Osnovni Principi Treninga

VISOKA SPORTSKA I ZDRAVSTVENA ŠKOLA
IZABRANE TEME TEORIJE SPORTA
OSNOVNI PRINCIPI TRENINGA

Pripremio: Prof. dr Predrag Gavrilović
Rel. 3.0.13.
Beograd, 2012.

SADRŽAJ
1 HOMEOSTAZA, STRESS I ADAPTACIJA .......................................................... 1

1.1 Homeostaza ................................................................................................... 1
1.1.1 Regulatorni mehanizmi ......................................................................... 2
1.1.2 Povratna sprega ..................................................................................... 3
1.2 Stres i adaptacija .......................................................................................... 3
1.3 Adaptacija ...................................................................................................... 6
2 PRINCIP NADOPTEREĆENJA ............................................................................ 8
2.1 Subliminarna i supraliminarna opterećenja .............................................. 9
2.2 Senzitivnost i refraktornost na opterećenja ............................................ 11
3 PRINCIP PROGRESIVNOSTI OPTEREĆENJA ................................................ 13
4 PRINCIP SPECIFICITETA .................................................................................. 17
4.1 INFORMATIČKI SKLOP .............................................................................. 20
4.1.1 UNUTARMIŠIĆNA KOORDINACIJA.................................................... 21
4.1.1.1 REGRUTOVANJE MOTORNIH JEDINICA .................................... 23
4.1.1.2 SINHRONIZACIJA .......................................................................... 23
4.1.2 MEDJUMIŠIĆNA KOORDINACIJA ...................................................... 24
5 PRINCIP INDIVIDUALIZACIJE TRENINGA ...................................................... 25
6 ODNOS SVESTRANE, OPŠTE I SPECIFIČNE PRIPREME ............................. 28
7 OSNOVE PERIODIZACIJE ................................................................................ 47
7.1 BIOLOŠKI RITMOVI .................................................................................... 47
7.2 CIRKADIJALNI FIZIOLOŠKI RITMOVI ....................................................... 48
7.3 DIURNALNI RITMOVI .................................................................................. 49
7.4 PROMENE VREMENSKE ZONE................................................................. 50
7.5 DIURNALNI RITAM I SPORTSKE AKTIVNOSTI ....................................... 54
7.6 INFRADIJANI RITMOVI ............................................................................... 56
7.7 VIŠEDNEVNI FIZIOLOŠKI RITMOVI .......................................................... 57
7.7.1 CIRKAANUALNI RITMOVI ................................................................... 57
8 POJAVA PRETRENIRANOSTI (POGREŠNE TRENIRANOSTI) ...................... 62
8.1 SIMPTOMI I NALAZI KOD KRATKOTRAJNE I DUGOTRAJNE
PRETRENIRANOSTI ............................................................................................. 64
8.2 OSNOVNI MEHANIZMI ................................................................................ 65
8.3 UČESTALOST PRETRENIRANOSTI .......................................................... 66
8.4 OBLICI PRETRENIRANOSTI (POGREŠNE TRENIRANOSTI) .................. 67
9 LITERATURA ..................................................................................................... 69

OSNOVNI PRINCIPI TRENINGA (Rel.3.0.13.)
1 HOMEOSTAZA, STRESS I ADAPTACIJA
Poznato je da opstanak pojedinačnih entiteta, kao i čitavih vrsta zavisi od

efikasnosti održavanja dinamičke ravnoteže u pogledu ponašanja, energetskog
metabolizma, rasta, reprodukcije i imuniteta (Chrousos, 2009). Mnogobrojni su
intrinzični i ekstrinzični faktori koji direktno, ili posredno utiču na strukturu i
funkcionisanje organizma. Složena interakcija jedinke i njenog okruženja
permanentno vrši uticaj na morfofunkcionalne sisteme, što za posledicu ima
kompenzatorne, adaptacione i transformacione procese u organizmu.
1.1 Homeostaza
Ljudski organizam je u svom svakodnevnom funkcionisanju izložen nizu uticaja

endogenog i/ili egzogenog porekla, koji nastoje da poremete, odnosno promene
njegovo trenutno stanje. Tako raspadni produkti mišićne i nervne aktivnosti teže
da povećaju kiselost unutrašnje sredine organizma, visoka spoljna temperatura
teži da zagreje organizam, itd.
Ovi pokušaji poremećaja stanja organizma se anuliraju samoregulišućim
procesima koji teže da održe stabilnost organizma u stanju koje je optimalno za
preživljavanje i normalno funkcionisanje. Samoregulišući procesi koji održavaju
stabilnost funkcionisanja organizma predstavljaju homeostazu1, odnosno
dinamičku ravnotežu u kojoj se i pored povremenih poremećaja održava relativno
stabilno stanje kojem organizam teži. Homeostazu je moguće posmatrati kao
svojstvo živog organizma da se opire promenama.
Koncept homeostaze razvija Cannon (Cannon, 1932)na osnovama koje je
postavio Bernard u svojim radovima o "unutrašnjem okruženju" (Bernard, 1927).
Naime, Bernard je postavio hipotezu po kojoj je "konstantnost unutrašnjeg
okruženja uslov za slobodan i nezavistan život". Ovu ideju Cannon razradjuje i
postulira opšta svojstva homeostaze:
 Stabilnost otvorenog sistema koji se nalazi u interakciji sa okruženjem,
kakav je ljudski organizam, zahteva mehanizme koji deluju u smislu
održavanja konstantnog stanja funkcionalnih i organskih sistema.
 Stabilno stanje zahteva da se svakom pokušaju njegovog remećenja
suprostave faktori koji se opiru promeni.

1
ὅμος, hómos, "sličan"; i ιστημι, histēmi, "nepokretan";
Strana | 1

 Regulacioni sistem koji odredjuje homeostatsko stanje se sastoji od

različitih sinergističkih mehanizama koji deluju simultano ili sukcesivno.
 Homeostaza se ne dešava slučajno nego predstavlja ishod organizovanog
samoupravljanja.
Uspešni homeostatski procesi rezultiraju efikasnim funkcionisanjem i produžetkom
života u biološkim sistemima, dok neuspešni homeostatski procesi vode ka
oštećenjima funkcionalnih, odnosno organskih sistema i konačno ka obolenjima i
smrti.
1.1.1 Regulatorni mehanizmi
Kao jedan od jednostavijih homeostatskih mehanizama moguće je posmatrati

pojedine aspekte procesa termoregulacije. Vrlo konstantnu temperaturu u
organizmu sisara održava nekoliko mehanizama od kojih su najizraženiji drhtavica
i znojenje.
Naime, kada telesna tempertura padne ispod donje granice koju organizam može
da toleriše, onda se spontanim, nevoljnim, nasumičnim kontrakcijama skeletne
muskulature podiže telesna temperatura, jer mišić u postupku pretvaranja
biohemijske energije u mehaničku kao jedan od nusprodukata stvara i toplotu.
Nasuprot ovome, kada telesna temperatura predje preko praga koji organizam
može da toleriše, onda kao posledica pojačanog znojenja više tečnosti isparava
sa površine kože. Promena agregatnog stanja zahteva ulaganje energije,
odnosno isparavanjem znoja se kao posledica dobija hladjenje kože, a preko nje i
otpuštanje toplote iz pregrejanog organizma.
Neki homeostatski mehanizmi koji nam omogućavaju normalno funkcionisanje su
poznati, dok se priroda i funkcionisanje mnogih još istražuje.
Struktura regulatornih mehanizama u najvećem broju slučajeva podrazumeva
egzistenciju receptora, odnosno osetilne komponente koja prati promene u
organizmu. Po dobijanju orgovarajućeg stimulusa (informacije) receptor izveštava
kontrolnu komponenetu regulatornog mehanizma.
Kontrolna komponenta donosi odluka o preduzimanju odgovarajuće aktivnosti kao
odgovora na primljeni stimulus. U najvećem broju slučajeva u ljudskom organizmu
mozak i hipofiza igraju ulogu kontrolne komponente homeostatskih mehanizama.
Po donošenju odluke o preduzimanju odredjene aktivnosti kao odgovora na
registrovanu neravnotežu u organizmu, kontrolna komponenta izdaje nalog
efektoru. Ova komponenta treba da koriguje devijaciju njenim smanjenjem, ili
povećanjem.
Strana | 2

1.1.2 Povratna sprega
Očigledno je da organizam na registrovani poremećaj ravnoteže odgovara

korkcijom koja treba da narušenu ravnotežu ponovno uspostavi. Mehanizmi
kojima se odgovara na registrovane stimuluse po pravilu predstavljaju povratnu
spregu koja može da bude inhibišuća (negativna povratna sprega), ili facilitirajuća
(pozitivna povratna sprega).
Negatina povratna sprega se manifestuje kada organizam na dati stimulus
reaguje uključenjem mehanizama koji ublažavaju stimulus na koji se reaguje. Kao
primer je moguće navesti mehanizam regulacije krvnog pritiska.
Receptori za krvni pritisak se nalaze u zidovima krvnih sudova i o svakoj promeni
informišu centralni nervni sistem, koji za efektore ima srce i krvne sudove. Kod
pada krvnog pritiska ovaj mehanizam povratne sprege će rezultirati povećanjem
srčane frekvencije uz simultanu vazokonstrikciju, što će korigovati nizak krvni
pritisak. Kod povišenog pritiska doći će do smanjenja srčane frekvencije, što će
pratiti i vazodilatacija, čime će se krvni pritisak korigovati u smeru nižih vrednosti.
Pozitivna povratna sprega za cilj ima pojačavanje, odnosno ubrzavanje procesa
koji je izazvao reakciju organizma. Za razliku od negativne povratne sprege koja
za zadatak ima vraćanje parametara stimulusa u normalne vrednosti, pozitivna
povratna sprega za cilj ima postizanje vrednosti izvan normalnog opsega.
Pozitivna povratna sprega podržava promene u istom smeru u kojem su
registrovane. Zbog toga ovaj mehanizam može da bude opasan ako postane
nekontrolisan. Kao primer može da se navede stanje u kojem se nalazi srčani
mišić oslabljen bolešću. Njegovo funkcionalno stanje može da bude takvo da ne
može da opskrbi krvlju srčano mišićno tkivo, što za posledicu ima dalje
funkcionalno slabljenje. Zadatak lekara je da u tim situacijama prekinu začarani
krug uspostavljene pozitivne povratne sprege.
Zgrušavanje krvi predstavlja primer vitalno važnog procesa u kojem se
manifestuje pozitivna povratna sprega. Kada se ošteti krvni sud započinje
formiranje ugruška. Tada se aktiviraju enzimi - faktori zgrušavanja, koji deluju
širenjem procesa zgrušavanja u okruženju, što se završava zatvaranjem
ošetećenja krvnog suda koje je izazvalo reakciju organizma.
1.2 Stres i adaptacija
U funkcionisanju svih živih organizama dolazi do poremećaja homeostaze pod

uticajem mnogobrojnih faktora endogene i egzogene prirode. Svi faktori koji
potencijalno mogu da poremete homeostazu se nazivaju stresori (Chrousos and
Strana | 3

