Univerzitet u Nišu

Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja

Milovan Bratić
Mirsad Nurkić

SAMOODBRANA

Niš, 2012. godine

Samoodbrana

SAMOODBRANA
Autori:
Prof. dr Milovan Bratić
Doc. dr Mirsad Nurkić

Recenzent:
Doc. dr Patrik Drid
Prof. dr Tomislav Okičić

Izdavač:
Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja,
Čarnojevića 10a, Niš

Za Izdavača:
Prof. dr Dobrica Živković

Priprema za štampu:
Predrag Živanović

Odlukom Nastavno–naučnog veća Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja broj

04-107/11 od 26.01.2012. godine prihvaćena je pozitivna recenzija i odobreno
publikovanje rukopisa Samoodbrana

Tiraž:
500 primeraka

Štampa:
Mkops, Niš

ISBN: 978-86-87249-41-7

2
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

Sadržaj:
1. UVOD..............................................................................................................7
2. OSNOVE TEORIJSKOG DELA SAMOODBRANE ..............................8
2.1 Istorija borilačkih veština ...................................................................8
2.2 Kakve borilačke veštine postoje? ....................................................11
2.2.1 Stojeći stilovi (stand-up)........................................................ 11
2.2.2 Parterni i hvatački stilovi (ground fighting, grappling)......12
2.2.3 Bacački stilovi ........................................................................13
2.2.4 Stilovi bazirani na oružju ......................................................14
2.2.5 Stilovi "niskog intenziteta sile" ili meditativni stilovi ..........15
2.2.6 Kompleksni stilovi.................................................................. 15

2.3 Samoodbrana .....................................................................................16

2.4 Vrste samoodbrana ...........................................................................19

2.4.1 Goloruka, bez oružja, nenaoružana........................................ 19
2.4.2 Sa oružjem, naoružana ..........................................................20
2.4.3 Nivo svesti .............................................................................20
2.4.4 Smirivanje, de-eskalacija........................................................21
2.4.5 Bežanje ...................................................................................21
2.4.6 Lični alarmi, sprejevi, tejzeri .................................................21

3. OSNOVA METODIKE SAMOODBRANE............................................24

3.1 Metodske napomene......................................................................... 24
3.1.1 Varijante tehnike udaraca ......................................................25
3.1.2 Pritisci ...................................................................................26
3.1.3 Gnječenje................................................................................ 27
3.2 Struktura procesa obučavanja .........................................................27

3.3 Stvaranje predstave o kretanju........................................................28

3.4 Proces obuke i trening u samoodbrani ...........................................30
3.4.1 Proces stvaranja specifičnih pokreta i uvežbavanja ...............30
3.5 Vrste grešaka i njihovo otklanjanje .................................................33
3.5.1 Vrste grešaka..........................................................................34

3
Samoodbrana

4. OSNOVNA TEHNIKA UDARCAERROR! BOOKMARK NOT DEFINED.

1. Tehnika udarca u boksu ..................Error! Bookmark not defined.
1. Levi direkt u glavu................. Error! Bookmark not defined.
2. Desni direkt u glavu .............. Error! Bookmark not defined.
3. Levi kroše u glavu ..................Error! Bookmark not defined.
4. Desni kroše u glavu ............... Error! Bookmark not defined.
5. Levi aperkat u glavu .............. Error! Bookmark not defined.
6. Desni aperkat u glavu............ Error! Bookmark not defined.
2. Ručna tehnika udarca u karateu ....Error! Bookmark not defined.
1. Seiken čoku zuki (profil) ........ Error! Bookmark not defined.
2. Direktni udarac čelom pesnice iskorakom istoimene noge
unapred - Oi zuki (Oi tsuki).. Error! Bookmark not defined.
3. Direktni udarac čelom pesnice uz iskorak suprotne
noge - Gjaku zuki (Gyaku tsuki)Error! Bookmark not defined.
4. Direktni udarac čelom pesnice isturene ruke - Kizami zuki
(Kizami tsuki) ........................ Error! Bookmark not defined.
5. Uraken uči (Uraken uchi) ......Error! Bookmark not defined.
6. Šuto uči (Shuto uchi)............. Error! Bookmark not defined.
7. Empi uči (Empi uchi) ............ Error! Bookmark not defined.
4.3 Udarci nogom ...................................Error! Bookmark not defined.
1. Direktni udarac nogom unapred - Mae geri (Mae geri) . Error!
Bookmark not defined.
2. Udarac bridom stopala u stranu - Joko geri (Yoko geri) . Error!
Bookmark not defined.
4.4 Blokiranje...........................................Error! Bookmark not defined.
1. Visoki uzdižući blok podlakticom - Age ude uke
(age ude uke) .......................... Error! Bookmark notdefined.
2. Srednji spoljašnji blok podlakticom - Soto ude uke
(Soto ude uke) ........................ Error! Bookmark not defined.
3. Srednji unutrašnji blok podlakticom - uči ude uke
(uchi ude uke) ........................ Error! Bookmark not defined.
4. Donji unutrašnji blok podlakticom - Gedan barai
(Gaden barai) ......................... Error! Bookmark notdefined.
5. Tehnika bacanja ................................Error! Bookmark not defined.
1. Koši-guruma .......................... Error! Bookmark not defined.

4
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

4.5.2 Curi-goši ................................Error! Bookmark not defined.

3. Ipon-seoi-nage ........................Error! Bookmark not defined.
4. Morote-gari............................ Error! Bookmark not defined.
4.5.5 O-uči-gari .............................. Error! Bookmark not defined.
4.5.6 O-soto-gari............................. Error! Bookmark notdefined.

5. POLUGE NA ŠACI ....................ERROR! BOOKMARK NOT DEFINED.

6. POLUGE NA NOGAMA ..........ERROR! BOOKMARK NOT DEFINED.

7. ODBRANA OD HVATA ZA RUKU ......... ERROR! BOOKMARK NOT

DEFINED.

8. ODBRANA OD HVATOVA ZA ODEĆU I KOSUERROR! BOOKMARK

NOT DEFINED.

9. ODBRANA OD OBUHVATA .ERROR! BOOKMARK NOT DEFINED.

10. ODBRANA OD GUŠENJA ......ERROR! BOOKMARK NOT DEFINED.

11. ODBRANA OD UDARCA .......ERROR! BOOKMARK NOT DEFINED.

12. ODBRANA OD NAPADA PALICOM ..... ERROR! BOOKMARK NOT
DEFINED.

13. ODBRANA OD NAPADA NOŽEM ......... ERROR! BOOKMARK NOT

DEFINED.

14. PRIVODJENJA ...........................ERROR! BOOKMARK NOT DEFINED.

15. PRILOG – OBRASCI ZA EVIDENCIJU PRAKTIČNOG DELA
NASTAVE ...................................ERROR! BOOKMARK NOT DEFINED.

