalan odnos koji se mora
rešiti. Danas, kao pandan dvoboju, postavlja
se institucija javnog izvinjenja što u daleka
vremena uopšte nije imalo smisla. To zahteva
uvređeni čija je volja dominantna, dužnik
mora da joj se povinuje bilo da prihvati izazov
ili ga odbije. U oba slučaja spora više nema
uz puno poštovanje prava oba učesnika. U slučaju odbijanja izazova, izazvani gubi na
ugledu i časti koje je do tada uživao uz trpljenje ogromne sramote i prezira društva
u kome živi. Često izazvani na dvoboj koji odbije da izađe na njega biva primoran da
napusti mesto stanovanja i naseli se što dalje od mesta gde je izgubio čast. Problem za
tog pojedinca ne prestaje obzirom da se glas o neviteškom odbijanju izazova na dvoboj
vrlo brzo pročuje do mesta njegovog novog naseljenja.
Zbog toga možemo postaviti pitanje zašto ne postoji isti pravni tretman za samou-
bistvo i dvoboj; dvoboj se sankcioniše a samoubistvo se ostavlja bez kazne. Pravo koje
se priznaje jednom čoveku ne treba uskratiti drugom. Ovo tim pre što u dvoboju bar
jedan od protivnika ostaje u životu, često i oba, dok ozbiljno pripremljeno samoubistvu
retko kada ostaje samo pokušaj!

Dvoboj 7
....................
 Dvoboj, koji je u svojoj moralnoj suštini časno odmeravanje snaga, pretpostavlja
dvojicu približno jednakih protivnika koji se bore istim oružjem ukoliko se drugačije
ne dogovore. Ako se radi o protivnicima gde ne postoji ova srazmera, dvoboj gubi
svoju vitešku suštinu i pretvara se u vlastiti antipod - u ubistvo.
Istorija dvoboja poznaje mnoštvo slučajeva gde su se ogledali protivnici nesrazmerne
veštine u rukovanju oružjem. Bilo je i profesionalnih duelista, kao što danas postoje
profesionalne ubice, koje nisu davale šansu svojim protivnicima da prežive. Jedino je
sreća mogla da im pomogne što je statistički gledano zanemarljiv pokazatelj jer pred
naletom jačeg inferiorni obično stradaju. Zato bi se s razlogom moglo postaviti pita-
nje da li se u ovakvim i sličnim slučajevima radi o dvoboju ili je to ubistvo maskirano
časnom institucijom duela.
Čovek koji je savladao deset ili trideset protivnika, u narednim borbama nastupa
rutinski; on više nema tajni u toj igri života i smrti i ne uzbuđuje se previše. Svaki sledeći
rival je samo potvrda već prikazanog umeća što ga stimuliše da ide dalje pokazujući
moć sebi i drugima. Tako vremenom postaje savršena mašina za ubijanje. Instruktor
mačevanja pod nijednim uslovom ne bi smeo da prihvati dvoboj koji se vodi hladnim
oružjem za čiju upotrebu je visoko obučen. Međutim, to ga ne lišava prava da se bori
pištoljem ali ne sa elitnim strelcem jer je i tu evidentna razlika u kvalitetu obuke pa
se takvi dvoboji zabranjuju.
Po posledicama je slično i sa običnim tučama gde su protivnici neuporedive snage
i veštine. Ako se, recimo, protiv protivnika teškog pedeset kilograma bori neko ko
ima sto kilograma, a uz to je vičan pesničenju jer ima izgrađen udarac, to se ne može
posmatrati kao poštena i ravnopravna borba. Nemerljivo jači borac u običnoj tuči i
dvoboju sme da se isključivo brani postupajući u nužnoj odbrani. To svoje pravo ne
sme da prekorači nego protivnika sme samo da onesposobi u toj meri tako da više
za njega ne predstavlja opasnost. Zbog toga je sudska praksa u celom svetu zauzela
načelan stav da se pesnice smatraju opasnim oruđem ili oružjem koje može da nanese
teške povrede i naruše zdravlje.

2.1. DVOBOJ KAO NAČIN REŠAVANJA SPOROVA KOD PRIMITIVNIH

ZAJEDNICA

Najstarije populacije na zemlji poznavale su

dvoboj kao način rešavanja sporova. On je bio
korektiv rata i u svakom slučaju manje poguban i
razoran. On je na društvenom planu bio u funkciji
nagona samoodržanja a ne samouništenja koji je
nosio hronični sukob među sukobljenim pleme-
nima i grupama. Dvoboj je bio ventil sigurnosti u
agresivnim, osvetoljubivim i ratu sklonim ljudskim

Samoodbrana
8 ....................
grupacijama. Zato je on bio poželjan na socijalnom planu, jer je, bar privremeno,
sprečavao veće zlo od onoga koje je pretilo rasplamsavanjem rata. Sličnu korist dvoboj
je imao i u kasnijim fazama svog razvoja jer se nastali međunacionalni ili regionalni
konflikt rešavao na relativno bezbolan način, pošto su cenu potencijalnog krvoprolića
plaćali ispostavljeni učesnici u dvoboju, čime je spor, bar do sledeće prilike bio rešen.
Sa druge strane, na socijalnom planu, dvoboj predstavlja integralni deo sistema
kontrole neobuzdanog nasilja. Kada rat iscrpi sukobljene grupe, dvoboj će za njih
neminovno predstavljati prihvatljivo i spasonosno rešenje, mada i on može biti oki-
dač i uvod u rat. U tim situacijama odmeravanje snaga eskalira od bezazlenog sukoba
koji se radikalizuje pri čemu su radikalizmu skloniji oni čiji je predstavnik poražen i
ponižen u okršaju.
Kod primitivnih naroda koji se, inače nisu pokazali plemenitim kao što se to obično
misli, sukob među grupama uvek tinja sve dok se ne pretvori u ratni požar. Tu protivnici
odmeravaju svoje šanse, prete jedni drugima a najviše blefiraju, ali su uvek spremni da
pokažu verodostojnost svoje snage i pređu u akciju. Rat obično ne izbija zbog bizarnog
povoda. Prethode mu nepravedno oduzimanje neprijateljeve imovine, otmice žena,
sporadična ubistva, paljevine, ili druge vrste ugrožavanja vitalnih interesa. Tada često
dolazi do dvoboja koji može da bude tako koncipiran da ne dođe do smrtonosnog
ishoda, a od njega zavisi kojoj strani će se priznati sporno pravo.
Fenomen dvoboja kod najstarijih populacija nije dovoljno istražen jer nema do-
voljno pisanih izvora. Tragovi materijalne kulture su iščezli u tami praistorije. Jedina
mogućnost da se dođe do određenih saznanja je posmatranje zaostalih plemena koja
se i danas nalaze u evolutivnom stadijumu kamenog doba. Tih grupacija (plemena)
na koje savremena civilizacija kao da je ,,zaboravila”, ima u prašumama Amazonije,
prostranstvima Mato Grosa, i još nekim neistraženim predelima. Međutim, i one
nestaju ubrzanim tempom pod naletom tehnologije i materijalne kulture jer celi ljud-
ski univerzum poslaje ,,globalno selo”. Pod pretpostavkom da su se narodi iz sličnih
geografskih podneblja i vremena razvijali na približan ili isti način, da su imali sličnu
kulturu, adaptivnost i vrednosne kriterijume, jedan narod koji je hiljadama godina
izolovan od sveta mogao bi da posluži kao antropološki pokazatelj i za druge narode i
grupacije koji su iščezli ili su evoluirali i uklopili se u porodicu današnjih civilizovanih
naroda. Takav jedan narod koji i danas živi kao da je u kamenom dobu su Janomame
koji boravi u beskrajnim prašumama Južne Venecuele i Severnog Brazila. To je pod-
ručje bliže obalama reke Orinoko naseljeno sa 125 sela dok ukupna populacija broji
oko 10 000 ljudi.
Američki antropolog Napoleon Šanon (Napoleon Chanon) sa državnog univer-
ziteta Mičigen, sproveo je multidisciplinarno istraživanje Janomame naroda. Dao je
autentičnu sliku bogatstva i kompleksnosti jedne primitivne zajednice koja i danas živi
od lova i sakupljanja plodova. Uprkos tome, ona je hiljadama godina opstala živeći
u svom odvojenom svetu ne stupajući u kontakt sa drugim društvenim zajednicama
za koje, uostalom, i nisu znali da postoje. Uticajem i asimilacijom od strane zapadne

Dvoboj 9
....................
 civilizacije jedna stara plemenska kultura je osu-
đena na neminovni nestanak kao i druge grupe
koje sada žive na nepristupačnim zabitima van
svakog kontakta sa civilizacijom.
Šanon je Janomame nazvao ,,okrutnim
narodom”1 jer se nalaze u stalnom ratnom sta-
nju što se odražava u njihovoj mitologiji, načinu
stanovanja i ishrane, načinu sklapanja brakova,
napuštanju teritorije pred opasnošću od nepri-
jatelja i slično. Njihovo ponašanje je brutalno i
surovo, posebno kada je neprijatelj u pitanju. ,,Visoka spremnost na jarost, spremnost
da plane, sklonost ka nasilju da bi se ostvarili željeni ciljevi, smatraju se poželjnim oso-
binama.” (Šanon, 1992), pa ih oni u međusobnom odnosu stimulišu i podržavaju. Oni
uvek hoće da ostave utisak tvrdih momaka, čak i u situacijama kada takvom ponašanju
objektivno nema mesta jer ne vodi nekom racionalnom cilju. Međutim, imponovati
u svim situacijama znak je društvenog prestiža koji će se valorizovati u nekoj budućoj
prilici. Ovakvo, ili slično, ponašanje postoji i danas među ,,civilizovanim” što opravdava
pisanje ovog udžbenika i izučavanje predmeta Samoodbrana.
Da bi bili stalno u borbenoj tenziji koriste narkotike koje nalaze u jednoj vrsti pra-
šumske trave koju suše, melju a onda specijalnim cevčicama uduvavaju jedan drugome
kroz nozdrve. Iako je ovaj način drogiranja prilično bolan, korist od stanja opijenosti je
mnogostruka jer će se onda sigurno ponašati prema poželjnom plemenskom obrascu.
Postaće ratoborni, nagli, agresivni i nepredvidivi što treba da ulije strah neprijatelju sa
kojim je često u bliskom kontaktu.
Što su u predstojećem sukobu slabiji, i što su im veće šanse da iz njega izađu poraženi,
drskiji su, blefiraju i zastrašuju kako bi se stekao utisak da su mnogo jači nego što jesu.
Ovakav vid ponašanja srećemo u konfliktima među civilizovanim jedinkama na ulici
u kafani ili bilo kom drugom mestu gde je nastao sukob. Nedostatak snage i pameti se
kompenzuje iluzijom da se sa njima ipak raspolaže. To zahtevaju zakoni ulice i pohlepe
za dominacijom i moći makar ona bila samo u domenu fantazije.
Dvoboji među primitivnim narodima su česte pojave i najčešće su koncipirani da
ne budu sa smrtnim ishodom ukoliko nasilje ne eskalira i sukob se otrgne kontroli.
Obično se sprovode udaranjem u grudi ili tučom motkama ili sličnim priručnim
oružjem. Tada blefiranje prestaje i učesnici su spremni na akciju i moguće ishode. Pre
nego što borba zaista počne, protivnici se razmeću kao paunovi i pokazuju svoju snagu
manifestujući je na različite načine. Što je neko ubedljiviji na psihološkom planu, šanse
mu postaju veće, jer taj registar razmetljivosti može da obeshrabri protivnika koji ne
raspolaže istim ili sličnim umećem.

1 Napoleon Šanon (1992) Jonomame - okrutni narod, Novi sad, Svetovi. str. 197-199.

Samoodbrana
10 ....................
 Iako su borbe omeđene strogim plemenskim pravilima, otklon od njih je vrlo česta
pojava. Posle udaranja u grudi ili slabine, dvoboj se zaoštrava jer protivnici uzimaju
sekire ili mačete. Povodi za sukob su zlonamerne priče i ogovaranja, bacanje magije,
optužbe za kukavičluk ili tvrdičluk. Međutim, njih najčešće iniciraju nedozvoljeni
polni odnosi. Kada neko bude uhvaćen ,,na delu” sa tuđom ženom, sigurno je da će
ljubavnika prevareni muž u prvi mah udariti toljagom po glavi a ako preživi odigra-
će se dvoboj po utvrđenim pravilima. Vrlo često dolazi do masovnih tuča pri čemu
se upotrebljavaju sva sredstva koja se nađu pri ruci. ,,Čim potekne krv, skoro svako
iščupa kolac iz ograde oko staništa i umeša se u tuču pružajući podršku jednom ili
drugom suparniku” (Šanon, 1992). Kao posledica toga, svi pripadnici plemena koji
drže do svoje muške časti, obeleženi su velikim brojem ožiljaka po glavi i telu na šta
su veoma ponosni.
Otmice žena su bezpogovoran razlog ne samo za dvoboje nego i rat.

2.2. DVOBOJ KAO NAČIN REŠAVANJA SPOROVA KOD

CIVILIZOVANIH ZAJEDNICA

Smrt u dvoboju se umnogome razlikuje od smrti u ratu osim što su cilj i krajnji
rezultati slični, ali ne moraju biti isti. Pritom treba imati u vidu razna sakaćenja, traume,
fizički i mentalni invaliditet što je nužna karakteristika izlaganja riziku.
Učesnici u dvoboju nemaju pred sobom amorfnu masu vojnika koji jurišaju, urlaju,
pucaju i seku nego usamljenika koji čeka da ubije ili bude ubijen. Sve će se odigravati
po pravilima i u formi čije je poštovanje pitanje časti. Protivnici se suočavaju sa sasvim
konkretnom ličnošću, koju znaju ili poznaju, koja je očigledno snažna individualnost
čim je izazvao ili prihvatio izazov, a ulog izazova je život. To je čovek spreman da ubije
ali i da bude ubijen zbog potvrde sopstvenog integriteta i poricanja tuđeg.
Na psihološkom planu, to je iskonska i neizvesna borba kao sa senkom. Borba sa
enigmom ili sa zadnjom životnom zagonetkom o kojoj ništa ne zna ili zna vrlo malo.
Kakvo je njegovo stanje duha, njegova veština i borilački kapaciteti, plaši li se smrti
ili je nezainteresovani stoik. Kakva je njegova volja za moć i želja da preživi, ostaje za
oba aktera tajna sve dok borba ne počne ili se ne završi. Kada se sve okonča, to više
neće biti važno, bar ne za jednog od njih.
To je borba na život i smrt između dvojice elitnih predstavnika civilizacijskog
anahronizma ali i dve istinske ličnosti koje su savladale strah od smrti, inače ne bi bili
ljudi i reprezentativni ,,primeri” poimanja časti. Zato je dvoboj veličanstven primer
čiste volje koji može poslužiti kao matrica i uzor za druge - ne samo u dvoboju nego
i u brojnim životnim situacijama koja traže žrtvu, hrabrost a pre svega rizik. Preko
trnja do zvezda, naravno uz uslov da se dvoboj preživi.

Dvoboj 11
....................
 Osećanja duelista u međusobnom sudaru su svakako polivalentna. U tom, pre svega
konfuznom i nedefinisanom konglomeratu snažnih emocija, frustracija, želja i ciljeva,
ima mržnje, straha, euforije, prezira, osećanja neizvesnosti i teskobe, mirenja i saučešća.
Na komandu da odmeravanje počne, početna tenzija nestaje i snage protivnika nužno
se koncentrišu na cilj - efektno usmrtiti protivnika a sâm preživeti.
Isto se dešava, recimo, u boks meču ali uz manji rizik. Pre meča borci se zagrevaju
i opuštaju dok im trener daje poslednja uputstva i motiviše ih. Međutim, oni su i dalje
u snažnoj psihološkoj tenziji, čak i kada za protivnika nemaju previše komplimenata.
To je borba koju može da odluči i najmanja neopreznost ili ,,zalutali” udarac dotle
inferiornog protivnika. Ali, čim se oglasi gong za početak meča i izmene prvi udarci,
trema nestaje, publika se više ne primećuje i borci idu na pobedu.
Kao i u boksu, efektivni učinak učesnika u dvoboju je njegova individualna kreativ-
nost mada on dobija uputstva i savete svojih prijatelja i sekundanata koji su obučeni za
svoj posao. Ipak, na kraju, on ostaje sam, prepušten svom znanju i spremnosti, umeću
i hladnokrvnosti, motivaciji i, naravno sreći.
Oči-u-oči sa protivnikom, on će se iskazati kao borac sa svim manama i indivi-
dualnim kvalitetima. Istovremeno, kako se u tom miljeu smatra, on će dokazati da
je jači i da je u pravu, da je pravda na njegovoj strani, odnosno, da je pobeda samo
nužan rezultat svih tih komponenti koje palog protivnika čine inferiornim u odnosu
na njega kao pobednika.
Smatralo se da je ishod dvoboja u božjoj nadležnosti ili nekih sila a pobednik je
njegov (njihov) miljenik. Time je, bar na subjektivnom planu, sa dnevnog reda skinuto
osećanje griže savesti zbog stradanja protivnika.
Smrt u dvoboju je samotnička smrt. U ratu vojska nastupa u nekoj vrsti euforije
ili kolektivne egzaltacije opijena pobedom i snažnim osećanjima bliskosti sa ljudima
koji dele istu sudbinu. Svako od njih misli (i ne očekuje) da će baš on poginuti jer se
to događa samo drugima. Čak i pomisao na eventualnu smrt nije toliko snažna da
traumatizuje u meri da se dovede u pitanje borbeni zadatak.
Pomisao na ,,groznu smrt” se vraća kasnije, nakon okončanja rata kao ,,prljavi eho”.
Epska književna dela tada u čitaocima izazivaju veliko čuđenje i naknadno gađenje nad
svemu onom što se u nedavnoj prošlost događalo. Heroj rata ponovo postaje čovek koji
nije više spreman da svoj život stavi na kocku, kao ni mrava da zgazi.
Prema tome, svest o smrti nestaje dok razmišljanje o smrti i izazvane strepnje išče-
zavaju u ratnim periodima, kada se ,,društvena svest” zamrzava, okamenjuje da bi se
lakše podnela sva iskušenja. Jednostavno ona nestaje u periodu vladavine smrti. Čim
zavlada mir i započne miran život sa labavijim društvenim stegama, pojedinac ponovo
počinje da oseća strah od smrti i strepi od nje. Tada ideja smrti razjeda jedinku koja
je opet poprimila nekadašnji oblik.
Čovek najviše voli život u momentu kada mu on izmiče. Dotadašnja svest o nemi-
novnom kraju je difuzna i sasvim apstraktna, nešto što će eventualno doći, ili čak i ne

Samoodbrana
12 ....................
mora. Uplašen i ogorčen od tog iznenadnog mračnog saznanja da se od smrti ne može
pobeći, ulazi u stanje stresa i počinje duhovno i psihički da kopni.
Saznanje da svi moramo umreti, u samom dvoboju, apsolutno ne znači ništa. Bar
ne za učesnike dvoboja jer se vode idejom da oni hoće da nastave svoj život. Ipak, pred
zastrašujućom činjenicom da je smrt veoma blizu duelisti nisu u stanju da najednom
postanu hladni stoici, čak i ako su to ranije bili. Čoveka treba razumeti jer se radi o
životu jedinke koja ima samo jedan život.
Dvoboj je, između ostalog, duel u kome se učesnici istovremeno nalaze u poziciji
napadača i onoga ko se brani tako da on sam sebi predstavlja antipod.

Dvoboj 13
....................
 III
SAMOODBRANA
     

Ontološki gledano, reč samoodbrana je kovanica sastavljena od dve reči samo i

odbrana. Može se tumačiti dvojako: kao sam se odbraniti (odbraniti se sam) i kao
samo odbrana (odbrana i ništa više; bez dalje eskalacije sukoba). Sve preko toga je
prekoračenje nužne odbrane. Zakonodavac afirmiše ovo drugo tumačenje u smislu
da napadnuti, nakon uspešne odbrane, postaje napadač ako nastavi sa ,,odbranom” i
samim tim podleže odgovornosti. To se zove prekoračenje nužne samoodbrane.
Postoji mnoštvo pravila samoodbrane. Ovde ćemo pomenuti samo jedno, koje je
istovremeno najvažnije. Ako postoje razlozi da verujete u saznanje da ćete na nekom
mestu imati neprilike, ne odlazite tamo! Izbegnite svaku mogućnost ulaska u poten-
cijalno opasnu situaciju. Na konstrukcije kao što su, to će biti lako, to će biti brzo, to
će biti jednostavno, neće na mene - zaboravite! Uvek imajte na umu mudrost našeg
naroda, ko se čuva i Bog ga čuva!

3.1. NUŽNA ODBRANA

Pod nužnom odbranom (samoodbranom) se pre svega misli na ličnu odbranu u kojoj
se ne prelazi u drugu krajnost koja bi vodila tome da od žrtve postanemo napadači.
To znači da nakon uspešno odbijenog napada nema potrebe za dodatnim radnjama
jer je prestala realna opasnost po nas ili našu imovinu. ,,Nužna odbrana je osnov koji
isključuje postojanje krivičnog dela, odnosno isključuje postojanje elementa protiv-
pravnosti.” (Krivični zakonik RS).

Samoodbrana 15
....................
 Krivični zakonik RS na sledeći način definiše nužnu odbranu: 
,,Nužna je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili
dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad. Nužna odbrana postoji i kada
neko odbija napad od drugog lica (nužna pomoć).”
A: Uslovi napada
,,Uslovi napada su da napad mora biti ponašanje čoveka koje je upereno protiv
nekog zakonom zaštićenog dobra, da je protivpravan, da je istovremen i da je stvaran.”
1. ,,Napad preduzima čovek i sastoji se u činjenju, a samo izuzetno u nečinjenju.
Čovek preduzima napad, i kada koristi bilo koja sredstva za napad (životinju,
energiju, tehnička postrojenja i slično).”
2. ,,Napad mora biti usmeren protiv nekog dobra koje je zaštićeno zakonom, a to
su najčešće dobra koja pripadaju pojedincu (život, sloboda, imovina…), ali to
mogu biti i dobra koja pripadaju pravnim licima ili državi.”
3. ,,Napad je protivpravan kada je protivan pravnim normama, procenjujući to
objektivno, a ne iz perspektive napadača. Napad je protivpravan kada se preduzima
bez ikakvog zakonskog ovlašćenja, tj. kada se tim napadom povređuju pravni
propisi bilo koje grane prava. Ako se radi o radnjama koje se preduzimaju na
osnovu zakonskog ovlašćenja, napadnutom se u takvim slučajevima ne priznaje
pravo na odbranu, npr. lišavanje slobode na osnovu rešenja o pritvoru. Takve
radnje nisu protivpravne samo ako se izvode u granicama ovlašćenja. U slučaju
prekoračenja ovlašćenja i one postaju protivpravne. Napad je protivpravan i
ako ga je napadnuti sam izazvao, odnosno skrivio. Pri tome ne sme da se radi
o tzv. insceniranoj nužnoj odbrani koja postoji onda kada je napad namerno
isprovociran, da bi se pod vidom nužne odbrane izvršilo krivično delo. U ovoj
situaciji kod provokatora postoji umišljaj usmeren na izvršenje krivičnog dela,
kod njega nema odbrambene volje.” (Krivično procesno pravo RS ).
Obzirom da napad mora biti protivpravan nameće se zaključak da zakonodavac
ne dozvoljava delovanje u nužnoj odbrani na nužnu odbranu. Istovremeno se
ne sankcioniše nužna odbrana napadača kada je prekoračena nužna odbrana
napadnutog.
4. ,,Napad mora biti stvaran, u suprotnom, kada neko pogrešno veruje da je na-
padnut, radi se o putativnoj nužnoj odbrani i tada se može primenjivati institut
stvarne zablude, odnosno ,,učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne
zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila
delo dozvoljenim.” Dakle, ako je neko preduzeo akte, pogrešno verujući da se
brani, neće postojati krivično delo, jer je delovao u stvarnoj zabludi, ali samo
pod uslovom da nije mogao i nije bio dužan da izbegne zabludu u pogledu toga
da je stvarno napadnut.”

Samoodbrana
16 ....................
 5. ,,U praksi se najčešće javlja problem oko pitanja istovremenosti. Istovremenost
postoji sve dok napad traje i kada napad neposredno predstoji. Ukoliko je napad
prestao, postoji krivično delo. Na primer, ako napadač prestane sa napadom i
odustaje od napada, tj. ne pokazuje dalju nameru da ugrozi neko vaše dobro,
ili ako napadač beži, udaljava se, pa se uloge u napadu zamene, napadnuti
postane napadač, ne može se pozivati na nužnu odbranu ukoliko se naknadno
preduzmu akti fizičkog nasilja prema njemu. Tada onaj koji je napadnut već
čini krivično delo.”
B: Uslovi odbrane
,,Uslovi odbrane su da je kroz radnju odbrane ostvareno neko obeležje krivičnog
dela, da je upravljena prema nekom napadačevom dobru i da je neophodno potrebna.”
1. ,,Kroz radnju odbrane se ostvaruje biće nekog krivičnog dela, ukoliko bi napadnuti
uspeo da odbije napad, a da pri tome ne povredi nikakvo napadačevo dobro,
odnosno ne ostvari elemente bića nekog krivičnog dela, onda nema ni svrhe
primenjivati institut nužne odbrane.”
2. ,,Odbrana je usmerena na neko napadačevo dobro, ukoliko bi se napad odbijao
povredom dobra trećeg lica, moglo bi se raditi o krajnjoj nuždi, ali ne o nužnoj
odbrani.”
3. ,,Najviše teškoća u sudskoj praksi izaziva upravo uslov da je odbrana bila neop-
hodno potrebna.” (Krivično procesno pravo RS).
,,Neophodno potrebna je ona odbrana kojom bi se, s obzirom na okolnosti slučaja,
mogao efikasno odbiti napad uz najmanju povredu napadačevog dobra. Potrebno je
da se u najvećoj mogućoj meri štede napadačeva dobra, ali da se time ne ugrozi efika-
snost odbrane. Takođe, uzima se u obzir i da napadnuti, u situaciji u kojoj se nalazi,
vrlo često nije u stanju da izabere način na koji će se braniti, rizik je tada na napadaču.”
,,Napadnuti ne mora samo da preduzima defanzivnu odbranu, već ima pravo i na
ofanzivnu odbranu ako se drugačije ne može odbraniti (kada npr. lice ,,A” sa podignu-
tim nožem ide prema licu ,,B” u nameri da ga ubode).”
,,Od značaja je i pitanje srazmere između vrednosti napadačevog dobra i dobra koje
se brani. Nema nužne odbrane ako postoji velika i očigledna nesrazmera između ova
dva dobra. Na primer, nema nužne odbrane ako neko ubije napadača samo zato da bi
odbio napad od imovine koja nema veliku vrednost.” (Krivično procesno pravo RS).
Zakonodavac kaže da svaka radnja koja u sebi sadrži neke elemente krivičnog dela
nije nužno i sama krivično delo.
Primer 1: Vreme je saobraćajnog špica na kraju radnog vremena, kada je čovek
fizički (pa i psihički) izmoren, moguće su razne situacije u kojima se lako gubi kon-
trola u ponašanju, čak i kod ljudi za koje se smatra da su korektni, pažljivi i strpljivi
u odnosima sa drugima. Na raskrsnici jedan od vozača svojim vozilom preseca put
drugom vozaču koji u poslednjem trenutku uspeva da zaustavi svoje vozilo. U momentu

Samoodbrana 17
....................
 se čuje škripa kočnica, vozač kome je presečen
put u vožnji, zajapurenog lica i besnog izraza,
izlazi iz svog auta sa bejzbol palicom, prilazi
drugom vozaču koji je isto tako napustio svoje
vozilo, i počinje žestoka prepirka. Oko njih se
veoma brzo zaustavlja mnoštvo vozila kao i
gomila prolaznika koji zauzimaju pozicije ,,na-
vijača”. Iako nema štete, preteća i neprijateljska
komunikacija je prisutna, u smislu… ,,Ja ću da
mu pokažem kako se vozi!” Da li vam ova scena izgleda poznato? Vozač sa palicom,
zamahuje u nameri da ,,nauči pameti”, vozača koji mu je ,,presekao” put, i pre no što
je to učinio, dobija strahovit udarac u glavu i pada! Sve do tada je bila samoodbrana.
Svaka dalja radnja, koju bi izvršio vozač bez bejzbol palice u odnosu na svog suparnika
bila bi protivzakonita i podlegala bi krivičnoj odgovornosti! Moguće su sankcije, ako
nije pružio prvu pomoć povređenom ili pozvao hitnu pomoć. Nije preporučljivo ni
samovoljno udaljavanje sa mesta incidenta, a da prethodno uviđaj nisu registrovali
službenici MUP-a. Koliko su ove scene prisutne u našoj svakodnevici, prosudite sami!
Primer 2: Medijski ispraćen slučaj Saše B. koji
je ubio provalnika kada mu je usred noći upao u
stan u beogradskom naselju Žarkovo, pokrenuo
je javnu raspravu. Saši B. je određen pritvor od 30
dana, što je dodatno uzburkalo strasti u javnosti. 2
Zakon je u Srbiji na prvi pogled prilično
jasan. Ako nas neko napadne, imamo pravo da
se branimo (nužna odbrana). Ona mora biti
istovremena i srazmerna jačini napada. Srazmernost i opravdanost odbrane utvrđuje
sud. Advokati kažu da je tanka granica između nužne odbrane i njenog prekoračenja
i da nije lako utvrditi da li je bilo moguće kontrolisati svoje postupke u situaciji kada
je strah veliki, a ugrožena je porodica ili imovina.
,,Niko ne može u tri ujutru u svojoj kući mirno da gleda, nekakvog uljeza sa šrafcige-
rom. Vi ustvari ne znate gde je kraj njegove bahatosti, bezumnosti i nasilništva. Ne možete
znati da li je neko drogiran, da li hoće da vas ubije, siluje ženu, otme dete ili pokrade pare”,
ističe advokat Božo Prelević3. Kada se takav predmet nađe u rukama srpskih tužilaca,
posmatra se, kako oni tvrde, celina događaja - da li je napad bio protivpravan, a odbrana
neophodna i istovremena. Prekoračenje se dokazuje kada je odbrana jača od napada.
Predsednik Udruženja javnih tužilaca Goran Ilić napominje da srpski krivični zakonik
poznaje jednu situaciju kada do prekoračenja nužne odbrane dođe usled toga što je onaj

2 Izvor: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/1330696/imamo-li-pravo-na-samood-
branu.html
3 http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/1330696/imamo-li-pravo-na-samoodbranu.
html

Samoodbrana
18 ....................
ko je napadnut bio razdražen i u stanju prepasti. ,,U tom slučaju sud može da oslobodi
kazne napadnutog bez obzira što se radi o prekoračenju nužne odbrane”, dodaje Ilić4.
Zakonska rešenja kod nas odgovaraju standardima u Evropi. Neprikosnoveno pravo
svojine karakteristično je za građane Amerike, pa građani te zemlje na različite načine
mogu da se odbrane, bez straha da će zbog toga odgovarati. Profesor Krivičnog prava
Milan Škulić navodi primer iz SAD-a od pre desetak godina. ,,Neki japanski student
je praktično greškom zalutao kod jednog čoveka, misleći da je neka žurka u njegovoj
kući ili stanu. Zbog slabog engleskog jezika delovao je nerazumljivo, čovek se uplašio
i ubio ga. Čak je i tada bio oslobođen pošto se smatralo da je ugrožen on, odnosno
njegova porodica”, kaže Škulić5.
Kazna za prekoračenje nužne odbrane određuje se prema krivičnom delu koje je
počinjeno, pa se propisuje kazna za ubistvo, pokušaj ubistva, teške ili lake telesne po-
vrede. Kao olakšavajuća okolnost u obzir se uzima i situacija pri kojoj je delo počinjeno.
Ovde možemo navesti pitanja koja su uvek otvorena i puna dilema u smislu:…Da
li postoji opravdan napad. Ako ne postoji, koji je napad protivpravan? Koju odbranu
zakon dozvoljava i da li postoje granice dozvoljene odbrane? Da li i na koji način zakon
definiše institut nužne odbrane?
Zakonodavac je u tom segmentu apsolutan, ali, uvek postoje momenti za zloupo-
trebu. Nije nam namera da ovde polemišemo sa zakonskim odredbama po pitanju
samoodbrane, mada za to uvek ima prostora, jer ni jedan zakon nije savršen.
S obzirom na sve navedene primere, zakonske odredbe, iskaze eksperata iz ove
oblasti, uočava se da je učenje i poučavanje sistema samoodbrane društveno odgovorna
delatnost. Jedan od činilaca odgovornosti je i poznavanje zakonom dozvoljenih okvira
odbrane i napada. U programu nastavnog predmeta Samoodbrana, a u okvirima prak-
tične nastave, ugrađeni su i elementi odbrane i napada radi boljeg poznavanja taktike i
ponašanja nakon napada. Svaka osoba koja se bavi sistemom samoodbrane u obavezi
je da poznaje i elemente nužne odbrane.
Odrednice vezane za sistem samoodbrane, a koje se odnose na odbranu, nužnu
odbranu, krivično delo, krivicu isl. regulisane su pravnim dokumentima Republike
Srbije (u daljem tekstu RS). Ovde ćemo navesti samo neke članove Krivičnog zakonika
RS koji regulišu pojmove koje analiziramo.
Nužna odbrana se reguliše odredbom člana 19 Krivičnog zakonika RS. Nužna
odbrana u sebi isključuje element protivpravnosti kao osnovni element krivičnog
dela i shodno tome isključuje postojanje krivičnog dela. Zbog jasnije slike shvatanja
nužne odbrane kao osnova koja isključuje postojanje krivičnog dela, osvrnućemo se na
temeljne elemente pojma krivičnog dela, a potom posebno razraditi pitanja u odnosu
na nužnu odbranu.
4 http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/1330696/imamo-li-pravo-na-samoodbranu.
html
5 http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/1330696/imamo-li-pravo-na-samoodbranu.
html

Samoodbrana 19
....................
 3.2. KRIVIČNO DELO

Krivični zakonik na sledeći način definiše pojam krivičnog dela:

Član 14
,,(1) Krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje
je protivpravno i koje je skrivljeno.”
,,(2) Nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako
postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom.” 
Iz navedenog proizilazi da pojam krivično delo ima u Zakonu četiri elementa:
1) radnju,
2) predviđenost krivičnog dela,
3) protivpravnost i
4) krivicu.
Za postojanje krivičnog dela potrebno je da se ostvare svi elementi. Nepostojanje
makar jednog elementa krivično delo ne postoji.
•• ,,Radnja podrazumeva ljudsko ponašanje, ostvarivanje volje i obuhvata činjenje
ili propuštanje (nečinjenje). Nema radnje krivičnog dela koja je preduzeta pod
uticajem apsolutne sile, tj. neodoljive sile koja isključuje donošenje odluke. U
slučaju sile koja nije neodoljiva ili pretnje, radnja postoji (odluka je iznuđena),
ali se u toj situaciji učiniocu može ublažiti kazna.”
•• ,,Predviđenost krivičnog dela u zakonu. Da bi radnja, odnosno ljudsko ponašanje
bilo krivično delo ona mora biti u zakonu predviđeno kao krivično delo. Razlog
zbog koga je neko ponašanje (radnja) predviđeno kao krivično delo jeste njegova
društvena opasnost.”
•• ,,Protivpravnost  kao element, logično, proizilazi iz prethodnog elementa. Me-
đutim, ukoliko postoje osnovi koji isključuju protivpravnost, nema ni krivičnog
dela. Ovi osnovi su ponašanja koja ispunjavaju sve elemente krivičnog dela ali
koja nisu protivpravna. Osnovi koji isključuju protivpravnost su: delo malog
značaja, nužna odbrana i krajnja nužda.”
•• ,,Krivica je subjektivni, psihički odnos učinioca prema delu. Da bi radnja bila
krivično delo mora se učiniocu pripisati u krivicu. Ovaj element ima tri kom-
ponente: uračunljivost, umišljaj ili nehat i svest o protivpravnosti.”
•• ,,Krivično delo je učinjeno sa umišljajem kad je učinilac bio svestan svog dela i
hteo njegovo izvršenje (direktni umišljaj) ili kad je učinilac bio svestan da može
učiniti delo pa je na to pristao (eventualni umišljaj).”
•• ,,Krivično delo je učinjeno iz nehata kad je učinilac bio svestan da svojom rad-
njom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći
sprečiti (svesni nehat) ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti

Samoodbrana
20 ....................
 delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim lič-
nim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti (nesvesni nehat).”
,,Nehat je dovoljan za postojanje krivičnog dela samo onda kada to zakon izričito
propisuje kod pojedinih krivičnih dela. Dakle, umišljaj je pravilo i ne propisuje se
posebno za svako krivično delo, dok je nehat izuzetak i mora biti izričito propisan kao
oblik krivice da bi postojalo krivično delo učinjeno iz nehata. Logično, za nehat kao
niži stepen krivice predviđena je, odnosno propisana je blaža kazna.”
,,Osnovi koji isključuju krivicu kao element jesu: neuračunljivost, stvarna zabluda
i pravna zabluda.”
•• ,,Neuračunljiv je onaj učinilac koji nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije
mogao da upravlja svojim postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne
poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teže duševne poremeće-
nosti. Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u stanju neuračunljivosti.”
•• ,,Stvarna zabluda je nepostojanje svesti ili postojanje pogrešne svesti o nekim stvarnim
okolnostima - činjenicama koje ulaze u zakonski opis nekog krivičnog dela. Nije
krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi. Stvarna
zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu
u pogledu neke stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje krivičnog dela ili u po-
gledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila delo dozvoljenim”.
•• ,,Pravna zabluda podrazumeva nepostojanje svesti da se čini zakonom zabra-
njeno delo. Učinilac ne zna da je njegovo ponašanje zabranjeno zakonom. Nije
krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi. Pravna
zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je
njegovo delo zabranjeno (Krivično procesno pravo RS).”
Nakon upoznavanja sa osnovnim elementima odbrane i krivičnog dela, posebno
će biti obrađen i institut prekoračenja nužne odbrane.

3.3. PREKORAČENJE NUŽNE ODBRANE 

,,Prekoračenje granica nužne odbrane postoji kada nije ispunjen uslov da je od-

brana bila neophodno potrebna. U situaciji kada napadnuti prekorači granice nužne
odbrane ulazi u zonu krivičnog dela, u tom slučaju Krivični zakonik predviđa moguć-
nost ublažavanja kazne. Ako je učinilac prekoračio granice nužne odbrane usled jake
razdraženosti ili prepasti izazvane napadom, može se i osloboditi od kazne.” 
,,Stav je sudske prakse da napadnuti nije dužan da se bekstvom spasava od napa-
da: ,,Okrivljeni nije dužan da bekstvom izbegava napad i na taj način sprečava drugoga
da vrši krivično delo” (Rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž1.4906/2011).”
,,Prihvatanje poziva na fizički obračun isključuje postojanje nužne odbrane: ,,Ako
je okrivljeni krenuo u pravcu oštećenog da se sa njim fizički obračuna, bez obzira da li

Samoodbrana 21
....................
 je fizički obračun hteo ili na njega pristao, ne može se u daljem toku tog obračuna po-
zivati na nužnu odbranu” (Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, Kž1. 1548/2015).
Okrivljeni nije postupao u nužnoj odbrani kada je nakon verbalne rasprave, a zatim i
fizičkog obračuna, oštećenom nožem naneo tešku telesnu povredu” (Presuda Vrhovnog
kasacionog suda, Kzz 1300/2014).” 
Navedeni su neki primeri iz sudske prakse. Ali, svaka sudska presuda za slične
slučajeve ogleda se u svetlu okolnosti koje prate slične slučaje. Sudske presude za na
oko ,,iste” događaje mogu biti dijametralno različite. 

3.4. UČESTVOVANJE U TUČI

Obratićemo pažnju i na krivično delo Učestvovanje u tuči iz člana 123 Krivičnog

zakonika koje glasi: ,,Ko učestvuje u tuči u kojoj je neko lišen života ili je drugom
nanesena teška telesna povreda, kazniće se za samo učestvovanje novčanom kaznom
ili zatvorom do tri godine.” To znači da svaki učesnik tuče u kojoj je kao posledica
nastupila telesna povreda opasna po život ili smrt nekog lica, kažnjava se samo zbog
učestvovanja u tuči. Stvar je u tome da nije moguće utvrditi doprinos učesnika u tuči u
smislu nastupanja smrti ili nanošenja teške povrede. Akteri za koje se utvrdi doprinos
u teškom povređivanju ili smrtnom ishodu, odgovorni su za ubistvo, odnosno teške
telesne povrede. Pojam tuče podrazumeva fizički obračun najmanje tri lica, jer ako je
obračun između dve osobe nema ovog krivičnog dela jer se zna ko je izvršio ubistvo
ili naneo teške telesne povrede.
Kao savet se nameće da u svakodnevnom životu izbegnete konfliktne momente, a u
slučaju da ste napadnuti Vi ili neko od članova Vaše porodice, treba voditi računa, ako
je to moguće, da se napad odbije na način i u meri koliko je potrebno, a istovremeno
i efikasno. Treba biti spreman, ukoliko je to moguće, da se u nametnutim uslovima
odluke donose racionalno.
Namera je bila ovu problematiku razjasniti uz neka pitanja u smislu opravdanosti
nužne odbrane6.

3.5. PRAVO NA SAMOODBRANU

Zakonima moraju mnogo više da se štite oni građani koji braneći članove porodice
i imovinu rane ili ubiju razbojnika. Praksa pokazuje da sudovi dugo procesuiraju i
rigorozno kažnjavaju zbog prekoračenja nužne odbrane.
Kada mi npr. uleti provalnik u stan, ja ga zamolim da mi kaže koje su mu namere, lepo
ga pitam šta bi da ukrade, da li hoće da me ubije ili samo povredi, pa onda izvagam koje
sve varijante odbrane postoje, potom izaberem onu koja je proporcionalna i postupim
po njoj… A do tada - žena mi silovana, deci izlomljene kosti, a ja verovatno pokojnik!
6 Izvor: http://kravmaga.co.rs/nuzna-odbrana/

Samoodbrana
22 ....................
 Jer, šta je bolje: da u ovom zamišljenom slučaju izvadim pištolj za koji imam dozvolu,
pripucam, budem brži i da ne daj Bože, ranim ili ubijem lopova, ili da skrstim ruke i
u duhu gandijevskog principa sve otrpim?
U prvom slučaju biće mi suđeno za pokušaj ubistva ili ubistvo, a ako imam sreće i
dobre advokate, to će biti kvalifikovano kao prekoračenje nužne odbrane. U drugom
slučaju - Bog mi bio u pomoći.
Šezdesetih godina prošlog veka novinske izveštaje sa suđenja punio je slučaj po-
doficira JNA koji je sa svoje terase video kako mu lopov krade „fiću”. Čovek je uzeo
pištolj i ubio lopova, a sud je ocenio da je takva odbrana bila nepotrebna i prekomerna
da bi se odbio napad, pa je vlasnik „fiće” ipak odgovarao za ubistvo.
Početkom devedesetih godina zabeleženo je više slučajeva vlasnika automobila
koji su iz vatrenog oružja ranili ili ubili lopove koje su zatekli u krađi njihovih vozila.
U svim ovim slučajevima zauzet je stav da je nužna odbrana prekoračena, jer je „na-
padnuto dobro, život, veće vrednosti od imovine koja se brani” (Milanović, 2017:12).
U svemu ipak ostaje dilema: kako da znam da li maskirani razbojnik koji me presretne
u hodniku zgrade ili pokuša da uđe u moj stan hoće da me ubije, povredi ili samo da
mi otme novac, laptop i kreditne kartice? Pa da se shodno tome i ja ponašam. Ako se
parališem od straha, neuk i nevin, kako da procenim i odbijem „protivpravni napad”?
Jer, kad je čovek napadnut, ne razmišlja o zakonskim propisima. Postupa vođen samo
nagonom za samoodržanjem. Sudovi u Srbiji, u svakom slučaju, će vagati i odlučivati
da li je reč o nužnoj odbrani. A znamo koliko su efikasni i ekspresni. Možda je najbolje
rešenje, zaštititi najpre sebe, porodicu, imovinu, a onda ući u mučan pravosudni žrvanj.
Delioci pravde učiće vas da nije svejedno da li ste nekog zatekli u krađi automobila,
veša u dvorištu ili ušunjanog u stan, s pištoljem uperenim u vas i članove porodice. U
svakoj od situacija, ulazimo u lavirint, iz koga je teško naslutiti izlaz.

Preporuke za razmišljanje:
•• Samoodbrana ima puno tehnika, dobro poznavanje i ovaladavanje svakom od
njih pomaže nam u ophođenju sa drugima, bilo da smo u ulozi napadnutog ili
da biramo napad.
•• Veština napada zahteva dobro sagledavanje celokupne situacije.
•• U lavirintu života, ne zaboravi misli mudraca: ,,Ako činiš dobro, čuvaj se slave.
Ako činiš zlo, čuvaj se kazne”. (Čuang Ce)
•• ,,Od naroda Kine se može naučiti kako se ophodi sa drugim ljudskim stvorom
poštujući pre svega čoveka u njemu (i u sebi), kako se dobija odgovor bez
previše pitanja i nasrtljivosti i bez straha od nesporazuma. Vi ćete me pitati u
čemu je ta veština i kako se postiže... a ja i pored najbolje volje neću umeti da
vam kažem... jer to je tajna koja ne napušta njihovo tle... samo ću dodati ...Ćuti
i pamti...” (Ivo Andrić)
Samoodbrana 23
....................
 IV
HRONOLOGIJA
RAZVOJA BORENJA
     

Sačuvana japanska hronika iz 720. godine naše ere govori o tome da su davne 230.
godine pre naše ere bila organizovana takmičenja u snazi i borbi golim rukama nazvana
Chikara-Kurabe. Cilj tih takmičenja bio je izdvojiti najhrabrije ratnike koji bi potom bili
postavljani u kraljevsku stražu i formacije specijalnih jedinica. Najpoznatiji dvoboj se
odigrao u prisustvu cara Suinina (29. godina p.n.e do 70. godina n.e). Nadmetali su se
borci Taima-no-Kuyehaya i Nomi-no Sukune. Sukune je savladao svog protivnika tako
što mu je polomio kičmu. Pobedniku je pripalo bogatstvo i čast. Pored toga, naređeno
mu je da svoju tehniku tako usavrši da ona postane manje opasna po protivnika.
Nomi-no Sukune je pristupio izvršenju carskog naređenja. Izabrao je 48 udaraca i
zahvata, a svoju novu veštinu je nazvao Sumo. Iz primitivnih oblika borbe Sumo se ra-
zvija u oblik vojničkog vežbanja za vreme vladavine Nare i Heiana tako da istovremeno
postaje deo japanske kulture. Imperator Shomu (vladao 724-740 god) stavlja Sumo
među igre koje su se odvijale pri praznovanju Zahvalnosti za prinos u poljoprivredi.
Da je ova veština (Sumo) stvarno imala veliki značaj svedoči nam borba za presto
posle imperatora Montoki-a. Montoki je imao dva sina i presto bi pripao pobedniku u
Sumo borbi. Sinovi se, naravno, nisu borili nego je svaki od njih poslao u borbu svog
šampiona. Podatak o pobedniku te borbe nismo pronašli. Prvi profesionalni Sumo
borci su se pojavili 1623. godine. Uprkos povremenim demonstracijama ove borilačke
veštine u inostranstvu, Sumo je imao, i još uvek ima, izrazito nacionalno obeležje i
nigde više nije ,,pustio korenje”. I dan-danas borbe se odvijaju po starom ceremonijalu
uključujući i bacanje soli po prostoru za borenje.

Hronologija razvoja borenja 25

....................
 Za razliku od Sumo-a, Ju-Jutsu se iz Japana raširio po celom svetu. Nastanak Ju-Jutsu
je sakriven u mnogo legendi. Jedna od legendi objašnjava da je oko 550. godine živeo
lekar Shirobei Akyjama rođen u Nagasakiju u Japanu. Zbog proširenja svog znanja o
metodama reanimacije, otputovao je u Kinu. Kao lekar odlično je poznavao vitalne
tačke ljudskog organizma. Bio je jako inteligentan i inovativan čovek. Svoj boravak u
Kini iskoristio je za izučavanje taoizma i kineskih borilačkih veština. Po povratku u
domovinu, za vreme meditiranja u zimskom periodu, primetio je da se i najsnažnije
grane drveća lome pod težinom snega. Istovremeno, elastične grane vrbe su se samo
povijale pod snežnim naslagama skoro do zemlje, tako da se u jednom momentu sneg
strese sa njih. Potom se, neoštećene, vraćaju u prvobitan položaj. Tehnike borbe koje
je naučio u Kini prepleo je sa svojim spoznajama o ,,neopiranju i popuštanju”. Nedugo
potom otvorio je svoju školu za borilačke veštine koju je nazvao Yoshin (Srce vrbe).
Sva dalja promišljanja i oblikovanja borilačkih veština svoju suštinu i smisao našla
su u drevnim životnim, filozofskim, teorijskim i praktičnim postavkama taoizma.
Osnovna su dva principa koja se dopunjuju i sukobljavaju: Yang i Yin. Pozitivan i
negativan aspekt vasione; jedan ne može da opstane bez drugog. Sve na svetu se u
dinamičnoj kombinaciji večno smenjuje između ta dva pola. Yang predstavlja čvrstinu
i napad, Yin elastičnost i odbranu. Za razumevanje borilačkih veština pomenimo neke
značajne navode iz kineskog teksta Tao-Te-Ching:
•• Najpopustljiviji na svetu pobeđuje najčvršćeg.
•• Čovek se rađa slabašan i osetljiv. Umire čvrst i krut. Znači, čvrstina i krutost
su načini za umiranje.
•• Elastičnost i prilagodljivost su načini života.
Najbolja osobina dobrog borca je strpljivost pri preuzimanju inicijative; pobeđuje
onaj koji popusti. I u našem narodu postoji jedna divna izreka: ,,Pametniji popušta!”
Većina škola Ju-Jutsu-a, osim ponekih, su pomenute spoznaje uzele kao svoj borilački
moto. To je značilo revolucionarnu novost u borilačkim veštinama. Blagost prevladava
moć. Potrebno je naglasiti da je u najvišim nivoima borilačkih veština najbitnija tačka svih
tih strategija razviti osetljivost, elastičnost i intuitivnost do zakona kosmosa. Najdublja
namera nije samo pobediti protivnika nego i doći do ,,načina” (Do ili Tao), suštine, po
kojima funkcioniše kosmos. Ju-Jutsu se razvijao pod različitim imenima u zavisnosti od
tehnika koje su u određenim školama preovladavale (bacanja, krajnji hvatovi, udarci).
Najveći uspeh u razvoju, vrhunac dostiže Ju-Jutsu u dugom periodu mira koji je uspostavio
Leyasu Tokugawa posle rata za Segikahara (1603) i osvajanja dvorca u Osaki (1615). Kraj
građanskih ratova koji su Japan natopili krvlju u dvanaestom veku, ostavili su hiljade
Samuraja bez posla koji tako postaju Ronin-i (lutajući samuraji, samuraji bez gospodara).
Mnogi od njih su se odlučili da iskustva i znanja dobijena u ratnim okršajima unovče
na bilo koji način. Sakupili su sve poznate tehnike borbe bez oružja, uradili njihova
poboljšanja, a potom otvorili i svoje škole. Tako su znanja koja su do tada bila brižljivo
čuvana u privatnim školama i rezervisana za velike klanove, raširili među ljude. Tada je
nastalo mnogo škola Ju-Jutsu-a koje su postale dostupne običnim ljudima.

Samoodbrana
26 ....................
 Šogun Tokugawa je za vreme svoje vladavine obezbedio zemlji dvesta pedeset godina
mira zahvaljujući pojačanoj kontroli javnog reda i mira. Unutrašnji kontakti su bili
otežani, a oni van granica onemogućeni ili kažnjavani smrću. Takav način vladanja je
državu potpuno izolovao i isključio iz istorijskih tokova tog perioda. Oko polovine XIX
veka, pre svega zbog traženja novih tržišta, velike sile su odlučile da učine kraj japanskoj
samoizolaciji. Amerikanac Metju Kolbrajt Peri (Matthew Calbraith Perry), 8. jula 1853.
godine, doplovio je sa svoje četiri lađe u zaliv Uraga i u ime svog predsednika, uputio
zahtev Japanu da se otvari prema ostalom delu sveta. Japanci nisu prihvatili ovaj zahtev,
tako da se Peri, februara 1854. godine vratio, ovoga puta sa osam lađa i tako pokazao
Japancima da odbijanje neće tolerisati. Japanski vladar Kanegawa potpisuje pogodbu
o saradnji sa Amerikom, a ubrzo potom sa Rusijom i Engleskom. Ova pogodba dovela
je do rascepa u samom Japanu, jer bi mnogi Japanci radije umrli u borbi sa jačim ne-
prijateljem nego što bi se podčinili tuđinu. Suprotnosti između ,,golubova” i ,,orlova”
su rasle sve dok se država nije podelila na dva tabora. To je stvorilo krvavu lančanu
reakciju čiji je vrhunac dosegnut 1868. godine kada je svrgnut Shogun.
Nakon 600 godine vladavine Shogun-a, oblast se vraća u ruke Meiji Matsuhito-a.
Mladi Matsuhito, 122. predstavnik dinastije, seli glavni grad iz Kyoto-a u Edo kome
menja ime u Tokijo (Tokiyo). Nastaje period vladavine Meiji-ja (1868-1912.), u kome,
zbog uticaja zapada dolazi do velikog propadanja borilačkih veština (između ostalog
i zbog razvoja streljačkog naoružanja). Mnogi učitelji su ostali bez učenika. Da bi
preživeli u bitno promenjenim uslovima od onih na koje su navikli, mnogi su počeli
da se bore po lokalnim kafanama ne birajući mnogo protivnike. Učitelji su prestali da
šire svoja znanja, mnogi od njih su svoje tajne odneli u grob, tako da je ogromnom
nasleđu borilačkih veština pretio nestanak. Samo zahvaljujući izuzetnoj volji i entuzi-
jazmu pojedinaca, borenja bez oružja su opstala. U te pojedince se ubraja Okinavljanski
majstor Gichin Funakoshi (1868-1957.) koji je praktično doneo Karate (prazna šaka)
u Japan. Tu su i Morihei Ueshiba (1883-1969.) koji je zaslužan za razvoj Aikidoa (put
ljubavi) kao borbene tehnike bez oružja, kao i Jigoro Kano (1860-1938.) koji se smatra
tvorcem veštine koju je nazvao nežan put (Milenković, 2009).
Ljudsko telo je opremljeno ugrađenim oružjima za borbu. Kada se dobro vežba i
uvežba tehnika korišćenja arsenala kojima telo raspolaže, ovaj potencijal postaje od
ogromne koristi u odbrani. Sastoji se od mnoštva manjih oružja. Manja oružja se
mogu upotrebiti istovremeno sa drugim manjim oružjima ali i pojedinačno. Ovde će
biti pobrojana neka od njih.
1. Glava. Oblik lobanje i debljina njene koštane mase pružaju zaštitu mozgu kao
vitalnom unutrašnjem organu. Lobanja takođe štiti oči koje su smeštene u očnu duplju
i uši (slušni organ), koji je dodatno spolja zaštićen ušnom školjkom. Istovremeno,
glava je primenjivo oružje prilikom zadavanja udarca. U anatomiji čoveka, čelo (lat.
frons) je koštani deo glave iznad očiju ograničen sa tri strukture, dvema kostima lo-
banje i skalpom. Vrh čela je označen linijom kose, ivicom oblasti gde kosa na skalpu
raste. Dno čela je označeno supraorbitalnim grebenom, koštanom strukturom lobanje

Hronologija razvoja borenja 27

....................
 iznad očiju. Dve strane čela su označene slepoočnim grebenom do linije koronalnog
šava. Čelom se može udariti protivnik u lice ili nos u cilju odbrane od protivnikovog
obuhvata rukama spreda.
Potiljačna kost (lat. os occipitale) lobanje je u praksi moćno oružje samoodbrane.
Ukoliko se protivnik koji rukama obuhvata s leđa, udari ovim delom glave u nos ili
slepoočnu kost, može mu se naneti dovoljna šteta da obuhvat popusti. Ova kost nije
čvrsta kao čeona kost.
Temena kost (lat. os parietale) je parna četvorougaona kost koja gradi srednji deo
krova lobanje. Nalazi se između frontalne (čeone), okcipitalne (potiljačne) i temporalne
(slepoočne) kosti. Vrlo je čvrsta tako da može biti efikasno upotrebljena u svrhu odbra-
ne od obuhvata rukama s leđa od strane protivnika višeg rastom. Snažnim pokretom
glave naviše pogađa se kost donje vilice protivnika i time mu se nanosi veliki bol. Kao
posledica takvog udarca protivnik može biti nokautiran (udarac u vrh brade) ili mu se
mogu zdrobiti prednji zubi gornje i donje vilice. U oba slučaja protivnik će popustiti
u dovoljnoj meri da se ugroženi oslobodi i udalji.
2. Šaka. Kao oružje za udarac šaka je najsvestranije i najčešće korišćen deo tela.
Udarac se može zadati otvorenom i zatvorenom šakom. Obe strane šake se mogu
koristiti za udaranje.
Otvorenom šakom i nadlanicom se zadaje udarac nazvan šamar. Prsti su u oba
slučaja skupljeni jedan uz drugi. Takođe se otvorenom šakom vrši udarac ,,proba-
danja”. Cilj udarca probadanja su oči i meko tkivo vrata (krikoidna hrskavica) kao
i prostor omeđen ključnom kosti i mišićem sternokleidomastoideus-om (u narodu
se taj prostor naziva ,,Babija jama”). Kada se zadaje udarac ,,probadanja” prsti, šaka
i podlaktica moraju biti u jednoj ravni kako ne bi došlo do povrede sitnih zglobova
ručja. Uz to, nepravilno postavljena šaka uzrokuje da se sila udarca umanji, a jedan
deo sile se vrati u njene zglobove.
Sve četiri strane stegnute šake (pesnica) se mogu koristiti za udaranje. Ovaj tip
udarca se naziva čekić. Stisnutom šakom udaramo ciljeve na glavi (vrh brade, nos, oči,
slepoočna kost, potiljačna kost, vrat i grlo) i na telu (grudna kost, međurebarni pro-
stor naročito sa leve strane u visini srca), podpazušna jama, nervni spletovi (pleksus),
mekano tkivo trbušne, potrbušne i regije bubrega. Često se u borbi na tlu (ukoliko
protivnik vešto sakrije glavu i trup) pesnicama napada mišićno tkivo natkolena i pot-
kolena obe noge. Kao dobar cilj se pokazao i zgib kolena zbog nerava i spleta krvnih
sudova koji se tu nalaze. Naročito je efikasan kada se plasira iz okreta ili polukružnog
pokreta zbog velike količine kinetičke energije koju u sebi nosi.
Nadlanica se koristi za kratke i snažne udarce obično nakon uspešnog blokiranja
udarca koji je uputio napadač. Ovaj udarac je moćno oružje ukoliko je protivnik pre-
više blizu. Mišići koji se koriste prilikom plasiranja udarca su mišići ramenog pojasa
i zadnje lože nadlakta. Ostali mišići su ili sinergisti ili stabilizatori pokreta. Kod ovog
udarca palac šake je okrenut na gore i čvrsto priljubljen uz pesnicu. Istureni zglobovi
kažiprsta i srednjeg prsta predstavljaju udarnu površinu.

Samoodbrana
28 ....................
 Udarac bridom dlana jedno je od najvažnijih oružja samoodbrane. Upotrebljava se
kako bi se protivnik udario dovoljnom snagom i tako izazvala povreda ili nesvestica.
Ovaj udarac se takođe upotrebljava i kao pripremni udarac nekom drugom udarcu.
Prilikom plasiranja ovog udarca prsti moraju biti malo savijeni i ukočeni dok je
mali prst šake sasvim ispružen. Palac je čvrsto pritisnut uz dlan. Ovakav položaj šake
čini da su mišići brida dlana stegnuti. Udarac, a da su mišići šake opušteni, može
prouzrokovati povredu šake udarača. Ovo ne znači da će se ovim načinom udaranja
lomiti daske, cementni blokovi ili cigle. Svrha je da se udarac zada pravilno i da pogodi
cilj. Iznenađuje koliko malo snage je potrebno, da se ovim udarcem zaustavi napadač.
Udarci se mogu zadati bilo kojim delom brida dlana. Međutim, udarac bridom
dlana koji je uz palac nije često u upotrebi u Kodokan7 sistemu samoodbrane, ali je
dobro da se uvežba i dobro upamti način njegovog izvođenja. Udarac bridom dlana kod
malog prsta obično se zadaje tako da je početna tačka udarca u visini ramena ili viša.
Udarac bridom dlana kod palca u upotrebi je kada se cilj nalazi ispod nivoa ramena.
,,Peta” korena šake je tvrd, čvrst i opasan deo šake. Ovaj deo dlana se često koristi
u samoodbrani. Da bi se ,,peta” šake pravilno koristila, prste je potrebno saviti u nji-
hovoj prvoj falangi. Potom je potrebno prste čvrsto saviti tako da im jagodice dodiruju
korene prstiju. Palac se savija prema nazad kako ne bi smetao i povredio se prilikom
zadavanja udarca. Zatim se napne zglob šake prema podlaktu tako da kosti i mišići
ovog dela dlana, gde se dlan spaja sa podlaktom, formiraju udarnu površinu. Udarac
„petom” dlana zadaje se zamahom prema napred. Efikasan je bez obzira na rastojanje
od cilja. To je udarac, u kome se koncentriše mnogo snage kroz malu udarnu površi-
nu. Iz tog razloga, udarac „petom” dlana je najopasniji udarac u napadu i odbrani, a
najčešći ciljevi koji se gađaju petom dlana su: čelo, lice (koren nosa) ili brada. Prilikom
uvežbavanja ovog udarca mora se imati na umu njegova smrtonosnost.
Prsti šake su jako opasno oružje kada su im ciljevi lice, oči, nos, ušne školjke, usta,
prsti šake protivnika i mošnice. Koriste se u bliskoj borbi, u stojećem stavu i na tlu.
3. Podlakat. U borbi podlakat ima ogromnu ulogu pri blokiranju udaraca rukama
i nogama. Ništa manje važna je njegova primena prilikom borbe na maloj razdaljini.
Udarci podlaktom u lice, vrat i grlo mogu naneti protivniku veliki bol i ozbiljne po-
sledice. Prilikom borbe u parteru podlakat se koristi za pritisak na vratne arterije i
kao deo poluge pri gušenju. U sadejstvu sa potkolenom jedne noge može da formira
takozvani ,,triangl” (trougao) - poluga kojom se protivniku napadaju vrat, zglobovi
lakta, kolena, stopala i šake.
4. Lakat. Šiljati koštani vrh lakta (olekranon8) je vrlo dobro oružje u odbrani i na-
padu. Najčešće se koristi protiv napadača koji vas drži. Udarac se može izvesti direktno
pravo, odozgo, odozdo i zamahom sa leve i desne strane. Najefikasniji je ako se plasira u
7 Kodokan, Institut za iznalaženje puteva u borilačkim veštinama Dalekog istoka.
8 Olekranon predstavlja gornji okrajak ulne, jedne od dve podlakatne kosti koji učestvuje u građi zgloba
lakta. Pored činjenice da je olekranon veoma masivan koštani deo, njegovi prelomi su relativno česti.
Ovo se događa zato što je olekranon veoma izbačena koštana strukutra sa potkožnim položajem.

Hronologija razvoja borenja 29

....................
 trenutku kada se stoji bočno u odnosu na protivnika. Uspešno se koristi u borbi na malom
prostoru kada ne postoje uslovi za udarac pesnicom, bridom ili dlanom šake. Treba biti
naročito oprezan prilikom udaranja u krikoidnu hrskavicu (prednji deo grla) jer njenim
prelomom se uzrokuje smrt protivnika. Slaba strana udarca laktom je mogućnost njego-
vog povređivanja. Neretko, kao posledica snažnog udaranja laktom u čvrstu površinu,
dolazi do njegovog preloma, najčešće olekranona. Znaci preloma su bol na dodir lakta,
otok sa zadnje strane lakta, nema mogućnosti opružanja u zglobu lakta, lakat ostaje u
savijenom položaju, javlja se krvarenje u zglobu lakta (hemartros) i pojava krvnog podliva
(hematom) u potkožju zadnje strane lakta. Anamneza sa tipičnom kliničkom slikom i
objektvnim pregledom je dovoljna da se posumnja na ovaj prelom. Za definitivno po-
stavljanje dijagnoze, mora se napraviti rendgenski snimak lakta u dve projekcije.
5. Koleno. Kao i lakat, koleno je oružje kratkog dometa, ali vrlo efikasno u borbi na
bliskom rastojanju. Ono je čvrsta i snažna regija opasana snažnim mišićima potkolena i
natkolena. Mišići natkolena se smatraju najjačom mišićnom grupom našeg tela. Udarac
kolenom se koristi kada je napadač u pozi obuhvata tela napadnutog rukama spreda.
U tom slučaju cilj udarca je meko tkivo trbušnog i potrbušnog zida. Često se kolenom
cilja mišić spoljašnje strane natkolena (m. quadriceps femoris; njegov deo m. vastus
lateralis) jer ga precizan i snažan udarac parališe. Na taj način protivnik se onesposobi
za dalju borbu, dok njegov hvat rukama oko tela žrtve trenutno popušta. Za tu vrstu
udarca potreban je samo delić sekunde pošto je mala udaljenost od cilja. Vrlo često se
kombinuje sa udarcima rukom. Upotrebljava se u borbi na bliskom rastojanju kada je
protivnik povijen napred. Udarac kolenom je moguće izvesti zaletom i iz skoka kada
se kao cilj traži grudni koš i glava protivnika. Među borcima Dalekog istoka se naziva
,,Leteće koleno”. Nedostatak udarca ,,Letećeg kolena” je što se jednostavno izbegava
postavljanjem tela bočno u odnosu na protivnika. Generalno gledano, snažne udarce
je lakše izbegnuti od onih koji nanose manju štetu.
6. Potkoleno. Deo ispod kolena (potkoleno) se često koristi kao sredstvo u borbi na
bliskom, srednjem i većem rastojanju. Sastoji se od dve kosti, tibie i fibule, koje su svojim
krajevima međusobno spojene. Ispostavljenost koštane mase, kao kod lakta i kolena,
u odnosu na mišićnu masu koja ih pokriva, tokom borbe ih čini opasnim oružjem.
Koristi se za udaranje, blokiranje, gušenje i čišćenje protivnika. Nedostatak potkolena
je ta što postoji mogućnost preloma tanje kosti (fibule) prilikom udaranja i blokiranja
udarca. Najčešće se koristi prilikom borbe u stojećem stavu za udaranje u glavu, telo
i meko tkivo nogu (slično volej šutiranju lopte). Uvežban borac potkoleno koristi za
udarac pravo napred i nakon kružnog ili polukružnog okreta oko svoje uzdužne ose9.
Nedostatak ovog udarca je što se može lako blokirati rukom prilikom odbrane glave
ili slabinskog dela tela.
7. Stopalo. Ono nije tako svestrano oružje kao što je šaka. Međutim, kada se radi
o snazi udarca, stopalo je najjače oružje tela. Snaga i masa mišića nogu je ogromna, a
domet udarca nogom je mnogo veći od dometa udarca rukom.
9 Mawashi geri, udarac u Karateu

Samoodbrana
30 ....................
 Tri površine na stopalu se koriste za udaranje: vrh stopala (ispod nožnih prstiju),
peta i ris ili nart stopala. Prilikom zadavanja udarca vrhom stopala prsti se povlače
prema sebi. Mesto kojim se zadaje udarac vrhom stopala postaje čvršće i na taj način
se izbegava povreda nožnih prstiju. Reprezentativan udarac vrhom stopala je Mae-geri
u Karateu. Udarac petom se zadaje tako da se prsti prethodno povlače prema kolenu.
Odmeren udarac petom biće efektan bilo da je stopalo boso ili obuveno. Vrhom stopala
i petom se udaraju svi delovi tela protivnika. Dobro razgiban borac neće imati problem
da pogodi cilj na glavi protivnika bez obzira na njegovu visinu. Ciljevi koji se nalaze
ispod kukova protivnika se vrlo lako i efektno pogađaju bez obzira na utreniranost i
razgibanost onog koji napada.
Risom se takođe može napasti bilo koji deo tela protivnika. Izvodi se direktno pra-
vo ili sa boka. Ovaj udarac je brz i snažan. Izvođenje podseća na volej šut u fudbalu.
Protivnik pogođen ovim udarcem u neku od vitalnih tačaka brzo odustaje od dalje
borbe ili je toliko povređen da nije u stanju da pruža dalji otpor.
Stopalo se može koristiti i kao oružje kojim gazimo protivnika. Ovaj način je na-
ročito upotrebljiv osobama ženskog pola koje su sa leđa obuhvaćene obema rukama
napadača. Odlučan i snažan udarac potpeticom (štiklom) po risu napadača nanosi mu
veliki bol i primorava ga da malo popusti sa hvatom što može biti dovoljno za uspešno
oslobađanje od držanja.
Važno je napomenuti da je prilikom vežbanja udaraca bridom dlana, šakom ili
nogom, potrebno veoma brzo povući nazad deo tela kojim je udarac izveden. Dva su
osnovna razloga za brz pokret povlačenja. To povećava snagu udarca. Kada plasirate
udarac, a nogu ili ruku ne povučete nazad, deo snage zadatog udarca se prenosi na
ruku (nogu) čime se efekat udarca smanjuje. Potom, brzim povlačenjem ruke (noge)
nazad izvodimo je izvan dometa protivnika tako da je ne može uhvatiti i eventualno
izvesti kontra zahvat.
Poluge kao oružje. Pri samoodbrani poluga se može plasirati na svakom delu tela
napadača. Ruke, šake i ramena daju snagu i moć tako da deluju kao oslonac prilikom
bacanja protivnika. Bokovi su odličan oslonac i koriste se kod mnogih bacanja. Noge
se mogu koristiti bilo kao oslonac ili za čišćenje i držanje tela protivnika. Stopala su
bitna prilikom izbijanja ili blokiranja noge protivnika.
Poluga je ključna tehnika samoodbrambenih zahvata. Koristi se prilikom izvođenja
protivnika iz ravnoteže, a da bi se njegova težina tela upotrebila za lakše izvođenje
bacanja. Upotrebaljava se prilikom savijanja ili imobilisanja zglobova protivnika,
prisiljavanja na predaju prilikom zahvata gušenja.