Gold, 1992). Zbog toga se stres definiše kao stanje u kojem je homeostaza
ugrožena, ili se očekuje da će biti ugrožena.
Čitav niz fizikalnih, odnosno emotivnih faktora mogu da igraju ulogu stresora. Bez
obzira na prirodu stresora kada njegovo delovanje predje preko odredjenog praga,
inicira se kompenzatorni odgovor organizma, koji je u značajnoj meri stereotipan i
usmeren na zaštitu organizma tokom akutne stresne faze.
Stresni odgovor se artikuliše i realizuje na nivou funkcija centralnog nervnog
sistema i na nivou perifernih funkcija. Funkcionisanje CNS-a tokom akutne faze
delovanja stresora karakeriše facilitacija neuralnih funkcija odgovornih za
adaptivne funkcije. Tako dolazi do uspostavljanja povišenog nivoa stanja
uzbuđenosti, pripravnosti, opreza, jačanja spoznajnih funkcija, pažnje i
agresivnosti. Ove pojave prati i inhibicija neadaptivnih funkcija kao što su
odredjene vegetativne funkcije vezane za reprodukciju, prehranu i rast.
Kao posledica promena nastalih u funkcionisanju organizma pod delovanjem
stresora, dolazi do povećane oksigenacije i ishrane mozga, srca i skeletne
muskulature, odnosno onih organa koji se smatraju od ključnog značaja za stresni
odgovor. Ukratko, organizam se priprema za telesnu reakciju koju je Cannon
(Cannon, 1915) opisao kao "fight or flight" (borba ili beg), što predstavlja akutni
odgovor na stres.
Samu složenost odgovora u novije vreme ilustruju i dopune Cannonovog opisa
(Bracha et al., 2004). Naime, istraživači u novije vreme prepoznaju i druge
modalitete stresnog odgovora. Jedan, koji se opisuje kao "zamrznuti odgovor", ili
jednostavnije kao "zamrzavanje", incijalno podrazumeva stanje "stani, gledaj i
slušaj" kao odgovor povezan sa strahom. Ova reakcija je verovatno u evoluciji
pomogla jedinkama da mirovanjem izbegnu predatore čiji je vizuelni korteks bio
senzitivniji na pokrete nego na oblike.
Nakon inicijalnog odgovora "zamrzavanjem" na delovanje stresora, pojavljuje se
tendencija za izbegavanjem stresne situacije, tako da bi maksima koja opisuje
ponašanje u stresnoj situaciji trebala da glasi "beg ili borba".
Posmatranje ponašanja ljudi i životinja u stresnim situacijama ukazuje na još
jedan modalitet koji je prisutan kod delovanja jakih stresora, koji bi mogao da se
opiše kao tonička imobilizacija. Naime u stresnim situacijama se pojavljuje stanje
naročito karakteristično sa stanje posttraumatskog stresnog poremećaja koje se
definiše kao stanje užasnutosti.
Konačno bi opis stresnog odgovora "borba ili beg" trebao da se redefiniše kao
"zamrzavanje, beg, borba ili užasnutost" (freeze, flight, fight, or fright).
Svako od stadijuma stresnog odgovora, pored podizanja radne sposobnosti
organa potrebnih za stresnu reakciju (mozak, srce, skeletna muskulatura) i
nutritivnog i energetskog obezbedjivanja njihove aktivnosti, prati i aktivacija
regulatornih mehanizama koji treba da uspostave homeostazu narušenu
delovanjem stresora.
Strana | 4

Efekat koji se postiže homeostatskom aktivnošću, ne stoji u linearnoj vezi sa

intenzitetom homeostatske aktivnosti. Ova zavisnost je izrazito nelinearne prirode
i šematski ju je moguće prikazati (Slika 1.) kao funkciju koja ima desnu i levu
horizontalnu asimptotu u nultim vrednostima.
Slika 1.
Ovo konkretno znači da uključenje i održavanje homeostatske aktivnosti na niskim
vrednostima rezultira neznatnim homeostatskim efektima (kakostaza-"defektna"
homeostaza). Uodredjenom trenutku sa porastom homeostatske aktivnosti dolazi
do neproporcionalno snažnijeg homeostatskog efekta koji dosiže svoj maksimum
(eustaza-"zdrava" homeostaza), da bi dalje povećanjem homeostatske aktivnosti
za posledicu imalo izrazito smanjenje homeostatskog efekta.
Dakle, izrazito jak stresor može da izazove prekomernu homeostatsku aktivnost
koja može da bude štetna za organizam. Bez obzira kakav je intenzitet stresora
koji za posledicu ima nedovoljne homeostatske efekte, radi se smanjenoj
prilagodjenosti okruženju, što dovodi u opsanost kako pojedinca, tako i vrstu. Kao
jedna od konsekvenci ovog mehanizma je i činjenica da hrabri, neinhibisani
pojedinci, ali i plašljivi, preterani inhibisani imaju povećan rizik od povredjivanja,
obolevanja i smrti. prvi zbog podcenjivanja rizika. a drugi zbog smanjene
sposobnosti socijalne integracije (Chrousos, 2009).
Strana | 5

Pored opisanih homeostatskih procesa eustaze i kakostaze, kada se za ishod

homeostatskog procesa dobije poboljšan homeostatski kapacitet, moguće je
govoriti o hiperstazi.
1.3 Adaptacija
Adaptacija predstavlja strukturno, odnosno funkcionalno prilagođavanje

organizma na njegovo unutrašnje i, ili spoljašnje okruženje. Ova pojava je po
pravilu multidimenzionalna, pri čemu na njenu složenost dodatno utiče i zahtev za
simultanim prilagođavanjima mnogobrojnim faktorima okruženja u kojem
organizam funkcioniše. Dakle, da bi jedinka preživela, bila uspešna i da bi
obezbedila reprodukciju kao uslov produženja vrste, ona mora da sopstvenim
prilagođavanjima, kao i prilagođavanjima okruženja da obezbedi uslove za
normalno funkcionisanje.
Adaptacija ima više stadijuma koji se manifestuju kao trenažni efekti (Zatsiorsky
and Kraemer, 2006). Priroda promena koje nastaju u organizmu kao posledica
treninga dozvoljava da se adaptacija posmatra prema izazvanim i manifestovanim
efektima. Trenažni efekti mogu da se grupišu usledeće oblike:
Akutni trenažni efekti - koji se odnose na na stanja koja se stiču tokom samih
naprezanja. Ove efekte karakteriše trenutačno iscrpljivanje opterećenih resursa,
kako strukturnih i funkcionalnih, tako i informatičkih do kojih se dolazi tokom
primene odgovarajućeg trenažnog stimulusa. Po pravilu se radi o efektima koji se
prepoznaju po smanjenju radne sposobnosti, što predstavlja poremećaj
homeostaze koji zahteva odgovarajuću adaptaciju (Slika 2.).
Strana | 6

Slika 2.
Neposredni trenažni efekti - koji predstavljaju stanje organizma neposredno
nakon trenažne celine, koje karakteriše akumulirani zamor, odnosno značajno
iscrpljenje angažovanih resursa sinhronim dejstvom izabranih trenažnih stimulusa
od kojih je sastavljena trenažna jedinica (Slika 2.).
Kumulativni trenažni efekat - koji se manifestuje kao specijalna radna
sposobnost koja se manifestuje u takmičarskoj aktivnosti sportiste, a koja
predstavlja konačan rezultat čitavih etapa, odnosno sezona treninga kojima se
podvrgava sportista.
Prolongirani (hronični) trenažni efekat - predstavlja stanje organizma koje se
postiže realizacijom zaokruženih trenažnih celina mezociklusa, ili čitavih etapa
treninga.
Parcijalni trenažni efekti - se odnose na promene koje su postignute primenom
trenažnih stimulusa u pojedinim izolovanim strukturnim, funkcionalnim, odnosno
informatičkim dimenzijama ispoljavanja motoričkih potencijala vezanih za
odredjeno trenažno sredstvo.
Rezidualni trenažni efekti - koji se registruju kao promene koje preostaju nakon
što protekne vremenski period tokom kojeg se vrše adaptacije, a tokom kojeg
nema primene drugih trenažnih stimuslusa.
Strana | 7

2 PRINCIP NADOPTEREĆENJA
Jedan od osnovnih zadataka sistematskog trenažnog procesa je izazivanje

promena na strukturalnom, funkcionalnom i informatičkom planu u organizmu
sportiste (vežbača), koji treba da rezultiraju višim stepenom pripremljenosti u
fukciji postizanja boljih takmičarskih rezultata. Promene po pravilu predstavljaju
adaptacije i transformacije nastale kao odgovor na administrairana trenažna
opterećenja, odnosno kao krajnji efekat poremećaja homeostaze organizma pod
uticajem trenažnih operatora.
Slika 3.
Svakodnevne fizičke aktivnosti koje pojedinac ima u dnevnom rasporedu života i
rada, ne predstavljaju stimuluse koji mogu da izazovu bilo kakvu relevantnu
promenu u organizmu. To znači da je potrebno da se organizam optereti preko
odredjene granice, da bi primenjeni stimulus doveo do očekivanih promena (Slika
3., 4. i 5.). Upravo ovo opterećivanje preko praga nadražaja se naziva
nadopterećenjem i poredstavlja jedan od osnovnih principa treninga.
Strana | 8

2.1 Subliminarna i supraliminarna opterećenja
Poznato je da ljudsko telo ima velike mogućnosti adaptacije na okruženje u kojem

se nalazi i funkcioniše. Zbog toga osnovni cilj trenažnog procesa predstavlja
izazivanje planiranih promena u funkcijama i mogućnostima organizma sportiste.
Kao što je već rečeno, ove promene (adaptacije i transformacije u organizmu)
izazivaju se poremećajima dinamičke ravnoteže izmedju mogućnosti sportiste i
zahteva koji se pred njega postavljaju (poremećaj homeostaze). Planirane
promene izazivaju se fizičkim opterećenjima koji sportista savladjuje.
Slika 4.
Na žalost organizam sportiste se relativno brzo adaptira na odredjen stepen
opterećenja koji se pred njega postavlja u treningu i dalji rad na takvom intezitetu
ne daje više pozitivne rezultate kao u početku primene. Zbog toga je potrebno da
se sa sportistima u treningu prvo koriste opterećenja koja su po intezitetu tek
nešto iznad praga kojeg je potrebno preći da bi se izazvale promene u telu
vežbača.
Granično opterećenje iznad kojeg dolazi do bitnog poremećaja homeostaze
organizma i posledične adaptacije predstavlja prag nadražaja u odnosu na kojeg
se opterećenja mogu podeliti na subliminarna i supraliminarna, odnosno na ona
Strana | 9

koja neće za posledicu imati strukturne, funkcionalne i informatičke adaptacije i

ona koja će izazvati planirane i očekivane promene.
Vrlo je važno ukazati na činjenicu da volumen opterećenja i odgovor organizma
ne stoje u linearnoj vezi. Subliminarna opterećenja se nalaze u tzv. refraktornoj
zoni, jer organizam ne reaguje na njih adaptacijama. U ovoj zoni povećanje
opterećenja neće imati nikakve promene u smislu prirasta opetrećenih
sposobnosti.
SHEMATSKI PRIKAZ MAKSIMALNOG

OPTEREĆENJA I PRAGA NADRAŽAJA
I
N VISOKO TRENIRANI
T SPORTISTA
E
N
Z
I SENZITIVNA ZONA
T MAK
SIMA
L
NO O
E PTE
REĆ
T PRA ENJ
E
G NAD
RAŽ
AJA
REFRAKTORNA ZONA
OBIM
Slika 5.
Prelaskom volumena opterećenja preko praga nadražaja ulazi se u senzitivnu
zonu, jer će dalja intenzifikacija trenažnih stimulusa rezultirati prirastom
sposobnosti. Odnos porasta opterećenja i odgovora organizma u senzitivnoj zoni
ima izrazito nelinearnu prirodu. Šematski se ova relacija može prikazati jednom
sigmoidnom krivom koja ima tačku infleksije do koje je kriva konkavna, a posle
koje je konveksna i teži graničnim, maksimalnim vrednostima prirasta koji se
treningom mogu postići.
Nelinearnost odnosa izazvanih adaptacija i intenziteta operatora ukazuje na
potrebu identifikacije optimalnog odnosa ulaganja i efekata koji se delovanjem
trenažnih operatora dobijaju. Po pravilu se ovaj odnos optimizuje u tački infleksije
gde brzina prirasta opterećenih sposobnosti ulazi u fazu usporenog rasta.
Strana | 10