5
Samoodbrana

6
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

1. UVOD
Predmet Samoodbrana, po novom nastavnom Planu Osnovnih
akademskih studija Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu, se nalazi u
programu master studija (X semestar) sa fondom časova 1+2 odnosno sa 1
časom teoretske nastave i 2 časa praktične nastave.

Samoodbrana, namenjena je studentima za realizaciju dela teorijske i

praktične nastave kao i realizaciju dela predispitnih obaveza (stručna praksa,
seminarski rad i kolokvijum). Profesorima fizičkog vaspitanja i trenerima u
sportu, može poslužiti u delu planiranja i programiranja časa ili trenažnog
procesa sa sportistima.

7
 Samoodbrana

2. OSNOVE TEORIJSKOG DELA

SAMOODBRANE

2.1 Istorija borilačkih veština

Korene borilačkih veština možemo naći među prvim elementarnim

oblicima borbe. U surovoj i bespoštednoj borbi za opstanak, čovek je bio
primoran da se brani i da napada. Ti prvi borački pokreti bili su, uglavnom,
nagonski. Kasnije se kroz istoriju ta prva borbena iskustva i znanja prenose na
nove generacije i dalje usavršavaju.

Smatra se da su najelementarniji oblici borenja uglavnom razvijali

autohtono u celom svetu. Ova hipoteza u velikoj meri je potvrđena arheološkim
istraživanjima u različitim delovima sveta. Crteže, reljefe, strukture, terakote,
gravure, statue, ukrasne vaze, kovani novac koji prikazuju različite boračke
tehnike susreću se gotovo u celom svetu. Gotovo da nema zemlje koja nema
svoj folklorni oblik borenja. Među najstarije izvore, koji sadrže prikaz ili opis
tehnika sličnim današnjim borilačkim tehnikama, spadaju

8
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

izvori pronađeni u drevnom Egiptu, antičkoj Grčkoj, na crtežima starih Inka,

Kineza i ostalih drevnih naroda.

Od vremena stvaranja viška proizvoda, kada se članovi osnaženih i

obagaćenih porodica posvećuju ratničkom pozivu, fizička kultura, a samim tim
i oblici borenja dobijaju jasna obeležja.

Na velikom broju crteža koji su pronađeni arheološkim istražvanjima

prikazani su najčešće rvački parovi koji veoma podsećaju na izvođene
pojedinih tehnika bacanja i gušenja iz modernog džudo-a. I pored velike
sličnosti određenih tehnika sa savremenim borilačkim veštinama koje se sreću i
u iskopinama u predelu Severne Afrike i Južne Evrope, ipak se većina autora
slaže u pretpostavci da su se veštine koje su prethodile modernim začele i
razvijale na tlu Azije. Jedna od najzastupljenijih hipoteza o nastanku i
prenošenju borilačkih veština na tlu Azije je ona u kojoj se pretpostavlja da su iz
Indokine prenesene u Indiju, iz Indije u Kinu, a iz Kine u Japan. Naravno da se
i ova teorija uzima sa dosta rezerve jer smo već pomenuli da veštine borenja,
između ostalog, imaju i svoj nezavisni karakter. Najbliža istini je hipoteza po
kojoj se pretpostavlja da je Kina koja je imala snažan uticaj na razvoj japanske
kulture u srednjem veku pa sve do druge polovine 19. veka, istovremeno vršila
snažan uticaj na dalji razvoj veština borenja u Japanu. Pre svega tu se misli na
određene principe borenja, prvenstveno na princip popuštanja, veliki broj
tehnika iz kineskog boksa koje su kasnije Japanci prilagodili svojim već
postojecim veštinama. Ovakva hipoteza se zasniva na pisanim izvorima koji se
podudaraju sa postojećim legendama iz ove oblasti.

9
Samoodbrana

U starim hronikama Japana pominju se turniri koji su se

održavali na dvorovima careva još 230. god. p.n.e. Usled
velikog broja borbi koje su se događale kroz istoriju, borci
koji su postizali određene rezultate, pobeđivali, počeli su na
osnovu iskustava da razvijaju svoje sopstvene stilove. U 11.
veku u knjizi drevnih i savremenih priča u Japanu pominje
se prvi put borilačka veština Yawara koja je prethodila
nastanku Džu - Džice, iz koje su se kasnije razvile sve
poznate japanske borilačke veštine.

Nova reč Džu - Džicu koja je tada imala značenje borbe prsa u prsa na
bojištu pojavljuje se u delima istorijskog i književnog karaktera već u 14. veku.
Jedna od najstarijih škola Džu - Džicu koja je već tada imala sistematizovanu
tehniku, bila je Take uchi - ryu, osnovana 1532. godine. Smatra se da je oko
1670. godine u Japanu bilo oko 160 škola Džu - Džicu. Jedan od najuobičajenih i
najpribližnijih prevoda Džu - Džicu je nežna veština.

10
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

Kasnije u dodiru sa zapadnom civilizacijom odnosno sa početkom

upoznavanja evropljana sa japanskim veštinama dolazi do pojednostavljanja
izgovora tako da se i danas najcešce izgovara kao Džu - Džicu. U tom obliku je
naziv veštine stigao i do nas.

Kao što smo već napomenuli veoma rasprostranjeno praktikovanje

borilačkih veština dovelo je do nastanka velikog broja različitih stilova. Naime
svaki majstor je razvijao svoj stil, a dalji razvoj nije bio sputavan. Najpre je to
prouzrokovalo veliki broj stilova Džu - Džicu borenja, a daljim širenjem učenja
dovelo je do nastanka i razvoja potpuno novih veština. Predpostavlja se da su
iz Džu - Džice direktno nastale sledeće veštine: prvenstveno, kao direktni
naslednik Džu - Džice razvio se moderni džudo, odnosno najpre Kodokan
Džudo; uporednim razvojem, ali i nasledstvom velikog broja tehnika na
Okinavi se razvio Karate, da bi se kasnije raširio po čitavom Japanu i dalje po
celom svetu; i kao najmlađa veština iz ove grupe Aikijutsu, odnosno moderni
Aikido.

2. Kakve borilačke veštine postoje?

Borilačkih veština je puno. Neke su veoma popularne, a za druge većina

ljudi nije ni čula, ali, najvažnije je razumeti osnovne osobine nekog stila.

Postoji nekoliko kategorija stilova: Stojeći (stand-up), parterna borba ili

grepling (ground fighting, grappling), stilovi sa bacanjima i obaranjima
(throwing syles), stilovi bazirani na upotrebi oružja, stilovi sa minimalnom
upotrebom sile ili unutrašnji stilovi (low impact, internal) i kompleksni stilovi.