Hronologija razvoja borenja 31

....................
 Preporuke za razmišljanje:
•• ,,Ako hoćeš da dišeš duboko, moraš najpre isprazniti svoja pluća. Moraš najpre
naučiti da budeš slab. Ako hoćeš da zauzmeš visok položaj, moraš najpre pri-
hvatiti nizak položaj. Ako hoćeš da se obogatiš darovima, moraš najpre darovati
sve što imaš. To se naziva Skrivena Prosvetljenost.” (Lao Ce)
•• ,,Kad se čovek rađa, on je mek i slab; Kad umire, on je čvrst i krut. Kad su biljke
i drveće živi, meki su i savitljivi; Kad nisu živi, krhki su i suvi. Stoga, tvrdoća i
krutost pratioci su smrti; A mekoća i savitljivost pratioci su života.” (Lao Ce)
•• Imaj na umu revolucionarnu novost u borilačkim veštinama - blagost prevladava
moć! Seti se da u našem narodu postoji jedna divna izreka: ,,Pametniji popušta!”
•• U najvišim nivoima borilačkih veština najbitnija tačka svih strategija je razviti
osetljivost, elastičnost i intuitivnost do zakona kosmosa. Najdublja namera
nije samo pobediti protivnika nego i doći do ,,načina” (Do ili Tao), suštine, po
kojima funkcioniše kosmos.
•• Postoji mnogo mogućnosti i načina za upotrebu najvrednijeg oružja, a to je
čovekovo telo - glava, šaka, podlakat, lakat, koleno, potkoleno, stopalo. Snažne
udarce je lakše izbegnuti od onih koji nanose manju štetu!

Samoodbrana
32 ....................
 V
BORILAČKE VEŠTINE U
FUNKCIJI SAMOODBRANE
     

Postoji mnogo borilačkih veština koje se uspešno primenjuju u samoodbrani. Teško

je izdvojiti jednu ili dve za koje možemo tvrditi da su efikasnije od drugih. Mnoge od
njih su izrazito destruktivne naročito one koje u svojim odbrambeno-napadačkim
tehnikama koriste oružje (palica10, mač, nož, nunčake, šuriken i slično). U rukama
veštog borca pomenuto oružje postaje vrlo opasno odbrambeno sredstvo.

5.1. AIKIDO

Aikido (合気道 Aikidō, ili 合氣道), bukvalno zanačenje ,,Usaglašen put (tok)

energije”. Reč Aikido se sastoji od tri sloga AI, što znači harmonija ili sklad, KI što znači
energija našeg unutrašnjeg bića i DO što znači put ili način. Sve to zajedno znači put
(način) usaglašavanja našeg unutrašnjeg bića (energije) sa Univerzumom. U literaturi
nalazimo mnogo prevoda gde svaki prevodilac ,,novom” prevodu dodaje nešto što je
proisteklo iz nagomilanih iskustava starih majstora ove dalekoistočne borilačke veštine.
Suština svakog prevoda ostaje nepromenjena a to je Put harmonije energije.
Svi prevodi su zasnivani na činjenici da se tehnikom Aikido-a kontroliše napadač tako
što se energija napada preusmerava a ne blokira. Setimo se majstora Nomi-No Sukune-a
koji je posmatranjući nežnu i slabu vrbu pod teretom snega došao do spoznaje principa
neopiranja (popusti da bi pobedio). Taj princip je poznat i kao Yoshin (Srce vrbe).
10 Kendo, veština borbe dugačkom palicom.

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 33

....................
 Istorijat

Aikido, kao borilačko umeće, je razvijen u ranim go-

dinama dvadesetog veka. Zasnovan je na tradicionalnim
borilačkim veštinama Japana koje je objedinio Morihei
Ueshiba (1883-1969). Kao tinejdžer učio je tradicionalna
borenja Dalekog istoka od svog oca Yoroku-a. Od njega
je naučio neke varijante Ju-Jutsu-a kao što je Ken-Jutsu i
veštinu borbe kopljem. Odlaskom na ostrvo Hokaido 1912.
godine Ueshiba upoznaje majstora Sokaku Takeda koji je
u ogromnoj meri uticao na njegov dalji razvoj. Takeda je
bio učitelj Daito-Riu-Aiki-Ju-Jutsu veštine koja je nastala
u šestom veku. U svojoj istoriji ova veština je prošla sva iskušenja koja su pred nju
postavljale duge godine ratova, zabrana i promena. Konačan oblik je dobila od strane
članova Aiki klana (grupe) poznat kao Oshikuichi (Umetnost udaranja). Mladog Ueshiba
je brzo privuklo predano vežbanje Takede, čoveka niskog rasta ali vrhunske tehnike pri
izvođenju udaraca. Pod njegovim instrukcijama je vežbao sve do 1919. godine kada se
vraća u rodni Tanabe zbog smrti oca Yorokua. Upoznaje majstora Onisaburo Deguchi-a,
harizmatičnog poklonika ezoterične religije Omoto-Kyo. Narednih šest godina putuje
azijom kao promoter religije Omoto-Kyo.
Godine 1927. Ueshiba u Tokiju formira svoj Dojo11 nazvan Kobukan Dojo, gde po-
laznike poučava spoj tradicionalnih borilačkih veština naučenih od majstora Takede
i duhovna verovanja prikupljena od majstora Onisaburo Deguchia-a. Ovu disciplinu
naziva Ueshiba-Aiki-Budo. Na taj način Ueshiba konačno imenuje novu borilačku veštinu.
Kao mnoge borilačke veštine Aikido nije posmatran kao sistematizovan oblik samood-
brane nego i kao vlastito poboljšanje (napredak) tela i duha. Danas imamo različite oblike
Aikido veštine. Tradicionalni (izvorni) Aikido nema turnire na kojima se tehnika potvrđuje
kroz borbu dva protivnika. Fizička snaga i starosna dob vežbača nemaju nikakav značaj.
U skaladu sa filosofijom njegovog tvorca Ueshibe, cilj Aikido veštine nije prevladavnje
protivnika nego pročišćenje vlastitog uma novim odnosom prema njemu kao protivniku.
Ako hoćemo da odgovorimo na pitanje šta je Aikido moramo pogledati klasične
kineske Yin i Yang ikonice. Videćemo simbole koji objašnjavaju sve fenomene upravljanja
antagonizmima, još uvek komplementarne suprotnosti, koje formiraju dve polovine
stopljene u celinu. Takođe opažamo da te dve polovine nisu u apsolutnoj suprotnosti
jer poseduju zajedničke elemente unutar sebe - crnu tačku u beloj i belu tačku u crnoj
polovini. Ovaj ezoterični simbolizam je dizajniran tako da sugeriše da su celokupan
život i priroda podložni promenama. To isto (ili slično) imamo i kod starih Grka u
izrazu Panta rei (Sve teče, sve se menja).
Ako napadnete određenom snagom, primenjena je vlastita sila (Yang), rezultat
sudara energije koji sledi je njena disharmonija, odnosno, jača sila prevladava. U
11 Dojo - sala za vežbanje.

Samoodbrana
34 ....................
Aikidu i samoodbrani to praktično znači da ukoliko energija objektivno postoji, može
se kvantifikovati (identifikovati), a samim tim i kanalisati (usmeriti) u željenom pravcu.
Tu se ogleda sklad, odnosno harmonija ispoljene energije prema vama. Ona se može
ogledati u brutalnoj, destruktivnoj sili ili mržnji ispoljenoj kroz pokret ili verbalnu
komunikaciji. Njeno kanalisanje (absorbovanje) Yin, usmeravanje energije pored vas,
vodi je u prazno tako da ne nanosi štetu. Za uspešno usmerenje mentalne energije
protivnika neophodno je prvo isprazniti svoj um. Na taj način je izbegnut ,,sudar” dve
energije. To dovodi da deeskalacije, smirivanje sukoba, što je osnovni princip dobre
samoodbrane. Ovo je osnovna logika na kojoj počiva filosofija Aikidoa.
Aikido je borilačka disciplina koja na silu ne odgovara silom. Umesto toga traži har-
moniju (saglasje) da bi se savladao protivnik. Ova veština je po mnogo čemu jedinstvena
među borilačkim sportovima jer se bazira na nadmoći tehnike u odnosu na snagu koju
napadač plasira u svom pokretu. Zajednička (sinhronizovana) imobilizacija i bacanja
koriste energiju napadača za stvaranje momenta u kome je moguće izvesti polugu ili
bacanje. Pri tome mnogi pokreti tela su preuzeti iz japanskih veština borbe mačem i
kopljem. Iz tih razloga vežbači (Aikidoke) moraju paralelno vežbati tehniku borbe mačem
i kopljem jer će jedino na taj način razumeti pravila po kojima ova veština finkcioniše.
Na treninzima se uvežbavaju tehnike borbe jedan-na-jedan i tehnike borbe protiv
više protivnika. Tu su implementirane borbe protiv noža, mača i palice pa čak i odbrane
u klečećoj poziciji. Razlika u veličini, snazi i starosti je nevažna ukoliko se pravilno
nauči korišćenje unutrašnje energije (Ki) i razume njen tok. Trening oružjem predaka
(Boken i Yo) pomaže poboljšanju kretnih karakteristika vežbača.
Pomenute činjenice mogu dovesti do zaključka da je Aikido Budo veština ili način
borenja. Sve tehnike se moraju uvežbavati maksimalnom predanošću kao da vam od
toga zavisi život. Jedino se na taj način spoznaje pravi duh Budo filosofije. To ne znači
da trening nužno mora biti težak i pun patnje. Moguće je pravilno doziranim aktiv-
nostima svakom pojedincu ukazati kako da generiše snagu kontrole svoje energije
prema jednom ili više napadača.
Trening podrazumeva dobru saradnju sa partnerom. U tom slučaju je moguće
uvežbavati vrlo opasne tehnike bez ikakvog rizika. Neophodno je prisustvo instruk-
tora sa iskustvom koji bi poučavali i vršili nadzor pri vežbanju tehnika koje mogu biti
potencijalno opasne. Ogromno poštovanje i pažnja prema partneru s kojim se vežba je
osnovni preduslov uspešnog usvajanja novih tehnika. Ne postoje kraći putevi (prečice)
do usvajanja zahvata u Aikido veštini. Potreban je višegodišnji predan rad na tehnikama
uz istovremen rad na unutrašnjem produhovljenju i pročišćenju energetskih puteva.
U Aikido-u, kao i mnogim drugim borilačkim veštinama, niko nije postao ekspert
nakon nekoliko meseci vežbanja.
Danas u Aikido-u imamo nekoliko vodećih stilova koji se vežbaju širom sveta. O
Sensei Morihei Uešiba je radio na prečišćavanju i modifikovanju pojedinih stilova i
tako napravio svoj, po mnogo čemu jedinstven stil. Njegov stil je prepoznatljiv i vežba
se svuda u svetu makar informativno. Stil koji je razvio učitelj Gozo Shioda razvijen

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 35

....................
 iz Yoshinkan stila karakterističan je po brzim, kratkim i oštrim kretnjama koje su
pridružene dodacima snage svakoj tehnici. Majstor Kenji Tomiko je kreator sportskog
Aikida nadaleko poznatog među Aikidokama koje u prvi plan postavljaju takmičrski
momenat protiv protivnika koji je naoružan gumenim ili drvenim nožem. Učitelj
Minoru Mochizuki je u svom stilu uspešno objedinio Aikido sa ostalim borilačkim
veštinama u sklopu Internacionalne Federacije Borilačkih Veština (IMAF). Učitelj
Koichi Tohei je kreirao poseban stil Shin-Shin Toitsu Aikido zasnovan na Ki Aikidu.
Svi ovi stilovi imaju svoj osnov na učenju O Sensei Morihei Ueshiba što je donekle i
razumljivo jer je njegov stil borbe i način vežbanja zahvata u apsolutnom saglasju sa
energetskim tokovima Univerzuma.
U Srbiji, pored tradicionalnog stila Morihei Ueshibe, vrlo često se vežba Realni
Aikido majstora Ljubomira Vračarevića (1947-2013) koji je svoju tehniku doveo do
prepoznatljivog nivoa kada je u pitanju samoodbrana. Majstor Ljubomir Vračarević je
svoju tehniku prikazivao i poučavao polaznike i majstore ove veštine širom sveta. Bio
je vrlo često angažovan u obuci telohranitelja važnih ličnosti. Kao instruktor je često
radio u kampovima specijalnih vojnih i policijskih jedinica u zemljama severnog oboda
Afričkog kontinenta. Nakon njegove smrti ideju Realnog Aikidoa dalje poučavaju i
razvijaju njegove ćerke Ana i Sanja.
Aikido kao borilačka veština u Englesku stiže krajem 1955. godine. Nakon pet
godina na američko tle ga prenose najbolji učenici Morihei Ueshibe. Australijsko tle
upoznaje Aikido relativno kasno uzimajući u obzir činjenicu da je Japan geografski
i komunikacijski bliži od Evrope i Amerike. U Srbiju ga je preneo Sensei Ljubomir
Vračarević povratkom sa studijskog putovanja iz Japana 1970. godine.

Tehnike

Aikido je sublimat ogromnog broja tehnika zasnovanih na principima energije i po-

kreta u cilju neutralisanja aktivnosti i kontrolisanja napadača. Tokom izvođenja tehnike
Aikidoka je stalno u pokretu pa tako iz (tvrdnje Učitelja Morihira Saita 1974) Aikidoka
može da predvidi veći broj istovremenih napada i da ih efikasno neutrališe. Pojedini
priznati stručnjaci iz sveta Aikido-a smatraju da se o ovoj tvrdnji može diskutovati ali
da nije i nemoguće. Vrhunski obučen i uvežban Aikidoka može svoju tehniku koristiti
u samoodbrani bez nanošenja težih povreda bilo da njome napada (kontranapad) ili
se samo brani. Veličina i snaga protivnika ne igra nikakvu ulogu naspram pravilno
izvedene tehnike. Pravilnost povlači za sobom efikasnost. U literaturi često nailazimo
na mišljenje da je Aikido najteža borilačka veština.

Trening

Načini treniranja Aikido-a se razlikuju od škole do škole (od stila do stila). Eviden-
tno je da u pojedinim salama za vežbanje jednog istog stila Aikida postoje merljive

Samoodbrana
36 ....................
razlike. Zajedničko im je da se trening održava na taj način što trener demonstrira
tehniku ili načelo tehnike a vežbači ponavljaju pokrete prvo lagano a potom sve brže
do formiranja motoričkog stereotipa. Kraj treninga je rezervisan za tematsko vežbanje
sa nekoliko različitih partnera.
Uke, onaj na kome se primenjuje tehnika, započinje napad protiv partnera
(Nage ili Tori), koji ima zadatak da ga savlada tehnikom po izboru ili unapred izabra-
nom tehnikom. Uloge Ukea i Torija se ne razlikuju po značaju. Na treningu se obave-
zno uvežbavaju obe uloge. Po rečima osnivača modernog Aikidoa Morihei Uešibe, svi
vežbači su Uke do momenta kada dovoljno ovladaju tehnikom. Tada postaju Nage.
Prilikom izvođenja tehnika pravovremenost i preciznost uz svrsishodno kretanje su
od izuzetne važnosti. Takmičenja na samom treningu pojedini Veliki Učitelji nisu
dozvoljavali iz bezbednosnih razloga. Smatrali su da nadmetanja veštinom ne razvijaju
dobar karakter kod vežbača, U stilovima velikog broja škola ova tradicija se neguje i
čuva mada je škola Kenjo Tomiki Aikido sa takmičenjima počinjala ranije. U manjem
obimu, kao što je Ki-škola Aikido-a, takmičenja se održavaju u ranoj fazi obučavanja.

Odbrana

Osnova Aikido tehnike su poluge i izbacivanje protivnika iz ravnotežnog položaja.

Mnoge tehnike samoodbrane, iz Aikida kao veštine, izvode se kao tehnike:
•• tehnika kontrole - Katame-Wasa ili
•• tehnika bacanja - Nage-Wasa.
To zavisi od situacije u kojoj se napadnuti nađe. Ulazak-Irimi, i okret-Tenkan, su
često u upotrebi kao i napad-Atemi, ali, oni se najčešće primenjuju u cilju da se omete
protivnik. Povreda protivnika nije u prvom planu. Narušavanje ravnotežnog položaja
napadača (Ukea) među vežbačima se naziva Uzimanje centra napadača. Smatra se da
pravi Aikido poseduje samo tehnike odbrane. Istorijski gledano ovaj zaključak nije
tačan bez obzira što velika većina Aikidoka tehnike samoodbrane stavljaju u prvi plan
svog treninga.

5.2. BOKS

Prapočetke boksa, kao borilačke veštine

koja se uspešno koristi kako u napadu tako i u
odbrani, nalazimo na početku ljudske istorije.
Stare civilizacije su bile njegovi prvi promoteri.
Neki od tragova materijalne kulture ukazuju na
početak boksa još u mlađem kamenom dobu a
iz bronzanog je sačuvana posuda na kojoj su
izgravirani likovi dva protivnika u borbenom

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 37

....................
 stavu (gardu). Reljef pronađen u jednom sumerskom hramu između reka Tigar i Eu-
frat ukazuje na to da je pesničenja bilo i pre 7 000 godina. Na njemu su predstavljena
dva muškarca u stavu iščekivanja početka borbe. Na ostrvu Kritu je pronađena vaza
stara oko 4 000 godina sa istim motivom. Na slične materijalne tragove nailazimo i
kod starih Egipćana. Sve ovo ne ukazuje da je u ta prastara vremena boks postojao kao
organizovana borbena i sportska disciplina u današnjem smislu te reči. Činjenica je da
savremeni boks vuče svoje korene iz davnina i da se kroz vreme usavršavao i regulisao
pravilima. Time je, kada su sportska nadmetanja u pitanju, sveden broj smrtnih ishoda
na razumnu meru i na taj način dobio na masovnosti što je bio uslov za prosperitet,
stalno usavršavanje i humanizaciju.
Prvi pisani opis jednog bokserskog nadmetanja
ostavio nam je Homer. Ruke boksera su omotavane
lakim kožnim remenjem. Omotana su četiri prsta i
šaka do gležnja, dok su palac i vrhovi prstiju ostajali
slobodni. Sačuvan je jedan detalj na vazi kako bokser
remenom omotava svoju ruku. Kasnije lako remenje
zamenjuje čvrsti remen kojim se obavijala cela pesni-
ca. To je već bila neka vrsta rukavice. U helenističko
doba (početak VI veka naše ere) rukavice su bile od
debele kože sa slobodnim prstima. Stara Mikena u
doba Agamemnona (2 000 godina pre Hrista) imala
je bogat kulturni i sportski život pun nadmetanja gde je boks zauzimao važno mesto.
Po nekim izvorima razvio se iz borbe sa bikovima (Marinović, S. 2011). Boks je ipak
bio ratna veština i sva je prilika da se dalje razvijao i profilisao baš iz nje. Nikada nije
izgubio svoj vojnički karakter jer se odlikovao velikom žestinom i surovošću. Ali, to
mu nije oduzimalo sportski karakter jer su se borbe odvijale po pravilima.
Boks koji se često u medijima naziva ,,Plemenita veština” je borilačka veština i sport
u kome dva učesnika slične težine udaraju jedan drugog svojim pesnicama u toku se-
rije trominutnih intervala koje se zovu runde. U profesionalnom i amaterskom boksu
bokseri (borci) nastoje da izbegnu protivnika (kretanjem i sklanjanjem - eskivaža) dok
istovremeno pokušavaju da zadaju što više udaraca u glavu i telo protivnika. Sudije
boduju samo čiste udarce spoljašnjom stranom pesnice (rukavice) u prednje delove
tela koji se nalaze iznad pojasa.
Nakon predviđenog broja rundi u tom meču proglašava se pobednik na osnovu
osvojenog većeg broja bodova. Do pobede se dolazi i kada se protivnik udarcem obori
na pod tako da on nakon brojanja sudije u ringu do 10 (deset) nije više u stanju da
nastavi meč. To se naziva klasičnim (KO) ili tehničkim nokautom (TKO). Tehnički
nokaut se proglašava kada jedan od protivnika zbog povrede nije više u stanju da
nastavi meč. Mišljenje o težini povrede daje dežurni lekar na meču a sudija u ringu je
dužan da to mišljenje uvaži. Obe vrste nokauta se mogu dogoditi u bilo kom trenutku
ili delu meča. Predaja od strane trenera (sekundanta) jednog od takmičara se smatra

Samoodbrana
38 ....................
da je izgubljena tehničkim nokautom. U knjižicu takmičara
se upisuju rezultati sa posebnim akcentom na dobijene i
izgubljene mečeve klasičnim i tehničkim nokautom. Ta-
kmičar koji meč izgubi pre završetka broja rundi (KO, TKO
ili predaja) se nakon meča podvrgava lekarskom pregledu
i na osnovu dobijenih rezultata izriče zabrana takmičenja
za određen period.
U Pravilima boksa izričito je zabranjeno udaranje pro-
tivnika koji leži na podu. Kršenje te zabrane se kažnjava
diskvalifikacijom. Takmičar može biti diskvalifikovan i
nakon više javnih opomena (izbegavanje borbe, udarac ispod pojasa, udaranje pro-
tivnika nakon sudijskog znaka STOP i td.). Gubljenje meča diskvalifikacijom (D) se
takođe unosi u rubriku evidencije dobijenih i izgubljenih borbi takmičara. U profe-
sionalnom tekmičenju bokser ne može biti izazvan na borbu od strane takmičara sa
nedovoljnim brojem mečeva i pobeda pod okriljem federacije koja organizuje mečeve.
Takođe, šampion u jednoj verziji takmičenja može biti izazvan na meč od šampiona
druge verzije u cilju objedinjenja titule za obe verzije. Iza tih mečeva uglavnom stoji
finansijski momenat.

Istorija

Borba pesnicama (pesničenje, šakanje, pankracion...) poznata je još u praistoriji.

Ovim vidom borbe su rešavani sukobi između pojedinaca i pokazivala nadmoć snage
i veštine jednog nad drugim borcem. Boks, kao sportska disciplina, dobija ime od
Danske reči ,,back” ili starosaksonske reči ,,buck” što je bio sinonim za motku, močugu
ili batinu. Prapočetak boksa je u suštini bio obična tuča bez jasno definisanih pravi-
la. Sudija meča nije imao uticaja na meč kao što to ima danas u modernom boksu.
Njegova uloga se sastojala u tome da proglasi pobednika koji je meč završavao tako
što bi nokautirao svog protivnika. Uloga sudije nije bila naročito teška jer su mečevi
uglavnom završavali nokautom ili predajom jednog od boraca. Sudija bi intervenisao
ukoliko bi jedan od boraca izričito odstupio od ,,pravila” i protivnika napao nogom.
U početku ruke nisu bile zaštićene rukavicama. Tek nakon nekog vremena ruke su
oblagane bandažima (kožno remenje i slično) što je u suštini pojačavalo snagu udarca.
Zbog toga su borbe bile brutalne i vrlo često sa smrtnim ishodom.
Podatak da je Boks uveden u program Olimpijskih igara još 688. godine pre nove
ere govori o njegovoj vrlo dugoj istoriji. Međutim, on je tada bio samo surova mešavi-
na rvanja i boksa (Pankracion). Za vreme starog Rima borba pesnicama je bila jedna
od disciplina gladijatorskih nadmetanja. Šake su bile zaštićene od povrede kožnim
remenjem sa metalnim šiljcima a sve u cilju nanošenja što većih povreda protivniku.
Boks se u srednjem veku pojavljuje kao ,,samoodbrambena veština”. U Engleskoj, u
novije vreme, borbe su se vodile golim rukama. Osnivačem ovog načina borbe se smatra

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 39

....................
 englez Džejms Flag (James Flag) 1719. godine. Ovakav način ,,boksiranja” praktikovan
je sve do 1889. godine i njegov poslednji šampion je bio Džon Lavrens Saliven (John
Lawrence Sullivan) rođen oktobra meseca 1858. godine. U svojoj karijeri ,,boksera za
novac” imao je 32 meča i sve ih završio nokautom. Posle 1889. godine u boks-mečeve
su uvedene rukavice koje su štitile ruke i ublažavale udarce u glavu i telo protivnika.
Prva Međunarodna bokserska federacija za profesionalne takmičare formirana je 1911.
godine, a za amatere 1920. godine. Pobednik olimpijskog turnira u boksu se smatrao
amaterskim prvakom sveta.
Mečevi su vođeni po pravilima koja je napisao IX Markiz od Kvinsberija daleke
1867. godine. Do tog momenta mečevi su vođeni po pravilima koja su određivala ve-
ličinu ringa. Bio je zabranjen udarac glavom kao i niski udarci (udarci ispod pojasa).
Pravila Markiza od Kvinsberija su prva pravila pisana ugledom na ,,Londonska pravila
boksa”. Smatraju se prvim zvaničnim pravilima za ovaj sport. Njima je određen broj
rundi (tri), vremensko trajanje runde (tri minute), dimenzije prostora za borbu (490
x 490 santimetara), zabranjeni su udarci ispod pojasa i potiljak protivnika. Takođe je
zabranjen udarac unutrašnjom stranom rukavice. Mnoga ,,Kvinsberi pravila” i danas
važe u amaterskom i profesionalnom svetu boksa.
Dva su osnovna pravca boksa:
1. Olimpijski (amaterski boks) i
2. profesionalni boks, koji je u nadležnosti više različitih bokserskih federacija.
Razlika među Bokserskim federacijama je uglavnom u sistemu rangiranja takmičara,
odnosno, njima je određen put koji takmičar mora proći od kvalifikanta do izazivača
aktuelnog svetskog prvaka. Pravila koja važe u ringu su gotovo identična.

Obavezna oprema za boks

Svaki takmičar na meču mora da ima bandaže

za ruke i rukavice. Bandaža je zavoj ili traka kojom
se fiksiraju (stabilizuju) kosti šake (pesnice) i na
taj način spreče povrede sitnih kostiju i zglobova
ručja i doručja. Rukavice sprečavaju teže povrede
udaranja protivnika, teži nokaut i ogrebotine.
Masa i veličina rukavica je propisana pravilima
svake bokserske federacije. Bokser na treningu prilikom sparingovanja i na samom
meču mora imati zaštitnu gumu koja od povrede štiti usne, zube i vilicu.
Bokserski mečevi se odvijaju u posebnom prostoru predviđenim za to (ring). Veličinu
ringa određuju pravila federacije pod čijim okriljem se održavaju mečevi. Dimenzije
ringa se kreću od 4,9 x 4,9 metara pa do 6,1 x 6,1 metar. Nalazi se na uzdignutoj platformi
visine 91 santimetar (najviše 122 santimetra). Oko ringa je predviđen slobodan prostor
od najmanje dva metra. Pod borilišta je ravna podloga prekrivena šperpločom (20-25

Samoodbrana
40 ....................
mm) obloženom ciradom ili gumenim slojem debljine do 1,9 mm. Površina za borbu se
proteže 46 santimetara izvan prostora omeđenog konopcima. Konopcima prečnika 3-5
santimetra je ograđen prostor za borbu u tri nivoa. Prvi nivo se nalazi 40 santimetara
od poda, drugi 80 a treći 130 santimetara mereno od nivoa poda. Borba se odvija u
ograđenom ringu, propisane veličine zavisno od Federacije. Po pravilima amaterskog
boksera svaki takmičar mora biti odeven u bokserski dres i pored rukavica, na glavi
mora da ima zaštitnu kacigu. Teško je dati prihvatljiv odgovor koliko je dovoljna ta
,,zaštitna oprema”. Kaciga ne štiti bradu boksera koja je najizloženija udarna tačka na
glavi i mesto koje borci najčešće žele da pogode. Pre meča, sudija u ringu, proverava
ispravnost opreme svakog takmičara. Na profesionalnim mečevima takmičari ne nose
zaštitnu kacigu, rukavice su nešto lakše i ne nose sportski dres (goli su iznad pojasa).

Pravila za boks mečeve

Cilj svakog boksera na meču je zadavanje protivniku što više udaraca u glavu i telo
a istovremeno primiti ih što manje. U slučaju snažnog udarca, ili više zadatih udaraca
u seriji, protivnik može biti oboren na pod. U tom slučaju sudija je dužan da oborenog
takmičara zaštiti time što će protivnika poslati u ugao ringa (suprotan od ugla gde mu
se nalazi trener-sekundant) a njemu početi odbrojavanje do deset uz stalnu kontrolu
prisebnosti oborenog takmičara. Nakon toga, ukoliko takmičar nije u stanju da nastavi
borbu sudija meč oglašava završenim. Ako takmičar koji je oboren po proceni sudije u
ringu može da nastavi meč, meč se nastavlja. Udaranje protivnika je dozvoljeno samo u
gornje delove tela iznad pojasa (sa prednje i bočne strane). Poentira se direktima, kro-
šeima i aperkatima. Krajnji zbir ispravno plasiranih udaraca određuje pobednika meča.
Broj rundi je različit tako da u amaterskom boksu meč traje tri ili četiri runde dok
se u profesionalnim mečevima boksuje od pet do dvanaest rundi ili ako se protivnici
drugačije ne dogovore uz saglasnost federacije pod čijim okriljem zakazuju meč. Jedna
runda traje tri minuta sa jednominutnom pauzom između njih. Meč vode sudija u
ringu koji ga vodi po pravilima boksa i više bodovnih sudija (najčešće neparan broj)
koji boduju i zbrajaju ispravno zadate udarce.

Težinske kategorije u boksu

Zbog ravnopravnosti takmičara napravljene su težinske kategorije u kojima nastupaju.

Svaka kategorija je težinski limitirana tako da je nemoguć meč između dva takmičara
različitih težinskih kategorija. Kategorije određuju četiri najveće bokserske federacije:
•• Svetska bokserska asocijacija (engl. World Boxing Association, WBA),
•• Svetski bokserski savet (engl. World Boxing Council, WBC),
•• Međunarodna bokserska federacija (engl. International Boxing Federation, IBF) i
•• Svetska bokserska organizacija (engl. World Boxing Organization, WBO).

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 41

....................
 Nacionalni bokserski savezi težinske kategorije po kojima sprovode svoja takmi-
čenja uglavnom se oslanjaju na kategorije koje je propisala Međunarodna bokserska
federacija. Amaterska svetska prvenstva i Olimpijske igre sprovode se po pravilniku IBF.
Postoji jedna ,,manjinska” težinska kategorija (sa manjinskim priznanjem) - super
cruiserweight sa težinom takmičara od 95,2 kg (210 funti). U ovoj kategoriji bore se
profesionalni takmičari koji imaju više kilograma od predviđenih za tešku kategoriju
ili manje kilograma da bi se borili sa superteškašima. Ova kategorija je zvanična u
Međunarodnoj bokserskoj asocijaciji (engl. International Boxing Association, IBA).

Podela težinskih kategorija

Podela takmičara po kategorijama je izvršena na sledeći način:

Muškarci:
Superteška (> 91 kg), teška (80 kg - 91 kg), poluteška (77 kg - 79 kg), srednja (71
kg - 76 kg), velter (65 kg - 70 kg), poluvelter (62 kg - 64 kg), laka (60 kg - 61 kg),
perolaka (56 kg - 59 kg), bantam (52 kg - 55 kg), (43 kg - 51 kg) i papir (< 43 kg).
Kadeti i žene:
Superteška (> 86 kg), teška (81 kg - 86 kg), poluteška (76 kg - 80 kg), srednja
(71 kg - 75 kg), polusrednja (67 kg - 70 kg), velter (63 kg - 66 kg), poluvelter (61
kg - 62 kg), laka (58 kg - 60 kg), perolaka (55 kg - 57 kg), bantam (53 kg - 54
kg), polubantam (51 kg - 52 kg), muva (49 kg - 50 kg), polumuva (46 kg - 48
kg) i igla (< 46 kg).

Tehnika borbe u boksu

Na početku borbe takmičari zauzimaju osnovni stav (gard) kojim će se tokom meča
braniti i iz kog će napadati svog protivnika udarcima koji su dozvoljeni u boksu. Tokom
meča takmičar, u zavisnosti od izabrane taktike, više puta menja gard. U osnovnom
bokserskom stavu takmičar stoji u raskoračnom stavu (iskoračnom - dijagonalnom)
blago povijenim u zglobu kolena. Ruke su u visini ramena a pesnice postavljene tako da
zaštite glavu. Laktovi su u funkciji zaštite od udaraca u prednje i bočne delove tela. U
borbi takmičari imaju određen odnos jedan prema drugom u zavisnosti od stila borbe
pojedinca, tako da imamo takmičare čiji stil odgovara borbi na odstojanju, poluodsto-
janju i bliskom odstojanju. To zavisi i od atletskih karakteristika svakog borca (visina
tela i dužina ekstremiteta). Takmičar nižeg rasta u borbi sa protivnikom višeg rasta i
dužih ekstemiteta težiće borbi na bliskom odstojanju (borba u klinču). Odstojanje u
borbi diktira vrstu udaraca koji se primenjuju.

Samoodbrana
42 ....................
 Svaki takmičar mora biti hitar i okretan (poseduje dobar ,,rad nogu”). Kretanja
su napred-nazad, bočna u levu i desnu stranu i polukružna. Dobro kretanje je bitan
preduslov uspešne ,,eskivaže”, izbegavanje protivničkih udaraca i samog napada. Pored
atletskih predispozicija za takmičarski rezultat u boksu je od velikog značaja dobar i
snažan udarac koji, ako odmah protivnika ne ,,obori sa nogu”, ,,pripremi” ga za sledeći
udarac ili seriju udaraca. Bez obzira na epitet ,,plemenita veština” boks u sebi sadrži
veliki broj destruktivnih udaraca u glavu i telo. U istoriji boksa su poznati smrtni
slučajevi kao posledica snažnih udaraca u glavu. Nije zanemarljiv kumulativni efekat
većeg broja manje snažnih udaraca. Samo izuzetno spreman borac treba da izađe na
meč uz prisustvo odgovornog trenera (sekundanta) koji će na vreme uočiti inferiornost
svog takmičara i prekinuti neravnopravnu borbu bacanjem peškira u ring.

5.3. BJJ (BRASILIAN JIU-JITSU)

Ovaj vid borenja, kod nas poznat pod imenom Brazilski Jiu Jitsu (BJJ) je modifikovan
način borenja koji je nastao iz  japanskog Jiu -Jitsu-a. Tvorci ove veštine su porodica
Gracie (Grejsi). Za ovu borilačku veštinu je karakteristično da je mogu primenjivati
osobe slabijih atletskih osobina. Suština borbe je dovesti protivnika u parter Judo
tehnikom bacanja ili rvačkim zahvatom a potom ga savladati tehnikom poluga ili
davljenjem. Ovom veštinom dominira tehnička spremnost i inteligencija takmičara da
u kratkom vremenskom periodu pronađe tačku oslonca (za plasiranje poluge) i time
pobedi protivnik (primoravanjem na predaju).
Veoma često se pri pomenu ove veštine kaže da je BJJ ustvari Judo u parteru ,,po-
jačan” sa više poluga na delovima tela koje u Judo-u nisu dozvoljene (koleno i stopa-
lo). Međutim, i u tom segmentu su evidentne razlike koje BJJ svrstavaju u nezavisnu
sportsku disciplinu.
U BJJ borci meč započinju u stojećem stavu boreći se za gard iz kojeg će biti u
mogućnosti da plasiraju tehnike bacanja. Udarci nisu dozvoljeni. Nakon bacanja
borba se nastavlja u parteru (na tlu) a pobednika odlučuje broj postignutih poena za
vreme borbe ili uspešno izvedena poluga i davljenje što je za
posledicu imalo predaju protivnika. Takmičari nastupaju u
majici i donjem delu opreme (šorcu) koji je obično do kolena.
Ova veština ima svoje podvrste načina borenja. To su
Gap (Grappling), Samoodbrana (Self deefense) i Slobodna
borba (Vale tudo). Bodovanje i tehnika u Gap-u su iste kao
u sportskoj Brazilskoj Džiu-Džici sa tom razlikom da takmi-
čari nastupaju bez gornjeg dela opreme. Samoodbrana se
zasniva na načinima borbe u BJJ tako da su poluge, gušenja,
bacanja i udarci prilagođeni ,,uslovima ulice”. Na taj način se
vežbač dovodi u realnu situaciju koja ih očekuje ukoliko su

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 43

....................
 prinuđeni da se brane. U slobodnoj borbi (Vale tudo) su dozvoljene sve tehnike udaranja
protivnika kako bi se borba prevela u parter a potom u parteru opet primenile tehnike
udaranja (Atemi Waza), poluga (Kansetsu-Waza) i zahvati davljenja (Shime-Waza).
Za BJJ se smatra da je najefikasnija i najkompletnija veština prilikom borbe jedan-
na-jedan. Razlog za tvrdnju leži u činjenici da je BJJ borba u parteru izuzetno efikasna
a njenim razvojem dovedena do savršenstva.

Istorija

Migracijom japanskih državljana na tlo Južne i Severne Amerike pristigli su i

mnogi majstori borilačkih veština. Među njima je bio i Mitsuyo Maeda koji se preselio
u državu Para (Severni Brazil). Njega je praktično u svet poslao njegov učitelj Jigoro
Kano sa zadatkom da širi Judo kao borilačku veštinu. Poslovni čovek Gastao Gracie,
pomaže Mitsuyo Maeda da se snađe i prebrodi ogromne teškoće sa kojima se sreću
migranti dolaskom u novu sredinu. Zahvalni Maeda počinje da uvodi u tajne Judo
tehnike Carlos Gracie-a najstarijeg sina Gastao-a. U vreme kada je Mitsuyo Maeda
napustio svoju domovinu Judo je bio poznat pod imenom ,,Kano-Jiu-Jutsu”. U nekim
sredinama se prosto nazivao samo Jiu-Jutsu. Vežbači porodica Gracie nastavljaju da je
tako zovu a kao svoj prepoznatljiv pečat novim zahvatima modifikovanim tehnikama
Judo veštine, nazivaju je Gracie-Jiu-Jitsu. Japanska vlada 1925. godine Judo pod tim
nazivom, zvanično potvrđuje kao novu i jedinstvenu borilačku veštinu Dalekog istoka.
Obzirom da se majstor Mitsuyo Maeda u svom životu oprobao kao Sumo borac, bio
je u prilici da borbama u Kečerskom rvanju (Catch-as-catch-can)12 prikupi značajna
znanja i o ovom načinu borbe.
Biznismen Gastao je sa svojom suprugom
imao osmoro dece. Najmlađi, Helio Gracie je
bio izuzetno mršav i slabašan tinejdžer. Većinu
ranog detinjstva je proveo u bolnici na lečenju.
Napunivši 14 godina prelazi da živi sa starijom
braćom u Rio de Janeiro u delu Botafogo. Ne-
koliko godina je odlazio na treninge Jiu-Jutsu
ali samo kao pasivan posmatrač. Uživao je
prateći treninge i načine poučavanja starijeg
brata Carlosa. Nije smeo da se pridruži treninzima jer su mu to lekari izričito zabranili.
Pažljivo je pamtio i beležio dok brat Carlos izvodi tehnike i druge poučava kako da to
isto rade. Prilikom odsustva brata Carlos-a, koji je inače vodio treninge za sve uzrasne
i težinske kategorije, u vežbaonici se pojavio jedan od zainteresovanih mladića želeći
da se pridruži vežbanju. Pošto je Helio zapisao i zapamtio sve tehnike i objašnjenja koja
je njegov brat primenjivao u obuci novih polaznika, hrabro se ponudio da on održi
12 Catch-as-catch-can (uhvati kako možeš) je mešovito rvanje razvijeno u Velikoj Britaniji 1870. godine.
Načelo ove veštine je sadržano u krilatici ,,hit or miss” (porazi ili budi poražen).

Samoodbrana
44 ....................
trening, pa ako se novopridošlom to dopadne, dalje obučavanje nastavi sa njegovim
bratom Carlos-om. Brat Carlos se pojavio kada je ,,prvi čas” mladog Helia bio pri kra-
ju. Molio je za razumevanje svog odsustva. Međutim, učenik nije ništa zamerio već
je izrazio želju da se bavi ovom veštinom ali pod nadzorom Helia. Carlos nije imao
protiv, tako da je Helio Gracie zvanično postao instruktor veštine koja kasnije dobija
svoje današnje ime Brazilska Džiu-Džica.
Krhka telesna građa Helia nije dozvoljavala da precizno izvede tehnike koje je video
i naučio od svog brata Carlosa. Pristupio je prilagođavanju tih tehnika svojim telesnim
mogućnostima uz improvizaciju njihovog izvođenja. Na taj način je umnogome dopri-
neo širenju i popularizacije Gracie-Ju-Jitsu među omladinom i odraslima koji su bili
slične građe kao i sam Helio. To je istovremeno bio momenat raskida sa Judo veštinom
(odnosno Jiu-Jitsu-om) koju je vežbao i poučavao druge.
Carlos i Helio su razvili veštinu koja je bila oslobođena rituala i nepotrebnih tehnika.
Na taj način su svoju veštinu približili realnoj (uličnoj) borbi. Činjenica da se u ogro-
mnoj većini borbi protivnik prvo udara a potom traži hvat sa njim (klinč) kako bi se
borba nastavila u parteru (u ležećem položaju), bilo je potrebno naći rešenja i tehnike
za izbegavanje udaraca protivnika a samim tim razviti bezbedne načina prevođenja
borbe u parter. U parteru su već bile u dovoljnoj meri prečišćene tehnike razrešenja
protivnika držanjem, polugom i davljenjem. Sve tehnike su prilagodili svojoj sitnijoj
građi tako da su u svetlu te činjenice pridobili mnogo novih vežbača.
Braća Gracie su 1925. godine u Rio de Janeiro-u otvorila prvu Akademiju Jiu-Jitsu
pod imenom Gracie Jiu-Jitsu Academy. Prezentovali su svoj način samoodbrane i
borenja širom Brazila. Posle više demonstracionih prikaza svoje veštine i uspešno
završenih uličnih tuča, postaju poznati u svojoj zemlji i popularni među ljubiteljima
borilačkih veština. Bez obzira na zvaničan podatak da je Carlos priznat kao tvorac BJJ,
njegov brat Helio je svojim inovacijama primenjenih u zahvatima izvršio najveći uticaj
na razvoj BJJ kao veštine.
Bržem razvoju i popularizaciji BJJ doprineli su između ostalih i majstori Flavio
Bearing i braća Machado. Omasovljenju Gracie Jiu-Jutsu veštine doprinose i drugi
majstori koji su uneli nešto novo u nju i samim tim je učinili boljom i pristupačnijom
većem broju ljudi. Iz tog razloga ovaj vid borenja polako prevazilazi okvire porodice
Gracie. Naziv Brazilski Jiu-Jitsu u svetu borilačkih veština označava način borenja
koji se po mnogo čemu razlikuje od tradicionalnog (izvornog) japanskog Jiu-Jutsu-a.
Zanimljivo je da se u samom Brazilu ova veština prosto naziva Jiu-Jitsu.
Razlika između BJJ (Brasilian Jiu-Jutsu) i GJJ (Gracie Jiu-Jutsu) je prvenstveno u
tome što se pod pojmom BJJ misli na takmičarski sport koji se vežba, dok se pojam
GJJ vezuje na način samoodbrane koji je razvio i Helio Gracie.
Pojavom novih škola borenja ovom veštinom njihova imena se formiraju dodava-
njem početnog slova prezimena majstora koji poučava u njoj. Na primer MJJ (Machado
Jiu-jitsu).

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 45

....................
 5.4. BURMANSKI BOKS

Myanmar (Burma) je po svoj prilici jedna od najlepših zemalja

jugoistočne Azije. Do pre tridesetak godina je bio gotovo zatvoren za
strance. Na taj način je zadržao šarm i egzotičnost Orijenta onakav
kakav smo zamišljali gledajući putopisne reportaže ili dok smo čitali
knjige Viki Baum (Hedwig Viki Baum) i Perl Bak (Pearl Sydenstricker
Buck). Nekada je to bila najjača država tog dela Azijskog kontinenta.
Reke Irivadi i Salvien, koje izviru u podnožju najvišeg planinskog
masiva sveta Himalaja, učinile su zemlju plodnom i privlačnom za
mnoge narode. Zato ne čudi što su u Burmi isprepletani kinesko-ti-
betanski uticaji na severu i indijski sa zapada. Severni susedi Burme,
pored religioznog uticaja i kulture preneli su neke borilačke veštine,
naročito Tibet. Budizam je izvršio dominantan uticaj na burmansku
civilizaciju a samim tim je uticao na filosofiju borenja tog podneblja.
Starost drevne burmanske veštine borbe rukama i nogama verovatno se može
meriti hiljadama godina. Iako se, u stvari, ne zna u kom periodu je poprimio oblike
boksa a samim tim pravila i tehnike po kojim su mečevi vođeni, činjenica je da se
zapisi u kojima se spominje burmanski boks pojavljuju već u najranijim spomenicima
burmanske kulture.

Istorija

Bogato kulturno-istorijsko nasleđe, veliko mešanje naroda i

rasnih uticaja, učinili su raskošnom tradicuju i načine borenja
ovog naroda.
U Burmi, kao i u ostalim zemljama azijskog kontinenta,
borilačke veštine se razvijaju u dva pravca:
•• Banši (načini borbe uz upotrebu različitih oružja) i
•• Bando (načini borbe bez upotrebe oružja).
Veštine iz prve grupe postepeno odumiru i padaju u zaborav, i ako se ne bude radilo
na njihovom očuvanju zadržaće se još samo u folkloru. Na Dan nezavisnosti Burme
održava se velika demonstracija burmanskih borilačkih veština i to je retka prilika
kada se pojedine veštine borenja mogu videti uživo.
Od svih veština borenja tog podneblja svakako je napopularniji i najmasovniji
Burmanski tradicionalni boks. Narod Burme ga još naziva i ,,Mjama juja louvi”. On je
star koliko i burmanski narod.
U vreme13 kada je Burmom vladao red monaha Điđi (Jiji) Budizam još uvek nije
prodro u Burmu tako da se o Jiji monasima zna veoma malo. Ovi monasi-ratnici su u
13 Pre stvaranja Kraljevine Pagan.

Samoodbrana
46 ....................
svojim manastirima praktikovali veoma teške vežbe u čijem sklopu su bili: mačevanje,
borba kopljem, jahanje, plivanje, veslanje a posebna pažnja je pridavana rvanju i boksu
koji su tada bili povezani u jednu veštinu. Narod ih se pribojavao jer su bili neverovatno
snažni i vešti u baratanju oružjem. Smatralo se da svoju surovost pri obračunavanju sa
protivnikom crpe iz nekog božanstva. Gubljenjem vlasti Điđi monaha proces razvoja
borilačkih veština se odvaja od njih.
Iz razdoblja kraljevine Pinja sačuvani su zapisi iz kojih se vidi da je boks (Louvi)
bio popularan širom zemlje. U vreme raznih svetkovina su organizovani turniri čiji
pokrovitelj je bio i sam Kralj. Pobednici nadmetanja su dobijali bogate nagrade i počasne
titule (Louvi To) a njihova imena su urezivana zlatnim slovima u zidove kraljevske palate.
Prema jednom od tih zapisa saznajemo da je bio poznat i priznat Onsigou Tanaja
Sjasza - kralj boksera koji je redovno pobeđivao na svim turnirima. U to vreme pre
borbe je poštovan obredni običaj koji se sastojao iz ceremonijalnog plesa i pevanja u
kome su pobrojana sva dobra dela i uspesi boraca.
Burmanski boks se vremenom neznatno promenio u odnosu na svoj izvorni oblik.
Bokseri ne nose rukavice, takmiče bosonogi a dozvoljeni su gotovo svi udarci nogama
rukama i glavom. Zabranjeno je udaranje oborenog protivnika, udarac u prepone i
udarac otvorenom šakom. Zato se smatra da je ovaj vid borenja najbrutalniji od svih
borenja današnjice.

Pravila burmanskog boksa

Zanimljivo je da mečeve u burmanskom boksu vode dvojica sudija. To je na neki

način originalnost i potreba posebno kad borba dosegne kulminaciju. Pored ringa se
nalazi još 3-5 sudija čiji je zadatak nešto lakši u odnosu na sudije u ringu. Uglavnom
biraju parove, dodeljuju specijalne nagrade (najbolji tehničar, najborbeniji takmičar,
produžavaju ili skraćuju turnire...). Sudija može biti samo bivši bokser. Na većim
turnirima obavezno je prisustvo lekara. Za razliku od sličnih borilačkih sportova u
burmanskom boksu ne postoje težinske kategorije (!). Međutim, sudije pored ringa se
trude da za meč izaberu borce slične telesne građe koliko god je to moguće. Sudije u
ringu (Vai dai) za razliku od sudija pored ringa (Kou dai) imaju obavezu da pregledaju
takmičare pre borbe i intervenišu u toku borbe. Zato ih zovu ,,Stop” i ,,Start” sudije.
Bokseri su podeljeni u četiri klase (nekada je bilo šest klasa), ali ne prema težini nego
prema veštini i do tada ostvarenim rezultatima. Svaki bokser na početku svoje karijere
startuje iz četvrte klase. Probijanje do ,,Prve klase” predstavlja opasan i težak put koji
zahteva veliku veštinu i hrabro srce. Uz to, fleksibilan sistem rundi zahteva i veliku
izdržljivost.
Turniri se odvijaju po sledećem redosledu. Najpre svi parovi završe prvu rundu i
kada se svi izređaju, na isti način započinje druga i treća runda. Posle toga (ukoliko
meč dotle potraje) sledi četvrta runda koja mora biti odlučujuća. Ona vremenski nije

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 47

....................
 ograničena na tri minute kao prethodne, nego može potrajati sve dok jedan bokser ne
ostvari pobedu nikautom, prekidom zbog povrede ili predajom. Povreda s krvarenjem
koja se ne može odmah zaustaviti (bokser ima pravo tokom runde dva puta da obriše
krv), sudije automatski prekidaju meč što boksera štedi od većih iskušenja a publiku
ružnih scena. Bokseri veterani, sećaju se da je borba mogla potrajati i po nekoliko
sati! To u današnje vreme predstavlja retkost. Bokseri obično nastupaju u šorcu preko
kojih se u obliku trougle marame vezuje ,,Londji”. Međutim, ovaj običaj kao i običaj
tetoviranja nogu14 polako iščezava.
U burmanskom boksu borba se vodi po sledećim pravilima:
•• borci pre meča ruke i stopala bandažiraju mekim pamučnim zavojima.
•• dozvoljeni su udarci zatvorenom šakom, laktovima, podlakticama, kolenima,
stopalima, potkolenicom i glavom,
•• borba ne može da počne pre nego što sudije u ringu daju znak rastavljajući ruke
i pre nego što oba borca daju znak da su spremni,
•• kada jedan od boraca da znak ispruženom rukom i otvorenom šakom da više
nije sposoban da nastavi meč, drugi je u obavezi da odmah zaustavi svoje ak-
tivnosti prema njemu,
•• borac daje znak da je spreman za borbu na tri načina: pljeskom rukama, klima-
njem glave ili udarcem dlana o lakat,
•• prilikom borbe iz bliza koja prelazi u rvanje borci jedan drugom mogu dati znak
za prekid borbe laganim udarcem dlanom po leđima protivnika. Nakon toga
sudija u ringu prekida borbu,
•• kada protivnik kao posledicu udarca padne, borba se automatski prekida. Nema
brojanja (do deset) nego se čeka dok oboreni borac ne da znak da je spreman
za nastavak meča,
•• udarac u prepone je zabranjen,
•• zabranjen je udarac u vrat i lice prstima ili bridom dlana,
•• zabranjeno je davljenje, grebanje, štipanje i čupanje za kosu,
•• bokseri koje se veći deo runde pasivno brane (stojeći samo u jednom uglu ringa),
gube borbu zbog nadmoći protivnika,
•• zabranjene su rvačke tehnike dok je jedan borac na podu,
•• zabranjeni su napadi sa leđa,
•• borac koji više od dva puta namerno prekrši ova pravila isključuje se iz daljeg
takmičenja.
Prama starim pravilima borci su nakon prekida, iz bilo kog razloga, borbu nastavljali
na taj način što bi jedan drugom stali na levu (desnu) nogu sa pruženim rukama i čekali
znak sudije za nastavak. Ne treba naglašavati koliko su bili presudni brzina i refleks.
14 Običaj tetoviranja nogu je povezan sa tradicijom prelaza iz perioda dečaštva u zrelog muškarca.
Danas se u Burmi, naročito kod starije populacije, mogu videti šarolike tetovaže na nogama.

Samoodbrana
48 ....................
 Pre svakog meča se obavlja ritualni ples uz pratnju orkestra koji se sastoji od kruga
malih bubnjeva (Sainvaing), gongova (Kje vaing), velikog bubnja (Patma), ksilofona
(Patama), burmanske oboe (Nhai), cimbala (Jagvin) i bambusovih zvečki (Va lat
hoke). Orkestar je ograđen i prema drevnim običajima postavljen južno ili istočno od
ringa. Postojalo je verovanje da ukoliko žena pređe ogradu prostora u koji je smešten
orkestar, ceo ceremonijal pre meča se ponavlja. To iz razloga što se verovalo da će žena,
činom povrede prostora orkestra, doneti nesreću jednom od boraca. Važnost orkestra
se ogleda i u tome što borci prilikom izlaska na ring prvo pozdravljaju orkestar. Nakon
toga sledi bokserski ples a pobednik na kraju meča ima pravo još jednom da ponovi
svoj ples. U prvoj fazi bokserskog plesa izražava se poštovanje i zahvalnost prema
svom učitelju, dok u završnoj fazi plesa koji predstavlja izazov (Sengho) ples završava
udaranje tri puta otvorenim dlanom lakat druge ruke. Naklonom na sve četiri strane
borac pozdravlja okupljenu publiku i sudije. Prilikom pozdravljanja običaj je da mlađi
bokser priđe starijem. Orkestar počinje sviranje u bržem ritmu i sudije daju znak za
početak borbe.
Većina burmanskih boksera na turnirima nose svoje amajlije verujući da će im one
pomoći da pobede ili izbegnu teže povrede.
Tehnike udaranja (devet udarnih površina) i blokiranja (osam delova tela kojim je
moguće blokirati udarce protivnika), primenjive su u samoodbrani. Moguće je videti,
u uličnim tučama, da jedan od učesnika plasira neke tehnike iz burmanskog boksa a
da sam nije ni svestan da postoji burmanski boks. To sve govori o tome da se tehnika
ovog načina borenja u dobroj meri zasniva na urođenim instiktima svakog pojedinca.

5.5. KARATE

Karate, kao i ostale mnogobrojne borilačke

veštine Dalekog istoka razvijao se u vreme zabrane
nošenja i upotrebe oružja. Karate-Do ili prevedeno,
Put prazne ruke, svoje poreklo vodi iz dalekog
Japana. Reč Kara, u svom bukvalnom prevodu
znači prazna (gola), a reč Te ruka ili šaka. Spojeno,
Karate označava borilačku veštinu koja kao svoje
dominantno oruđe koristi praznu šaku (ruku).
Nastajanje, a potom i razvoj Karate-a kao veštine
je vezan za ostrvo Okinava i posebno za 19 vek.
Mešanje lokalnih tradicija i borenja sa kineskim
ouobličile su ovu borilačku veštinu. Bez obzira što je prapočetak Karate-a vezan za
Kinu nije pogrešno tvrditi da je postojbina ovog sporta Japan. Završetkom Drugog
svetskog rata stvoreni su uslovi za širenje Karate-a po celom svetu. Savremeni naziv za
ovaj sport Karate-do (Karate-dō) ravnopravno svrstava Karate u red sa drugim Budo
stilovima (Budō). Međutim još uvek se koristi odomaćen izraz Karate.

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 49

....................
 Karate zbog svog načina borbe svrstan je u tvrde stilove vođenja borbe. Suprotno od
Aikido i Ving Chun stila gde se prevashodno koristi snaga pokreta i energija protivnika
kako bi se kontrolisao ili prevladao. Kod Karatea je dominantna snaga udarca, udarač-
ke tehnike i atletske karakteristike pojedinca a naročito snaga i izdržljivost u snazi. U
Karate-u se koriste udarci pesnicama, šakama, laktovima, kolenima i stopalima. Delovi
tela koji se koriste za zadavanje udaraca istovremeno se upotrebljavaju za blokiranje
napada protivnika, poluge, u nekim slučajevima bacanje i bolne hvatove (gušenja).
Vitalni ciljevi koji se u borbi traže na telu protivnika su pleksus i druga meka tkiva
(prepone, abdomen i slabinska regija), glava (oči, grlo i nos) i veliki zglobovi (koleno
i kuk) čijim je pogađanjem moguće onesposobiti protivnika za pružanje daljeg otpora.
U pojedinim školama Karate-a koji neguju tradicionalne oblike borenja uvežbavaju
se tehnike upotrebe oružja - Kobudo. Savremeni Karate ima sportski predznak. Iz tog
razloga nadmetanja imaju veliki značaj kako za početnike tako i za majstore ovog
sporta. Na svojoj 129. sednici od 3. avgusta 2016. godine Međunarodni olimpijski
komitet je odlučio da na Olimpijskim igrama koje će se održati 2020 godine u Tokiju
Karate uvrsti u program kao petu borilačku disciplinu olimpijskog programa. Ovo će
biti dodatan vetar u jedra razvoja i omasovljenja ovog sporta.

Istorija

Ranije se ovaj sport Karate-do (jap. - prazna ruka), zvao samo Karate. I danas se
tako najčešće zove. Prefiks Do se dodaje ako je namera isticanja filosofske dimenzije
Karate veštine. Zaključno sa tridesetim godinama dvadesetog veka reč Karate se u
Japanu pisao kao (唐手), što u prevodu znači kineska ruka. Na taj način je indirektno
,,priznat” njegov Kineski koren. To iz razloga što su ova slova bila u vezi sa Kinom i
dinastijom Tang koja je vladala Kinom od 618. do 907. godine. Iz očiglednih političkih
i nacionalnih pobuda u Japanu se Karate počinje pisati kao 空手 (što znači prazna
ruka). Nova slova, kao i stara su čitana sa Kara-te i bila sinonim za isti stil borbe (borba
praznim šakama, ili borba praznim rukama).

Poreklo Karate-a kao veštine

Samoodbrana
50 ....................
 Bez obzira što je istorija Karate-a pod velovima tajni, mistifikovana i prekrivana
debelim slojem legendi, ipak činjenica koju niko na spori govori o tome da je budistički
sveštenik Bodhidharma Taishi (Taiši), rodom iz južne Indije (Kanči Puram) došavši u
Shorinji (Šorinji) manastir da bi osnovao Zen-budizam. Za vreme svog boravka ma-
nastiru Shorinji, Taishi je monahe poučavao telesnom vežbanju u svrhu izdržavanja
dugih meditacija. Iz tog posebnog vida vežbanja nastao je Shaolin Kung Fu preteča
velikog broja kineskih veština borenja.

Iz Kine na Okinavu

Savremeni Karate je (na osnovu pisanih izvora) na-

stao u današnjem obliku na Riukiu-ostrvima, tačnije
na glavnom ostrvu Okinava. Okinava je smeštena 600
kilometara južno od centralnih japanskih ostrva u juž-
nokineskom moru. Samim tim je i danas najjužniji ja-
panski administrativan centar. Okinava je u 14. veku bila
samostalna kraljevina Japana. Održavala je ekonomske
kontakte sa Kinom, Korejom i Japanom. Tomaha, Shuri
i Naha bili su vodeći trgovački centri koji su pored robe
i drugih dobara vršili i razmenu kulture i tradicije svog
podneblja sa okolnim državama. Na taj način na Oki-
navu su dospeli kineski načini borenja, sa i bez oružja
(Kvanfa i Kempo). Mešanjem sa tradicijom i stilovima
domaćih veština razvijen je Okinava-Te način vođenja borbe sa protivnikom. Prefiks
Te u bukvalnom prevodu znači ruka (samim tim postaje sinonim za ručne tehnike
borenja). Pod imenom Okinava-Te se misli na razne tehnike ove veštine sa zajedničkim
imeniteljem Karate.
Obzirom na bogatstvo i veliki trgovački značaj ostrva Riukiu bio je poprište mnogih
sukoba i ustanaka. U cilju održanja mira kralj Sho Shin uspeva da ujedini sva ostrva.
Da bi obezbedio dugoročniji mir izdaje proglas kojim se zabranjuje nošenje i upotre-
ba oružja. U svrhu kontrole regiona obavezao je lokalne knezove na trajni boravak
na svom dvoru u Shuri. Ovakav način ,,kontrole mira” kasnije preuzimaju Tokugava
Shoguni jer se pokazao efikasnim. Zabrana nošenja oružja doprinela je da borbene
veštine bez oružja, a posebno veština Okinava-Te, dožive svoj procvat. Postaju omiljeni
vid vežbanja i zabave pa zbog toga mnogi vodeći majstori borilačkih sportova odlaze
u Kinu da bi tamo usavršili tehniku Kung-fu (Kvanfau).
Godine 1609. namesnici klana Sacuma na ostrvima Rjukju i Okinava uveli oštra
pravila držanja, nošenja i upotrebe oružja. Zabrana je bila u toj meri oštra da su zabra-
njivana čak i ceremonijalna oružja. Kazne su bile teške. Ta zabrana u istoriji Japana je
poznata kao Katanagari (Lov na mačeve). Sva sečiva i alatke sa oštricom su brižljivo
sakupljana i deponovana u prostore koji su bili pod celodnevnom stražom. Restrikcija

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 51

....................
 se morala poštovati u toj meri da je celo selo imalo samo jedan nož privezan na mestu
javnog okupljanja a koji je čuvala straža. Zabrana je imala za cilj da spreči nemire i even-
tualne pobune protiv vladajuće kaste. Nije se odnosila na kastu Samuraja koji su i dalje
imali privilegiju nošenja i ,,probe mačeva”. To je u stvari značilo da je Samuraj mogao
nekažnjeno isprobavati oštrinu svog mača na ranjenima, leševima ili po sopstvenom
nahođenju na seljaku koji je u tom trenutku naišao. To je, na žalost bio isuviše čest slučaj
tako da je zabrana nošenja oružja proizvela efekat povećane potrebe za samoodbranom
bez oružja. U to vreme seljaka i obične građane nije imao ko da zaštiti pošto na Okinavi
nije postojala policijska uprava i sud. Manjak ovih institucija je uvećala potrebu za ličnom
i kolektivnom samoodbranom od bahatosti aktuelne vlasti tako da je pokrenut proces
usavršavanja i stilizacije Te (borilački sistem) u Karate (borilačka veština).
Za ujedinjenje majstora borilačkog sistema u opozicioni savez trebalo je gotovo
dvadeset godina. Ujedinjenjem učitelja Okinava-Te-a odlučeno je da se ova veština i
dalje poučava, ali tajno, samo odabranoj grupi ljudi.
Poljoprivrednici su samoinicijativno radili na iznalaženju puteva samoodbrane uz
pomoć poljoprivrednih alatki koje su u svakodnevnoj upotrebi. Taj način odbrane poljo
alatom su nazvali Kobudo. Zbog proklamovane restrikcije upotrebe oružja i tajnog
vežbanja ova nova tehnika značajno gubi duhovnu, zdravstvenu i mentalnu crtu. U cilju
efikasnije primene ove veštine nisu uvežbavane tehnike čija primena nosi izvesne rizike.
Ovaj vid samoodbrane nije mogao biti zabranjen iz ekonomskih razloga jer u slučaju
zabrane običan narod ne bi imao čime da obrađuje zemlju a samim tim bi ostao bez
sredstava za život. Ipak, i pored vrhunskog vladanja novom veštinom odbrane narod
nije bio u mogućnosti da se dovoljno suprotstavi veštom i dobro naoružanom vojniku.
U sklopu tehnike Kobudo i Okinava-te koje su učene i uvežbavane kao jedna celina
stvoren je princip da u borbi ne treba biti pogođen a iskoristiti najmanju priliku da bi se
protivnik usmrtio. Taj princip je nazvan Iken Hisatsu15 (Iken Hisacu). Selektovanjem
postojećih tehnika pronađene su mnogo efikasnije tehnike za borbu. Nova, naprednija
tehnika u kombinaciji sa Iken Hisatsu principom doprineli su da Karate veština postane
najgrublja borilačka veština Japana.
Legenda o Karate-Do veštini kaže da su neke nožne tehnike (naročito visoki udarci)
svoje korene pronašli baš u Iken Hisatsu principu. Udariti oklopljenog konjanika rukama
i naneti mu znatniju štetu bilo je gotovo nemoguće. Razvijena je tehnika visokog udaranja
nogom (Yoko-Tobi-Geri). Verovatnoća da će rezultat korišćenja ove tehnike biti dovoljan
za pobedu je bila mala, pa se ipak i dalje razvijala na štetu ručnih tehnika udaranja.
Okupator Japana je vrlo brzo shvatio da ova veština poseduje opasne tehnike pa
je proglasio njeno poučavanje i vežbanje zabranjenim. Usavršavanje Okinava-te ve-
štine pojedincu i grupama donosila je mogućnost da budu surovo kažnjeni. To nije
predstavljalo smetnju tako da se ovaj vid borenja i dalje izučavao - ovoga puta tajno.
Predavanja su vršena u manjim elitnim školama u koje je okupator imao poverenje
da će poštovati zabranu.
15 Izraz Iken Hisatsu označava način na koji se jednim udarcem protivnik usmrti.

Samoodbrana
52 ....................
 Dvadeseti vek i Karate

Krajem 19. veka, tačnije 1875. godine Okinava po-

staje japanska prefektura. Karate se i dalje proučavao i
poučavao kao brutalna borilačka veština mada i dalje
tajno. Tajnost je bila u toj meri potrebna da su majstor
i učenici mesto i vreme održavanja treninga saznavali
u poslednjem trenutku. Iz političkih i ekonomskih
razloga stanovnici Okinave su prihvatali i prilagođavali
se japanskom načinu života i rada. Izlaskom države
iz vekovima sprovođene samooizolacije otvorila se
prema ostalom svetu tako da se i Karate veština polako
vratila među narod.
Ogava Šintaro (Ogava Shintaro), Komesar za vaspitanje prefekture Okinava je, 1890.
godine prilikom defilea i smotre specijalnih jedinica vojske Japana, primetio grupu
mladića izuzetnih atletskih predispozicija. To se pre svega odnosilo na izdržljivost,
izdržljivost u snazi i okretnost. Mladi japanci su rekli da svoju spretnost i izdržljivost
pre svega duguju telesnim vežbanjima u osnovnoj školi koju su tada pohađali (Jinji-
Koto-Shogako). Ponosno su izjavili da je osnov vežbanja u školi bio Karate. Lokalna vlast
je brzo reagovala pozvavši majstora Jasucune Itosu da napravi plan i program koji bi
potom ušao u obavezan vid vežbanja specijalnih jedinica. Plan i program je sastavljen
od vežbanja osnovnih (Hajan) i jednostavnih (Pinan) Kata tehnika Karate-a. Iz celine
je izdvojena metodika i taktika borenja. Posebno je sačinjen program koji u sebi ima
zdravstveni aspekt (telesno držanje, gipkost, motoriku i disanje). Postignuti rezultati
su naveli vlasti Okinave da razmisle o uvođenju Karate-a u obavezni program školskog
sporta. To se i dogodilo 1902. godine tako da je to bio važan događaj jer Karate je
prešao trnovit put od zabranjivane grube tehnike samoodbrane seljaka do obaveznog
školskog programa države u kojoj je nastao i razvijao se.
Otvaranje Japana ka svetu nužno je uzrokovao migracione talase prema zemljama
koje su bile ekonomski jače od Japana. Jedan talas je krenuo ka havajskim ostrvima
tako da se godina velikih migracija (1900.) smatra kao godina dolaska Karate-a u
Sjedinjene Američke Države koje su Havaje anektirale 1898. godine.
Majstor Gičin Funakoši (Gichin Funakoshi), učenik majstora Jasucune Itosu i Anko
Asato, dao je poseban doprinos u reformisanju Karate-a. Svoje prve reforme je sproveo
na osnovama škola Shorin Riu i Shorei Riu školama Karate-a. Reforme su se ogledale u
tome što Karate postaje sredstvo za razvoj karaktera uz svoju osnovnu fiskulturnu ulogu.
Uz pomenute majstore, i majstor Kanrio Higoana ostavlja značajan trag u reformi
Karate-a. Majstor Higoana je u svojoj reformi maksimalno izbegavao defanzivne tehnike.
Lagane (mekane) tehnike je ojačao integrisanjem sa tvrdim tehnikama kontranapada. Na
osnovama njegove tehnike, majstori Chojun Miagi i Kenva Mabuni ustanovili su novu školu
Karate stila nazvanu Goju-Riu i Shito-Riu (Gođi-Rju i Šito-Rju). Ovi stilovi danas spadaju
u četiri osnovna stila modernog Karate sporta.

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 53

....................
 Period od devet godina (1906-1915) Gičin
Funakoši koristi da sa svojim najboljim predstav-
nicima škole proputuje Okinavu i demonstrira
svoj način borenja, Nastupi učenika majstora
Funakošija su izazivali ogromno interesovanje
bilo gde da su se pojavili. Hroničari tog vremena
beleže da je na jednoj prezentaciji majstora Funa-
košija bio prisutan i sam japanski car Horohito.
Impresioniran onim što je video, car Horohito,
1922. godine, poziva majstora Funakošija da
održi predavanje na nacionalnom Budo kongresu u Tokiju. Majstor Funakoši koristi
ponuđenu priliku tako da je na Kongresu, u jednom delu predavanja, izvršio de-
monstraciju svoje veštine. Pokazna vežba je izazvala nezapamćeno interesovanje kod
prisutnih tako da je ubrzo usledio poziv da svoju prezentaciju održi i na Kodokan16
institutu u Tokiju. Prezentacija je dobro prihvaćena od strane prisutnih, među kojima
je bio i osnivač Judoa Jigoro Kano. Jigoro Kano uz uticaj moćnih ljudi Japana uspeva
da nagovori majstora Funakošija da u narednom periodu bude predavač u njegovom
institutu za iznalaženje puteva u borilačkim veštinama (Kodokan). Posle samo dve
godine bivanja u Tokiju Funakoši osniva svoj Dojo (Dođo) u kome je dalje razvijao i
usavršavao Karate tehnike (1924).