2.2 Senzitivnost i refraktornost na opterećenja
Lokacija praga nadražaja koji je potrebno preći trenažnim opterećenjem da bi se

izazvale planirane adpatacije i transformacije, je uslovljena mnogobrojnim
faktorima. Naime, prag nadražaja je strogo individualan i jednim delom je visoko
uslovljen hereditarnim faktorima. Zbog toga se pojedinci medjusobno znatno
razlikuju u pogledu intenziteta odgovora na administrirane trenažne stimuluse.
Podvrgnuti istom treningu jedni sportisti značajno napreduju, dok drugi mogu da
stagniraju, ili čak i da dođe do opadanja rezultata. Zbog toga je potrebno u
procesima inicijalne i etapne selekcije i usmeravanja sportista posebnu pažnju
obratiti na brzinu i intenzitet odgovora na trenažna opterećnja.
Po pravilu, u situacijama kada treba izabrati izmedju sportiste sa nižim nivoom
sposobnosti, ali koji brzo odgovara na trening i sportiste koji ima viši nivo
sposobnosti, ali zato sporije odgovara na trening, prednost treba dati sportisti čiji
je organizam senzitivniji na trenažne stimuluse.
Brzina promena lokacije praga nadražaja je u direktnoj srazmeri sa volumenom
opterećenja koje se treningom pred sportistu postavlja. Intenzivniji trenažni
operatori daju veće priraste u opterećenim sposobnostima, ali zato i brže
smanjuju senzitivnost organizma na trenažna opterećenja. To je jedan od
značajnih razloga zbog kojeg se odredjeni trenažni stimuslusi visokog intenziteta
ne smeju koristiti u radu sa početnicima, ili srednje treniranim sportistima. Njihova
bi primena izazvala nagli porast rezultata, koji bi se brzo zaustavio i na taj način bi
potencijali koje odredjeni sportista poseduje bili prevremeno iscrpljeni.
Treningom se lokacija praga nadražaja pomera ka graničnim vrednostima
maksimalnog opterećenja. Organizam sportiste postaje u sve većoj meri
refraktoran na trenažne stimuluse, tako da opterećnja koja su u prethodnom
periodu izazivala prirast sposobnosti, više ne mogu da prikažu ni približne efekte.
Povećanje opterećenja koje se postavlja pred sportistu, vrši se na nekoliko
različitih načina. Najčešće se to izvodi:
 izborom vežbe, sprave, rekvizita, trenažera - trenažnog sredstva, koje
povećava opterećenje svojom biodinamičkom strukturom i biomehaničkim,
odnosno, biohemijski ili fiziološkim karakteristikama;
 povećanjem inteziteta vežbanja - povećanjem težine koja se savladjuje,
povećanjem brzine kojom se sportista kreće, visinom prepreke koju
savladjuje, smanjenjem terena nakojem se igra itd.;
 povećanjem obima vežbanja kroz povećanje broja ponavljanja neke vežbe,
produžavanjem trajanja opterećenja, povećanjem dužine staze koju treba
savladati itd;
Strana | 11

 smanjenjem pauza izmedju opterećenja i intenzifikacijom pauza tokom

kojih se sportista odmara;
 povećanjem broja treninga u nedeljnom i dnevnom ciklusu rada.
Povećanje opterećenja treba da se izvodi postepeno i u skladu sa čitavim nizom
faktora kao što je hronološki i biološki uzrast sportiste, stepen treniranosti, nivo
sportsko tehničkog majstorstva, period priprema itd.
Potrebno je naglasiti da povećanje opterećenja ne može da se vrši preko granica
koje su konstatovane kao fiziološka ograničenja preko kojih nema smisla dalje
povećavanje. Granične vrednosti opterećenja su ispitani za sve fizičke
sposobnosti organizma sportiste i povećanje opterćenja preko njih ne izaziva dalje
adaptacije i poboljšanja u organizmu.
Prekidanjem sistematskog trenažnog procesa usled planiranih perioda oporavka,
prelaznog perioda, ili usled pauza izazvanih bolestima i povredjivanjem, dolazi do
snižavanja praga nadražaja i povećanja senzitivnosti organizma. Ipak, ova
senzibilizacija na trenažna optrećenja nikada ne može da vrati sportistu u
inicijalno funkcionalno stanje, tako da se spuštanje praga nadražaja u specifičnim
situacijama može posmatrati samo kao delomično reverzibilan proces.
Dakle, u zaključku je važno sagledati da intezitet opterećenja treba da bude iznad
praga nadražaja na koji organizam reaguje povećanjem trenirane sposobnosti, ali
i ispod gornje granice opterećenja iznad koje povećanje opterećenja dovodi do
iscrpljivanja, ali ne i do daljeg usavršavanja sposobnosti sportiste. U praktičnom
radu pokušava se izabrati takvo opterećenje koje tek prelazi preko praga
nadražaja, kako bi nakon adaptiranja na njega sportistima preostao prostor za
dalje povećanje opterećenja, jer ukoliko se u početku rada sa sportistima daju
previsoka opterećenja na koja se organizam navikne, dalji rad i povećanje
volumena opterćenja više neće izazivati nikakve pozitivne promene u organizmu.
Strana | 12

3 PRINCIP PROGRESIVNOSTI OPTEREĆENJA
Kako raste stepen pripremljenosti sportiste, tako se smanjuje senzitivna zona u

kojoj je moguće delovati trenažnim stimulusima u smislu izazivanja planiranih
adaptacija i transformacija. U datom trenutku, kada sportista prikazuje svoje
najbolje rezultate u karijeri, trenažnim procesom se samo održava postignuti nivo,
bez mogućnosti za dalja unapredjenja.
Iskustvo upućuje da je u višegodišnjem radu sa sportistima od početnika do
vrhunskog sportiste, potrebno pažljivo odabirati trenažne stimuluse tako da budu
primereni uzrastu, stepenu treniranosti i etapnim zadacima koji se u
višegodišnjem programu priprema postavljaju.
Slika 6.
Izbor trenažnih stimulusa po pravilu treba da bude takav da tek prelaze prag
nadražaja, čime će se dobiti planirane adaptacije i transformacije, koje će pratiti
minimalan gubitak senzitivnosti organizma na trenažna opterećenja (Slika 6.).
Primena jačih stimulusa bi sasvim sigurno značajnije poremetila homeostazu
Strana | 13

organizma sportiste, što bi rezultiralo bržim prirastom, ali i neproporcionalno bržim

podizanjem praga nadražaja za naredna opterećenja, čime bi se adaptacioni
potencijali prevremeno iscrpili.
Zbog toga je potrebno, naročito u radu sa najmladjim kategorijama, izbegavati
prerano uvodjenje u trenažni proces trenažne stimuluse sa naročito intenzivnim
uticajem na poremećaj homeostaze, jer bi se na taj način organizam mladih
sportista prevremno prevodio u stanje refraktornosti. U radu sa sportistima u
razvoju je potrebno imati strpljenja i ne tražiti previše prebrzo. Tek kada se iscrpe
adaptacioni potencijali sa primenjenim trenažnim stimulusom treba prelaziti na
stimulus koji značajnije može da poremeti homeostazu i na taj način izazove
dodatne adaptacije (Slika 7.).
Slika 7.
Ovakav pristup je potrebno negovati i zbog još jednog vrlo značajnog razloga.
Takmičarska aktivnost sportiste predstavlja usaglašeno ispoljavanje većeg broja
svojstava i funkcionalnih mehanizama. Nekoordinisan razvoj osobina i funkcija od
kojih zavisi sportski rezultat, može u značajnoj meri da poremeti samu sportsku
tehniku, ali i da značajno negativno utiče na tehničko taktičke kvalitete.
Treba imati u vidu da se nakon odredjenog broja ponavljanja neke kretne
aktivnosti formira tzv. dinamički stereotip, odnosno dolazi do automatizacije
pokreta. Ovaj proces još uvek nije u potpunosti istražen, ali se veći broj autora
Strana | 14

slaže da je za uspostavljanje dinamičkog stereotipa potrebno od 1.000 do 5-6.000

ponavljanja nekog pokreta.
Dinamički stereotip prvenstveno predstavlja informatičku komponentu pokreta,
odnosno njegovu informatičku strukturu. Ovde se prvenstveno misli na obrazac
kojim se uključuju, modulišu i isključuju sinergističke i anatagonističke mišićne
grupe, kao i način prikupljanja povratnih informacijama o bitnim parametrima
pokreta koji se izvodi i samu kontrolu pokreta.
Iskustva ukazuju da jednom usvojen dinamički stereotip nije moguće menjati.
Dinamički stereotip predstavlja vrlo stabilnu informatičku strukturu koja se izvodi
kao celina i koju nije moguće bitnije modifikovati pod uticajem trenažnih stimulusa.
Neki autori tvrde da je moguće formirati i usvojiti novi dinamički stereotip. Dakle,
ukoliko postojeća tehnika izvodjenja pokreta nije adekvatna za maksimizaciju
efekata ispoljavanja morfoloških i motoričkih osobina, moguće je usvojiti novu
tehniku. Ipak, ovim se problem ne rešava efikasno, jer se u situacijama kada se
zahteva ispoljavanje maksimalnih naprezanja, centralni nervni sistem opredeljuje
za "stariji" biodinamički obrazac i koristi dinamički stereotip kojeg se želimo rešiti.
Istiskivanje dinamičkih stereotipa iz memorijskog prostora centralnog nervnog
sistema nije moguće, kao što nije moguće zaboraviti da se hoda, pliva itd.
Imajući izloženo u vidu, jasno je da je potrebno dinamičke stereotipe formirati što
kasnije u razvojnom procesu formiranja sportiste, odnosno što bliže fazi vrhunskih
takmičarskih rezultata koje sportista treba da ispolji. Rano formiranje dinamičkih
stereotipa je opasno i kontraproduktivno, jer u početnim fazama razvoja mladog
sportiste njegove morfološke karakteristike i nivo funkcionalnih sposobnosti ne
dozvoljavaju da se koristi tehnika izvodjenja pokreta karakteristična za vrhunskog
sportistu.
Zbog toga je potrebno da se pažljivo sinhronizuje razvoj bazičnih sposobnosti sa
usvajanjem tehnike izvodjenja pokreta, kako bi se ulaskom u fazu vrhunskih
sportskih dostignuća motorički potencijali sportiste maksimalno iskoristili. U
protivnom se može usvojiti tehnika koja će maksimizirati efekte osrednje razvijenih
motoričkih potencijala i koja će biti neodgovarajuća u daljem razvoju sportiste. S
druge strane, početnik ne može da ovladava tehnikom vrhunskog sportiste, jer to
ne dozvoljava aktuelni nivo razvoja bazičnih motoričkih potencijala.
Očigleno je da u procesu dugoročnog planiranja trenažnog rada i razvoja sportiste
posebnu pažnju treba posvetiti postupnom povećanju trenažnih opterećenja, kao i
pažljivom izboru trenažnih stimulusa i njihovog intenziteta, kako bi se
maksimizirali razvojni potencijali kojima sportista raspolaže. Značaj ovakvog
pristupa ilustruju iskustva po kojima u pripremama pojedinih sportista odredjene
trenažne stimuluse treba primenjivati samo jednom u karijeri, kada se približavaju
vrhunskim sportskim rezultatima. Takava su iskustva zabeležena u pripremama
sovjetskih bacača kladiva, kod kojih su pojedina trenažna sredstva i trenažne
Strana | 15

metode korišćene samo u jednoj, odnosno najviše dve polusezone tokom cele
sportske karijere.
Strana | 16