1. Stojeći stilovi (stand-up)

U ovu kategoriju spadaju veštine i sportovi kod kojih se najviše ili
isključivo koriste udarci, šutiranje i blokovi. Učenik uči različite stavove,
kretanje (footwork) i praktične kombinacije udaraca i blokova, koje variraju po
izgledu i primeni od stila do stila. Neki od najpoznatijih su:

11
 Samoodbrana

• Karate • Tajlandski boks

• Kung Fu • Savate
• Tekvondo • Wushu
• Boks • San Shou
• Kikboks • Kapuera

Ova lista svakako nije kompletna. Stojeći (stand-up) borilački stilovi su

među najpopularnijim.

2.2.2 Parterni i hvatački stilovi (ground fighting, grappling)

Ime ove kategorije stilova nikako ne treba da vas dovede u zabludu da je
gradivo ograničeno samo na borbu na zemlji. Ovaj termin jednostavno znači da
su fokusirane na rvački aspekt borbe. Među ovim stilovima nalaze se:

12
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

• Rvanje
• Brazilska Džiudžica
• Sambo
• Šuto (shooto, shoot fighting)

2.2.3 Bacačkistilovi
U ovu grupu spadaju borilačke veštine i sportovi gde borba primarno kreće
iz stojećeg položaja uz primenu bacanja, saplitanja, poluga i drugih načina
izbacivanja iz protivnika iz ravnoteže. Neki od ovih stilova su:

13
 Samoodbrana

• Džudo
• Aikido
• Hapkido

2.2.4 Stilovi bazirani naoružju

Kod ove kategorije borilačkih stilova, ime sve kaže. Fokus je na korišćenju
jednog ili više oružja. One su najčešće bazirane na tradiciji i kulturi, iako neke
od njih kao što je Kali imaju jak fokus i na borbu i samoodbranu. U ovu grupu
spadaju:

• Kali, Ekrima
• Iaido
• Kendo

14
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

2.2.5 Stilovi "niskog intenziteta sile" ili meditativnistilovi

Ovi stilovi, iako orginalno nastali za borbene namene, evoluirali su u
sisteme koji su danas više usmereni na disanje, unutrašnju energiju,
oslobađanje od stresa, kao i borilački trening i vežbanje "bez sile". Neki od
stilova iz ove kategorije su:

• Tai-či
• Bagua
• Či Gong

2.2.6 Kompleksnistilovi
Ovu kategoriju možemo da podelimo na dve podkategorije. Jedna su
tradicionalni kompleksni stilovi, u kojima se izučavaju stojeća borba, bacanja,
parterna borba, poluge, rad sa oružjem i tako dalje. Drugu podkategoriju bi
mogli nazvati moderni borilački koncepti. Ovde spadaju tradicionalne veštine
koje su dobile novi oblik u današnje vreme, zatim veštine koje su nastale
genezom više stilova, kompilacije koje su se u službenoj (vojnoj, policijskoj,
telohraniteljskoj) primeni pokazale kao efikasne, a zatim iskristalisale u zasebnu
veštinu.

15
 Samoodbrana

• Ninđucu
• Ruski Sistem
• Krav Maga
• S.P.E.A.R.
• Đit kun do (Jeet kun do)
• MMA

Ovakva podela na kategorije nije savršena. Postoje veštine koje spadaju u

dve ili više kategorija. Na primer Sambo je i bacačka i parterna veština. U
Džudou se radi parter. U Sandi bacanja. Itd.

2.3 Samoodbrana

Samoodbrana je vid borenja koji ima za cilj da primenom stečenih

uvežbanih elemenata veština i usvojenog znanja, onemogući ili onesposobi
jednog ili više protivnika za dalju borbu, nezavisno od toga da li je on goloruk
ili naoružan. Ovaj vid borenja zahteva uporno i dugotrajno uvežbavanje, brzo,
precizno i pravovremeno izvodjenje odgovarajućih tehnika, a sve zarad
primene najefikasnije odbrane.

16
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

Samoodbrana (ili samo-odbrana) je čin odbrane sebe, svoje imovine ili

drugoga od fizičkog ugrožavanja. Iako ovaj termin označava bilo koju formu
samoodbrane (ne samo fizičke) najčešće ga povezujemo sa različitim civilnim
tehnikama samoodbrane u borilačkom kontekstu. Kad neko kaže
"samoodbrana" najčešće se misli na civilnu aktivnost, nasuprot golorukom
borenju u vojnom i policijskom kontekstu.

Za uspešno izvedenu odbranu važno je da se protivnik (UKE) uvek

„sretne“, ako ne na početku, onda bar na pola puta njegove namere ili pokušaja.
Svako zakašnjenje mu omogućava da preuzme inicijativu i svoju zamisao
sprovede do kraja. Kao i u ostalim vidovima borenja tako i u samoodbrani
nema mesta panici jer uvek postoji neko rešenje. Treba brzo razmišljati i još brže
reagovati.

I u samoodbrani, kao vidu borenja, treba uvek imati na umu etiku borenja
a to je: nikad ne treba povrediti protivnika; silinu odredjene tehnike

17
Samoodbrana

primenjivati u onoj meri koja je dovoljna da trenutno onesposobi protivnika za

dalju borbu.

Koje su, dakle, razlike između borilačke veštine i samoodbrane? Kao prvo,
(civilna) borilačka veština je sistem dugoročnog treninga koji obrađuje
individualni fizički konflikt iz nekoliko perspektiva, uključujući fizičke,
fiziološke i psihološke aspekte.

Samoodbrana podučava jednostavne motoričke veštine koje su lake za

učenje i oblikovane tako da vežbaču daju izvesnu prednost u situaciji kada je
potrebno da se odbrani od fizičkog nasrtaja. Samoodbrana vam daje neke
jednostavne alate koji će vas odvesti kući u jednom komadu.

Sa druge strane, borilačka veština je pristup koji ima vremena za trajan,

postepeni pristup treningu. To znači da vežbač ima mogućnost da postane i
svrsishodan i efikasan, tj. da razvije finiji skup tehničkih veština.

Nema razloga da se pristupi treningu borenja kroz kombinaciju oba ova

modela, u cilju optimizacije rezultata, zavisno od toga šta se želi postići. Sažeto
objašnjeno, to bi značilo korišćenje tehnike i uvežbavanja u cilju izgrađivanja
tehnike, a zatim sparing kako bi se one testirale i da bi se uočili nedostaci koje
potom treba ispravljati, opet kroz uvežbavanje tehnike i sparing. Ovakav
naizmeničan pristup takodje stvara borce koji su istovremeno svrsishodni i
efikasni.