Karate stilovi

Postoje četiri najpoznatija tradicionalna stila Karate-a koji su priznati od strane

Federacije Svih Japanskih Karate-do Organizacija:
•• Shotokan,
•• Shito-Riu,
•• Godju-Riu i
•• Vado-Riu.
Postoje i stilovi koji ne pripadaju ovim školama mada se ne smatraju „nelegitimnim”.
Razlika leži u proceni da u sebi nemaju nužnu crtu tradicionalnosti. Njihovo praktiko-
vanje je u ogromnoj meri pod uticajem ,,priznatih” tradicionalnih stilova Karate škola.
Vodeći stilovi u Srbiji i Republici srpskoj su:
•• Šotokan
•• Fudokan.
Pored njih postoji i manje poznati stil:
•• Šureiho.

16 Kodokan - Institut za iznalaženje puteva.

Samoodbrana
54 ....................
 U Srbiji razvoj Karate sporta je u tesnoj vezi sa braćom Ilijom i Vladimirom Jorgom
iz Beograda. Ne manji uticaj na širenje i popularizaciju ovog sporta su imali Dušan
Dačić (Novi Sad) i Bojana Šumonja (Beograd) koji su svojim radom i rezultatima bili
inspiracija velikom broju mladih. Danas se, ne samo ličnim takmičarskim rezultatima,
izdvaja Roksanda Lazarević Atanasov iz Aranđelovca. Predanim radom u KK ,,Knjaz”
u svom rodnom gradu stvorila je plejadu svetskih, evropskih i državnih šampiona.
Posebna vrsta japanskog Karate stila je Kyokushinkai
Karate. Spada u red najgrubljih i najtežih stilova Karate
borenja. Na trenizima, prilikom sparingovanja sa partne-
rom, i takmičenjima dozvoljeni su, i poželjni, udarci punom
snagom. U ovom Karate stilu ne upotrebljava se nikakva
zaštitna oprema(!). Rukama se može udarati samo telo,
dok su udarci nogama dozvoljeni u sve delove tela osim u
prepone. Izuzetno je dobar pri samoodbrani jedan-na-jedan
i jedan-na-više napadača. Osim toga, dozvoljene su i sve
vrste bacanja i ,,čišćenja”. Mečevi se završavaju pobedom na
poene ili prekidom borbe kada protivnik više nije u stanju da
se razumno brani, što je na ovakvim takmičenjima najčešći
slučaj. Ukoliko po isteku vremena predviđenog za borbu
ni jedan takmičar ne ostvari bodovnu prednost, borba se
produžava do konačnog pobednika. Kyokushinkai Karate
takmičenja nisu za svakoga. Od boraca se traži tolerantnost
na bol (visok prag bola), hrabrost i izdržljivost. Veliki nedostatak, uz nekoliko manjih,
je što takmičari nisu podeljeni po težinskim kategorijama što predstavlja ogromnu
prednost težim i snažnijim borcima. Pristalice ovog Karate stila osdsustvo težinskih
kategorija pravdaju time da se učenici moraju naučiti i navikavati na borbu sa ljudi-
ma različite telesne građe što dobro dođe u situacijama realne opasnosti (ulična tuča
i samoodbrana). Na svake dve godine u Tokiju (Budokan Dojo) održava se svetsko
prvenstvo u Kyokushinkai Karate borbama. Zanimljivo je da je ovo prvenstvo otvore-
no i za takmičare drugih Karate stilova. Pobede na svetskim prvenstvima do sada su
redovno odnosili takmičari Japana. Po nekim svojim karakteristikama ovaj stil ima
dosta dodirnih tačaka sa Godju-Riu stilom Karate školom. Potrebno je napomenuti

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 55

....................
 izuzetno rigorozan sistem polaganja za pojaseve. Pored testova snage (lomljenje ra-
zličitih materijala šakom i stopalom) kandidat prolazi kroz veliki broj direktnih borbi
sa uvek svežim i odmornim protivnicima.
Kyokushinkai stil, u prevodu Društvo koje teži krajnjoj
istini, osnovao je Masatatsu Oyama. Zato ovaj stil često
nazivaju i Oyama Riu stil. Životna priča majstora Oyame
je specifična. Kao dečak pokazivao je veliko interesovanje
za borilačke sportove tako da je prve časove obuke imao
sa svojim ocem u Koreji gde je i rođen. Školovanje je,
potom, nastavio u Japanu gde je prvo učio Judo a kasnije
i Shotokan Karate. Upoznavši majstora Godju-Riu škole
Cho Yung Djua (Čo Hjung Đu) nastavlja da trenira Karate
u njegovoj školi. Oyama je bio vrlo plahovite i nestalne
prirode tako da je vrlo često, ničim izazvan, ulazio u ulične
obračune stavljajući se na stranu slabijeg ili protiv brojča-
no nadmoćnijih napadača. Jednom prilikom je na ulici,
udarcem otvorenom šakom, usmrtio kriminalca koji ga
je napao nožem. Posle nešto malo više od godinu dana treninga majstor Cho otvoreno
priznaje da ga je Oyama pretekao u svim aspektima ove borilačke veštine i da je vreme
da izvestan period života provede u meditiranju. Oyama je prihvatio savet i sledeću
godinu provodi u manastiru na planini Minobu. Pored meditacije Oyama intenzivno
trenira i usavršava svoju veštinu uvećanjem snage i brzine izvođenja tehnike. Godine
1947. postaje prvak Japana što je ujedno bilo i nezvanično prvenstvo sveta. Okupio
je sledbenike i počeo druge da poučava svom načinu borenja. Njegove demonstracije
snage Karate udarca poznate su u celom svetu. Godine 1954. na turneji po jugoistočnoj
Aziji pobedio je nokautom tada najpoznatijeg tajlandskog boksera čiji nadimak ,,Crna
kobra” dovoljno govori o kakvom se borcu radi. Iste godine odnosi pobedu na svim
demonstracionim borbama organizovanim u Sjedinjenim Američkim Državama. Te
pobede su donele veliku popularnost Oyama Karate stilu tako da danas gotovo da i nema
države bez svojih pristalica. Borci Kyokushinkai stila su visoko cenjeni i izvan Japana.

5.6. KENDO

Veština iz koje je nastao savremeni Kendo datira još iz doba pre naše ere, ali na prve
verodostojne podatke o upotrebi Bokken (drveni mač) nailazimo tek početkom 5. veka.
Bokken je oružje slično metalnom klasičnom maču, samo što je napravljen od izuzetno
čvrstog drveta. Po svojoj spoljašnjosti, on liči na klasičan dugi mač Katana i približno
je iste težine. Ovo nije ni malo naivno oružje naročito u rukama dobro obučenog
čoveka. Ovo oružje pod istim imenom, ili imenom Bokuto još uvek se upotrebljava u
praksi Kendo borilačke veštine.

Samoodbrana
56 ....................
 U vekovima koji su usledili upotreba
mačeva (i to svih vrsta), imala je isključivo
praktičnu namenu, odnosno povremeno je
korišćena u realnim sukobima na turnirima
i slično. Potpun sistem ove vrste borenja
javlja se tek u 14. veku. Do tog vremena
veština mačevanja je pretežno živela u le-
gendi kojima se veličala snaga i umešnost
poznatih majstora mačevanja. Prvi poznati
sistematizovani oblik veštine umeća mačem
je Chuju-Ryu (Čuju-Rju). To je najraniji stil mada se još uvek ne može za njega reći u
kojoj meri je bio sistematizovan oblik borenja. Posle njega poznat je Nen-Ryu (Nen-
Rju) koji datira od druge polovine 14. veka. Ovaj arhaičan stil mačevanja smatra se
pretečom srednjevekovne Ken-Jutsu (Ken-Džucu) i same savremene veštine Kendo.
Nen-Ryu je kroz svoj stil obuhvatio praktičnu, realno upotrebljivu tehniku. Bio je po-
znat ratničkoj klasi koja ga je negovala u svojim redovima a predstavljao je i deo obuke
mladih Samuraja. Vremenom dolazi do raslojavanja same tehnike a time i osnovne
postavke veštine. Kao posledica toga javljaju se dve vrste tehnika, Sen-Ha-Kenjutsu
(Sen-Ha-Kendžucu) i Ryu-Ha-Kenjutsu (Rju-Ha-Kendžucu) koje su čisto borilačke
tehnike primenjive u realnoj borbi. Bili su pod uticajem Shinto (Šinto) religije važeće
dogme klase Samuraja. Spolja posmatrano ova dva stila borenja mačem su imala go-
tovo istovetne tehnike.
Sve do kraja 19. veka veština je beležila samostalan razvoj uz pojavu velikih imena
Kendo borbe. Početkom 20. veka Ken-Jutsu produžava svoju egzistenciju u Japanu naj-
više iz razloga ukorenjenog poštovanja tradicije naroda Japana. Ken-jutsu se razvija u
Kendo što je termin novijeg datuma. U njemu je naglašena idejna, odnosno filosofska
osnova, princip, suština, univerzalna ideja koja je iza tehnike.
Savremeni Kendo posmatrano spolja je veština upotrebe Bokuto i Shinai a ređe Katane
koju koriste samo vrhunski majstori za demonstraciju Kendo tehnike. Modernizujući
se, ali zadržavajući svoju tradiciju i filosofiju, pored Japana gde je izuzetno poštovan,
Kendo je poznat i u Americi i Evropi, doduše u nešto izmenjenom obliku, odnosno,
uz određenu redukciju polja filosofskog dejstva. Evidentno je da Kendo kroz turnirsku
praksu pokazuje da je veština kompetentno orijentisana i da njegova tehnika ima i tu
namenu praktičnosti kako u turnirskoj praksi tako i u realnoj situaciji samoodbrane.
Rezimirajući navedeno zaključujemo da je Kendo deo japanske tradicije i folklora
sa osvrtom na deo slavne prošlosti Japanskog naroda. Jasno je da Kendo u Japanu nije
sport u klasičnom smislu te reči, dok je na zapadu veština sa više ili manje sportskih
elemenata primenjivih u svakodnevnom životu ukoliko smo prinuđeni da se branimo
drvenim mačem ili palicom.

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 57

....................
 Oprema za Kendo

Kendoka je svaka osoba koja ovu veštinu upražnjava

iz takmičarskih ili rekreativnih pobuda. Ustanovljena je
obavezna oprema pri svakodnevnoj obuci ili turnirkoj
praksi. Sastoji se iz gornjeg dela Keikogi (vrsta gornjeg
dela Kimona) i Hakama (donji deo opreme, pantalone).
Ispod Hakama se ne retko nosi tradicionalni donji deo
kimona. Oba dela opreme su tamne, najčešće crne boje.
Dominantan deo opreme Kendoke je oklop koji se nosi
prilikom sparingovanja sa partnerom. Namena mu je
da zaštiti delove tela onoga ko ga nosi. Sastoji se iz više
delova. Na glavi se nosi Men (kaciga) koja štiti glavu i vrat.
Prednji deo je vizir napravljen prepletanjem jakih čeličnih žica čija gustina omogućava
dobru vidljivost a dovoljna je da zaštiti prednji deo lica. Do (Grudobran) napravljen
je od jake presovane kože i delova bambusa. Namena mu je da zaštiti grudni koš. Tare
(štitnik abdomena) često je objedinjen sa Do u jednu celinu. Tare dopire do donje
regije tela tako da u potpunosti ispunjava uslov zaštite. Kako su ofanzivne tehnike u
savremenom Kendu usmerene isključivo na te tri tačke regije - glave, grudi i abdome-
na, ovaj raspored zaštitne opreme u potpunosti zadovoljava svoju funkciju. Ruke su
zaštićene rukavicama Kote. Njihova uloga je da štite šake i podlaktice. Izrađuju se od
materijala koji može u potpunosti da amortizuje udarac po rukama a da istovremeno
omogući neometane pokrete rukama u kojima je oružje.

Tehnika Kendoke

Savremena Kendo tehnika vodi poreklo iz tehnike Ken-Jutsu, a jednim delom je

adaptirana savremenim uslovima, najčešće opremi. Tehnike su prilagođene vođenju
borbe sa Bokken i Bokuto:
•• Tehnika uzimanja mača. Postoji tačno određen način na koji Kendoka uzima mač u ruke.
Van ovog načina po pravilu koji vlada u vežbaonicama, uopšte ne treba uzimati mač.
•• Tehnika početne pozicije. U Kendu su poznate tri osnovne pozicije ili Kamae.
Prevedeno Kamae znači početni ili pripremni položaj. Gedan-No-Kamae ili niski
položaj kada se mač drži ispred tela ali tako da je njegov vrh usmeren prema
podlozi. Ovo je odbrambeni položaj. Chudan-No-Kamae, ili srednji položaj,
najčešće se koristi u periodu uvežbavanja zato što u sebi ima ofanzivne i de-
fanzivne karakteristike. Mač se nalazi ispred tela sa rukama blago povijenim u
laktovima dok je linija rukohvata i vrha mača paralelna sa podlogom (ili je vrh
blago usmeren naviše). Yodan-No-Kamae je visoki položaj mača. Mač se nalazi
ispred (iznad) glave a njegov vrh je usmeren ukoso prema gore. Ovaj početni
položaj omogućava veliki broj ofanzivnih akcija.

Samoodbrana
58 ....................
 Kendo tehnika podrazumeva i kretanja u prostoru Suburi. Može biti pravolinijsko
napred-nazad. Obično počinje iz Chudan-No-Kamae (srednjeg položaja). Rad nogu
(kretanja) je relativno jednostavan iako je on nosilac tehnike, koja, bez kvalitetnog i
pravovremenog kretanja, praktično bezvredna ili čak nemoguća. Bočno kretanje je
uglavnom defanzivno i sprovodi se u cilju sklanjanja sa linije boda (udarca) mača
protivnika. Moguć je veći broj kombinovanja kretanja tako da pojedini pokreti po-
smatrača podsećaju na pokrete klizanja.
Poentiranje u Kendu se svodi na pogađanje dozvoljenih delova tela protivnika bodom
ili sečenjem. Kako za napad tako i za odbranu do izražaja dolaze atletske sposobnosti
Kendoke. Zato se elementima snage i brzine na treninzima pridaje veliki značaj. Pre
samog napada Kendoka snažno izbacuje vazduh krikom Kiai koji ga pokreće na ak-
tivnost a za trenutak parališe protivnika.

5.7. KRAV MAGA

Krav Maga je veština borbe punim kontaktom udaraca.

To je način borbe nastao u Izraelu pre više od pola veka i
primenjen je u izraelskim vojnim jedinicama.
Načela Maga veštine:
•• treba učiniti sve što je moguće da se protivniku u
što kraćem vremenu nanese što više štete,
•• prelazak iz odbrane u napad neka traje što kraće,
•• sve što je pri ruci u trenutku tuče treba iskoristiti da se protivnik onesposobi, i
•• za vreme tuče obratiti pažnju na sva događanja oko sebe.
To je izuzetno efikasan i praktičan vid taktičko-odbrambenog-napadačkog načina
vođenja borbe. Tehnika Krav Maga uči kako je moguće ubiti protivnika sopstvenim
telom. Ovom veštinom je moguće uspešno prevladati, razrešiti (razoružati) bilo kog
protivnika koji napada sa ili bez oružja. Tehnike ovog sistema su uvršćene u sve vež-
baonice širom sveta gde se uvežbava samoodbrana protiv jednog ili više napadača. S
Krav Maga moguće je i druge zaštititi od napada jedinstvenim tehnikama primenjivim
u nastalim situacijama. Integralni deo Krav Mage su tehnike samoodbrane i samozaštite
oduzimanjem hladnog ili vatrenog oružja od protivnika ili upotrebom postojećeg koje
pojedinac nosi uz sebe.
Krav Maga je koncipirana tako da odgovara svima - muškarcu ili ženi, detetu ili
odrasloj osobi da im omogući samozaštitu u slučaju napada. Dizajnirana je posebno
za samoodbranu. Sastoji od dva glavna dela: samoodbrana i borba golorukog protiv
naoružanog ili nenaoružanog napadača. Samoodbrana je izum Krav Maga veštine.
To nije borilačka disciplina koja se sprovodi kroz turnire, lige ili druge vidove
nadmetanja. To je izuzetno agresivna i gruba veština samoodbrane bilo u civilnoj ili

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 59

....................
 vojnoj varijanti. Vojska i policija Izraela, pri obuci ili održavanju fizičke pripremljenosti
svojih pripadnika, imaju obavezu praktikovanja Krav Mage. U sebi sadrži tehnike borbe
rvanjem, borbe u parteru i tehnike udaranja. Tehnika zahteva brutalnost onog ko je
primenjuje. Zbog svoje efikasnosti u kontra-napadima omiljena je borilačka veština
elitnih specijalnih jedinica širom sveta.
Put razvoja i usavršavanja ove veštine, tokom godina sukoba, došlo se do toga da
Krav Maga naglašava jednostavne tehnike učenja koje su testirane i potvrđene u stvar-
nim i životno opasnim sukobima. Krav Maga je drugačija od većine borilačkih veština
jer nema pravila. U borbi su dozvoljeni svi zahvati i upotreba dostupnih priručnih
sredstava bez obzira na vrstu i njihovu smrtnost pri upotrebi. Većina samih tehnika
su borbeno orijentisane verzije tehnika pozajmljenih od borilačkih veština kao što su
Ju-Jutsu, Aikido, boks, Karate i Judo, kao i niz manje poznatih, ali jednako efikasnih
sistema borilačkih veština. Krav Maga je razvijena u okruženju u kom izraelska vojska
nije mogla mnogo vremena da posveti obučavanju pripadnika. Sistem Krav Maga
stvoren je sa osnovnom idejom da se pripadnici vojske i policije dovedu do visokog
nivoa veštine za relativno kratak vremenski period. Nema ograničenja ili pravila u
ovom sistemu borenja. U borbi, kada je život u pitanju, sve je dozvoljeno.
Polaznici obuke Krav Maga uče udaranje i udaračke tehnike koje naglašavaju brze
napade na vitalne oblasti kao što su prepone, oči i grlo. Niski udarci u kolena i kukove
takođe predstavljaju sastavni deo obuke. Odbrana protiv naoružanih i više napadača
odjednom se podrazumeva a učenici dobijaju i znanja baratanja hladnim oružjem
kao što su nož i bajonet. U repertoaru tehnika nalaze se primena držanja, davljenja i
poluga kao i odgovori na njih.
Vežbači na obuci veoma brzo napreduju tako da se na jednom nivou poznavanja
tehnike Krav Mage koristi neophodna zaštita za telo. Na tom nivou se vrši ispitivanje
primenjivosti tehnika i zahvata u realnim okolnostima.
Kako je Krav Maga sistem za preživljavanje koji se bavi ličnom sigurnošću pojedinca
naglašena su pitanja u kontekstu odbrane od naoružanih i nenaoružanih napadača.
Smatra se da je to jedan moderan, visoko rafiniran sistem za ulične borbe, dizajniran
tako da se koristi protiv svih vrsta napada. Naglasak se stavlja na tačnom korišćenju
stečenih znanja.

Istorijat veštine Krav Maga i njen razvoj

Istorija Krav Maga je povezana sa razvojem i stanjem izraelskih vojnih snaga, od-
nosno životom osnivača Imre Imi Lihtenfelda (Imre Imi Lichtenfeld). Razvoj države
Izrael i potreba da izraelska vojska zaštiti svoju zemlju u militantno nastrojenom delu
sveta, dala je osnov za stvaranje Krav Maga stila borenja.
Ova borilačka veština duguje svoj nastanak i razvoj iskustvu vojnika i uličnog borca
Imre Imi Lihtenfelda. Rođen je 1910. godine u Budimpešti (Mađarska). Sa roditeljima

Samoodbrana
60 ....................
se preseljava u Slovačku gde po prvi put vežba karate, boks
i rvanje. Znanja kombinuje i uklapa a njihovu upotrebljivost
i efikasnost proverava u mnogobrojnim uličnim tučama.
Krajem 1930. godine bio je u prilici da svoje nagomilano
znanje i iskustvo iskoristi pri odbrani jevrejskih četvrti od
napada fašističkih grupa iz Bratislave. Iz Evrope emigrira
1940. godine u tadašnju Palestinu. Kao dobrovoljac britanske
vojske stekao je ogromno znanje borbe prsa-u-prsa koje je
prenosio pripadnicima jevrejskog gerilskog otpora Hagana i
Palmah koje kasnije prerastaju u vojsku Izraela (IDF - Israeli
Defense Forces). Tako je počeo razvoj tehnike borenja koja je
kasnije dobila naziv Krav Maga. Zasnivala se uglavnom na poznatim tehnikama jedinica
britanskih komandosa koje je Imre Imi Lihtenfeld odlično poznavao i dalje razvijao.
Lihtenfeld je po osnivanju izraelske države (1948) postao vodeći instruktor njene vojske.
Pomno je radio na usavršavanju tehnika kroz treninge i realne borbe u sukobima koje
je vodila država Izrael. U vojsci Izraela ostaje punih dvadeset godina. Nakon napuštanja
vojne službe prilagodio je Krav Maga pripadnicima policijskih snaga a posebno civilima.
Jedan od pokazatelja napretka u obučenosti veštinom bilo je korišćenje Krav Maga
pojaseva. Prvo Imi Lihtenfeld nije želeo da koristi pojaseve, jer je Krav Maga bila mi-
litaristički sistem borenja, ali u nastojanju da bude prepoznata i uvažena od drugih
majstora borenja dizajnirao je sistem pojaseva zasnovan na Judo-u. Istovremeno ova
veština počinje svoje praktikovanje u džudogiju.
Kasnije Imi naglašava da pojasevi ne moraju biti deo sistema. Prvobitno nije imao
razloga da koristi pojaseve jer njihovo korišćenje nije imalo realnog ili praktičnog zna-
čenja za sistem. Zadržan je sistem ocena, a pojasevi su bili zamenjeni nivoima znanja -
učenik, učitelj i ekspert. Krav Maga trening odela danas čine crne pantalone i bele majice.
Neke zemlje još uvek koriste pojaseve pri praćenju razvoja pojedinaca, ali ne pri obuci.
Nakon višedecenijske prakse i treninga, napravljene su mnoge promene u sistemu
kako tehničke tako i vizuelne, ali Imi nikada nije zaboravio osnovnu liniju Krav Maga
sistema: jednostavnost, efikasnost i realizam.
Imi Licenthfeld je umro 8. januara 1998. godine u 88. godini života. Saradnik i učenik
Imre Lihtenfelda, Ejal Janilov, dalje razvija i proverava Krav Maga u ratom zahvaćenim
područjima regiona. Gotovo svaki pripadnik obaveštajne službe Izraela (MOSAD) u
dobroj meri vlada ovom veštinom.

5.8. MUAY-THAI (TAJLANDSKI BOKS)

Muay Thai, često nazivan Tajlandski boks spada u najstarije načine borenja. Kada je
reč o ovoj borilačkoj veštini u literaturi ćemo je nalaziti i pod imenom ,,Veština osam
udova” što asocira na udarne (kontaktne) površine delova tela koje borac koristi u

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 61

....................
 meču. Muay Thai borac ih koristi u mnogobrojnim kombinacijama pa čak i zajedno. U
većini modernih borilačkih sportova dozvoljene su četiri klasične kontaktne površine.
Veći broj kontaktnih površina povećava efikasnost načina borenja a samim tim i pri-
jemčivost za samoodbranu. Zbog velike mogućnosti za povređivanje takmičara Muay
Thai se svrstava u red veoma surovih borilačkih veština.
Posebno obeležje Muay Thai veštini daje ceremonija pre
mečeva. Pre borbe po drevnom običaju, svaki od boraca
pre meča klekne na ring, pokrije oči rukama i uputi krat-
ku molitvu zahvalnosti svom učitelju boksa. Zatim sledi
naklon prema protivniku i spori ritualni ples, (borbeni
ples koji prati muzika orkestra). Orkestar se sastoji od
bubnjara, flautiste i cimbaliste. Nakon ceremonije sudija
dolazi na ring i borba može da počne.

Istorija

Slične, ali manje poznate veštine gaje se još u Kambodži

i Laosu. Muay Thai je veština borenja stara više od jednog
milenijuma. Sačuvani stari rukopisi nam govore o njegovoj
dugoj i bogatoj tradiciji, borcima i učiteljima koji su do-
prineli popularnosti i razvoju. Istorija Tajlandskog boksa
prepliće se sa seobom plemena Thai (u prevodu - slobodni)
iz kineskih provincija Kjang Si, Sečuan i Hupei na današnje
područje Tajlanda. Seoba je bila naročito intenzivna pod
naletima mongolskih hordi sa severa koje je predvodio veliki
Kublaj Kan. Neki hroničari ove veštine dovode je u vezu
sa kineskim Kung-Fu načinom borenja. Međutim, najbliža
istini je pretpostavka da svoj nastanak ,,duguje” burnom
razdoblju gotovo neprekidnih sukoba naroda Tajlanda,
Burme, Kmera i Vijetnama. Tada je potreba za ratničkom veštinom bila najveća. U to
vreme borbe su bile veoma surove tako da narodno predanje Muay Thai borbe i borce
stavlja u legende koje se prenose generacijama. U prvo vreme nisu postojale težinske
kategorije po kojima su borci razvrstavani. Poseban kuriozitet predstavlja podatak da
nisu postojale runde. Borci su nastupali bosonogi. Šake su obmotavane bandažom od
mekog pamuka ili konoplje. Štitnik za prepone pravljen je od ljuske kokosovog oraha
ili ljušture velike tropske školjke. Bile su dozvoljene sve vrste udaraca i njihove kombi-
nacije uz svega nekoliko ograničenja. Treninzi su, pored razvoja atletskih sposobnosti
borca, sadržavali udaranje u palmino drvo u cilju jačanja šaka i nogu. Plivanje i trčanje
po vodi do iznad kolena imali su svrhu razvoja aerobnih kapaciteta i mišića natkolena.
Početkom 18. veka uvođenjem u kraljevske škole kao obaveznog predmeta, Muay
Thai doživljava svoj uspon.

Samoodbrana
62 ....................
 Muay Thai danas

Muay Thai, od veštine do sporta, prelazi dug put sve do 1921. godine i vladavine
Kralja Rame. Tada je sagrađeno najveće borilište (Suan Club Collega) na kome su
se svake nedelje održavali mečevi. Najpre su borci bili zaštićeni samo bandažama za
ruke a borbe su trajale 11 rundi od po 3 minute sa minutom odmora između njih.
Modifikovanjem pravila takmičari se bore u rukavicama. Broj rundi je smanjen na 5 i
dvominutnim odmorom između svake runde. Jedino šta nije menjano su tradicionalni
rituali pre mečeva.
Specijalnost tajlandskih boksera je udaranje
potkolenicama i kolenima. U borbi izbliza ko-
lenima ne postoje borci drugog načina borenja
koji su bolji od njih u celoj Aziji. Muay Thai je
sport broj jedan u Tajlandu. Njegovu popular-
nost možemo porediti sa popularnošću košarke
i ragbija u Americi ili fudbala u Evropi. Nacio-
nalna televizija Tajlanda pokriva profesionalne
i amaterske mečeve u direktnim prenosima
tri puta nedeljno. To nam dovoljno svedoči kakvu popularnost ima ovaj sport. Veliki
broj časopisa i revija svakodnevno izlazi prateći mečeve i rezultate borbi. Kladionice
kvotama pokrivaju sve mečeve tajlandskog boksa bez obzira na značaj meča ili kvalitet.
Ovaj sport upražnjavaju mladi širom Azije. Najpre su ga preuzeli Japanci 1964. godine.
Ogroman publicitet, ravan finalu svetskog prvenstva u fudbalu, dat je meču između
reprezentacija Hong Konga (Kung-Fu borci) i Tajlanda (Muay Thai borci). Susret se
održan 22. januara 1974. godine u Bangkoku pred prepunim Hua Mark stadionom.
Svi borci Hong Kong Kung Fu tima su nokautirani u prvoj rundi. Posle toga slično su
prošli i timovi iz Singapura, karatisti iz Japana i Filipina i američki ful kontakt borci.
To je tajlandskim borcima donelo velik ugled i poštovanje i svrstalo ih u sam vrh po-
pularnosti azijskih borilačkih sportova.
Po Muay Thai pravilima, za vreme meča su regularni svi udarci nogama i rukama,
kolenima, laktovima i stopalima. Protivnika je dozvoljeno držati, gurati i bacati. Zahvati
poluga su zabranjeni. Način borbe zahteva veliku izdržljivost i snagu.
Organizacije koje su u nadležnosti Muay Thai borenja i ujedinjuju nacionalne
saveze su IFMA (International Federation of Muay-Thai Amateur) i WMC (World
Muay-Thai Council). Njihova nadležnost obuhvata organizovanje amaterskih i pro-
fesionalnih mečeva svih nivoa. Svetska i evropska prvenstva se održavaju od 1996.
godine na kojima je obavezna upotreba zaštitne opreme u vidu oklopa za telo i štitnika
za glavu laktove i potkolenice. To je doprinelo znatnom porastu interesovanja za ovaj
sport izvan granica Tajlanda. Kvalitet profesionalnih nadmetanja još uvek je vezan za
Tajland i borilišta Randjamen i Lumpini. U Evropi se organizuju kvalitetniji turniri u
Francuskoj, Holandiji i Švedskoj. U Japanu se i dalje, sledeći tradiciju organizovanja

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 63

....................
 značajnih svetskih nadmetanja u borličkim veštinama, održavaju i takmičenja u Taj-
landskom boksu. Novijeg datuma je zaživeo projekat Super liga (Super League) koji
je doneo Evropi nov kvalitet ove vrste borenja bez obzira što se zabranila upotreba
laktova i ograničila upotreba kolena u toku meča. Medijsko pokroviteljstvo velikih TV
kuća doprineli su daljoj popularizaciji ovog sporta.

5.9. PENTJAK

Pentjak, takođe nazivan i Silat, je originalna borilačka

veština naroda Indonezije. Njeni prapočeci sežu daleko u
6. vek. Za razliku od ostalih borilačkih veština Dalekog
istoka ova veština je gotovo nepoznata većini ljudi na
Zapadu, pa čak i onima koji se bave nekom od borilačkih
veština. Takva je Pentjak - Silat, Indonežanska borilačka
veština, malo poznata izvan Indonezije, a tek se u no-
vije vreme javljaju usamljeni pokušaji da se ova veština
dostojno prezentuje širem krugu zainteresovanih izvan
matičnog područja.
Veštinu borbe su na tle Indonezije doneli naseljenici u pobunjeničkoj eri, a o tom
periodu ima vaoma malo podataka. Smatra se da je Pentjak, kao veština, korišćen u
borbi protiv neprijatelja i divljih životinja i da je u to doba predstavljao potpuno realan
sukob sa protivnicima.
Prvi zabeleženi podaci o veštini kao borilačkom sistemu nalaze se u 8. veku. Od tog
doba počinje da egzistira kao poznata tehnika borenja i način vežbanja. Posle 2000.
godine veština doživljava svoj potpuni razvoj. Na indonežanskim ostrvima nastaje
veliki broj parcijalnih stilova i škola, a feudalna klasa prihvata neke elemente ove ve-
štine, tako da ulazi u program obuke boraca i vojnika. Već u periodu 13. do 16. veka,
veština poprima i takmičarski karakter. Istaknuti pojedinci i poznavaoci ove veštine
počinju međusobno da se bore ali ne kao neprijatelji nego u promotivnu svrhu ovog
načina vođenja borbe. Do današnjih dana Pentjak je vrlo malo primenjivan. Kako je
Indonezija zemlja koja se prostire na ostrvima i to između jugoistočne Azije (kopno),
Filipina i Australije, na njenom tlu je nastalo preko šest stotina raznih verzija i varijanti
ove veštine. To je rezultiralo time da danas postoji preko stopedeset stilova Pentjak-Si-
lat-a, na vrlo ograničenom području praktikovanja. Razumljivo, jer je nastao na zemlji
ostrva ispresecanih džunglom, bez većih saobraćajnica ili čvrstih veza (bar u srednjem
veku). Ti, nazovimo ih stilovi, obično su nastajali i negovali se oko većih naseobina ili
grupe naseobina. Njih je vežbao ograničen broj ljudi, po pravilu okupljenih oko jed-
nog veštog borca koga su priznavali kao najboljeg među njima. Veština se prenosila sa
kolena na koleno. Većina Pentjak stilova su međusobno slični uz određene formalne
razlike i metode borenja, koje se više razlikuju ukoliko potiču iz međusobno udaljenijih
krajeva. Danas su među najvažnijim stilovima Tjidande, Perisai Diri, Mustika Kwitang,

Samoodbrana
64 ....................
Baru, Hariman, Bhakti Negara i Patai. Za nekog
ko želi da se ozbiljnije bavi proučavanjem i vež-
banjem ove veštine, pored velikog broja stilova,
problem je i to što je terminologija u svim stilo-
vima manje-više različita. Ima slučajeva da ista
ili slična tehnika nosi drugo ime, iako su razlike
u izvođenju minimalne. One zavise od pojedinca
koji ih prezentuje.
Pentjak je možda najviše narodna ili pučka veština budući da se njome bave svi
slojevi u većim ili manjim naseobinama, bez obzira na pol i uzrast. Čak ni danas ne
postoji jedinstven Pentjak-Silat kao nacionalna veština ili sport, već veština postoji
parcijalno i ne proučava se sistematično. Samo ime složeno je iz dve reči, Pentjak i
Silat. Opisno rečeno Pentjak je odbrana (samoodbrana) a Silat znači borba. Danas
u medijima nalazimo nazive za ovu veštinu kao što su Pentjak Silat Combat, Pentjak
Combat ili Silat Combat.
Interesantno je da ova borilačka veština nikada nije bila predmet posebnih duhov-
nih spekulacija, niti privilegija svešteničkog staleža. Ima epitet javne veštine odbrane
od neprijatelja i divljih životinja. Nastala je u močvarama, džunglama i pustošima.
Bila je način da se pojedinac odbrani od zveri i neprijateljski nastrojenih pojedinaca
i bilo kojih drugih opasnosti. Motiv je bio težnja da se preživi i opstane u surovim i
negostoljubivim uslovima, čak kao intuitivno, instiktivno, poslednje sredstvo odbra-
ne fizičkog integriteta i imovine a neretko i života. Kao veština surovo realne borbe
Pentjak-Silat ne poznaje pripremne tehnike u vidu zagrevanja i istezanja muskulature,
jer se smatra da pojedinac neće biti u mogućnosti da se pripremi, odnosno, zagreje
kada mu pripreti realna opasnost. Moraće da reaguje instiktivno i suprotstavi se takav
kakav je i gde je zatečen. Iz tog razloga, domaće stanovništvo veštinu vežba u svakod-
nevnoj odeći, bez ikakvih adaptacija. Mada, u samom vežbanju može da se nosi nešto
komotnija odeća za tu svrhu, ali se po tradiciji, tehnika mora uvežbavati u bilo kojoj
odeći i u bilo kojoj prilici.
Postoji još jedna razlika između ,,klasičnih” borilačkih veština i Pentjak-Silata. Da-
nas i u tradiciji i u istoriji japanskih borilačkih veština, rad na tehnici je poseban rad,
ima ritualan uvod i završetak, odvija se po strogim pravilima, studiozan je i unapred
planiran. Pentjak-Silat je mnogo bliži improvizaciji. On se vežba svuda, po stenama,
planinama, na seoskim putevima, pri čemu se tehnika adaptira postojećim uslovima.
Ovoj pojavi je sigurno u velikoj meri doprinela i klima koja vlada na ostrvima Indonezije.
Ovakav pristup veštini najviše se odražava na tehniku koja je maksimalno adaptirana
podneblju, standardnoj građi stanovništva (niži rast i vitkost), primeni u svim stilovima
i, pre svega, svojoj osnovnoj nameni - odbrani od realne opasnosti. Stavovi u borbi su
većinom niski, vrlo često ukrštenih nogu, promenjivog prenosa težine tela sa jedne na
drugu nogu što neuvežbanog pojedinca čudi i predstavlja mu problem. Fascinira što po-
znavaoci ove veštine bez ikakve pripreme, zauzimaju niske stavove pri tom koristeći vrlo

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 65

....................
 razvijeno asinhrono, ili ređe, sinhrono negeometrijsko kre-
tanje čija putanja je kriva linija, obično nekanonizovano,
već prilagođeno potrebi. Iz takvih stavova izvode opasne
visoke udarce nogom čija putanja zavisi od nametnutih
okolnosti borbe. Ručna tehnika je prilagođena telesnoj
građi tamošnjeg življa. To su brzi, često kratki udarci. Kao
udarne površine koriste se svi delovi otvorene ili zatvo-
rene šake. Neki poznavaoci tvrde da svaki od elemenata
tehnike ima svoj ekvivalent u prirodi, bilo da predstavlja
neke od pokreta svojstvenih životinjama, ili pokret iz
svakodnevnog života i rada. Pri tome se maksimalno koristi raspoloživa energija za brze
i snažne udarce pri kojima se energija prazni. Improvizacija, adaptibilnost i snalažljivost
u svakoj situaciji je odlika svakog borca ovom veštinom. Jedan deo tehnike se odnosi na
borbu protiv naoružanog protivnika kopljem ili nožem (mačetom). Dodirne tačke ove
veštine sa veštinama Orijenta treba tražiti u momentima samoodbrane. To je razlog da
je Pentjak-Silat pronašao svoje mesto u ovom udžbeniku.

5.10. RVANJE

Dva takmičara (rvača) u direktnom duelu nastoje da je-

dan drugog obore na tlo (,,polože na plećke”) primenom
određenih zahvata. U klasičnom stilu rvanja, dozvoljena je
primena zahvata iznad struka bez hvatanja i saplitanja noge.
U slobodnom stilu rvanja, dozvoljena je primena zahvata i na
donjim ekstremitetima, rukama, nogama i saplitanje nogu.
Zabranjene su sve vrste poluga i sve ono čime bi se mogla
protivniku naneti povreda. U stojećem stavu je zabranjeno
uhvatiti protivnika za glavu sa dve ruke, podizati protivnika
tako da glavom bude okrenut direktno prema dole i bacanje
na glavu iz tog položaja. U parteru je zabranjena takozvana
,,kravata” (zahvat na vratu protivnika jednom rukom) u bilo
kom pravcu, ,,dupli nelzon” sa potiskivanjem u pravcu uszdužne ose kičmenog stuba,
dizanje iz mosta i grubo vraćanje na tlo, štipanje, lomljenje prstiju i čupanje za kosu.
U slobodnom stilu rvanja su zabranjene takozvane ,,makazice” sa ukrštenim nogama
na glavi (vratu) i telu protivnika.

Istorija

Uz atletiku i atletska nadmetanja rvanje spada u najstarije takmičarske sportove.

Kao kod svih antički sportova i rvanje je predstavljalo sastavni deo pripreme pojedinca
za ratne sukobe.

Samoodbrana
66 ....................
 U drevna vremena ljudski rod je praktikovao rvanje sa životinjama (Ćirković,
2008), a neki od ovih oblika rvanja su preživela do današnjih dana. Tako je i danas vrlo
poznata borba sa bikovima (Španija) i rvanje sa medvedom (Finska). Mnogi mitski
heroji (Gilgameš, Herkul, Tezej, Samson i Tor) bili su poznati po rvanju sa životinjama.
Antički rvači su vrlo često bili motiv na slikama velikih umetnika (gravura Albrehta
Direra ,,Samson ubija lava”, i Pablo Pikaso ,,Minotauromanija”...).
Razvijao se spontano, bez obzira na podne-
blje, kao prirodan način borenja. Svaki narod
na neki način daje doprinos razvoju rvanja
unošenjem religioznih, tradicionalnih i obred-
nih elemenata tog naroda. U dalekom Japanu
Sumo i Judo rvanje, Turskoj Pehlivansko rvanje,
Skandinavsko rvanje koje karakterišu hvatovi
za noge, Mongolsko (ili Hunsko rvanje) sa
hvatovima za odeću, Rimsko rvanje koja se
baziralo na sirovoj snazi boraca (Gladijatorsko rvanje), Grčko rvanje kombinovano
sa udaranjima (Pankration), Američko rvanje novijeg datuma (American wresatling
i Catch-as-catch-can) i mnogi drugi. Stilovi rvanja se razvijaju uz sistematizaciju i
uvođenje pravila što im daje sportsku dimenziju.
Narodno rvanje u Engleskoj zove se catch-as-catch-can (uhvati ako možeš), u
Nemačkoj Bahold, u Uzbekistanu Kuraš, u Tadžikistanu Guštindžiri, u Sibiru Kureš,
Lota kampidaneze u Italiji, Pahlavani u Iranu, Pehlavani u Indiji, Penđang gulat u In-
doneziji, Švingen u Švajcarskoj, Šuai đijao u Kini, Sireum u Koreji, Boh u Mongoliji,
Sumo u Japanu...
Prema istorijskim podacima (crteži, slike, freske, skulpture...) došlo se do zaključka
da rvanje ima neraskidivu vezu sa ljudskom vrstom više od pet milenijuma. Najstariji
dokaz dolazi iz Starog Egipta gde je u jednoj grobnici pronađen kameni nož na čijim
koricama je prikazan detalj borbe rvanjem. U grobnicama mesta Beni Hasan, u dolini
Nila, pronađeno je oko 400 fresaka na kojima su prikazani motivi borbe dva čoveka
načinom koji neodoljivo podseća na rvanje. Sumerci i stari Egipćani su rvanje tran-
sformisali iz umetnosti ratovanja u sport.
Rvanje svoj procvat doživljava u periodu antičke Grčke gde je bilo izuzetno cenjena
veština. Podatak koji govori u prilog ovoj tvrdnji je činjenica da se rvanjem bave veliki
umovi tog vremena kao što su Pitagora, Heraklit i Hipokrat. Na olimpijskim igrama
tog doba najveću pažnju i zanimanje privlačila je borba rvanjem. Sprovođeno je kao
nezavisna sportska disciplina i u okviru višeboja (Pentatlona) i Pankrationa. Pobednici
su uvažavani i veličani do kulta božanstva. Za njih se tvrdilo da su prvi do Heraklesa.
Najpoznatiji borac, rvač, onog doba bio je Pitagorin učenik Milon iz Krotona. Tvrdi
se da je ostao nepobeđen trideset godina i da je šestostruki nosilac Lovorovog venca.
To znači da je bio pobednik na Olimpijskim igrama čak šest puta! Naravno, Grci su
za njega pronašli mesto i put do mitova i legendi koje i danas žive.

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 67

....................
 Kod Rimljana, kao izuzetno militantno nastrojenom narodu, rvanje ulazi u pro-
gram obavezne obuke svih legionara i gladijatora. Grčki način rvanja u Rim se prenosi
preko trenera poreklom sa Balkana a koji su zarobljeni u sukobima sa Rimom. Svoje
znanje i veštinu su prenosili gladijatorima i vojnicima Rima. Težak period za ovaj vid
telesnog nadmetanja dva borca doneo je car Teodosije svojim ustoličenjem 394. godine.
Ukazom je zabranio rvanje kao sport.
Srednji vek, poznat po svom ,,mrač-
njaštvu”, ipak nije bio toliko poguban po
rvanje kao period vladavine cara Teo-
dosija. Tome je doprinela aristokratija
tog vremena koja se u svojim palatama
međusobno nadmetala rvanjem, mada,
ni siromašni slojevi stanovništva nisu se
protivili ovakvom vidu odmeravanja snage. Prva knjiga o rvanju i načinu rvanja datira
iz 1443. godine. Napisana je u Nemačkoj od strane ljubitelja ovog sporta Fabijana fon
Ojersvalda. U 18. veku filozofska elita, predvođena Žan Žakom Rusoom, svojim velikim
uticajem uspeva da se rvanje, koje su smatrali najboljim načinom fizičkog vežbanja,
nađe i u školskom programu.
Moderne Olimpijske igre od samog svog početka 1896. godine u svom programu
imaju rvanje grčko-rimskim stilom za koje je i sam Pjer de Kuberten smatrao sportom
od posebnog značaja za razvoj mladog čoveka. Na prvim modernim Olimpijskim
igrama učestvovalo je samo pet takmičara. Pobednik je bio Nemac Karl Šuman. Na te
igre Kraljevina Srbija nije poslala nijednog predstavnika a ipak je imala borca u rvanju
grčko-rimskim stilom Momčila Tepavicu koji je kao Srbin nastupao pod Mađarskom
zastavom. Izgubio je u prvom kolu turnira u rvanju a svoje učešće na Olimpijskim
igrama je nastavio kao teniser i osvojio bronzanu medalju.
Rvanje kao borilački sport je u programu olimpijskih igara od 708. godine pre nove ere.
To je verovatno najstariji i dugo vremena vrlo popularna sportska disciplina. Pankration
(Pankracion), surova borbena disciplina Igara, stvorena je ukrštanjem rvanja i boksa.

Stilovi i varijante rvanja

Rvanje kao sport se veoma brzo razvio od tradicionalnog do savremenog načina

rvanja. Danas je poznato nekoliko priznatih i široko upražnjavanih stilova rvanja
kao što su Džudo i Sumo. Iz osnovnog stila rvanja proisteklo je još nekoliko stilova sa
različitim pravilima za vođenje borbe. U obuci vojnika, naročito za borbu ,,prsa-u-
prsa”, rvanje je pronašlo svoje mesto i upražnjava se i danas. Zajedničko za sve stilove
u rvanju je zabrana udaranja protivnika rukama, nogama i glavom. Nije dozvoljeno
grebanje, ujedenje i hvatovi za prepone. Međusobne razlike stilova se pre svega ogledaju
u načinu vođenja borbe i njenom trajanju (broj rundi - perioda). Bitna razlika koja
razdvaja jedan stil od drugog predstavlja i načini bodovanja.

Samoodbrana
68 ....................
 Svaki takmičar na meč izlazi sa sledećim ciljevima:
•• protivnika ispravnim (priznatim) zahvatima srušiti na pod i imati kontrolu nad
njim. Najpoznatiji zahvat držanja je takozvani ,,tuš”. To znači da je rvač svog
protivnika položio na pod na obe plećke i u tom položaju uspostavio kontrolu
nad njim.
•• protivnika oboriti (svući) na pod,
•• protivnika naterati da bilo kojim delom tela, osim stopalima, dodirne pod ili
ga tehnički ispravnim zahvatom (snagom) izgura iz segmenta predviđenog za
borbu. Nešto slično imamo u Sumo rvanju. U rvačkoj disciplini Sumo to je pre
pravilo nego cilj.
•• priznatim zahvatom i snagom svog protivnika podignuti iznad glave i
•• imati kontrolu nad telom protivnika na neki drugi dozvoljen način..
Na svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama takmičari nastupaju u dve rvačke
discipline:
•• stil u kome je zabranjena primena tehnike i hvatovi ispod pojasa ili u svetu
rvanja poznat pod nazivom Grčko-rimski stil i
•• stil u kome su tehnike i hvatovi ispod pojasa dozvoljeni - Slobodan stil.
U oba stila rvanja takmičari su podeljeni u težinske kategorije:
muškarci: 50-55 kg, 60 kg, 66 kg, 74 kg, 84 kg, 96 kg i 96-120 kg.
žene: do 48 kg, 51 kg, 55 kg, 59 kg, 63 kg, 67 kg i preko 67-72 kg.
Borbe u rvanju se odvijaju u tri runde. Jedan period traje 2 minuta sa minutom
odmora između rundi. Pobednik je onaj takmičar koji bar u dve runde ima bodovnu
prednost. To znači da se takmičar automatski proglašava pobednikom posle dve run-
de ako je u njima imao bodovnu prednost u odnosu na protivnika. Broj postignutih
bodova u sve tri runde nije odlučujući. Može se desiti da takmičar izgubi meč iako je
zbrajanjem bodova u sve tri runde imao više bodova od svog protivnika koji je dobio,
recimo, prvu i treću rundu. Ukoliko takmičar ostvari zahvat tuš, meč se prekida (za-
vršava) bez obzira na rundu i broj bodova u tom trenutku.
Na strunjačama pored takmičara nalaze se sudije koje svojim radom obezbeđuju
regularnost meča. Takmičari nastupaju u rvačkim trikoima a često nose štitnike za
uši kao preventiva čvrstim zahvatima u predelu glave. Na nogama nose rvačke patike
koje su lagane i ne sputavaju pokret skočnog zgloba u svim pravcima.

5.11. SAVATE BOKS

Savate, Savat ili Francuski boks (fr. Savate, Boxe Francaise) je borilačka veština iz

Francuske. Sličan je Kik boksu, a prapočeci su iz 17. veka. U Savate se bori pesnicama

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 69

....................
 i nogama. Razlikuje se od sličnih stilova, kao što
je Kik-boks ili Karate, u izvođenju tehnika. Od
opreme se koriste rukavice za boks, patike/cipele
i za Savate tipičan donji deo trenerke.

Istorija

Savate (Bronchart, 1989), u francuskom jeziku ima značenje ulične borbe. Tačno
prevedeno znači ,,Stara cipela”. U literaturi nailazimo i na prevod ,,Mala patika”. Time
je poreklo ovog borilačkog sporta, koji se pripisuje uglavnom mornarima iz Marseja,
donekle objašnjeno. Dok se u Engleskoj u 19. veku razvija klasičan boks, u Francuskoj
se paralelno razvija veština ,,Chausson” (Vojnička cokula), veština borbe s nogama koju
su razvili mornari u francuskoj ratnoj mornarici. Ova živopisna veština se sastojala
od raznovrsnih udaraca nogom, većinom uz držanje za ogradu broda (zbog talasanja
vode). Francuski vojnici su, za vreme revolucije, takođe koristili Savate.
Savate je jedini iz grupe kontaktnih borilačkih sportova koji ne vodi poreklo iz
Azije. Rođen je u srcu Evrope, Francuskoj. Međutim, po raznovrsnosti i efikasnosti
tehnika Savate uopšte ne zaostaje prema već pomenutim borilačkim veštinama, štaviše,
iznenađuje svojom originalnošću. Na umetničkim radovima i tapiserijama iz 17. veka
vide se motivi koji prikazuju seljake u pozama tadašnje veštine borenja ,,Pouline”. Ova
reč se teško prevodi mada bi doslovni prevod značio ,,ždrebe koje se džilita”. To očigled-
no ukazuje na nožne tehnike tako da se veština ,,Pauline” smatra pretečom Savate-a.
Za razvijanje u današnji sport zaslužni su Mišel Kase (1794-1869) i Šarl Lekur.
Kase, poznat i kao Le Pise (fr. le Pisseux – smrdljivac), osnovao je 1825. godine, prvi
klub za Savate. Postavio je prva pravila, po kojima je tehnika, kao što je udarac glavom
zabranjena. I pored toga Savate borci nisu mogli da se oslobode imidža siledžija.
Učenik Mišela Kasea Šarl Lekur, trenirao je oko 1830. godine engleski boks. Uvi-
deo je nedostatak u korišćenju samo ruku da bi se protivnik nadvladao. Lekur je zato
kombinovao boks i Savate i napravio ranu verziju današnjeg Savate.
Posle toga Savate je postao popularan sport koji se trenirao i u školama. Između 1914.
godine i 1945. godine, broj savatista se drastično smanjio iako je Savate predstavljen
kao demonstracioni sport 1924. godine na olimpijskim igrama u Parizu. Posle 1945.
godine, Savate zadruga se oporavlja, da bi se 1985. godine, osnovala Internacionalna
federacija za Savate. Sa godinama Savate se, kao i mnogi drugi sportovi, dalje razvijao,
zbog potrebe da se održi korak sa drugim borilačkim sportovima kao što su Kik-boks
ili Karate. Može se reći da je danas Savate jedna varijanta Kik-boksa.

Trening i pravila

Način uvođenja učenika u borbena iskustva vrlo je postupan i pridaje mu se velika

pažnja i značaj. Akcenat se stavlja na pripremu i sigurnost kandidata za ovu specifičnu

Samoodbrana
70 ....................
vrstu nadmetanja. U Savate-u postoji nekoliko grupa prema načinu borbe i upotrebi
zaštitnih sredstava. Početnici prvo uče ,,Aso” sistem borbe uz potpunu zaštitu. Potom se
prelazi na lagan kontakt ,,Pri combat”, da bi na kraju posle određenog staža i na osnovu
rezultata postignutim u prethodnim borbama prešli na takozvani ,,total combat” gde
se udarci zadaju punom snagom. Meč u Savate-u traje najčešće 3-5 rundi od po dve
minute borbe i poluminutnim odmorom između rundi. Pre početka borbe protivnik i
publika se pozdravljaju prinošenjem desne ruke ka srcu. Dozvoljeni su udarci nogom
u sve delove tela osim kičme i vratne regije. Zabranjuje se udaranje protivnika u leđa,
prepone i potiljak. Bacanja, udarci glavom, laktovima i kolenom takođe nisu dozvoljeni.
Borci na nogama nose lagane patike a na rukama rukavice slične bokserskim. Udarci
vrhom patike ,,špicem” su strogo zabranjeni. Najviše poena donosi udarac nogom u
glavu. Mečeve sude jedan sudija u ringu i 3-5 bodovnih sudija. Borci su raspoređeni
u 12 težinskih kategorija koje se razlikuju od kategorija u boksu. Za vreme meča borci
na gornjem delu tela nose majice a umesto šorca nose, za Savate, karakterističan donji
deo trenerke. Obavezna je zaštita za zube i prepone.
U Savate-u ne postoje pojasevi kojim se prikazuje stepen vladanja veštinom nekog
od takmičara. Učenici i napredniji borci se rangiraju po rukavicama: plava, zelena,
crvena, bela i žuta rukavica za početnike i po dva stepena bronzane i srebrne rukavice
za najbolje borce.

Savate u Srbiji

Pojava Savate boksa u Srbiji vezuje se za vojsku Kraljevine Srbije u 19. veku. Na
tlo Srbije su ga doneli oficiri koji su vojne škole pohađali u Francuskoj. Među njima
je bio i budući kapetan Dragutin Nikolajević koji Savate donosi u Srbiju (Beograd)
povratkom sa školovanja. Odmah po dolasku u Srbiju pokreće klubove Savate i En-
gleskog boksa 1905. Napisao je knjigu polemičnog sadržaja o ovim vidovima boksa
(Boks francuski ili engleski). Na finalu evropskog prvensta 2006. godine u Bronu, u
Francuskoj, Srbija je bila druga u generalnom plasmanu, sa osvojenih dva prva, tri
druga i jednim trećim mestom.

Savremeni Savate

Na prvom UFC turniru (Ultimate Fighting Championship) održanom 1993. godine,

Savate borac Žerar Gordo je osvojio drugo mesto. U toku turnira pobedio je sumo rvača
Tejla Tulija i Kik boksera Kevina Ruozijera, a u finalu je izgubio od borca brazilskog
Džiju-Džicu-a Hojsa Grejsija.

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 71

....................
 5.12. SAMBO

Sambo je spoj ruskih tradicionalnih borilačkih veština i borilačih veština Japana

Judo-a i Jiu-Jutsu. Nastaje 1920. Ime je nastalo od početnih slova reči SAMoodbrana
Bez Oružja. To je jedan od mlađih sportova a nastao je na tlu bivšeg Sovjetskog Saveza.

Istorijat Sambo

Poznati ruski sportista Vasilije Sergejevič

Oščepkov posle rusko-japanskog rata 1905. odlazi
u više navrata u Japan u kome je stekao zvanje
Judo majstora. Po povratku iz Japana, 1914. go-
dine, počeo je polaznike svoje škole da obučava
veštini borenja Judo tehnikama. Njegova sala za
vežbanje (Dojo) nije imala strunjače a vežbači
su tehnike uvežbavali bez kimona. Sam Vasilije
Oščepkov nije umao uvid u dalji razvoj Judo tehnika. Svoje poznavanje tehnike Judo-a
prilagođavao je ruskim i okolnim azijskim prostorima sa kojih je pokupio i prilagodio
tehnike tradicionalnog narodnog borenja. Tako je nastao nov sport koji je svoje sled-
benike osposobljavao za samoodbranu bez upotrebe oružja i zbog toga se odomaćila
skraćenica Sambo, po kojoj je ovaj sport prihvaćen u svetu.
U suštini Sambo je rvački sport sa implementiranim sažetim tehnikama Judo-a.
Prva pravila u Sambo-u su utvđena 1930. godine, dok su prva takmičenja održana
1935. godine u tadašnjem Sovjetskom Savezu gde je prvi put zvanično priznat kao
sportska borilačka disciplina. Tada je dobio svoju terminologiju i sistematiku. Novije
verzije pravila bivaju prihvaćena 1965. godine a Međunarodna rvačka federacija 1966.
godine priznaje Sambo kao samostalan stil rvanja.
Od tog datuma pa do 1985. Sambo je bio deo FILA (Međunarodna rvačka federa-
cija), koja je, osim rvanja, pod svojim okriljem imala i Judo sport. Sambo prvenstva su
održavana u istom mestu i terminu kada i prvenstva sveta u rvanju.
Godine 1986. održan je kongres na kome je osnovana autonomna Međunarodna
Sambo federacija (FIAS - International Amateur Sambo Federation). Od svog osnivanja
FIAS se odvaja od FILA i samostalno organizuje prevenstva Evrope i sveta u tom sportu.

Sambo u Jugoslaviji i Srbiji

U jugoslaviji razvoj Sambo sporta dugo se oslanjao na Judo klubove koristeći njihove
prostore i opremu za obuku, treninge i takmičenje. U SFRJ Sambo je imao Savez sa
151 klubom ili sekcijom. U Srbiji bez pokrajina egzistiralo je 42. kluba, u Vojvodini
38, Hrvatskoj 22, Sloveniji 20, Bosni i Hercegovini 18, Makedoniji 6 i Crnoj Gori 5.

Samoodbrana
72 ....................
Ovo klubovi su okupljali više od 10.000 registrovanih takmičara. Pošto je Sambo ve-
oma atraktivan i koristan za samoodbranu, na kursevima se godišnje obučavalo više
od 40.000 polaznika koji su potom u Sambo sportu većinom ostajali na duže vreme.
Prvo Međunarodno prvenstvo Sambo sporta održano je 1969. godine na kome
je Jugoslaviju predstavljao džudista Slovenske Bistrice Stanko Topolčnik. Na tom ta-
kmičenju Topolčnik je osvojio bronzanu medalju, prvo odličje u tom sportu za SFRJ.

Sambo pravila

Sambo takmičari se bore na strunjači i dele se na 8 težinskih kategorija. Borbe

obično traju 6-8 minuta a završavaju se ranije ukoliko se jedan od takmičara obori na
leđa a drugi ostane na nogama. Borbe se mogu završiti bodovanjem. Boduju se uspešni
zahvati bacanja a kažnjava neaktivnost ili namerno izbegavanje borbe onog takmičara
koji ima ostvarenu bodovnu prednost pred kraj meča.
Sambo takmičari za vreme mečeva nose plavu ili crvenu
jaknu (Kurtka ili Sambovka), pojas i šorc iste boje. Boja pojasa
ne odražava majstorstvo takmičara kao što je to u Judo i Karate
sportu. Na turnirima takmičari moraju imati opreme u dve
boje kako bi ih za vreme borbe sudije lakše identifikovale. Na
nogama obavezno nose patike nazvane Sambovke ili Borcovke
(borbene patike).
Sambo je svoje vrednosti testirao i potvrdio u surovim
borbama sa borcima Ultimat Fajta. Pokazalo se da je veoma
teško poraziti Sambo borca čak i borilačkom veštinom gde su
udaračke tehnike dominantne. To je dokazao ruski Sambo borac Fjodor Jemaljanenko
koji je 2005. godine postao svetski prvak u Ultimat Fajtu.

Vrste Samboa:

Sambo je danas podeljen na više vrsta:

•• Najrašireniji je Sportski Sambo (Sportivnoe Sambo ili Borьba Sambo) je sportska
varijanta Sambo-a u velikoj meri slična Judo sportu.
•• Sambo kao vid samoodbrane - je varijanta koja svoje težište ima u tehnikama
realne samoodbrane sastavljene od Aikido-a i Jiu-Jutsu. Na treninzima se prak-
tikuje sa sportskom varijantom Sambo-a.
•• Borilački Sambo (Boevoe Sambo) - namenjen je vojsci gde se uvežbava kao
obavezni deo obuke vojnika svih rodova. U njemu su implementirane tehnike
standardnog Sambo-a, Karate-a i srodnih borilačkih veština.

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 73

....................
 •• Specijalni Sambo - je naziv od skora primenjen u Sambo terminologiji. Namenjen
je vojnim jedinicama za specijalne operacije i pripadnicima policije. Smatra
se da je ovo specijalna podvarijanta klasičnog (borilačkog) Sambo-a. Zahvati,
njihove kombinacije i načini obuke se čuvaju u strogoj tajnosti.
•• Fristajl Sambo (engl. Freestyle-Sambo) - nastao je na tlu Amerike pa se zato često
naziva i Američki Sambo. Civilna varijanta Američkog Sambo-a koristi tehnike
borilačkog Sambo-a. Te tehnike se u klasičnim sportskim Sambo treninzima
ne uvežbavaju.

5.13. TAE-KVON-DO (TEKVONDO)

Moderni Tae-Kvon-Do  sport se zasniva na sta-

rom korejskoj borbenoj veštini nogama Te-Kion-u
(Tae-Kyon) čiji prapočeci sežu 2000 godina unazad.
Osnove moderni Tae-Kvon-Do nalazi u naučno-
teoretskom istraživanjima japanskog Karate-a i
kineskog Kung-Fu-a. Taj naučni rad ostvarila je,
posle Drugog svetskog rata, grupa majstora na
čelu sa Tae-Kvon-Do majstorom devetog stepena
Choi-Hong-Hi-em.
Svoje sadašnje ime Tae-Kvon-Do dobija 1954. godine, a 1955. je prihvaćen kao obnov-
ljeni korejski nacionalni takmičarski sport. Tae-Kvon-Do je danas kvalitetan, masovan
i atraktivan olimpijski sport koji upražnjava preko 100 miliona vežbača širom sveta.

Istorija Tae-Kvon-Do i pravila

Korejski narod ima veoma dugu tradiciju bavljenja borilačkim veštinama. U

slobodnom prevodu ,,Tae” znači skočiti i udariti nogom (udarac nogom iz skoka),
,,Kwon” znači udariti šakom, a ,,Do” znači put ili umeće. To znači da je Tae-Kvon-Do
umetnost borenja golim rukama i nogama s upotrebom ili bez upotrebe skokova. Od
ostalih borilačkih veština Tae-Kvon-Do se razlikuje po nožnim udarcima u skoku, kao
i posebno sistematizovanim treninzima koji omogućavaju veoma brz napredak. Noga,
koja je duža od ruke, pruža mogućnosti za napad i odbranu a da se osetljivi delovi tela
ne izlažu protivniku kao meta za udaranje. Smatra se da čovek koji vežba Tae-Kvon-Do
stiče samopouzdanje u svakom pogledu, jer je vežbanjem razvio superiornu tehniku
za ličnu odbranu tako da može savladati napadača upotrebivši svoje celo telo. Osim
dokazane superiornosti prilikom samoodbrane praktikovanjem Tae-Kvon-Do veštine
razvija se opažanje.
Korejski Tae-Kvon-Do svoj izvor duguje kineskom Kung Fu načinu borenja. Prema
kineskim dokumentima smatra se da je umetnost borenja u obliku vrste fizičke vežbe

Samoodbrana
74 ....................
počela kada je budistički sveštenik Bodhi Dharma
poučavao sveštenike Shaolin manastira u Tung
Pung pokrajini provincije Hanon u Kini. Bodhi
Dharma, veliki indijski budistički sveštenik, došao
je u Kinu 520. godine nove ere. Tu je proveo 9
godina. Zidne slike Tae-Kvon-Do-a (Tae Kyon-a)
u staroj korejskoj grobnici Koguryo dinastije na
severu poluostrva potiču iz perioda između 3. i 427. godine nove ere. Već u 6. veku nove
ere na jugoistoku Koreje u kraljevini Silla organizovano su vežbali pripadnici slavne
Hwarang-Do (Su-Bak) grupe o čemu govore najstariji dokumenti korejske istorije.
U pojedinim razdobljima razvoja Tae-Kvon-Do-a nije moguće negirati, povremen
ali snažan uticaj, kineskih veština borenja i kulture, tako da su u prošlosti bili u upo-
trebi i nazivi Tang-So-Do (u prevodu - Šaka iz Tanga17) uz još neke domaće nazive
,,Kvon-Bop” ili ,,Su-Bak”. Jedan od najstarijih pisanih dokumenata je knjiga o umetnosti
ratovanja ,,Muje Dobo Tongdji” koju je napisao kralj Chongdja iz dinastije Ji. Iz tog
perioda postoje i zapisi koji govore o turnirima Su-Bak-Do-a, od kojih su neki održa-
vani u kraljevskoj palati. Pravila borbe tih turnira na žalost nisu poznata. Takođe su
značajni zapisi o viteškom redu ,,Hva Rang”, čiji su ratnici zahvaljujući neustrašivosti
i svom poznavanju borilačkih veština pomogli da kraljevina Sila18 (najmanja od tri
kraljevine), očuva svoju samostalnost, a zatim i da se pod njenim vođstvom Koreja i
ujedini. Duh i vrline Hva-Rang boraca ostali su i danas inspiracija mladim Korejcima,
posebno učenicima borilačkih veština i sportova.
Moderni Tae-Kvon-Do je nastao četrdesetih godina dvadesetog veka ujedinjenjem
7 najvećih korejskih škola borenja:
•• Chondo-Kvan,
•• Song-Mu-Kvan,
•• Modu-Kvan
•• Chung-Do-Kvan,
•• Jido-Kvan,
•• Oh-Do-Kvan i
•• Chang-Su-Kvan.
Od ujedinjenja datira ime Tae-Kvon-Do što u prevodu znači ,,Veština udaranja
šakom i nogom u skoku”. Velike zasluge u sistematizaciji tehnika i metoda treninga
ima O Sensei Choi Hong Hi. On je od ranog detinjstva trenirao tradicionalni Su-Bak
veštinu a za vreme školovanja u Japanu odlazio na trening Karate-Do veštine. Za vreme
Drugog svetskog rata bio je jedan od vođa pokreta otpora i kao takav brzo uhapšen i
smešten u tamnicu. Dugi časovi torture i samoće samo su učvrstile Majstora Čoja koji
17 Slično kao i kod prevoda reči Karate (kineska šaka), u Koreji je bio u upotrebi naziv ,,Šaka iz Tanga”.
Tang je ime kineske dinastije koja je vladala u razdoblju od 7. do 10. veka nove ere.
18 Koreja je u prvim vekovima naše ere bila razjedinjena na tri kraljevine - Sila, Pikče i Kogurjo.

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 75

....................
 je treniranje nastavio u zatvoru. Posle rata otvorio je svoju školu. Pošto je u vojsci bio
u činu generala neometano je širio Tae-Kvon-Do među vojnicima. Osnovao je tim za
demonstraciju Tae-Kvon-Do-a i organizovao brojna putovanja. Tako je počeo silovit
uspon ove borilačke veštine i popularnost u svetu. Zahvaljujući modernim metodama
treninga i razrađenim nožnim tehnikama, za samo nekoliko godina Tae-Kvon-Do
postaje popularan gotovo kao i Karate.
U pravi borilački sport Tae-Kvon-Do se transformiše 1973. godine osnivanjem
Svetske Tekvondo Federacije (WTF). Prema ustanovljenim WTF pravilima takmičari
se bore u oklopima. Udarci se zadaju punom snagom. Nogama je bilo dozvoljeno uda-
rati u oklop i glavu a šakama samo u oklop. Zabranjena su bacanja, držanja i hvatanja
protivnika i udarci laktovima i kolenima. Kršenje ovih pravila proizvodi diskvalifika-
ciju takmičara. Borba traje 3 runde od po tri ninuta borbe i jednog minuta odmora
između rundi. Pobednik se proglašava na osnovu skupljenog broja bodova mada se
meč može završiti prekidom (nokaut, predaja i prekid zbog teže povrede jednog od
takmičara). Svaki pravilno izveden i dovoljno jak udarac donosi 1 bod. Takmičari su
podeljeni u 7 težinskih kategorija za muškarce i 4 za žene. Na ovaj način sportski susreti
su dobili na lepoti i dinamici što je kao rezultat dovelo do povećanog interesovanja
za ovaj borilački sport.
Od 1973. godine u Seulu, svake dve godine se održava svetsko prvenstvo. Procenju-
je se da Tae-Kvon-Do, kao članicu porodice olimpijskih borilačkih sportova, u svetu
trenira više od 100 miliona vežbača.
Tae-Kvon-Do tehnike se sastoje iz pet delova:
•• Poomsae (forma)
•• Kibon (osnova)
•• Te-Guk (Kyorugi borba sparing) i
•• Kjukpa ili Kyokpa (lomljenje).
•• Hosinsul (samoodbrana).
Rangiranje vežbača se vrši pojasima. Postoji 10 učeničkih i 10 majstorskih zvanja.
10. i 9. keup (beli pojas), 8. i 7. keup (žuti i žuti sa plavom trakom), 6. i 5. keup
(plavi i plavi sa jednom crvenom trakom), 4. i 3. keup (plavi sa dve crvene trake i
crveni), 2. i 1. keup (crveni sa jednom crnom trakom i crveni sa dve crne trake) i 1.
dan i viši (crni pojas).
U većini škola, pa i kod nas, uglavnom se praktikuju sparing borba i samoodbrana.
Činjenica je da na živom čoveku nije moguće pokazati snagu udaraca pojedinih tehni-
ka, organizuju se pokazna takmičenja Kjukpa (Kyokpa - lomljenje) čvrstih predmeta.
Izgleda neverovatno, ali majstori ovog borilačkog sporta na Kjukpa takmičenju pokazuju
da je moguće udarcem noge slomiti nekoliko crepova na visini od dva metra ili na tlo
položenih desetak ravnih crepova rukom. Takvi udarci kod čoveka mogu uzrokovati
od blage nesvestice do trenutne smrti.

Samoodbrana
76 ....................
 Samoodbrana

Sportska borba se zasniva na takmičenju po pravilima. Kada ne postoji dovoljna

udaljenost među borcima tako da su osnovne tehnike nedovoljne (udarci nogama i
rukama) protiv napada oružjem, s leđa ili ostvarenom kontrolom nad protivnikom
polugom i gušenjem pribegava se tehnikama Tae-Kvon-Do za tu vrstu situacija. Tada
do izražaja dolaze udarci laktovima, kolenima, poluge na svim delovima tela i gušenja.
Ne postoje standardni zahvati samoodbrane nego oni zavise od samih instruktora.