4 PRINCIP SPECIFICITETA
Trening nije uniforman u pogledu usmerenosti uticaja i izazivanja promena koji

proizvodi u organizmu vežbača. Različita struktura trenažnih opterećenja, kako u
pogledu izbora trenažnog sredstva, tako i u pogledu primenjenog trenažnog
metoda, po pravilu izaziva različite strukturne, funkcionalne i informatičke
promene u organizmu vežbača. Ovome treba još dodati i specifičnosti samog
organizma na koji se trenažna opterećenja primenjuju, što dodatno usložnjava
prirodu izazvanog odgovora.
Sa sigurnošću se može zaključiti da je mnogobrojni faktori, kako endogene, tako i
egzogene prirode, uslovljavaju odgovor organizma na trenažna opterećenja, zbog
čega je trenažni efekat jedinstven i krajnje specifičan. Čak ni kod istog sportiste
isti trenažni stimulus dat u različitim fazama priprema, odnosno sportske karijere,
neće izazvati iste, a često ni slične efekte. Na početku njegove sportske karijere
odredjeni trenažni sadržaj može da unapredi simultano čitav spektar motoričkih
sposobnosti i bitno unapredi takmičarski rezultat, dok bi davanje istog sadržaja u
zenitu rezultata koje sportista postiže moglo da ima potpuno kontraproduktivan
efekat.
Priprema sportista ne može da sadrži nekritički izabrane vežbe koje se zadaju na
treninzima u režimima koji izazivaju promene u organizmu vežbača, ali koje nisu u
saglasnostima sa potrebama koje takmičarska aktivnost u datoj sportskoj grani
zahteva. Optimalan rezultat će izostati i u situacijama u kojima se izaberu
trenažna sredstva koja po nekim karakteristikama korespondiraju sa
biodinamičkom strukturom takmičarske aktivnosti, ukoliko se ne poštuje
specifičnosti motoričke aktivnosti sportiste u uslovima takmičenja.
U višedecenijskom istorijatu pristupa pripremi sportista za takmičenja su se
razvijali različiti koncepti koji su prihvatani i unapredjivani, odnosno eliminisani,
pod kriterijumom takmičarske uspešnosti sportista. Tako je dugo vremena u
pristupu pripremi sportista vladao koncept koji bi mogao da se nazove analitičkim,
koji je podrazumevao da se u segmentima razvijaju funkcionalne sposobnosti
nesporno potrebne za postizanje takmičarskog rezultata. Očekivalo se da se
segmentno razvijene sposobnosti daljim treningom funkcionalno integrišu i
rezultiraju poboljšanjem takmičarskih rezultata.
Tako su, bez obzira na bazičnu prirodu sporta sportisti bili podvrgavani trenažnim
opterećenjima koja su definitino izazivala značajne funkcionalne promene u
njihovim organizmima, ali bez značajnijih poboljšanja takmičarskih rezultata.
Kao primer se mogu navesti treninzi plivača i veslača, koji su izdržljivost razvijali
raznim formama trčanja, što je zaista dalo poboljšanje funkcionalnih parametra
kakvi su maksimalna potrošnja kiseonika, koncentracija mlečne kiseline u krvi,
efikasnost održavanja acidobazne ravnoteže, podizanje anaerobnog praga itd.
Strana | 17

Poboljšanje funkcionalnih pokazatelja na žalost nije rezultirala i značajnijim

poboljšanjem sportskih rezultata, naročito ne kod vrhunskih sportista.
I veslači i plivači su dosta vremena provodili u teretanama radeći na poboljšanju
svih oblika snage, koja im je nesporno potrebna u njihovoj takmičarskoj aktivnosti.
Konačni efekti ovih napora su bili slični efektima dobijenim razvojem izdržljivosti
sredstvima koja nisu zastupljena u biodinamičkoj strukturi njihove takmičarske
aktivnosti.
Kada je postalo očigledno da se prostim poboljšanjem funkcionalnih sposobnosti
ne može dalje unapredjivati sportski rezultat i da on zavisi ne samo od nivoa
razvijenosti bazičnih funkcija organizma, započelo je prilagodjavanje trenažnih
opterećenja prirodi opterećenja sa kojima se sportista susreće tokom takmičarske
aktivnosti. Na taj način su treninzi postajali sve specifičniji, što je dovelo do daljeg
napretka u sportskim rezultatima.
Vežbe imaju svaka za sebe veoma specifičan obrazac unutarmišićne i
medjumišićne koordinacije. Za sprintera nema zamene za sprint. Za biciklistu
nema zamene za vožnju bicikla. Svakom sportisti najviše odgovara kao trenažno
opterećenje (trenažno sredstva) upravo ona aktivnost koja se susreće u njegovoj
takmičarskoj aktivnosti. Zbog toga se često može desiti da izolovan rad na jednoj
sposobnosti pri jednom pokretu dovodi do poboljšanja trenirane osobine, ali da
celokupan pozitivan efekat na takmičarsku aktivnost izostane a u velikom broju
slučajeva i da ovaj efekat bude i negativan. Ovi slučajevi potvrdjuju da je kod
planiranjai programiranja treninga potrebno posebno obratiti pažnju na poštovanje
principa specificiteta.
Ovde je potrebno naglasiti da se pojam specifičnosti trenažnih opterećenja ne
sme pomešati sa simulacijama koje se takodje koriste u treningu. Naime,
simulacije podrazumevaju da se takmičarska aktivnost koristi u treningu u nešto
otežanim i olakšanim uslovima, čime se suštinski ne menja biodinamička struktura
pokreta zastupljenih tokom takmičenja.
Danas dostupan veći broj rezulta naučnih istraživanja (Siff, 2000) potvrdjuje da
trenažna opterećenja moraju da budu specifična u odnosu na:
 mišićne grupe uključene u izvodjenje pokreta
 tip mišićne kontrakcije
 obrazac pokreta
 amplitudu pokreta
 brzinu pokreta
 sile kontakcije
 regrutovanja mišićnih vlakana
 metabolizam
Strana | 18

 biohemijsku adaptaciju
 fleksibilnost i
 zamor.
Specifičnost trenažnih opterećenja i odgovor organizma, odnosno izazvanu
adaptaciju može da ilustruje istraživanje (Зациорский and Райцин, 1974) u kojem
je kod dve grupe ispitanika izazivan razvoj maksimalne mišićne sile opružača u
zglobu kolena izometrijskim naprezanjima pri različitim uglovima u zglobu (70o i
130o). Osnovni rezultati su prikazani na Slici 8.
Slika 8.
Strana | 19

Očigledan je značajan transfer prirasta mišićne sile i u položajima koji nisu bili
obuhvaćeni trenažnim opterećenjem, koji je bio više izražen kod grupe ispitanika
koji su opterećivani izometrijskim naprezanjima pri oštrijim uglovima u zglobu
kolena. Na osnovu ovog nalaza je moguće zaključiti da je efikasnije opterećivanje
mišića u situacijama kada su mišićni pripoji najviše opterećeni kada su mu pripoji
najudaljeniji. Ovo se manifestovalo i u kontrolnom testu dizanja tereta iz položaja
dubokog čučnja. Prva grupa je napredovala za 11.5+/-5.4kg (pre eksperimenta
95.5kg, a nakon 107.0kg u proseku), dok je druga grupa napredovala 7.5+/-4.7kg
(pre eksperimenta 102.7kg, a nakon 110.2kg u proseku).
Pored navedenog, specificitet se posebno izražava u odnosu na metabolički
obrazac obezbedjenja energije za rad mišića. Tako se pojavljuju velike razlike
uslovljene treningom u načinu obezbedjenja enrgije za rad kod sportista koji su bili
podvrgnuti uticaju različitih trenažni metoda. Kod sportista koji su imali u većoj
meri zastupljena intenzivna anaerobna opterećenja u svom treningu, dolazi do
pojave snižavanja anaerobnog praga i uključenja anaerobnih procesa
obezbedjenja potrebne energije za rad kod manjeg inteziteta rada.
Nasuprot tome, kod sportista koji su u svom trenažnom procesu u većoj meri
koristili dugotrajna kontinuirana opterećeja umerenog inteziteta registruje se
podizanja anaerobnog praga. Ovi sportisti do visokih inteziteta rada energiju za
mišićnu aktivnost obezbedjuju iz aerobnih energetskih procesa. Specificitet se
ogleda i u tome da se kod istog sportiste mišići svojim metaboličkim obrascem
obezbedjenja energije za sopstvenu aktivnost prilagodjavaju tipu aktivnosti koji se
koristi u treningu. Tako je moguće da se dobiju poboljšanja u energetskom
kapacitetu mišića koji su uključeni u aktivnost kakva je npr. trčanje, a da se
postignuta poboljšanja ne manifestuju kod vožnje bicikla istog sportiste, usprkos
činjenici da se pri obe aktivnosti angažuju iste mišićne grupe.
4.1 INFORMATIČKI SKLOP
Poseban aspekt specificiteta predstavlja i formiranje obrazaca pokreta kojima se

sportista obučava. Sportska praksa je pokazala, što su i naučna istraživanja
potvdila, da sportista nakon odredjenog broja ponavljanja jednog pokreta formira
automatizovan obrazac po kojem se taj pokret izvodi. Dobra osobina ovog
fiziološkog mehanizma koji ima za posledicu automatizaciju pokreta je da se
jednom usvojen pokret ne može zaboraviti.
Tako čovek ne može da zaboravi da hoda, pliva, vozi bicikl i da izvodi čitav niz
pokreta u svakodnevnom životu. Loša strana ovog mehanizma kojeg je priroda
ugradila u naša tela je da jednom usvojenn obrazac pokreta ne može da se
menja. Moguće je da se usvoji novi obrazac pokreta, ali da se ispravi stari
praktično je nemoguće. Ovi obrasci pokreta često se nazivaju "dinamički
stereotipi" i koliko s jedne strane predstavljaju olakšicu u treningu sportista jer
Strana | 20

nema potrebe obnavljati motoričko znaqnje koje sportista poseduje, s druge

strane su potencijalna granica sportskog usavršavanja i podizanja nivoa
majstorstva sportiste. Ovo iz razloga što nepravilno usvojen pokret može da
limitira dalji razvoj sportiste. Zbog toga poseban aspekt specificiteta treninga
sportiste predstavlja usaglašenost trenažnih vežbi po svojoj biodinamičkoj
strukturi sa porebnom strukturom pokreta - željenim dinamičkim stereotipom koji
se želi postići kod sportiste.
Pokret čoveka po pravilu predstavlja složenu biomehaničku strukturu u kojoj
mišićni potencijali za generisanje sile, čija se alokacija kontroliše složenim
informatičkim procesima na nivou centralnog nervnog sistema, preko efektorskog
sistema dovodi do manifestacije pokreta u najširem smislu2. Zbog toga se u
mehanizmu složenog mišićnog naprezanja karakterističnom za izvodjenje
konkretnog pokreta, mišićna komponenta ne može posmatrati odvojeno od
njegove informatičke komponente.
Intenzitet i karakter generisane sile ne zavisi isključivo od biomehaničkih svojstava
aktivne muskulature, nego i od čitavog niza parametara koji se uslovno mogu
podeliti na segmente unutarmišićne i medjumišićne koordinacije.
4.1.1 UNUTARMIŠIĆNA KOORDINACIJA
Pojam unutarmišićne koordinacije obuhvata funkcionalne mehanizme koji su od

suštinskog značaja za informatičko uprabljanje i kontrolu generisanja mišićne sile
na nivou mišićne grupe tokom izvodjenja odredjenog pokreta.
Osnovni mehanizmi koji modulišu generisanje mišićne sile su odgovorni za
produkovanje potrebnih nivoa sile u odnosu na prostorne i vremenske parametre,
kao i u odnosu na zahtev za savladjiavnjem unutrašnjeg, ili spoljašneg otpora.
Ovo je vrlo složen zadatak pošto funkcionalna jedinica koja generiše mišićnu silu
funkcioniše prema principu "sve ili ništa". Naime, motorna jedinica kao
funkcionalna celina jednog motoneurona i skupa mišićnih vlakana koje inervira, na
podražaj iz okruženja u centralnom nervnom sistemu, odgovara istovremenoim
naprezanjem svih vlakana motrne jedinice. Pošto broj mišićnih vlakana koje
inervira jedan motoneuron varira od nekoliko u mišićima odgovornim za pokrete
očne jabučice, do nekoliko hiljada u mišićima plantarnim fleksorima u skočnom
zglobu, jasno je da modulaciju pokerta nije jednostavno kontrolisati.
Pored toga, struktura mišićnih vlakana u sklopu jedne motorne jedinice, u pogledu
njihovih mehaničkih i biohemijskih svojstava dozvoljava da ih se generalno