Ako bi trebalo izdvojiti jedno svojstvo treninga borenja koje ga čini

funkcionalnim, to bi bio princip „živog“ treninga. Ovaj princip se suštinski
sastoji od tri elementa – kretanje, tajming (pravovremenost) i energija (otpor).
Dakle, ako se protivnik ne kreće već samo reda radi odrađuje svoj deo vežbe,

18
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

nećete razviti dobar osećaj za primenu tehnike u prostoru. Rad nogu, kretanje u
parteru, guranje i povlačenje u klinču - sve je to kretanje. Tajming je sposobnost
da svoju tehniku ili zamisao realizujete u pravom trenutku, tj. da tehniku
primenite u realnom vremenu. Tajming je za dimenziju vremena ono što je
kretanje za dimenziju prostora. Ako sve vežbe i drilove izvodite ritmično,
predvidljivo i mehanički, ne razvijate sposobnost da delujete u skladu za
zahtevima promenljivosti situacije, koji su krakteristični za svaku pravu borbu.
Što se tiče energije, udarajte kao da želite da udarite, a ne kao da pomazite
partnera. Ako ga hvatate, nemojte se zaustaviti na hvatu već vucite ili gurajte,
ne ostavljate ruku da „visi“ u prostoru kako bi partner mogao da neometano
izvede sa njom šta hoće. Ukoliko vam fali ijedan od ovih elemenata, nećete
imati „živost“ u treningu, te stoga nećete ni razvijati funkcionalne veštine.

Dobra škola borilačkih veština bi trebalo da pruži sve gore navedene

elemente, iako će vam trebati više vremena i predanosti kako biste izgradili i
„izbrusili“ svoje veštine. Nagrada za to će vam biti mnogo veće šanse da neki
neželjeni sukob izbegnete ili ako morate i rešite u svoju korist.

4. Vrste samoodbrana

1. Goloruka, bez oružja, nenaoružana

Mnogi borilački stilovi podučavaju samoodbranu bez oružja, a neki postoje
i treniraju se isključivo zbog nje. Neki borilački sportovi takođe mogu biti vrlo
efikasno upotrebljeni u cilju samoodbrane. Da bi neki trening smatrali
kompletnim u ovom kontekstu pored uvežbavanja odbrambednog "odgovora"
na fizički napad, potrebno je da podučava i ličnoj bezbednosti, tehnikama
podizanja budnosti tj. svesnosti o okruženju, i da povećava sposobnost da se
izbegnu potencijalne konfrontacije i opasnosti.

19
 Samoodbrana

Da bi pružile što praktičniju samo-odbrambenu obuku, mnoge moderne

škole borilačkih veština koriste kombinaciju dve ili više veština i tehnika, a sam
program rada često prilagođavaju tako da odgovara životnom stilu učesnika,
uzrasnim grupama i polu. Praksa kombinovanja borilačkih stilova u
takmičarskom smislu najčešće se vezuje sa MMA (Mixed Martial Arts), a u
smislu samoodbrane za namenske kurseve i škole novijeg datuma.

Kao odgovor na povećan zahtev za ovakvom obukom, poslednjih godina

na sve strane niču škole samoodbrane. Evidentna je i pojava video materijala za
samo-učenje. Rađaju se i kratki kursevi sa namenom da učesnicima isporučuju
porciju po porciju znanja u ograničenom vremenskom periodu. Efikasnost
metoda pomenutih u ovom pasusu često je predmet mnogih debata.

2.4.2 Sa oružjem, naoružana

U nekim zemljama, legalno je nositi
oružje (na primer noževi, pištolji ili
sprejevi) u cilju samoodbrane. U drugim
zemljama za tako nešto je potrebna
dozvola, ili zakon zabranjuje nošenje
oružja. Ograničenja za korištenje oružja
za ličnu zaštitu su izvor kontroverznih
situacija u mnogim zemljama, dovodeći u
vezu prava na samoodbranu sa borbom
protiv nasilnih zločina kroz oganičavanje pristupu uobičajenom oružju koje
izvršioci statistički najčešće koriste.

Svakodnevni objekti iz okruženja, kao što su bejzbol palice ili dezodoransi,

mogu takođe biti korišteni kao improvizovano oružje za samoodbranu. Ipak,
vrlo je verovatno da neće biti efikasni poput oružja napravljenog baš sa tom
namenom.

2.4.3 Nivosvesti
Nivo svesti (to jest svesnost, to jest svest na nivou) predstavlja pristup gde
se branite izbegavajuči opasnost razmišljanjem unapred, predviđanjem šta se
može dogoditi, razmišljanjem "hladnom glavom" i donošenjem ispravnih
odluka. Primeri za ovo bi bili: "Parkiranje u dobro osvetljenim zonama, ne
korištenje slušalica dok džogirate pustim mestima (da bi čuli šta se dešava iza

20
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

vas), diskretnim gledanjem ispod auta ili iza prednjeg sedišta da se uverite da
vas niko ne vreba, pažljivim ulaženjem u prostor koji ste zatekli otključan, ne
otvaranjem vrata nepoznatim osobama.

Zahvaljući ne-fizičkoj prirodi, nivo svesti (awareness) se jako naglašava u

oblasti ženske samoodbrane, gde je polazna pretpostavka da će napadač biti
veći i snažniji od žrtve.

4. Smirivanje, de-eskalacija
De-eskalacija je korištenje glasa, tona i govora tela koje vodi ka smirenju
potencijalno nasilne situacije, pre nego što se fizički obračun u stvari desi.
Naziv "verbalni džudo" ili "mentalni aikido" možete po nekad čuti da se
žargonski koristi kada se misli na de-eskalaciju to jest smirivanje situacije.
Razlog za to je što je verbalna taktika slična fizičkoj taktici u ovim veštinama.

5. Bežanje
Ako nije najbolji, bežanje je svakako najbezbedniji
način da se odbranite kad god je to moguće, ali nije
uvek tako. Ako ste sami treba da bežite prema
bezbednom mestu, ili mestu gde ima ljudi.

Bežanje je opcija pre nego što sukob pređe u

fizički obračun. Isto tako moguće je omesti ili
privremeno onesposobiti protivnika napadom na oči,
grkljan ili genitalije a zatim pobeći pre nego što se
oporavi.

U mnogim zemljama, imperativ za legalno dokazivanje samoodbrane su

činjenice da ste iskoristili sve prilike da izbegnete obračun. Bežanje se često
preporučuje zbog toga što oslobađa žrtvu bilo kakve odgovornosti pred
zakonom. Nasuprot toga, ako napadaču "ostanete na megdanu" i borbu
pobedite, možete se suočiti sa zakonskim gonjenjem u zavisnosti od povreda i
toga da li ste i kakvo oružje koristili.

6. Lični alarmi, sprejevi, tejzeri

Lični alarmi su praktična sredstva za pasivnu samoodbranu. To je mali
uređaj koji pišti kao besan. Oslanja se na činjenicu da će većina napadača biti

21
Samoodbrana

odvraćena činjenicom da će buka skoro sigurno privući pažnju prolaznika ili

policije.

Sprejevi sa ekstraktom ljute paprike i bibera i tejzeri (elektro šok) su manje

pasivna sredstva za samoodbranu od alarma, ali sve jedno nanose mnogo
manje povrede od klasičnijih oružja.