5.14. JUDO (DŽUDO)

Reč Judo (Džudo) sastoji se iz dve reči Ju i Do. Ju znači

meko, nežno a Do u ovom slučaju ima sve filosofsko-prak-
tične implikacije koje se vezuju za ovu reč prilikom pomena
u kontekstu borilačkih veština. Termin Judo uveo je profesor
Jigoro Kano i on se najčešće prevodi sa ,,nežan, blag način”.
To u stvari umnogome opisuje suštinu ove veštine. Od svog
nastanka Judo praksa koristi posebne elemente tehnike,
pri čemu uvek zadržava mekoću pokreta i blagost. Koristi
neravnotežu protivnika, principe akcije i reakcije, sile centri-
fugalnu i centripetalnu a naročito inerciju, da bi se protivnik
doveo u položaj kada se bez suvišne upotrebe sile protivnik
obario na tlo. Istovremeno, protivnik iz tog položaja nije u mogućnosti da se brani
ili napadne. Svi pomenuti elementi imaju značaj u savremenoj teoriji moderne Judo
tehnike, gde su proučeni i primenjivi na najsvrsishodniji načini a prilagođeni za svaku
moguću priliku. Tako da Judo tehnika predstavlja praktičnu primenu ovih principa u
realnosti odnosno u borbi. Drugi način koji se pojavljuje je samoodbrambeni aspekt
tehnike. Posmatrajući tu tehniku i prosečno informisanom pojedincu jasno ukazuje
da je to tehnika koja se koristi kada je potrebno odbiti (osujetiti) napad u bilo kojoj
situaciji u životu. Judo je nepodesan za agresivne namene (zloupotrebu) prema ne-
kome jer zahteva bliži kontakt za plasiranje zahvata. Tehnike Atemi-Wasa (udaračke
tehnike u Judo veštini) su na samom začetku ovog sporta izbačene i samo su predmet
teorijskog razmatranja.

Istorija Džudo veštine

Judo veština svoje poreklo vodi iz feudalnog Japana gde je, u svojim prvobitnim
oblicima, bila ratnička veština Samuraja. Savremeni Judo je nastao iz Jiu-Jutsu drev-
nog načina borbe. Veština Jiu-Jutsu je prezentovana od strane velikog broja majstora
borenja još u 17. veku. Među njima je bio najpoznatiji Ching-Ping, veliki kineski učitelj

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 77

....................
 koji je u Japanu poučavao Samuraje. To poučavanje je bilo prilično grubo sa krajnjim
ciljem lišavanje života protivnika. Jiu-Jitsu je bio čisto borilački sistem koji je svojim
tehnikama bacanja Samurajima služio da protivnika položi na tlo kako bi ga razrešio
jednim od mačeva ili noževa koji su bili sastavni deo njihove opreme.
Ovi arhaični elementi Jiu-Jutsu tehnike omogućavali su utreniranom Samuraju da
se suprotstavi jednom ili više protivnika, kao i svakom od do tada poznatih oružja.
Sistem borenja je bio veoma širok budući da je obuhvatao veliki broj tehnika koje
su prilagođene posebnim situacijama. Njihova upotreba zahtevala je vreme, napor
i ogromnu energiju. Svojstveno tradiciji mentaliteta, Samuraji su Jiu-Jitsu, kao i sve
oblasti koje su proučavali, praktikovali i uvežbali do savršenstva motoričkog stereotipa.
Poseban podsticaj veština Jiu-Jutsu dobija u drgoj polovini 19. veka kada je istaknuta
zabrana nošenja i upotreba samurajske sablje19. Činjenica da se sablja, privilegovano
oružje Samuraja, više nije smela nositi, oružani sukobi sabljama se povlače u ilegalu.
Time veštine borbe bez oružja izbijaju u prvi plan i za njih počinje da vlada posebno
interesovanje.
Savremena verzija Judo veštine je delo profesora
Jigoro Kana, osnivača i tvorca Judo tehnike iz koje su
izbačeni po život opasni zahvati i udaračke tehnike
(Atemi-Wasa). U mladosti je bio Ronin (Samuraj bez
gospodara) koji je veštinu Jiu-Jitsu učio od najvećih
majstora tog vremena. Kao veliki praktičar, bio je
odličan poznavaoc teorije i tradicije veštine. Prihvatio
je pionirski zadatak reforme Jiu-Jitsu veštine i njegove
modernizacije u cilju masovne primene. Jiu-Jutsu je
poslužio samo kao polazna osnova. Budući ekspert
u novoj veštini, profesor Kano, napravio je rigoroznu
selekciju tehnika tako što je zadržao najefikasnije.
Veliki broj tehnika je i sam dodao oslanjajući se na ogromno iskustvo i praksu. Na taj
način je kreiran nov, celovit sistem prilagođen samoodbrani. To je bio jedan od razloga
naglog širenja nove veštine sa brzim uvećanjem broja pristalica. Potpuno definišući
svoj sistem profesor Kano 1882. godine osniva Kodokan20 Institut u Tokiju. Od svog
nastanka pa do danas Kodokan ima rukovodeću ulogu u japanskom i svetskom Judo-u.
Judo, kao veština, dobija svoj takmičarski aspekt i približava se sportskom sistemu. U
prilog tome, profesor Kano formuliše pravila nove veštine, odnosno pravila za borbu.
To je bio trenutak kada Judo postaje sve popularniji u Japanu, da bi u dvadesetom veku
postao najpopularnija i najmasovnija veština.
Pohod Judo veštine kroz Japan je bio relativno brz i spektakularan. Od momenta
kada Judo prodire u vojsku i policiju, postavši sastavni deo obuke, veštini se širom
otvaraju sva vrata u militaristički raspoloženom Japanu.
19 Car Meiji je 1871. godine, posebnim ukazom zabranio upotrebu i nošenje samurajske sablje. Na taj
način je približio japansku feudalnu klasu - Samuraje, tendencijama novog vremena.
20 Kodokan - institut za pronalaženje puteva.

Samoodbrana
78 ....................
 Profesor Kano je imao vrhovnu savetodavnu i instruktorsku ulogu. Stvorio je
sposoban trenerski kadar, koji je Judo veštinu demonstrirao širom sveta. U tome naj-
zaslužniju ulogu su imali Gunji Koizumi i Yukio Tani koji su Judo preneli u Evropu.
Veština je prenošenjem u druge delove sveta poprimala legendarni vid. Neupućeni su
prema njoj imali mitski odnos govoreći priče i legende o snazi i moći majstora Judo
veštine. Taj trend je doprineo širenju Judo sporta po svetu. Za života profesora Kana
načinjen je prvi korak, mada neuspešan, ka uvođenju Judo sporta u program olimpij-
skih igara 1936. godine.
Najveći procvat Judo doživljava posle drugog svetskog rata, kasnih pedesetih a na-
ročito šezdesetih godina dvadesetog veka, kada je na olimpijskim igrama 1964. godine
u Tokiju bio predstavljen kao borilački sport. Dalju ekspanziju i razvoj doživljava 1992.
na OI u Barseloni kada su žene nastupale na takmičenju olimpijskog programa. U go-
dinama koje su nailazile Japanci gube apsolutnu superiornost u ovom sportu budući
da japanski instruktori čine vrh instruktorske elite u svetu. Za japanske takmičare se
pokazalo da postoji problem u mečevima sa borcima visine preko dva metra. U tu
svrhu angažuju najbolje borce sveta visine od preko dva metra. Među angažovanim je
bio i takmičar jugoslovenske reprezentacije Radomir Džigi Kovačević koji je svojim
znanjem i predanošću zaslužio mesto predavača na Kodokan Institutu.

Oprema 

Na treningu i takmičenju džudisti nastupaju u posebnoj vrsti kimona nazvanog

Judogi. U prevodu sa japanskog jezika reč Gi znači odeća. Kimono se sastoji iz gornjeg
dela (Zubon) i donjeg dela pantalona (Hakama). Judogi se vezuje pojasom koji odgovara
rangu poznavanja Judo veštine. Pojas se naziva Obi.

Rangiranje džudista po znanju

Džudisti su rangirani u skladu sa prikazanim znanjem na ispitima za pojas i re-

zultatima postignutim na takmičenjima. Postoji 6 učeničkih (,,Kyu”) i 10 majstorskih
(,,Dan”) zvanja s pripadajućom bojom pojasa.
6. Kyu - beli pojas (rokyu),
5. Kyu - žuti pojas (gokyu),
4. Kyu - naradndžasti pojas (yonkyu),
3. Kyu - zeleni pojas (sankyu),
2. Kyu - plavi pojas (nikyu),
1. Kyu - braon pojas (ikkyu),
1. Shodan - crni pojas 1. Dan,

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 79

....................
 2. Nidan - crni pojas 2. Dan,
3. Sandan - crni pojsa 3. Dan
4. Yodan - crni pojas 4. Dan,
5. Godan - crni pojas 5. Dan,
6. Rokudan - crveno-beli pojas 6. Dan,
7. Shichidan - crveno-beli pojas 7. Dan,
8. Hachidan - crveno-beli pojas 8. Dan,
9. Kudan - purpurni 9. Dan i
10. Judan - purpurni 10. Dan
U početku su učitelji svojim učenicima izdavali diplome kojim su dokumentovali
nivo postignutog znanja Judo veštine. Profesor Kano je u tom pogledu napravio pre-
kretnicu time što je dvojici svojih najboljih učenika (Shiru Saigou i Tsunejiru Tomiti)
dodelio crni pojas 1. Dan (Shodan). Međutim, u to vreme nije postojao kimono kao
danas nego su učenici trenirali u tradicionalnim kimonima, tako da i nije bilo razlike
u izgledu ova dva majstora u odnosu na ostale vežbače. U godini 1907. je svetu pred-
stavljen Judogi kakav je danas u upotrebi. Pojasevi su u početku bili samo beli i crni.
Mikonosuke Kawaishi, majstor koji je Judo veštinu poučavao u Francuskoj (Pariz),
smatrao je da će učenici brže napredovati ukoliko su rangirani prema boji pojasa kao
vizuelnom dokazu svoga znanja.
Danas je praksa da se za pojaseve u klubovima polaže pred komisijom koja se za tu
svrhu formira. Za crni pojas predviđeno je polaganje pred nacionalnom Dan komisijom
dok za pojaseve višeg zvanja se polaže pred međunarodnom komisijom minimalno
regionalnog značaja.

Džudo Tehnike 

Najpopularnije i najviše primenjivane Judo tehnike su tehnike u stojećem položaju

(Nage-Wasa). One se dele na ručne (Te-Wasa), bočne (Koshi-Wasa) i nožne tehnike
(Ashi-Wasa). Tehnike na tlu (Katame-Wasa) su podeljene na zahvate držanja (Osae-
komi-Wasa), davljenja ili gušenja (Shime-Wasa) i tehnike poluga na ruci (Kansetsu-
Wasa). Poluga na donjim ekstremitetima nije dozvoljena kao i sve vrste poluga na
kičmi. Prilikom vežbanja Judo tehnike neopravdano se zanemaruju parterne tehnike jer
vežbačima nisu atraktivne. Vrlo bitno je posedovati veći nivo veštine borbe u parteru
jer se u takmičarskom delu Judo borbe mečevi vrlo često završavaju na tlu naročito
kod početnika i džudista sa kraćim takmičarskim stažom.
Na treninzima Judo tehnike i borbe u širokoj upotrebi je Randori vežbanje. Pri
Randori vežbanju tehnike partner se često pušta da neometano plasira tehniku koju
uvežbava. Potom se otpor u određenom delu povećava sve do maksimalnih granica
koje suvežbač u tom trenutku poseduje.

Samoodbrana
80 ....................
 U Judo sportu su popularna nadmetanja u izvođenju Kata. Kime-No-Kata je Kata
koja implicira da je Judo veština namenjena za samoodbranu.

Borba i pravila

Mečevi u Judo sportu se sprovode na mekanoj pod-

lozi, obično strunjače (Tatami) koje se u novije vreme
specijalno prave za te namene. Stare, tradicionalne
strunjače su bile od jačeg platna punjene pirinčanom
slamom. Obično su veličine 2x1 metar i debljine 4-6
santimetra. Poređane su na prostor veličine 15x15 me-
tara s tim da prostor od 2 metra sa svake strane čini
sigurnu zonu (od zahvata na obodu borilišta). One
su druge boje od strunjača koje obeležavaju borilište.
Svaki zahvat bacanja započet unutar borilišta, a završi
se u sigurnoj zoni, boduje se kao ispravno bacanje. Za vreme meča svako namerno
,,bežanje” jednog od takmičara ka sigurnoj zoni smatra se kao namerno izbegavanje
borbe i kažnjava se sa (Shido).
Za vreme meča protivnik je pobeđen:
•• ispravno izvedenom tehnika bacanja u stojećem stavu,
•• nakon borbe u parteru (gušenjem, polugom i zahvatom držanja - duže od 25 sek.) i
•• direktno, na bodove (osvajanjem većeg broja bodova tokom meča od protivnika). U
sličaju istog broja bodova pobednik se odlučuje sudijskim preglasavanjem (Hantei).
Meč se može pobediti i diskvalifikacijom protivnika.
Bodovanje se vrši na sledeći način:
Ippon = 10 bodova,
Waza-Ari = 7 bodova,
Yuko = 5 bodova,
Koka = 3 boda.
Bodovi se ne sabiraju osim Waza-Ari bodovi. Posle druge uspešno izvedene tehnike
za Waza-Ari meč se prekida. Bacanja za Waza-Ari ne moraju biti uzastopna.
Ako se tehnika uspešno izvede a ne vrednuje se kao Ippon, dalje se borba nastavlja
u parteru. Bodovanje zahvata držanja u parteru (Osaekomi-Wasa) se vrši na sledeći
način. Ako takmičar u parteru dovede protivnika na leđa ili jedno rame i ima ga drža-
njem pod kontrolom 25 sekundi, smatraće se da je borba završena sa Ippon bodovima.
Ako je vreme kontrole držanjem protivnika u parteru od 20 do 24 sekundi takmičaru
koji je to uradio se pripisuje Waza-Ari. Za kontrolu protivnika držanjem u parteru od
16 do 20 sekundi se dobija Yuko a za držanje protivnika pod kontrolom u parteru u
trajanju 15 sekundi dobija se Koka.

Borilačke veštine u funkciji samoodbrane 81

....................
 Judo u Srbiji

Za razvoj Judo sporta u Srbiji veliku zaslugu nose Konstantin Kosta Momirović
(1932-2004) i Svetislav Draža Mihajlović (1936-2007). Mnogo je džudista koji su u
Srbiji radili na popularizaciji ovog sporta. Pored pobrojanih zasluge se pripisuju i braći
Ivanović (Ljubomir, zvani Gedža i Svetislav zvani Es), Aleksandru Šimencu, Vladislavu
Paunu, Vuku Rašoviću, Radošu Jovanoviću, Vladi Alabandi, Milanu Zagorcu, Jovanu
Pavloviću, Srećku Mrvaljeviću i mnogim drugim21.
Trenutno ne postoji tačan popis broja klubova u Srbiji koji u svom programu prak-
tikuju Judo. Klubovi se otvaraju i zatvaraju, registruju u Judo Savezu ili ostaju na nivou
udruženja građana s tim da Judo upražljavaju u vidu rekreacije.

Preporuke za razmišljanje – filosofija borilačkih veština:

•• ,,Premda zauzimaju svakojake poze, oni koji uče veštinu, nikada ne odstupaju
od središnjeg stanja, svoje pokrete usmeravaju voljom, a snagu otkrivaju posred-
stvon duha. Kažu: ,,U pesnici nema pesnice, u volji nema volje; u odsustvu volje
krije se istinska volja”. Kada u svesti nema svesti’, svest je prazna.” (Sjue Dian)
•• Borilačko pravilo kineskih majstora borilačkih veština glasi: Volja je ispred pesnice.
•• Uhodani ritam pokreta u školama borilačkih veština, odvijao se u duhu zakona
Jina i Janga, a to se izražava u smenjivanju i međusobnom prožimanju različitih
faza jedinstvenog Daoa – ,,otkrivanja”, ,,sakrivanja”, ,,rasejanja”, zatim se tu još
podrazumeva ,,sabiranje”, ,,mekoća” i ,,čvrstina”. Uputstva majstora borilačkih
veština sadrže sledeće: ,,Samo ako postigneš maksimalnu čvrstinu, spolja izgledaš
meko, unutra kriješ čvrstinu. Svi pokreti su kao – igla skrivena u vati”.
•• Suštinu i samu esenciju borilačkih veština, dubokim razmišljanjem, dosezali
su majstori borilačkih veština i oni nam poručuju: ,,Pre učenja veština, upoznaj
ritual. Pre nego što se latiš ratne veštine, razjasni šta je vrlina.”
•• U tradiciji borilačkih veština nalazimo interakciju između meditativnog i aktivi-
stičkog stava. Neremećena delatnost (Vu-Vej, Lao Ce/Čuang Ce) je elegantnija i
lepša od običnog, svakodnevnog delanja, jer je usaglašana sa Jinom i Jangom. Ovu
kinesku duhovnost sačinjavaju harmonija, mir, tolerancija, saradnja i uvažavanje.

21 Neka mi je Bogom prosto što sve naše Velikane ovog sporta ne pomenuh, jer, prostor ove knjige
nije dovoljan, a i da jeste - opet bi tu bilo ozbiljnog guranja.

Samoodbrana
82 ....................
 VI
ZAŠTO
SAMOODBRANA?
     

Današnje društvo spremno ignoriše jednostavnu činjenicu vezanu za zločin. Ži-

vimo i svoju decu vaspitavamo uz ,,mantru” da se zločin ne isplati. Da li je baš tako?
Kriminal se, nekim ljudima, isplati, i to mnogo. U svetu se najviše novca obrće u
poslovima sa oružjem i drogom. Kriminal ne poznaje granice, niti razlikuje veru ili
boju kože. Jedina ,,religija” kojoj su kriminalci maksimalno posvećeni zove se profit.
Toga moramo biti svesni. Ukoliko bi pomenuta ,,mantra” bila ispravna, onda ne bi bilo
kriminala ili bi ga bilo mnogo manje. Pretpostavka je da se niko, ko ima imalo pameti,
ne bi bavio poslom koji se ne isplati. Na žalost, kriminalom se bavi jako inteligentna
grupa ljudi i upravo tu leži glavna opasnost. Međutim, ovim ,,poslom” se bavi i ona
manje inteligentna grupa ljudi, često nazvani ,,očajnici”. I jednoj i drugoj grupi ljudi
je zajednički imenitelj ,,brz novac”, stečen bez mnogo truda. Inteligentniji kriminalci
se udružuju u grupe (klanove), dele interesne zone sa drugim klanovima u zemlji i
inostranstvu. Ovi drugi, manje inteligentni, su uglavnom samostalni u svojim aktiv-
nostima, povremeno se udružuju radi izvršenja nedela, a potom se razilaze. Razlika
između njih je u načinu na koji biraju i napadaju svoje mete i u načinu na koji skrivaju
tragove počinjenog nedela. Kod inteligentnih, udruženih u klan, od velikog značaja je
kvalitetna informacija o potencijalnoj meti. Napad na metu se brižljivo planira, kao što
se brižljivo planira i npr. podrška za vreme i posle činjenja nedela. Kod grupe nazvane
,,očajnici” izbor mete je slučajan, često uslovljen okolnostima i nepažnjom same mete
napada. Tako, na primer, ni jedan ,,džeparoš” ne planira koju će danas metu opljačkati
u tržnom centru, ulici ili u autobusu GSP-a.

Zašto samoodbrana? 83
....................
 Ako bi svaki kriminalac bio uhvaćen već pri prvom ili pri nekom ponovljenom
slučaju pljačke, onda bi mantra da se zločin ne isplati imala smisla. U stvarnosti samo
sitni kriminalci imaju tu ,,nesreću” da budu brzo uhvaćeni i procesuirani. Oni se
obično osuđuju, u zavisnosti od počinjenog nedela, na blage, pa čak i uslovne kazne.
Mnogi od sitnih kriminalaca, koji su zatvoreni, zatvor koriste kao mesto gde će dalje
razvijati i usavršiti svoje „veštine”. Oni dele iskustva sa ostalim zatvorenicima, pa kada
se ponovo vrate na ulicu postaju, kriminalci ,,od zanata”. To znači, da slučajni građanin,
koji postane njihova meta, mora, uslovno, da se bori protiv ,,profesionalaca”. Odabrana
meta im više nije prva, prave plan napada i bežanja kako ne bi bili ponovo uhvaćeni i
kao povratnici osuđeni na veću vremensku kaznu.
Većina ljudi, prilikom suočavanja sa kriminalcem nije spremna (nije obučena za
samoodbranu) i tada je najbolje da učine ono što se traži od njih. Znači, da mu predaju
novac, nakit, mobilni telefon i sl., a sve u cilju sprečavanja dalje eskalacije nasilja nad
njima. To je potpuno ispravna reakcija, na koju kriminalci upravo računaju.
Odluka, da se automobil ili stan obezbede alarmom ili video nadzorom, se donosi
tek nakon što je automobil bio otuđen ili stan opljačkan. Na sličan način se pojedinac
odluči da počne sa vežbanjem samoodbrane nakon što je na javnom mestu doživeo
zlostavljanje ili fizički napad. Uz sve preduzete mere opreza i preventivnih radnji, ne
možemo predvideti kada i gde će se dogoditi napad na nas, članove porodice ili imovinu.
Naivno je misliti da se sve to događa nekom drugom! Ali se zato uvek može odvojiti
malo vremena i posetiti klub gde se poučava samoodbrana. Korist je mnogostruka.
Sve u svemu, bilo da se vežba u specijalizovanoj školi samoodbrane ili u klubu gde
se vežba borilačka tehnika Ju-Jutsu, koja predstavlja najkompletniju veštinu samo-
odbrane i dominantan sistem borenja. Ni u jednom od ovih klubova pojedinac neće
steći lažno samopouzdanje, neće se upoznati sa tehnikama koje nisu realne ili se mogu
primenjivati tek nakon mnogo godina vežbanja. Već nakon nekoliko meseci treniranja
(iskustva polaznika to govore) stiče se znanje koje može da se primeni u različitim
konfliktnim situacijama. Ju-Jutsu se, kao borilački sistem, svuda u svetu pokazao kao
odlična prevencija u raznim dekadentnim pojavama koje se sve više uočavaju kod
mladih. Samoodbrana postaje način nenasilne komunikacije i način života. Osoba koja
vežba ne prestaje da se adaptira, razvija i napreduje. U prilog ovome sledi činjenica da
je u poslednje vreme procenat nasilja na ulicama i školama u našem društvu porastao.
Posebno su ugrožene pripadnice ženskog pola koje su, osim na ulici i radnom mestu,
izložene raznim vidovima nasilja i unutar svoje porodice.
Prilikom pravljenja programa samoodbrane za pripadnice ženskog pola potrebno je
znati da u situacijama ,,realne borbe” u više od 90% slučajeva ženski pol ima jednu šansu
koju moraju da nauče i iskoriste je. Ta šansa se naziva ,,Udari prvi”. Ako se ta šansa ne
iskoristi veoma su mali izgledi da sukob napuste nepovređene. Treba imati na umu da
im napadač neće ,,pokloniti” drugu priliku. Statistički podaci u našoj zemlji, iz godine
u godinu pokazuju, da se povećava broj napada na ženski pol sa smrtnim ishodom.

Samoodbrana
84 ....................
 Vrlo su česte situacije nasilja gde napadnuti ni sam nije znao uzrok napada, a ni
način kako da iz toga nađe izlaz. Nasilne osobe se ne obaziru na to da li je njihova meta
napada ugledna ličnost, domaćin, student ili radnik. Metu doživljavaju kao potencijalni
izvor koristi ili nekog na kome će lečiti komplekse ili frustracije. Takvih nasilnka ima
svuda oko nas, i oni su stalno u iščekivanju pravog trenutka za akciju.
Cilj škole samoodbrane za slabiji pol je učenje kako da prepoznaju i da na najbolji
način iskoriste priliku koja im se ukaže da udare prve u situacijama ,,realne borbe” i da
iz nje izađu kao nepovređene i bez traume koja može da traje celog života. Pogrešno
je čekati situaciju da se nešto ružno desi, pa da se tek potom krene sa uvežbavanjem
veština samoodbrane koja će nam biti od velike koristi posebno ako se neprijatne si-
tuacije ponove. U školi samoodbrane se stiče samopouzdanje i mentalna ,,otpornost”
pri rešavanju neprijatnih situacija, u kojima napadnut nije pasivna žrtva već neko ko
uspešno, vešto i odgovorno može i zna da se brine o sebi.
Takođe je pogrešno i mišljenje da je za vežbanje samoodbrane potrebno predznanje
iz neke od borilačkih veština. Za samo nekoliko meseci vežbanja, pojedinac može da
savlada većinu od načina uspešne lične odbrane i odbrane članova porodice. Odluku
o tome da li je potrebno i da li će postati polaznik nekog od kurseva samoodbrane do-
nosi isključivo pojedinac. Dodatne povoljnosti koje donosi vežbanje samoodbrane su:
•• povećavanje gipkosti tela,
•• povećavanje snage,
•• poboljšanje koordinacije pokreta,
•• razvoj refleksnih reakcija,
•• oslobađanje stresa,
•• redukcija telesne težine i
•• dobra zabava.
Osim što su pomenute povoljnosti primenjive u samoodbrani one povećavaju
kvalitet i u drugim segmentima života. Uvećava se radna sposobnost, imunitet, sa-
mouverenost, komunikativnost, empatija, želja za usavršavanjem a uz to, redukuje se
vreme provedeno u zatvorenom prostoru i uz računar.

6.1. PRINCIPI SAMOODBRANE

Proučavajući literaturu, časopise (Gligorijević, Kurtović 1987) kao i radove brojnih

autora (Jovanović, Milošević, 1992; Milošević, Gavrilović, Ivančević 1989; Taras, 2000;
Hassman A.O., 2010; Popović, 2004; Tegner, 1978; Filipović, 2010; 2010, Milošević,
1988; Arlov, 2002; Blagojević, Vučković, Dopsaj, 2011; Tamura 1981; Link, 2016; Rajšić,
2000; Nurkić, 2011; Stanković, Lolić, 2011; Draeger,1964; Šegvić, 1994; Modrić, 1987;
Vračarević, 1986, 1987; Filipović, 2011; Takahashi, 2005; Nicović, 1989; Gigov, Janjić,
1988; Dragić, 1983; Ćirković, 2003, 2006, 2008, 2009, 2010, 2012, 2013, 2015, Stanojević,

Zašto samoodbrana? 85
....................
 1985; Ulemek, 1999; Klocke, 2006; Bušić, 2008; Rebac, 1987; Dragić, 1980; Kuleš, 2008;
Harrison, 1959; Goodman, 2001) koji tretiraju problem samoodbrane, nailazimo na
mnoštvo podataka, zaključaka, pravila i tako dalje. Mnogo od toga je u većoj ili manjoj
meri upotrebljivo u realnim situacijama kada je odbrana neminovna. Ipak, ne smemo
dozvoliti sebi prosto prihvatanje svega napisanog bez kritičke analize ponuđenog. Već
nakon i površnog analiziranja dosta navedenog gubi na svojoj upotrebnoj vrednosti.
Cilj je da se pomogne pojedincu pri uređivanju ponuđenog sadržaja na ovu temu koji
je dostupan u pisanim i elektronskim medijima. Većina autora ima jednostavan prilaz
samoodbrani, bilo ličnoj, kolektivnoj i odbrani imovine. Prema nekim autorima, postoji
fenomenologija sistema samoodbrane koja se manifestuje u integralnom obliku mnogo-
brojnih mehanizama i zakonitostima koje vladaju u relacijama unutrašnjih fizioloških,
biomehaničkih i psiholoških sistema, kao i relacije čoveka kao integralnog antropološkog
entiteta i njegove okoline (Milošević, Gavrilović, Ivančević, 1988).
Savremena literatura iz oblasti samoodbrane, kako domaća, tako i strana obiluje publika-
cijama koje predstavljaju bolje ili lošije opise tehnika samoodbrane. Međutim, i stručnjaku
i laiku je podjednako očigledno da je sistem samoodbrane kvalitativno složenija i bogatija
struktura od jednostavne deskripcije njegovih tehnika. Ovo je postalo naročito aktuelno sa
savremenim ubrzanim razvojem vrhunskog sportskog stvaralaštva, specijalno na planu
metodike, biomehanike i biohemije trenažnog procesa (Milošević i sar. 1988; Banić, 2015).
Svedeno razmišljanje se sastoji u tome da je destrukcija napadača osnovni vid samo-
odbrane. Zato navode mnoštvo tehnika udaranja rukama, nogama i priručnim sredstvima
(palica, nož, pištolj, elektrošoker...). Retka su razmišljanja u smislu preventivnog delovanja.
Znači, cilj ovog poglavlja je da pomogne pojedincima da kritički analiziraju sadržaje i
tekstove koji se na temu samoodbrane mogu pronaći u pisanim i elektronskim mediji-
ma. U tom smislu, važno je prepoznati i naći upotrebljive pristupe samoodbrani koji će
najprimerenije odgovarati realnoj, životnoj situaciji u kojoj je samoodbrana neminovna.
Narod Japana se vodi jednim pravilom života, a to je da su svega 20% uzroci nekih
događanja, a sve ostalo posledice tih istih uzroka. Naravno da ovo nije najvažnije život-
no pravilo i ne treba ga posmatrati ni uopšteno ni izdvojeno. Na svakom pojedincu je
da rešava životne situacije u kojima se nađe i da pri tome koristi svoja i tuđa iskustva.
Zanemarivanje pravila može dovesti do ozbiljnih posledica. Prilikom dodele Pulicerove
nagrade za književnost za roman ,,The Grapes of Wrath”, američki književnik Džon
Stajnbek je između ostalog izjavio za medije ...,,ovo je pravilo: Svrha borbe je pobeda.
Nemoguće je biti pobednik u odbrani. Mač je važniji od štita ali je glavno oružje mozak.
Sve ostalo su dodaci” (Steinback, 1939). Zaključci se na neki način nameću sami po sebi.
Četiri principa samoodbrane koji pomažu ostvarenju cilja:
•• princip spreči i izbegni,
•• smirivanje sukoba (deskalacija sukoba),
•• udaljavanje sa mesta sukoba i
•• onemogućavanje protivnika.

Samoodbrana
86 ....................
 Princip Spreči i izbegni (ili, bolje sprečiti nego lečiti) je najbolji (najefikasniji) metod
samoodbrane. On podrazumeva izbegavanje svih potencijalno opasnih mesta na kojima
možemo postati meta napada. Radi se o tome da morate u svakom momentu biti svesni
okruženja u kome se nalazite, naročito ako niste iz tog grada ili još gore - države! Kao
turista potrebno je da se ne odvajate od grupe, a da prethodno o tome niste obavestili
vodiča (ukoliko postoji) ili nekome iz grupe ostavili broj telefona na koji se javljate. Vrlo
neprijatna situacija nastaje ako se nalazite u drugoj državi, a ne znate jezik domaćina
ili neki od svetskih jezika na kojem možete ostvariti komunikaciju u slučaju nevolje.
Istraživanja pokazuju da osobe koje često koriste zone označene kao nasilne (na osnovu
izveštaja Organa reda) najčešće postaju žrtve nasilja bilo kog oblika. Odlaskom na takva
mesta morate preuzeti bar deo odgovornosti za situacije koje mogu nastati, jer, svet
nije vaše lično igralište, šetalište i slično. Svaki grad na svetu ima svoje ,,mračne zone”
koje treba izbegavati po danu, a pogotovo noću! Naravno, možete ući u konfrontaciju
na bilo kom mestu, gde se to najmanje očekuje, na igralištu, poslu, fitnes klubu, ali
sa mnogo manjom verovatnoćom ugroženosti nego u ,,obeleženim” zonama naselja.
Nedeljom ujutro, veće su šanse da se u nekoj ,,zavučenoj” uličici u vašem gradu pojavi
ozbiljna nevolja sa drogom i nasilništvom nego u crkvenoj porti, zar ne!
Jedan od poziva na konfrontaciju može biti vaš način odevanja. Provokativno odeva-
nje žena sa izazovnim detaljima (zlato oko vrata, narukvice i prstenje), može biti okidač
za krađu i nasilje. U nekim sredinama se smatra provokacijom odevanje koje odstupa
od ustaljenih građanskih ili verskih normi tog podneblja. Pre putovanja se treba dobro
informisati koji način odevanja nije poželjan i to svakako uzeti u obzir. To je mali napor
koji trebamo učiniti kako bismo umanjili mogućnost da postanemo meta nasilnika.
Hodanje ulicom sa slušalicom u uhu bitno smanjuje opažanje okoline. Na taj način
se višestruko uvećavaju šanse da vam neko u hodu otme telefon i slušalice, torbicu
sa vrednostima ili otrgne lančić sa vrata. Takođe, sa slušalicom u uhu, se uvećavaju
šanse da nastradate prelazeći ulicu kako na pešačkom prelazu tako i van njega. Kod
omladine je moderno držati telefon u zadnjem džepu pantalona i to tako da malo viri
iz njega. Možda je moderno, ali, da li je bezbedno!
Govor tela je jedan od bitnih elemenata koji šaljemo okolini. Loše, povijeno držanje
tela pri hodu i nesiguran korak mogu vas legitimisati kao lak plen. Nasuprot tome,
uspravan, čvrst hod, stabilan korak, telo koje odiše snagom, mogu odvratiti potencijal-
nog napadača od loših namera prema vama. U svetu borilačkih veština postoji jedna
Zen priča koja upravo govori o tome (Tajsen, 2008; 58-59).
To je priča o borbama petlova koja može pomoći u razumevanju potrebe usavr-
šavanja i rada na ličnoj tehnici samoodbrane. Naime, u Kini je Mišiocu, učenik Lao
Cea, napisao priču o borbi petlova koja jasno oslikava suštinu samoodbrane, a tu priču
ćemo ovde izložiti.
,,Bio jednom jedan Kralj koji je rešio da nabavi petla za borbu koji će biti nepobe-
div, pa je zamolio jednog od svojih podanika da obuči jednog petla za borbu samo za
njega. Podanik je počeo da podučava petla svim tehnikama borbe.

Zašto samoodbrana? 87
....................
 Nakon desetak dana Kralj je je upitao:
•• ,,Da li je vreme da zakažem borbu za ovog petla?”
•• Trener je rekao: ,,Ne dolazi u obzir! Jeste da je on sada jak, ali njegova snaga je
prazna, vreo vazduh. Sve vreme kidiše, previše pada u vatru i nije dovoljno izdržljiv.”
Deset dana kasnije Kralj je ponovo upitao trenera:
•• ,,Da li mogu sada da zakažem borbu?”
•• Na to je podanik odgovorio: ,,Ne, ne! Još ne. On je još uvek previše žestok, još
uvek kidiše sve vreme. Kad god čuje nekog drugog petla da kukuriče, čak i u su-
sednom selu, razbesni se i poleti da se bije.”
Nakon još deset dana obuke, Kralj je već počeo da gubi strpljenje: ,,Jel’ može sada?”
•• Trener je odvratio: ,,Pa, sad više ne pada u vatru, drži se hladnokrvno kada čuje
nekog drugog petla da kukuriče. Držanje mu je dobro, naučio je da čuva snagu.
Prestao je da kidiše sve vreme. Kada ga čovek pogleda, nije čak ni svestan njegove
ogromne energije i snage.’’
•• ,,Možemo li sada da krenemo sa borbama?” - upita Kralj, sve trljajući ruke.
•• ,,Možda” - odgovori trener.
Potom Kralj naloži da se okupi mnoštvo petlova za borbu sa svih strana kraljevstva,
i takmičenje otpoče. Ali, nijedan od petlova se nije usudio da priđe kraljevom petlu.
Svi su od njega bežali u paničnom strahu. Tako on nije ni morao da se bije. Petao za
borbu postaje neprikosnoveni vođa. On je prevazišao svoj tehnički trening. Posedovao
je neverovatnu energiju ali je ona sva bila u njemu, nije je ispoljavao. Tako, pošto se
njegova moć zadržala u njemu, drugi petlovi nisu imali izbora nego da se poklone
njegovom mirnom samopouzdanju i neispoljenoj snazi.”
Ako redovno vežbamo svoje telo i um, tajnu Judo-a saznajemo nesvesno, prirodno
i automatski. A onda možda i neće biti potrebno da koristimo tehniku, da vežbamo
Judo ili Aikido, Karate, Kendo ili boks. Zlonamerni ljudi će se držati dalje od nas i neće
biti potrebno da se borimo! Bolje je da do sukoba uopšte i ne dođe nego da napadača
potučemo do nogu. Tajna mača nikada nije bila u tome da se mač isuče. Onaj koji
poteže mač i pokuša da ubije nekog, mora biti svestan da zbog toga može i sam da
umre.22 Bilo bi bolje da se ovaj nagon suzbije, da pobediš sebe, poraziš svoj um, jer to
je ono čega se drugi ljudi plaše. Najjači je onaj ko može da pobedi sebe, a to je dobar
način da se drugi ljudi drže na distanci.
Vladanje metodom Smirivanje sukoba je od ogromne važnosti prilikom samo-
odbrane. Na taj način se može u potpunosti ukloniti pretnja po Vas, Vaš integritet
i Vašu imovinu. Slaba strana ovog metoda je u tome što nikada unapred ne možete
znati koje su namere napadača i dokle je spreman da ide. U broju izvršenih nasilnih
radnji najveći procenat se odnosi na radnje usmerene na imovinsku korist. Meta ste
22 I gle, jedan iz Isusovog društva pruži ruku, isuka svoj mač i udari prvosveštenikovog slugu, te mu
odseče uho. Tada mu reče Isus: vrati svoj mač na njegovo mesto; jer svi koji se maše za mač - od
mača će poginuti. – Evanđelje po Mateju, glava 26:51-52. (Novi Zavjet, prevod, Karadžić, V. 1974).

Samoodbrana
88 ....................
Vi i Vaša imovina (novac, nakit, mobilni telefon, deo odeće). U drugu grupu spadaju
nekretnine, najčešće automobil, stvari iz kuće (ili vikendice) koje se mogu poneti
(bela tehnika, oružje, umetničke slike, vredne kolekcionarske zbirke…), i, na žalost, u
porastu je otimanje članova uže porodice radi ucene! Postoji mala verovatnoća da će
nam lopov nasilno ući u kuću da bi odneo knjige!
Za Smirivanje sukoba bitna je procena o kojoj je vrsti napada i napadača reč. Kada je
u pitanju džeparenje ili sitna krađa možemo sa sigurnošću tvrditi da je cilj napadača da
krađu obavi brzo i bez prevelike buke. Ako izdržimo prvi nalet, rastu šanse da zadržimo
svoju imovinu. Smirenim glasom i bez nervoznih pokreta treba započeti razgovor sa
napadačem. Pitanjem: ,,Da li želite moj novac? ” možete dobiti dragoceno vreme za
odluku kako da reagujete. Ukoliko je napadaču potreban vaš novac (što je najčešći
slučaj), recite ,,...Nikakav problem prijatelju, evo!” Izvadite novac iz novčanika (džepa)
ili torbice i pružite mu ga. Napadač dobija šta želi i dolazi do deeskalacije (smirivanja)
sukoba. Ako niste zadovoljni razvojem situacije, trenutak primopredaje, u ovom slučaja
novca, je idealan momenat za Vašu reakciju silom. Napadaču je pala koncentracija, a
pogled je usmeren prema dobru koju Vam oduzima. Pre toga se potrudite da zapazite
što više detalja koji u istrazi mogu biti od koristi. Ti detalji su, na primer boja kose,
ožiljci i tetovaže na licu, rukama i telu, odeća i obuća koju napadač nosi, prevozno
sredstvo kojim se udaljava sa mesta događaja. Zapamtite što više detalja jer ne znate
šta će službenim licima biti od koristi.
Šta time postižemo? Nismo reagovali silom i to je u redu. Odneo nam je novac
koji je uvek srazmerno mali u odnosu na posledice sukoba ukoliko bi do njega došlo.
Pametno je, ukoliko uz sebe imamo veću sumu novca, da ga razdelimo i držimo na
više mesta, a najmanju količinu u novčaniku. Slučaj prijavimo policiji sa svim deta-
ljima koje smo upamtili. Deeskalacijom sukoba smo izbegli veliki broj neprijatnosti
kojima se izlažemo ukoliko bi svojom odbrambenom reakcijom povredili napadača.
Teško je u takvim situacijama odrediti granicu, a ne prekoračiti nužnu odbranu, jer,
lična odbrana nije rat!
Primer23: Na društvenoj mreži pojavila se grupa „Pravda za dedu – peticija”, putem
koje se poziva na oslobođenje i promenu zakona povodom slučaja samoodbrane doma
devedesetogodišnjeg M. T. iz Krnjeva kod Velike Plane. Deda M. je februara meseca,
pred ponoć, iz lovačke puške pucao na dvojicu koja su htela da izvale ulazna vrata nje-
gove kuće i tom prilikom jednog ranio. Stari M. T. je D. T. (22) pogodio u nogu, dok je
njegov „kolega” S. T. preskočio ogradu starčevog imanja i pobegao. Uhvaćeni su jer su
jednom od njih prilikom bekstva ispali pištolj i fantomka, a ranjeni je ostavio i krvav
trag na ogradi. Vremešnom dedi M.T., zbog samoodbrane i upotrebe oružja za koje
ima dozvolu, preti se kaznom od 10 do 15 godina zatvora. Vođen je na psihijatrijsko
veštačenje, dok su osumnjičeni za razbojništvo pušteni da se brane sa slobode. Tužioci
i novinari su dedi objavili puno ime i prezime, a razbojnicima inicijale, što slikovito
govori o stanju stvari i tretmanu žrtve i razbojnika.
23 http://www.politika.rs/sr/clanak/374580/Pogledi/Pravo-na-samoodbranu

Zašto samoodbrana? 89
....................
 Način na koji se određuju granice nužne odbrane kaže da to u velikoj meri zavisi
od kulture i mentaliteta određene sredine. Krivični zakonik Srbije kaže da delo koje je
učinjeno u nužnoj odbrani nije krivično delo. Princip koji podrazumeva Udaljavanje
sa mesta sukoba, zauzima vrlo visoko mesto u hijerarhiji načina samoodbrane. Ako ne
pokušavate da zaštitite sopstveni život, život članova porodice, slobodu ili budućnost,
onda, zašto želite da se borite? Izbegnite borbu i nevolju u potpunosti, sklonite se iz
neprijatne situacije.
Ovde ćemo navesti jedan primer kao ilustraciju rečenog. U Americi se dugo putem
medija i društvenih mreža polemisalo o besmislenom načinu na koji je izgubio život
R.Y. Muay-Thai šampion kik boksa. Za vreme treninga u svojoj sali u San Francisku,
slučajnim pogledom kroz prozor video je da mu nepoznati mladić krade automobil.
Osetio se poniženim s obzirom da je gotovo ceo San Francisko znao da je to njegov
automobil i želeo je da drskog kradljivca ,,nauči pameti”. Istrčao je iz sale za trening i
potrčao niz ulicu za kradljivcem koji se zaustavio na crvenom svetlu na semaforu. Stiže
do svog automobila ljut, pun adrenalina, otvara vrata da bi se suočio sa lopovom i istog
momenta je pao pogođen hicem iz pištolja u grudi. Sada, nakon svega kad analiziramo
situaciju, zaključujemo da je oštećeni R.Y. trebao samo da pozove policiju i tu završi
svoj posao. Automobil je polisom bio osiguran od krađe, u kolima nije bilo njegovo
dete ili devojka koji su kidnapovani. Prisutna je bila jedino njegova neizmerno velika
želja za borbom i suočavanjem sa lopovom i tako je okončao svoj život. Možemo li
nešto zaključiti iz ove životne priče čiji akteri sutra možemo biti i mi? Naučite nešto
na tuđim greškama. Odustanite od želje da se po svaku cenu potučete sa nekim!24
Princip Onemogućavanja napadača takođe zauzima važno mesto vaše uspešne
odbrane. Tajna leži u tome da morate vrlo brzo uočiti i reagovati na otvorene ciljeve
na protivniku. Kojom tehnikom ćete reagovati zavisi od Vaše uvežbanosti i spremnosti
da što pre završite borbu. Međutim, potreban je izvestan oprez jer ćete veoma lako
preći put od žrtve do napadača.
Postoje tri tipa agresivnih ljudi koji koje kada sretnete možete sa sigurnošću tvrditi
da će vas napasti:
•• Buldog - veoma su male šanse da ćete, ukoliko dođe do konfrontacije, moći
sprovesti mirnu deeskalaciju (smirivanje) sukoba. Njega zanima dominacija
nad Vama i u trenutku suočavanja najmanje što ga zanima je spuštanje tenzije.
Jedini zakon koji priznaje je zakon sile. Ovakvu vrstu ljudi treba izbegavati u
najširem mogućem luku. Najčešće mesto gde nailazite na ovakvu vrstu ljudi su
kafići, klubovi i slično, gde se inače skupljaju. Na njega iritantno može delovati
i najbezazleniji slučajan pogled u njegovom pravcu. Nastupiće prema vama,
recimo, rečima: ,,Šta me gledaš?” U tom trenutku najuputnije bi bilo ne obra-
ćati pažnju na njegovo pitanje i brzo, ali mirno, napustiti mesto pre nego što
situacija postane ozbiljna po Vas. Vrlo je izvesno da ste procenjeni kao laka i
pogodna meta za zlostavljanje. Ponašajte se kao da se ne obraća Vama i mirno,
24 http://www.fightfast.com/fgv3/fxb-day27.php

Samoodbrana
90 ....................
 ali odlučnim korakom napustite mesto događanja. Ukoliko procenite da je
potrebno, prilikom odlaska telefonirajte nekom. To može biti signal, makar i
lažni, da niste sami i da može postojati svedok njegovog ponašanja. Mahnite
nekom preko ulice i dozovite prvo ime kojeg se setite. Ukoliko nastavi da ide
za Vama, uključite kameru telefona i naglo se okrenite prema njemu. Stanite
pored nekog objekta sa video nadzorom i pravite se kao da čekate osobu koju
ste pozvali, a nalazi se na drugoj strani ulice.
•• Predator - Još manje šanse za deeskalaciju sukoba imate sa osobama koje smo
nazvali Predator. Ukoliko Vas je izabrao za žrtvu ne postoje gotovo nikakve
šanse da odustane od svoje namere. Razgovor u tom slučaju apsolutno ne po-
maže! Ovaj tip ljudi mora sam doći do zaključka da je izabrao pogrešnu osobu
za žrtvu. Vrlo mali broj susreta sa Predatorom završava bez tuče. Apsolutno im
nije potreban nikakav povod, jer, oni jednostavno tako hoće ili žele da budu
,,glavni”. Ne retko su u društvu sebi sličnih, jer ako situacija počne da se odvija
loše po njega, ima nekoga ko će podržati njegove namere. Šansa je jedino u
brzom udaljavanju (bežanju) ili da ste veštinom i fizički superiorniji od njega
i njegovih prijatelja. Tuča, ako dođe do nje, mora biti kratka ali žestoka. Samo
potpunim onesposobljavanjem prvog koji Vam priđe možete odvratiti ostale
ili ih bar naterati na razmišljanje. Nemojte očekivati da će Vam neki slučajni
prolaznik priskočiti u pomoć. Može i to da se desi, ali teško. Prolaznici će gledati
da se što pre udalje, a na kraju ćete imati problema i sa pronalaženjem svedoka.
•• Badža - tip emotivno nestabilne ličnosti sa mnoštvom frustracija i trauma koje
vuče ko-zna-odakle. Njemu je dosadno, a Vi ćete mu poslužiti da se bar na
trenutak oseti važnim kako u svojim očima, tako i u očima okruženja koje ga
prati. Obično su to lokalne siledžije ,,iz kraja”, čiji su životi dovoljno obesmišljeni,
a do sada niko nije imao da im to i kaže. Ovakvi pojedinci, obično u policiji
imaju ,,deblji” dosije za nasilničko ponašanje još od najranijeg detinjstva. Uvek
je spreman na ,,dokazivanje” naročito u ženskom društvu. Deeskalacija se sastoji
u tome da ste spremni na izvinjenje što ste se usudili da idete njegovom ulicom
ili krajem koji on ,,kontroliše”. Kao i za prethodne tipove pojedinaca, važi pravilo
brzog, ali smirenog udaljavanja. Ako dođe do borbe i ako ste spreman borac,
nemojte ga ponižavati, jer na taj način stičete neprijatelja za ceo život. Neretko,
posle pretrpljenog poraza, odlazi kući i vraća se sa hladnim ili vatrenim oružjem
u nameri da nastavi obračun. Pronađite način da se bezbedno udaljite.
Koji su načini suprotstavljanja napadačima koje smo ovde opisali? Imajte u vidu
da ste sve dok stojite i mirno posmatrate njihove pokušaje da isprovociraju sukob
- branilac. To u praksi nije ni malo dobra taktika. Takvo ponašanje Vam bitno
smanjuje šansu da iz konflikta izađete kao pobednik. Potrebno je da formirate
taktiku visoke verovatnoće za uspeh. Ovi saveti su dizajnirani tako da Vam daju
velike šanse u uličnoj borbi.

Zašto samoodbrana? 91
....................
 •• Ostvariti kontakt očima. Dobar kontakt očima pokazuje da ste sigurni, što je
odličan argument prilikom ubeđivanja agresivnog sa kojim vam predstoji borba.
To će mu biti dobar signal da niste laka meta. Kada je borba neizbežna prekinite
kontakt očima i bacite pogled na njegove ruke i eventualno oružje u njima. Isto-
vremeno posmatrajte njegove grudi jer ćete na taj način odrediti njegov pokret
prema vama. Ako je njegov pokret povlačenje desne strane grudi nazad, to znači
da ,,hvata zalet”. Zakoračite, ne previše, levom nogom nazad i istovremeno pru-
žite, ne potpuno, obe ruke prema njemu. Imaćete mogućnost blokiranja udarca
koji sledi ili da ga uhvatite za pruženu ruku i sprovedete jedan od zahvata koji
poznajete. Ostavljena je mogućnost udaranja protivnika nogom ispod kukova
(genitalije, kukovi, natkolenica, zglob kolena) ili da svojom rukom koja prati
Vašu više ispruženu, napadnete njegov nos, oči, grlo ili grudi. Nakon odbijenog
napada, ako je to moguće, spas treba potražiti u udaljavanju sa tog mesta.
•• Stvaranje distance. Odmaknite se na udaljenost van domašaja njegovih ruku
jednostavnim brzim pokretom nogu. Bacite mu upaljenu cigaretu u lice ili ga,
ako nešto imate u rukama (kesa sa namirnicama, mobilni telefon, vrela kafa,
piće...) gađajte u lice. To će ga za trenutak udaljiti od Vas i dati Vam prednost
od 1-2 sekunde koje iskoristite da prvi udarite ili pobegnete.
•• Prevara. Svrha prevare je da vam omogući elemente iznenađenja. Nećete pogrešiti
ako vaše ruke zauzmu položaj kao da se predajete i pomerate ih napred nazad uz
reči ,,Hej čoveče, šta ti je!? Ne želim da se bijem, neću nevolju...!” Ili, ,,Nemoj brate
(dečko, prijatelju, rođače) raditi nešto zbog čega ćeš čitav život žaliti...!” Dobra
strana takvog ophođenja je ta što ga uvlačite u lažnu sigurnost da Vas ima pod
kontrolom. Nesvesno se iz borbenog stava na prstima spušta na celo stopalo i
opruža noge u kolenima što je velika greška. Onog momenta kada krenete u
napad, iznenađenje će biti potpuno.

6.1.1. SREDSTVA SAMOODBRANE

Zbog učestalosti fizičkih napada od strane razbojnika i siledžija na ulici, javnom

prevozu, parkovima i mračnim ulicama, za te prilike razvijena su sredstva samoodbrane.
Tim sredstvima je posvećena pažnja u smislu upotrebe i zloupotrebe, a o kojima poje-
dinac nije dovoljno informisan, iako su ona prepoznata u Zakonu o oružju i municiji.25
Pod sredstvima samoodbrane podrazumevamo sva sredstva kojima se pojedinac
može uspešno suprostaviti nasilnoj osobi. Ta sredstva se dele u dve velike grupe: legalna
i nelegalna sredstva samoodbrane.

25 Članom 26. Zakona o oružju i municiji Republike Srbije dozvoljeno je da punoletna lica mogu nositi
gasne sprejeve i uređaje za izazivanje elektrošokova. Istim članom propisano je da maloletna lica
starija od 16 godina mogu nositi gasni sprej. Gasni sprejevi, kao i uređaji za izazivanje elektrošokova
shodno Zakonu o oružju i municiji spadaju u kategoriju ,,D”, predstavljaju oružje za ličnu bezbednost
i u tu svrhu se mogu upotrebiti.

Samoodbrana
92 ....................
 Legalna sredstva samoodbrane su ona sredstva koje Zakonodavac
prepoznaje kao dozvoljena (nije potrebna dozvola za njihovo nošenje i
upotrebu). Sva ostala su nelegalna. Međutim, ako dođe do prekoračenja
nužne odbrane (zloupotrebe legalnih sredstava ili njihova primena bez
potrebe ili kao sredstva za napad) podleže se Krivičnom Zakonu i Zakonu
o nošenju i držanju oružja.
U sredstva za samoodbranu spadaju sprejevi i elektrošok uređaji. Ova
sredstva se svrstavaju u kategoriju ,,D” Zakona o oružju i municiji, što
praktično znači da sva lica koja ispunjavaju određenu starosnu granicu
(moraju imati napunjenih 16 godina) mogu slobodno da nabave i nose
ovakva sredstva. Svako ko želi da poseduje neki od ovih uređaja, mora znati, da se
zloupotreba ovih sredstava strogo kažnjava i predstavlјa krivično delo! Neophodno je
da se pojedinac bolje upozna sa ovom oblašću i zakonom kako ne bi došlo do proble-
matičnih situacija.

Sprej

Često pročitamo u sredstvima informisanja o svakodnevnim situ-

acijama, kao što su otimanje ženskih tašni, silovanja, ubistva, skidanje
lančića sa vrata, otimanje mobilnih telefona, džeparenje... Biber sprej
predstavlja veoma efikasno sredstvo samoodbrane. Zakon dozvoljava
da se poseduje biber sprej kao sredstvo lične zaštite. Odlikuje se jed-
nostavnim korišćenjem i malim dimenzijama. Zahvaljući tome lako
staje u žensku torbicu, džep odeće ili se nosi kao privezak za ključeve.
Posebna prednost biber spreja je takozvano vreme reakcije napad-
nutog, od trenutka napada do trenutka delovanja spreja. Kod uvežbanih
ljudi to vreme je samo 1 do 1,5 sekunde. Biber sprejem se može delovati
na napadača sa bezbedne udaljenosti (i do 2 metra).
Biber sprejem napadač se ne povređuje, a pri tom se napadnuti efikasno štiti.
Dovoljno je da poprskana osoba ispere vodom sluzokožu oka i nozdrava i neprijatan
efekat spreja ubrzo nestaje. Pronašao je široku primenu u zaštiti od agresivnih pasa.
Zbog svojih dimenzija i jednostavne upotrebe, preporučljiv je osobama ženskog
pola. Sa biber sprejem osoba ženskog pola će se osećati sigurno i zaštićeno, tako da
ima pozitivno delovanje na psihu korisnika. Biber sprej su bočice punjene ekstratom
ljute paprike. Taj ekstrat u sebi sadrži kapsaicin koji je odgovoran za efekte pečenja
kože i sluzokože. Sprej na sebi nosi oznaku (OC) što govori o sastavu njenog punjenja.
Kada je reč o sprejevima za samodobranu u Srbiji, u slobodnoj prodaji se nalaze
sprejevi pod oznakama CS i OC. CS sprej u svom sastavi ima hlorocetofenon (ortohlor-
benzenmalon-dinitril), poznatiji kao suzavac26.  Deluje na disajne puteve, izaziva

26 Ortohlorbenzenmalon-dinitril - gas suzavac u spreju.

Zašto samoodbrana? 93
....................
 trenutno slepilo i mučninu. Oba vrste punjenja moraju imati zakonom dozvoljenu
koncentraciju materije koja uzrokuje nadražaj sluzokože. U većoj koncentraciji mogu
izazvati trajno slepilo pa i smrt!
Preporuka je da se sprejevi isključivo kupuju od ovlašćenog prodavca. Ne kupovati
sprejeve nepoznatog porekla i proizvođača. Neophodno je proveriti rok trajanja spreja
koji mora biti utisnut na vidnom mestu. Kada se sprej nosi na javnom mestu mora
uvek biti pri ruci. Sprej koji je u torbi ,,zatrpan” stvarima nema upotrebnu vrednost.

Elektrošoker (tejzer/tizer)

Što se tiče bliske borbe, odnosno samoodbrane,

najefikasniji su elektrošok uređaji, pa se i sa njima treba
detalјno upoznati. Ovi uređaji, kao i sprejevi, napravlјeni
su tako da samo trenutno onesposobe napadača, a za
to vreme, žrtva ima dovolјno vremena da se izvuče iz
kritične situacije. Ipak, osoba koja poseduje elektrošoker
ili planira da ga nabavi, mora znati da je za odbijanje
napada njime dovolјno pola sekunde, a da dejstvo elektrošokera od jedne do četiri
sekunde stvara jake kontrakcije mišića, tako da napadač gubi ravnotežu i napadnuti
može da se brzo udalji. Osobe koje imaju problema sa srcem ili ugrađen pesmejker
mogu imati trajna oštećenja zbog delovanja elektrošok uređaja.
Treba pokušati u trenucima samoodbrane, koliko god je to moguće, voditi računa
da se uređaj ne prislanja na glavu ili u predelu srca napadača. Truditi se da „šoker”
uvek stoji pri ruci kako bi se što brže odreagovalo (ako je to neophodno) i potom se
skloniti što dalјe na sigurno mesto.
Postoji opasnost da napadač, ukoliko vidi da žrtva poseduje elektrošoker za samood-
branu, pokuša da ga oduzme i potom iskoristi protiv žrtve. Da bi se to sprečilo, postoje
elektrošok uređaji u više oblika (u vidu baterijske lampe ili čak u obliku mobilnog tele-
fona). Ipak, najbolјe je koristiti elektrošoker koji ima sigurnosnu iglu koja je povezana
vezicom između elektrošokera i ručnog zgloba, tako da pri otimanju sigurnosna igla
ostaje kod napadnutog, a uređaj koji se nalazi kod napadača nema nikakvu funkciju
bez tog osigurača. Slaba strana elektrošokera je što napadač mora imati otkriven deo
tela koji se napada elektro šokom.
Za sigurno korišćenje ovih uređaja, moraju se poštovati sledeća pravila:
•• elektrošok uređaj ne sme da dođe u kontakt sa vodom,
•• elektrošok uređaj ne sme se koristiti u prostorijama gde ima zapalјivih isparenja i
•• treba redovno proveravati baterije na uređaju.
Ovo su osnovne informacije koje treba da zna svako ko želi da poseduje sredstva
za samoodbranu, sve ostale informacije se dobijaju od ovlašćenog prodavca. Ne treba
imati predrasude o sredstvima za samoodbranu, ali je neophodna svest da to nisu
,,igračke” i da se svaka  zloupotreba  kažnjava.

Samoodbrana
94 ....................
 Bokser je sredstvo najčešće primenjeno u uličnim
obračunima posebno među mlađom populacijom. Lako
se prikriva od protivnika, brzo postavlja na šaku, a udarac
njime u bilo koji deo tela uzrokuje nagnječenja i prelom.
Najčešće mete za udarac bokserom su ciljevi na glavi.
Napadnuti trenutno ostaje bez svesti. Posledice mogu
biti traumatične. Prelomi kosti lica i nagnječenje mozga
su najčešće povrede. Nabavljaju se od uličnih prodavaca svega-i-svačega. Prave se u
kućnoj radionici savijanjem deblje armaturne žice ili izlivanjem metala (olova) u kalup.
Mladi, uglavnom nisu svesni teških povreda koje ovo sredstvo nanosi udarenom i zato
ga često koriste za napad i odbranu. Ukoliko policija ovo sredstvo pronađe kod nekog,
oduzima ga i piše prekršajnu prijavu jer se bokser ne nalazi na spisku dozvoljenih
sredstava samoodbrane. Napad i nanošenje teških povreda ovim sredstvom, javni
tužilac karakteriše kao ubistvo u pokušaju sa nanošenjem teških telesnih povreda,
što se zakonom vrlo oštro sankcioniše. Bez obzira na kaznenu politiku vrlo često je u
upotrebi i kod mlađe ženske populacije.
Kao imitacija boksera može da posluži prstenje na ruci ili specijalno napravljen
prsten sa namenom za samoodbranu. Njime je potrebno naneti što više posekotina
(ogrebotina) po licu napadača tako da je prinuđen da potraži prvu pomoć (saniranje
povreda i ušivanje) u zdravstvenoj ustanovi. Lekari tada, po službenoj dužnosti, prijav-
ljuju povredu policiji koja reaguje tako što privodi napadača na informativni razgovor
o načinu zadobijanja povreda po licu i pišu prijavu o izvršenom napadu. Povrede pr-
stenjem se mogu naneti i na drugim otkrivenim delovima tela napadača (ruke i noge).

Nož kao sredstvo napada i odbrane je veoma opasno oružje. On je jedno od prvih
borbenih sredstava čoveka (kameni nož). Postoji ogroman broj sečiva raznih vrsta i
namena. U situaciji koja zahteva odbranu od noža potrebno
je što pre napustiti mesto napada jer su šanse protiv veštog
napadača nožem minimalne.
Miroteh MCT 1057 Jagdkomando je poseban nož koji se
izrađuje u ograničenim količinama. Oštrica mu je zakrenuta
s tri ruba i iskovana od 440A nerđajućeg čelika. Sama oštrica
je duga 17,8 centimetara, dok je ceo nož s ručkom dugačak
oko 34 centimetra. Teži oko 700 grama.

Zašto samoodbrana? 95
....................
 Bodež je samo jedna posebna vrsta noža (nož speci-
jalizovano namenjen za bod), tehnika borbe nožem se
jednim delom prepliće sa tehnikom borbe bodežom. Za
razliku od bodeža koji ima osno simetričnu oštricu, nož je
najčešće složene osne simetrije sa oštricom najrazličitijih
oblika. Dok je nož uvek pripadao svim klasama, bodež
je pripadao vitezovima, vojnicima i aristokratiji. Borbe
bodežima među viteštvom i vojskom gotovo da se i nisu
upražnjavale, dok su borbe noževima bile svojstvene pučkim slojevima društva u svim
vremenima. Borba nožem se kao nastavna jedinica posebno vežba bez izuzetka u svim
vojskama sveta zato što je nož, u raznim formama bajoneta, još od 18. veka nezaobilazni
deo opreme svakog vojnika i on ga mora znati koristiti kako na pušci tako i slobodno.
Nož ima kratko sečivo, ne može se koristiti za mačevanje, pa su tehničke radnje,
koje se u borbi sa njim mogu izvoditi veoma siromašne - i zato se on, kao sredstvo
napada i odbrane, koristi dominantno ofanzivno. Međutim, ova činjenica, umesto da
borbu olakšava, u velikoj meri je otežava, čak do te mere, po težini i rizicima, borba
noževima nema premca. To je stoga, jer je sudar dva oružja, koja se koriste ofanzivno,
uvek obostrano najrizičniji. Akcije su ovde veoma brze pošto je nož lagan i pokretljiv,
a ubitačan, pri čemu je njegovo sečivo, zbog malih dimenzija teško uočljivo.
Od borbe noževima postoji samo jedan tip borbe koji je rizičniji, a to je borba dva
borca naoružana sa po dva noža. Ovo je veoma opasan i težak tip borbe. On se gotovo
po pravilu završava sa obostranim pogocima zbog čega je nakon perioda gladijatorskih
borbi gotovo nestao. Kod ovog tipa borbe je pokretljivost sečiva izuzetno velika zbog
čega je kontrola dešavanja jako slaba za oba učesnika. Takve borbe su imale veoma
malo taktičkog i veštine u sebi tj. najviše su se oslanjale na instinkt, refleks i pre svega
na sreću i slučaj. Borbe bodežima i noževima su u periodu 16-17. veka bile toliko
rasprostranjene da su se kao veština izučavale i vežbale u školama mačevanja širom
Evrope. U tu svrhu su bili u upotrebi drveni noževi sa zaštitnim kapicama na vrhu ili
noževi od presovane debele kože (Stanković, 2012).
Napad nožem je smrtonosan. U borbi protiv noža se mora biti ozbiljan i efikasan.
Svaki pokret, stav, pogled i udarac moraju biti brutalni u toj meri da to napadač oseti.
Od velike pomoći su sredstva koja se nalaze pri ruci: stolica, motka, šaka zemlje bačena
u lice i slično. Kao sredstvo kojim se za trenutak omete napadač i zatim pobegne, može
da posluži i poveći kamen ili cigla. Osim što se kamenom ili ciglom može ozbiljno
povrediti napadač oni mogu da posluže kao štit koji se u borbi postavlja na liniju
uboda nožem. Skinuti sako, džemper ili šal koji se zamota oko šake u slučaju da se
mora hvatati za oštricu noža. Isto to važi za majicu s tim da ona može poslužiti i kao
sredstvo za ometanje vidnog polja napadača.
Bejzbol palica je najčešće sredstvo napada. Kao sredstvo samoodbrane se ne ko-
risti često osim ako se bejzbol palica nalazi pri ruci u trenutku kada se treba braniti.
Bejzbol palica se zbog svoje specifičnosti može koristiti umesto pendreka. Palicom se

Samoodbrana
96 ....................
može udarati kroz sve tri ravni (frontal-
na, sagitalna i transverzalna). Takođe se
koristi kao sredstvo za ubadanje u telo
napadača. Palicom se udaraju svi delovi
tela napadača. Ako je moguće napadača
treba onesposobiti bočnim udarcima u koleno ili kuk. Ne treba koristiti glavu kao
mesto za udaranje pošto udarac u glavu može biti smrtonosan. Vrlo je opasno sredstvo
u masovnim tučama ili protestima. Tokom protesta u Engleskoj 201127, godine naglo
je skočila prodaja bejzbol palica preko internet prodavnica.
Dužina bejzbol palice za sport je precizno definisana i iznosi 1,1 m. Širina palice
ne sme da bude veća od 6,6 cm i to na delu palice kojom se udara lopta. Na delu, koji
je zapravo rukohvat, prečnik je manji i nije specijalno definisan. Težine bejzbol palica
mogu da variraju u opsegu od 0,94 kg. pa do 1 kg. Bejzbol palice se prave od drveta ili
metalnih legura. U amaterskom bejzbolu je dozvoljeno korišćenje obe vrste. U posled-
nje vreme sve češće se koriste drvene palice, pre svega zbog bezbednosti igrača. Kao
najpodesnija vrste drveta smatraju se žuta breza i američki jasen.
Kao metal najčešće se koristi aluminijum ili neke legure aluminijuma i ovakve pa-
lice su pogodnije za brže i jače udaranje lopte. Zato iz bezbednosnih razloga deo glave
igrača koji je potencijalno ugrožen udarcem lopte mora biti zaštićen, ili odgovarajućim
oblikom kacige ili mrežom preko lica.
Baterijska lampa takođe spada u sredstva samoodbrane.
Kada je reč o samoodbrani, baterijska lampa sigurno nije oružje
koje može prvo da padne na pamet. Verovatno bi se retko setili
baterijske lampe, posle pištolja, tejzera, biber sprejeva i sličnih
sredstava samoodbrane.
Međutim, prednosti dobre baterijske lampe su višestruke. Prilikom nestanka
električne energije baterijska lampa je od velike koristi bilo da je potrebna u kući li
napolju. Uz perorez, verovatno je jedan od najkorisnijih alata, i ukoliko se pravilno
koristi, može da bude jedan od najboljih i najpraktičnijih alata za samoodbranu. U tom
smislu, neophodno je da termin baterijska lampa zamenimo terminom taktička lampa.
Šta je taktička lampa? To je baterijska lampa koja je pravljena za taktičku upotrebu,
recimo za vojsku ili policiju. Međutim, taktička lampa mora da odgovara potrebama,
ali i izazovima sa kojima se ova grupacija ljudi suočava i zbog toga taktičke lampe svetle
jače od običnih, kompaktnije su i prave se od lakog, ali snažnog aluminijuma kako bi
bile što izdržljivije. Upravo to ih čini taktičkim, to jest boljim od običnih.