2
Pod pojmom pokreta u najširem smislu se podrazumevaju ne samo pokreti izvedeni u fizičkom smislu kao
pomeranje tela, ili njegovog dela u prostoru i vremenu, nego i pokušani pokreti, izdržaji, odnosno
održavanje stavova.
Strana | 21

posmatra kao vlakna brzog (vlakna tipa I, IC) i vlakna sporog trzaja (vlakna tipa
IIC, IIAC, IIA, IIAX, IIX). Dok su prva odgovorna za izvodjenje pokreta sa velikom
brzinom i nivoom generisane sile (McPhedran et al., 1965), druga prvenstveno
učestvuju u aktivnostima koje se u smanjenom intenzitetu odvijaju u dužim
vremenskim intervalima (Wuerker et al., 1965). Vlakna brzog trzaja su lako
zamorljiva, jer se biohemijski energenti potrebni za njihovu aktivnost brzo troše i
relativno sporo nadoknadjuju. Za razliku od njih vlakna sporog trzaja imaju izrazito
iscrpne energetske resurse, ali intenziteti sila koji se iz njih dobijaju su niži i
moguće ih je koristiti za izvodjenje pokreta manjih brzina.
Biomehanički posmatrano pojedinačna kontrakcija brzih vlakana traje od 40 do 84
msec, dok je vreme kontrakcije kod sporih vlakana od 90 do 110 msec. Intenziteti
sila generisanih kontrakcijom brzih vlakana mogu biti i do 100 puta veći od
inteziteta sila dobijenih kontrakcijom sporih vlakana. Brzine kontrakcije su takodjer
veoma različite izmedju brzih i sporih vlakana. Maksimalna brzina kontrakcije
brzih vlakana je i do četiri puta veća od brzine kontrakcije sportih vlakana.
U strukturi svakog od skeletnih mišića su zatupljena kako brza, tako i spora vlakna
u odnosu koji je u funkciji namene odgovarajućeg mišića, ali i uz značajne
individualne razlike uslovljene naslednim faktorima, ali i drugim faktorima
endogene i egzogene prirode.
Tabela 1. Procentualna zastupljenost vlakana brzog i vlakana sporog trzaja u m.

quadriceps femoris kod sportista različite orijentacije
VLAKNA [%]
SPORTISTI
BRZOG TRZAJA SPOROG TRZAJA
Maratonci 18 82
Plivači 26 74
Netrenirani 55 45
Dizači tegova 55 45
Sprinteri 63 37
Skakači 63 37
Selekcija, kao i naknadni trenažni procesi kojima su sportisti izloženi, dovode do

značajnih razlika (Tabela .) u strukturi muskulature aktivne u takmičarskoj
aktivnosti (Guyton and Hall, 2006).
Ipak, osnovni principi modulacije mišićnog naprezanja funkcionalno su vezani za
dva osnovna mehanizma (Milner-Brown and Stein, 1975). Prvi se bazira na
prostornoj sumaciji motornih jedinica, odnosno na kontroli intenziteta produkovane
sile putem broja ekscitiranih mišićnih vlakana, odnosno korespodentnih
Strana | 22

motoneurona. Drugi se bazira na frekventnoj modulaciji, odnosno na povećanju

frekvencije okidanja motoneurona, što za posledicu ima povećanje intenziteta
generisane mišićne sile.
4.1.1.1 REGRUTOVANJE MOTORNIH JEDINICA
Način na koji se uključuju motorne jedinice prati odredjene specifičnosti

(Henneman et al., 1974, Henneman and Olson, 1965). Kod voljnih naprezanja
muskulature motorne jedinice se uključuju redosledom od onih sa najmanjim
motoneuronima prema onima sa najvećima motoneuronima (Henneman et al.,
1965). Najmanji motoneuroni inerviraju vlakna sporog trzaja, dok najveći
kontrolišu naprezanje vlakana brzog trzaja. Obrazac uključenja motornih jedinica,
ili kako se naziva obrazac regrutovanja motornih jedinica, pokorava se
Hennemanonovom "principu veličine", jer se motoneuroni uglavnom ekscitiraju od
najmanjih ka najvećima (Enoka and Stuart, 1984, Fuglevand and Binder, 1998,
Henneman and Mendell, 1981).
Iako ima jakih indicija da se obrazac regrutovanja motornih jedinica može menjati
pod odredjenim uslovima, ima autora koji tvrde da je ovaj obrazac fiksan (Bawa,
2002, Grimby and Hannerz, 1976, Zatsiorsky and Kraemer, 2006, Moritani et al.,
1991b, Moritani et al., 1991a).
U uobičajenim uslovima redosled uključenja motoneurona rezultira primarnim
anagažovanjem mišićnih vlakana sporog trzaja, koja produkuju sile nižeg
intenziteta, ali zato imaju izražene sposobnosti otpora na pojavu zamora. Kada se
pojavi zahtev za realizacijom sila većeg intenziteta, onda se povećanjem
frekvencije impulsa kojima se iz viših zona centralnog nervnog sistema
podražavaju motoneuroni, aktiviraju mišićna vlakna brzog trzaja koja generišu sile
znatno većih intenziteta.
4.1.1.2 SINHRONIZACIJA
Informatičko artikulisanje i kontrola mišićnog naprezanja podrazumeva

uključivanje većeg broja ekscitirajućih, facilitirajućih i inhibitornih procesa, koji
treba da započnu i održavaju mišićnu kontrakciju, ali i da zaštite organizam i
koštanozglobni i mišićni aparat od povredjivanja.
U prevenciji povredjivanja primarnu ulogu igraju inhibitorni procesi, koji u
izuzetnim životnim situacijama, ili pod uticajem dugotrajnog trenažnog procesa,
mogu da budu inhibisani složenim delovanjem viših zona centralnog nervnog
sistema.
Strana | 23

Jedan od osnovnih inhibitornih mehanizama predstavlja delovanje Renshaw ćelija

u sklopu neuronskog poola (Eccles et al., 1954, Eccles and Lundberg, 1959). Ove
ćelije prate intenzitet eferentnog priliva u mišić i kod dodstizanja praga nadražaja
vrše inhibicije, kako motoneurona čiji rad prati, tako i proksimalnih i distalnih
motoneurona. Na taj način se ostvaruje kontrola intenziteta impulsa koji se
upućuju u mišić, s jedne strane, ali i ravnomerna distribucija naprezanja celim
volumenom angažovane mišićne grupe.
U odredjenim situacijama, odnosno pod dejstvmom dugotrajnog trenažnog
procesa usmerenog na razvoj maksimaln emišićne sile, moguće je da se
inhibicijom Renshaw ćelija dobije efekat dezinhibicije i posledično znatno
intenzivnije kontrakcije aktivne muslulature (Meunier et al., 1994, Pierrot
Deseilligny and Bussel, 1975, Pierrot Deseilligny et al., 1977, Zatsiorsky and
Kraemer, 2006).
Ovaj efekat se manifestuje sinhronom aktivacijom većeg broja motoneurona, što
za posledicu ima i znatno veće sile kontrakcije. Dovoljno je ukazati na činjenicu da
netrenirani subjekti u normalnim okolnostima voljnom kontrakcijom uspevaju da
angažuju oko 20% motoneurona, dok kod treniranih sportista u snažno brzinskim
disciplinama ovaj procenat doseže i 80% (Milner-Brown and Stein, 1975, Felici et
al., 2001, Semmler et al., 2004).
4.1.2 MEDJUMIŠIĆNA KOORDINACIJA
Osnovni smisao sportskih naprezanja karakterističnih za biodinamičku strukturu

takmičarske aktivnosti je koordinisano uključenje i isključenje sinergističkih i
antagonističkih mišićnih grupa sa osnovnim zadatkom struktuiranja i izvodjenja
odgovarajućeg pokreta. Treba naglasiti razliku izmedju potrebe da se realizuje
pokret, a ne naprezanje pojedinačne mišićne grupe. Iz tog razloga je od posebnog
značaja za motoričku aktivnost sportista način na koji se informatički artikuliše
obrazac izvodjenja pokreta i na koji se vrši njegova kontrola tokom izvodjenja.
Na spinalnom nivou organizacije neuronskog poola na motoneurone u prednjim
rogovima ledjne moždine dolazi oko 30 puta više interkaliranih neurona, čija uloga
nije u potpunosti razjašnjena. Oni su odgovorni za prenos impulsa iz viših zona
centralnog nervnog sistema, ali i za mnoge facilitirajuće, inhibitorne i integrišuće
funkcije ledjne moždine.
Strana | 24

5 PRINCIP INDIVIDUALIZACIJE TRENINGA
U bilo kojoj od ljudskih delatnosti uspešnost predstavlja zbirnu manifestaciju

većeg broja medjusobno raznorodnih faktora. Tako je neko uspešan student
zahvaljujući prirodnom daru za odredjene nauke, inteligenciji, a drugi svoju
uspešnost duguju upornosti, mogućnosti dugotrajnog održavanja pažnje i
koncentracije na odredjenu temu, odnosno velikim energetskim kapacitetima koji
mu omogućavaju veliki rad na usvajanju gradiva. Tako i u sportu rezultat nije prost
skup jasno definisanih i modelski programiranih sposobnosti.
Dok jedan sportista svoju takmičarsku uspešnost duguje izraženim, za odredjenu
sportsku granu, ili disciplinu, pogodnim morfološkim karakteristikama, drugi koji se
smatra možda jednako uspešnim, svoj očigledan morfološki nedostatak
kompenzuje odredjenim motoričkim prednostima. Poznati su slučajevi u sportskoj
praksi da su u disciplinama izdržljivosti, kakve su trkačke discipline u atletici, u
trčanjima srednjih i dugih pruga bili registrovani izrazito uspešni pojedinci koji su
imali relativno skromne aerobne energetske potencijale potrebne za postizanje
dobrih rezultata u ovim disciplinama.
Svoje evidentan nedostatak u jednom segmentu ukupnog energetskog kapaciteta
kojim su raspolagali su kompenzovali povećanim anaerobnim sposobnostima,
posebno u delu koji se odnosi na laktatne energetske potencije. Ovi su sportisti
imali izrazito natprosečne vrednosti tolerancije visoke kiselosti u prolongiranom
vremenskom periodu. Registrovani su slučajevi u kojima se umesto na očekivanoj
koncentraciji od 4 mmol/L mlečne kiseline u krvi, kod ovih pojedinaca anaerobni
prag nalazio na intenzitetu rada na kojem je koncentracija mlečne kiseline
prelazila i preko 8 mmol/L.
Poznato je da izražene longitudinalne dimenzionalnosti nisu preduslov uspešnosti
u sportskim disciplinama, kakva je npr. skok u vis u atletici. Naime, registrovani su
slučajevi izrazito niskih sportista koji su postizali vrhunske rezultate. Tako je
amerikanac Franklin Jacobs visok svega 1.73m preskočio 2.32m, što je 1978.
godine kada je postignut ovaj rezultat predstavljao svetski rekord u skoku u vis u
dvorani. Identičnu razliku izmedju sopstvene telesne visine i preskočene visine u
skoku u vis od 59cm, napravio je i švedjanin Stefan Holm, koji je sa telesnom
visinom od 1.81m uspeo da postavi lični rekord od 2.40m.
Očigledno je da su velike kompenzatorne sposobnosti organizma, što govori u
prilog da praktično nije moguće definisati optimalne modele svetskih šampiona, jer
je svaki pojedinačni vrhunski sportski rezultat u stvari konačan ishod sklopa i
delovanja mnogobrojnih faktora, od kojih su mnogu genetski uslovljeni (Bouchard
et al., 1992). Ne samo da nije moguće definisati opšti model šampiona, nego se i
za pojedinog sportistu u različitim vremenskim trenucima njegove sportske
karijere, bitno razlikuju faktori od kojih zavisi njegova takmičarska uspešnost.
Strana | 25