22
Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

23
 Samoodbrana

3.
1.
OSNOVA METODIKE SAMOODBRANE

Metodske napomene
Kao i pri svakom metodskom radu pa i u samoodbrani, bilo da se radi o
tehnici udarca, tehnici bacanja ili dogovorenom sparingu od bitnog značaja je
postupnost u radu. Takodje moramo voditi računa o izbacivanju iz ravnoteže
jer je upravo to polovina uspeha. Položaj tela u odnosu na protivnika (UKEA)
mora da bude takav da u svakom momentu onemogućava suprotnu reakciju i
ne sme biti ukočen. Uvežbavanje tehnike držanja i privodjenja, kad god je
moguće, treba treba izvoditi posle izvedenog udarca, bacanja ili kompletne
završene planirane radnje.

Za uspešnu odbranu i savladjivanje protivnika potrebno je, pored

poznavanja tehnike udarca, bacanja, držanja, gušenja, poluge znati i tehnike
varijante udaraca, gnječenja i pritisaka. Da bi one bile što efikasnije i UKEA brže
savladali potrebno je znati koje su i gde najosetljivije vitalne tačke na
čovekovom telu. To nam pomaže da znamo kojom snagom i pod kojim uglom
nanosimo udarac, gnječimo ili pritiskamo.

24
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

1. Varijante tehnike udaraca

U veštini borenja udarci imaju trostruku ulogu i to:

a) Udarci radi pariranja protivnikovom napadu za izvršenje

nekog zahvata.

b) Udarci koji ne predstavljaju pariranje nekom zahvatu već imaju

za cilj momentalno onesposobljavanje UKEA za dalju borbu
kao što su: jak bol, nesvestica ili paraliza pojedinih
ekstremiteta.

c) Udarci koji onesposobljavaju protivnika trenutno za duži

period i izazivaju trenutnu smrt.

25
 Samoodbrana

Udarci se uglavnom ne nanose velikim zamasima već eksplozivnim i

oštrim trzajem ruke, noge, lakta, glave itd. Udarcima se izazivaju nesvestica,
paralizovanje, iščašenja, prelomi i smrt.

Nesvestica se izaziva nešto jačim udarcem u vrh brade, potiljak, stomak i

genitalije, dok blaži udarac na ova ista mesta izaziva samo bol.

Paraliza ekstremiteta nastupa usled udarca po ramenu, laktu, kičmi idr.

Iščašenja i prelomi nastupaju usled usled jačih udaraca po glavi, kičmi i
udovima, rukom nogom ili tupim predmetom.

Smrt izazivaju veoma snažni udarci u predeo potiljka, slepoočnice, srca,

jabučice ili u sedmi cervikalni pršljen.

3.1.2 Pritisci
Pritisci takodje spadaju u elemente borenja. Nanose se vrhovima ili
zglobovima prstiju u najosetljivije tačke čovečijeg tela: oči, kičmu, vrat i druge,
a po svom učinku nisu manje opasni od udaraca. Pritisci spadaju takodje u
način odbrane sa kojima se mora biti krajnje obazriv.

26
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

3.1.3 Gnječenje
Gnječenje je nešto blaže od udaraca i pritisaka ali zato ne manje bolno.
Gnječenje se izvodi šakom za moćnice, prstima za mekane delove kao što su
unutrašnji delovi nadlaktica i butine, zatim predeo vrata, obrazi, nos i trbuh.

Najbolnije i najjače gnječenje se izvodi kažiprstom i palcem i to tako da se

palac savije unutra a steže se preko njega kažiprstom.

3.2 Struktura procesa obučavanja

Proces obučavanja kao i nastavni proces u celini ima osnovni zadatak da

formira motorne navike i umeća, odnosno usavršava čovekovu motoriku u
najširem smislu reči.

Poznato je da ovladavanje savršenom tehnikom nije lako. Uspeh u

ovladavanju tehnikom ne postiže se svakodnevno i ravnomerno, već je to
proces koji nekada može biti veoma kratak a ponekad i znatno duži. Drugačije
rečeno, tehnika se ne usvaja ravnomerno već skokovito u određenim etapama.

Čitav proces obučavanja je većim delom uslovljen fiziološkim promenama

i psihofiziološkim zakonitostima. Takođe, u njegovoj praktičnoj realizaciji
značajno učestvuju i određene didaktičko - metodičke zakonitosti. Sasvim je
sigurno da se ne radi o tome da studenti ovladaju određenim fondom
motoričkih umeća i navika, već da u određenim uslovima kroz te aktivnosti i
ostvare sasvim konkretne promene i uticaje, tj. adekvatnu trensformaciju
pojedinih dimenzija ličnosti u celini. Iz tog razloga je veoma aktuelno pitanje
kako i na koji način pomoći studentima da lakše i brže ovladaju određenim
fondom motoričkih znanja i navika i kako da to što efikasnije koristiti u
svakodnevnoj praksi.

Dosadašnja iskustva, kao i rezultati nekih istraživanja, ukazuju da se

proces formiranja motoričkih navika odvija u fazama koje odgovaraju
određenom stadijumu formiranja motoričkih umeća i navika.

U prvoj fazi je potrebno stvoriti određene uslove za datu aktivnost tj.

obezbediti optimalnu fizičku, psihičku i koordinacijsku pripremljenost
studenta.

U drugoj fazi se započinje sa učenjem nove motoričke aktivnosti, počev od

organizacije, pažnje, stvaranje prestave o kretanju.

27
 Samoodbrana

U trećoj fazi se motorička aktivnost realizuje, usavršava i tehnički doteruje.

U četvrtoj fazi se motorička aktivnost stabilizuje, učvršćava i dalje
usavršava.

Stvaranje opštih uslova je neophodno da bi se moglo pristupiti učenju bilo

koje motoričke aktivnosti. Veoma je značajno da se obezbedi dobra pokretljivost
i drugi kvaliteti aparata za kretanje koji se u određenoj vežbi dominantno
ispoljavaju i bez kojih se ona objektivno nebi uspešno usvojila. Veoma bitan
element je i "kondiciona priprema".

Uspešnost, i brzina obrazovanja novog motoričkog umeća i navike, bitno

zavisi od predhodnog motoričkog iskustva. Ukoliko je to iskustvo raznovrsno i
široko utoliko će i svako novo motoričko umeće i navika biti brže usvojena. Da
bi se pristupilo učenju neke složenije motoričke aktivnosti, studentu treba dati
priliku da kroz odgovarajući sistem "predvežbi" (pripremnih vežbi) stekne
neophodno iskustvo i ovlada osnovima te aktivnosti. Izbor pripremnih vežbi
veoma je složen. On mora biti baziran na činjenici da one moraju biti
racionalane i da se njihovim učenjem ne gubi ni vreme ni energija.

Na primer, pre nego se, nauči "pad u nazad", poželjno je da se urade kolut
nazad i napred, kolut nazad sa sklanjanjem glave u jednu i drugu stranu i
druge vežbe, kako bi studenti shvatili svojstvo kretanja i međusobne odnose
pojedinih parametara u ovom kretanju.