27 London riots: ,,People are fighting back. It’s their neighbourhoods at stake” | UK news | The Guardian
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Bejzbol palica

Zašto samoodbrana? 97
....................
 Kako nam taktička lampa pomaže u samoodbrani?
Identifikacija pretnje - Baterijska lampa osvetljava mračne zone koje napadači mogu
često koristiti kao sopstvenu prednost. Osvetljavanjem mračnih zona identifikuje se
potencijalna pretnja i eliminiše se prednost koju ima napadač koji vreba iz senke.
Ponekad je i to dovoljno da obeshrabri napadača i da on odustane od napada.
Dezorijentacija napadača -  Šta se dešava kada neko usmeri automobil sa dugim
svetlima prema drugom automobilu? Slična stvar je i sa lampom. Kada se uperi u oči
izaziva kratkotrajno slepilo i dezorijentaciju. Jedino što napadač vidi je zid svetlosti
i možda tamnu siluetu iza. Istovremeno se skriva položaj napadnutog kao i druga
sredstva samoodbrane ukoliko ih poseduje.
Improvizovano oružje -  Lampe su odlično improvizovano sredstvo za udaranje
skoro kao štap ili palica. Praktično neka vrsta tupog oružja. Kućište lampe je znatno
izdržljivije od pesnice i ne oseća bol. Ako nemate nimalo treninga, pokret bi otprilike
trebalo da izgleda kao da zakucavate ekser ili udarate pečat najjače što možete. Pored
toga, ukoliko je lampa manjih dimenzija, tako da može stati u stisnutu pesnicu, postaje
izuzetan pojačivač udarca (enhancer).
Pored očiglednih prednosti, taktička lampa poseduje još i niz drugih prednosti
koje ćemo ovde nabrojati:
•• Taktička lampa nema restrikcija - baterijska lampa je potpuno legalna. Može
da se nosi svuda i uvek.
•• Taktička lampa je diskretna - većina taktičkih lampi je malih dimenzija i bez
problema može da stane u džep, torbicu i slično. Isto tako, ne izaziva podozre-
nje okoline, ukoliko vam se nađe u rukama ili u slučaju da neko baci pogled na
sadržaj vaše torbe, ili ako Vam ispadne iz ruke.
•• Taktička lampa ne zahteva trening - ukoliko znate da pritisnete dugme, znate i
da koristite lampu. Nema utroška vremena na obučavanje kako je upotrebiti što
je vrlo često prilikom korišćenja nekih drugih alata za samoodbranu. Pravilna
upotreba lampe zahteva malo vežbe ili treninga.
•• Taktička lampa pruža zaštitu od životinja -  jak snop svetlosti dezorijentiše ži-
votinje bilo divlje ili domaće. Reakcija na svetlosni snop uperen u njihove oči,
najverovatnije će dovesti do bega.
Kako se koristi taktička lampa za samoodbranu?
Lampa može da se koristiti na nekoliko nivoa u zavisnosti od pretnje sa kojom smo
suočeni. Za početak, lampa se može koristiti kao  sredstvo opreznosti. Korišćenjem lampe
može se identifikovati pretnja sa distance i tako se stvara prilika da se potpuno izbegne.
Ovo se uvek preporučuje, jer je najbezbednije. Samo fizičko prisustvo lampe diže
nivo opreznosti, motiviše uključenje mozga i ostalih čula. Ako se stekne navika drža-
nja lampe u ruci uvek pri prolasku pored tamnih i neosvetljenih zona, podiže se nivo

Samoodbrana
98 ....................
opreza. Ako se koristi lampa, to znači da postoji oprez, da postoji svest o opasnostima
koje prete iz okruženja i da niste laka meta. Većina napadača su oportunisti, oni traže
žrtve, ne izazove. Biti ,,teška meta” izgleda da je moćna stvar u odvraćanju. Osvetljavati
treba tako da izvor svetlosti bude bočno daleko od tela, kako se, zbog refleksije, ne bi
odao položaj potencijalnom napadaču.
Lampa se koristi na sledeći način:
•• osvetliti okruženje,
•• pregledati okruženje u potrazi za pretnjama,
•• isključiti lampu
•• pomeriti se i
•• ponoviti postupak.
Na sledećem nivou lampa može da se koristi
kao sredstvo za zaslepljivanje ako potencijalna pret-
nja priđe dovoljno blizu. Kao preventivna taktika,
može da se zauzme stav sa obe ruke podignute uvis,
tako da vam lampa bude u jačoj ruci i blago iza u
predelu vilice u nivou uha, dok je otvoren dlan sla-
bije ruke usmeren ispred. Ovo je univerzalni znak
za komandu ,,ostani tu”. Isto tako, iz ovog položaja
se može braniti, a da se pri tom ne izgleda agresivno. Korišćenjem u kombinaciji sa
verbalnim tehnikama može da bude dobra stvar u postavljanju granice napadaču.
Ako ovo nije dovoljno, može se osvetliti u pravcu očiju napadača, privremeno ga
zaslepeti i tu priliku iskoristiti za bežanje. Ovo je uvek imperativ ako napadnuti nije
vešt fizičkoj samoodbrani. Pa čak i ako jeste, mnogo stvari može da krene onako kako
ne želimo, pa je rizik nepotreban.
Koncept zaslepljivanja u pozadini korišćenja taktičke lampe je vrlo jednostavan. Svi
posedujemo noćni vid, odnosno ljudske oči se prirodno prilagođavaju na tamu posle
izvesnog vremena. Potrebno je oko 30 minuta da se oči potpuno priviknu na mrak,
ali tada postaju do 100.000 puta osetljivije na svetlost.
Ukoliko ne postoji način da se izbegne napad treba koristiti klasičnu ,,udari i beži”
taktiku. To je nivo na kome sigurno dolazi do napada i zato se treba spremiti za pre-
ventivni udar. Uperiti lampu ka očima napadača i iskoristiti zaslepljujući efekat lampe.
Nakon toga šutnuti napadača u prepone i odmah napustiti mesto napada. Dobar manevar
je i sklanjanje u stranu sa linije napada, a napad lampom izvesti prirodnim pokretom
,,zakucavanja eksera čekićem”. Ukoliko je napadač blizu i nije moguć udarac nogom,
odmah posle zaslepljivanja lampom, treba plasirati udarac slabijom rukom u pravcu
očiju napadača (najbolje opruženim i blago raširenim prstima). Potom se opet treba
skloniti sa linije napada (jer napadač može instinktivno da krene prema poslednjem
mestu gde je video izvor svetlosti) i napadati agresivno rukom koja drži lampu. Jedan
dobar udarac lampom može da okonča napad.

Zašto samoodbrana? 99
....................
 Slabija ruka može da se koristi za pariranje, preusmeravanje i blokiranje udarca ako
je do napada već došlo, a to je nešto što već zahteva trening. Ne zaboravite da lampa
mora biti u ruci da biste je upotrebili. Neće mnogo pomoći ukoliko se nalazi u torbi
ili u džepu. Ako se nosi kao sredstvo za samoodbranu, nosi se u ruci.
Nije loša ideja, da u situacijama kada se osećate stvarno ugroženo u slabiju ruku
stavite ključeve, tako da sami ključevi budu među prstima. Ključevi značajno poveća-
vaju energiju udarca jer je koncentrišu na manju površinu, tako da napadaču nanose
značajno više štete, kako zbog toga, tako i zbog svog oblika. Ovako se dobija jedna
izuzetno dobra taktička kombinacija. Pored toga, ključevi se mogu baciti kako bi se
odvratila pažnja napadaču.
Složenije varijante napada bi uključivale i napredne tehnike pretrage i osvetljava-
nja pomoću lampe, tehnike za očuvanje sopstvenog noćnog vida u uslovima borbe,
paljenje i gašenje lampe tokom napada u svrhu skrivanja sopstvenog položaja i zbu-
njivanja napadača. Naravno, ovde mogu da se ubroje i odbrane i taktičke situacije sa
više napadača. Međutim, za ovo je potreban ozbiljan trening i instruktor, ali to izlazi
iz konteksta koji su ovde dovoljni da se analiziraju.
Kakvu lampu treba tražiti?
Da bi lampa predstavljala dobro i korisno sredstvo za samoodbranu, neophodno
je da poseduje sledeće karakteristike:
•• Male dimenzije – lampa treba da bude dimenzija šake. Potrebno je da komotno
staje u džep.
•• 120 lumena – svetlosni snop mora da ima dovoljno snage da zaslepi napadača.
•• Jednostavna - primarna funkcija je osvetljavanje. Ne treba kupovati suviše komplek-
snu lampu sa previše funkcija, jer to u stresnoj situaciji može da zbuni korisnika.
•• LED - potražiti lampu sa diodama umesto sijalice, jer se ove druge mogu po-
lomiti prilikom pada.
•• Vodootpornost - lampa mora da funkcioniše u svim uslovima (i po kiši).
•• Gruba konstrukcija – najbolje je da lampa bude od tvrdog aluminijuma. Čvrst je,
a lagan. Hvatište treba da ima hrapavu površinu da lampa ne bi klizala iz ruku.

6.1.2. OBUKA

Kada je reč o obuci samoodbrane postoji mogućnost grupnog i pojedinačnog

vežbanja. U većini slučajeva pojedinci obuku sprovode samostalno, kod kuće, u lošim
uslovima. Takva obuka može dati vidljiv rezultat ali ne i dovoljan. Pretežno se sastoji od,
recimo, garažnog ili podrumskog prostora u kome se nalaze sprave za vežbanje (tegovi,
džak za boks, sobno vratilo i strunjača). Vežbanje se uglavnom sastoji od dizanja tegova
i udaranja u džak za boks. Entuzijazam je osnovni pokretač. Literatura koja se koristi
za ,,obuku” je uglavnom zastarela ili nedovoljno jasna. U takvim okolnostima retko

Samoodbrana
100 ....................
da postoji neki suvežbač koji poseduje znanje da ispravno tumači uputstva pronađena
u dostupnoj literaturi. U početku sve lepo funkcioniše i broj vežbača u tako malom
prostoru raste. Bez obzira na pravilnost vežbanja određeni atletski kapacitet pojedinca
se uvećava. Svaki vežbač je počeo sa vežbanjem iz nekog svog razloga (povećanje mi-
šićne mase, smanjenje masnih naslaga, uvežbavanje tehnike pravilnog udarca u boksu,
i sl.). Onoga trenutka kada dođe do zastoja u napredovanju dolazi do pada motivacije
za daljim radom. Moguće je da neko od vežbača odustane od daljeg vežbanja i na taj
način loše utiče na ostale vežbače. Tada je potrebno napraviti korak napred tako što se
ode u klub specijalizovan za borilačke veštine i samoodbranu. Svaka borilačka veština
u sebi sadrži elemente samoodbrane.
Ipak je najbolje otići u klub za samoodbranu. Tu se dobiju sve neophodne infor-
macije o programu, trajanju i ceni. Instruktori poznaju principe rada sa pojedincem
ili grupom, mogu kvalitetno da procene osposobljenost pojedinca i definišu program
njegovog napredovanja. U klubu (grupi) postoje više kategorija vežbača, od početnog
do naprednog nivoa, tako da se program prilagođava, a instruktor je u mogućnosti
da se svakom pojedincu dovoljno posveti. Kritičku analizu usvojene tehnike i nadzor
vrši stručno lice. Pre samog odlaska u klub neophodno je obaviti lekarski pregled sa
testom opterećenja kako bi se izbegle neželjene komplikacije.

Metodi obuke

Kompletan pregled pravilne obuke i treninga nije tema ove knjige. Međutim, isti-
čemo da prosečan čovek koji želi da se brani i odbrani na ulici ne mora da prođe kroz
kompletnu obuku samoodbrane. Za ozbiljniju implementaciju samoodbrane u životne
uslove orijentacija pojedinaca prema klubu daje najbolje rezultate. Ulična borba ili
borba protiv provalnika u vašoj kući ne zahteva isti nivo ili vrstu uslova kao sportska
borba. Samoodbrana se od sportske borbe razlikuje po tome što:
•• nema pravila i
•• kardiovaskularna izdržljivost nije značajan faktor.
Američki eksperti za samoodbranu Frederic Mastro, Doug Marciada, Frans Stroeven
i Bob Pirs28, na osnovu praćenja konfliktnih situacija tvrde da ulična borba retko kada
traje duže od deset sekundi. Imajući u vidu da će u uličnoj borbi biti nužno održati
kontinuiranu eksplozivnu aktivnost u trajanju od 8-10 sekundi neophodno je kvalitetno
poznavanje metoda odbrane. U skladu sa tim potrebno je obuku dizajnirati prema:
•• Ulična borba se odvija unutar anaerobnih zahteva za stvaranje energije.
•• Treningom se uvećavaju anaerobni kapaciteti.
•• Sam trening treba da bude što vernija imitacija realnoj borbi na ulici, pri čemu
je od izuzetnog značaja da budu uključeni i emotivni momenti.
28 Bob Pirs (Bob Pierce, SAD) i saradnici su došli, na osnovu praćenja uličnih borbi, do zaključka da
je njihovo tajanje oko 10 sekundi. Statistika kaže da se ulične borbe najčešće završavaju nakon 4-7
sekundi. http://www.fightfast.com/fgv3/fzw-day29.php.

Zašto samoodbrana? 101

....................
 Na treningu vežbajte najčešće iniciranje napada, preterani napad kao i kontranapad
iz više pozicija i stavova. Ako se vežbanje realizuje iz stava deeskalacije sukoba (ruke
pružene napred i blago povijene u laktu), tada je potrebno raditi na brzini povlačenja
ruku od protivnika prema sebi uz istovremeno rotiranje oko napred postavljene noge
i povlačenje protivnika bočno u stranu. Na taj način se smanjuje udarna površina koju
protivnik vidi i omogućava snažan kratak kontra udarac krošeom u nos, bradu, grlo,
grudnu kost ili pleksus u zavisnosti od toga šta protivnik ne brani. Ovo je pozicija iz
koje treba uvek započinjati odbranu.
Prilikom borbe potrebno je stalno postavljati prepreke između napadnutog i na-
padača. Prepreke mogu biti ispružene ruke, sto, stolica, vrata automobila i slično. U
suštini, radi se o smanjivanju slobodnog prostora koji napadač može koristiti kao sop-
stvenu prednost, recimo kao potencijalni zalet. Neprekidno ometanje napadača može
biti mnogo efikasnije od snažnih udaraca. Uvežbavanje sklanjanja (eskivaže) mogućih
ciljeva na telu i primena naučenog, napadača upozorava da pred sobom nema lak plen
nego veštog borca. To ga može u dobroj meri demoralisati i odvratiti od daljih namera,
pa da i on sam sukob prevede na teren deeskalacije. Istovremeno treba vežbati načine
otkrivanja ciljeva na telu napadača i kako ih pogađati kada su u pokretu. Za to može
poslužiti težak džak za boks koji je zaljuljan. Istovremeno se vežba udarac i izbegavanje
udaraca. Ako se vežbanje odvija uz pomoć partnera, neophodna je zaštitna oprema u
vidu rukavica, kacige i pojasa koji štiti grudi i predeo ispod pojasa. Često je potrebno
koristiti zaštitna sredstva za kolena, potkolena i skočne zglobove. Na svakom treningu
se vežba zaštita i udaranje vitalnih tačaka (ciljeva) na telu protivnika.
U toku rada sa partnerom neophodno je uvežbavati verbalne trikove koji mogu
prevesti sukob u mirnije vode. Često uzvikivanje ,,Policija”, ,,Ovamo brate, siledžija”
ili ,,Pljačka” ,,Vatra” i ,,Upomoć”, odvraćaju pažnju napadača. Dovođenje sukoba za
vreme vežbanja u realne okvire kroz pretnje, psovke i galamu povećava spremnost
pojedinca za stvarne ulične tuče. Emotivna komponenta, odnosno njena stabilnost,
pruža izglede da se iz borbe izađe nepovređen ili sa vrlo malim telesnim povredama.
Na treningu je potrebno uvežbavati udarce rukom i nogom sa bliskog, srednjeg i
većeg rastojanja. Njihovo uvezivanje u celinu donosi prednost u odnosu na protivnika
koji svoj napad bazira, recimo, samo na udarce rukom ili nogom na srednjem odstoja-
nju. Prilikom sukoba na bliskom odstojanju prilično je efikasan udarac glavom u koren
nosa, vrh vilice ili ušnu školjku. Protivniku ne dozvoliti obuhvat tela preko vaših ruku
naročito ne sa leđa ili bočne strane.
Uvežbavanje udaraca kolenom, laktom pa čak i ramenom, borbu može prekinuti
ili je završiti u vašu korist. Istovremeno se posmatra više ciljeva iznad i ispod pojasa
a napada najmanje branjen. Ciljevi iznad pojasa su: pleksus, grudna kost u svojoj
celini29, podpazušna jama, vrat, grlo, vrh brade, nos, oči, čelo, potiljak i ušne školjke.

29 Grudna kost, oss sternum, sastavljena je iz: manubrium sterni (drška mača), corpus sterni (telo, oštrica
mača) i processus xyphoideus (mali produžetak na kraju kosti). Snažan udarac u grudnu kost izaziva
njen prelom i oštećenje unutrašnjih organa koje štiti (srce i pluća).

Samoodbrana
102 ....................
Ciljevi ispod pojasa su: trbušna regija, genitalije, karlica, kukovi, natkolena, kolena,
potkolena, skočni zglob i stopala.
Korišćenjem ,,borbenog uzvika” ili ,,krika” na trenutak zaustavljamo protivnika i
time dobijamo dragoceno vreme za pripremu našeg napada ili odbrambenog zahvata.
Njegov mozak će potrošiti dragocene trenutke za obradu podataka koje mu šalje vaš
,,borbeni krik” (Štaaaa? Do đavola! Stani!). Uzvik ili krik mora biti što glasniji, praćen
izrazom lica koje preti. Za to vreme počinje vaša aktivnost prema njemu, brza i odluč-
na! Druga funkcija ,,borbenog uzvika” ili ,,krika” je da mobiliše telo na akciju i ubaci
adrenalin u krvotok. Ogromna je razlika između razmišljanja i preduzimanja akcije.
Mozak treba da pokrene, a ne da blokira onoga koji se brani. Ovo vojnici prilikom
sukoba sa zaraćenom stranom koriste hiljadama godina („Uraaaaa”, „Napreeeed”,
Zamnoooom”, „Juriiiiš”...). Komanda koju šalje mozak mora da bude kreni. Oklevanje
daje šansu napadaču. Prvi udarac daje prednost! On se često naziva i pristupni udarac
koji otvara mogućnosti za efikasnu samoodbranu.
Za vreme vežbanja obratite pažnju na pravilno izvođenje tehnika samoodbrane počev
od udaraca (direkt, kroše i aperkat) pa do zahvata (držanja, poluga, gušenja i bacanja).
Za to je od ogromne koristi instruktor samoodbrane. Bob Pirs američki instruktor
samoodbrane i njegovi saradnici su pregledali veliki broj video zapisa uličnih borbi i
zaključili da one ni malo ne liče na borbe obučenih boraca. Redak je slučaj da neki od
boraca, učesnika u tuči, pravilno izvede udarac ili zahvat kojim savlada protivnika. Sve
je to, kako Bob Pirs kaže, previše ,,divlje”, bez minimalnog utroška energije kako bi se
postigao maksimalan efekat (Pierce, et al. 2009). Razlog za to leži u nedostatku kvalitetne
obuke samoodbrane ili je ta obuka dobra ali nedovoljna. U borilačkim sportovima,
da bi se pokret usvojio do nivoa motoričkog stereotipa, određen pokret je potrebno
ponoviti od nekoliko hiljada do petnaest i više hiljada puta (Tamura&Shelton, 1981).
Iako zvuči neverovatno, ovaj podatak je vrlo realan.
Prilikom obučavanja nekog pokreta potrebno ga je vežbati pred ogledalom uz
prisustvo instruktora koji će vršiti korekcije. Pokreti se izvode od poznatih i usvojenih
ka nepoznatim i složenim. Ovaj redosled ne treba preskakati jer će se u tom slučaju
produžiti trajanje obuke. Vežba se do formiranja motoričkog stereotipa uz njegovu
proveru u realnim situacijama. To ne znači da se proverava u uličnoj tuči nego u sali
u Randori30 sparingu sa protivnikom koristeći 70-80% snage. Pokret se povremeno
izvodi u punoj brzini automatski, bez razmišljanja. Vežba se dok instruktor i vežbač ne
budu zadovoljni rezultatom nakon provere u Randori sparingu. I posle toga je potreb-
no povremeno proveravati usvojen pokret (tehniku) kako funkcioniše u kombinaciji

30 Randory - izraz se koristi u Aikidou, Džudou, i Brazilskom Džijudžicu, u klubovima van Japana. U
Japanu, ovaj oblik prakse se naziva Taninzu-Gake (多人数掛け), što doslovno znači više napadača.
U Judo-u, Jiu-Juts-u i Šodokan Aikidou, između ostalog, najčešće se odnosi na sparing jedan-na-
-jedan, gde partneri pokušavaju da se odupiru i suprotstave međusobnim tehnikama. U drugim
stilovima Aikidoa, naročito Aikikai, odnosi se na oblik vežbe u kojoj se Aikidoka brani od više
napadača u kratkom vremenskom razmaku, ne znajući na koji će način napasti napadač, i po kom
redosledu. Stvarno značenje reči Randori zavisi od borilačkih veština u kojoj se koristi.

Zašto samoodbrana? 103

....................
 sa drugim pokretima ili tehnikom. Nakon toga se vežba pred ogledalom zatvorenih
očiju, a instruktor proverava tačnost izvedenog pokreta. U početku je dozvoljeno po-
vremeno pogledati u ogledalo radi korekcije, naročito ako se izvode složeniji pokreti
ili kombinacija pokreta. Kada je instruktor zadovoljan izvođenjem pokreta, dalje se
vežba maksimalnom brzinom zatvorenih očiju.
Sledeći nivo je vežbanje na džaku za boks (ako je udarac u pitanju) ili lutki za
vežbanje kad je u pitanju Jiu-Jitsu tehnika. U početku se izvodi sporo uz vizuelnu
kontrolu pred ogledalom. Ako je procena instruktora takva da je tehnika izgubila na
kvalitetu izvođenja, najbolje je ponovo preći na prethodni način vežbanja. U početku
se vežba polako.
Nakon ovog načina vežbanja prelazi se na vežbanje sa partnerom, punom brzinom
i snagom uz upotrebu zaštitne opreme. I ovog puta je potrebna prisutnost instruktora
koji će po potrebi zaustavljati borbu i vršiti neophodne korekcije. Prilikom korigovanja
instruktor ukazuje na veće greške, a kada se one otklone prelazi se na manje. Proces
obučavanja je relativno dug, ali se skraćuje ukoliko je pod nadzorom stručne osobe.
Važno je napomenuti da se usvojena tehnika ne proverava na prijateljima ili članovi-
ma porodice, što je u životu čest slučaj. Može doći do povrede jer su oni neuvežbani i
nespretni da se kvalitetno odbrane.

Preporuke za razmišljanje:
• ,,Sa neobrazovanim ljudima najteže je izaći na kraj. Kad ste intimni sa njima,
oni postaju drski, a kad ih ignorišete oni se vređaju.” (Konfucije)
• Bogatstvo i moć su stvari kojima čovek teži, ali on ne sme uživati u njima
ako ih je stekao na neprikladan i nepravedan način. Niko ne voli siromaštvo i
oskudicu, ali se protiv njih ne sme boriti na nepravedan način.
• ,,Onaj ko je ovladao pravom prirodom života, ne nastoji da postigne ono što
život ne može da pruži.” (Čuang Ce)
• Važan je entuzijazam, ali u borilačkim sportovima, da bi se određen pokret
usvojio do motoričkog stereotipa potrebno ga je ponoviti od nekoliko hiljada
do petnaest i više hiljada puta. Vežba čini majstora!
• Raznovrsni sistemi borilačkih veština, su se kroz istoriju i tradiciju razlikovali
po nameni i situacijama u kojima se upotrebljavaju. Ima onih koji su namenjeni
za borbene svrhe, drugi ukazuju na put kojim se postiže dugovečnost, zatim
spokoj i sreća. Borilački stilovi ukazuju na veštinu borenja rukama, nožem,
motkom, mačem, raznim predmetima od drveta, metala i skrivenih snaga
čovekove moći. Umetnost je otkriti snagu sopstvene moći!

Samoodbrana
104 ....................
 VII
RAVNOTEŽA
     

Prema Knjizi tekstova o Ju-Jutsu u Japanu, koju je 1905. godine složio autor Raku
Uyenishi, ljudsko telo je (ili bi trebalo da bude) uspravljeno na noge, najpre jer je tako
bolja ravnoteža, a na drugom mestu zato što je u tako uspravnom položaju lakše odr-
žati ravnotežu. Hodanje se sastoji od naginjanja napred ili gubitka ravnoteže u smeru
napred, kada se noga stavlja ispred (napred) da bi se ponovo uspostavila ravnoteža. Pri
hodanju unazad imamo isti proces samo obrnuto. Brz i okretan čovek ima sposobnost
da lakše povrati ravnotežu nakon što je izgubi nego jak, a spor pojedinac jer, čista i
prosta snaga nikako nisu faktori koji doprinose ravnoteži.
Poznavanje ravnoteže i kako je narušiti je ,,tajna” koja omogućava Jiu-Jutsu borcu
da urušavanjem ravnoteže lakše baci jače i teže protivnike bez nekog velikog napora
i bez upotrebe snage (u opšte prihvaćenom smislu te reči). Na primer, najmanji dodir
samo jednog prsta pomeriće balvan u određenoj tački ravnoteže. Na isti način, ako
je ljudsko telo u određenoj tački ravnoteže, najmanje povlačenje ili guranje narušiće
tu ravnotežu i pad postaje neminovan osim ako se oslonac ne prilagodi u, ili pre
kritičnog momenta. Naravno, mora da postoji momenat nakon koga postaje fizički
nemoguće vratiti izgubljenu ravnotežu, ili, drugim rečima ,,sprečiti pad”. I skeptiku je
očigledno, da nikakva količina snage neće biti od koristi pošto se ta tačka dostigne, i
da je konačno, stvar zdravog razuma, činjenica da su u određenoj tački ravnoteže, jak
i slab borac - jednaki.
Ovo će najočiglednije biti početniku kada je prvi put uspešan u, recimo, bacanju
donjim delom potkolenice (skočnim zglobom). Na trenutak, on će jedva shvatiti da je
izveo bacanje i više će imati utisak, kao da je njegov protivnik pao namerno. Nakon
ponovljenih uspeha, shvatiće, da je iskoristio tačan fizički ili psihički momenat. Količina
napora koju je on zaista upotrebio tako je beznačajna da bi se teško mogla definisati

Ravnoteža 105
....................
 kao ,,snaga” u opšte privaćenom smislu. Međutim, ne sme pogrešno da shvati i da misli
da treba da upotrebi malo ili nimalo snage u ,,povlačenje”. Ono mora biti jasno i oštro
i izvedeno u preciznom psihološkom momentu (Uyenishi, 1905).
Ravnoteža je sva tajna Jiu-Jutsu-a kako u napadu tako i u odbrani. To je razlog zbog
čega se mora uporno vežbati i prolaziti kroz razne faze ravnoteže i neravnoteže i nalaziti
načine kako ponovo uspostaviti svoju ili narušiti ravnotežu protivnika. Onaj koji uči
tajne Jiu-Jutsu-a to mora stalno imati na umu jer ga propust, u trenutku može staviti
na milost ili nemilost bilo kom protivniku koji ima makar osnovno znanje Jiu-Jutsu-a.
Sledeća stvar koju treba zapamtiti je da sve pokrete treba izvoditi na najprirodniji i
najlakši mogući način, sa utroškom najmanje moguće količine energije. Ne bi trebalo
da bude ukočenosti ili produženog napora mišića bilo koje vrste, bilo u nogama, ru-
kama ili telu. Kukovi moraju da budu savršeno opušteni ili preciznije rečeno, trup bi
trebalo držati prilično labavo. Nema dovoljno snažnih reči kojima se može naglasiti
ova činjenica, najvažnija od svih drugih faktora, koji su takođe značajni u održavanju
savršene ravnoteže. Celo telo mora da bude izuzetno gipko, tako da kada je neophodan
neki pokret, on može da se izvede sa najmanjim mogućim pripremnim zamaranjem
ili odlaganjem. Jer, potrebno je vreme da se mišići opuste i ponovo stegnu. Kod nekih
ljudi ovaj period traje duže nego kod ostalih, tako da ako treba reagovati, dragoceno
vreme će biti izgubljeno.
Na primer, pretpostavimo da protivnika treba baciti donjim delom potkolenice
(skočnim zglobom) na desno. Da bi to uradili potrebno je vući svojom desnom rukom.
Ovo se radi sa iznenadnim oštrim trzajem, a ne sa dugim jakim i sporim vučenjem.
Objasnićemo zašto je ovo važno, kako bi onaj koji uči Jiu-Jutsu mogao dobro spoznati
prednost ovako malog detalja. Na prvom mestu, iznenadan oštar trzaj zahteva manji
utrošak energije i mišići se ne umaraju tako brzo kao u slučaju nametnutog produže-
nog napora, dok na drugom mestu, iznenadno vučenje ne remeti sopstvenu ravnotežu
kao što je slučaj kod dugog vučenja, što je veoma važna stvar. Recimo, ako želite da
povučete nešto ili nekoga ka sebi, vi prirodno istegnete leđa i tako izgubite ravnotežu
prema nazad, taman dovoljno (ako možete tačno da izmerite) da izvedete vučenje.
Samim tim na kraju povlačenja možete ponovo da uspostavite svoju ravnotežu.
Što bliže možete da držite telo stvarnoj tački ravnoteže ili ,,tačnoj” ravnoteži biće vas
teže baciti, ili u slučaju pokušaja veće su šanse da se oporavite i spasete pada. Onoga koji
ozbiljno shvati metod stvarne ili “tačne” tačke ravnoteže, odnosno metod najmanjeg
odstupanja od tačke ravnoteže, protivnik će teže baciti na pod. Ovaj metod smatra se
veoma efektnim, najbezbednijim i najboljim za očuvanje ravnoteže.
Objasnićemo zašto telo, onoga koji uči Jiu-Jutsu i uvežbava ravnotežu ne bi trebalo
da bude kruto već, nasuprot, oslobođeno zatezanja koliko god je moguće. Ako ste kruti,
lakše ćete biti oboreni, naročito ako ste žrtva teretane i bodibildinga koji uzrokuju
abnormalni razvoj, koji se graniči sa stanjem poznatim kao ,,ekstremna mišićavost”.
,,Ekstremna mišićavost” pojedince generalno čini krutim i nezgrapnim u pokretima i
zato im treba napor koji traje duže da povrate izgubljenu ravnotežu. Veća sila poluge

Samoodbrana
106 ....................
postiže se održavanjem tela gipkim i opuštenim. Ono što možemo naglasiti, čini se po-
slednje ali ne i najmanje bitno, je da mnogo više boli ako padnete kruto, a ne opušteno.
Jedna od prvih grešaka koju početnik pravi tokom obuke borilačke veštine je možda
neprirodan način koji ima pri držanju opruženih ruku napred, odnosno, u pokušaju
da protivnika ,,drži dalje od sebe”. Pošto ovakav pokret dovodi do otpora i napregnu-
tih mišića, što je velika greška u ozbiljnoj borbi, jer je ruke, koje su ispružene, daleko
lakše slomiti ili isčašiti, nego kada su savijene. Obe ruke bi trebalo da budu savitljive,
bez grčevitog kontakta sa protivnikom, tako da ruke odmah mogu da se zategnu za
bacanje ili isto tako brzo da budu oslobođene kada to okolnosti zahtevaju.
Ne treba se odupiriti kada vas protivnik gura, pametnije je povećati brzinu u tom
pravcu i povlačite ga pomalo u isto vreme ili obrnuto ako vas vuče. Nikada mu ne
dozvolite da vam nametne ,,naprezanje”, nego idite sa njim, ako ništa bar malo brže
od onoga na šta vas tera njegovo povlačenje. Poštovanjem pravila neopiranja Vi go-
tovo uspostavljate svoju ravnotežu pre nego što vas on natera da je izgubite, dok on
praktično gubi svoju i nema pomoć Vašeg otpora od kojeg je zavisio više ili manje
da povrati svoju ravnotežu. Ovako, na jedan lak i jednostavan način Vi neutrališete
njegove napore da vas izbaci iz ravnoteže i u isto vreme stvarate pogodnu priliku da
bacite njega, pre nego što on baci Vas.
Smatra se da je lako, čak i pri rvanju sa ljudima koji imaju pobede na važnim takmi-
čenjima u evropskim stilovima rvanja, da ih oborimo jednostavnim vučenjem kragne i
rukava kada stoje u običnoj poziciji savijenog tela ili kada se naginju napred kao ,,hvataj-
kako-možeš” (Catch-as-catch-can) ili rvači grčko-rimskog stila. Oni svoje protivnike
guraju napred do te mere, da njihova tela zauzimaju poziciju u kojoj bi, da ih sam pro-
tivnik ne pridržava, pali bez ikakve asistencije. Pod ovakvim okolnostima ne bi trebalo
da bude teško razumeti, da je mali trzaj u smeru u kom oni guraju, sasvim dovoljan da
uzrokuje pad. U isto vreme ostavljaju sebe otvorenim za mnoga druga bacanja, naročito
ona poznata kao ,,stomačna” bacanja, slikovito i posebno efektno bacanje, tako da i neka
slabašna devojka može da ga upotrebi protiv najkrupnijeg protivnika, ukoliko pravilno
usvoji i nauči tehniku bacanja. Izbacivanje iz ravnoteže ili Kuzuši (Kuzushi) je onaj
aspekt Judo-a koji ga razdvaja od drugih borilačkih veština i koji je sasvim upotrebljiv
u samoodbrani. U cilju da sa lakoćom bacite protivnika tokom sparinga, Randori vež-
banja ili borbe (Šai - Shiai), kada protivnik žestoko uzvraća, ovaj veoma važan koncept
izbacivanja iz ravnoteže se mora naučiti i dobro proučiti uz pomoć instruktora.
Početnici se u samom početku uče kako da protivnika izbace iz ravnoteže vuče-
njem ili guranjem u bilo kom pravcu ili smeru. Međutim, izvesti to protiv aktivnog
protivnika koji ne želi da bude bačen je veoma teško ako ne i nemoguće. Pa šta onda
čovek može da uradi? Srećom, kada god neko napravi neki pokret, njegova ravnoteža
je narušena, a onda kod džudoke, ili bilo kog drugog borca, dolazi do izraza veština
da prepozna ove momente i da brzo deluje.
Stvaranje reakcije - ovo je verovatno najpoznatiji način u Judo-u za izbacivanje
protivnika iz ravnoteže bez guranja ili vučenja u smeru u kom želite da ga bacite. U

Ravnoteža 107
....................
 suštini, protivnik se gura ili vuče u suprotnom smeru od onog u kom želite da ga baci-
te. Razlog tome je, što će se protivnik u odbrani, da bi se odupro guranju ili vučenju,
naginjati ka suprotnom smeru. Na primer, ako neko želi da protivnika baci unazad
sa O-Soto-Gari (Veliko spoljašnje košenje), vučenje napred bi nateralo protivnika da
se odupre naginjanjem tela unazad i na taj način dozvoljava da se plasira O-Soto-Gari
tehnika veoma lako.
Kada napraviti korak napred, nazad, ili sa strane? Jednom kada se sa protivnikom
uhvatite u gard uslediće pokret koji će biti najverovatnije korak u bilo kom smeru.
Izvođenje bacanja u smeru u kom se protivnik kreće je mnogo lakše ako pomeraju
svoj centar gravitacije (težište) u smeru bacanja. Kod ovakvih bacanja su dobre tehnike
čišćenja. Jedno od omiljenih trenutaka za plasiranje tehnike kod većine boraca je kada
protivnik iskorači, tada mu blokiraju zadnju nogu svojim stopalom da ne može da
krene prema napred, a istovremeno jako povlače njegov gornji deo tela u tom pravcu
(napred). Protivnik više nije u mogućnosti da iskorači i ponovo uspostavi ravnotežu
kako ne bi bio bačen.
Posle neuspelog bacanja - kada Vašem protivniku ne uspe bacanje, dok se vraća u
borbeni položaj on je u tom trenutku van ravnoteže. Izvesti bacanje u smeru u kome
se kreće postaje mnogo lakše. Na primer, nakon neuspelog Uchi-Mata bacanja vašeg
protivnika, dok se vraća u borbeni položaj, pomeranjem njegove ravnoteže u smeru
nazad, lakše se može primeniti Morote-Gari ili neko drugo bacanje u nazad.
Nakon ustajanja sa poda - Mnogo puta kada se dvoje ljudi bore na podu, ustaju u
isto vreme. Kada Vaš protivnik ustaje, iskoristite momenat njegovog guranja nogama
da se uspravi i izvedite bilo koju tehniku dizanjem ili čišćenjem. Za to je prikladna
Te-Guruma, ali dobro će poslužiti i bilo koja druga tehnika čišćenja. Sve dok ste brzi
u reagovanju i imate dobru procenu vremena (tajming - timing), uspećete da bacite
protivnika (savladate ga) koristeći momenat kada on ustaje sa poda. Pomislite na čuč-
njeve kod podizanja tegova. Kada se protivnik odbacuju nogama da se uspravi posle
čučnja, tada morate početi sa Vašim podizanjem protivnika tako da se vaše sile slože
u komponentu koja ima krajnji ishod bacanje.
U kombinaciji - Treba kombinovati bacanja u cilju da se sprovede bacanje i obori
protivnik. Na primer, pokušavate čišćenje stopalom koje ne obori Vašeg protivnika
nego ga samo malo izbaci iz ravnoteže. Koristeći brzinu brzo izvedite drugo bacanje
zato što vam protivnik nije potpuno u ravnoteži. Tada, to drugo bacanje ima više šanse
da bude uspešno.
Posle eksplozivnog juriša - Zamislite da ste se upravo poklonili protivniku pre meča.
Čim se poklonite eksplodirajte prema njemu i čvrsto ga uhvatite. Potpuno zaprepašćen
jurišom vaš protivnik na delić sekunde zaboravlja na svoju ravnotežu. Tokom tog delića
sekunde možete lako da oborite protivnika. Ovo se desilo mnogo puta na takmičenju
čak i na najvišim nivoima. Obično, ljudi napadaju sa Morote-Gari mada će poslužiti
bilo koje bacanje sve dok je eksplozivno i brzo i u sebi nosi faktor iznenađenja za
protivnika. Ako ne uspe, trebalo bi bar da stvori mogućnost za drugi pokušaj bacanja.

Samoodbrana
108 ....................
 ,,Čitanje” protivnika - Ovo je metod vrhunskog borca. To zahteva da se proučavaju
pokreti protivnika, da se njegove akcije vrlo pažljivo analiziraju kako bi otkrili da li
postoji neki skriven pokret ili ,,pripremno bacanje” na šta se protivnik često oslanja.
Ako se otkrije taj pokret, onda treba razmišljati o protiv bacanju na taj pokret. Jedno-
stavno, čekate da ga vaš protivnik izvede, zatim napravite protiv udar što bi bacanje
trebalo da učini lakšim. Na primer, ako ste proučavali protivnika i otkrili da on napravi
korak unazad pre nego što izvede bilo koju tehniku bočnog bacanja (nešto što je veo-
ma uobičajeno), jednostavno sačekate da napravi korak unazad. Tačno znajući šta će
sledeće da uradi, Vi planirate bacanje sa Tani-Otoshi ili neko drugo bacanje unazad
čim zakorači i okrene se.
Iako tehnikama bacanja treba posvetiti dužnu pažnju i poštovanje, ipak je potrebno
biti brz i protivnika uhvatiti pre nego što dobije priliku da povrati ravnotežu. Tokom
Randory vežbanja, uvežbava se uočavanje trenutka u kome je protivniku narušena
ravnoteža, kao i koji su najbolji načini da protivnika oborite tokom kritičnih momenata
u kojima on pokušava da povrati ravnotežu.

7.1. IZAZIVANJE NERAVNOTEŽE - KUZUŠI

U praksi i literaturi Kuzushi se vrlo često naziva ,,razbijanje ravnoteže”. Razlog za

učenje Kuzushi tehnike leži upravo u tome što velika većina vežbača (pa čak i veoma
iskusnih) više vode računa kako da zauzmu što bolju poziciju u odnosu na telo i kretanje
protivnika. Ideja takvog ponašanja je u tome što se jedino optimalnim položajem u
odnosu na telo protivnika može efikasno plasirati određena tehnika. Ako je cilj da se
telo protivnika prilagodi našoj tehnici, mora se pratiti kretanje protivnika, čak ga treba
usmeravati tamo gde je naumio. Poenta je u tome da će protivnik na izvestan način sam
preći iz stabilnog, preko labilnog u neravnotežni položaj. Labilan položaj protivnika je
pogodan moment za napad uz podmetanje dela svoga tela pod protivnikovo telo (ili
deo tela). Ukoliko se protivnik za to vreme ukruti, stisne, eto prave prilike za akciju.
Sinhronizovanim uključenjem ruku i nogu u akciju uspešno se uzvodi zahvat. Još lakši
način je ako protivnik svojim činjenjem sam pređe u neravnotežni položaj. Ali, to se
zaista retko dešava. Potrebno je principe Judo sporta prvo shvatiti pa tek onda primeniti.
Jedna od stvari koja odvaja početnika od naprednijeg učenika je mogućnost fo-
kusiranja pažnje na ravnotežu protivnika. To pravi razliku između učenja bacanja i
sposobnosti da se efikasno primeni tehnika bacanja. Mnogi iskusni džudisti, sa velikim
takmičarskim iskustvom, tvrde da oni poznaju sve načine za plasiranje svoje tehnike.
Međutim, naučiti da se svoje telo dovede u pravu poziciju (naravno, prateći pri tom
kretanje protivnika), a pri tome efikasno primeniti svoju snagu, je samo deo učenja
kako plasirati tehniku. Poenta leži u tome da se hvata momenat kada je protivnik van
ravnotežnog položaja ili da se primora da napusti svoj ravnotežni položaj.
Ukoliko bi se stajalo u potpuno izbalansiranom položaju pokret napred-nazad,
levo-desno, uopšte ne bi bio moguć. Tek narušavanjem tog položaja, makar minimalno,

Ravnoteža 109
....................
 moguće je napraviti pokret. No, ne smemo zanemariti činjenicu da i napadač prilikom
izvođenja protivnika iz balansa napušta svoj ravnotežni položaj. Veličina dobre kretnje
se sastoji u tome da naš ravnotežni položaj bude manje narušen nego protivnikov.
Većina ljudi radi dobar pokret mehanički formirajući tokom treninga dobar kretni
stereotip. Jedan od načina primene bacanja u Judo-u je jednostavno uhvatiti protivnika
u svakoj prilici koju vam ponudi. Samo, kao što je rečeno, nemoguće je kretati se bez
određenog stepena neravnoteže. A to je istovremeno, svakako, prilika i za protivnika.
Međutim, učenje da se koriste prednosti disbalansa protivnika zahteva fino podešeni
osećaj vremena. Da bi se bilo na pravom mestu i u pravo vreme, obično se mora pred-
videti pokret protivnika. To je veština koja zahteva mnogo iskustva.
Drugi način da se primeni Kuzushi jeste da se postavi ili primora protivnik da dođe
u po sebe slabiju poziciju. Postoji mnogo načina za kretanje što će rezultirati time da
Vaš protivnik odgovori na predvidiv način kako bi se to moglo iskoristiti. To može
biti jednostavno kao korak napred i guranje protivnika, što obično dovodi do toga da
protivnik odustane od udaranja i gurne nazad. Ovo zauzvrat daje priliku da budu bačeni
napred u pravcu njihovog potiska. Najčešći način da se protivnik izbaci iz ravnoteže
je da se koristi kombinacija bacanja, gde prvi pokušaj bacanja postavlja protivnika u
nestabilnu poziciju tako da naknadni napad može biti uspešan.
Kuzushi se vrlo često poistovećuje sa guranjem i vučenjem. Na naprednijim ni-
voima, međutim, to je mnogo više od toga. Na primer, Kuzushi se može postići tako
što se prekida ritam protivnika, lažni napadi, zaustavljanjem, promene pozicije tela
(pripijanja uz njega), ili iznenadnom promenom brzine ili tempa. Ključni element u
Kuzushi je to što bi trebao da i emotivno poremeti protivnika. Kuzushi je zaista i men-
talna stvar. Treba uvek uspešno dekoncentrisati protivnika, što rezultira trenutnom
prilikom za napad. Ovo je jedan od razloga zašto je ubedljivost u kretnji važan faktor
u borbi. Čvrst i pozitivan mentalni stav često može da dominira nad slabijim stanjem
uma, što rezultira efikasnim Kuzushi-jem.
Bez obzira na atletsku veličinu protivnika, Kuzushi će uvek raditi efikasno ako se
dobro primeni. Naravno, isti princip se primenjuje i za svaku tehniku, uključujući
tehnike borbe za gard, gušenja i poluga. Jigoro Kano, osnivač Judo-a, učinio je da Ku-
zushi postane jedan od osnovnih elemenata njegove borbene tehnike, i na taj način se
jasno razlikuje od starih škola Jiu-Jitsu. Princip Kuzushi se i dalje smatra jednim od
glavnih doprinosa Jigoro Kana u proučavanju borilačke veštine. Prilikom obučavanja
se ne zanemaruje tehnika izvođenja protivnika iz ravnotežnog položaja.

7.2. GARD

Gard predstavlja odbrambeno optimalan položaj u odnosu na protivnika. Njime se

uspešno brane (štite) vitalne tačke tela koje su potencijalna meta napada. Iz garda, koji

Samoodbrana
110 ....................
je sam po sebi zaštitni položaj31, moguće je efikasno preći u napad. Koji i kakav gard
će u borbi biti zavisi od samog borca ili nametnutih okolnosti. Ako je protivnik vešt
borac i snažno udara ciljeve na glavi, zauzima se visoki gard. U slučaju da protivnik
precizno pogađa vitalne tačke na telu, zauzima se srednji ili niski gard.
Zauzimanje odgovarajućeg garda u borbi je mnogo važnije nego
što se u prvi mah misli. Dobro postavljanje u odnosu na protivnika
daje veliku prednost na samom početku borbe. Ako napadač vidi
da je napadnuti odlučan i da je pri tom zauzeo borbeni stav koji je
teško ,,razbiti”, njegova agresivnost postepeno splašnjava i ustupa
mesto deeskalaciji sukoba. Napadnuta osoba ne treba prebrzo da
napusti odbrambeni stav jer to napadač može da iskoristi i prvi
udari u nebranjeni deo tela i tako stekne prednost prvog udarca.
Postoji niz ,,prljavih” poteza koji se u uličnim tučama obilato kori-
ste32. Ukoliko se ova činjenica zanemari vrlo brzo se postaje žrtva
,,prljave igre”. Treba imati u vidu da ne postoji ulična tuča koja se
vodi po pravilima ,,fer-pleja”. Tu činjenicu ne treba podceniti.
Borbeni stav protivnika je ogledalo njegovog
borbenog stila. Takođe, pre same borbe važno
je projektovati očekivanja kao i moguće ishode
sukoba. Poznavanje borbenog stava protivnika
značajno će uticati na izbor sopstvenog garda. U
tom smislu, sposobnost postavljanja više načina
odbrambenog stava, uz dobro vladanje tehnikom
brze promene iz stava u stav, postaju važni im-
perativi zauzimanja odbrambeno optimalanog
položaja u odnosu na protivnika. Na taj način se efikasnije izbegava udarac ili se bitno
umanjuje posledica primljenog udarca.

Osnovni gard

Karakteristika osnovnog garda je u tome da se najčešće koristi na

početku i za vreme neke takmičarske borbe, tako i u običnim tučama.
Potrebno je koncetrisati pažnju na udaljenost protivnika i njegove
aktivnosti (kretnje, zamasi, promena garda). Pogrešno je zatvarati
oči (zažmuriti) kada protivnik uputi udarac. Uz vizuelnu percepciju
događanja moguće je brzim pokretima tela i nogu (eskivaža) izbega-
vati i blokirati udarce, a potom zadati udarac iz kontranapada. Ako
je napadač neoprezan i ,,srlja” u želji da, sa dva do tri udarca, okonča
borbu u svoju korist, dobrim sklanjanjem napadnutog sa linije napada
31 Guard III, (engl. ga/r/d), čuvati, štititi.
32 https://www.d20pfsrd.com/feats/combat-feats/dirty-fighting-combat/

Ravnoteža 111
....................
 i direktnim udarcem pravo (ili krošeom sa strane) može da se reši borba u svoju korist.
U ovom slučaju otvorena je i mogućnost udaranja napadača nogom (kolenom).
•• Potrebno je biti koncentrisan u ovom stavu. Noge se koriste za izbegavanje
i zadavanje udarca. Treba ostati uspravan bez naginjanja napred-nazad ili u
bočnu stranu.
•• Glava se drži uspravno sa pogledom pravo.
•• U ovom stavu održavati blagu povijenost u zglobu kolena jer to omogućava
bolje kretanje.
•• Stalno održavati vizuelni kontakt sa protivnikom.
•• Leđa su blago savijena, a kontakt sa podlogom je na prstima obe noge.
•• Težina mora da se ravnomerno rasporedi na obe noge (osim kada se izmiče ili
napada).

Visoki gard – stil napadača

U slučaju da pred sobom imate napadača koji je zauzeo ovu vrstu garda, važno
je znati da je u borbi njegova namera destrukcija. Želja je da se protivniku priđe što
bliže i da mu se, sa bliskog odstojanja, zada što više udaraca u telo i glavu. Zauzima-
njem visokog garda, napadač se ne plaši se da će prilaskom protivniku i sam da bude
udaran. Gard ga štiti u velikoj meri tako da eventualni udarci uglavnom završavaju
na njegovim rukama.
Prilikom zauzimanja ove vrste odbrambeno-napadačkog položaja potrebno je:
•• Da obe ruke budu postavljene visoko u svrhu zaštite od udarca u glavu. Podlaktice
sa laktovima štite od napada u telo. Ublažavanje udarca se postiže skupljanjem
pesnica jedne uz drugu.
•• Brzim spuštanjem laktova i podlaktica uz savijanje tela u trupu smanjiti udarnu
površinu.
•• Za bolje kretanje, noge u kolenima moraju biti blago povijene.
•• Potrebno je da jedna noga bude isturena napred dok druga prstima ima kontakt
sa podlogom.
•• Koncentracija na kretanje da bude velika, zbog bržeg kretanja ili izbegavanja
udaraca.
•• Brada da bude spuštena prema grudnoj kosti a pogled pravo prema protivniku.

Gard sa jednom spuštenom rukom

Ovaj gard koriste borci koji su sigurni u svoje kretanje i brzinu svojih ruku. Držeći
jednu ruku niže spuštenu namerno otvara potencijalne ciljeve na svom telu. On na

Samoodbrana
112 ....................
taj način ,,motiviše” protivnika na aktivnost i time stvara mogućnost da zada udarac.
Treba biti oprezan prilikom napada na ovaj gard jer protivnik brzo, dobrim kretanjem,
postavlja telo u položaj iz koga napada direktnim ili kružnim udarcima nogama i
rukama. Ova vrsta odbrambenog položaja pokazala se dobrim u borbi protiv dva ili
više napadača. Dobrim kretanjem ovaj gard sprečava napad sa leđa.
Karakteristika ovog garda:
•• Noga koja nosi veći deo težine tela postavljena je iza. Isturena
noga prema napred nosi manju težinu. Odnos je 70 prema
30 procenata.
•• Telo je u labilnoj ravnoteži i malo ,,leži” nazad što omogućava
brzo premeštanje isturene noge u stranu.
•• Podignuta ruka štiti bradu i spremna je za direktan udarac
pravo ili za kombinaciju udaraca.
•• Spuštena ruka ima mogućnost napada iz više uglova različitim
udarcima.
•• Iz ovog stave se najbrže plasira desni aperkat.
•• Kolena su blago povijena.
•• Brada je spuštena na grudnu kost, a pogled je usmeren pravo prema napadaču.

Niski gard (sedeći gard)

Ovaj gard se još naziva napadački gard. Karakterističan je za borce koji stalno teže
borbi u bliskom kontaktu sa protivnikom. Efikasno se primenjuje protiv napadača dužih
ruku ili višeg rasta. Za ovaj odbrambeni položaj potrebne su brze i snažne ruke zbog
takozvane borbe u klinču. Iz tog stava efikasan je prelaz u rvački, Džudo ili Džiu-Džicu
zahvat. Posle tehnike bacanja prelazi se na borbu u parteru (zemlji).
Ovaj gard je omiljen među borcima koji su sigurni u snagu udar-
ca i svoju izdržljivost. Cela borba se ne vodi u ovom stavu, nego se
kombinuje sa ostalim stavovima. Postoje borci koji u ovom stavu
provedu gotovo pola borbe (meča). Oni nastoje da se približe telu
protivnika bez obzira na broj primljenih udaraca. Udarce izbegavaju
njihanjem gornjeg dela tela levo-desno ili dodatnim savijanjem tru-
pa. Slaba strana niskog garda je mogućnost da ga protivnik razbije
direktnim ili kružnim udarcima nogom. Iz ovog stava se zadaje
najviše snažnih ali nekontrolisanih udaraca. U borbi sa protivnikom
koji koristi ovaj stav, obratiti pažnju na takozvane ,,zalutale” udarce
zato što se njima borba obično završava nokautom.

Ravnoteža 113
....................
 Karakteristika ovog garda:
•• Težina tela je podeljena na obe noge.
•• Noge su izraženo savijene u zglobovima kolena i kuka.
•• Kretanje izgleda kao ,,geganje” sa noge na nogu.
•• Glava je ,,uvučena” u ramena, a rukama zaštićena od direktnih i bočnih udaraca.
•• Mala izloženost tela.

7.2.1. STAVOVI U SAMOODBRANI

Stav, položaj tela u samoodbrani prema napadaču je važan za ishod borbe. Prilikom
ulične borbe teško je u trenutku zauzeti najoptimalniji položaj tela iz kog je moguće
optimalno primeniti principe samoodbrane. Na primer, zauzimanjem agresivnog
stava (garda) pre same borbe može dovesti do eskalacije sukoba i time suspendovati
smirivanje sukoba kao osnovnog principa samoodbrane. Samopouzdanje kojim treba
da zrači napadnuti, ne odslikava zauzimanje stava iz kog se najlakše može pobeći. To
može napadaču biti pokazatelj da je napadnuti uplašen, i da samim tim predstavlja
lak plen. Teško je generalizovati koji odbrambeni stav pruža dovoljno mogućnosti za
sprovođenje principa lične odbrane i odbrane kako sebe, tako i imovine. To varira od
slučaja do slučaja i o tome svedoče iskustva kojima raspolažemo. Najviše iskustva poje-
dinac stiče u pravim uličnim borbama, odnosno u klubovima samoodbrane, u kojima
instruktor kroz faze obuke provodi polaznika kroz situacije koje su u sukobima najčešće.
Postoje stavovi koji su dobri u borbi jedan na jedan i u borbi sa više napadača.
Borbeni stav u borbi sa jednim protivnikom. Ako je dominantna (jača) desna ruka,
potrebno je zauzeti stav u kome je levo rame istureno napred da zaštiti bradu od de-
snog kružnog udarca (krošea). Leva ruka je blago savijena u laktu, a šaka i ispruženi
prsti se nalaze u visini očiju. Levom rukom (šakom) smanjuje se vidno polje napadača,
amortizuje eventualni direktan udarac pravo (direkt) i može da posluži za guranje
(zaustavljanje) protivnika ukoliko krene pravo napred. U tom slučaju se šakom vrši
potisak na grudni koš ili lice protivnika, a vrlo često i na njegovo bliže rame. Potiski-
vanjem jednog od ramena protivnika postoji mogućnost da se brzom kretnjom dođe
sa strane ili čak do leđa protivnika i tada su veće šanse za uspešnu odbranu. Desna
ruka je u sličnom položaju sa zadatkom da brani pleksus i telo, a istovremeno bude
spremna za protivnapad. Težina tela je ravnomerno raspoređena na obe noge koje su
blago povijene u kolenima koja nisu ukočena. Trbušni mišići su blago napeti, a gornji
deo tela zauzima lagano povijen stav prema napred. Mišići slabinskog dela pojasa su
malo napeti tako da budu spremni da uz mišiće sinergiste brzo pomere trup levo ili
desno u cilju izbegavanja udarca ili ga rotiraju u levu ili desnu stranu. Tim kretnjama
trupa se izbegava napad, a istovremeno hvata zalet za kontraudarac rukom koji se
izvodi uz sadejstvo svih mišića tog kinetičkog lanca. Iz ovog stava je moguće brzim
povlačenjem ruku nazad laktovima zaštititi stomak i slabinsku regiju uz istovremenu

Samoodbrana
114 ....................
zaštitu glave (koja je uvučena u ramena) šakama i nadlakticama. Noge su u blago
raskoračnom stavu sa malo isturenijom levom nogom. Težina je ravnomerno raspo-
ređena na oba stopala ali uz povremeno skakutanje na prstima. Ovaj detalj može biti
od velike pomoći ako protivnik uspešno plasira direktan udarac pravo, jer vraćanje
tela sa vrha stopala na puna stopala može da ublaži snagu udarca. U ovom stavu glava
stoji uspravno, a oči prate kretanje protivnika. Potrebno je ne treptati i ne zatvarati oči
bilo da se zadaje ili prima udarac.
Ukoliko usledi napad, težina se pomera sa leve (nastupajuće noge) na desnu (pra-
teću) nogu. Samim laganim prebacivanjem težine sa leve na desnu nogu, telo i glava
se udaljavaju od napadača za 10-20 santimetara što može biti dovoljno da se izbegne
prvi udarac pesnicom ili šakom sa strane, a da se očuva ravnoteža tela. Nakon ove ak-
cije telo je spremno da izvede protivudarac rukom ili nogom. Sklanjanjem od dometa
ruke ili noge napadača ostaje se u ravnoteži dok protivnik zbog promašenog udarca
gubi entuzijazam (samopouzdanje) i ravnotežu.
U slučaju napada šakom u glavu, desna noga koja je prateća levoj, treba da ostane
na svom mestu, dok se levom pravi veliki polukrug prema nazad i tada ona preuzima
težinu tela. Istovremeno se vrši blokiranje desnom rukom i skretanje protivnikove leve
ruke u levu stranu. Protivnik je napao desnom rukom i skretanjem njegove ruke u levu
stranu, dobija se mogućnost da ga udarite u nebranjenu glavu i grudi. Pomeranjem
glave napred (kao posledica kretanja napred) protivnik otvara glavu kao cilj za direktan
udarac napred iz kontranapada. Tada dolazi do slaganja udarne sile kontraudarca i
kinetičke energije koju protivnik nosi pri kretanju napred. Rezultanta tih sila završava
na bradi, nosu, čelu ili grudima napadača tako da često ovakav udarac onesposobi
napadača i završava dalji sukob. Ukoliko se borba nastavi udara se levom rukom koja
je blokiranjem napada dovedena u pripravnost za udarac.
Ova vrsta kretanja, blokiranja i udaranja najčešće se
koristi u Burmanskom i Muay-Thai boksu. Borci ovom
veštinom eventualni niski napad nogom blokiraju svo-
jim potkolenom. U tom slučaju je potrebno izvršiti brzu
raspodelu telesne težine na obe noge čime se izbegava
ozbiljno narušavanje ravnoteže. Pošto napadač pod
delovanjem inercije svog tela nastavlja kretanje prema
napred, a onaj koji se brani zadržava svoje telo bočno u
odnosu na napadača, stvorena je prilika napada kolenom
u prepone, grudi ili glavu protivnika.
Tehniku odbrambenog stava treba vežbati i na drugu stranu, tako što su desna ruka
i noga napred. Svaki pojedinac kroz vežbanje bira stav koji mu najviše odgovara, a os-
novna stvar je da su obe ruke spremne da brane glavu, gornji i donji deo tela, noge su
blago savijene u zglobu kolena dok je težinu tela raspoređena na obe noge. Poluprofil
(telo poluokrenuto prema protivniku) najbolji je stav za samoodbranu jer omogućava
brz i snažan napad, a relativno najmanje izlaže telo napadu protivnika.

Ravnoteža 115
....................
 Ovaj odbrambeni stav dobro funkcioniše i prilikom odbrane od više napadača.
Dobro je navesti nekoliko stvari koje treba imati na umu.
1. Ne treba nikada podceniti svoje protivnike. Uvek moramo imati na umu da su
opasni.
2. Ne treba dozvoliti nijednom od napadača napad s leđa.
3. Dobro kretanje, prenos težine sa noge na nogu, brzo premeštanje tela u prostoru
su ključ za izbegavanje napada protivnika i zauzimanja pozicije za kontranapad.
4. Ako je podloga na kojoj je došlo do borbe gruba, neravna i klizava neće biti mo-
guće uvek ispravno sprovesti naučena kretanja. Tada je moguće jedino uspešno
podizanje i rotiranje kukova.
5. Koordinisano blokiranje udarca jednog pa drugog protivnika, uz izmicanje
na levu i desnu stranu sa kontra udarcima rukama i nogama, pružaju šansu za
uspešnu samoodbranu.
6. Ne suprotstavljati se samo snagom prema snazi. Treba težiti harmoniji pokreta
udaranja i izmicanja. Koristiti svaku prednost koja je na raspolaganju (visina,
brzina...).
7. Svakom protivniku koji vas napada kao cilj tražite vitalne tačke. Brada, nos, oči,
ušne školjke, grlo, grudi, pleksus, prepone i kolena neka budu cilj koji se napada.
Važno je onesposobiti bar jednog od protivnika koji napada.
8. Potrebno je oba (ili više) protivnika držati u vidnom polju i pratiti njihovu ak-
tivnost ne obraćajući pažnju na to što neki od njih leži bez svesti i nije aktivan.
To stanje je uvek prolaznog karaktera i ne traje više od desetak sekundi.
9. Ne odavati protivnicima nameru i način odbrane. U svrhu odbrane iskoristiti
sve što je na dohvat ruke.
10. Ne prevoditi borbu u parter, jer to je u suštini borba sa jednim protivnikom
dok je drugom omogućeno da udara nogama, rukama ili predmetom iz stojećeg
stava, što za njega predstavlja ogromnu prednost.
11. U slučaju pada na zemlju (kao posledica guranja, udarca...), treba ako je moguće
odmah ustati. Ako ne, savijanjem u klupko (šake staviti na teme i potiljak, glavu
privući na grudni koš, a kolena spojiti sa laktovima). Udarce izbegavati valjanjem
na levu i desnu stranu ili kotrljanjem van dometa udarača.
12. Treba iskoristiti svaku priliku za deeskalaciju sukoba ili bežanje.

7.2.2. TAI SABAKI - KONTROLA KRETANJA

Danas najveći Majstor Judo-a, Kjuzo Mifune, je više puta izjavio: ,,Tai-Sabaki je prva
i poslednja faza Judo-a” (prema: Hassmann & Buchegger, 2010:27). Ovaj izvanredni
stručnjak koji je proširio koncept Tai-Sabaki-a, smatra ovu umetnost kao suštinu,
kako u Judo sportu tako i u svim ljudskim aktivnostima. Tai-Sabaki bukvalno znači

Samoodbrana
116 ....................
,,kretanje tela”, ,,okretanje i kretanja tela”, ,,Kretanje u odbrani tela”. Kontrola vašeg
kretanja i kretanja protivnika je od izuzetnog značaja za svaku borilačku veštinu pa
samim tim i za samoodbranu.
Japansku reč Tai-Sabaki je moguće prevesti na dva načina. U širem smislu ona
povezuje sva prirodna kretanja tela, uključujući Tsugi-Ashi (napred-nazad) koje ćemo
objasniti. U užem smislu radi se o načinima putem kojih manipulišemo i kontrolišemo
pokrete našeg i protivnikovog tela. Ovde ćemo ih koristiti u ovom drugom smislu.
Kontrola pokreta uključuje sledećih šest kategorija:
1. Držanje glave
Uvek bi trebalo glavu držati tako da je u produžetku vašeg kičmenog stuba.
2. Oči
Oči moraju biti malo skupljanije nego što je to uobičajeno. Ako poredimo sa
blendom fotoaparata, to je momenat zatvaranja (suženja blende). Pored toga, što oči
otkrivaju nameru kretanja koja se sprema, njihovo sužavanje sprečava protivnika da
predoseti aktivnost koja se sprema. Nasuprot tome, ako je želja saznanje šta protivnik
namerava, potrebno ga je gledati pravo u oči.
3. Kontrola disanja
Ako je disanje isprekidano, postaje se uznemiren i nesposoban za donošenje tačne
odluke. To naravno znači da tehnika sprovedena u tim okolnostima neće imati do-
voljno efekta. U borbama slobodnog stila ili u meču, ako ponestaje dah, a disanje se
zaustavi, odustaje se od napada, duboko udiše da bi se povratio mir. Kada se povrati
mir, ta smirenost se održava opuštanjem stomaka i koncentrisanjem snage ka njemu.
4. Koristite svoj torzo
Ovim se misli, uopšteno, na način kojim se vlada gornjim delom tela. Na primer,
može se uvrtati, povijati napred-nazad ili bočno kako bi se izbegao napad protivnika
ili iskoristile iste vrste pokreta prilikom napada na protivnika.
5. Pokreti ruke
Pod ovim se podrazumeva način korišćenja ruku, način na koji se opuštaju, drži
hvat, gura ili njima vuče.
6. Pokreti stopala
Pokreti stopala obuhvataju kretanja napred-nazad i sva druga dejstva nogu (način
nastupanja stopalom, vrsta pokreta kojim se okreću, seku ili čiste). Neophodno je da
su sve kretnje nogom sinhronizovane sa kretanjem ostalih delova tela.

Ravnoteža 117
....................
 Pri pokušaju izbegavanja kontrole od protivnika morate koristiti kretanje tela sa-
stavljeno od ovih šest elemenata uz odgovarajuće postavljanje garda (hvata) sa vašim
protivnikom. Kretanja unapred, povlačenja i način na koji se primenjuje sila moraju
biti u savršenoj koordinaciji i imati povezano delovanje. Tek kada se to sinhronizuje,
tehnike napada ili odbrane biće u dovoljnoj meri efikasne.
Ako je tehnika samoodbrane slaba ili ako se ne može pobeći od protivnika, nešto
je u tehnici kontrole tela van harmonije. Negde postoji nesklad koji narušava celinu.
U ovakvim slučajevima poželjno je uraditi proveru svih šest pomenutih kontrolnih
elemenata i načine na koji se koriste. Uz dozu kritičnosti odmah se pronalazi uzrok
neefikasnosti. Na primer, ako protivnik pokuša da izvede kroše ili aperkat udarac u telo
ili glavu i u tome uspe, najočiglednija greška je preblizu postavljeno telo u odnosu na
protivnika. Sledeća greška je spora rotacija celog tela u jednu ili drugu stranu i spušten
odbrambeni stav (gard).
,,Tai-Sabaki” (kretanje tela, kontrola tela) odnosi se na način na koji takmičar u
borbi menja položaj ili smer tela bilo da napada ili se brani. Četiri osnovna manevri-
sanja Tai-Sabaki su sledeća:
1. ,,Mae-Sabaki” (kontrola kretanja napred), u kojoj napadač napreduje u nameri
da stavi jednu nogu odmah ispred noge napadnutog, sa telom pod pravim uglom
u odnosu na njega.
2. ,,Ushiro-Sabaki”, u kome se napadač vraćа jednim stopalom, udaljavajući se
od protivničkog stopala, sa telom pod pravim uglom u odnosu na protivnika.
3. ,,Mae-Mawari-Sabaki” kontrola kretanja prema napred,
4. „Ushiro-Mawari-Sabaki”, u kome napadač napreduje jednim stopalom i okreće
se pred protivnikom leđima.

Teoretske postavke

Da bi bolje razumeli azbuku Tai-Sabaki, posmatrajte svoje telo u prostoru kao osu
(linija ramena) koja se može okretati u svom centru gravitacije. Ako Vas protivnik
gurne na jednoj strani ramena, telo će se okrenuti na sredini. Ono će reagovati na
isti način ako se povuče na jednom kraju. Da bi mogao da ometa ravnotežu tela i da
uznemiri položaj, potrebno je primeniti potisak ili vuču do centra tela. Zbog toga stari
majstori poučavaju ,,Uvek se suočite sa svojim protivnikom, ali se nikada ne suočavajte
sa njegovim napadom” (Tregner, 1970: 36).

Centar rotacije, postaje ranjiva tačka

Sada je savršeno moguće pomeriti centar rotacije i usmeriti ga, recimo, ka krajevi-
ma. U ovom slučaju, telo se okreće oko ose koja prolazi kroz rame ili kuk, na primer,
a završava se na levom stopalu. Ovo se dešava u Judo-u tokom pripreme bacanja.

Samoodbrana
118 ....................
Prema principu veće mogućnosti poluge,
ove tehnike koriste kraj tela kao osu okre-
tanja. Tako se to dešava i prilikom bacanja
kao što je Ippon-Seoi-Nage, kada se napadač
okreće oko desne noge (i oko osovine ra-
mena) i desnog kuka, premeštajući drugi
kraj tela, to jest, ramena, kuk i levu nogu na drugu stranu. Ovaj snažni rotacioni pokret
prenosi svoju energiju u levu ruku koja povlači napadnutog oko njegove ose.
Ovako dugo objašnjenje navodi na zaključak da, ako bi projekcija bila napravljena
s centrom tela kao osom rotacije tokom celog pokreta, onaj koji napada bi dobio samo
polovinu efikasnosti za istu potrošenu energije. Zaista, osa koja se nalazi na sredini
oba kraja ima moment sile koji je dvostruko manji.
Za brzo učenje osnove Tai-Sabaki, neophodno je postepeno praktikovati tri forme.
Prva, najjednostavnija, je sa pozicije Snizen-Hontai (dva stopala na istoj liniji). Okrenite
se na levom stopalu rotiranjem celog tela udesno i povlačenjem desne noge široko u
polukrug. To je elementarni Tai-Sabaki na desnu stranu, veoma čest u odbrani. Da biste
ga uradili sa leve strane, jednostavno promenite režim rada. Ali ovaj način kretanja
ne koristi sve delove tela.
Pod ovim vidom kretanja uključujemo i napred-nazad (Shintai) tip kretanja i
okretanja. Kretanje napred-nazad, predstavlja osnovne pokrete koji omogućavaju da
telo pomerate pravo napred, nazad, levo ili desno da biste ga doveli u željeni položaj.
Ako su načini na koji pomerate noge i telo tačni i ako se slažu sa različitim stavovima
i načinima stajanja u odnosu na vašeg protivnika i kada se ti pokreti pojave u tehni-
kama - i primenjena tehnika će biti tačna i lišena svakog napora.
Da bi se ovladalo stilom kretanja napred-nazad, prvo se mora ovladati određe-
nim načinom hodanja. Obično ljudi hodaju stavljanjem svoje težine na jednu nogu i
napredovanjem druge, a zatim prenose težinu na prednje stopalo, i čim dodirnu pod
napreduju drugim stopalom. Ako se hoda unazad, proces je isti, samo u suprotnom
smeru. Napred ili unazad, ovaj metod hodanja uvek ostavlja težinu na jednom stopalu
u intervalu tokom kojeg telo i dalje ostaje uz to podnožje.
Sa druge strane, načinom hodanja u Judo-u (Aikidu, Jiu-Jutsu...), mi istovremeno
pomeramo noge, kukove i torzo napred ili nazad. U duhu borbenog kretanja, ne smete
staviti jednu nogu napred, a svoje telo (težinu) ostaviti iza i obrnuto. Kako da se ovlada
ovim načinom hoda?
Prva stvar koja se mora zapamtiti je održavanje prirodnog položaja tela. Kod pri-
rodnog položaja tela se ne sme dozvoliti da telesna težina padne samo na jednu ili na
drugu nogu. Ovo se odnosi ne samo na stajanje, već i na hodanje. U borbi hodamo u
prirodnom položaju tela, ili ako malo drugačije kažemo - hodamo našim kukovima.
U borbi, dok se hoda, noge se ne premeštaju preblizu ili suviše blizu. Pri hodanju ne
treba dozvoliti da se telo-glava, ramena, bokovi podižu i spuštaju, nego da se pomeraju
glatko, preko poda.