Tako je poznato da sa povećanjem majstorstva boksera, njegovi udarci postaju

sve slabiji, ali i sve brži i precizniji. Kod fudbalera je primećeno da usavršavanjem
sportskog majstorstva motorički potencijali stagniraju, ili čak i opadaju u
seniorskom uzrastu, ali njihov igrački doprinos se povećava zahvaljujući
efiksanijem alociranju i raspolaganju raspoloživim biomotoričkim i energetskim
resursima.
S druge strane, na isti trenažni stimulus će različiti sportisti po pravilu, reagovati
na različite načine. Odgovor organizma je uslovljen mnogobrojim endogenim i
egzogenim faktorima, tako da inicijalni nivo pripremljenosti, godine starosti, pa čak
ni godine sistematskog treninga, nisu kvalitetan prediktor intenziteta i kvaliteta
odgovora na na administrirano trenažno opterećenje.
Mladi sportista u razvoju, koji je ranije bio izlagan specifičnim opterećenjima, na
isti trenažni stimulus će po pravilu odgovoriti nižim nivoom adaptacije od sportiste
istog uzrasta i sportskog staža, koji je postojeći nivo pripremljenosti stekao
sredstvima i metodama opšte fizičke pripreme. Tako i priroda trenažnih
opterećenja kojima je sportista bio izložen u dosadašnjem trenažnom radu,
uslovljava intenzitet adaptacije, što znači da će isti sportista u različitim periodima
svog sportskog razvoja, na iste trenažne stimuluse odgovarati na različite načine.
Dok će u početnim fazama svog sportskog razvoja na trenažni stimulus iz
arsenala opše fizičke pripreme odgovoriti poboljšanjem trenažnog i takmičarskog
efekta, u fazama kada dostiže svoje maksimalne sportske rezultate, isti trenažni
stimulus će po pravilu biti kontraproduktivan. Ne samo da neće izazvati pozitivne
promene, nego može da dovede i do značajnog opadanja takmičarskih rezultata.
Poseban aspekt problema individualizacije treninga predstavlja psihološki profil
sportiste. Njegove kognitivne sposobnosti odredjuju kvalitet komunikacije sa
trenerom i najbližim okruženjem. Pored toga ove sposobnosti dtoje u najtešnjoj
korelaciji sa kretivnošću sa kojom sportista prijstupa trenažnom procesu, bez koje
nema uspeha u sportu. Mehanička realizacija trenažnih zadataka, bez unošenja u
problem koji se trenažnim stimulusom rešava, bez traženja optimalnih solucija i
pokušaja adaptacija ponašanja prema postavljenim zahtevima, neće rezultirati
očekivanim trenažnim efektima.
Svaki voljni napor, kojih ima nebrojeno u trenažnom procesu, ovisi o konativnoj
strukturi, posebno o karakteristikama i kapacitetima motivacionog mehanizma
kojim sportista raspolaže. Isti trenažni stimulus administriran istom sportisti će dati
različite rezultate ako se koriste različiti motivacioni pristupi. Dok će jedan
sportista biti motivisan potencijalnom kaznom i željom da se ona izbegne, drugi će
svoj motiv naći u potencijalnoj nagradi koja ga čeka. Trećem samo promena
trenažnog sredstva u konstrukciji trenažnog stimulusa, ili samog mesta treniranja,
može biti motiv za ponovnim maksimalnim angažovanjem, jer njega motiviše
potreba da se doživljava novo.
Strana | 26

Odnos sportiste i okruženja u kojem funkcioniše predstavlja dodatan problem koji

u značajnoj meri može da utiče na efikasnost trenažnog procesa. Naime, poznato
je da u izrazitro individualnim sportovima, kakva je npr. atletika, nije moguće
postići vrhunski rezultat ako sportista ne trenira u grupi. Često je takmičarski
kvalitet pojedinaca koji sačinjavaju grupu aleko ispod nivoa vrhunskog sportiste
zbog kojeg je grupa formirana, što ne predtavlja prepreku efikasnom razvoju
njegovog takmičarskog rezultata. Složene socijalno psihološke relacije radnu
atmosferu koja se formira u grupnom angažovanju efektuiraju kroz veće
postignute trenažne efekte.
Ovo samo govori u kolikoj je meri složen problem individualizacije treninga, koji
pored osnovnih bioloških, fizioloških, biohemijskih, biomehaničkih i informatičkih
aspekata ima i izražene kognitivne, konativne i socijalno psihološke dimenzije koje
treba imati u vidu kod planiranja, programiranja i realizacije trenažnih zadataka.
Zbog toga trenažni proces treba da bude u najvećoj mogućoj meri
individualizovan i kreiran prema konkretnom sportisti, njegovim fenotipskim i
genotipskim karakteristikama, stepenu treniranosti i procenama optimalne
strukture morfofunkcionalnog i informatičkog sklopa, uz uvažavanje svih
relevantnih kognitivnih, konativnih i socijalno psiholoških zahteva. Tako bi se
optimizacijom alokacije raspoloživih resursa dobili maksimalni rezultati uz
minimalna energetska, vremenska i materijalna ulaganja.
Strana | 27

6 ODNOS SVESTRANE, OPŠTE I SPECIFIČNE PRIPREME
Motorička aktivnost čoveka predstavlja rezultat složenih interakcija osnovnih

funkcionalnih mehanizama odgovornih za generisanje i održavanje mišićne sile,
koja se transformiše u pokret preko odgovarajućeg morfološkog sklopa
biomehaničkih poluga i segmenata, a po programima informatičkog artikulisanja i
kontrole izvršavanja pokreta u najširem smislu.
Priroda, kapaciteti, strukture i efikasnost bazičnih funkcionalnih mehanizama,
morfološkog sklopa i informatičke podrške su medjusobno nezavisni, što
dozvoljava da se ove oblasti posmatraju kao nezavisni gradivni elementi
neophodni za realizaciju bilo kakve motoričke aktivnosti. Po svom položaju i ulozi
u odnosu na motoričku aktivnost, osnovne funkcionalne mehanizme je moguće
definisati kao aktuatorske osobine, dok se morfološki sklop može posmatrati kao
skup efektorskih osobina. Programsku artikulaciju i kontrolu izvodjenja pokreta je
moguće posmatrati i kao informatičke sposobnosti.
Aktuatorske, efektorske i informatičke osobine mogu da prikažu i izrazito
kompenzatornu ulogu, tako da se nedostaci, odnosno specifičnosti u jednom
skupu osobina, mogu funkcionalno kompenzovati karakteristikama drugog skupa
osobina. Kao rezultat se dobija motorička aktivnost iste efikasnosti, iako u njenoj
osnovi leže suštinski različite osobine.
Kao primer je moguće prikazati vežbu dizanja tereta iz dubokog čučnja. Rezultat u
ovoj motoričkoj aktivnosti ovisi prvenstveno o zavisnosti mišićne sile od dužine
mišića opružača u zglobu kolena, s jedne strane, ali i o dužinama biomehaničkih
poluga kojima se aproksimiraju nadkolenica i potkolenica. Ovome još treba
pridodati i funkcionalnu karakteristiku ponašanja kraka sile mišića opružača u
zglobu kolena sa promenom ugla u zglobu tokom pokreta.
Ako pretpostavimo da imamo dvoje sportista koji imaju potpuno identične
parametre koji karakterišu nabrojane osobine i mehanizme, još uvek je moguće
da prikažu različite rezultate u podizanju tereta iz dubokog čučnja (Slika 9.).
Strana | 28

Slika 9.
Zavisnost maksimalne mišićne sile sunožnog potiska nogama direktno
korespondira sa rezultatima koje sportisti postižu u različitim testovima podizanja
tereta iz položaja dubokog čučnja, odnosno polučučnja pri različitim minimalnim
vrednostima ugla u zglobu kolena. Ova se zavosnost najbolje prikazuje
eksponencijalnom krivom:
∙
∙
u kojoj je F(φ) - intenzitet sile, ao i a1 - koeficijenti, e - osnova prirodnog logaritma
(2.71...), φ - ugao u zglobu kolena.
Dovoljno je da jednom od testiranih sportista maksimum zavisnosti mišićne sile od
dužine mišića bude pomeren prema nižim vrednostima ugla u zglobu kolena
(sportista 2.), da bi ovaj sportista prikazao bolji rezultat u dizanju tereta iz dubokog
čučnja. Za razliku od ovog rezultata kod testiranja maksimalne težine koju isti
sportisti mogu da podignu iz polučučnja, sportista 1. bi prikazao bolji rezultat.
Dakle, motorička sposobnost (u opisanom slučaju podizanje tereta iz dubokog
čučnja, odnosno polučučnja), predstavlja zbirnu manifestaciju aktuatorskih,
efektorskih i informatičkih osobina, koje mogu da imaju značajna kompenzatorna
dejstva. Zbog toga se iz same motoričke manifestacije ne bi smeli jednostavno
Strana | 29

izvoditi zaključci o stanju fizioloških, biohemijskih, biomehaničkih, ili informatičkih

mehanizama, odnosno morfoloških, histoloških i drugih relevantnih karakteristika.
Kao ilustrativan se može navesti i primer pogrešnog izjednačavanja energetskog
potencijala sa motoričkom sposobnošću izdržljivosti. Iz fiziologije mišićnog rada je
poznato da se energija za produženi rad umerenog intenziteta u trajanje većem
od 30 minuta, prvenstveno dobija iz aerobnih energetskih izvora, čija se snaga
odredjuje maksimalnom potrošnjom kiseonika.
Nekritičko izjednačavanje maksimalne potrošnje kiseonika sa aerobnom
izdržljivošću predstavlja veliku grešku. Naime, poznato je da se rekordne
izmerene vrednosti potrošnje kiseonika praktično nisu značajnije menjale više od
5 decenija, tokom kojih je npr. svetski rekord u maratonu izrazito poboljšan.
Maratonska trka se trči preko 2 sata, što znači da postignuti rezultat direktno ovisi
o aerobnim energetskim sposobnostima, ali ne samo o njima.
I u ovom se slučaju manifestuje, ali u dosta složenijoj meri kompenzatorno
delovanje većeg broja značajnih aktuatorskih, efektorskih i informatičkih osobina,
koje u medjudejstvu uslovljavaju rezultat koji sportista postiže u maratonskoj trci.
Bolje upućeni u fiziologiju mišićnog rada će insistirati da rezultat u dugotrajnim
disciplinama izdržljivosti (više od 30 min.), u većoj meri ovisi od anaerobnog
praga, nego od potrošnje kiseonika. Na žalost, ovu tvrdnju nije jednostavno
proveriti, jer ne postoji standardizovana metodologija kojom se utvrdjuje ovaj
fiziološki pokazatelj, pa sledstveno tome ne postoje uporedljivi istorijski podaci
dostupni kada je maksimalna potrošnja kiseonika u pitanju.
Dublja analiza bi u krajnjoj instanci potvrdila da se i prihvatanjem koncepta ključne
uloge anaerobnog praga u manifestaciji aerobne izdržljivosti, opet dolazi do
složenog delovanja aktuatorskih, efektorskih i informatičkih osobina, koje je
moguće definsati kao efikasnost korišćenja raspoloživih aerobnih energetskih
potencijala. Na taj se način anaerobni prag pre može tretirati kao motorička
osobina, nego kao bazično funkcionalno svojstvo.
Vrhunski, ali i svaki drugi sportski rezultat, se može predstaviti kao vrh piramide
koja nesumnjivo svoje temelje ima u bazičnim funkcionalnim svojstvima. Slikovito,
vrhunski rezultat se ne može izgraditi na malim i lošim temeljima. Odmah treba
upozoriti da ni respektabilni temelji nisu nikakva garancija visine i impozantnosti
piramide. Dakle, visok nivo bazičnih funkcionalnih svojstava kakva su maksimalna
mišićna sila izabranih mišićnih grupa, ili maksimalna potrošnja kiseonika, nisu
nikakva garancija visokog sportskog rezultata.
Kao ilustracija se može uzeti funkcionalno stanje mehanizma za prenos kiseonika
krvlju prvestveno prikazano brojem crvenih krvnih zrnaca i hemoglobina. Sportista
koji ima npr. 3.5 x 1012 crvenih krvnih zrnaca i 100 g/l hemoglobina, je anemičan i
ne može normalno ni da trenira, a kamo li da se takmiči. Da li to znači da ćemo
imati vrhunskog sportistu i rekordera ukoliko mu se krvna slika promeni i broj
Strana | 30