Za svaku novu motoričku aktivnost, treba uraditi čitav niz pripremnih

vežbi koje treba da sadrže ključne elemente te nove motoričke aktivnosti. Izbor
predvežbi mora da odgovara stvarnim potrebama i mogućnostima studenta.
Pripremne vežbe su slične osnovnim elementima tehnike, ali su lakše i
jednostavnije. U izboru pripremnih vežbi nije bitna spoljašna sličnost uvodne
vežbe sa osnovnim, koliko unutrašnja sličnost. One se biraju po određenom
redosledu, postepeno uslovljavajući kretanje, dodajući mu po jedan novi detalj.

3.3 Stvaranje predstave o kretanju

U početku, studente treba upoznati sa novim tehničkim elementima da bi

stvorili predstavu o elementima koje treba usvojiti. Ta predstava mora biti
jasna. Ona predstavlja fundamentalno pitanje obuke. Dosadašnja istraživanja
su pokazala da dužina trajanja celokupnog procesa obučavanja zavisi od

28
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

efikasnosti postupka stvaranja predstave o pokretu i kretanju. Dobra predstava

o kretanju je vodilja koja pravilno orjentiše u procesu usvajanja i usavršavanja
novog pokreta i predstavlja garant za njegovo brže i lakše usvajanje. Da bi se
stekla što potpunija i što preciznija predstava o motoričkoj aktivnosti koju treba
naučiti, treba je objasniti i pokazati.

Iskustvo je pokazalo da se najbolji efekti u procesu stvaranja predstave o

kretanju postižu kada se ono realizuje kroz:

• uvodno objašnjenje kretanja, sa akcentom na najbitnije elemente

kretanja,
• demonstraciju,
• stalno insistiranje na značajnim detanjima i preciznosti
izvođenja.
Objašnjenja moraju biti dostupna uzrastu i predhodnim motoričkim
znanjima. Uvodnim objašnjenjima treba skrenuti pažnju na ono što se treba
posmatrati.

Slikovita objašnjenja izazivaju asocijaciju studenata vaspitanika između

novog motoričkog zadatka i ranije stečenih navika.

Posle jasnog i kratkog objašnjenja vežbu ili pokret treba pokazati -

demonstrirati. Demonstracija predstavlja najkraći i najefikasniji način dobijanja
osnovnih informacija o pokretu-vežbi. Demonstracija mora biti savršena i
precizna. Demonstracija može biti realizovana na dva načina.
Neposredna demonstracija (demonstrator je nastavnik ili bolji vežbač).

Posredna demonstracija (putem filma, videa, kinograma, fotografije i sl.).

Neposredna demonstracija je veoma efikasna i lako primenljiva. Ona se

izvodi u svim pravcima i svim brzinama sa osvrtom na bitne detalje izvođenja.

Posrednom demonstracijom se obezbeđuje vrhunski nivo demonstracije,

mogućnost zaustavljanja kretanja i ukazivanja na pojedine značajne detalje.

Kada se stvori jasna slika o kretanju, pristupa se prvim pokušajima da se

"proba" kretanje. Ako je predstava u pokretu pravilno formirana i ako su ostale
pripremne radnje tekle normalno onda probra treba da da pozitivne rezultate.

29
 Samoodbrana

Obučavanje elemenata se nekada radi u celini, a zatim se nastavlja rad na

detaljima. U drugom slučaju se od početka usvajaju delovi kretanja a zatim se
spajaju u celinu. Kada se tehnika usvoji neophodno je naučiti njenu primenu.
Odmah po usvajanju tehnike, može se postići određeni rezultat, međutim,
nemoguće je ispoljiti sve mogućnosti. Tek kada nivo tehnike bude takav da se
ispolji sve ono što je postignuto treningom završava se obučavanje tehnike. To
ne znači da ne treba vežbati naučenu tehniku. Ako se ne vežba svakodnevno,
mnogi osećaji (kao što su osećaj opreme, borilačkog prostora, osećaj ritma) se
veoma lako gube.

Jedan od najboljih puteva u obuci je postupnost i pravilan redosled

izvođenja vežbi. Velika žurba, nesistematičnost i nedoslednost uvek rađaju
greške.

4. Proces obuke i trening u samoodbrani

1. Proces stvaranja specifičnih pokreta i uvežbavanja

Uvežbanost se poboljšava tokom vežbanja i primene tehničkih elemenata u
samoj borbi, sa jasnim naglaskom da svaki sledeći pokret mora biti kvalitetniji
od prethodnog. To poboljšanje, uvežbanost nije uvek ravnomerno već ima
karakter valovitosti. Nekada je brzo i dobro napreduje a nekada ima zastoj.
Pretpostavka je da do usporavanja uvežbanosti najčešće dolazi zbog: lošeg
metodskog postupka, prekoredne obuke zahvata, lošeg izbora partnera,
nesigurnosti, slabog osećaja za tehniku itd.

Kod novih obučavanja elemenata džudoa formiraju se tri stadijuma

uvežbanosti, koji se kroz proces obuke tehnike džudoa izraženi svojim
osobinostima i kroz koje prolaze svi polaznici obuke.

Prvi stadijum je stadijum generalizacije. Karakteristika ovog stadijuma

uvežbavanja su da učenik reaguje na skoro sve detalje koje zapazi tokom
pokazivanja tehničkog elementa. Početak učenja kretanja odlikuje se slivanjem
velikog broja podataka u koru velikog mozga, pa dolazi do osipanja
informacija, procesa poznatog pod nazivom iradijacije. Spoljne manifestacije
ovog procesa karakterišu se suvišnim pokretima, sputanošću pokreta i
napregnutošću većeg broja mišićnih grupa koji ne učestvuju u pokretu.
Smanjen je intenzitet pokreta, slabija koordinacija, razlozi su višestruki: strah

30
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

od novog pokreta, loše iskustvo iz prethodnih zahvata, loš metodski postupak i

drugo. Sve ovo sugeriše nastanku da pronađe uzrok ove negativne pojave i
prekine izučavanje određene tehnike. U ovakvim situacijama treba preći na
uvežbavanje uprošćenih pokreta koji će svojom strukturom pomoći poboljšanju
opšte koordinacije. U ovom stadijumu nastavnik mora voditi računa o
racionalizaciji elemenata unutar svake vežbe da bi sprečio pojavu zaborava
pravilnih pokreta, koje se javljaju kao posledica prijema velikog broja
informacija, koje početnik ne može da obradi.

Nastavnik mora da usmerava i na redosled elemenata u izučavanju

tehnike, brzinu i smer izvođenja kao i druge detalje vezane za tehniku zbog
toga što početnik nije u stanju da odvoji sporedne od glavnih detalja.

Dužina trajanja prvog stadijuma izgrađivanja motornih navika u velikoj

meri zavisi od toga da li je stečeno predhodno iskustvo koje bi se u tome
kretanju moglo koristiti.