Ravnoteža 119
....................
 Kada se ovlada ovim načinom hodanja, sledeće učenje načina hodanja naziva se
Tsugi-Ashi. U običnom hodanju pravimo korak napred, recimo, našim levim stopalom,
a onda desnu nogu prebacimo napred jedan korak dalje od položaja naše leve noge
i ponovimo ovaj proces više puta. U Tsugi-Ashi načinu kretanja, međutim, počev od
pravog prirodnog položaja, pravimo korak napred na desnoj nozi, a onda naše levo
stopalo pomerimo napred dovoljno da naše telo ostaje u pravom prirodnom položaju.
Drugim rečima, naša leva noga se ne pomera ispred naše desne noge. To manje ili
više proističe samo po sebi. Naziv Tsugi-Ashi bukvalno znači sledeće stopalo (stopalo
koje sledi).
Kada koristimo Tsugi-Ashi korake unazad iz pravog prirodnog položaja, skrene-
mo noge nazad levo pa desno, a onda opet levo pa desno. Kada napredujemo sa leve
prirodne pozicije, krenemo levo desno, a zatim desno, kada se pomerimo unazad,
skrećemo naše noge nazad levo i desno levo. Trebalo bi da se krećete napred i nazad
u stilu Tsugi-Ashi kretanja praveći četiri ili pet koraka Tsugi-Ashi na desnu i levu stra-
nu. Kada se to radi, potrebno je neprekidno održavati prirodni položaj tela, baš kao i
kada se kreće napred i nazad. Ovde ponovo naglašavamo ogromnu važnost očuvanja
prirodnog položaja tela koji stvara mogućnost da se može odmah odgovoriti na bilo
koju aktivnost protivnika.

7.2.3. PADOVI (UKEMI)

Pravilno padanje je i tehnika i umetnost. U početku vežbanja padova sve izgleda

prilično teško, ali s malo svakodnevnog vežbanja brzo se nauči. Najteže je savladati
životne instinkte. Instinkt vam, na primer, govori da ispružite ruku kako bi se ublažio
pad. Na žalost, tako se mogu polomiti kosti šake ili povrediti rame i lakat. Ukoliko
posetite neki klub borilačkih veština primetićete da i majstori tog sporta na svakom
treningu vežbaju padove.
Ukemi je verovatno jedan od najvažnijih aspekata samoodbrane i mnogih borilačkih
veština pa samim tim i najviše korišćen, kako na treninzima, tako i u praksi. Zadatak
tehnike Ukemi (tehnike padova) je sprečavanje povređivanja prilikom pada, uspešno
prizemljenje i ponovni dolazak u borbeni stav za nastavak borbe (meča). Vrlo se us-
pešno koristi na treninzima kao predvežba prilikom zagrevanja ili razgibavanja. Ne
zahteva previše prostora, a njegovi elementi su jednostavni i odranije poznati gotovo
svakom početniku. Ovu tehniku je potrebno iz više razloga dovesti do savršenstva,
jer jedino tada umanjujemo ili potpuno izbegavamo rizik od povređivanja što je bitan
preduslov za bavljenje borilačkim sportom.
Postoji nekoliko vrsta padova koji obezbeđuju bezbedno prizemljenje i ponovni
prihvat borbe. Podeljeni su s obzirom na pravac izvođenja i to:

Samoodbrana
120 ....................
 Pad napred (Mae Ukemi)

Ovo je vrsta direktnog pada napred. Koristi

se kod iznenadnog i snažnog potiskivanja s
leđa napred od strane napadača. Za ovaj pad
su potrebne jake ruke i rameno-grudni pojas s
obzirom da gurnuti u jednom momentu, pred
prizemljenje, nosi svoju težinu na njima. Vež-
ba se dugo i uporno u kombinaciji sa vežbama
snage i gipkosti kičmenog stuba. Ne preporučuje se početnicima bar ne do momenta
postizanja kondicionog uslova neophodnog za izbegavanje povrede.

Direktan pad napred (Zempo-Kaiten-Ukemi)

Vrlo lagana tehnika za primenu i obuku. Zahvaljujući tome da je početnici brzo

usvajaju često se primenjuje u fazi zagrevanja za podizanja radne atmosfere na trenin-
gu. Ne zahteva gotovo nikakvo predznanje pojedinca jer je to prirodan pokret (kolut
napred) sa kojima se svaki početnik sretao u školi na nastavi fizičkog vaspitanja. Za
plašljivije vežbače, prvi pokušaji neka budu na debljim i mekšim strunjačama od samog
Tatamija. Razlika između ,,običnog” koluta napred i Zempo-Kaiten-Ukemi pada je u
dodirnoj površini tela prilikom rotacije po podlozi. Kod koluta napred površina tela
koja dodiruje podlogu su šake-potiljak-vrat-grudni i lumbalni deo kičme-bokovi i na
kraju stopala. Kod Zempo-Kaiten-Ukemi dodirne tačke sa podlogom su brid šake-cela
bočna strana ruke-rame iste ruke i stopalo ili oba stopala. Pad je ispravan ako glava
i bokovi ne ostvare kontakt sa podlogom. Na taj način su zaštićeni vitalni delovi tela
od povređivanja. Nakon pada pod delovanjem inercije, vežbač vrlo lako i brzo ustaje
i zauzima borbeni položaj na pristojnoj udaljenosti u odnosu na protivnika. Početnici
mogu kao predvežbu koristiti pilates loptu tako što je stave pod pazuh jedne ruke i uz
njenu pomoć izvode ceo pad (kolut). Napredniji i manje plašljivi mogu izvoditi pad u
otežanim uslovima tako što će pad izvoditi preko prepreke ili suvežbača koji je sagnut
ili kleči na podlozi.

Ravnoteža 121
....................
 Ove vežbe umnogome smanjuju anksioznost vežbača, dižu samopouzdanje i
stvaraju dobru atmosferu za dalji rad. Sa njihovom primenom ne treba preterivati jer
se brzo gubi osnovni cilj koji je predviđen za taj trening. Padovi se najbolje usvajaju
i uvežbavaju postavljanjem vežbača u realne situacije koje su posledice trpljenja na
njima uspešno plasirane tehnike.

Pad nazad (Ushiro-Ukemi)

Postoje dva načina padanja

nazad. Prvi način je da se nakon
pada ostane u ležećem položa-
ju povijenog vrata i uzdignutih
kukova, dok je drugi način da se
nakon pada napravi kolut nazad
preko levog ili desnog ramena i
dočeka se osloncem na koleno
leve (desne) noge i vrhove prstiju leve (desne) noge sa rukama spremnim da zaštite
vitalne tačke trupa. Na taj način smo sprečili povredu vitalnih organa koji se nalaze
zaštićeni u torakalnoj i karličnoj regiji. Iz tog položaja se stvara mogućnost za uspešan
nastavak borbe.
Postoji mnogo borilačkih veština koje u obuci sadrže tehnike padova. Neophodan
je vrlo oprezan pristup prilikom obuke pada nazad. To iz razloga što početnici imaju
urođen strah od pada na prostor koji nije u njihovom vidnom polju. Stvaraju se uslovi
za povredu potiljačne kosti glave, vrata i zglobova šake. Pravovremenim povijanjem
vrata, tako da glava (brada) krene prema grudnoj kosti, sprečava se povreda potiljačne
regije. To početnik shvati i tako postupi. Međutim, povrede šake su česte iz razloga
što početnik teško prihvata mogućnost da će nakon pada nazad ostati nepovređen
ako ne postavi svoje šake odmah iza sebe i tako ublaži pad. Postavljanjem svojih šaka,
prilikom izvođenja pada nazad, odmah iza sebe stvara se uslov sedanja na svoje šake
i time poveća njihova ekstenzija što može dovesti do trajnih oštećenja zglobova ručja
i doručja. Povrede su bolne (prelom i kidanje ligamenata) tako da početnik najčešće
u toj fazi obuke završava bavljenje borilačkom veštinom. Prilikom ovog pada ruke
u odnosu na telo moraju biti pod uglom od 45o. Vrši se snažan udarac dlanovima o
podlogu tako da i na taj način telo dobije dodatan impuls za rotaciju unazad preko
levog ili desnog ramena.

Pad bočno (Yoko-Ushiro-Ukemi)

U realnoj borbi (tuči) kod se pada bočno (Yoko-Ukemi), verovatno će biti nemoguće
pad amortizovati obema rukama kao kod pada nazad (Ushiro-Ukemi). To se dešava
kada napadač, nakon uspešne završne faze bacanja (Kake), zadrži kontrolu nad jednom

Samoodbrana
122 ....................
rukom bačenog. Tada za ubla-
žavanje pada ostaje samo jedna
(slobodna) ruka. Tako izveden
pad i njegovo ublažavanje se
naziva Yoko-Ukemi.
Postoje dve bitne faze prili-
kom obuke ovog načina pada.
1. Faza - brada na grudi.
Stavljanjem brade na grudnu kost sprečava se povreda vratne i potiljačne regije glave.
Pogrešno je mišljenje da prilikom pada na bok glava ostaje na sigurnoj razdaljini od pod-
loge. Ne sme se zaboraviti na faktor inercije koji teži da glava nastavi putanju ka podlozi.
Tada, ako ne dođe do povrede glave, doći će do povrede kičmenih pršljenova vratne regije.
2. Faza - okretanje ruke i noge u čeonoj ravni.
Na početku vežbanja ovog pada neka početna pozicija iz koje se pad izvodi bude
klečanje na kolenima. Ovo je najlakša pozicija iz koje se može bezbedno pasti u stranu.
Ne treba mnogo vremena da se shvati da Yoko-Ukemi više izgleda opasno nego što
ustvari jeste. Ruku okrenuti prema boku na čiju strani se izvodi pad. Ako se pada na
desnu stranu desna ruka se okreće prema levom boku i obrnuto. Istovremeno nogom
one strane na koju se pada klizi prema napred rotira stopalom spremna da udarom
izvrši amortizovanje udarca tela o podlogu. Ovi pokreti se uvežbavaju do stepena
automatizma. Ruka kojom se vrši udarac o podlogu mora biti u blizini tela onog koji
pada iz razloga što nakon slabije uspelog bacanja i sam napadač može da padne na
tlo. U tom slučaju je moguće da ruka koja ublažava pad ostane zaglavljena između
napadnutog i napadača ili da napadač prosto legne na nju.
Na sledećem stepenu obuke početna pozicija za pad je čučanj. Ruke su ispružene
prema napred. Zamahuje se levom nogom prema napred i malo prema svojoj desnoj
strani dok se težina tela prenosi na desnu nogu. Telom se povaljuje na levu stranu i
levom rukom podlakticom i dlanom udara o podlogu i amortizuje pad. Bokovi su
izdignuti od podloge, a vrh brade usmeren ka grudnoj kosti.
Nakon ove faze obuke prelazi se na ,,najteži” deo, a to je pad na stranu iz stojećeg
stava. Stoji se uspravno sa rukama u blizini bokova. Težina tela se prenosi na desnu
nogu uz istovremeno zamahivanje levom nogom prema napred i udesno. Za to vreme
desna noga se savija u kolenu. Telo se blago zarotira u levu stranu. Levom rukom se
vrši amortizovanje pada udarcem o podlogu šakom i podlakticom.

7.2.4. DISANJE PRILIKOM SAMOODBRANE (KOKYU)

Kada se, govori ili misli o veštinama samoodbrane, tada se govori ili misli o udarcima
ili bacanjima a nikada o disanju. Pomenom disanja vežbači najčešće postavljaju pitanja

Ravnoteža 123
....................
 u smislu ,,...Šta je tu loše sa mojim disanjem!? Zar ne dišemo od samog rođenja!?”ili:
,,Zar ovde postoji neko ko ne ume da diše, pređimo na nešto ozbiljnije!” Međutim,
disanje je izuzetno važno, gotovo sastavni deo veština samoodbrane. Za izvođenje
nekog zahvata ili celog napada prilikom čina samoodbrane moramo biti opušteni i
jaki, kako mentalno tako i fizički. Razlog za to je potreba da se novonastala situacija
iznese do kraja i da se tako spremno odgovori izazovu. Svaka aktivnost (akcija) traži
određenu količinu energije. Telesna aktivnost troši kiseonik. Ako se diše ubrzano za
vreme napada ili zadihano kada je potrebno plasirati tehniku, dolazi do naprezanja
tela. Bez ispravnog disanja odbrambena aktivnost ne može biti uspešno realizovana.
Kod Japanaca ispravno disanje se naziva Fukushiki-Kokyu. Ono podrazumeva disanje
iz trbuha (hara), duboko i nisko. Japanci veruju da je donji abdomen (stomak) mesto
gde se nalazi ljudska snaga.
Kako postići abdominalan udah i izdah? Kratko se udahne kroz nos i napune
pluća. Skupljenih usana se izdiše na usta što sporije (duže) može. To telo primorava
na ponovno kratko udisanje i proces se započinje iz početka. Vežbom se postiže da
izdah postaje sve duži i da je pod kontrolom. Ispravno disanje je veoma važan segment
svih borilačkih veština i pomaže kod usavršavanja izvođenja tehnike. U borbi se udiše
prilikom izmicanja od napada protivnika. U trenutku napada se vrši izdah.
Često se zanemaruje pravilno disanje dok smo izloženi stresu. Samo vežbanje je već
manje-više stresna situacija u koju svaki pojedinac ulazi obučavanjem samoodbrane.
Nesvesno, autonomni nervni sistem čoveka, podstaknut napetim mišićima i mnogim
drugim odgovorima na stres, nastoji da promeni (prilagodi) način disanja. Pod uti-
cajem stresa, nivo kiseonika i ugljen-dioksida varira u krvi i izaziva ponekad teže i
obeshrabrujuće simptome, koji se manifestuju kao stres, panika i anksioznost. Takođe,
možemo navesti brojne simptome koji su posledica nepravilnog disanja: vrtoglavica,
ubrzano disanje, žmarci u delovima ruke i noge (šaka i stopalo), mišićni spazam, bolovi
u predelu grudne kosti (srca) i drhtanje.
Pravilno disanje:
•• smanjuje frekvenciju srčanog rada,
•• snižava krvni pritisak,
•• usporava metabolizam i
•• smanjuje bolove u mišićima.
Pravila disanja su jednostavna:
•• produženi dah relaksira i
•• produženi dah stimuliše.
Svesno povezano disanje pročišćava ne samo telo i energetske kanale tela, već
isto tako srce i um. Svesno povezano disanje povećava tok energije u telu i podstiče
relaksaciju, što oslobađa organizam od tenzije i negativnih osećanja. Isto tako, iz tela
se odbacuju toksini, nečistoće i traume (kako iz tela tako i iz uma), a sam pojedinac
prolazi kroz niz telesnih senzacija i osećanja.

Samoodbrana
124 ....................
 Pogodan trenutak za aktivnost prema napadaču u toku samoodbrane je kad napadač
diše ubrzano i isprekidano. Treba napasti pluća i srce (udarac u grudni koš) i nervni
splet koji se nalazi odmah ispod grudne kosti. Udarcem u telo u predelu abdomena
dijafragma se podiže tako da nakon toga jedno vreme udah nije moguć.

Preporuke za razmišljanje:
•• Činjenica je, da će u određenoj tački ravnoteže, najmanji dodir samo jednog prsta
pomeriti balvan, a jak i slab borac postaće - jednaki. Stvar zdravog razuma je
iskoristiti ovako tačan fizički ili psihički momenat.
•• ,,Jasno je da jako pobeđuje slabo, a brzo sporo. Ovo su posledice dara i fizičke
spremnosti, a ne vežbanja. Često jako i brzo nisu u stanju da objasne kako sna-
ga obarača može da skrene u drugu stranu, te kako starac pobeđuje veći broj
muškaraca i još mnogo toga ...” Principe Judo sporta prvo treba shvatiti pa tek
onda primeniti.
•• Osnovni princip samoodbrane leži u smirivanju sukoba.
•• Svi delovi ljudskog tela povezani su kao biseri na koncu, ali se vodi bitka da
čitavo ljudsko telo bude lako i okretno, da omogućava brze i osmišljene pokrete,
zaštitu organizma, telesno i psihičko zdravlje.
•• Najteže je savladati životne instinkte.
•• ,,Nužno je stajati čvrsto poput vage i kretati se živo kao točak kola. Važno je
držanje težine na jednoj strani. Ako se ona raspodeli na oba stopala lako ćemo
izgubiti ravnotežu i preturiti se. Od ključnog značaja je filosofija kojom se
usklađuje. Ukoliko se tako nešto postigne, moguće je prenošenje snage.” (Tajne
borilačke veštine)

Ravnoteža 125
....................
 VIII
LIČNA
BEZBEDNOST
     

Pojedinca, pre svega zanima lična fizička bezbednost, fizička bezbednost njegove
porodice i imovinska bezbednost. Ono od čega se branimo i ono šta branimo uslov-
ljava intenzitet odbrane koji smemo da upotrebimo u realnoj situaciji. Branimo se od
agresivnh pojedinaca i životinja. Svakodnevni događaji nas uvode u nepredviđene
situacije u kojima moramo reagovati brzo i odlučno. Od naše obučenosti, spremnosti
i inteligencije zavisi izbor sredstava za samoodbranu.
Nikada ne možemo biti savršeno sigurni, čak ni u našim domovima, ali postoje
mere koje preduzimamo u cilju smanjenja broja suočavanja sa opasnostima (krimina-
lom) kako u našem domu tako i u npr. automobilu. Uvek je bolje preduzeti određene
preventivne mere, nego trpeti posledice. Evo nekoliko ideja:
•• Dom - Postoji uverenje da ljudi koji su spremni da preduzmu neku jednostavnu
akciju u smislu preventive, retko imaju problema sa upadima u njihov privatan
posed i krađu stvari iz njega. Tipična osoba koja želi neovlašćeno da uđe u vaš
životni prostor je gotovo uvek osoba koju smo nazvali Predator. Predator je
mnogo veća opasnost od vrste ljudi koje smo nazvali Badža i Buldog. U čemu
se sastoji opasnost od Predatora? Predator retko kada, ili gotovo nikako ne
odustaje. Pažljivo bira žrtvu (ili objekat) napada. Ako postoji i najmanja šansa
da će biti fizički savladan, ubijen ili uhvaćen na delu - odustaje od akcije. Evo
nekoliko ideja.

Lična bezbednost 127

....................
 •• Alarm, makar i onaj najjednostavniji, pred-
stavlja sistem koji registruje pokret unu-
tar i oko objekta, i zato može da odvrati
provalnika. Cene alarma se kreću od vrlo
niskih do skupih varijanti koje uključuju i
video nadzor, SMS poruke upućenih vama
i policiji. Postoji vrlo sofisticiran video
nadzor koji vama šalje audio-video signal
na mobilni telefon tako da imate mogućnost prepoznavanja provalnika i time
olakšate rad policiji. Istovremeno, ukoliko se nalazite u kući (stanu) za vreme
provale možete snimak upotrebiti delimično kao dokaz da niste prekoračili
nužnu odbranu ili da ste vi bili prvi napadnuti. Ukoliko je kuća (stan) osigurana
od krađe, imaćete mnogo manje problema prilikom naplate štete. Alarm na au-
tomobilu, makar i lažan (led-treptač ugrađen na instrument tablu automobila),
biće znak provalniku da ovaj automobil ne dira. Predator neće proveravati da
li je alarm lažan. Njegova akcija se kreće u pravcu traženja automobila koji nije
zaštićen alarmom. Slaba strana alarma i video nadzora je što provalniku mogu
predstavljati znak da se u kući (stanu) krije nešto što je interesantno za njih.
Dobro je da ulazna vrata stambenog prostora imaju zaštitni okvir za bravu tako
da provalnik ne može prići ,,krckalicom” ili lomilicom do cilindra brave. U
tom smislu, sigurnija je skuplja varijanta cilindra brave koja ima kodiran ključ
i napravljena je od teško lomljivog materijala. Svaki nasilan pokušaj lomljenja
cilindra proizvešće određenu količinu buke koja lako može da otkrije provalnika.
Odlično rešenje su masivna vrata obezbeđena ,,one-touch-lock” sistemom kojim
se vrata mogu višestruko zaključati. Najslabiji deo vrata je onaj deo na kome se
nalaze šarke. Sistem koji je ovde opisan obezbeđuje i taj deo vrata.
•• Pas, ogroman ili rase koja je poznata po svojoj oštrini, može biti čak mnogo
pouzdaniji od alarma jer čuva kako vlasnika tako i prostor. On stvara veliku
galamu, a postoji mogućnost i da provalnika ugrize. Lavežom upozorava vla-
snika da postoji uljez. Eventualni ugriz i pojavljivanje u zdravstvenoj ambulanti
radi sanacije rane policiji postaje odličan putokaz ka provalniku. Postavljeno
upozorenje da je u dvorištu ili stanu pas i da postoji video nadzor može pred-
stavljati dobru preventivu.
•• Prisutnost vlasnika može provalnika odvratiti od akcije. Pre nego što izađete iz
kuće (stana) radio prijemnik ostavite na stanici koja emituje program 24 časa
dnevno. Ostavljeno svetlo u nekoj od prostorija provalniku može signalizirati
prisutnost vlasnika. Ako ste negde na odmoru ključeve kuće (stana) ostavite
susedu ili prijatelju koji će povremeno uveče doći, spustiti roletne, upaliti svetlo i
isprazniti poštansko sanduče. Često se dešava da provalnik prati aktivnost vlasnika
stana na taj način što zalepi selotejpom vrata i dovratak (štok). Proverom o tome
da li je selotejp neoštećen i na svom mestu, zaključuje o eventualnoj prisutnosti

Samoodbrana
128 ....................
 vlasnika stana. Prisutnost vlasnika u stanu, provalnik može da proveri i preko
društvenih mreža (Facebook). Prati da li ste odsutni (na moru, planini i sl.)
time što ste objavili fotografije sa odmora i komentare vaših prijatelja. Najbolje
je, ako ste već prisutni na društvenim mrežama, da za vreme svog odsustva
ne objavljujete ništa od toga što bi provalniku bilo od koristi. Slike objavite po
povratku sa odmora. Neće izgubiti ništa od aktuelnosti. Telefonsku sekretaricu
(automatski odzivnik) na fiksnom telefonu nemojte puniti informacijama za
prijatelje i familiju u smislu: Dobili ste stan Petra Petrovića. Na moru smo. Ostavite
poruku i vaš broj telefona da vam se javimo po povratku. Ovo je idealno saznanje
za provalnika. Najbolje je ostaviti odzivnu poruku u smislu: Dobili ste traženi
broj. Trenutno nismo u mogućnosti da se javimo. Posle zvučnog signala ostavite
poruku ili broj kontakt telefona.
Navedene mere zaštite mogu odvratiti provalnika od vašeg stana, mada su sve češći
slučajevi u kojima provalnik upada u kuću ili stan i tokom dana ne obraćajući mnogo
pažnju na to da li je neko od ukućana prisutan ili ne. U pitanju je neka vrsta očajnika
ili narkomana, koji je spreman na sve, pa čak i da vas životno ugrozi ukoliko ste kojim
slučajem u svom domu. U tom slučaju morate reagovati brzo i odlučno bez pokušaja
smirivanja konflikta. Ukoliko zakasnite sa reakcijom dozvolite provalniku da odnese
ono šta je naumio, a vi zapamtite što više detalja koji bi policiju naveli na trag.
Ako je vaša kuća u dvorištu ili imate stan u prizemlju zgrade, važno je da u dvorištu
ne postoji nešto što bi provalniku olakšalo pristup (merdevine, konopac ili baštensko
crevo, naslagana drva za ogrev uz kuću ili zgradu...). Nemojte ostaviti otvorena balkonska
vrata ili prozor toaleta. Potrebno je da vrata požarnih stepenica budu zaključana (iako
se to kosi sa načelima koja zagovaraju predstavnici protivpožarne odbrane i zaštite).
Ukoliko oko kuće ili zgrade u kojoj imate stan raste neko grmlje, treba ga uredno
orezivati. Živa ograda ili mnogo rastinja u dvorištu su idealno mesto za skrivanje ili
osmatranje imovine potencijalne žrtve. Sve propuste koje smo ovde nabrojali, vešt
provalnik znaće dobro da iskoristi.
Jedno od rešenja uspešne zaštite je da ispred stambenog prostora (ulazna vrata, ga-
ražna vrata ili požarne stepenice) postavite jako ,,fleš svetlo” koje se aktivira senzorom
za pokret. Ukoliko nameravate da odsustvujete duže, postavite jedno ,,fleš svetlo” koje
može da napaja akumulatorska baterija. Provale se dešavaju noću kada u delu grada,
gde je vaša kuća ili stan, nema struje. Naročito je to dobro u stambenim zgradama gde
provalnik lako pristupi ormaru sa strujomerom i osiguračima i lako isključi struju u
vašem stanu.
•• Špijunka kamera je od velike koristi za stambeni objekat. Uvek postoji moguć-
nost da se proverom video zapisa sazna ko je dolazio na vaša vrata. Ukoliko se
nalazite u kući ili stanu, na monitoru možete videti ko se nalazi pred ulaznim
vratima. Ovde ima smisla osloniti se na instinkt, pa ako ste i malo sumnjičavi
prema osobi koja se nalazi pred vratima - nemojte ih otvarati. Vrata treba da su
zaključana i kada se vi i vaša porodica nalazite u kući ili stanu.

Lična bezbednost 129

....................
 •• S akrivanje ključeva je jedna od većih grešaka koju može da napravi vlasnik stam-
benog objekta. Često se, zbog nadostatka ključeva od ulaznih vrata, obaveštava
jedan od članova porodice da je, ukoliko nema nikog kod kuće - ključ ispod otirača.
Nemojte ostavljati ključeve stana na ,,sigurnim mestima” kao što su saksije sa cve-
ćem, otirač ili ormarić za strujomer, iza metle pred vratima i na sličnim mestima.
Ključ je najbolje ostaviti kod suseda od poverenja. Ne mora se desiti provala stana
istog dana kada ste ključ ostavili ispod otirača. Dovoljno je da provalnik uzme
otisak vašeg ključa ili ga nareže kod ključara, a potom vrati pod otirač. Posle toga
treba samo da sačeka povoljniji momenat kada će sa manje ličnog rizika ući u stan.
Postoji mogućnost da kopiju ključa proda provalniku iz nekog drugog mesta, koji
će potom izvršiti provalu. Tada je otkrivanje počinioca mnogo teže.
•• Mobilni telefon može biti vrlo efikasno sredstvo u ličnoj zaštiti. Pogrešno je
isključiti potpuno telefon dok se odmarate ili po noći. Isključiti samo zvono.
Fiksna telefonija je ranjiva jer provalnik može da preseče žice u telefonskom
razvodnom ormaru. Mobilni telefon treba da je nadohvat ruke. Mobilni telefoni
novije generacije poseduju aplikaciju baterijska lampa, tako da njenom upo-
trebom po mraku možete videti napadača. Telefonom se može vrlo uspešno
odbraniti od fizičkog napada.
•• Glavni prekidač napajanja elektičnom energijom za ceo stambeni prostor može
biti ugrađen negde u blizini kreveta ili radnog stola. Prilikom provale u stan,
postoji mogućnost brzog isključenja strujnog napajanja u celom stanu. Na taj
način stan postaje odlično mesto za skrivanje pošto se vlasnik stana odlično
snalazi u mraku. To se ne može reći za provalnika. Dobija se dragoceno vreme
za poziv upućen policiji ili prvom susedu.
•• Zvuk repetiranja vatrenog oružja uplašiće provalnika. Ako postoji realna opasnost,
oružje se drži nadohvat ruke, pod krevetom ili pod jastukom. Oružje mora biti
prazno i odvojeno od magacina sa mecima (Zakon o oružju i municiji, 2015.33).
Treba ga držati na bezbednom mestu i van domašaja dece. Svakom vlasniku
oružja za ličnu bezbednost se preporučuje obuka u licenciranoj streljani gde se
uz pomoć instruktora uvežbava veština rukovanja. Poželjno je da obuku prođu
svi članovi domaćinstva.
•• Biber sprej, šokeri i slična sredstva su sve češće u upotrebi. Biber-sprej i električni
uređaji za omamljivanje napadača strujom, takozvani elektrošokeri, koji se na
Zapadu često koriste za samoodbranu, od pre nekog vremena dozvoljeni su i u
našoj zemlji. Biber-sprej je zapostavljen kada se pominju sredstva samoodbrane,
iako, bez sumnje, predstavlja moćno oružje koje ne sadrži zakonske konsekvence
prema onom ko ga upotrebi u svrhu lične samoodbrane.
Biber-sprej je hemikalija na bazi ekstrakta ljute paprike34 u malim bočicama i, na-
kon što se naprska napadaču u lice, izaziva intenzivan kašalj, probadanje u grudima,
33 www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_oruzju_i_municiji. ,,Sl. glasnik RS”, br. 20/2015.
34 Kapsaicin je aktivna komponenta ljutih papričica. On paprikama daje ljutinu.

Samoodbrana
130 ....................
privremeno slepilo, suženje i iritaciju očiju. Deluje na tri do četiri metra, zdravstveno
je bezopasan, a njegovo dejstvo, prolazi tek pola sata nakon ispiranja očiju vodom. Na
Zapadu biber-sprej veliki broj žena nosi u tašnama da bi se odbranile od eventualnog
napada nasilnika, a popularan je zato što je jeftin.
Pobrojaćemo nekoliko prednosti biber-spreja za samoodbranu:
•• Jednostavna upotreba. Potrebna je minimalna obuka i održavanje. Njegova mala
veličina olakšava nošenje i skrivanje.
•• Manji rizik od odgovornosti. Nije smrtonosan i smatra se da poseduje mali
rizik od trajnih posledica.
•• Laka odluka za upotrebu. Gotovo da pojedinac ne gubi vreme na razmišljanje,
kao na primer pre upotrebe noža ili pištolja, koji zahtevaju visoku provokaciju
pre upotrebe.
•• Upotreba pri bliskoj udaljenosti kao i udaljenosti od 3-4 metra. Nakon upotrebe
ta udaljenost postaje prednost prilikom bežanja u suprotnom pravcu od prskanja
tako da se ne dolazi u kontakt sa raspršenim sadržajem.
•• Velika efikasnost. Iz prakse policije, obezbeđenja i civila, saznajemo da se biber-
sprej visoko kotira među sredstvima samoodbrane.
Većina dokumentovanih slučajeva upotrebe biber-spreja je pozitivna. Uspeh u
civilnoj upotrebi pokazuje veću stopu efikasnosti u odnosu na njegovu upotrebu kod
policijskih službenika, iako ga i policijski službenici često koriste. Pretpostavka je da
za to postoje tri razloga:
•• Da bi se za izbegla kolateralna šteta pri upotrebi na javnom mestu gde je pri-
sutno više osoba.
•• Od policije se očekuje da najavi upotrebu biber-spreja. To donekle umanjuje
pretpostavljeni efekat iznenađenja osobe koja se, recimo, opire hapšenju. Posle
upotrebe bilo kakvo upozorenje nema smisla.
•• Razlozi upotrebe biber-spreja se razlikuju kod službenog lica i civila. Službeno
lice mora postupati u okviru zakonskih normi koje mu predviđaju radnje kako
ne bi došlo do prekoračenja ovlašćenja. Poprskana visoko motivisana osoba može
i dalje pružati otpor službenom licu koje se ne udaljava sa mesta incidenta, dok
se to civilu preporučuje.

8.1. BEZBEDNOST PREVOZNOG SREDSTVA

Pod prevoznim sredstvom se pre svega misli na automobil koji je najčešće meta
kradljivaca. Motocikl, bicikl, kombi, autobus, kamion su takođe prevozna sredstva na
meti kradljivaca. Najbolja zaštita prevoznog sredstva je ,,Kasko osiguranje” sa posebnom
ugovornom klauzulom od krađe. Motocikl i bicikl se najviše kradu u sredinama gde
se često i koriste (gradovi i sela Vojvodine). Kradljivci imaju razvijenu tehniku krađe

Lična bezbednost 131

....................
 tako da ih ni jedan lanac ili sajla sa katancem, koji su postavljeni u svrhu zaštite, neće
odvratiti od namere. Ako sama krađa ne teče brzo i bez problema, kradljivci su skloni
da motocikl ili bicikl jednostavno odvezu kombijem ili kamionetom na sigurno mesto
gde se na miru mogu baviti šifrovanim bravicama i komplikovanim katancima koji su
ometali krađu na licu mesta. Stoga, nije dobra odluka da se, motocikl ili bicikl, ostavljaju
u prolazu ili stepeništu zgrade, osim ako u njima ne postoji za to obezbeđen prostor.
Bezbednost dvotočkaša se povećava posedovanjem video nadzora. Izvan tako čuvanih
prostora motocikl i bicikl se ostavljaju na osvetljenom prostoru i u svom vidokrugu.
Postoje vrlo vredni primerci dvotočkaša koje bi trebalo zaštititi alarmom i specijalnim
delom koji u slučaju otuđenja omogućava praćenje GPRS sistemom. Stoga, pojedini
motocikli i sportski bicikli svojom nabavnom cenom višestruko premašuju vrednost
automobila srednje klase. I pored sve predostrožnosti, činjenica je da ne postoji savršen
alarm koji će uspešno sačuvati prevozno sredstvo. Kradljivac je često dobar poznavalac
zaštite i upućen u sve vrline i mane postavljenog alarma.
Treba uvek držati zaključana vrata automobila dok ste u vožnji. Na taj način su
vozač i saputnici bezbedniji od napada. Obaveza vezivanja sigurnosnim pojasom bitno
limitira pokrete napadnutog u vozilu. U slučaju saobraćajne nesreće zaštitni sistem
automobila vrši automatsko otključavanje vrata i aktivira vazdušne jastučiće u cilju
sprečavanja povrede putnika. Za vreme crvenog svetla na semaforu veća je mogućnost
da svojim vozilom pobegnete nego da trpite pljačku ili zlostavljanje. Na semaforu,
prilikom zaustavljanja iza drugog vozila, ostavlja se ,,manevarski prostor” veličine ¾
dužine vozila koji se koristi za prisilno udaljavanje.
Vrata treba zaključati kad god automobil ostavite bez nadzora. Nakon daljinskog
zaključavanja automobila ručno proverite da li su vrata zaključana pošto kradljivac može
posebnim alatom da ,,presretne” frekvenciju daljinca za zaključavanje i na taj način
ostavi vrata otključana. Nikada ne treba ostavljati automobil sa upaljenim motorom
i otići, recimo, do trafike po cigarete ili novine. Posebna vrsta kradljavaca nazvanih
,,trkači” upravo to čekaju jer im je time posao znatno olakšan. Posle odvoženja automo-
bila stupaju u kontakt sa vlasnikom tražeći otkup koji nije velik u odnosu na vrednost
automobila. U tom slučaju svakako je dobro obavestiti policiju. U automobilu ne treba
držati vredne stvari, bar ne na vidnom mestu, jer to može biti meta kradljivaca. To
isto važi za dokumente automobila jer u slučaju krađe, dalje aktivnosti kradljivca oko
preprodaje vozila postaju mnogo lakše.
Vozilo se parkira na osvetljenom mestu. Pre ulaska u automobil, naročito noću
potrebno je proveriti unutrašnjost vozila da se slučajno nije kradljivac sakrio na zadnje
sedište čekajući pogodan momenat za napad. U svrhu osvetljavanja unutrašnjosti au-
tomobila može da posluže baterijska lampa, mobilni telefon ili led lampica na privesku
za ključeve. Kada je automobil već otključan u njega se ulazi odmah, bez odlaganja.
Svako oklevanje prilikom ulaženja daje vremena napadaču da savlada vlasnika i oduz-
me mu automobil.

Samoodbrana
132 ....................
 Otmice su vrlo čest način za iznudu novca. Nikako ne treba ući u automobil (ni u
svoj) čak ni pod ozbiljnom pretnjom vatrenog ili hladnog oružja. Mnogo bolje je tražiti
šansu u begu ili direktnom obračunu van automobila jer statistički podaci o kriminalu
govore da je stopa povređivanja unutar automobila veća.
Iskusni vozač vrlo jednostavno primeti da je praćen od strane drugog automobila.
Ukoliko postoji takva sumnja, ne zaustavlja se nego dalje vozi i to ako je moguće u
pravcu policijske ili vatrogasne stanice. Ukoliko se dvorišna ili garažna vrata otvaraju
daljinskim upravljačem nužno je proveriti okolinu da li se neko krije ili čeka pre otvara-
nja. Dok se zatvaraju garažna vrata iz kola se ne izlazi. Potrebno je gledati u retrovizor
jer je to jedan od momenata provale u kuću dok se vrata zatvaraju. I pored toga što
se vozilo nalazi u garaži vlasnika, u njemu se ne ostavljaju dokumenti i vredne stvari.
Rezervoar treba da bude bar ¼ popunjen naročito ako je mesto garažiranja podalje
od prve benzinske pumpe. Nikada se ne zna da li će biti potreban hitan odlazak do
bolnice ili doma zdravlja.

Preporuke za razmišljanje u vidu narodnih mudrosti:

•• ,,Uvek moramo činiti dobro, a izbegavati zlo.” (Kineska poslovica)
•• ,,Kada smo u nevolji, onda nam drugi pomažu.” (Kineska izreka)
•• ,,Kada je čovek u nevolji, ti budi prvi da mu pomogneš, a poslednji uživaj u
njegovom bogatstvu.” (Kineska izreka)
•• ,,Polje – tu blizu i rođaci – tamo daleko, eto šta je dragoceno.” (Kineska izreka)
•• “Što poseješ i posadiš, to i dobiješ.” (Narodna mudrost)
•• ,,Dobar komšija je neprocenljivo blago.” (Narodna mudrost)
•• ,,Gde se oprez ne pruža na hiljadu kilometara, nesreća brzo dođe pod sto.”
(Narodna mudrost)
•• ,,Sve nesreće i neredi u svetu potiču od nedostatka međusobne ljubavi.” (Mo Ce)
•• Opreznost nije kukavičluk! (Narodna mudrost)
•• ,,Čak i onima koji vladaju znanjem, oprez je najbolja zaštita od nepredviđenog.”
•• ,,Nebo pomaže onome ko pomaže sebi.”
•• ,,Čovek ne može postati savršen ni za stotinu godina, no može postati zao
samo za jedan dan.”

Lična bezbednost 133

....................
 IX
ODBRANA OD
HVATA RUKAMA
     

U sistemu obuke samoodbrane značajno mesto zauzimaju zahvati odbrane od hvata

i obuhvata rukama. Svi hvatovi rukama se dele na hvatove jednom i hvatove obema
rukama. Ukoliko dođe do hvata od strane napadača smatra se da počinje borba na
bliskom rastojanju, to jest borba u klinču.
Hvat jednom rukom može biti hvat za ruku, rever (odeću) i za vrat. Hvatovi obema
rukama mogu biti hvatovi spreda i otpozadi obuhvatom oko tela i obuhvatom preko obe
ruke. Hvatovi obema rukama mogu biti za ruke, za revere i za vrat. Postoje i mešoviti
hvatovi, ruka-rever, ruka-vrat i rever-vrat. Oni se u uličnim borbama retko upotreblja-
vaju jer nemaju dovoljnu čvrstinu držanja. Napadnutoj osobi je na raspolaganju mnogo
načina za raskidanje takvih hvatova. Napadač prilikom hvatanja koristi iznenađenje i
strah napadnutog. Svako oklevanje u daljoj aktivnosti napadača otvara više mogućnosti
napadnutom - da se presabere i uzvrati tehnikama koje poznaje. Ukoliko je napadnuta
osoba uhvaćena rukom ili rukama napadača, mora reagovati pre njega (udarcem u
vitalnu tačku napadača ili tehnikom za raskidanje uspostavljenog hvata i udarcima,
rukom, laktom, kolenom ili stopalom u otkriveni deo tela napadača). Strahovi su u
ovim situacijama napadnutoj osobi limitirajući faktor. Što veći broj ponavljanja tehnike
raskidanja hvata na obuci, u velikoj meri otklanja pojavu straha.

Odbrana od hvata rukama 135

....................
 9.1. HVAT ZA JEDNU RUKU

Hvat za jednu ruku je jedan od naj-

češće primenjenih hvatova protiv osoba
ženskog pola. Prednost napadnutog je u
tome što je napadaču jedna ruka zauze-
ta hvatom držanja, blizu je protivnika i
ima otkriven veliki broj ciljeva na svom
telu. Moguće je odlučnom i snažnom reakcijom razbiti ovaj hvat. Ne povlačiti ruku
prema sebi jer to onda prerasta u ispitivanje ko je jači. Treba odmah zauzeti stav bočno
prema protivniku. Brid nadlakta usmeriti prema palcu i kažiprstu napadača jer je tu
hvat najslabiji. Snažnim povlačenjem ruke naviše i prema nazad osloboditi se hvata.
Ukoliko protivnik, pod dejstvom povlačenja ruke napadnutog prema nazad, iskorači,
treba ga dočekati udarcem laktom (grlo, brada ili nos). Ukoliko je napadač snažan i hvat
ne popušta, treba stisnuti pesnicu držane ruke, zatim uhvatiti svoju pesnicu drugom
rukom pa se tek onda snažnim trzajem nagore i prema nazad osloboditi hvata držanja.
Nastavak je udaranje u nebranjeni deo tela protivnika što je moguće jače. Kao mogući
udarac je udaranje zakoračenom nogom u stranu (za bočno postavljanje u odnosu na
protivnika) u prepone ili kružni udarac istom nogom u telo protivnika.

9.2. HVAT ZA OBE RUKE

Hvat obema rukama za obe ruke je

mnogo rizičniji za napadnutog i potrebno
ga je osujetiti povlačenjem ruku ili ruke
nazad uz istovremeno bočno postavljanje
u odnosu na napadača. Bočnim odnosom
prema protivniku smanjuje se mogućnost
udarca glavom od strane napadača. Unu-
trašnjom blokadom zadnje noge izbegava
se eventualni udarac kolenom u prepone. Postupak je isti kao kod hvata za jednu ruku.
Gornje bridove nadlakta usmeriti prema hvatu palčeva i kažiprsta napadača. Snažnim
povlačenjem ruku vrši se oslobađanje od držanja. Pošto protivnik može biti snažna
osoba, treba iskoristiti zauzetost njegovih ruku i čelom udariti u njegovo lice (brada i
nos) pa tek onda pokušati oslobađanje ruku. Ako, kao posledica povlačenja, napadač
krene napred, dočekati ga udarcem kolenom u prepone ili kružnim udarcem u telo
zakoračenom nogom.
U samoodbrani su od ogromnog značaja preventivne radnje. Potrebno je svojim
kretnjama i aktivnošću (tehnikama) osujetiti svaki pokušaj napadača da uspostavi bliski
kontakt sa osobom koju napada. Na taj se način za napadnutog uvećava mogućnost
pozitivnog ishoda. Napuštanje zone dohvata rukama, ometanje uspostavljanja hvata,

Samoodbrana
136 ....................
sklanjanje sa linije napredovanja napadača su samo
neki od načina kako napadnuti može osujetiti po-
kušaj napadača da ga uhvati i drži. Bacanje svežnja
ključeva ili zemlje (prašine, peska...) u lice napadača
može dati dodatnu prednost napadnutom u želji
da napusti mesto napada. Često podizanje velike
galame (vike) može biti od koristi prilikom ometa-
nja napadača da ostvari svoju želju. Ukoliko se ima
elektrošoker pri ruci, treba ga usmeriti na odećom
nezaštićen deo napadača. Voditi računa da u tom
trenutku napadač nema uspostavljen kontakt sa napadnutim jer elektorimpuls šokera
može da završi i na njegovom telu.

9.3. OBUHVAT OKO STRUKA JEDNOM RUKOM OTPOZADI

Još jedan hvat koji je često u upotrebi, posebno

protiv osoba ženskog pola je obuhvat oko struka
jednom rukom otpozadi. Ovo je vrlo slab hvat i na-
padnuti se može lako osloboditi. Potrebno je obratiti
pažnju na to šta je cilj napadaču (torbica, poljubac u
vrat, lančić oko vrata...). Reakcija mora biti snažna,
brza i nedvosmislena. Kod ovog hvata ne treba težiti
deeskalaciji sukoba jer je to gotovo nemoguće. Pi-
tanje (Šta hoćeš?) ili naredba (Ma, pusti me čoveče!)
nemaju nikakvog smisla. Ona napadaču samo daju vreme za uspostavljanje snažnijeg
hvata od kojeg je teže oslobađanje. Brzim pokretom lakta ruke prema gore (koja je na
strani ruke napadača) zadaje se udarac u lice ili stomak (pleksus). Udarac se ponavlja
uz iskorake napred sve dok napadač ne raskine hvat i omogući žrtvi da pobegne. Tom
tehnikom se može uspešno sačuvati torbica koja se nalazi na istom ili suprotnom ra-
menu od ruke kojom se udara. Za dodatno obezbeđenje torbice treba je čvrsto držati
slobodnom rukom.

9.4. OBUHVAT PREKO OBE RUKE SPREDA

Jedan od jačih hvatova je obuhvat preko obe ruke

spreda, koji napadnutom ne ostavlja veliki izbor za
rešenje novonastale situacije. Potrebno je maksimalno
izbegavati dolazak do hvata ove vrste. Ako do njega
ipak dođe, ostaje malo vremena za reakciju. Reakcija
mora biti snažna i bez oklevanja i suvišnih pokušaja da

Odbrana od hvata rukama 137

....................
 se hvat raskine. To napadaču ostavlja vreme da svojom snagom podigne protivnika
od zemlje i na taj način napadnutom dodatno smanji mogućnost za raskid hvata i
udaljavanje. Kao moguće rešenje je snažan udarac u glavu (nos ili vilicu) protivnika, a
potom pokušaj plasiranja udarca u njegove prepone. Ukoliko hvat popusti i oslobode
se ruke, nastavak je udarac aperkatom u pleksus ili bradu napadača.

9.5. OBUHVAT PREKO OBE RUKE OTPOZADI

Opasnost od hvata otpozadi između osta-

log leži u tome što napadač nije u vidnom po-
lju napadnutog. Teško se može izvršiti procena
snage i visine protivnika što smanjuje izbor
tehnika za odbranu. Dešava se da poznanik
(šale radi) sprovede ovaj zahvat u delo. Ne
treba razmišljati ko je napadač, poznata ili
nepoznata osoba, svejedno je. Regovanje mora
biti bez odlaganja i snažno. Pokušati trzaj gla-
vom i udarac potiljkom u lice napadača. Ako
je hvat slabijeg intenziteta, prvo se blago saviti
u kolenima, a onda snažnim opružanjem ko-
lena i trzanjem glavom prema licu napadača,
treba zadati udarac. Posle udarca, ponovo se
spustiti u počučanj tako da donji deo leđa bude
ispod prepona napadača. Naglim savijanjem
prema napred hvata se njegovo zakoleno i
povlačenjem prema napred napadač se obara
na leđa. Ukoliko je potrebno, pre hvata za potkoleno, napadnuti podiže koleno jedne
noge i brzim opružanjem udara petom napadačevo stopalo. Ta akcija je efikasnija
ukoliko je napadnuti obuven, a napadač u papučama ili bos. Visoka i šiljata potpetica
ženskih cipela može biti u ovom slučaju ubojito oružje. Moguće je petom, ukoliko to
hvat dozvoli, kao cilj pogoditi koleno napadača.

9.6. HVAT ZA VRAT

Hvat za vrat je jedan od vrlo opasnih i frustrirajućih hvatova.

Skopčan je sa velikim bolom i strahom napadnutog od gušenja
usled nedostatka vazduha. Takođe, zatvaranjem karotidnih arterija
vrata u kratkom vremenskom periodu dolazi do gubitka svesti.
Zato reakcija napadnutog mora biti usmerena ka tačkama tela
napadača koje će mu, ukoliko budu pogođene, naneti veliki bol.

Samoodbrana
138 ....................
 Potrebno je reagovati bez oklevanja. Nije dobro testirati koliko vremena može
da se izdrži pritisak na krikoidnu hrskavicu ili karotidne arterije. Snažnim udarcem
stisnute pesnice napadaju se prepone napadača. Ukoliko je potrebno udarac ponoviti
više puta što se može snažnije. Ako napadač spusti jednu ruku u nameri da zaštiti
svoje prepone, treba brzo promeniti mesto udaranja. Napasti svom silinom pruženim
prstima oči napadača. Grebati mu noktima lice i vrat. Stisak će sigurno popustiti. Tada
je potrebno iskoristiti ukazanu priliku i odmah napustiti mesto sukoba.

9.7. OGRANIČAVANJE KRETANJA

Ograničavanje kretanja je, takođe, jedan vrlo

čest akt nasilja prema osobama ženskog pola.
Ograničavanje slobode kretanja drugim oso-
bama, bez ikakve osnove, podvodi se pod čin
hapšenja. To je dozvoljeno samo službenim licima
(policija) ovlašćenim za to. Svi ostali koji to učine
podležu krivičnom Zakonu Republike Srbije35.
Ovaj hvat može da se dogodi u javnom prevozu
gde je prostor već skučen prisustvom drugih
putnika. Takođe, na javnom mestu (diskoteka,
noćni klub, radno mesto...) gde je velika gužva,
nasilnik vrlo rado koristi ovaj vid zlostavljanja
osobe ,,koja mu se dopada”. Prisutni ne reaguju prema napadaču jer nisu, između osta-
log, svesni situacije u kojoj se napadnuta osoba nalazi. U ovakvim situacijama, zahtev
napadnutog prema napadaču da ga pusti neće biti udovoljen. Naprotiv, to ga može
još više ohrabriti u nastojanju da napadnutog zadrži što duže pod svojom kontrolom.
U tom slučaju treba pokušati sprovođenje napada, skupljenim i blago zgrčanim
prstima šake, u pazuh napadača. Druga meta je predeo oko srca. Udarcem desnom
pesnicom u taj deo grudnog koša može se naneti prilično štete zlostavljaču. Ako na-
padač ima spuštenu jednu ruku treba svojom rukom, sa iste strane, napasti protivniku
bradu. Glavom je, takođe, moguć napad vrha brade protivnika. Prethodno blagim
savijanjem nogu u zglobu kolena, a potom naglim opružanjem, pojačava se udarni
efekat glavom u bradu napadača. Moguće je kolenom ili stisnutom pesnicom napadati
prepone protivnika.

35 Fizički i psihički integritet je nepovrediv. Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili poni-
žavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog
slobodno datog pristanka. http://mojustav.rs/tekst-odredbe-27/

Odbrana od hvata rukama 139

....................
 9.8. ŠAMAR

Šamar je, uz udarac rukavicom u lice, u vreme ekspanzije dvoboja, bio jedan od
načina izazivanja protivnika. Izvodio se džentlmenski odmereno nadlanicom ruke po
obrazu. Danas je, a i onda, šamar vrlo čest udarac na početku fizičkog obračunavanja
ili ubeđivanja sa suprotnom stranom. Dovoljno snažan šamar može da izazove blagu
ošamućenost pa čak i nesvesticu. Izvodi se punom šakom opruženih i sastavljenih
prstiju a palcem čvrsto priljubljenim uz bliži brid dlana. Ako se šamarom cilja i pogodi
glava u predelu uha kao posledica može biti pucanje bubne opne i krvarenje iz uha. Ta
povreda se smatra težom telesnom povredom i podložna je krivičnoj odgovornosti.
Drugi način izvođenja ovog udarca je šakom zgrčenih prstiju tako da dodiruju koren
prstiju dok je palac priljubljen uz bliži brid dlana. Ovo je mnogo snažnija varijanta
šamara naročito ako se udarna površina tako formirane šake usmeri prema peti dlana.
Izvodi se širokim zamahom kao kod ,,kroše” udarca u boksu s tim da je ruka u laktu
opruženija.
Ovaj način udaranja nasilnici koriste prema osobama ženskog pola mada ga žene
rado upotrebljavaju u međusobnom razračunavanju. Šamar prethodi težim udarcima
pesnicom ili nogom.
Neophodno je znati odbranu od ove vr-
ste udarca zbog toga što je na repertoaru
svakog pojedinca. Lako se izvodi i ne treba
neka posebna obuka da bi se uspešno pla-
sirao. Moguće ga je predvideti jer nasilnik
pre udarca povlači desno rame (ili stranu
ako udara desnom rukom) u nazad a šaka
nam se nalazi u vidnom polju. Za odbranu
je potrebno povući levo rame naviše prema
glavi (levom uhu) a dlan leve ruke postaviti na
levo uho tako da nadlaktica i podlaktica štite
napadnutu stranu glave (kao na slici figura
2). Lakat postavljene ruke je malo odvojen
od tela. Desna ruka je blago savijena u laktu kojim se napada cilj na vratu ili glavi
napadača. Moguć je kontranapad petom dlana desne ruke prema špicu brade, korenu
nosa ili čelu napadača. Takođe, prstima iste ruke, ako je moguće, treba potražiti grlo
i oči nasilnika. Ukoliko napadač osujeti napad laktom i pokuša obuhvat žrtve obema
rukama s leđa, treba bez oklevanja zadati udarac laktom u predeo ispod grudne kosti
(pleksus) a petom ga snažno udariti u potkolenicu ili nagaziti na bližu nogu. Čim obu-
hvat (ako je uspostavljen) popusti opet se okrenuti licem prema napadaču, odnosno,
pobeći od njega ako za to postoji prilika.

Samoodbrana
140 ....................
Preporuke za razmišljanje u vidu aforizama majstora borilačkih veština:
•• ,,Udarci rukama su – tri dela majstorstva. Udarci nogama su – sedam delova
majstorstva.”
•• ,,Spolja treniraj kožu i mišiće, iznutra treniraj Jedinstveno Ći – vitalni princip.”
•• ,,Marljivo vežbanje, učenje i pamćenje omogućuju stanje potpunog oslanjanja
na misao. U životu je najvažnije pridržavanje određenih pravila i metoda i za-
boravljanja na sebe, fokusirati se i posmatrati druge. Važno je naučiti tehnike
pravilno, jer i najmanje odstupanje odvodi nas daleko od staze.”
•• ,,...ukoliko imamo moć i intuiciju da ovladamo svim ovim tehnikama postajemo
majstori bez premca i kontrolišemo situaciju pa dovodimo protivnika u stanje
nemoći i odustajanja od agresije i borbe.”

Odbrana od hvata rukama 141

....................
 X
DAVLJENJA
(Shime waza)
     

Tehnike davljenja ubrajaju se u najrasprostranjenije tehnike koje se izučavaju u

borilačkim veštinama i sportovima. Ima ih u Jiu-Jutsu, Aikido-u, Judo-u, Brazilskoj
džiu-džici, karateu i u mnogim japanskim, kineskim, filipinskim i drugim veštinama.
Od svih veština, Judo je možda najpoznatiji po raznovrsnosti i sofisticiranosti svojih
mnogobrojnih zahvata davljenja.
U borbi protiv veoma jakog i odlučnog protivnika ili kada se čini da ni jedna
tehnika ne može dovesti do uspeha, davljenje se, vremenom, pokazalo kao jedan od
najpouzdanijih zahvata. Ako se izvede kako treba deluje brzo i ne uzrokuje nikakva
fizička oštećenja već samo minimalan bol. Ali, ako se netačno primenjuju, davljenja
mogu biti opasna, čak potencijalno fatalna. Zbog smrti koja je pripisana neispravnoj
primeni tehnika davljenja, u nekim pravosuđima ove tehnike su zabranjene. Ako se
davljenja ispravno nauče i bezbedno primenuju, kao što je to slučaj u Judo-u, u kome se
davljenje javlja kao privremeno onesposobljavajuća tehnika kratkog trajanja i doziranog
intenziteta, i ako se davljenja pravilno izvode, trebalo bi da budu prilično bezopasna.
Svaki pojedinac, koji praktikuje davljenja, mora biti izuzetno oprezan. Vežbanje
tehnika davljenja je suptilna umetnost koja zahteva pažnju za detalje i prisutnost in-
struktora. Međutim, teorijske analize i tekstovi u Judo-u malo se bave temama kojima
bi se učenici mogli osposobiti za suptilnije, finije praktikovanje i upotrebu ove tehnike.
Implicite, teorija prezentuje veoma surovu sliku, po kojoj je, bilo koji pritisak na vrat
koji natera protivnika da odustane od dalje borbe - dobro davljenje.

Davljenja (Shime waza) 143

....................
 U suštini postoje tri osnovna načina davljenja protivnika, kao i neke kombinacije tih
osnovnih načina. U realnoj borbi (tuči), ako se koriste sva načela i sve tri kombinacije,
akcenat je uvek na najbezbednijem pristupu protivniku. Stezanjem karotidnih arterija,
na jednoj ili obe strane vrata, smanjuje se dotok krvi i kiseonika do mozga. Ovo je
bolji i najsigurniji način davljenja. Osoba koja izvodi davljenje, mora imati smešten
podlakat oko vrata protivnika (s laktom isturenim napred) tako da stisne vrat sa strane
i na taj način izbegne pritisak na dušnik.
Pritisak na dušnik (traheju) izaziva zaustavljanje ili smanjenje
dotoka vazduha u pluća. Ovaj način, iako ponekad efikasan,
može biti potencijalno opasan i mora da se izvodi pažljivo. Pri-
tisak na dušnik (traheju) može uspešno da se izvede preklopom
uniforme (džudogija, kaputa, sakoa, jakne, trenerke i sl.)36 preko
dušnika i tako smanji dotok vazduha u pluća. Tvrda i koščata
podlaktica ili palica mogu uzrokovati teže povrede protivnika,
pa ih treba izbegavati.
Pritisak na grudi i pluća sprečava protivnika da udahne (često se koristi kod teh-
nika čvrstog držanja). Napadač čvrstim stiskom rukama i naslanjanjem na vita rebra
napadnutog, vrši pritisak na mišić dijafragmu koja aktivno pomaže kod udisaja tako
da se sprečava dovođenje potrebne količine kiseonika za oksireduktivne procese u
organizmu. Napadnuti svojom aktivnošću, koja je obično bez efekta, dodatno sma-
njuje već ionako osiromašene rezerve kiseonika u krvi i mišićima, tako da na taj način
dolazi do umanjenja energije neophodne za aktivnost koja bi ga, eventualno, izvela iz
podređenog položaja.
Pritisak na grudi i pluća je potpuno bezbedan način. Treba insistirati na njegovom
maksimalnom ovladavanju pa tek potom i na konkretnoj primeni. Ako ste ikada imali
teškog protivnika da vas svojom težinom pritiska na grudni koš, razumećete koliko je
ova tehnika efikasna u nastojanju da se smanji sposobnost udaha.
Pritisak na grudi i pluća se razlikuje po različitim terminima i može se nazvati
davljenje, gušenje, lomljenje ili čak uklješten vrat. Međutim, obično se grupišu zajedno
kao klasa rvačkih tehnika nazvanih davljenja ili Shime-Waza.
Prvi način davljenja, pritisak na karotidne arterije, veoma je naglašen u borilačkim
sportovima i najčešće se uči na treninzima klubova širom sveta. Ovaj način davljenja je
poželjan jer zahteva najmanje snage, deluje brže od drugih načina davljenja. Univerzalno
je efikasan u primeni protiv svakog protivnika i najčešće se uklapa u princip efikasnosti
u Judo sportu: ,,Maksimalan efekat sa minimalnim utroškom energije”. Davljenje od
pozadi (što znači samo upotreba ruku - u Judo-u poznata pod imenom Hadaka-Jime).
Kada se primenjuje, podlaktice su stisnute zajedno (ručni zglob desne ruke takođe je

36 Na primer, opšti opis tehnika davljenja u Kodokan Judo-u je ,,primenjujete svoje šake, ruke ili noge
na protivnikovoj kragni ili preklopu uniforme da biste izvršili pritisak na njegov vrat ili grlo”. Ovaj
priručnik Judo-a ne ukazuje na mesto gde treba na vratu primeniti pritisak ili na najvažniji cilj
davljenja, a to je pokoriti nasilne protivnike privremenim gubitkom svesti.

Samoodbrana
144 ....................
savijen ka unutrašnjosti) da bi pritiskale strane vrata, i da bi se tako smanjio protok
krvi kroz karotidne arterije. Ako se izvede kako treba, dušnik napadnutog ne trpi
nikakva oštećenja. Ovaj način se takođe često uči na treninzima Kung-Fua, Karatea,
samoodbrane, pošto se ubraja u korisne i dosta efikasne tehnike u stojećem stavu. Kao
kuriozitet napomenimo da je u drevnom Japanu, tehnika pritiska na karotidne arterije,
korišćena kao tehnika za izvršenje sudske smrtne kazne.

Napadač, kako se iz ilustracija može zaključiti, kada započne sa davljenjem, može

radi efikasnosti da se povuče unazad i naniže. Ako ove pokrete izvede kako treba,
osoba će biti onesposobljena u roku od nekoliko sekundi.
Medicinski testovi su potvrdili da je pritisak koji je potreban da zatvori arterije, šest
puta manji od pritiska koji je potreban da zaustavi dotok vazduha u pluća37. Direktno
zaustavljanje dotoka krvi do mozga takođe dovodi do gubljenja svesti oko šest puta brže
od indirektnog smanjenja dotoka kiseonika u mozak zaustavljanjem disanja i dotoka
vazduha u pluća. Preterani pritisak direktno na grkljan (krikoidna hrskavica) isto tako
može da bude opasan jer primenjeni pritisak u nekim ekstremnim slučajevima može
da uništi građu grkljana i trajno prekine dotok vazduha.
Još jedno efektno i efikasno davljenje od pozadi (Kataha-Jime) koristi preklop
uniforme (gornji deo odela) da se ustanovi pritisak na karotidne arterije (minima-
lan pritisak se takođe primenjuje na dušnik). Protivnikova leva ruka je (postavljena
na njegova leđa) i njome se upravlja kao delom ove tehnike. Karotidna davljenja su
37 U članku, ,,Smrti navodno uzrokovane upotrebom ,davljenjem’ (Shime-Waza)”, koju je napisao E.
Karl Koivai (2003), autor je ispitivao trinaest smrtnih slučajeva uzrokovanih ,,davljenjem” (od strane
sudskih izvršitelja i jedno od strane studenta koji je učio Vo i Vat, vijetnamsku verziju Judo-a). On
beleži da žrtve nisu želele da sarađuju i da su često bile pod uticajem droga i zbog toga ih je bilo teško
obuzdati (često je upotrebljavan neki čvrst predmet kao što je policijska palica). Zaključuje da: ,,...
sve što je pronađeno ukazuje da je bila upotrebljavana ogromna sila na vratove osumnjičenih” dok
policijski priručnici naglašavaju da kontrolno držanje treba koristiti samo kada je ,,neophodno da
zaustavi otpor osumnjičenog, a ne da obavezno dovede do nesvesti.” Autor takođe zaključuje: ,,U
Judo sportu, vežbači uče da ,dave’ kako je propisano, a i bili su ,davljeni’ i imaju sposobnost da shvate
efekte pre nego što usledi stanje bez svesti. Zvaničnici, sudije i treneri mogu da prepoznaju kada
je takmičar ,udavljen’ (kada postaje nesvestan, odnosno, kada je izgubio sposobnost inteligentne
odbrane). Ako policija treba da koristi davljenje kao poslednje sredstvo za pokoravanje nasilnih
osumnjičenih, trebali bi da budu dobro istrenirani i nadgledani od strane potvrđenih Judo instruk-
tora.”

Davljenja (Shime waza) 145

....................
 bezbednija i podrazumevaju manje
bola od drugih metoda davljenja što
ih istovremeno čini lakšim za vežbu i za
postizanje dovoljno veštine kako bi bili
sigurni pri njihovoj upotrebi. Vežbanje
karotidnih davljenja čini ih efektnijim i
kompatibilnijim sa još jednim Judo principom ,,Zajedničko dobro i korist”. Vešto izvedena
tehnika karotidnog davljenja daje Judo učeniku sposobnost da stvara nesvesno stanje ili
pokoravanje sa malo bola ili prethodnog upozorenja osobi na kojoj se plasira tehnika.
Nekoliko saveta:
•• Protivnika treba dovesti u položaj u kojem će najteže napraviti otpor, ali u
kojem se mogu kontrolisati sve njegove akcije. Protivnik mora biti nestabilan i
pod kontrolom što je više moguće. To veoma često podrazumeva istezanje tela
protivnika unazad.
•• Uvežbavati postavljanje šake da bi se postiglo tačno držanje. Onog momenta kada
se plasira tehnika davljenja, treba se postarati da davljenje deluje za vrlo kratko
vreme, i jednom kada se započne pritisak treba se suzdržavati od povremenog
popuštanja kako bi podesili svoj položaj. Tehnika će imati mnogo veći efekat
ako je odluka čvrsta da se ne pusti protivnik, odnosno, da se davljenje nastavi
do kraja bez odustajanja. Konstantnost pritiska je važnija nego ekstremna sila
prilikom primene tehnike davljenja. Preterano oslanjanje na snagu ukazivalo
bi na neki nedostatak u tehnici davljenja, pošto je vrlo malo pritiska potrebno
da se zatvori arterija i osoba padne u nesvest.
Mnogo toga bi se moglo još napisati o ključnim momentima i detaljima vezanim za
tehnike davljenja. Učenici Judo-a širom sveta modifikovali su i usavršavali ove tehnike
ceo jedan vek, testirali ih na takmičenjima, teškim i ozbiljnim kao što su Olimpijske
igre, Svetska prvenstva, kontinentalna prvenstva i sl. Razvili su mnogo varijacija u
detaljima: kako najbolje koristiti noge, kukove, grudi, glavu, ruke i šake da bi se uvećao
efekat davljenja. U nekim davljenjima šake i ruke mogu da koriste okovratnik uniforme
kao da je tanka žica za obavijanje oko vrata; u drugim varijacijama, mogli su savijati
ili snažno rotirati vrat, a opet u ostalim, mogli su da ga vuku ili guraju da bi primenili
pritisak direktno na karotidni trougao ili traheju. Čak jedno isto, osnovno davljenje
može efektno da se primeni na mnogo načina u zavisnosti od položaja, relativne
veličine i pokreta protivnika kao i od treninga, snage i onoga što pojedinac odabere.
Bilo koje davljenje da se primeni, ipak, uvek se mora imati na umu bezbednost
protivnika. Ne postoji zamena za dobru tehniku. Stoga je uslov da se neka tehnika
davljenja efektno i bezbedno uvežba i nauči, rad i vežbanje sa kvalifikovanim Judo
instruktorom.
Još jedno efektno i često učeno stojeće davljenje u Aikido-u, Ju-Jitsu i Karate-u,
Kung-Fu-u i mnogim drugim veštinama je odbrana protiv direktnog udarca kao što je
na slici prikazano. Onaj koji se brani skreće direktan udarac ka unutrašnjoj strani (ili

Samoodbrana
146 ....................
ga izbegava ka spoljašnjoj strani)
jednom šakom, dok drugu ruku
stavlja ispod udarca (preko tela
napadača), kao da hoće da uhva-
ti napadačevo uho (suprotno od
ruke koja udara), zglob ruke mu
završava na protivnikovom rame-
nu. Ruka koja odstupa ide ispod napadačeve glave, dve šake stežu i vuku napadača
(stezanje i položaj lakta razlikuju se u zavisnosti od veštine). Ruka koja udara i rame i
strana vrata se pritisnu zajedno i stvaraju davljenje koje se često završava obaranjem
protivnika (prevođenje u parter).
Kratak potsetnik osnovnih tehnika davljenja po Kodokanu:
•• Nami-Juji-Jime ili normalno unakrsno obuhvatanje sa prednje strane sa ukršte-
nim rukama i hvatanjem okovratnika sa palcem unutra.
•• Gyaku-Juji-Jime ili obrnuto unakrsno obuhvatanje sa prednje strane sa prstima
unutra.
•• Kata-Juji-Jime ili polu-unakrsno obuhvatanje sa prstima jedne šake unutra i
palcem druge šake unutra.
•• Hadaka-Jime ili golo obuhvatanje koje se primenjuje otpozadi sa podlakticom
preko grla.
•• Mae-Hadaka-Jime ili prednje golo obuhvatanje (ponekad nazivano giljotina).
•• Okuri-Eri-Jime ili klizeće obuhvatanje okovratnika koje se primenjuje otpozadi
sa jednom šakom koja dolazi do oko vrata i hvata okovratnik, a druga šaka dolazi
do ispod ruke i suprotnog okovratnika.
•• Kataha-Jime ili jednokrilno obuhvatanje otpozadi sa jednom šakom oko vrata
do okovratnika ali sa drugom šakom ispod ruke i iza vrata.
•• Katata-Jime ili davljenje jednom šakom s prednje strane preko grla do kragne.
•• Ryote-Jime ili davljenje sa dve šake s prednje strane hvatanjem okovratnika sa
palčevima unutra i okretanjem pesnica u bočne strane vrata.
•• Sode-Guruma-Jime ili rukav točak davljenje s prednje strane preko pozadine
vrata jednom šakom, a drugom preko prednjeg dela vrata i hvatanjem sopstve-
nim rukama.
•• Tsukkomi-Jime ili davljenje guranjem s prednje strane hvatanjem preklopa
uniforme i guranjem pesnice direktno u stranu vrata.
•• Sankaku-Jime ili trougao davljenje s prednje strane korišćenjem nogu u poziciji
broja četiri oko vrata i ruke.
•• Jigoku-Jime (pakleno davljenje) otpozadi sa jednom nogom i jednom šakom
preko grla dok druga noga i šaka kontrolišu ruke protivnika.