crvenih krvnih zrnaca poveća na npr. 5.9 x 1012, a hemoglobina na 190 g/l?.
Sasvim sigurno ne.
Bazični funkcionalni mehanizmi treba da budu razvijeni do nivoa koji je potreban
za normalno odvijanje trenažnog procesa i učešće na takmičenjima. Njihovo dalje
razvijanje ne samo da nije potrebno, nego može da bude kontraproduktivno iz
više razloga.
Prvi razlog je činjenica da su praktično svi bazični funkcionalni mehanizmi
hereditarno uslovljeni, odnosno da je svakoj od ovih osobina nasledjem definisan
maksimum, kojem se tokom života pod uticajem intrinzičnih i ekstrinzičnih faktora,
u većoj, ili manjoj meri može približiti, ali koji se ne može prevazići. Treningom i
drugim faktorima možemo podići nivo sposobnosti do unapred "programiranih"
mogućnosti, koje predstavljaju konstantu i gornju granicu do koje je moguće
odredjenu osobinu razvijati, ali koja se ne može prevazići.
Kao jednostavan primer treba navesti rast deteta, koji će se završiti na telesnoj
visini na koju će uticati mnogo faktora. Dovoljno je nabrojati samo strukturu i
kvalitet ishrane, kao i oblike i volumen telesnih aktivnosti. Ipak, bilo kakvi potezi da
se povuku na planu stimulacije rasta i razvoja, pod pretpostavkom da se ne
koriste hormonske intervencije koje bi pojedinca najverovatnije uvele u patološko
stanje gigantije ili akromegalije, neće se prevazići maksimalne visine nasledjem
definisane kao mogućnosti rasta. Kvalitetniji uslovi i stimulacija rasta će samo
pojedinca bliže dovesti nasledno "programiranoj" granici rasta, ali samu granicu
neće pomeriti.
Drugi značajan razlog zbog kojeg ne bi trebalo bazične funkcionalne mehanizme
razvijati preko nivoa potrebnog za neometano odvijanje trenažnog procesa i
nastupe na takmičenjima, je potreba održavanja ravnoteže bazičnih sposobnosti u
medjusobnom odnosu potrebnom za efikasno struktuiranje takmičarske aktivnosti.
Bazične sposobnosti organizma sportiste je moguće posmatrati kao dobro uigran
orkestar u kojem svaki od muzičara ima jasno definisanu i dodeljenu ulogu. Bilo
kakvo odstupanje od dodeljene uloge u većoj ili manjoj meri remeti izvodjenje
muzičkog komada.
Na isti način bi nekontrolisano i nekoordinisano razvijanje samo jednog, ili skupa
izabranih bazičnih funkcionalnih mehanizama, moglo da naruši finu strukturu
neophodnu za efikasnu takmičarsku aktivnost sportiste. Poznati su slučajevi kada
vrhunski treneri, kojima se ukaže na evidentne nedostatke na funkcionalnom
planu kod sportista sa kojima rade, kažu da oni to mogu treningom za relativno
kratko vreme da poprave, ali da onda njihovi sportisti više ne bi ostvarivali
vrhunske sportske rezultate.
Treći razlog zbog kojeg ne bi trebalo da se bazične funkcionalne sposobnosti
razvijati preko nivoa koji je potreban za normalno odvijanje trenažnog procesa i
učešće na takmičenjima, je vezan za optimizaciju samog trenažnog procesa.
Naime, moguće je da se kod već značajno iscrpljenih razvojnih rezervi pojedinih
Strana | 31

funkcija, za njihov dalji razvoj troši mnogo vremena, energije i drugih potrebnih
resursa, koje bi, posmatrano pod kriterijumom konačnog takmičarskog rezultata,
bilo racionalnije usmeriti na razvoj motoričkih potencijala, ili specifičnih
takmičarskih sposobnosti.
Slika 10.
Razvojne rezerve organizma je moguće shematski prikazati eksponencijalnim
krivama koje imaju desnu horizontalnu asimptotu, kojoj vrednosti razvojnih rezervi
teže tokom višegodišnjeg treninga. Razvojne rezerve osnovnih funkcionalnih
sposobnosti se sistematskim treningom brzo iscrpljuju, što znači da se dalji
napredak sportskih rezultata treba zasnovati na razvoju bazičnih motoričkih
potencijala (Slika 10.).
Pod pojmom bazičnih motoričkih potencijala se prvenstveno misli na pokazatelje
opšte snage, opšte izdržljivosti, osnovne faktore brzine lokomocije, opštu gipkost i
opštu okretnost. Za razliku od osnovnih aktuatorskih, efektorskih i informatičkih
osobina, bazične motoričke sposobnosti predstavljaju složene, medjusobno, u
većoj ili manjoj meri, nezavisne funkcionalne strukture, koje nastaju sinhronim
angažovanjem više osnovnih fizioloških, biohemijskih, biomehaničkih, ili
informatičkih mehanizama, odnosno morfoloških, histoloških i drugih relevantnih
karakteristika.
Kao primer se može navesti fenomen humane lokomocije. Svaki pokret čoveka se
objašnjama skupom biomehaničkih, fizioloških i biohemijskih zakonitosti u kojima
Strana | 32

figurišu parametri koji deterministički odredjuju prirodu pokreta. Izdvojena merenja

parametara mišićne kontrakcije, morfoloških pokazatelja i karakteristika motornog
programa prema kojem se pokret artikuliše i kontroliše, neće dati kvalitetnu
predikciju ponašanja konkretnog sportiste prilikom manifestovanja npr.
maksimalne brzine lokomocije u datim uslovima.
Veći je broj faktora koji leže u osnovi nemogućnosti validne predikcije motornog
ponašanja pri lokomocijama, od kojih je dovoljno ukazati na nemogućnost
kvalitetnog merenja svih veličina neophodnih za adekvatnu simulaciju ponašanja
modela lokomocije. Naime, sam merni postupak predstavlja interakciju izmedju
mernog instrumenta (merne procedure) i objekta koji se meri, što u realnim
uslovima merenja u "in vivo" uslovima rezultira nivoima slučajnih i sistemskih
grešaka neprihvatljivim za kvalitetnu simulaciju lokomocije.
Zbog toga se u cilju dobijanja relevantne informacije vezane za postizanje
sportskog rezultata pristupa integralnom posmatranju fenomena maksimalne
brzine lokomocije koja se prati i iskazuje kao fizička veličina brzine, koju
karakteriše put kojeg sportista prelazi i vremenski interval koji mu je za to
potreban. U ovom jedinstvenom podatku su sublimirana funkcionalna
medjudejstva osnovnih aktuatorskih, efektorskih i informatičkih osobina
odgovornih za motoričku manifestaciju brzine lokomocije.
Empirijska saznanja ukazuju na činjenicu da je i razvoj bazičnih motoričkih
sposobnosti takodje limitiran na način sličan već opisanim ograničenjima razvoja
bazičnih funkcionalnih mehanizama, što se može objasniti nesinhronim
postizanjem platoa u razvoju aktuatorskih, efektorskih i informatičkih osobina.
Posmatrano iz aspekta takmičarske aktivnosti, plato u razvoju bazičnih motoričkih
sposobnosti po pravilu nije limitirajući faktor za razvoj vrhunskog sportskog
rezultata.
Iskustva govore u prilog zaključku da bazične motoričke sposobnosti treba da
budu razvijene do nivoa koji garantuje funkcionalnu osposobljenost sportiste da se
podvrge trenažnim i takmičarskim opterećenjima. Nivo razvoja bazičnih motoričkih
sposobnosti treba da bude takav da sportista može da se izloži trenažnim
opterećenjima bez bojazni od povredjivanja, odnosno drugih disfunkcionalnosti,
koje bi limitirale mogućnost poremećaja homeostaze neophodne za izazivanje
planiranih i programiranih adaptacija i transformacija.
Praćenja vrhunskih sportista u različitim sportskim granama i disciplinama,
upućuje na formiranje modelskih vrednosti koje treba jedan vrhunski sportista da
ispuni u bazičnim motoričkim pokazateljima, da bi ispunio zahteve u pogledu
pripremljenosti za izlaganje trenažnim opterećenjima. Iskustvo govori da
značajnija odstupanja od ovih vrednosti, odnosno neadekvatno razvijeni bazični
motorički potencijali, po pravilu predstavljaju garanciju povredjivanja sportiste
tokom teninga ili takmičenja.
Strana | 33

S druge strane, izrazito razvijene bazične motoričke sposobnosti iznad modelskih

limita, nisu nikakva garancija postizanja boljih takmičarskih rezultata. Naprotiv,
prekomeran rad i razvoj bazičnih motoričkih potencijala iznad modelskih granica
uglavnom dovodi do stagnacije, ili što je češći slučaj, do pada takmičarskih
rezultata.
Dalji razvoj rezultata se u trenutku postizanja dovoljnog nivoa bazičnih motoričkih
potencijala bazira na usko specijalizovanim optrećenjima, koji za prevashodan cilj
imaju povećanje sposobnosti sportiste da u što većoj meri iskoristi potencijale
kojima raspolaže. Ukratko, moguće je govoriti o radu na utilizaciji, koji je ne samo
krajnje specifičan za svaku sportsku grani i disciplinu, odnosno mesto u timu,
nego je specifičan za svakog sportistu, posebno zbog ranije diskutovanih
intraindividualnih razlika izmedju sportista.
Shematski je moguće prikazati razvoj sportskog rezultata tokom takmičarske
karijere jednog vrhunskog sportiste i usmerenost trenažnog procesa kao na Slici
11.
Slika 11.
Analizom razvoja ličnog rekorda u većem broju sportova i disciplina u kojima je
moguće meriti rezultat, ukazuje na period relativne stabilizacije rezultata, ili čak i
njegovog opadanja, koji po pravilu korespondira sa iscrpljenjem mogućnosti daljeg
razvoja rezultata radom na razvoju bazičnih aktuatorskih, efektorskih i
informatičkih osobina, odnosno radom na razvoju bazičnih motoričkih osobina.
Strana | 34

Tek kada se dostigne ovaj plato u trenažni rad treba značajnije uključiti rad na
specifičnim sposobnostima, koje su u većoj meri u funkciji takmičarskog rezultata.
Trenažni stimulusi usmereni na razvoj bazičnih, pa donekle i specifičnih
sposobnosti, su uglavnom poznati i njihova zastupljenost u trenažnom procesu je
u najvećoj meri nezavisna od posebnosti sportista sa kojima se radi. Osnovna
karakteristika ovih stimulusa je da oni minimalno ulaze u supraliminarnu zonu
opterećenja, čime se posebna pažnja obraća na čuvanje adaptacione rezerve
organizma.
Naime, prerano uvodjenje stimulusa visoke specifičnosti, odnosno stimulusa
visokog intenziteta, po pravilu dovodi do burnog razvoja opterećenih sposobnosti i
sportskog rezultata, ali i do naglog podizanja praga nadražaja iznad kojeg dolazi
do značajnog poremećaja homeostaze neophodnog za uspostavljanje
adaptacionih procesa. Na taj način dolazi do prevremenog iscrpljivanja
adapatacionog potencijala mladog sportiste i njegovog prevodjenja u stanje
rezistencije, tj. refraktornosti na trenažna optrećenja.
Postizanje vrhunskog sportskog rezultata se osniva na složenim interakcijama
funkcionalnih mehanizama koji leže u osnovi fenomena generisanja i održavanja
mišićne sile, sa odgovarajućim morfološkim sklopom biomehaničkih poluga i
segmenata preko kojih se motorička aktivnost manifestuje i informatičke podrške
artikulisanju i kontroli izvršavanja pokreta u najširem smislu. Svaka od tri
navedene globalne oblasti odgovorne za postizanje vrhunskog sportskog rezultata
ima višedimenzionalnu prirodu, pri čemu se praktično na većinu dimenzija, tj,
osobina ili funkcija, može uticati mnogobrojnim faktorima intrinzične i ekstrinzične
prirode.
Integralni razvoj sportiste je moguće predstaviti kao skup sinhronih i(ili)
sukcesivnih promena koje nastaju, pod uticajem faktora biološkog rasta i razvoja,
faktora trenažnog procesa, kao i drugih značajnih faktora endogene i egzogene
prirode. Programsko rasporedjivanje u vremenu i zastupljenost intenziteta uticaja
na razvoje pojedinih funkcionalnih mehanizama i sposobnosti je uslovljeno velikim
brojem faktora od kojih kao najznačajnije treba spomenuti biološki i hronološki
uzrast, karakteristike sportske grane, odnosno discipline kojom se sportista bavi,
zakonitosti razvoja, stepen treniranosti, sportsku anamnezu i plansko programske
zadatke.
Da bi se sportista u razvoju doveo do stepena vrhunskog sportiste nije moguće
sinhrono i istovremeno razvijati sve sposobnosti od kojih zavisi vrhunski sportski
rezultat. Slikovito se ovaj razvoj može prikazati hijerarhijom zadataka koje
potrebno konsekutivno rešavati, da bi se došlo visokog nivoa specifične
pripremljenosti neophodne za ostvarivanje planiranih takmičarskih rezultata.
Zbog toga se kontekstu dugoročnog planiranja sportskog treninga kao prvi
prioritet postavlja razvoj bazičnih funkcionalnih mehanizama bez kojih se sportista
ne može podvrgnuti trenažnim ni takmičarskim opterećenjima. Kao primer je
Strana | 35