Posle velikog broja ponavljanja određene tehnike javlja se drugi stadijum u

kome sva sputanost pokreta lagano opada. Učenici odbacuju sve suvišne
pokrete a tehnika postaje dostupnija za učenje. Ovaj stadijum se zove stadijum
koncentracije.

Bez obzira na neke greške u pokretu one su sve bliže kvalitetnijem

izvođenju.

U motornim zonama kore velikog mozga već se počinju popunjavati delovi

"dinamičkog motornog stereo tipa" koji je strukturni osnov svakog naučenog
kretanja. Takav pokret ima svoju prostornu, vremensku ali i dinamičku
strukturu. Učenici su svesni pravilnosti izvođenja skoro svakog dela pokreta. U
ovom stadijumu aktivnost nastavnika je posebno usmerena na zapažanju i
ispravljanju grešaka menjanju nepravilnog rada, trudeći se da potrebno ostane
usvojeno i da se još više učvrsti kod sledećeg zahvata. Nastavnik mora da
obezbedi kontrolu učenja pokreta i da spreči naviku nepravilnog rada u ovom
stadijumu pre nego postane greška.

Za metodički aspekt učenja novih kretanja ova faza se karakteriše

izdvajanjem i utvrđivanjem momenata, tačaka i nivoa u izvođenju kretanja u
kojima se završava jedan deo kretanja i počinje sledeći momenat kada i gde
treba zauzeti određeni položaj, momenata određenih međuodnosa, primene
pravca, amplitude izvođenja pokreta.

31
Samoodbrana

Pokret je skladniji, ekonomičniji i tačniji.

Treći stadijum u formiranju uvežbanosti neke tehnike je stadijum
automatizacije. U ovoj fazi formiranja motoričkih navika dolazi do stabilizacije
kretanja, odnosno automatizacije pokreta i ona se karakteriše velikim stepenom
podudatnosti između neposredno izvedenog kretanja i vizuelne slike koju je o
tom kretanju stekao učenik. U ovom stepenu podudarnosti slike i kretanja
podrazumevaju se i individualna odstupanja kao izraz stila telesnog kretanja.
Ovo je faza učenja u kojoj kretanje spolja gledano, deluje skladno, pojedini
njegovi delovi izvode se ekonomično bez suvišnih pokreta, bez nepotrebne
ukočenosti mišića. Pošto je tehnika u ovom stadijumu stabilizovana, učenici
ređe kontrolišu pojedine delove pokreta, jer je celokupan pokret tehnički trajno
usvojen. Sve ovo znači da automatizacija oslobađa skoro sve nervne centre od
detaljnih kontrola izvršenja nekog od zahvata i time dozvoljava pažnji da bude
usmerena na taktiku borbe i druge komponente. Mogućnost automatskog
izvođenja osnovnih grupa zahvata je uslov za obrazovanje stereotipa
određenih grupa zahvata, koji su bitni za sportsku borbu.

Formiranjem dinamičkog stereotipa i automatizacije pokreta stvaraju se

veoma povoljni uslovi da se već u toku izvođenja jednog motornog akta izvrši
unutrašnja priprema za izvođenje sledećeg pokreta, što znatno povećava
brzinu motorne reakcije i motornu efikasnost uopšte.

Učvršćivanje motoričke navike pretpostavlja praktičnu primenu naučenih

motoričkih navika u različitim promenljivim uslolvima, takmičenjima i sl.

Prilikom obuke tehnike džudoa jasno je da će ona biti lakša i efikasnija

ukoliko je nivo kretanja sposobnosti vići, odnosno trošiće se manje energije a
rezultat će biti bolji. Obično na otiscima ranijih kretnih spoznaja čovek
obogaćuje fond svojih kretnih znanja pa neke pokrete efikasnije izvršava od
drugih. Učenici sa većim brojem kretnih sposobnosti, visokog nivoa spremniji
su da se na njihovim osnovama izgrađuju nova i složenija kretanja. Učenici koji
temeljno pređu školsku obuku lakše usavršavaju nove zahvate. Pozitivni uticaj
ranije stečenih kretnih osnova (zahvata) na formiranje novog zahvata poznat je
kao pozitivan transfer. Pored pozitivnog postoji i negativni transfer kretnih
navika. Drugačije rečeno uvežbanost pokreta može uticati kako pozitivno, tako
i negativno na proces savladavanja novih zahvata, može da olakša formiranje
novih navika ili da taj proces oteža.

32
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

Transfer (prenos) navika uglavnom se javlja onda kada postoje neke

sličnosti u strukturi zahvata. Smer prenosa najvećim delom zavisi od karaktera
sličnosti. Ukoliko se sličnost ispoljava u svim fazama zahvata, a posebno u
osnovnoj, onda će prenos biti pozitivnog smera. Ukoliko se sličnost ispoljava u
pripremnoj fazi a zatim postoje i značajne razlike u osnovnoj fazi onda će efekti
prenosa biti negativni. Pozitivan prenos može se veoma izdašno i efikasno
koristiti u svim etapama procesa obučavanja. Veoma je važno, da redosled
izučavanja zahvata bude tako postavljen da usvajanje jednog zahvata ili grupe
zahvata uvek bude povoljna pretpostavka za izučavanje sledećeg. U tom smislu
preporučuje se da se izučavanje zahvata vrši po grupama na osnovu sličnosti
"sličnosti strukture", a unutar grupa po stepenu složenosti.

5. Vrste grešaka i njihovo otklanjanje

U procesu obučavanja zahvata džudoa često se javljaju greške koje nastaju
u tehnici izvođenja zahvata.

Ispravljanje grešaka može se vršiti primenom različitih metoda i

postupaka. Greške se dobrim delom otklanjaju izoštravanjem predstave,
samokontrolom, promenom uslova vežbanja i dr. Osnovno je da se mora otkriti
uzrok greške tj. nastavnik mora ustanoviti da li je greška proizvod neznanja ili
pomanjkanja određenih motoričkih sposobnosti, kvaliteta aparata za kretanje,
nervnog sistema i sl. Uzroci koji dovode do odstupanja u tehnici mogu biti:

• nepotpuno i nepravilno formiranje predstave o zahvatu,

• dobro razvijeni osećaj za tehniku,
• kvalitet aparata za kretanje,
• psihičko stanje (nemotivisanost, strah, premor),
• spoljašnji uslovi,
• stanje opreme i pomagala.
Kada se otkrije uzrok grešku treba što pre otkloniti da se ne bi zbog velikog
broja ponavljanja zahvata sa greškom ona pretvorila u dinamički stereotip, pa
se kasnije teško može ispraviti. Ako se greška uporno ponavlja preti opasnost
da se ona stabilizuje, nastavnik mora preduzeti mere da to na vreme spreči.
Zato je potrebno:

33
 Samoodbrana

• na kratko vreme prekinuti obučavanje, kako bi se sprečilo

formiranje motoričkog stereotipa,
• u izučavanju preći na lakše vežbe putem kojih će učenici
zaobilaznim putem ispraviti grešku koja se javlja u osnovnoj
vežbi,
• pojačati asistenciju i "razbiti" strah od padanja,
• promeniti metodski postupak u izvođenju zahvata (primeniti
nove pomoćne vežbe).