Davljenja (Shime waza) 147

....................
 Tehnika oživljavanja

Dobro i do kraja sprovedeno Judo davljenje, jasno ostaje urezano u svesti količinom
pritiska i bola, dok se ruka protivnika ili sopstvena uniforma zatežu oko vrata onog
koji je napadnut. Ako se izvede kako treba, ovo je sasvim bezbedna tehnika iako je jako
teško pružati otpor. Eventualan otpor, čak može da poveća efikasnost zahvata, odnosno,
da poveća bol. Oni koji su uporni i ne predaju se, vrlo brzo mogu da ostanu bez svesti.
Napadač, odnosno osoba koja je primenila davljenje, mora znati da prepozna znake
nesvesti. Takođe, treba da ima na umu šta u takvim situacijama treba uraditi, da bi se
ukazala pomoć protivniku, ako ostane bez svesti.
Ako osoba na kojoj se primenjuje tehnika davljenja padne u nesvest, zahvat se
odmah prekida, a osoba postavlja u ravan položaj tako da krv krene prirodno nazad
ka mozgu. Polaganjem onesvešćenog na njegov levi bok i stavljanjem njegove glave
na svoju šaku (koma položaj) sprečava se udisanje eventualno povraćanog sadržaja
i olakšava disanje. Onesvešćenog treba detaljno pregledati kako bi bili sigurni da je
put za vazduh otvoren, i da žrtva diše. Protivniku se svest vraća spontano i ostaje ne-
povređen. Ako mu se svest ne vrati u roku od 20 ili 30 sekundi i ne odgovara na vaše
napore oživljavanja, mora se hitno pružiti medicinska pomoć.
Glasnim vikanjem ili fizičkim stimulansima kao što je lupkanje po obrazu, najče-
šće može da počne pokušaj buđenje onesvešćenog. Takođe je važno proveriti disanje
stavljanjem lica blizu usta onesvešćenog i posmatranjem grudi da li se u intervalima
podižu i spuštaju. Ukoliko se lagan papir pomera u blizini nozdrva – to može poslužiti
kao siguran indikator izdaha. Ako je izostalo prirodno disanje, tada treba držati otvo-
renim put za vazduh i započeti veštačko disanje. Ako je izostao srčani rad potrebno
je započeti spoljašnju masažu srca pa i kombinovati, ukoliko je potrebno, pomenute
aktivnosti za oživljavanje.
Instruktori bilo kojih borilačkih veština, koji obučavaju polaznike tehnikama dav-
ljenja, moraju da imaju CPR obuku (cardiopulmonary resuscitation - srčano-plućno
oživljavanje) i potvrdu o umešnosti upotrebe u hitnim slučajevima. I bez davljenja Judo
i druge borilačke veštine su fizički jako naporne aktivnosti koje nose brojne rizike na
koje instruktor mora biti spreman.
Postoji mnogo starih metoda tradicionalne reanimacije koje isto tako mogu po-
moći onesvešćenom da se oporavi. Ako je ishod reanimacije manji od poželjnog, ove
intervencije se ne mogu odbraniti na sudovima mnogih zemalja. Stoga su tradicionalne
reanimacije uglavnom zamenjene CPR-om koji se zasniva na modernijem medicin-
skom znanju. Među sportskim trenerima i medicinskim profesionalcima u SAD, CPR
je opšte priznat kao adekvatan odgovor na hitan medicinski slučaj.
Ipak, tradicionalni oblici oživljavanja smatraju se poboljšanim tehnikama Judo-a
(Kappo tehnika oživljavanja). Instruktori mogu da ih izučavaju kako bi dopunili svoju
obuku i primenjivali tradicionalne tehnike oživljavanja u specifičnim okolnostima.
Tradicionalne tehnike oživljavanja uključuju:

Samoodbrana
148 ....................
 •• Direktnu masažu karotidnog trougla na vratu da bi se otvorila zatvorena arterija
ili ručno stimulisanje karotidnog sinusa.
•• Načine pomoći unesrećenom u buđenju i fokusiranje pažnje šamaranjem žrtve,
udaranjem u tabane ili vikanjem.

Tehnike davljenja prilikom samoodbrane - pravila bezbednosti

Kao i kod drugih borilačkih veština i najagresivnijih takmičarskih sportova tako i

samoodbrana uključuje rizik od ozbiljnih povreda. Međutim, od svih tipova tehnika
koje se vežbaju u samoodbrani, tehnike davljenja su se pokazale među najbezbednijim
sa relativno malim brojem povreda.
Tehnike davljenja mora da poučava i nadgleda kvalifikovan instruktor. Pošto obuka
samoodbrane, više od bilo koje druge borilačke veštine, uključuje niz dobro razrađe-
nih tehnika davljenja. One se vežbaju u stvarnim životnim situacijama. Instruktori
obično imaju veliko iskustvo u pravilnoj primeni davljenja. Tako je Judo poznat po
,,Judo davljenju”, ali i mnoge druge borilačke veštine sada poučavaju tehnike davljenje
bez iskustva koje ima većina Judo eksperata. Davljenja su potencijalno smrtonosna i
treba ih ozbiljno shvatiti. Međutim, onako kako se davljenja uče u Judo-u, ona su samo
privremeno onesposobljavajuća tehnika, kratkog trajanja, i njihovo pravilno izvođenje
trebalo bi da bude prilično bezopasno. Judo tehnike davljenja koriste se na časovima
Judo-a i na stotinama Judo turnira širom sveta, više od sto godina, nema ni jednog
prijavljenog smrtnog ishoda. Samo zbog odgovarajućeg naglaska na bezbednosti i zbog
stalnog nadgledanja, ovaj rekord Judo tehnike davljenja može se i održati.
Posebnu pažnju treba obratiti kada tehnike davljenja uče deca čija je razvojna psi-
hologija prirodno drugačija od psihologije i razvojnog stadijuma odraslih. Na većini
Judo turnira širom sveta zahvati davljenja nisu dozvoljeni takmičarima mlađim od 13
godina. Deca koja se bliže ovom uzrastu mogu se pripremati učenjem osnovnih tehnika
davljenja sa izbegavanjima i odbranama, uvek pod strogim nadzorom instruktora.
Za početnike svih uzrasta naglasak bi trebao da bude na prepoznavanju efekta
davljenja i na ličnoj zaštiti. U svakom slučaju uvek treba izbegavati ekstremni pritisak
i uzrokovanje nesvesnog stanja kod protivnika. Kada smo u poziciji davljenog nikako
ne treba precenjivati svoje sposobnosti u trpljenju već predajom ozvaničiti uspešan
zahvat protivnika.
Davljenja je moguće vežbati kako u stojećem stavu tako i u parteru, mada su dav-
ljenja u parteru mnogo bezbednija. Kada se davljenje primenjuje u stojećem stavu sa
namerom dobijanja punog efekta, moralo bi da se zna da žrtva neće moći da ostane u
stojećem položaju. Opuštanjem tela, žrtva svojom težinom povećava pritisak na svoj
vrat. Na turnirima i treninzima osoba koja je ,,udavljena” mora odmah biti prevede-
na u parter zbog bolje kontrole. Takođe, neophodno je sprečiti pad koji bi mogao da
uzrokuje dodatne povrede kada je protivnik bez svesti.

Davljenja (Shime waza) 149

....................
 Bitan segment svake obuke tehnike davljenja je - znati kada odustati, jer se na taj
način izbegavaju nepotrebni periodi bez svesti. Uz to, vežbači ne bi trebali da odustaju
od prilike da izbegnu davljenje ili prilike da blagovremeno predaju borbu, jer dalji
otpor dovodi do nesvesti. Onog momenta kada sebi dozvolite da budete udavljeni do
nesvesti, vaš život je doslovno u protivnikovim rukama. Vežbanje bilo koje borilačke
veštine zahteva da učenik savlada načine kojima bi mogao da izbegne ovo stanje krajnje
bespomoćnosti. Pošto je pri davljenju nemoguće govoriti, univerzalni znak predaje je
lako pljeskanje po protivnikovim rukama kojima vrši davljenje.
Vrlo važno pravilo bezbednosti kada primenjujete neku tehniku davljenja je da
popustite pritisak odmah kada se protivnik preda. Pri primeni neke od tehnika dav-
ljenja treba biti dovoljno osetljiv, sa dovoljnom kontrolom nad protivnikom, kako bi
prepoznali kada on gubi svest, tako da se odmah popustiti pritisak. Gubitak svesti se
lako može prepoznati iznenadnim nedostatkom otpora i mlitavim telom protivnika,
bojom lica i očima protivnika koje se zatvaraju. Ponekad, kada davljenje traje suviše
dugo mogu da se pojave grčenja, ali efekti davljenja se generalno mogu prepoznati
ranije, uz trening i stručno nadgledanje.

Preporuke za razmišljanje:
•• Imaj na umu princip efikasnosti u Judo sportu: ,,Maksimalan efekat sa minimal-
nim utroškom energije”.
•• Ne postoji zamena za dobru tehniku. Stoga je uslov da se neka tehnika davlje-
nja efektno i bezbedno uvežba i nauči, rad i vežbanje sa kvalifikovanim Judo
instruktorom.
•• U tradiciji borilačkih veština bitno se mora jasno razlikovati od nebitnog. Svaki
deo tela sadrži u svakom trenutku i bitno i nebitno. I čitavo telo takođe ima
ovu osobinu, ali ga posmatramo kao jednu celinu. Svi delovi tela moraju biti
povezani, ne smemo dozvoliti da se ni najmanje odvoje... U takvim situacijama
čitavo telo je tako lagano da može i pero da oseti, a gipko da muva ne može da
sleti na njega, a da ono ne zatreperi ... (Tajne majstora borilačkih veština)
•• Čovek koji poznaje svoju snagu, ne propada. (Narodna poslovica)

Samoodbrana
150 ....................
 XI
POLUGA U
SAMOODBRANI
     

Poluga u samoodbrani zauzima najvažnije i najzanimljivije mesto za vežbanje.

Najvažnije, jer se polugom vrlo efektno završava sukob predajom protivnika. Najza-
nimljivije, jer na obuci odbrambenih veština polaznici sa velikim zanimanjem prate
ovaj deo obuke koji sadrži elemente i tehnike postavljanja poluga.
Polugu je moguće postaviti na bilo koji deo tela i time izazvati dovoljnu količinu
bola u tom delu tela protivnika. Na taj način se protivnik primorava na predaju.
Najčešća mesta za postavljanje poluge su zlob lakta, kolena, stopala i vrat. Poluga na
kičmi je izuzetno opasna poluga koja telu napadača može da nanese nepopravljivu
štetu ili da bude uzrok smrti. U sportskim borilačkim nadmetanjima poluge na kičmi
su zabranjene pravilima i donose automatsku diskvalifikaciju takmičaru koji je pri-
meni. Pitanje je svesti i morala, odnosno mogućnosti, pojedinca da sagleda posledice
postavljanja poluga na kičmi.
Ljudsko telo je čvrst sistem koji čine kosti, mišići i zglobovi. Duge i kratke kosti
predstavljaju komponentu (krak) mehaničke poluge, zglobovi tačku oslonca za poluge,
a mišići silu koja deluje na jednom od krajeva kraka poluge. Mišići predstavljaju, aktivni
deo lokomotornog aparata, dok su kosti i zglobovi njegov pasivan deo.
Na telo čoveka uz silu gravitacije (kao spoljašnja sila) deluju i unutrašnje sile tela.
Sila gravitacije je sila zemljine teže i ona je konstantne jačine. Unutrašnje sile su pro-
menjive veličine i javljuju se kao posledica delovanja mišića. Direktno se prenose na
koštano-zglobni sistem.

Poluga u samoodbrani 151

....................
 Zglob predstavlja skup dve ili više kosti koje su međusobno spojene. Sastoji se od
jednog kraja glavne kosti čiji se ispupčen kraj (glava gosti) spaja sa drugom kosti čiji
je kraj udubljen (čašica). Svaki zglob je zaštićen okolnim mišićnim tkivom i zglobnom
kapsulom (čaura zgloba). Zglob kolena je dodatno sa prednje strane zaštićen koštanom
tvorevinom (patela) koja se razvila u tetivi velikog prednjeg mišića natkolena. Koleni
zglob, na spojnom mestu natkolenice i potkolenice ima hrskavičastu tvorevinu koja
olakšava pokret (meniskus).
Zglobovi se dele na pokretne, polupokretne i nepokretne zglobove. U pokretnom zglobu
između distalnih okrajaka dveju susednih kostiju nalazi se zglobna šupljina. Ispunjena je
sluzavom viskoznom tečnošću (sinovijalna tečnost) koja podmazuje zglobne površine.
Na taj način se smanjuje trenje među kostima. Zglob je omotan zglobnom čaurom koja
obuhvata, pored distalnih okrajaka kostiju i deo zglobnih veza (ligamenti) koje učestvuju
u čvrstini zgloba. Pored ligamenata i čaure, zglobnu čvrstinu obezbeđuju i mišići koji
ga spolja obuhvataju. Stabilnost zgloba i njegova pokretljivost su u obrnutoj srazmeri.
Kod polupokretnih zglobova kosti su spojene međukoštanim vezama ili hrskavičavim
koturom. Ovako su, na primer, spojeni susedni kičmeni pršljenovi.
Nepomični zglobovi nisu od značaja za realizaciju lokomotornih funkcija i njihove
karakteristike nisu u funkciji samoodbrane. Tu spadaju zglobovi glave čiji su spojevi
u vidu šavova ili sutura.
Pojedini delovi tela čoveka ne mogu uvek da vrše kretanja u svim pravcima. U tom
smislu postoje ograničenja, koja su, pre svega uslovljena, strukturom distalnih okrajaka
zgloba. Pošto čašica i glava zgloba imaju podudarne površine, od njihove forme zavisi
karakter i stepen ograničenja pokretljivosti zgloba. Zato se pokretni zglobovi dele na
jednoosne, dvoosne i višeosne zglobove.
Jednoosni zglobovi su:
•• zglob lakta,
•• zglob kolena i
•• zglobovi prstiju.
Kod njih su mogući pokreti (rotacija) oko jedne ose.
Klizne površine dvoosnih zglobova imaju najčešće elipsoidan ili sedlast oblik. Primer
dvoosnog zgloba je:
•• skočni zglob (zglob stopala) i
•• zglob između prve metakarpalne kosti i karpusa (korena šake).
Višeosni zglobovi (kuglasti zglobovi) imaju najveću slobodu kretanja. Njihovi
okrajci imaju sferičan oblik, a kretanje može da se vrši oko svih osa koje prolaze kroz
centar zgloba.
Primer višeosnog zgloba je:
•• zglob ramena i
•• zglob kuka.

Samoodbrana
152 ....................
 Skeletni mišići tela čoveka se sastoje od više hiljada paralelnih i na razne načine
grupisanih mišićnih vlakana. Kada je mišićno vlakno opušteno (nije opterećeno spolj-
nim teretom), nalazi se u određenom napetom stanju. To stanje se naziva tonus. Kod
vretenastih mišića ova vlakna su prikupljena u snop koji se na oba kraja sužava i prelazi
u tetive. Tetive srastaju za kost i tako za nju pripajaju mišić. Najveći broj mišića prelazi
u jednu zajedničku tetivu mada neki mišići imaju dve ili više tetiva. Takvi mišići se
nazivaju dvoglavi (bicepsi), troglavi (tricepsi) i slično.
Poluga je svako čvrsto telo koje može da se okreće oko ose kroz određenu tačku
oslonca (oslonac poluge) i koja služi da promeni silu dejstva u odnosu na stepen svog
pomeranja. Postoje proste i složene poluge. Prosta poluga je poluga sa jednom tačkom
oslonca, dok složene poluge imaju više tačaka oslonca.
Pod sistemom poluga podrazumeva se sistem od više (zglobovima) povezanih prostih
poluga na čijim delovima deluju sile. Najjednostavniji i za lokomotorni sistem najvaž-
niji primer sačinjava par poluga, odnosno dve poluge povezane jednoosnim zglobom.
U taj sistem su, na primer, povezane natkolenica i potkolenica jednoosnim zglobom
kolena, leđa pretklonjena u karličnom delu, nadlakt i podlakt vezani zglobom lakta,
prsti (koji čine sisteme od 2 ili 3 poluge).
Kontrakcijom mišića zadnje lože buta, čiji se pripoji nalaze na sedalnom ispupčenju
(zadnjoj strani gornjeg okrajka potkolenice), istovremeno se vrši opružanje u zglobu
kuka i pregibanje u zglobu kolena. Zato kod izvođenja prirodnih pokreta čoveka lo-
komotorni sistem dejstvuje kao sistem poluga.
Sve navedeno u prethodnim rečenicama od izuzetnog je značaja za samoodbranu
i za tehniku formiranja poluge na bilo kom zglobu tela čoveka.

11.1. POLUGA NA RUCI (LAKTU)

Ova tehnika spada u grupu tehnika za imobilizaciju protivnika. Koristi se u borbi

sa naoružanim (pištolj, nož ili palica) ili nenaoružanim protivnikom. Osa okretanja se
nalazi u laktu. Bol se nanosi hiperekstenzijom zgloba lakta. Zbog povećane ekstenzije
bol se prenosi i na mišiće nadlakta (bicepsi). Opasnost primenjenog zahvata poluge
na zglobu lakta je što može doći do pucanja olekranona, luksacije zgloba (iščašenje) ili
kidanja tetiva mišića koji obezbeđuju zglob. Potrebno je mnogo strpljenja i vežbanja
ove vrste odbrambenog zahvata. Preciznost i osećaj koliko je zglob lakta dovoljno
ekstendiran stiče se vremenom uz pomoć iskusnog instruktora i partnera na kome se
zahvat uvežbava.

Poluga u samoodbrani 153

....................
 Prilikom obuke ovih zahvata mlađim polaznicima treba objasniti moguće neželjene
posledice usled hiperekstenzije u zglobu lakta. Treba ih upozoriti, da, ukoliko se na
njima plasira zahvat poluge, izvrše trenutnu predaju dogovorenim pokretom ili reči-
ma. Svako junačenje i ispitivanja granice trpljenja može imati katastrofalne posledice.
Polugu je moguće plasirati i u ležećem položaju. U tom položaju poluga na laktu
prilikom samoodbrane je retkost. Više služi kao sredstvo za imobilizaciju (držanje)
napadača do dolaska policije. Ne primenjuje se prilikom borbe protiv više napadača
zato što onaj ko drži polugom jednog od njih postaje laka meta ostalim napadačima.

Samoodbrana
154 ....................
11.2. POLUGE NA ŠACI

Poluge na šaci se primenuju u borbi na bliskom

rastojanju (klinču) kada je potrebno da se oslobodi
od hvata držanja ili davljenja. Deluje se na sitne kosti
i zglobove ručja i doručja silom koja je dovoljna da se
hvat razbije ili prestane davljenje.

11.3. POLUGA NA VRATU

Ovaj zahvat se koristi u samoodbrani kao tehnika za smirivanje

agresivne osobe i zadržavanje do dolaska policije. U literaturi se još
naziva tehnika imobilizacije. Nestručna i neoprecizna primena poluge
na vratu može da nanese nepopravljivu štetu po zdravlje onom na
kome se primeni. Potrebno je dugogodišnje uvežbavanje uz nadzor
instruktora.
Nekontrolisan pritisak na krikoidnu hrskavicu prednjeg dela vrata može biti smrto-
nosan. Polaznici i mlađi vežbači ovu tehniku ne bi trebalo da imaju u svom programu
vežbanja sve dok se ne završi biološki razvoj njihovog organizma.
Poluga na vratu se izvodi tako što se telo postavi iza tela napadača. Brid podlaktice
jedne ruke treba postaviti na krikoidnu hrskavicu napadača, a nadlanica druge ruke
na suprotno rame. Spajanjem dlanova šaka napadača i povlačenjem prema sebi (u
pravcu grla napadača) vrši se pritisak na taj deo vrata. Prilikom izvođenja ove poluge
neophodno je protivniku dati dovoljno vremena za predaju.
To isto se može primeniti i sa prednje strane protivnika. Podlakat jedne ruke se
stavlja protivniku na vrat ispod potiljka, a druga ruka podlaktom leže na krikoidnu
hrskavicu. Šaka ruke koja je na prednjem delu vrata hvata nadlakticu ruke čiji je pod-
lakat na zadnjem delu vrata. Šaka ruke koja je iza vrata hvata podlakticu (odeću) koja
je ispred i privlačenjem ruku jedne ka drugoj ostvari se pritisak na prednji deo vrata.
Poluga na vratu se može izvesti i nogama (triangl). Ne preporučuje se nedovoljno
uvežbanim osobama jer je kontrola pritiska nogama mnogo teža nego pri pritisku
rukama.

Poluga u samoodbrani 155

....................
 Preporuke za razmišljanje :
•• ,,Oni koji upražnjavaju ratnu veštinu brinu za poze i uzdaju se u fizičku silu.
Po isteku nekog vremena njihovo telo postaje čvrsto kao metal ili kamen, stav
postaje kao planina Taišan: ulazeći u obračun oni skoče uvis kao što se ležeći
zmaj ustremljuje na nebo, i bacaju se dole, kao što munja udara u zemlju.”
(Filosofija borilačkih veština)
•• ,,Samo marljivim vežbanjem postiže se veština... Iznad uspeha nalazi se krajnji
cilj: potpuno ovladavanje protivnikom nezavisno od otkrivanja njegove energije.
Ovde su nužna ogromna vežbanja, motivacija i nastojanja da se učini ono što
je moguće u datoj situaciji.” (Filosofija borilačkih veština)
•• ,,Lako je spoznati pravedan put. Teško je usavršavati se u pravednom putu.”
(Aforizam majstora borilačkih veština)
•• ,,Borac koji pobegne, može se opet boriti” (Kineska poslovica)
•• ,,Samo jedan pogrešan pokret može dovesti do teških posledica.” (Kineska
poslovica)

Samoodbrana
156 ....................
 XII
ODBRANA OD
NAPADA NOŽEM
     

Odbrane od noža

Postoji više tehnika za odbranu u borbi nožem, i to su:

1. Odbrane telom - eskiviranja,
2. Odbrane rukama (nenaoružanom i naoružanom),
3. Odbrane nogama,
4. Odbrane prebacivanjem,
5. Odbrane nožem.
Ove tehnike se po pravilu koriste kombinovano, pri čemu se procentualno, za odbranu
u borbi nožem, najmanje koriste tehnike: odbrane nogama, odbrane prebacivanjem i
odbrane nožem. U odbrani od napada nožem, najviše se koristi tehnika eskiviranja, a
najređe napadnuti i sam za odbranu bira nož.
1. Odbrane telom
Cilj odbrana telom, je da se telo skloni sa linije napada sečenja ili uboda noža na-
padača. Posle toga je lakše preuzeti napad i savladati protivnika zato što se napadač
nalazi u nezaštićenom položaju. Odbrane telom moraju da imaju veću amplitudu
pokreta ukoliko se izvodi sklanjanje od sečenja, a manju amplitudu ukoliko se izvodi
sklanjanje od boda. Odbrane telom kod sklanjanja od sečenja su sporije nego odbrane

Odbrana od napada nožem 157

....................
 koje se sklanjanjem izvode protiv boda. Odbrane telom mogu da se izvode samostalno
ali i kao sastavni deo bloka, udarca ili hvata.
Postoje dva tipa odbrana telom:
1. U mestu (statički) tj. onaj tip odbrane kod koga se telo pomera u prostoru tako
da stopala ostaju na mestu ili uz zanemarljiva pomeranja - bez promene u ra-
stojanju. U ove spadaju razne vrste izmicanja tela naginjanjem napred, nazad,
levo ili desno. Izmicanje nagibom unazad: samo opružanjem prednje noge i
prenošenjem težine na jednu ili obe noge, (nagibom tela nazad, u stranu i na
dole) izlazi se van dometa boda.
2. U pokretu (dinamički) odnosno, onaj tip odbrane kod koga se telo kreće u prostoru
tako da se jedno ili oba stopala kreću slobodno po tlu - sa promenom rastojanja. U
ove odbrane spadaju eskivaže na levu i desnu stranu, prema nazad i napred: ispa-
dima, iskoracima, poluokretima, okretima i skokovima. Zaštita od boda eskivažom
poluokretom ulevo sa hvatanjem podlaktice naoružane ruke napadača. Za eskivaže
u pokretu, majstori borilačkih veština su rekli: „Kao reka kada naiđe na prepreku
nastoji da je mimoiđe, da se skloni, tako i borac nastoji da se skloni od napadača
pomakom u stranu, kako bi njegov udarac, ili on, prošao pored njega, ne uspevajući
u napadu...” (Pinny, 2000). Cilj kojim se izvode sva ova kretanja nije samo ukloniti
telo sa osnovne linije napada protivnika već i presresti ga dok nije razvio svoj na-
pad do kraja, ili održati distancu tako da njegov napad, iako je na liniji pogotka,
ostane prekratak. Eskivaže, ma koliko da se efikasno izvode, najbolje se neutrališu
taktičkim radnjama u napadu. Jedna od njih je napad sa drugom namerom. On
se najčešće izvodi uz pomoć nekoliko koraka ili kratkih skokova. Naime, prvi
skok (standardni skok napred) napadača sa nožem primorava napadnutog da on
odmah i bez oklevanja uradi eskivažu pošto ne zna da li je taj skok varka ili ima
pravu završnicu. U tom smislu napadnuti je prinuđen da potpuno otkrije svoje
odbrambene namere. Za to vreme napadač sa nožem završava svoju lažnu akciju,
odmah produžava napad sa promenom pravca linije napada na stranu u koju se
napadnuti pomerio. Napadnuti mora biti veoma vešt da u ovom trenutku izvede
drugu eskivažu. U akcijama druge namere može se koristiti i polukorak napred,
poluiskorak prednjom nogom napred, taktički skok napred (skok na prednju
nogu koja odmah nakon kontakta sa tlom prebacuje težinu tela na zadnju nogu)
i tako dalje. Karakteristično za sve akcije sa drugom namerom je da one u svakom
trenutku mogu biti završne akcije, ali i produžene tj. kontinuirano se nastavljaju na
neki drugi način. Akcije druge namere su veoma bitne pošto pomoću njih borac
nožem može jako uspešno da ispita reakciju protivnika.
2. Odbrane rukama
Odbrane rukama se najčešće izvode sa nenaoružanom rukom, ali se mogu izvoditi
i podlakticom naoružane ruke (na podlakticu ruke napadača). Kod odbrana rukama
postoji nekoliko tipova radnji:

Samoodbrana
158 ....................
 a. Blokovi
Izvode se na podlakticu naoružane ruke napadača i imaju za cilj da zaustave ili
skrenu pravac napada noža napadača što dalje od tela napadnutog. Izvode se linearnim,
polukružnim ili kružnim pokretima ruku. Svi blokovi treba da sklanjaju napadačevu
podlakticu na spolja (gore, dole, na levo ili desno) braneći tri osnovne zone: glavu,
grudi i stomak. Po završnici se blokovi dele na udarajuće i hvatajuće. Blokovi se izvo-
de najčešće iz presretanja (skraćenje rastojanja), odnosno u trenutku počeka napada
napadača ili iz pokreta koji je održao rastojanje pre trenutka napada.
b. Hvatovi
Hvatovi imaju za cilj prvenstveno da uhvate ruku naoružanu nožem i tako uhva-
ćenu uklone je sa linije napada. Suština hvatova je u veštini hvatanja šakom naoružane
ruke (zgloba, podlaktice ili čak sečiva noža) napadača pre nego što njegov nož stigne
do cilja. Nakon izvedenog hvata radi se nekoliko tipova završnica:
•• Fiksiranje (zadržavanje) - kako bi se upotrebio sopstveni nož.
•• Bacanje - hvatovi se izvode najčešće nakon eskivaže.
Fiksiranja i bacanja se upotrebljavaju:
a) Kada je napadačev napad promašio, ili u pripremi napada (izmah) nožem na-
padača i kao
b) Kontranapad. U borbi noževima se često koriste i hvatanja sečiva noža nenao-
ružanom rukom. Naime, ako se sečivo noža jako stegne šakom i odmah počne
vrhom da usmerava u napadača on će najčešće biti zbunjen i razoružan. Za to
vreme se drugom rukom izvodi napad nožem. Ovu akciju je veoma lako izvesti
(pa se može očekivati i od protivnika) ukoliko se na nenaoružanoj ruci nalazi
rukavica ili obmotan šal, marama ili neki drugi deo odeće. Ukoliko protivnik
pokazuje tendenciju hvatanja sečiva dobro je nož držati tako da oštrica bude
okrenuta na gore. Naime, gotovo svi hvatovi se izvode odozgo, a tada se ana-
tomski najosetljiviji delovi šake nalaze uvek usmereni ka gornjem bridu noža.
Najbolja zaštita od hvatanja sečiva noža nije da se na pokušaj hvatanja reaguje
sklanjanjem ruke unazad (a posebno ne u stranu) već postavljanje svoga vrha
tako da ruka koja ga hoće uhvatiti ide pravo na njega.

Šta ako protivnik uhvati sečivo rukom?

Ako protivnik uhvati nož rukom, greška je prvo pokušati oslobađanje od njegovog
hvata. Logika koja se u ovoj situaciji primenjuje je - „uzrok davi, a ne posledica”. Ispravna
varijanta je, dakle, da se kratkotrajno zaboravi na uhvaćeni nož, a pažnja prebaci na
napadača. Kao prvo, nož se nikako ne ispušta jer njegovim puštanjem ostajemo razo-
ružani. Ne treba ga ispuštati i zato što se time drži zauzetom druga ruka protivnika.
Ukoliko protivnik kreće u zamah svojim nožem držeći naš, a što je tada najčešći slučaj,

Odbrana od napada nožem 159

....................
 umesno je plasirati mu brzi udarac rukom ili nogom u lice ili telo. Nakon ovog udarca
protivnik koji je uhvatio naš nož isti najčešće sam pušta. Ukoliko, pak, napadač držeći
naš nož izvodi odmah bod svojim nožem treba izvesti neku od eskivaža ili blok, a zatim
hvatanje i fiksiranje ruke sa nožem. Nakon toga ključevi pobede su u snazi, okretnosti
i snalažljivosti rvača ili u udarcima nogu.
c) Udarci. Imaju za cilj prvenstveno da traumom zaustave ili skrenu napad. Udarci
mogu biti izvedeni u ruku naoružanu nožem ili na trup protivnika koji napada.
Udarci se mogu izvoditi ne samo nenaoružanom rukom (najčešće) već i nao-
ružanom (lakat) i to kao:
»» pravolinijski - direkt i to pesnicom ili korenom šake,
»» polukružno - kroše - prema unutra, spolja, odozgo, odozdo ili laktom i
»» kružno - iz okreta pesnicom ili laktom.
Udarci se izvode tokom eskiviranja, nakon eskiviranja ili tokom presretanja napada.
Sva tri tipa odbrana:
•• blokovi,
•• udarci i
•• hvatovi
neutrališu se akcijama u kojima se koristi lažno kretanje i obilaženje. Tako na pri-
mer, napadač energično i uverljivo naznačava mesto boda i polazi u napad. Napadnuti
potpuno siguran da će biti pogođen na naznačeno mesto pokušava da se odbrani
blokom, udarcem ili hvatom. Kada je blok izveden, napadač obilazi blok i nanosi
pogodak na suprotnu - otvorenu stranu. Osnovna odlika napada sa lažnim kretanjem
je njegova nepredvidivost za protivnika. On mora odgovoriti na „napad” odbranom
pošto ako ne odgovori - u iščekivanju obilaženja, može biti pogođen odmah i direk-
tno, a ako odgovori biće opet pogođen pošto je odbranom otvorio drugu tačku svoga
tela za indirektni pogodak obilaženjem. Na isti način se fintira i hvat i udarac. Osim
fintiranja, ukoliko se želi taktizirati, veoma je efikasna taktika distancirane borbe to
jest „kljucanje” direktno u ruku kojom protivnik pokušava hvat, blok ili udarac kada
pođe u njihovo izvođenje. Samo jedan pogodak u nenaoružanu šaku gotovo sigurno i
u potpunosti dovodi do ozbiljnog narušavanja celokupne koncepcije borbe protivnika.
3. Odbrane nogama
Protivnik koji u borbi koristi i noge je teži za savladavanje pošto uz akciju rukama
on izvodi i akcije nogama. S druge strane, noga je duža od ruke naoružane nožem i u
tom smislu veoma efikasno može rastojanjem da brani telo. Udarci nogom imaju veliki
domet i veliku snagu pa su samim tim dosta efikasni. Od protivnika koji u borbi koriste
noge treba najčešće očekivati ofanzivnost, to jest da oni prvi napadnu ili da na napad
odgovore kontranapadom. Kao i kod odbrane rukama i pri odbrani nogama postoji
niz akcija koje protivnik može da izvede. Sve možemo podeliti na:

Samoodbrana
160 ....................
 a. Udarce
Udarci imaju za cilj da prenesu impulsno veliku kinetičku enegriju pokreta noge
na ruku napadača sa nožem ili njegovo telo. Cilj udarca je delimično ili potpuno
onesposobljavanje napadača za njegovu dalju akciju. Izvode se prednjom ili pratećom
nogom. Ako se udarac nanosi pratećom nogom onda on ide obično uz osvajanje pro-
stora odnosno napredovanje. Jedan od pokazatelja na osnovu kojih se može videti da
li protivnik sprema udarac prednjom ili pratećom nogom je njegov stav. Ako mu je
stav defanzivan težište je na zadnjoj nozi. Treba očekivati udarac prednjom nogom i
obrnuto ako je ofanzivan. Kad je reč o prednjoj nozi koriste se: prednji udarac, bočni
udarac, gurajući udarac (,,direkt”), polukružni udarac, kružni udarac, kontrakružni,
sekući udarac. Zadnjom nogom se nanose svi navedeni udarci, ali takođe i zadnji bočni
i zadnji kružni udarac. Za udarce se koristi unutrašnji, spoljašnji brid stopala ili samo
stopalo. Svi udarci se mogu izvoditi kao statički iz mesta i kao dinamički iz pokreta
napred, nazad, levo, desno ili iz skoka.
Udarci u mestu su izuzetne jačine zato što je izvodilac koncentrisan na udarac, a
ne na osvajanje ili gubljenje prostora. Udarci uz povlačenje (težište je na pratećoj nozi)
se izvode uz korak, polukorak ili skok nazad ili poluodskok nazad. Služe za ometa-
nje posle koga sledi drugi, jači udarac. Udarci uz napredovanje se rade sa korakom,
polukorakom ili skokom napred, ili sam udarac obezbeđuje napredovanje. Težište je
napred, vrlo su jaki, služe da se protivniku onemogući razvoj akcije. Udarci se najčešće
plasiraju u nož sa strane ili ruku ukoliko napadač dobro drži odstojanje, a nož mu je
postavljen ofanzivno. Ukoliko napadač sa nožem nije pokretljiv ili nož drži defanzivno
treba nakon eskivaže izvoditi udarce u telo (glava, grudi, stomak, noge). Radi neutrali-
sanja udaraca nogom, kao i kod ruke, treba izbeći svaki kontakt protivnikove noge ne
samo sa našom naoružanom rukom ili nožem već i bilo kojim drugim delom tela. Da
bi se izbegao udarac nogom potrebno je dobro držati rastojanje, skloniti se sa pravca
njenog dejstva. Ovo se odnosi ne samo na naoružanu ruku i nož već i na telo. Ruka se
od ovih udaraca štiti obilascima, a telo eskivažama ili naglim skraćenjima rastojanja.
Protivnik koji je plasirao udarac nogom uvek je u njegovim završnim fazama (ukoliko
je promašio) otvoren i pod inercijom završnice svoje akcije. To je ujedno i trenutak
kada se gotovo bezbedno može plasirati bod ili sečenje na suprotnu stranu od one u
kojoj se udarac nogom završava. Ukoliko protivnik izvodi udarac nogom tipa „direkt”
najbolja taktika je držanje rastojanja ili eskiviranje u stranu pri čemu se izvode bočni
bodovi u potkolenicu ili list opružene noge koja udara direktno. Dobra taktika za
zaštitu od bočnih odaraca nogom u ruku sa nožem je sklanjanje ruke ali ispod pravca
kretanja noge uz postavljanje oštrice sečiva na gore tako da udarac nogom neće samo
promašiti već će i za posledicu imati eventualnu posekotinu.
b. Čišćenja
Veoma često borci koji u borbi koriste noge izvode tzv. „čišćenja”. To su akcije koje
imaju za metu noge i to potkolenice i kolena naoružanog protivnika, a sa ciljem da se

Odbrana od napada nožem 161

....................
 napadač sa nožem izbaci iz ravnoteže i obori na tlo. Nakon toga obično sledi razoru-
žavanje, udarac rukom ili upotreba sopstvenog noža. Najčešće se izvodi čišćenje po
prednjoj nozi i to u kombinaciji sa nekom od akcija rukama. Tako se na primer izvodi
ručni blok ili fiksiranje, a posle toga čišćenje. Sva čišćenja se neutrališu vođenjem borbe
na rastojanju uz zadavanje bodova u butinu protivnika koji pokušava čišćenje. Veoma
često se onaj ko čisti naginje glavom ili ramenom one noge koja čisti ka napred. Ove
tačke postaju laka meta za nož.
4. Odbrane prebacivanjem
Neki borci u borbi nožem praktikuju često prebacivanje noža iz leve u desnu ruku i
obratno. Na ovaj način oni se štite od pokušaja udarca nogom ili hvatanja rukom pošto
nož neprestano i neočekivano menja svoje mesto. Tehnika prebacivanja noža iz jedne
ruke u drugu ima pun značaj za okolnost u kojoj je protivnik izveo hvat nad naoru-
žanom rukom i preti razoružavanjem. Tada se izvodi prebacivanje noža iz uhvaćene
ruke u slobodnu ruku kojom se nakon toga može koristiti nož za bod ili sečenje. Ovo
gotovo uvek u potpunosti zbunjuje protivnika.
5. Odbrane nožem
Iako se nož zbog male dužine sečiva ne koristi za blokove ipak postoje izvesni izuzeci
od ovog pravila. Odbrane nožem se u principu izvode u nuždi i samo ako je dužina
njegove oštrice veća od 25 cm. Blokovi se izvode sredinom sečiva i to isključivo protiv
bodova, a ne protiv sečenja jer je trajektorija noža koji seče teško uočljiva i neuhvatljiva
za blok. Za blokove nožem se koriste odbrane levo-desno i gore - dok na dole nikad.
Sečivo se prilikom izvođenja ovih odbrana može držati vrhom gore ili vrhom na dole.
Blokovi nožem se izvode samo ukoliko je rastojanje toliko smanjeno da se ušlo u
kontaktnu borbu pri čemu su nenaoružane ruke međusobno angažovane, a jedan od
aktera izvodi bod nožem. Tada, ako onaj ko je izveo blok nožem ne izvede odmah i neki
udarac ili čišćenje nogom, gotovo je sigurno da će doći do uzajamnog povređivanja.
Druga i najčešća akcija u kojoj se izvodi blok nožem je: na napad bodom nožem se
izvodi blok nožem uz istovremeno skraćenje distance i hvatanje nenaoružanom rukom
podlaktice naoružane ruke napadača. Nakon toga sledi ili upotreba sopstvenog noža
ili udarac i čišćenje nogom. Ukoliko se u borbi nožem naiđe na neveštog protivnika
koji stalno pokušava da koristi blokove nožem i to na nepravilnom rastojanju, treba
izvoditi lažne napade kako bi se nakon njegovog bloka ovaj obišao i izvelo sečenje i
bod u naoružanu šaku.
Neka pravila za odbrane od noža
Prvo pravilo
Kao što se napad nožem izvodi prvenstveno kretanjem nogu, tako se i odbrana od
napada nožem izvodi prvenstveno pokretom nogama. Suština pariranja svakog napada
noža je okretnost i pokretljivost koja obezbeđuje održavanje bezbednog rastojanja.

Samoodbrana
162 ....................
 Drugo pravilo
U odbrani, kada na protivnikov napad izvodimo povlačenje ili eskiviranje, to čini-
mo uvek aktivno, pokušavajući istovremeno da zadamo bod ili sečenje svojim nožem.
Sa svakim korakom nazad ide i pokušaj sečenja ili boda i to najčešće u šaku ili neki
drugi deo tela koji je napadač otvorio ili isturio (veoma često glava zbog nagnutog
ofanzivnog stava).

Preporuke za razmišljanje majstora borilačkih veština:

•• ,,Kada napadate gore, ne smete da zaboravite ni dole; kada udarate levo, mora-
te da pazite desno; ako želite da nešto povučete gore, prvo morate da gurnete
dole...; kada se krećete napred, morate da imate na umu povlačenje. Ovo načelo
primenjuju i napadač i branilac...”
•• ,,Važno je da naš protivnik ne otkrije našu promenu iz punog u prazno i obrnuto,
ali to zavisi od brzine izvođenja promene. Ukoliko protivnik izvrši pritisak na
našu levu stranu, leva strana treba da bude prazna. To isto važi i za desnu stranu.
Kada navali na nas naniže i naviše, učiniće mu se da nema kraja praznini na
koju nailazi ... Važno je da naš protivnik ne otkrije naše pokrete, a da mi možemo
da predvidimo njegove...”
•• Čak i najveći ljudi posrnu. (Narodna poslovica)
•• Čak i onima koji vladaju znanjem, oprez je najbolja zaštita od nepredviđenog.
(Narodna posovica)
•• Čovek koji može pobediti druge - jak je; čovek koji pobedi sebe – svemoćan je.
(Narodna poslovica)

Odbrana od napada nožem 163

....................
 XIII
ODBRANA OD
NAPADA PASA
     

U prirodi čoveka je da oseća izvesnu nelagodnost (ili strah) prema životinjama

bez obzira na njihovu veličinu i potencijalnu opasnost kojom zrače. To znači da je
čovek prevazilaženjem straha od životinja usvojio prvi element samoodbrane od njih.
Strah nestaje upoznavanjem prirode životinje, njihovih navika i potreba. Vrlo su retki
slučajevi da životinja napada čoveka, a da nije uplašena (štiti svoje mlade) ili na bilo
koji drugačiji način ugrožena.
Veliki hendikep je da zbog straha čovek ne može da pomazi neku kucu na ulici koja
bi sve dala da bude nečija, a nije ničija!
Postoji mišljenje da se strah sa čoveka prenosi na psa. Čovek prilikom osećanja straha
luči hormone (feromone) koje pas oseti svojim čulima, pa
i sam počinje da oseća strah. Retko kada pas napada zato
što je agresivan ili pripadnik ,,oštre rase”. U pitanju je samo
procena njegove bezbednosti u prisustvu čoveka, pri čemu
su njegove reakcije primerene proceni. Prvi način koji pas
koristi u vidu odbrane je lavež i pokazivanje zuba, što bi
u prevodu sa psećeg jezika trebalo da znači ,,opasan sam!”
Ljudi su ti koji prvi, najčešće nespretno, reaguju! Mlataraju
rukama (nogama) ili nečim što drže u pravcu psa. Naprotiv,
u tim trenucima treba ostati miran, ovde je staloženost od
velike važnosti. Time kod čoveka prestaje lučenje feromona,
ili se svodi na razumnu meru koja psima nije iritantna.

Odbrana od napada pasa 165

....................
 Kinolozi tvrde da na planeti ne po-
stoji više od 0,5% pasa koji bi čoveka
napali bez ikakavog razloga! Svi ostali
napadi psa na čoveka svode se na sticaj
okolnosti u kojoj se našao pas u prisustvu
čoveka. Pas je taj koji vrši procenu da
li je ,,njegova teritorija” na neki način
ugrožena prisustvom čoveka ili je sam
čovek, svojim ponašanjem (mahanjem ili vikanjem), u tom trenutku, izazvao reakciju
kod psa. Pas koji je više puta na neki način iritiran (udaran) ili isprepadan od strane
čoveka, postaje oprezan i njegova prva reakcija je odbrambenog karaktera. Reakcija
čoveka ne sme da bude bežanje. Ni čopor pasa ne kreće u napad na čoveka ako je čovek
okrenut prema njima!
Članovi Društva ljubitelja životinja (pasa) tvrde da postoji mnogo razloga kada će
pas napasti čoveka. Tvrde, glavni krivac je čovek38, vlasnik psa koji ga je odgajao da
bude agresivan i opasan po okolinu. Navodeći definiciju opasnog psa39, podsećaju na
Pravilnik o opasnim psima40 u kome se kaže da opasan pas može biti bilo koja jedin-
ka te vrste, poreklom od bilo koje pasmine, koja je, ničim izazvana, napala čoveka i
nanela mu telesne povrede ili ga usmrtila, odnosno, koja se uzgaja ili dresira za borbe
pasa. Dopuna ove definicije navodi posebne vrste pasmina koje se, bez obzira da li su
ili nisu napale ljude ili druge životinje, tretiraju kao opasne. To su terijeri (tipa bull)
koji se na američkom kontinentu uzgajaju i dresiraju za borbe sa bikovima (stafordski
terijer, američki stafordski terijer, bull terijer i mini bull terijer). Naročito su opasne
one vrste koje su nastale ukrštanjem prethodno pobrojanih! Znatno češće se od ostalih
pasmina koriste u borbama pasa.
Najveći problem je, što se većina
pasa, koji zaista jesu ili mogu postati
opasni po čoveka, ne nalaze u regi-
stru opasnih pasmina jer se uzgajaju
na crno i prodaju za organizova-
ne borbe. Takve pse, nakon teških
posledica borbe, nesavesni vlasnici
ne želeći da troše novac na njihovo
lečenje i oporavak, puštaju da slo-
bodno lutaju ulicama i tu ispolje
svoju agresivnu prirodu. Čest slučaj
je puštanje (isterivanje iz dvorišta ili
38 https://www.vulkani.rs/cached/www.vulkani.rs/Images/fb93ab61-88c1-46b0-92ab-063d3e34
b885-000001111238.pdf
39 https://ksrs.rs/fci-standardi/
40 Pravilnik o opasnim psima od 13.10.2008. (Član 2.) Ministarstvo poljoprivrede i ruralnog razvoja
Srbije.

Samoodbrana
166 ....................
stana) pasa na ulicu da se sami ,,snalaze” jer vlasnici više nemaju volje i sredstava da
se bave njima. Uzgoj i držanje psa je veoma skup i odgovoran posao!
Analizirajući problem uzgoja i držanja pasa, pre bih zaključio da postoje jedino
opasni ljudi koji manipulišu životima pasa, a ne opasne pasmine. Ovde je veći problem
u neodgovornim i opasnim vlasnicima koji su nabavili životinje sa raznih strana iz
nekontrolisanog i ilegalnog uzgoja i uvoza. Psi su imali nesreću da ,,padnu u šake”
psihički nestabilnim, skriveno ili otvoreno nasilnim osobama koje, po pravilu, psu ne
pružaju ni osnovnu veterinarsku negu. To ukazuje na činjenicu da je problem odnosa
čoveka i psa slojevit i da ima više dimenzija koje treba razmatrati.
U slučaju napada psa na čoveka ili na drugog psa, po proceduri pas mora da se
odvede na posmatranje gde se utvrđuje njegovo stanje, da li je opasan ili ne. Ako je
došlo do teških povreda ili smrtnog ishoda, pas se usmrćuje. Vlasnik takvog psa plaća
kaznu ako pas nije čipovan ili vakcinisan, i to, praktično obuhvata celokupnu proceduru
događanja… Vlasnika psa koji je iz bezbednosnih razlog usmrćen, ništa ne sprečava
da nabavi novog psa iste pasmine. Za ljudske greške kažnjava se pas, a ne čovek koji
je uništio zdravlje i život tog psa.

Postupci prilikom napada psa

Čovek je u odnosu na psa mnogo veći. Pas mora da podigne pogled ako hoće da
vidi čoveka. Veoma je bitan vizuelni kontakt čoveka i psa. Potrebno ga je uspostaviti
bez straha. Blagim savijanjem i laganim pružanjem ruke (dlanom nadole) treba po-
kazati miroljubivost prema njemu. U slučaju napada više pasa, vizuelni kontakt se
uspostavlja sa vođom čopora.
Najgori slučaj je susret sa čoporom divljih pasa. Oni su gladni i love! Ako je ikako
moguće, treba da se izbegne susret sa njima, pre nego što se odluče da krenu u poteru.
Preporučuje se, lagano udaljenje od ovakvog susreta. Potrebno je posedovati biber
sprej koji će se najpre upotrebiti na alfa-mužjaku (vođi čopora). Vođa čopora se može
prepoznati po hladnokrvnim, kontrolisanim i direktnim akcijama prema napadnutom.
Ako se mora sprejem poprskati neki drugi pas, neka to bude ženka od alfa-mužjaka. Od
velike koristi je prepoznati koja vrsta pasa je u pitanju. Ako su psi ovčarskog porekla,
njihovo interesovanje prema napadnutom sastoji se u tome da ga ,,povedu” sa paše,
odnosno, da napadnutog usmere gde oni žele da ide. Neki će psi pokušati da gricnu
čoveka za petu (kao zalutalu ovcu) što nije opasno kao pravi ujed, ali je neprijatan ose-
ćaj. Lagano napuštanje mesta napada umanjiće interes psa (čopora) za čoveka, kome u
ovakvoj situaciji može biti od pomoći oštra komanda ,,Stani!”, ,,Ne!”, ,,Čibe!” i slično.
Drugi psi o kojima treba voditi računa su radni psi (službeni psi). To su rotvajleri,
doge, bokseri i njima slične rase pasa. Ovi psi, ako nisu dresirani (99% lutalica nisu
dresirani) najverovatnije biraju jurnjavu za nekim. Mogućnost da će ovaj pas da ujeda
je mnogo veća nego kod ovčarske rase pasa. Stoga je potrebno udaljavati se od njih

Odbrana od napada pasa 167

....................
 pristojnim tempom (ni brzo ni presporo). Napadnuti ne treba da stvori utisak, da se
preplašio ovih pasa, nego da psi steknu utisak, da je čovek alfa-mužjak. Ove pse ne
treba gledati u oči, jer to za njih predstavlja ogroman teritorijalan izazov. Glavu treba
držati oborenom prema grudima sa ramenima povijenim napred i naviše (,,narogu-
šen” stav). Ostali delovi tela zauzimaju čvrst i odlučan stav. Ovom pozom pas dobija
informaciju da čovek shvata da je na njihovoj teritoriji, ali da ne želi dominaciju na
njoj. Glasom koji treba da bude dubok i čvrst (nikako vrišteći) sledi naredba,,Ne!”,
,,Stani!”, ,,Dobar pas!”, ,,Marš kući!” i slično.
Ako pas uporno nastavi da ide ka čoveku i izaziva ga na borbu, biber sprej može da
reši neprijatnu situaciju. Čovek mora da se trudi da komunikacija sa psom ne sadrži
preteće pokrete prema njemu. Mirnoća i odlučnost je ono na šta će pas povoljno re-
agovati. Takođe je moguće da napadnuti, bez stvarne namere da povredi psa, štapom
ili kamenom pokaže dominaciju u odnosu na njega. Ako situacija nije toliko kritična,
treba izbegnuti direktno gađanje psa. Kamen treba baciti prema njemu, na rastojanje od
metar-dva. Ako čovek poseduje štap, on neka bude uvek između čoveka i psa. Štapom
treba lupiti o dlan, a potom ga držati u visini struka. Psa ne treba udarati bez velike
potrebe. Većina pasa se posle ovih akcija povlači, jer suština je u tome da pas dobije
informaciju kako čovek nije plen, nego grabljivac kao i on.
Ako se desi da pas ipak napadne, na napad ne treba reagovati nogom. Kao plen,
treba mu ponuditi ruku (podlakat) koja je zaštićena jaknom ili trenerkom. Nakon što
pas uhvati ruku napadnuti može da ga povuče na svoje grudi, uz ispovremeno postav-
ljanje podlakta slobodne ruke na leđni deo vrata psa i snažno ga pritisnite. Podlakat
ruke koja je u čeljustima psa se gura od sebe i tako stvara poluga na vratu psa koji to
ne može da izdrži.
Ako napad čopora pasa obori čoveka na tlo, potrebno je da se sklupča u položaj
fetusa. Šake se ukrste i stave preko lica, a ramena podignu do ušiju. Kolena se čvrsto
pritisnu na grudi, a stopala ukrste. Taj položaj je na leđima. Treba ostati miran i tih,
sačekati da prestane napad pasa, da oni izgube interesovanje za napadnutog, ili da
stigne pomoć. Ukoliko pas ujeda, ne treba se otimati jer se na taj način dodatno cepa
zagriženo tkivo. Ako pas grize nekog drugog, takođe napadnutog ne treba ga vući
dalje od psa, jer se dodatno oštećuje tkivo napadnutog. U tom slučaju pronaći štap i
njime psa udarati po zadnjem delu vrata. Ako ima vremena, psu štap gurnuti duboko
u grlo. Tako se umanjuje snaga ujeda. Psa ne treba udarati u glavu, jer su kosti glave
psa izuzetno čvrste. To će psa još više razbesniti. Na glavi psa ciljati nos koji je osetljiv
na udarce. Jedino mesto gde se može udarati veliki pas je zadnja strana njegovog vrata.
Većina pasa trči veoma brzo, čak mnogo brže od čoveka tako da se bežanjem ne
postiže nikakav pozitivan efekat.
Pri susretu sa napuštenim psom (ili čoporom) potrebno je postupiti na sledeći način:
•• obratiti mu se nakom lepom rečenicom (tepati mu) - uspostaviti kontakt očima,
•• sagnuti se blago prema njemu,

Samoodbrana
168 ....................
 •• ispružiti ruku prema njemu (šaka sa dlanom okrenutim nadole),
•• ako je u pitanju čopor, komunikacija se uspostavlja sa vođom ili psom koji prvi
priđe i
•• ne bežati.
U inostranstvu mogu da se nabave posebne pištaljke koje su za čoveka nečujne, ali
za pse proizvode neprijatan i frustrirajući zvuk, pa se smatraju vrlo efikasnom odbra-
nom u slučaju napada psa (u izveštajima o primeni ove pištaljke se najčešće kaže da
je pas ,,ostao zablenut i paralisan”). Elekto-šokeri i taktičke lampe mogu doprineti da
posledice napada od psa budu znatno smanjene.

Preporuke za razmišljanje – u vidu poslovica:

•• ,,Pas je čovekov najbolji prijatelj!”
•• ,,Pas je čovekov najbolji prijatelj! To je mišljenje čoveka a ne psa!”
•• ,,Besnom psu odreži rep do samih ušiju”
•• ,,Bolje biti pas u mirno doba, negoli čovek u doba nemira.”
•• ,,Čak i psima dosadi da slušaju jednu te istu pohvalu.”
•• ,,Dobar čovek ne tuče ženu; dobar pas ne laje na gospodara.”
•• ,,Dobar pas ne napada kokoške; kao što ni dobar čovek ne tuče ženu.”

Odbrana od napada pasa 169

....................
 XIV
NAPAD
     

Šta je to napad? To je, ispostavilo se vrlo važno pitanje. Napad na čoveka i njegove
najbliže je situacija u kojoj jedno ljudsko biće onemogućava drugo u njenim trenut-
nim aktivnostima. Početak napada je gotovo uvek verbalan. Zatim sledi fizički napad
ili kombinovan verbalni i fizički napad. Na primer, ako zastanete u kretanju ulicom
dok idete na posao i neko vas svojim fizičkim prisustvom, nepristojnim gestovima,
zurenjem, ponašanjem, kretnjama i govorom prisiljava da se zaustavite ili promenite
pravac kretanja, bez obzira što nije ni došlo do pakušaja udaranja - to je napad na vas i
one koji su sa vama ako niste sami. Napad može biti zamaskiran pristojnošću: ,,Molim
Vas, oprostite, koliko je sati?” ...itd, i kada se ne nadate, sledi udarac.

Dinamika napada

Napad na ulici ili nekom drugom mestu ima svoju dinamiku i svoj tok odvijanja.
Analizom toka i dinamike lakše se razume sam čin napada na vas i vaše bližnje. Napad
je čin nasilja, nasilje je nešto što većina ljudi ne razume i čega se većina ljudi boji. Nasilje
je bolno, izaziva strah, utiče na psihu čoveka i ostavlja neizbrisive tragove. Vreme je da
tome dođe kraj, a tu jedino pojedinac može sam sebi da pomogne. Razumeti nasilje
znači razumeti i napadača. Motivi napada su različiti. Napadač hoće nečiju imovinu,
a vlasnik je samo prepreka do te imovine, ili napadač samo hoće nečije telo jer mu je
potrebno da se na njemu iživljava. U takvoj situaciji napadnuta osoba može ali i ne
mora da preživi. Ovde se radi o vrlo ozbiljnim stvarima, o napadima u kojima je život
stalno u opasnosti. Razumevanjem težih oblika napada razumeće se i blaži oblik na-
pada kao što su guranje, šamari i verbalno-psihološki napadi. Na blaži oblik napada i
kontranapad će biti blaži. Ali i ti blaži oblici napada mogu biti samo početak i uvod u

Napad 171
....................
 teži oblik napada. Na primer, napadač može žrtvu uhvatiti za ruku, odelo, kosu, pojas
u nameri da je drži dok je udara drugom rukom. Na taj način, žrtva mu je u potpunoj
kontroli, ili može da je drži, dok je drugi udara ili napada nekim oružjem.
Napadači se dele u mnogo kategorija, ali ovde su svrstani u dve:
•• Porodični nasilnici, to su muškarci i žene ili mlađe osobe, koje fizički i psihički
zlostavljaju članove svoje porodice (decu, starije osobe, supružnike, rođake...).
Ova kategorija napadača je brojna.
•• Ulični napadači, to su osobe (bilo poznate ili nepoznate napadnutoj osobi) koje
napadaju na ulici. Za ulicu smatramo sve prostore kojima se ljudi kreću i zau-
stavljaju na putu od jednog do drugog mesta. To podrazumeva put, parkiralište,
trotoar, park, stepenište, hodnik, lift, ulaz u stambeni prostor, radno mesto i
tako dalje... Bez obzira koja kategorija napadača je u pitanju, bitno je znati da
su to sociopatski i psihološki bolesne osobe i da se moraju obuzdati pri samom
pokušaju napada. Takve osobe priznaju jedino zakon sile i tako sa njima treba
postupati. Za napadnutu osobu motivi napada nisu važni. Nema smisla razmi-
šljanje o tome zašto bi nas neko napao, i šta je njegov motiv napada. Za napad
ne postoji ni ljudski ni zakonski osnov. Ako do napada ipak dođe, napadač mora
loše da se provede, da iskusi bol i totalan poraz.
Sam napad se može podeliti na tri glavne vrste:
•• Napad iznenađenja. To je svaki napad na neku osobu, koji započinje potpuno
bez najave ili očekivanja napada. Kod ove vrste napada vreme za odgovor na-
padnutog je bitno smanjeno. Ovde se najčešće radi o fizičkom napadu koji može
da pređe u verbalni ili kombinovani napad.
•• Verbalni napad. Odnosi se na napad rečima i pretećim pokretima koji prate te
reči. Glavno sredstvo napada ovde je glasna vika i izgovaranje pretećih reči. Na
primer, ubiću te, razbiću ti glavu, šta to radiš budalo jedna, polomiću ti kosti,
majmune jedan i ostali oblici verbalnog vređanja, ali bez fizičkog kontakta.
Ovakav napad se prevazilazi ne obaziranjem na izgovorene reči. Napadač se
prati pogledom pazeći na pokrete tela i znake fizičkog napada.
•• Verbalno - fizički napad. Vrlo se jednostavno objašnjava. Napadač žrtvu izlaže
verbalnom napadu kojim sebi podiže hrabrost, a kada je dovoljno skupi, onda
prelazi na fizički napad. Verbalni napad može ostati prisutan i za vreme fizičkog
napada. Većina sukoba na ulici tako počinje. Napadu iznenađenja ne prethodi
verbalni napad. Verbalni napad može predstavljati deo taktike zastrašivanja
napadnutog da se iznenadi i lakše savlada.

Pokazatelji fizičkog napada

Potencijalni napadač, će svoje namere, o tome da želi fizički da napadne drugoga,

otkriti svojim specifičnim govorom tela. To znači da postoje određeni fizički znaci koji

Samoodbrana
172 ....................
odaju nameru napada. Napadač koji pre fizičkog napada napada i verbalno, pokušava
na taj način, da zamaskira ove naznake. Napadnuti znake treba da uoči pogledom, i da
pri tom ne obraća pažnju na samo jedan deo tela napadača. Ukoliko se obraća pažnja
samo na jedan deo tela napadača, na primer ruke, neće se na vreme uočiti napad nogom.
Napadač se mora gledati u celom kontekstu potencijalnog delovanja, uz prepoznavanje
grubih pokazatelja koji uvek prethode napadu. Uglavnom su i napadači često prilično
nepažljivi pa sami odaju svoje namere nesvesnim pokretima. Treba ih samo prepoznati.
Pokazatelji koji prethode napadu:
1. stiskanje šake/šaka u pesnicu,
2. naglo širenje očiju, nozdrva i usta,
3. napadno gledanje u mogući objekat napada i uspostavljanje kontakta očima,
4. često upiranje prstom prema mogućem objektu napada, uz verbalni napad,
5. grčenje mišića lica i stiskanje očiju,
6. naglo udisanje vazduha,
7. nagli neartikulisani krik,
8. bočno postavljanje tela u širi stav (priprema za udarac),
9. trzaj ramenom (jednim ili sa oba),
10. kratak trzaj tela ili mali poskok pre napada,
11. prilazak brzim korakom napred prema mogućem objektu napada.
12. skrivena ruka iza tela, verbalni napad uz približavanje, su znaci da napadač ima
sakriveno oružje iza tela.
Kada se napada, trebalo bi, što više, prikriti znakove koji prethode napadu, kako bi
se ostvarilo potpuno iznenađenje. Sve pokrete je potrebno izvoditi bez ikakve najave
licem ili telom. Napadi mogu biti preduzeti bez oružja ili sa raznim oružjem. Napadač
može da ima sakriveno oružje. Pošto prvo izvede verbalni napad sa ciljem približavanja
na odgovarajuću udaljenost, ostvaruje recimo ubod nožem. Nije toliko važno da li je
napadač naoružan ili ne, jer napadač se uvek smatra naoružanim i tehnike samood-
brane bez oružja su iste kao i protiv naoružanog protivnika. Treba imati na umu da
se retko ispoljava samo jedan od pokazatelja koji prethode fizičkom napadu. Obično
se kombinuju dva-tri ili više pokazatelja, kojim napadač gotovo nesvesno upozorava
moguću metu napada.

14.1. UDARI PRVI DA BI POBEDIO

Vreme je da se malo boravi u jednom vrlo zastrašujućem mestu - u sopstvenom

umu. Zato što je tu prava borba. Vreme je da se popune neke od praznina u glavi koje
oduzimaju svu perspektivu uspešne samoodbrane.

Napad 173
....................
 Istraživanje Boba Pirsa i saradnika je otkrilo nešto izuzetno važno. Konstrukt je
dobio dobio svoje ime - ,,kognitivna disonanca”. Ovo nije ništa drugo nego dobar način
da se kaže, da se stav ljudi o nekom pitanju, ne slaže sa njihovim konkretnim ponaša-
njem, odnosno da se stvarna uverenja ljudi po pitanjima samoodbrane ne poklapaju
sa njihovim radnjama za vreme samoodbrane.
Ovo može da uzrokuje (pokrene) krajnju nelagodnost i neodlučnost - a to su svoj-
stva čija prisutnost nije poželjna tokom borbe. Da bi pobedio, čovek mora imati jasnu
predstavu konačnog ishoda. U svakom momentu, imati tačno znanje o tome šta treba
da uradi, i da to uradi odlučnim postupkom. Ne sme se ispoljiti nikakav emotivni
momenat za vreme suočavanja sa nekim ko ima nameru da opljačka, povredi, ili čak
ubije. U tom smislu, potrebno je menjati neka verovanja koja pod naletom adrenalina
mogu biti ometajući faktor prilikom odbrambenih aktivnosti. Neka od ovih verovanja
nisu ništa drugo nego pojednostavljeni mitovi formirani kroz vaspitavanje još u ranom
detinjstvu, neka dobijamo pod uticajem kulture, tradicije, običaja, religije, a neka su
plod predrasuda ili stereotipa. Greška je što ih se pridržavamo i kao odrasli ljudi.
Potrebno je izbeći licemerje naročito u ,,unutrašnjem dijalogu”. Forsiranje stavova za
rešavanje konfliktnih situacija formiranih u mladosti, uz detinjasto razmišljanje, može
da rezultira smrtonosnim oklevanjem u žaru borbe. Niko, ama baš niko kada uđe u
sukob nema nameru da bude bijen ili ubijen. Niko neće, nakon što pretuče i opljačka
neku osobu, pristupiti ukazivanju prve pomoći povređenom. Naprotiv, potrudiće se
da se što pre udalji i sebi obezbedi pristojan alibi.
Evo četiri najčešća primera, mada ako dobro razmisli, svaki pojedinac će u sebi
pronaći mnogo više.
1. Sindrom ,,pravi čovek” se uvek bori.
Sve više je osoba koje žive da bi se borile. U svojim 18-godišnjim istraživanjima
Bob Pirs41 je sreo mnogo takvih osoba i odgovorno tvrdi da je sa njima nepotrebno
trošenje vremena u cilju deeskalacije sukoba. Ako ste prijatelj sa ovim tipom ljudi,
morate biti spremni na mnoge odlaske u bolnicu i zatvor. Oni upadaju u svoju verziju
rešavanja sukoba po pravilima ,,Divljeg zapada” čak i za najmanju uvredu ili nanetu
sramotu. Pravilo je ,,ko prvi potegne” ima šanse da preživi. Ove osobe, zapravo, veruju
da se ,,pravi čovek” nikada ne povlači, a njihove akcije odgovaraju njihovom uverenju.
Njihove aktivnosti su odraz njihovih uverenja. Kod ovakvih osoba ne postoji unutrašnji
sukob. Sa druge strane, ako se ne pripada ovom tipu ljudi koji su uvek spremni za sukob
i borbu, a ipak se i dalje veruje da se ,,pravi čovek” nikad ne povlači - onda se ulazi u
problem. Razmišljanje o problemu u novonastaloj situaciji uvek mora biti podudarno
sa postupkom za rešavanje te situacije. Na primer, naslov u dnevnoj štampi ,,Brutalno
pretukao zbog dve hiljade dinara”, ili ,,Žestoka tuča zbog parking mesta”, u čoveku ge-
neriše mnoštvo emotivnih rešenja koja bi koristio ukoliko bi se našao u toj situaciji.
Mada tek ličnim ulaskom u, recimo, konflikt zbog parking mesta, možemo formirati
41 Bob Pirs, jedan od vodećih američkih stručnjaka za samoodbranu. Ima razvijenu mrežu klubova
za obučavanje samoodbrane širom Američkog kontinenta.

Samoodbrana
174 ....................
pravi odgovor o tome kakva bi bila naša reakcija u tom sukobu. Naravno, za sukob
oko parking mesta potrebno je biti mnogo nezreo i netolerantan, pa ipak je sukoba
te vrste sve više. To ne znači da se savetuje slepo praćenje prethodnih razmišljanja o
reakcijama na situacije koje se mogu okončati sukobom. Najbolje rešenje je ono koje ne
vodi eskalaciji sukoba bez obzira na ishod. Ovde je ključna iskrena mentalna procena
razlike u fantaziji nasuprot reakciji u realnoj situaciji.
Evo jednog primera koji govori protiv razmišljanja o tome da se ,,pravi čovek” uvek
bori. Recimo, predsednik neke države se vozi u koloni sa svojim pratiocima. Među oku-
pljenim građanima svakako postoji dobar deo ljudi koji se ne slažu sa politikom koju vodi
njihov predsednik. Šalju mu pogrdne reči i pretnje. Da li to znači da predsednik treba
da napusti kolonu u kojoj se nalazi i „obračuna se” sa tim ljudima? Da li treba da se stidi
i reaguje na uvrede i dobacivanja? Niko ne sumnja da je predsednik veliki borac za svoj
narod i da mora na tom putu ostati dosledan bez obzira na mišljenja pojedinaca ili grupe.
2. Nikada ne udari prvi! Ovo je još jedno uverenje, koje nosimo iz detinjstva, jer
ovo je prvo što roditelj ili učitelj pita sukobljene strane posle borbe, ,,Ko je prvi počeo?”
Istraživanja pokazuju42 da ko prvi udari ima veće šanse da pobedi u borbi! Stoga,
spremite iznenađenje, opustite protivnika, i imate odličnu priliku da udarite prvi, a tuču
nastavite držeći je pod kontrolom. To je, uostalom, ono što žele obe sukobljene strane.
Međutim, šta ćemo sa vaspitanjem koje nosimo iz porodice i škole? Majke decu, dok
još idu u predškolsku ustanovu, savetuju da prvi ne udaraju svoje drugare. Taj savet
ima smisla kada su u pitanju sukobi na tom uzrasnom nivou. Problem nastaje kada ta
deca odrastu i nađu se u situaciji da čuvaju svoj ili život nekog od članova porodice.
Kakva je korist od saveta koje su dobili u ranom detinjstvu? Nikakva! Ulaskom u svet
odraslih ,,bivša deca” nemaju više roditeljsku zaštitu i u nametnutim okolnostima oni
moraju da zaštite sebe ili člana porodice. To će uspešno uraditi jedino ako su spremni
da nakon neuspelog smirivanja sukoba žestoko prvi udare napadača.
3. Prava borba češće izgleda drugačije nego što se zamišlja. Odluka da se ne udari u lice
čovek koji nosi naočare (a on u ruci drži nož, bejzbol palicu ili čak pištolj) je sve samo
ne dobra. Nema mesta griži savesti. Reakcija mora biti primerena dobru koje se brani.
U pomenutom slučaju brani se život i tu nema kompromisa. Već pri samoj pomisli da je
kompromis moguć, borba (a često i život) se gube i bez borbe. Ako je u pitanju oružana
pljačka treba postupati hladnokrvno i razumno, a napadaču isporučiti željeno (novac,
sat, mobilni telefon i sl.) uz zapažanje i pamćenje detalja koji službenim licima mogu da
posluže u istrazi. Nema nebitnih detalja. Ono što se nama učini nebitno, policiji može
da bude od ogromnog značaja prilikom otkrivanja počinioca. Trenutak kada je moguće
zadati dobar udarac u lice ili telo napadača je dok predajemo predmet koji nam oduzima.
Napadaču popušta koncentracija, a pažnja se usmerava na ono što otima od napadnutog.
U tom trenutku treba ,,slučajno” ispustiti ono što napadač traži od žrtve, a kada se sagne
da to podigne, udarcem noge u predelu stomaka ili glave treba pokušati da se reši problem.
42 Pirs, B. i Mastro, F. (2007) su izveli zaključak pregledom beležaka službenih lica nakon uličnih borbi
da je sa manje povreda prošao onaj ko je po eskalaciji konflikta prvi udario protivnika!

Napad 175
....................
 Da budemo jasniji. U borbi težite nepravednoj prednosti. Nikada ne treba namer-
no odustati od svega što može dati prednost u borbi, a samim tim i pozitivan ishod u
konfliktnoj situaciji.
U jednom od video-snimaka ulične borbe koju je Fred Mastro istraživao, video je
lice mladića koje je bilo otečeno od grubih udaraca. Stalno je vikao kako nije fer, uz
negodovanje što ga protivnik ujeda i grebe po licu. Ne treba biti toliko naivan. Mora
se pretpostaviti da će vaš protivnik učiniti sve da pobedi i da se ne bori po pravilima
fer-pleja. To jeste ružna pomisao, ali ulične tuče nemaju sudiju i nemaju pisana pravila
kojih se sukobljene strane moraju pridržavati. Ideja da se ostane ,,gospodin” i fer borac
stavlja nas u izuzetno ranjivu poziciju.
4. Borite se sa strahom jer strah je informacija; ne treba ga previše kontrolisati ili eli-
minisati jer on svakako nije neprijatelj. Kanalisanje straha je nešto što se zove ,,hrabrost”.
Poznato je mnogo ,,načina” za oslobađanje od straha. Strah je zdrava emocija koja
štiti napadnutog i izaziva odbrambene reakcije. Strah je reakcija sa ciljem zaštite od
moguće destrukcije. Svojim prisustvom strah upozorava napadnutog na posledice.
Ukoliko je strah izražen u meri da parališe, najbolje je pronaći snagu i način za bežanje
nakon neuspele deeskalacije sukoba. Ideja je da se ,,sasluša” strah pre nego što se odbije
ili pokuša sa eliminisanjem. Takođe, strah treba iskoristiti da bi se povećala koncen-
tracija na dešavanja oko sebe i bolje pamćenje detalja, koji će naknadno biti od koristi.
Treba koristiti naučeno i stečeno znanje (iskustvo). Najbolje iskustvo je ono koje
se stekne u klubu za samoodbranu. Isuviše su bolna iskustva stečena u uličnim bor-
bama. Uz pomoć instruktora se otkrivaju ,,rupe” u ličnoj samoodbrani i analiziraju
načini kako ih eliminisati ili zatvoriti. Jer, tuča traje samo 3-8 sekundi, a to je ujedno
i vreme za pobedu ili poraz. Neodlučnost i oklevanje mogu da označe razliku između
pobednika i gubitnika.

14.2. KAKO PRAVILNO

UDARITI

Jednu od osnovnih tehnika u sa-

moodbrani čine udarci. Razlikuje-
mo tri vrste udaraca, a to su direktni
udarci (direkti), bočni udarci (krošei)
i vertikalni udarci (aperkati). Udarce
razlikuju kretanja i  osnovne ravni
tela  koje oni seku. U osnovnoj tehnici
svaki udarac seče samo jednu ravan.
Osnovne su frontalna, sagitalna i tran-
sverzalna ravan

Samoodbrana
176 ....................
 Direkt (direktan udarac pravo) seče samo frontalnu ravan. Velika greška je ako se
prilikom zadavanja ovog udarca preseče sagitalna ravan.
Kroše (bočni udarac) seče samo sagitalnu ravan, dok je najčešća greška da pri
vraćanju ruke, ruka preseče i frontalnu ravan.
Aperkat (vertikalni udarac naviše) seče samo transverzalnu ravan, ali zbog nepra-
vilnog kretanja seče sagitalnu i frontalnu ravan povlačenjem težišta tela prema nazad.
Svi udarci počinju i završavaju se u jednom od odbrambenih stavova. Izvode se
u sve tri ravni, čeonoj (frontalna), sagitalnoj (bočna) i transverzalnoj (horizontalna).
Dobro zauzet početni stav umnogome odlučuje o efikasnosti zadatih udaraca, a sa-
mim tim i o konačnom ishodu borbe. Prilikom samoodbrane, u borbi koja traje 5-7
sekundi, od velike važnosti je pravilnost svakog udarca, kojih za pomenuto trajanje
borbe ima malo. Verovatno samo jedan ili dva. Istovremeno, treba misliti na to da
se ne primi mnogo snažnih udaraca. Prilikom udaranja, pažnja se obraća na udarnu
površinu ruke (noge) kojom se udara i na površinu udaranog mesta. Razlog tome je
moguća povreda šake, kolena ili stopala prilikom nepravilnog udarca u glavu ili telo
protivnika. Pogrešno je ciljati pesnicom čelo ili teme protivnika pošto su to najtvrđe
kosti glave. Uz to pesnica, zbog visine glave, teško zadržava pravilan položaj u odnosu
na podlakticu, što zbog siline udarca i čvrstine čeone ili temene kosti, može dovesti
do težih povreda sitnih kostiju šake i ručnog zgloba.
Postoji više vrsta udaraca kao što su aperkat (udarac od dole prema gore, najčešće
u bradu protivnika), zatim direkt, poludirekt i kroše.
Direkt je brz udarac nedominantnom rukom
opružanjem ruke prema protivniku. To je jedan
od najvažnijih udaraca, mada ne i najjači. Služi
za brze napade kojim teramo protivnika da se
brani, ali i na kratko zatvaranje očiju što je prili-
ka da se iskoristi druga, jača ruka, i zada mnogo
bolniji udarac u bilo koji deo tela. Direkt se izvodi ,,vodećom rukom” (u gardu ruka
koja je postavljena napred). Blago rotirati telo, saviti kolena, čvrsto stajati sa obe noge
na zemlji, brada spuštena dole, a ruke podignite u visini lica (gard). Odgurnuti blago
zadnju nogu (pristupajuća noga) i izvesti direktan udarac prednjom rukom pravo.
Noga postavljena napred (nastupajuća) pre udarca klizi malo napred.
Kroše može biti prednji i zadnji zavisno kojom rukom se izvodi,
odnosno niski i visoki zavisno od visine cilja koji se pogađa. Veoma
je snažan udarac. Izvodi se kružno savijenim laktom rotacijom tela
(ramena, kuka i pete). Izvodi se tako što se iz pristupajuće noge
vrši rotacija kukova tako da se telesna težina pomera ka prednjem
stopalu. Stisnuta pesnica ide ka cilju spuštajući zglob nadole. Kroše
udarcem (zamah rukom kao da se želi udariti šamar) efikasno se napada glava. Udarac
je dosta širok, dok je problem prilično spor povratak u gard, što napadača ostavlja
otvorenim za udarac.

Napad 177
....................
 Aperkat je udarac pesnicom tako što je šaka okrenuta prema sop-
stvenom licu, a ruka ima zamah odozdo na gore. Preusmeravanjem
svoje težine ka kuku pristupajuće noge, spušta se rame u stranu, sa
rukom u gardu. Dlan je okrenut nagore, a ruka savijena pod uglom
od 90 stepeni. Kuk se rotira ka bočnoj strani nastupajuće noge i
odbacivanjem od zadnjeg stopala izvodi udarac ka gore. Ciljevi su
grudi, pleksus rebra ili brada protivnika.
Udarac laktom je jedan od najjačih udaraca. Protivniku nanosi
veliku štetu u vidu posekotina, nagnječenja ili preloma (vilica,
nosna kost, ključna kost). Razornost udarca laktom leži u tome što
je udarna površina kost pokrivena samo kožom. Pošto je udarna
površina mala snaga udarca se povećava. Koristi se u bliskoj borbi
sa protivnikom koji ima otkrivenu glavu i ciljeve na njoj. Ovim
udarcem efikasni su i odbrana i napad. Ciljevi pogodni za napad
laktom su glava, vrat (grlo), grudna kost, pleksus i predeo na grudnom košu gde se
nalazi srce. Može da se izvodi kružno u visini ramena, od dole prema gore (kao aperkat
s tim da se udari laktom) i od gore prema dole.
Udarci se zadaju sa prva dva prsta (kažiprst i srednji prst), budući da su ostali prsti
mnogo slabiji i lakše dolazi do povrede. Prilikom zadavanja udarca, izbegava se kretanje
za udarcem jer taj pokret telom izvođača izbacuje iz ravnoteže. Umesto da se telom
prati udarac, udara se iz kukova, a ruka brzo vraća u početan položaj. Takođe više se
koristi udarac jačom rukom jer se njome nanosi mnogo veća šteta.
Jedan od saveta koji se primenjuje kod udarca je, da se ruka ne grči prilikom udarca.
U Karate-u udarci dobijaju na brzini kada se šaka potisne svom snagom u trenutku
zadavanja udarca, a ne dok se pravi zamah, jer to usporava ruku i daje protivniku
vreme potrebno da postavi pravilan blok i pripremi kontranapad. U trenutku zada-
vanja udarca ne treba sklanjati pogled sa protivnika. Može se desiti da u trenutku ne
primetite nož ili ,,bokser” u njegovoj ruci. U tom slučaju taktika borbe se bitno menja.
Počinje borba za život.
Savet je da se udara direktima. Slabijim, direktnim udaranjem protivnika u predeo
glave, takozvanim ,,kljucanjem”, ne nanosi se velika šteta. Međutim, nekoliko vezanih
slabijih udaraca u glavu napadača, uz vešto izbegavanje njegovih udaraca, brzo mu
daju do znanja da pred sobom ima osobu obučenu za samoodbranu. Već tu je moguće
smirivanje strasti i prekid sukoba.
Bilo da se radi o udarcima pesnicom ili običnom udarcu ,,glavom u glavu”, suština je
protivnika savladati sa što manjim brojem udaraca. Najbolje je prvim ili drugim. Razlog
je što ako se tuča oduži, radoznale osobe se vrlo brzo okupljaju. Tada je moguće da se
neko iz gomile priključi sukobu, odnosno, stavi na stranu napadača (prijatelj, rođak ili
neko drugi). U tom slučaju sukob se ne smiruje nego prerasta u masovnu (opštu) tuču.

Samoodbrana
178 ....................
 U većini slučajeva ako neko napada pokušaće da udari dosta sporim krošeom. Za
to je najjednostavniji odgovor korak nazad i uzvraćanje sa par direktnih udaraca u
bradu napadača. U tom slučaju ne treba zapostaviti mogućnost udaranja u prepone
napadača43. Direkt je moćan i zbog toga što kada se uputi, protivnik može da se izmiče
koliko god želi unazad, ali ga udarac svejedno dohvati. Takođe, u bliskom i još uvek
verbalnom sukobu, je dobar i lakat. Dok se protivnik napadnutom unosi u lice, može
da se pravi kao da ga pažljivo sluša (češkajući se po bradi on istovremeno štiti vrat i
glavu od iznenadnog udarca ili prethodno pomenutog noža). Taj stav je pogodan za
udarac laktom ili još razorniji udarac glavom. Oprez je potreban u slučaju da je pro-
tivnik niži rastom jer udarac glavom završava na njegovom čelu (ili temenu) tako da
može doći do samopovređivanja. Bolje je izbaciti ga iz ravnoteže hvatom za majicu
(odelo), naglo gurnuti unazad, a potom povući prema sebi i plasirati direktan udarac
pravo. Tu se sila privlačenja protivnika prema sebi sabira sa upućenom silom udarca.
Sila udarca se određuje i pomoću drugog Njutnovog zakona dinamike:

→
→
m ⋅ Vo
F=
t

gde je:
•• m - masa udarca,
→
•• Vo - brzina mase u momentu sudara,
•• t - vreme uzajamnog dejstva ili kontakta tela koja se sudaraju.
Na veličinu sile udarca () utiču:
1. veličina udarne mase,
2. brzina kretanja udarne mase,
3. težinska kategorija udarača,
4. obučenost udarača,
5. čvrstina kinetičkog lanca,
6. forma (tačnost) udarnog kretanja i
7. vreme sudara je obrnuto proporcionalno udarnoj sili (t).

Povezivanje udaraca rukom u serije

Pri spajanju pojedinačnih udaraca u kombinacije, treba se pridržavati nekih

osnovnih pravila. Potrebno je neprekidno praćenje položaja i aktivnost protivnika.
43 Udarac u međunožje je vrlo destruktivan udarac. Preporučuje se primena protiv fizički jakih i dobro
obučenih napadača.

Napad 179
....................
 U situaciji kada se javlja potreba za plasiranjem
brzih udaraca, veći uspeh se postiže ako kombi-
naciji udaraca prethodi snažan udarac.
Pri svakoj kombinaciji može se menjati cilj
udarca, tako da jedan udarac može da se plasira
u glavu, a drugi u telo ili obrnuto. Pri razmatranju
problematike udaraca, odmah nakon mehaničkog
pristupa svakom osnovnom pojedinačnom udarcu,
prelazi se na njihovo povezivanje u seriju. Poje-
dinačni udarci se upotrebljavaju relativno retko, i
po pravilu se kombinuju sa drugim udarcima. Na taj način se formiraju odbrambeno-
napadačka dejstva.
Postoje različite varijante vezivanja udaraca u serije, i to su:
•• pojedinačni udarci,
•• ponovljeni udarci (naizmenično nanošenje dva udarca istom rukom),
•• dvojni udarci (naizmenično nanošenje dva udarca jednom-drugom rukom) i
•• serijski udarci (naizmenično nanošenje 3-4 ili više udaraca smenjivanjem ruku
ili formi udaraca).
Važno je naglasiti da svaka serija poseduje specifičan ritam u koji se mora ući da
bi serija bila efikasna. Pod ritmom se misli na vremenski razmak koji postoji između
povezivanih udaraca. Udarci u seriji se razlikuju na osnovu načina, brzine i snage
zadavanja.

Jačina udarca

Na jačinu zadavanja udarca od velikog značaja su količina angažovane snage i pre-

ciznost izvođenja. U svaki udarac je potrebno uključiti što više velike mišićne grupe.
Mišići sinergisti pokreta daju dodatnu snagu udarca. U prapočecima borenja borci
su nastupali golih šaka. Da bi zaštitili svoje ruke i telo od povreda, držali su stisnute
pesnice ispred sebe sa unutrašnjim delom podlaktice okrenute prema svom telu. Ista-
knuti zglobovi pesnice (falange šake), bili su sredstvo odbrane i napada. Opružanjem
u zglobu lakta zadavali su veoma slabe udarce tako da njima nisu nanosili veliku štetu
protivniku.
Savremeni borilački sportovi u kojima ruke imaju dominantnu ulogu pri udaranju
(Boks, Karate, Tekvondo, Savate, Krav-Maga, Mau-Tai i slični) razvili su bolje tehnike
udaraca rukom. Koriste se velike mišićne grupe pa čak i celo telo u cilju zadavanja što
jačeg udarca. Tehnika jakih udaraca uključuje i snažno potiskivanje podloge stopali-
ma. Iskorišćen je III Njutnov zakon (Zakon akcije i reakcije). U slučaju da ne postoji
kontakt sa podlogom nema reakcije podloge koja je u funkciji saopštavanja snage
udarca. Dolazi do suprotnog efekta jer se sila kojom je udaren protivnik vraća nakon

Samoodbrana
180 ....................
udarca u telo onog koji udara. Zato je teško snažno udariti bez kontakta sa podlogom
ili plutajući na vodi. Sila reakcije podloge se, ako je telo u optimalnom položaju pre-
ma njoj, prenosi na udarnu površinu tako da uz angažovanu snagu mišićnih grupa,
pesnica postaje vrlo opasno sredstvo udaranja. Uključeni su jaki mišići ruku (mišići
podlakta, biceps, triceps, mišići ramena), mišići kičmennog stuba, rotatori trupa i
opružači kukova i nogu.
Za snagu udaranja od važnosti je celokupna telesna masa. Takođe, kod udaranja
gde su pokreti tela limitirani (u klinču, recimo), veliku ulogu ima masa ekstremiteta
kojim se zadaje udarac.
Zaključak je da su elementi koji uslovljavaju jak udarac sledeći:
•• snažne noge,
•• snažni trbušni i leđni mišići,
•• velika telesna masa i
•• eksplozivna snaga celog tela.

Udarci nogom

Posebno su važne tehnike udaranja i odbrane nogama. U samoodbrani noge se

često koriste pre svega za odbranu od udaraca upućenih nogom. Nogom se može vrlo
snažno zadati udarac u bilo koji deo tela. Naročito su opasni udarci koji završe na gor-
njem delu tela ili glavi. Takođe su opasni udarci u predelu kolena i natkolena jer može
doći do teže povrede koja limitira kretanje. Za uspešno zadat udarac nogom potrebno
je imati dobru koordinaciju celog tela u prostoru, dobar osećaj za ravnotežu i sigurnu
procenu udaljenosti cilja koji se udara. Razgibanost donjih ekstremiteta omogućava
visoke udarce na bliskom odstojanju.
Kao udarci rukom i udarci nogom se zadaju u sve tri ravni. Podeljeni su na:
•• visoke i
•• niske.
Obe ove grupe su podeljene na:
•• udarce pravo napred-nazad,
•• bočne udarce levo-desno i
•• kružne udarce.
U zavisnosti koji deo noge predstavlja udarnu površinu dele se na:
•• udarce stopalom44 (peta, prsti i gornji deo stopala),
•• potkolenica i
•• koleni zglob.
44 Ljudsko stopalo je snažna i kompleksna mehanička struktura koja sadrži 26 kosti, 33 zgloba i više
od stotinu mišića.

Napad 181
....................
 Udarac kolenom spada u grupu snažnih udaraca. Primenjuje
se na maloj udaljenosti od protivnika jer za njegovu primenu nije
potreban velik prostor. Za izvođenje je važna procena razdaljine od
mesta gde se želi pogoditi kolenom i ravnoteža. Potrebno je mnogo
vežbanja da se ovaj udarac uspešno sprovede u praksi. Nedostatak
mu je što stajna noga ostaje nebranjena tako da protivnik ima
mogućnost hvata za nju, ili njenim ,,čišćenjem”, borbu prevede na
parter (zemlju). Ovim udarcem se pogađaju srednje visoki ciljevi
(butine, prepone i stomak) i visoki ciljevi (grudni koš i glava).
Može da se izvodi iz mesta i zaletom, iz skoka, (,,leteće koleno”).
Popularan je među ženama prilikom samoodbrane. Ovaj udarac je
lako sakriti s obzirom da se na bliskom rastojanju nalazi izvan vidnog polja protivnika.
Izvodi se opružanjem i skupljanjem u zglobu kuka. Primenjuje se u ,,klinču” kada je
jedan od protivnika povijen napred. Slaba strana je što postoji mogućnost povrede
zgloba kolena i čašice (patele) i što se telo u trenutku zadavanja udarca kolenom nalazi
u labilnoj ravnoteži. Varijanta ovog udarca je kružni udarac kolenom u slabine i rebra.
Udarac stopalom i potkolenom je za izvođenje težak udarac. Zahteva dobru tehniku
i procenu udaljenosti od cilja koji se napada. Primena ovog udarca zahteva više pro-
stora od udarca kolenom, mada dobro razgibani borci udarce stopalom primenjuju i
na bliskom rastojanju. Ovim udarcem se gađaju svi ciljevi na telu.

Posledice snažnog udarca stopalom (ili jednim delom stopala) mogu biti čak i
smrtonosne. Noge poseduju veću masu od ruku što povećava snagu udarca. Izvodi
se sinhronizovanim zamahom i opružanjem u zglobu kuka i kolena u svim ravnima.
Slaba strana udaraca ovim delom noge su prsti stopala koji se mogu lako povrediti.
Udarac glavom spada među efikasnije udarce. Važno je oružje u bliskoj borbi kada
su osobi koja zadaje udarac sputane obe ruke (obuhvat tela obema rukama preko ruku).
Građa kosti glave je na određenim mestima sa čvrstom strukturom tako da su udarci

Samoodbrana
182 ....................
vrlo bolni. Nakon udarca glavom protivnik je najčešće iznenađen, dekoncentrisan i
demoralisan. Izvode se pokretom prema napred, u stranu, nazad i gore. Pravac udaranja
određuje kojim delom glave se udara. Silina udarca se povećava savijanjem u zglobo-
vima kuka i kolena, a potom snažnim opružanjem. Meta napada je lice protivnika, a
ređe pleksus i predeo oko rebara. Na licu kao cilj napada je nos i okolno meko tkivo
(očni lukovi i mišići obraza). Prilikom zadavanja udarca važno je u jednom trenutku,
posle ostvarenog kontakta sa ciljem, zaustaviti pokret kontrakcijom celokupnog tela
sa naglaskom na mišiće vrata i lica.

Delovi glave koji se koriste za napad

Udarac glavom ima značajnu primenu u situacijama samoodbrane. Udarna površina

su dve najčvršće kosti čovekove lobanje, čeona i temena (lat. os. frontale i os. parietale).
To su kosti krova lobanje. Moguć je i vrlo primenljiv udarac potiljačnom kosti glave
(lat. os. occipitale) u lice napadača koji napadnutog obuhvata obema rukama preko ruku
otpozadi. Ova kost pripada kostima koje čine građu krova i baze lobanje. Ostali delovi
glave takođe mogu poslužiti kao sredstvo za napad ali se ređe koriste jer su mekši i
lakše dolazi do povrede. Ti delovi glave više služe kao cilj koji se u toku borbe napada.
Iako tehnike izvođenja udaraca glavom izgledaju kao sasvim prirodni pokreti,
zbog mogućih neželjenih posledica isključivo se preporučuju za rad i uvežbavanje sa
instruktorima borilačkih veština.

14.3. KAKO SE PONAŠATI AKO DOĐE DO ULIČNE TUČE

Gotovo da nema čoveka koji nije bar jednom u životu bio prinuđen da rešava ulični
sukob. Do konflikta obično dolazi iznenada, nenajavljeno. U novije vreme, naročito
među adolescentima, postaje ,,zanimljivo” zakazivanje tuča bez obzira na razlog tuče.
Često se zakazuju tuče ,,jedan-na-jedan” ili masovne tuče navijačkih grupa pred neki
sportski događaj, ili za vreme sportskog događaja. Nikada se ne može predvideti kon-
flikt u kome će morati čovek da se brani. Za razliku od napadnutog, napadač, ako je
planirao napad na nekog, obično zna dosta toga o žrtvi svog napada. Zna kakva mu
potencijalna opasnost preti od strane napadnutog ukoliko prvim udarcem ne reši na-
pad. S obzirom na tu okolnost, napadač sprema svoju taktiku od momenta izazivanja

Napad 183
....................
 pa sve do kraja sukoba. Takođe, sprema i rezervnu varijantu ako sukob dobije tok koji
nije želeo. U razervnoj varijanti obično su bila predviđena i pomoćna sredstva koja
bi trebala napadaču da donesu premoć u odnosu na napadnutog. To su obično nož,
palica ili vatreno oružje.
U ovoj vrsti sukoba iznenađenje igra ogromnu ulogu, pa napadači uvek udaraju
prvi, snažno i bez milosti. Čest slučaj su napadi iz zasede, takozvane ,,sačekuše”. Ko-
risti se vatreno oružje uz podršku napadača saradnika. Brzo se napušta mesto napada
i uništavaju sredstva koja su korišćena u napadu (vatreno oružje, automobile za beg,
odeća korišćena za vreme napada i slično). Moderni ,,gladijatori” ulice ili učesnici
Organizovanog kriminala, podmetanjem eksplozivnih naprava u poštansko sanduče
ili pod automobile Mete, pokušavaju tako da reše i konfliktne situacije koje su dovele
do želje za obračunom. Za ovakav način delovanja napadač se odlučuje zbog sopstvene
slabosti u odnosu na ,,Metu”, ali još više i zbog toga, što se ovakvim napadima teže
otkrivaju kako počinilac tako i nalogodavac.
Ako dođe do napada, preporuke su sledeće:
•• Mogućnost povoljnog ishoda donosi poznavanje okruženja. Pored različitih objekata
koji mogu da posluže kao oružje i zamke, vrlo je važno da se zna gde je moguće
pobeći naročito ako je napadač brojčano nadmoćan. Treba u potpunosti koristiti
sva čula. Nije dovoljno samo gledanje okolo. Neophodno je iskoristiti senke na
pločniku ili odraze u izlogu prodavnica u svoju korist.
•• Greškom u proceni ishoda sukoba mora se računati na sledeće: protivnik je, recimo,
slabiji borac ali ima priručna sredstva za borbu; nosi sa sobom tupo ili oštro
oružje, kao što su bokser ili nož. Mora se računati na udarac i biti spreman da
se udarac primi.
•• Ne upuštati se u tuču bez preke potrebe. Iako je previše očigledan, najsigurniji
način da se pobedi u uličnoj tuči je ne upuštati se u nju. U velikoj većini slu-
čajeva, pre fizičkog napada, dolazi neka vrsta upozorenja. Ako svađa može da
se reši bez tuče, to svakako treba iskoristiti. Nikada ne treba stavljati ego ispred
bezbednosti. U verbalnom sukobu koji može da postane nasilan, poželjno je da
se ostane miran i pribran uz zauzmanje čvrstog stava koji može odvratiti na-
silnika od loših namera. Potrebno je zauzeti neutralan stav (ali čvrst i odlučan)
bez vidnih pokazatelja želje za sukobom. Na primer, ako neki nasilnik optuži
jednu od prisutnih osoba da nepristojno gleda u njegovu devojku, taj treba da
se izvini uz reči da je gledao kao nekog koga poznaje od ranije. Nasilnik će tada
imati samo dve mogućnosti:
•• Prihvatiće izvinjenje i možda uzvrati izvinjenjem. U tom slučaju, sve je u redu.
Da li je tako teško izviniti se nekom (čak i ako ne postoji volja za tim) da bi se
izbegao sukob? Ako se situacija reši (smiri), leđa se nikada ne okreću napadaču.
Mudro bi bilo udaljiti se dva ili tri koraka unazad i tek onda se okrenuti. Treba
uvek biti spreman na napad i udarac sa leđa.

Samoodbrana
184 ....................
•• Pretnje se nastavljaju. U tom slučaju, dobro je ponoviti izvinjenje. Treba izgle-
dati iskreno, ali ne i slabo! Ako napadač i dalje nastavi sa pretnjama i približi
se, odbiti ga rečima da ne želite nevolju i probleme. Treba biti čvrst u odluci da
se sukob reši verbalno, i pri tome koristiti reči kao „odbij” ili „udalji se”. Ako
se još više približi glasnije upozorenje je od velike koristi. Ne treba koristiti
psovke ili uvrede.
•• Udaljiti se od protivnika, dopuštajući mu da vam se približi samo koliko je do-
voljno za napad. Napadač treba da smanji razdaljinu između vas da bi mogao da
vas napadne. Ako ste izvan dohvata njegovih ruku i nogu to znači da ne može da
zada udarac. U tom smislu, pokušajte da ostanete ,,izvan njegove strane zamaha”
(to jest sa strane, bočno, a ne direktno ispred njega). Ovde je važna činjenica
da napadač ne može sam sebi da bude prepreka. Za prepreku u sukobu može
da bude zadužena osoba koja se brani, ali i svako, ko sa strane, pokušava da je
odbrani i smiri sukob (postavlja svoje telo ili ruke između sukobljenih strana).
Čuvajte se! Čak i ako samo ispružite ruke i zauzmete stav tipa „udalji se“, time
stavljate nešto između vas i napadača. Kao alternativa ovome, treba stati blizu
protivnika. Kontrolisati prostor dokle ruke i šake mogu da dosegnu, a većini
napadača će biti nelagodno ili neočekivano da neko koga napadaju bude direktno
ispred njih i zauzima ,,njihov” prostor.
•• Treba biti opušten koliko je moguće uz duboko disanje. Opuštena osoba, jače
udara i manje je podložna povredi. S obzirom da tuče ne traju dugo, potrebna je
brza energija stvorena iz oksido-reduktivnih procesa ugljenih hidrata. Dubokim
disanjem se za taj proces unosi neophodna količina kiseonika.
•• Pratiti pokrete protivnika. Ne izazivati protivnika, ne čekati da se on otvori i stavi
na raspolaganje ciljeve na svom telu. Time se gubi vreme i stvara mogućnost da
on prvi napadne. Ako se osete (predvide) pokreti napadača, lakše je blokirati
njegov i plasirati svoj udarac.

Treba znati kada i kako pobeći:

•• Ako ste brojčano nadjačani u sukobu ili prosto kod Vas ne postoji želja za tu-
čom, onda prvom prilikom koja se ukaže treba pobeći prema dobro osvetljenim
javnom mestu gde ima dosta ljudi. Prilikom bežanja usred sukoba, pokušavati
zaustavljanje protivnika koliko god je to moguće:
•• Blokirati ih preprekama. Ako uspete da kanta za otpatke, automobil, autobus
ili drugo, budu prepreka između Vas i napadača, tim bolje.
•• Bežanje između uskih staza i prolaza kao na primer između automobila na
parkiralištu, trčanje duž uskog stepeništa ili trčanje i borba uskim hodnikom.
To sprečava napadače da se okupe oko napadnutog.
•• Ako nije moguće pobeći, onda ne treba ni pokušavati. Ako napadnutog uhvate
(posebno kad ima više napadača), on će verovatno biti poražen, jednostavno

Napad 185
....................
 zbog nedostatka energije. Jedan ili dva protivnika koji trče za žrtvom isto tako
mogu da budu umorni, ali oni koji su zaostali u jurnjavi, biće orni za tuču.
Stalno uspostavljati ravnotežu tako da je uvek moguće ostajanje na nogama.
Razdvojiti noge u širini ramena i blago ih saviti u kolenima. Spuštanjem previše
nisko se dolazi u opasnost za neobučenog i neiskusnog, naročito ako je protivnik sa
oružjem, ima pomagače ili iskustvo u tučama. Iz ovakve ili slične situacije, preporuka
je udaljavanje sa mesta sukoba na bilo koji način. Treba se braniti reagovanjem na sve
otvorene ciljeve na telu protivnika. Na napadaču uvek postoje nebranjene tačke, a da on
toga nije ni svestan. Napadnuti se mora pozabaviti traženjem slabih tačaka protivničke
odbrane, a da se pritom ne izlaže previše napadu. Uvek se mora koristiti „dozirana sila”.
a) Udarac u slabe tačke (lice, slepoočnice, vrat, bubrege, pleksus, itd.) može da
oslabi protivnika. Grebanje, griženje, čupanje kose, vučenje, pljuvanje, bacanje
nešto u oči takođe je primenjivo. Ulučna tuča je samoodbrana van ringa u kome
ne važe pravila borbe. Dozvoljena je upotreba bilo čega u cilju osiguranja lične
bezbednosti. Napasti oči, a ako je više napadača odjednom, udarite najbližeg
ispruženom šakom ispred grkljana. Treba imati na umu, da ako je više napadača
u akciji, potrebno je snažnim udarcem u vitalne tačke tela onesposobiti jednog
po jednog.
b) Udarcem protivnika u nos ili oči zamagliće mu se vid, osetiće bol i biće dovoljno
omamljen. Tako je stvorena prilika za napuštanje mesta sukoba.
c) Koristiti priliku za udarac nogom ispod pojasa. Udarci ispod pojasa se uvek
usmeravaju ka cevanicama, zglobovima, ili zadnjoj strani listova, butina i čašice
kolena (dok su noge napadača opružene). Paziti kod udaranja iznad struka ili
kolena zato što je moguć hvat za nogu. Napade otpozadi je teško videti i izbeći
tako da ako je prava tuča, nije kukavički ako se napadne sa leđa. Čuvanje svojih
leđa i napad sa leđa protivnika mogu biti presudni faktori za ishod borbe.
d) Udariti glavom snažno u nos protivnika. Pred udarac spustiti teme tako da bude
u nivou nosa i lica napadača. Takozvani ,,Glasgowski poljubac” je porazio mnoge
obučene borce koji nisu bili spremni za odbranu od ove vrste udarca.
e) Dobro je znati neki rvački zahvat. Uspešno plasiran zahvat donosi prednost čak
i ako je napadač mnogo snažniji i brži. Jedan od načina je sačekati potez napa-
dača i krenuti u protivnapad. Ako se ispravno primeni rvanje kao protivnapad
po pravilu uvek uspeva.
f) Treba biti što glasniji. Bez straha krikom tražiti pomoć ili uzvikom ,,Vatra!”
skrenuti pažnju prolaznicima na dešavanje. Ljudi će verovatno brže reagovati na
uzvik ,,Vatra!” zato što će hteti da vide gde i šta to gori. Ovim se skreće pažnja na
napadača čemu se on ne nada. Okupljanje naroda ga zbunjuje i stvara nelagodu
(ima svedoka!) tako da neće biti toliko koncentrisan na borbu.
g) Udaljiti se sa mesta sukoba čim protivnik(ci) budu onesposobnljeni ili sami odu.
Poziv policiji ili nekoj nadležnoj službi olakšava potragu za počiniocima koji

Samoodbrana
186 ....................
 nemaju dovoljno vremena da uklone tragove tuče (sklone oružje, promene odelo,
saniraju svoje povrede ili pripreme svedoke za alibi). Nadležnu službu obavestiti
gde je bilo mesto sukoba, koliko je bilo napadača, da li su bili naoružani i po
mogućnosti što vernije ih opisati.

Preporuka:
1. Učenje borilačkih veština je priprema pojedinca za pobedu u uličnoj tuči.
Poželjno je odabrati stil borbe koji odgovara Vašoj telesnoj građi i koji sadrži
elemente napada. Uvežbavati borbu rukama i nogama i borbu na zemlji jer taj
stil uvećava šanse u uličnoj tuči. Dobro je imati na umu da čak iako je napadnut
majstor neke borilačke veštine, ne mora da znači da je ishod borbe na njegovoj
strani. Zabluda je mišljenje da crni pojas u nekoj od borilačkih veština rešava
sve probleme na ulici.
2. Ako je za vreme konflikta prisutan neko kome je obezbeđenje posao (diskoteke,
noćni klubovi, utakmice...), rešavanje prepustite njima. Zato su plaćeni. Nije
poželjno mešati se, zato što to može da dovede do eskalacije sukoba. Pratite
razumna uputstva koja dobijate od ljudi iz obezbeđenja.
3. Kada se beži, treba izbrojati broj protivnika i njihov broj zapamtiti. Na taj način se
sprečavaju iznenadni napadi ukoliko se razdvoje i pokušaju napad sa više strana.

Upozorenje:
1. Tuča nanosi teže i lakše povrede. Postoje tuče sa smrtnim ishodom. ,,Dozirana
primenjena sila” je najbitnija stvar koju treba zapamtiti prilikom odbrane. Zakon
generalno dozvoljava količinu sile dovoljnu za odbranu od napadača, ali ne više!
Preduzima se samo ono što je neophodno da stvori situaciju za bežanje. Smatra
se da je šutiranje osobe koja leži na zemlji pa čak i u uslovima samoodbrane
nedopustivo i kažnjivo.
2. Izbegavati borbu u stanjima pijanstva ili pod uticajem opijata.
3. Pri udaranju protivnika u lice, treba biti veoma pažljiv. Pesnica se drži čvrsto
jer može doći do povrede (polomljeni prsti ili teže posekotine posle udarca
u čelo, nos ili zube). Koriste se isključivo udarne površine ekstremiteta jer se
na taj način povećava efikasnost udarca, a istovremeno smanjuje mogućnost
samopovređivanja.
4. Treba imati neko oružje i dozvolu za njegovo nošenje. Prema pravilima ,,dozi-
rane sile” ispravno je primeniti onoliko sile koliko je potrebno da se obezbedi
lična sigurnost. Ako se u cilju samoodbrane izvuče nož ili neko drugo oružje,
a protivnik nastavi sa izazivanjem, odlazak sa mesta sukoba (bežanje) je prio-
ritet. Najpre zastrašivanjem, a potom, oružjem ili nanošenjem manjih povreda
napadaču, staviti ga u stanje zatečenosti, i dok se ne pribere, vreme iskoristiti
za odlazak sa mesta napada.

Napad 187
....................
 Preporuke za razmišljanje:
•• Čovek koji prvi udari, priznaje da se njegovo mišljenje predalo. (Narodna po-
slovica)
•• ,,Kretati se ne – kretanjem,
Znati šta ne znaš, najviše je postignuće,
Ne znati šta ne znaš, bolest je,
Bez sukoba pobeđuje,
Bez reči odgovara,
Bez poziva dolazi ....
Život čoveka se temelji u mekom,
Smrt njegova u krutom ...
Savijaj se i proteži,
Neka priroda ide svojim tokom,
Odgovaraj lagano, sledi brzo,
Tako češ znati istinu celu...” (Poruka drevne kineske veštine borenja)

Samoodbrana
188 ....................
 UMESTO ZAKLJUČKA
     

„Jedna reč može iskazati srž svih svetih knjiga -

neka ti srce bude čisto.”
(Konfucije)

Samoodbrana je veština, tehnika, sposobnost, stav i misao, odbrana i napad, bez-

bednost, sigurnost, harmonijsko jedinstvo različito usmerenih pokreta povezanih
disanjem i mišlju. Ovladati veštinom samoodbrane znači uspostaviti vezu u onome što
se oduvek smatralo (i smatra...) nepremostivom granicom telesnosti u paru telo - duh.
Radi se, naprosto, o jednoj perspektivi koju je teško, ali zato i izuzetno važno učiniti
sastavnim delom masovne kulture savremenosti u kojoj danas živimo.
Postoji mnoštvo aspekata kojima se iskazivala kultura tela na Istoku, a putem jed-
nog od njih - samoodbrane, pokušao sam, sistem kulture tela da povežem sa vidovima
prakse i da ih u praktičnom i konceptualnom smislu približim našem svakodnevnom
životu. Samoodbrana nije više profesionalna veština odabranih, nego, generalno, opšta
ljudska veština preživljavanja. Jednostavnim, pristupačnim, svima dostupnim tekstovima
ove knjige, želeo sam da pokažem da su, u novije vreme, borilački sportovi i borbene
veštine Istoka, na ovaj ili onaj način, postale sastavni, neizostavni deo kulture Zapada.
Iako se ovaj pokušaj može označiti nedovoljno didaktičkim, naivno romantičnim,
ovde poentiram - ne uvek kroz sadržaj teksta, a više kroz preporuke za razmišljanje
- evidentna etička i moralna načela u sklopu samoodbrane i borilačkih veština. Tek
u novije vreme, posebno u 20. veku, tradicija borilačkih veština u Kini dobija status
dragocene nacionalne baštine koja prevazilazi nacionalne granice i počinje da se pro-
učava, visoko ceni i neguje u Evropi i na Zapadu gde se preduzimaju koraci kojima se
praksa drevnih škola borilačkih veština približava kao jedna vrsta umetničkog i filo-
sofskog smisla, savremenoj fizičkoj kulturi i sportu. Mudrost tela drevnog Istoka uvek
je, u određenoj meri, bila sastavni deo kulture tela koja se najpre kao misao, fenomen
i koncept, a potom i kao sistem praktikovanja prepoznala i na Zapadu.

Umesto zaključka 189

....................
 U omasovljavanju i snažnijem interesovanju, najpre najmlađeg naraštaja za kulturu
tela i u renesansi borilačkih veština Istoka na Zapadu, vidim mogućnost prevladavanja
rastuće agresivnosti i sve izraženijeg nasilja naše svakodnevice. U ovom smislu oslonac
su mi aforizmi majstora borilačkih veština – Baviti se borilačkim veštinama, a ne baviti
se unutrašnjim usavršavanjem, znači proživeti život uzaludno, kao i da Svi borilački
zahvati ne vrede ni jedne trunke unutrašnjeg usavršavanja.
Ovom studijom želeo sam da iz istorijske prošlosti izvučem stare škole borilačkih
veština i da njihova pravila i principe samoodbrane približim savremenoj fiskulturi i
sportu. Vodio sam se mišlju da su borilačke veštine rasadnik veština samoodbrane, da
se njihovim praktikovanjem može ostvariti kalokagatija, etički ideal starih Grka i uto-
pijski cilj čoveka Zapada - udruženost onoga što je lepo sa onim što je dobro, moralna
lepota i dobrota, moralan i u isto vreme lep način života, harmonijsko jedinstvo tela
i duha. Upravo u filosofiji borilačkih veština nalazim holistički spoj, jedinstvo duha
sa izborom pravilnog telesnog stava. Uvežbavanjem se stvara mogućnost ovladavanja
životnom energijom, ostvarenje cilja borilačkih veština da se svi spoljašnji pokreti
uzdignu do njihovog unutrašnjeg prototipa, simboličke matrice iskustva, „koja se
poklapa sa voljom stvaralačkih metamorfoza života”.
Stoga i ova razmišljanja završavam preporukom i plediranjem: uvežbavanje sa-
moodbrane ima smisla samo ako nikada ne odstupimo od središnjeg stanja, u kome
pokrete usmeravamo voljom, a svoju snagu otkrivamo posredstvom duha. Iako se čini
gotovo nemogućim, ali ono što je jedino izvesno na teškom putu očovečenja, telesnog
i duhovnog rasta i razvoja, i što možemo imati kao utehu, ali i kao pokretačku snagu,
jesu misli koje je davno izrekao mudri Lao Ce: Put nebeski nema miljenika – uvek je
na strani dobrog čoveka.

U Beogradu, 27. avgusta 2018. Autor

Samoodbrana
190 ....................
 REČNIK
     

Za lakše praćenje literature koja tretira problematiku

samoodbrane...

A
Age - dizanje, iznad
Ago - brada, vilica
Ai jotsu - borbeni položaj u kome protivnici drže isti ,,gard”
Aikido - borbena veština samoodbrane nastala iz Aiki Jujutsu
Aite - partner, protivnik
Aoiro obi - plavi pojas
Arashi - oluja
Ashi - noga, stopalo
Ashi-waza - nožna bacanja
Ashi-harai - čišćenje nogom (zamah nogom)
Ashi-garami - uklještene noge
Ashi-ate-waza - tehnike udaranja nogom
Atama - glava
Atemi - udarac
Atemi-waza - tehnike udaraca
Ato No Sen - Go No Sen
Ayumi-ashi - prirodno kretanje napred nazad
Awasete - spojen, združen, sastavljen
Awasete ippon - zajedno daju ceo poen (ipon)

Rečnik 191
....................
 B
Barai - zamah
Basami - makazice
Bogyo-waza - tehnike odbrana i osujećenja
Bu - takmičenje
Budo - put ratnika, umetnost borbe vojnog plemstva sa oružjem i bez njega, borilačke
veštine
Bugei - ratničke borilačke veštine sa ili bez oružja
Bujin - ratnik
Bujutsu - japanske borilačke veštine bez oružja
Bushi - vojno plemstvo
Bushido - etičke vrednosti i osnovna pravila ponašanja vojnog plemstva koja uključuju
čast, hrabrost, iskrenost, poštovanje, vernost
Butsukari-geiko - metod vežbanja bacanja ponavljanjem uz pojačan otpor bez nužnog
izvođenja bacanja

C
Chiisai - mali, a, o
Chikara - snaga
Chikara-kurabe - takmičenje, stara japanska borilačka veština
Chui - kazna za ozbiljniji prekršaj
Chusen - žreb

D
Daki- zagrljaj
Dan - stepen visokog nivoa poznavanja Judo-a utvrđen pred komisijom, majstorski pojas
Ichi-dan (Sho-dan) - prvi stepen
Ni-dan - drugi stepen
San-dan - treći stepen
Shi-dan - četvrti stepen
Go-dan - peti stepen
Roku-dan - šesti stepen
Shichi-dan - sedmi stepen
Hachi-dan - osmi stepen
Ku-dan - deveti stepen
Ju-dan - deseti stepen

Samoodbrana
192 ....................
De - napred (pokret napred)
Deru-pon - pobeda celim poenom (ippon) na početku borbe kada protivnik prilazi
Do - put, način
Do-jime - stisnuti telo (protivnika) ukrštenim nogama
Dojo - sala (prostor) za vežbanje borilačkih sportova prekrivena strunjačama
Domo - hvala (neformalan razgovor)
Domo arigato - hvala (učtivo)
Dori - zgrabiti, povući, vući, ščepati

E
Ebi - jastog, pokret u stranu ležeći na leđima
Empi - lakat
Eri - rever, okovratnik (kao Eri-jime)

F
Fumi - koračati, gaziti
Fumi-komi - ukoračati
Fusegi - odbrana
Fusegi-waza - odbrambena tehnika
Fusen-gachi - pobeda zbog neizlaska protivnika
Fusen-sho - termin za izgubljenu borbu, poraz

G
Gaeshi (Kaeshi) - kontra, obrnuto
Gaeshi-waza - tehnike kontriranja
Gake - kvačenje protivnikove noge sa ciljem bacanja (kuka, obesiti)
Garami - poluga
Gari - izbijanje stajne noge protivnika svojom zamahnutom nogom, košenje
Gasshuku - kamp za treniranje
Gatame (Katame) - zahvat (tehnika rvanja), zaključavanje
Gatame-waza - rvačke tehnike
Geri - udarac
Geiko - vežba
Kan-geiko - zimske pripreme (vežbanje u zimskom periodu)
Natsu-geiko - letnje pripreme (vežbanje u letnjem periodu)

Rečnik 193
....................
 Go - pet (broj), zaštititi
Go-kyo-no-waza - pet principa kategorizacije bacanja koja su osnov učenja Kodokana
Go-no-sen - odbrambene radnje započete odmah nakon napada protivnika
Goshi (Koshi) - kuk, bedro
Goshin-jitsu - tehnike samoodbrane unapred određene od Kodokana
Guruma - točak koji se okreće
Gyaku - suprotan, a, o

H
Haburaketa-waza - tehnike iz 1895. godine
Hadaka - nag, neodeven, bez oružja
Hai - da
Hachi - osam
Hajime - počnite (počnite sa borbom)
Hane - krilo
Hansoku - povreda pravila (prekršaj)
Hansoku-make - diskvalifikacija
Hantai - suprotno
Hantai-ni - u suprotnu stranu
Hantei - presuda, odluka o pobedniku doneta sudijskim preglasavanjem
Hara - trbuh, abdomen, stomak
Harai - zamah
Harai goshi - bočna tehnika izvedena zamahom noge
Hasami - držati između
Henka - promena
Hidari - levo, ulevo
Hiji - lakat
Hiki - vući, povući, povlačenje
Hikite - ruka koja vuče
Hiki-wake - nerešeno (ishod borbe)
Hishigi - slomljen
Hitai - čelo
Hitari-waza - vežbanje sa zamišljenim (nevidljivim) protivnikom (partnerom)
Hiza - koleno
Hiza-uke - odbrana kolenom

Samoodbrana
194 ....................
Hiza-maki - pokret na kolenima
Ho - metod, način
Hon - osnova, izvor

I
Ichi - jedan (kao broj)
Ippon - ceo poen (10 tehničkih poena u borbi)
Itamiwake - pobeda odustajanjem protivnika zbog povrede

J
Jigo - odbrana
Jigotai - odbrambeni stav
Jikan - vreme
Jime (Shime) - gušenje, davljenje
Jo - mesto, lokacija
Jogai - napolju (izvan sale za vežbanje)
Joseki - počasno mesto
Ju - deset (kao broj), nežan, blag, popustljiv
Judo - nežan put
Judogi - Judo odeća, kimono
Judoka - džudoka, onaj koji se bavi Judom
Juji - krst
Jutsu - metod, veština, način
Ju-jutsu - nežna veština

K
Kachi - pobeda
Kaeshi - kontra, obrnuto
Kagato - peta (deo stopala)
Kagami biraki - proslava Nove godine u Kodokanu (ceremonija)
Kaeshi-waza - kontra bacanja, protiv bacanja, tehnike kontri (Shi-waza)
Kai (Kwai) - zajednica, komuna
Kakare-geiko - metod vežbanja
Kake - završni deo tehnike bacanja
Kami - glava, gornji deo tela, vrh

Rečnik 195
....................
 Kamiza - odvojeni deo Dojo-a za visoke uzvanice, počasno mesto
Kami-shiho-gatame - zahvat držanja
Kani-basami - tehnika bacanja ,,makazicama”
Kansetsu - zglob, zglavak
Kansetsu-waza - tehnika poluga
Kanuki - poprečan, dijagonalan
Kao - lice
Kappo - tehnika oživljavanja
Kawazu-gake - tehnika poluge
Karui - lak - a, o
Karate-gi - Karate kimono
Karateka - onaj koji vežba Karate
Karui - svetlost
Kashira - glava
Kata - rame, model za prikaz tehnika
Kataha - jedna strana, jedno krilo
Katame, zahvat (držanja)
Katana - dugačka oštrica (vrsta mača)
Katate - jednoručni
Keiko (geiko) - vežba
Keikoku - kazna za teži prekršaj
Kenjutsu (Kendo) - veština (umeće) mačevanja
Kensui - uzeti u ruke, uhvatiti šakama
Kesa - dijagonalno
Kesa-gatame - zahvat držanja dijagonalno
Kiai - povik, uzvik neposredno pred plasiranje tehnike
Kiken-gachi - pobeda usled odustajanja protivnika
Kime-no-kata - veština (umeće) samoodbrane
Kinu - strana
Kio - grupa, principi
Kinsa - prednost manja od Koke
Kinshi-waza - tehnike zabranjene na takmičenjima
Kiyotsuke - pažnja
Ko - mali (malo)
Kodokan - Institut za pronalaženje puteva u Judou sa sedištem u Tokiju

Samoodbrana
196 ....................
Kogeki-syo - opomena takmičarima da budu aktivniji
Kohei - najmlađi vežbač (početnik)
Koka - tri tehnička boda (manje od Yuko)
Komi - mali - a, o
Koshi (Goshi) - kuk, bedro
Koshi-waza - Tehnike bacanja u kojima je kuk tačka oko koje se okreće
Ko-soto-gari - malo spoljašnje košenje (tehnika bacanja)
Kuatsu - oživljavanje, revitalizacija
Koshiki-no-kata - davni (prastari) način samoodbrane
Ko-uchi-gari - malo unutrašnje košenje (tehnika bacanja)
Kubi - vrat
Kumi - gard
Kumi-kata - način držanja džudogija (gard)
Kuzure - razbijanje (garda), obaranje (protivnika)
Kuzushi - dovođenje protivnika u položaj nestabilne ravnoteže
Kyo - grupa
Kyu - prefiks koji označava učenički pojas; klasa, stepen, rang
Roku-kyu - šesti učenički pojas (beli pojas)
Go-kyu - peti učenički pojas (žuti pojas)
Shi-kyu - četvrti učenički pojas (oranž pojas)
San-kyu - treći učenički pojas (želeni pojas)
Ni-kyu - drugi učenički pojas (plavi pojas)
Ichi-kyu - prvi učenički pojas (braon pojas)

M
Ma - čist
Mae - napred
Mae-ukemi - pad napred
Maitta - predajem se
Make - gubitak
Maki - kotrljanje
Makikomi - uviti, smotati, zamotati
Makikomi-waza - tehnika bacanja zamotavanjem noge (ruke) oko dela tela protiv-
nika (ruke, noge)
Makura - jastuk

Rečnik 197
....................
 Ma-sutemi-waza - požrtvovane tehnike bacanja unazad
Manaka - centar
Mata - prepone, slabine
Matte - stop, stani, prekini, čekaj
Migi - desna strana, pola kruga udesno
Migi-jigotai - desni odbrambeni stav
Migi-shizentai - desna napadačka pozicija (sa desnom nogom napred)
Mochi - hvat rukom
Mokuso - držati rukama
Momo - butina, bedro
Morote - obema rukama
Morote-seoi-nage - dvoručno bacanje preko ramena
Mudansha - onaj koji nema crni pojas, učenik
Mune - grudi, grudni koš, kovčeg

N
Nage - bacanje
Nage-no-kata - način (sistem)bacanja
Nage-waza - tehnika bacanja u stojećem stavu
Nami - normalno
Nana - sedam (kao broj)
Naname - dijagonalan, kos
Narabi - formacija
Ne - parter (strunjača)
Ne-waza - tehnike u parteru (na strunjači)
Ni - dva

O
O - veliki - a, o
Obi - pojas (od judogija)
Siro-obi - beli pojas
Kiiro-obi - žui pojas
Dai-dairo-obi - oranž pojas
Midori-obi - zeleni pojas

Samoodbrana
198 ....................
 Aoiro-obi - plavi pojas
Kuriio-obi - braon pojas
Kuro-obi - crni pojas
Shima-obi - crveno-beli pojas
Aka-obi - crveni pojas
O-guruma - veliki točak (tehnika bacanja)
Okii - širok (dugačak)
Okuri - par
Okuri-ashi - klizeći korak (iz širokog stava u široki stav)
Omote-waza - kombinacija tehnika
Onegai-shimasu - kada poziva na zajedničko vežbanje
Osae - pritisak, guranje, imobilizacija
Osae-komi - uspostavljen zahvat držanja
Osae-komi toketa - raskinut zahvat držanja
Osae-waza - tehnika držanja
Osoi - lagano
O-soto-gari - veliko spoljašnje košenje
Osu - napad
Oten - okret na jednu stranu
Otoshi - bacanje na dole
O-uchi-gari - veliko unutrašnje košenje (tehnika bacanja)

R
Ran - izgubiti
Randori - slobodna borba, sparing
Rei - pozdrav naklonom
Renraku - nastaviti u suprotnom pravcu
Renroku-waza - kombinacije i povezivanje različitih tehnika
Renshu - trening, takmičenje
Rensoku - kombinacija
Ritsu-rei - pozdrav naklonom u stojećem stavu
Roku - šest
Ryo (Rio) - oba, dva
Ryu - škola (način) po kojoj se vežba

Rečnik 199
....................
 S
Sabaki - izbegavanje
Samoerai - vitez, samuraj
San - tri (kao broj)
San-dan - treći stepen
Sankaku - trougao, triangl
Sasae - koji podupire
Sasoku - levo stopalo
Se, Senaka - leđa
Seiryoku-Zenyo - princip maksimalne efikasnosti
Sensei - učitelj
Seoi - rame, leđa
Shi - četiri (kao broj)
Shiai - borba, turnir, takmičenje
Shibori - davljenje
Shichi - sedam (kao broj)
Shido - kazna za lakši prekršaj
Shihan - učitelj
Shiho - četiri strane, četiri pravca
Shime-waza - tehnika gušenja (davljenja)
Shinmeisho-no-waza - novoprihvaćene tehnike
Shintai - kretanje
Shinpan - sudija
Shisei - stav, stavovi (u nekim izrazima - vazduh)
Shita - dole
Shitai - pozicija
Shizentai - prirodan stav
Shobu - meč
Sode - rukav
Sode-dori - držanje rukava
Sogo-gachi - sastavljena pobeda
Sokoshi - jedan mali
Sukui - lopatica
Sono-mama - ne mičite se (zaledite se, ostanite u tom položaju)
Sore-made - i to je sve! kraj borbe

Samoodbrana
200 ....................
Sotai renshu - vežbanje sa partnerom (u paru)
Sumi - ugao
Sumo - vrsta japanskog rvanja
Suri-age - klizanje
Sutemi - žrtva
Sutemi waza - požrtvovane tehnike

T
Tachi-ai - stojeći stav
Tachi-waza - rad (tehnike) u stojećem stavu
Tachiki uchi-komied - vežba snage protiv drveta
Tachi-ki-wuchikomi - ponavljanje ulaza protiv drveta
Tai - telo
Tai-sabaki - okretanje i držanje tela
Tanden - tačka odmah ispod pupka
Tani - dolina
Tatchi - stajati pravo
Tatami - strunjača
Tate - produžen
Te - ruka, šaka
Tekubi - ručni zglob
Te-waza - ručne tehnike
Toketa - prekinut zahvat držanja
Tokui-waza - jedna od omiljenih ili najbolja tehnika -,,specijalka”
Tomoe - oblik luka, oblik zapete (zareza)
Tori - onaj koji izvodi napad (bacanje), aktivan džudoka
Tomoe-nage - tehnika bacanja
Tsugiashi - kretanje noge za nogom
Tsuki - guranje
Tsuki-waza - tehnika guranja
Tsukuri - položaj tela
Tsuri - podići (dignuti)
Tsurite - ruka koja podiže
Tsurikomi - povlačenje naviše u kružnom pokretu
Tsuyoi - snažan, jak

Rečnik 201
....................
 U
Uchi - unutrašnji, između
Uchi-komi - uvežbavanje osnovnih tehnika bez bacanja
Uchi-mata - tehnika bacanja
Ude - ruka
Ude-ate-waza - udaračke tehnike rukom
Ude-garami - poluga na podlaktici
Ude-kansetsu-waza - tehnike poluge
Uke - onaj koji trpi napad (neaktivan džudista)
Ukemi - pad, bukvalno ,,primiti telo’’
Uke-waza - lebdeće bacanje
Ura - suprotna strana, pozadina, nazad
Ushiro - pozadi, iza, nazad
Ushiro-ukemi - pad nazad
Utsui - premeštanje, izmeštanje
Utsuri - promena, prelaz
Uye - na

W
Wa - parče, deo (krug)
Wakare - odvajanje, deo
Waki - pazuh
Waki - gatame - tehnika poluge
Waza - tehnika, forma, način
Waza-ari - skoro ippon (pola poena u borbi)
Waza-ari-awasete-ippon - dva wazari-ja čine ippon

Y
Yama-arashi - oluja koja silazi sa planine (planinska oluja), tehnika bacanja
Yawara - stari naziv za Ju-jitsu
Yawarakai - planina
Yoko - strana, sa strane
Yoko-kaiten-ukemi - kotrljajući pad u stranu
Yoko-sutemi-waza - požrtvovane tehnike izvedene u stranu
Yoko-ukemi - pad u stranu

Samoodbrana
202 ....................
Yon - četiri (kao broj)
Yoseki - glavni zapisnički (sudijski) sto
Yoshi - nastavite
Yubi - prst
Yudansha - nosilac crnog pojasa
Yudanshakai - Asocijacija nosilaca crnog pojasa
Yuko - pet tehničkih bodova (manje od Waza-ari)
Yusei-gachi - pobeda odlukom sudija

Z
Za - sedeti na kolenima (klečati)
Zanshin - pažnja, pozor
Za-rei - pozdrav naklonom u klečećem položaju
Za-zen - meditacija
Zempo-kaiten-ukemi - kotrljajući pad unapred
Zen-shin - celo telo
Zempai - pomoćnik u sali za vežbanje
Zempo - napred
Zen-shin - celo telo
Zubon - donji deo kimona (pantalone)

Rečnik 203
....................
 LITERATURA
     

Arlov, D. (2002). Alati samoodbrane. Novi Sad: Verzal.

Annan, K. (2004). UN high level panel. Fifty-ninth session Agenda item 55, New York:
Millennium Summit.
Banić, B. (2015). Doktorska disertacija na temu ,,Komparativna analiza motoričkih
sposobnosti i kognitivno-konativnih karakteristika džudista i karatista na osnovu
pola i sportske grane”, Beograd: ALFA Univerzitet.
Blagojević, M, Vučković, G. i Dopsaj, M. (2011). Specijalno fizičko obrazovanje II.
Beograd: Kriminalističko-Policijska Akademija.
Biblija (Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta (1974) u prevodu Karadžić S.V., Beograd,
Izdanje britanskog i inostranog biblijskoga društva.
Bušić, B. (2011). Tradicionalne japanske ju-jutsu škole. Beograd: Dinamic Aiki Ju-Jutsu
Sportska organizacija.
Ćirković, Z. (2003). Duh borenja. Beograd: Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.
Ćirković, Z. (2006). Teorija borenja. Beograd: Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.
Ćirković, Z. (2008). Narodno i sportsko rvanje. Beograd: Fakultet sporta i fizičkog
vaspitanja.
Ćirković, Z. (2009). Antropologija borenja. Beograd: Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.
Ćirković, Z. (2012). Rvanje. Beograd: Fakultet Sporta i Fizičkog Vaspitanja.
Ćirković, Z. (2013). Metodika džudoa. Beograd: Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.
Ćirković, Z. (2015). Moja filozofija borenja. Beograd: Fakultet Sporta i Fizičkog Vas-
pitanja.
Draeger, D. (1964). Karate 3, Defese against multiple assailants. Boston: Charles E.
Tuttle Co. Inc. USA.
Dešimaru, T. (2008). Zen i borilačke veštine. Beograd: Babun.
Dragić, B. (1980). Džudo. Novi Sad: Edicija Slavija.
Dragić, B. (1983). Džudo taktika. Novi Sad: Zavod za fizičku kulturu Vojvodine.
Filipović, A. (2011). Borilačke veštine između istoka i zapada. Novi Beograd: Malagma doo.

Literatura 205
....................
 Filipović, D. (2010). Kyokushinjutsu - metod samoodbrane. Beograd: Methaphysica.
Flor, H., Fydrich T., and Turk, D.C. (1992). Efficacy of multidisciplinary pain treatment
centers: a meta-analytic review. Pain 1992; 49:221– 230.
Gibson, S.J., & Helme, R.D. (2001). Age-related differences in pain perception and report.
Clin Geriatr Med 2001; 17:433–456.,
Ferrell, B.A., Josephson, K.R., Pollan, A.M., Loy, S., Ferrell, B.R., A randomized trial of
walking versus physical methods for chronic pain management. Aging (Milano)
1997; 9:99–105.
Gigov, V. i Janjić, D. (1988). Borilačke veštine sa upotrebom oružja. Beograd: Partizan.
Gligorijević, M. i Kurtović, M. (1987). Od borilačke veštine do olimpijskog sporta, i Od
kate do specijalke. Beograd: ODŽK Beograd.
Goodman, F. (2001). Karate, Aikido, Ju-Jutsi & Judo. Select editions. London: Great
Britain, Annes publisihing Ltd.
Grubač, M. (2016). Krivično procesno pravo RS. Novi Sad: Pravni fakultet.
Harison, E.J. (1959). Manual of Karate, Sauthempton, Great Britain: The Kamelot press.
Hassmann, M. et. Buchegger, R. (2010). Motion analysis of performance tests using a
pulling force device (PFD) simulating a judo throw, a University of Applied Sci-
ences Technikum Wien: Departement of Sports Engineering & Biomechanics.
Jovanović, S. i Milošević, M. (1992). Istraživanje vremenskih struktura tehnika presre-
tanja, odbrane i kontranapada. Fizička kultura, 3 i 4. 17-25. Beograd, Fakultet
sporta i fizičkog vaspitanja.
Steinback, J.E. (1939). Tre Grapes of Wrath (Plodovi Gneva). New York: First edition.
USA.
Booth, K. and Nicholas J.W. (2007). Rethinking the Security Dilemma. Cambridge:
Cambridge University Press.
Klocke, U. (2006). Judo anwenden, Verlag: Dieter Born und Sport - Bonn: Medien service.
Kosuge, S. & Inagaki, Y. (1962). Studies on the pungent principles of red pepper. Part XI.
Determination and contents of the two pungent principles. International Journal
for Pharmaceutical Research Scholars (IJPRS) Nippon Nogei: Kagaku Kaishi.
Kuleš, B. (2008). Trening judaša, Sveučilište u Splitu. Zagreb: Kugler.
Leung L. (2012). From ladder to platform: a new concept for pain management. I Prim
Health Care N.C.B.L.
Link, N. (2016). Borilačke veštine - Anatomija. Beograd: Data Status.
Milenković, D. (2009). Sumo, borba bogova. SJD Beograd-Tokio.
Milošević, M, Gavrilović, P. i Ivančević, V. (1989). Modeliranje i upravljanje sistemom
samoodbrane. Beograd: Naučna knjiga.
Modrić, Ž. (1987). Obrani se sam. Zagreb: Sportska tribina.

Samoodbrana
206 ....................
Nicović, M. (1989). Ful kontakt karate. Beograd: BIGZ.
Nurkić, M. Stanković, M. i Lolić, D. (2011). Praktikum iz Borenja - džudo i rvanje.
Niš: FSFV.
Pinny, A. (2000). Development of effective defensive and offensive skills and strategies
(for combat and self defense). Ethnography Einat Bar-On Cohen. Tel Aviv, Israel.
Popović, D. (2004). Borenja 1, Džudo i samoodbrana, FFK Leposavić: Knjaževac, Apollo.
Rajšić, S. (2000). Karate kao samoodbrana, Veternik: LDIJ.
Rebac, Z. (1987). Burmanski Tradicionalni ful kontakt. Zagreb: Biblioteka Azija.
Roland, M. & Morris, R. (1983). A Study of the Natural History of Back Pain: Part I
Development of a Reliable and Sensitive Measure of Disability in Low-Back Pain
Spine: Verzal, March 1983 - Volume 8 - Issue 2 - p 141–144, 1982. Volvo Award
in Clinical Science: PDF Only.
Stanojević, J. (1985). Aikido, put ljubavi. Beograd: NIPRO Partizan.
Stojanović, M. (1977.) Biologija razvoja čoveka sa osnovima sportske medicine. Beograd:
Fakultet za fizičko vaspiatanje.
Stanarević, S. i Ejdus, F. (2009). Pojmovnik bezbednosne kulture. Beograd: Centar za
civilno-vojne odnose.
Todorović, B. (1977). Fiziologija. Beograd: Fakultet za fizičko vaspiatanje.
Šegvić, B. (1994). Munje u rukama. Zemun: JPJ.
Takahashi, M. (2005). Mastering Judo. Illinois. USA: Human kinetics. Champaign.
Taras, A. E. (2000). Боевая машина, охранники сразу самооборонy. Boevie iskustva.
Boevaya mashina. Kratkiy kurs samooborony, 67-99. Moskva.
Tegner, B. (1978). Self defense Karate. Nju Jork: Bantam Book edition.
Tamura, V. (1981). Samoodbrana. Zagreb: Mladost.
Vračarević, Lj. (1986). Odbrana od noža. Beograd: ,,Sportska knjiga”.
Vračarević, Lj. (1987). Lepši pol - Jači pol, samoodbrana za žene. Beograd: ,,Sportska
knjiga”.
Ulemek, P. (1999). Aikido, tabu I. Beograd: Partenon.
Uyenishi, S.K. (1905). The Text-book of Ju-Jitsu as Practised in Japan. Nairi, Nihon Koku.

Sajtovi:
http://sllistbeograd.rs/documents/ustav_republike_srbije_lat.pdf
https://www.besplatnapravnapomoc.rs/tekstovi/krivicno-pravo/nuzna-odbrana-19-kz/
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/1330696/imamo-li-pravo-na-sa-
moodbranu.html
http://kravmaga.co.rs/nuzna-odbrana/

Literatura 207
....................
 https://blackbeltmag.com/arts/capoeira/capoeira-the-muddied-history-of-brazils-
other-martial-art/
www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_oruzju_i_municiji. ,,Sl. glasnik RS”, br. 20/2015.
http://www.politika.rs/sr/clanak/374580/Pogledi/Pravo-na-samoodbranu
http://www.fightfast.com/fgv3/fxb-day27.php
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Bejzbol palica
http://www.fightfast.com/fgv3/fzw-day29.php.
https://www.d20pfsrd.com/feats/combat-feats/dirty-fighting-combat/
https://www.health24.com/Medical/Pain-Management/About-pain/Definition-of-
pain-20120721
https://en.wikipedia.org/wiki/International_Association_for_the_Study_of_Pain
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%91%D0%BE%D0%BB
http://mojustav.rs/tekst-odredbe-27/
https://www.vulkani.rs/cached/www.vulkani.rs/Images/fb93ab61-88c1-46b0-92ab-
063d3e34b885-000001111238.pdf
https://ksrs.rs/fci-standardi/
http://www.who.int/
http://www.claytarget.rs/download_2015/2015_Zakon_o_oruzju_i_municiji.pdf
http://www.Društvo_mačevalaca_,,Sveti Đorđe”_Beograd_Republika_Srbija.

Časopisi:
Helme R. D., Gibson S. J. (2001.) The epidemiology of pain in elderly people. Clinic of
Geriatric Medicine. 2001;17:417–431
Flor H, Fydrich T, Turk DC. (1992.) Efficacy of multidisciplinary pain treatment centers:
a meta-analytic review. Pain 1992; 49:221– 230.
Roland-Morris (2003.) Disability Questionnaire (RMDQ) is a measure of disability where
greater levels of disability are reflected by higher numbers on a 24-point scale. The
original version of the RMDQ was published in 1983. in 1,2. A review of papers
concerning the questionnaire was published in 2002.
Gibson S.J, Helme R.D. (2001.) Age-related differences in pain perception and report.
Clin Geriatr. Med. 2001; 17:433–456., Ferrell BA, Josephson KR, Pollan AM, Loy
S, Ferrell BR. A randomized trial of walking versus physical methods for chronic
pain management. Aging (Milano) 1997; 9:99–105.

Samoodbrana
208 ....................
Pravilnici:
Pravilnik o opasnim psima od 13.10.2008. (Član 2.) Ministarstvo poljoprivrede i ru-
ralnog razvoja Srbije.
Članak u dnevnim novinama:
Pravo na samoodbranu, (2017, 19. februar). Politika, str. 12. (Autor, Milanović, O.)
People are fighting back. It’s their neighbourhoods at stake (2012, 2. mart). UK news,
The Guardian London riots, pg. 22.
Koivai Karl, E. (2003. 4. april). Daily post. UK. Smrti navodno uzrokovane upotrebom
,,davljenja - (Shime-Waza)”, pg. 45.

Izveštaji:
Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) Godišnji izveštaj o ljudskom razvoju 1994.

Zakon:
Krivični Zakon Republike Srbije, dostupno na http://mojustav.rs/tekst-odredbe-27/

Fotografije:
Fotografije su preuzete sa sajtova Pinterest, Shutterstock i Wikipedia i oficijelnih sajtova
IJF, IBA i AIBA, odnosno iz lične arhive autora.

Literatura 209
....................
 CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд

796.8

БАНИЋ, Бранислав, 1956-

Samoodbrana / Branislav Banić. - 1. izd. - Beograd : Univerzitet
Singidunum, 2019 (Beograd : Caligraph). - IX, 209 str. : ilustr. ; 24 cm

Tiraž 300. - Napomene uz tekst. - Rečnik: str. 191-203. - Bibliografija:

str. 205-209.

ISBN 978-86-7912-695-5

a) Самоодбрана
COBISS.SR-ID 273188876

© 2019.
Sva prava zadržana. Nijedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan u bilo kom vidu i
putem bilo kog medija, u delovima ili celini bez prethodne pismene saglasnosti izdavača.
www.singidunum.ac.rs

Branislav Banić
9 788679 126955

Branislav Banić

SAMOODBRANA Branislav Banić

SAMOODBRANA

SAMOODBRANA
Pitanje efikasne samoodbrane danas, u globalnom,
užurbanom svetu u kome rastu nesigurnost, nela-
godnost, gubljenje vrednosnih i ličnih orijentacija,
postaje sve aktuelnije i značajnije. Ubistva, fizička
zlostavljanja, razbojništva, silovanja sa kojima se
susrećemo prelistavanjem dnevne štampe, ukazuju
na potrebu poznavanja osnovnih tehnika, koncepta
samoodbrane, mogućnosti primerenog reagovanja i
delovanja u situacijama odbrane kako sebe tako i
najbližih. Samoodbrana postaje fenomen u kontekstu
društvenih okolnosti, koje od pojedinca traže kompe-
tentno, odgovorno i primereno reagovanja u stalno
prisutnim i neizvesnim situacijama ugroženosti kako u
ličnom tako i u javnom prostoru.
Aktuelna empirijska i teorijska razmatranja i istra-
živanja samoodbrane pokušavaju da odgovore na
pitanje: U čemu je suština efikasne i efektivne samo-
odbrane? Šta je neophodno, da svaki pojedinac danas
zna, kako bi se uspešno odbranio, adekvatno odgo-
vorio potencijalnim ali i stvarnim napadačima. Knjiga
Samoodbrana, opisima i ilustracijama ciljeva, principa,
tehnika samoodbrane, svakom pojedincu želi da
pomogne, da sigurnije, jednostavnije, lakše ovlada
kompleksnim zonama opasnosti, da sinhronizuje i
usaglasi sva raspoloživa sredstava i alate odbrane i na
taj način, što više redukuje oblike pogrešnog reago-
vanje i ponašanja u opasnim situacijama.

Beograd, 2019.