3.5.1 Vrstegrešaka
Nastavnik mora pažljivo pratiti izvođenje tehnika bacanja i zahvata da bi
mogao registrovati grešku i njen uzrok. U toku obučavanja susrećemo se sa
sledećim vrstama grešaka:

Tipične greške, javljaju se kod početnika pri pokušaju prvog izvođenja bilo
kojeg elementa džudo tehnike. Nemoguće ih je izbeći, ali se mogu brzo otkloniti
ukoliko ih na vreme naučimo i na njih stalno ukazujemo. Da bi učenici imali
predstavu o pravilnosti izvođenja tehnike potrebno je tehniku stalno
demonstrirati i ukazivati na pravilnost toka pokreta. Tipične greške kod
početnika su na primer sledeće: kod bočnih tehnika prave noge i širok stav pa
bacanje nije moguće izvesti kako treba.

Netipične greške, javljaju se samo kod pojedinaca i zbog toga su jasno

uočljive i individualno se razlikuju. Nastavnik mora upotrebiti svu svoju
umešnost i otkloniti ih pre nego postanu automatizovane. Netipične greške su
loš kuzuši, savijen trup itd.

Automatizovane greške javljaju se kao posledica pogrešno naučenog

zahvata koji je pretvoren u naviku. Zbog složenosti zahvata u džudou
otklanjanje automatizovanih grešaka je veoma teško. Za njihovo otklanjanje
potreban je dugotrajan i strpljiv rad a uz sve to veoma dobra metodska
umešnost nastavnika. Vrlo često se događa da nastavnik pomisli da je greška
uklonjena, ali se ona javlja pri otežanim uslovima pa otklanjanje počinje
ispočetka.

Fine greške se javljaju kod formiranih džudista, njihovim uklanjanjem

tehnika postaje racionalnija i ubojitija. Nema posebnog recepta za njihovo
uklanjanje osim strpljenja i stalnog ukazivanja na značajnost ispravljanja tih

34
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

sitnih detalja. Mnogo je lakše ukloniti fine greške kod školske tehnike osim kod
nekih složenih tehnika.

U otežanim uslovima teže je otklanjati fine greške zbog pojave grubih

grešaka jer pokret još uvek nije automatizovan.

Praksa je pokazala da postoji veliki broj metoda pomoću kojih se mogu

ispravljati greške. Ovde će biti navedene samo one koje su se potvrdile i koje
veliki broj nastavnika u svom radu primenjuje.

Upoređivanje pogrešno izvedenog zahvata sa ispravno izvedenim

zahvatom. Nastavnik demonstrira tehniku naglašava delove tehnike gde je
napravljena greška. Dobro je da demonstraciju radi učenik koji pravilno izvodi
zahvat i učenik koji pravi grešku pri izvođenju zahvata.

Demonstracija zahvata mora biti usporena sa poslednjim naglaskom na

ranije ukazivanom greškom. U toku ovog rada neophodno je pomoći učeniku
da pravilno postavlja delove tela, da bi doživeo ispravan redosled pokreta,

Nastavnik mora dokazati učenicima da pogrešno izveden zahvat nije

racionalan i svrsishodan. To će mu najbolje pokazati na primeru odgovarajućeg
protivzahvata.

Neprekidno insistirati na ponavljanju pravilno izvedenog zahvata do

njegovog konačnog usvajanja.

Nastavnik mora naći elemente sličnosti između tehnike džudoa i

elemenata tehnike sporta koje učenik poznaje.

Kod uvežbavanja zahvata u cilju otklanjanja grešaka birati pokrete gde je

mogućnost pojave greške mala.

Kod svakog zastoja i uvežbanosti u uvežbavanju i otklanjanju grešaka,

neophodno je vraćati se na pripremne vežbe određenih tehnika udaraca i
bacanja ili grupacije tehnike udaraca i bacanja.

Kada i za koji metod u uklanjanju grešaka će se odlučiti nastavnik zavisi od

njegove metodičke sklonosti i umešnosti. Praksa je pokazala da se kombinuje
više metoda u cilju nalaska najboljeg rešenja. Da bi sve ovo imalo smisao mora
da bude dobra saradnja i motivisanost nastavnika, trenera i učenika, sportiste.

35
Samoodbrana

Literatura
1. Ćirković, Z. (1982). Tehnika izvođenja aperkat udarca. Aktuelno u praksi
(4), Novi Sad.
2. Ćirković, Z. (1982). Tehnika izvođenja kroše udarca. Sportska praksa
(4),Beograd.
3. Ćirković, Z. (2002). Sprave i rekviziti u boksu. Beograd: SIA.
4. Ćirković, Z., Jovanović, S., i Kasum, G. (2010). Borenja. Beograd:
Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.
5. Gradopolov, K.B. (1961). Boks. Moskva: Fiskultura i sport.
6. Gilbert, O. (1983). Enciklopedia of boxing. London: Hamlyn.
7. Funakoši, G. (1988). Karate do, moj životni put. Beograd: Panpublik.
8. Jovanović, S. (1992). Karate 1 – teorijska polazišta. Novi Sad: Sports
World.
9. Jovanović, S., Mudrić, R. (1995). Karakteristična obeležja modernog
sportskog karate. Godišnjak (7), 25-33. Beograd: Fakultet fizičke kulture.
10. Jovanović, S., Mudrić, R. (2000). Osnovne karakteristike prednjeg stava u
modernom karateu. Nauka i karate sport (65-71), Novi Sad.
11. Mudrić, R., Milošević, M., Jovanović, S. (2004). Napad u karateu,
monografija. Zemun: Viša škola unutrašnjih poslova.
12. Harrington, P. (2005). El libro total del Judo. Madrid: Tutor.
13. Inogai, T., Haberstezer, R. (2002). Judo pratique. Paris: Amphora.
14. Wolf, H. (2002). Judo selbestverteidigung. Berlin: Sportverlag Berlin.

36
 Milovan Bratić i Mirsad Nurkić

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

796.8(075.8)

БРАТИЋ, Милован, 1958-

Samoodbrana / Milovan Bratić, Mirsad
Nurkić. – Niš : Fakultet sporta i fizičkog
vaspitanja, 2012 (Niš : M kops centar). – 124
str. : ilustr. : 24 cm

Na vrhu nasl. str. ; Univerzitet u Nišu. –

Tiraž 500. – Bibliografija: str. 124.

ISBN 978-86-87249-41-7
1. Нуркић, Мирсад, 1963- [аутор]
а) Самоодбрана
COBISS.SR – ID 189486348

37