moguće navesti fiziološku osobinu maksimalne potrošnje kiseonika. Poznato je da

ova osobina karakteriše sposobnost sportiste da se izloži dugotrajnim
opterećenjima malog i srednjeg intenziteta, ali i sposobnost sportiste da se brže
oporavlja, kako izmedju treninga i takmičenja, tako i izmedju opterećenja u okviru
jednog treninga, odnosno takmičenja.
Adekvatno razvijena maksimalna potrošnja kiseonika predstavlja preduslov za bilo
kakav dalji trenažni rad sa sportistom. Ovde treba obratiti pažnju na potrebi da se
ova osobina ne razvije preko zahteva karakterističnih za datu sportsku granu,
odnosno disciplinu, jer će to bespotrebno opteretiti trenažni proces s jedne strane,
ali isto tako s druge strane se ne sme dozvoliti da se razvoj maksimalne potrošnje
kisonika zaustavi prerano, jer će to limitirati sportistu u daljem razvoju.
Slična je situacija i sa drugim bazičnim funkcionalnim mehanizmima kakvi su
mišićni potencijali za generisanje sile, anaerobni energetski kapaciteti, bazični
obrasci intramuskularne i intermuskularne koodinacije, itd. Sve bazične
funkcionalne mehanizme je moguće slikovito posmatrati kao temelj na kojem će
se dalje graditi piramida sportskih rezultata koje sportista treba da postigne. Njen
osnov ne sme da bude premali, jer će to u jednom trenutku limitirati dalji razvoj, ali
ni prevelik, jer će to nepotrebno dugoročno opteretiti trenažni proces. Prevelik
temelj ne samo da ne garantuje i viši konačni rezultat koji će sportista postići
tokom svoje sportske karijere, nego pre može da deluje negativno zbog
neracionalnog rasipanja ograničenih resursa koji se troše u realizaciji trenažnog
procesa.
Bitna zajednička osobina bazičnih funkcionalnih mehanizama koji se nalaze u
osnovi motoričke aktivnosti čoveka je da se mogu razvijati trenažnim stimulusima
komponovanim od različitih trenažnih sredstava. Npr. maksimalnu potrošnju
kiseonika je moguće razvijati različitim oblicima lokomocije kao što su hodanje,
trčanje, plivanje, veslanje, vožnja bicikla, elementarnim i sportskim igrama,
vežbama oblikovanja, itd. Ovaj razvoj je posebno olakšan kod sportista početnika,
kod kojih se prag nadražaja za razvoj bazičnih funkcionalnih mehanizama nalazi
relativno nisko.
Za početnike je još karakteristična nediferentovanost bazičnih funkcionalnih
mehanizama, što znači da se u ovoj populaciji bazične funkcionalne osobine
nalaze u medjusobno značajnim pozitivnim korelacionim vezama. Po pravilu
početnik sa visokim anaerobnim energetskim kapacitetima će posedovati i visok
nivo mišićnog potencijala za generisanje sile, ali i ostale sposobnosti, što će biti
sve izraženije što je mladji uzrast deteta.
Kombinacija nediferentovanosti bazičnih funkcionalnih mehanizama i relativno
nizak prag nadražaja za izazivanje adaptacionih procesa u organizmu pod
uticajem trenažnih stimulusa, za posledicu ima izrazitu senzitivnost mladog
organizma za trenažna opterećenja. Ova senzitivnost se ne registruje samo kod
primarno opterećenih sposobnosti, nego se manifestuje i kao sposobnost
transformacije izazvanih promena i na ostale bazične funkcionalne dimenzije.
Strana | 36

Ukratko, kod deteta koje počinje da se bavi sportom većina trenažnih stimulusa
će, pored uticaja na razvoj prvenstveno opterećenje osobine, imati pozitivan uticaj
i na razvoj većeg broja drugih osobina. Rad na razvoju maksimalne mišićne sile
tako će dovesti do povećanja i eksplozivnosti mišića, ali i do pozitivnih promena
na planu energetskih potencijala.
Trenažna sredstva koja se koriste za razvoj bazičnih funkcionalnih mehanizama i
sposobnosti se po pravilu odabiru iz arsenala osnovnih humanih lokomocija koje
nisu koordinaciono, motorički edukaciono i funkcionalno zahtevne. Za to postoje
najmanje dva jaka razloga. Prvi je potreba da se efikasno, ali ne i prekomerno
optereti organizam deteta u razvoju, koje po pravilu ne raspolaže značajnijim
motoričkim potencijalima neophodnima za tehnički pravilno izvodjenje pokreta i
aktivnosti karakterističnih za sportsku granu, odnosno disciplinu za koju se
sportista dugoročno priprema. Drugi se identifikuje sa potrebom da se specifični
oblici opterećenja "sačuvaju" za kasnije faze sportskog razvoja.
Ova trenažna sredstva, koja imaju za cilj izazivanje adaptacija i transformacija
bazičnih funkcionalnih mehanizama, pripadaju domenu svestrane fizičke
pripreme, koja ima za cilj pripremu organizma za trenažna i takmičarska
opterećenja koja tek treba da uslede. Rad na svestranoj fizičkoj pripremi treba da
bude krajnje nespecifičan, što neće negativno uticati na prirast takmičarskih
rezultata početnika. Rezultati će rasti, ali će se ovaj pozitivan uticaj svestrane
fizičke pripreme brzo izgubiti kada se postigne adekvatan nivo razvijenosti
bazičnih funkcionalnih mehanizama. Dalje insistiranje na svestranoj fizičkoj
pripremi može da ima i negativan uticaj na razvoj sportskog rezultata, što je
shematski prikazano na Slici 12.
Strana | 37

Slika 12.
Bazični motorički potencijali struktuirani u oblasti snage, izdržljivosti, brzine,
gipkosti i okretnosti, predstavljaju zbirnu manifestaciju aktuatorskih, efektorskih i
informatičkih osobina, odnosno sinhrono motoričko ispoljavanje manjeg ili većeg
broja osnovnih fizioloških, biohemijskih, biomehaničkih, ili informatičkih
mehanizama, odnosno morfoloških, histoloških i drugih relevantnih karakteristika
integrisanih u humanoj lokomociji. Rezultati koji se prikazuju u merenjima i
testiranjima bazičnih motoričkih sposobnosti samo jednim delom zavise od nivoa
razvijenosti, odnosno statusa osnovnih morfoloških i funkcionalnih karakteristika
koje u njihovoj konstrukciji učestvuju, pošto za motoričku efikasnost veliki značaj
ima način na koji se ovi gradivni elementi angažuju i sinhronizuju u odredjenoj
motoričkoj aktivnosti.
Zbog toga se u različitim motoričkim aktivnostima, koje angažuju suštinski
identične bazične funkcionalne sposobnosti, ispoljavaju različiti rezultati u
zavisnosti od sportske orijentacije i načina treniranosti sportiste. Kao ilustraciju je
moguće navesti primer fudbalera i atletičara - trkača na 800m. Moguće je
konstatovati kako postoji saglasnost da se u oba sporta, odnosno sportske
discipline, energetski zahtevi vezani za takmičarsku aktivnost struktuiraju tako da
Strana | 38

se oko 80% energije obezbedjuje iz anaerobnih, a 20% iz aerobnih energetskih

izvora. Dakle, struktura energetskih zahteva, kao i orijentacija trenažnog procesa
u domenu razvoja bazičnih energetskih potencijala kod ovih sportista je veoma
slična.
U situaciji kada bi se ovi sportisti nadmetali u trci na 800m atletičar bi daleko iza
sebe ostavio fudbalera, ali bi isto tako svoju superiornost u izdržljivosti prikazao
fudbaler u svakoj od motoričkih aktivnosti specifičnih za fudbalski sport. Npr. bilo
kojom od elemetarnih igara sa loptom koja sadrži elemete prijema, vodjenja i
predaje lopte fudbaler bi se tek zagrejao za dalji rad, dok bi atletičar učešćem u
ovoj igri najverovatnije iscrpio svoje energetske zalihe. Hipotetski je moguće da i
fudbaler i atletičar imaju vrlo slične pokazatelje maksimalne potrošnje kiseonika,
kao mere aerobnog energetskog potencijala i ukupan kiseonički dug, kao mere
anaerobnog energetskog potencijala, iz čega se može izvesti zaključak da nivo
razvijenosti bazičnih funkcionalnih mehanizama ne može da se poistoveti sa
motoričkim potencijalom kojim sportista raspolaže.
Konačno, bazični motorički potencijali ne predstavljaju samo prost zbirnu
manifestaciju aktuatorskih, efektorskih i informatičkih osobina. Zbog toga je
stepen razvoja motoričkog potencijala samo jednim delom u zavisnosti od nivoa
razvijenosti funkcionalnih mehanizma i morfoloških karakteristika koji leže u
njegovoj osnovi, dok značajan deo objašnjava načina na koji su ovi elementi
komponovani i sinhronizovani u konkretnoj motoričkoj aktivnosti. Zbog toga je
razvoj motoričkih potencijala složeniji i dugotrajniji proces od razvoja bazičnih
funkcionalnih mehanizama. Naime, tek je po postizanju platoa u razvoju skupa
funkcionalnih mehanizama, koji se ispoljavaju u odredjenoj motoričkoj aktivnosti,
moguće dalje nastaviti rad na njihovom optimalnom usaglašavanju i
sinhronizovanju pod kriterijumom maksimizacije lokomotornih efekata. Slikovito se
ovo može prikazati shematskim krivama razvoja maksimalne potrošnje kiseonika,
kao pokazatelja jednog bazičnog funkcionalnog potencijala i anaerobnog praga,
kao pokazatelja bazične motoričke sposobnosti (Slika 13.)
Strana | 39

Slika 13.
Ovde je potrebno dati i odgovarajuće objašnjenje. Potrošnja kiseonika (Slika .),
kao nesporna bazična funkcionalna sposobnost, govori o maksimalnoj količini
kisonika koju je neki organizam u stanju da konzumira tokom telesne aktivnosti.
Kao takav ovaj pokazatelj je nezavisan od mnogobrojnih faktora kao što je npr.
intenzitet telesnog opterećenja na kojem se maksimalna potrošnja kiseonika
registruje. Kod sportista u disciplinama izdržljivosti se po pravilu u praćenju
razvoja konstatuje plato u maksimalnoj potrošnji kiseonika. Kada ovi sportisti
dosegnu krajnju granicu do koje mogu da popravljaju aerobnu sposobnost oni i
dalje poboljšavaju svoje takmičarske rezultate. Ovo se u merenjima maksimalne
potrošnje kiseonika manifestuje kao ista izmerenea vrednost potrošnje kiseonika,
ali koja se postiže na sve većim i većim intenzitetima opterećenja.
Anaerobni prag kao mera maksimalnog inteziteta aktivnosti tokom koje organizam
uspeva da održi stabilno stanje unutrašnje sredine u pogledu produkcije i
eliminacije mlečne kiseline u krvi u prolongiranom vremenskom intervalu od oko
30min (Slika .), predstavlja jednu od bazičnih motoričkih sposobnosti koju
poistovećujemo sa aerobnom izdržljivošću. Naime, onaj sportista koji ima viši
anerobni prag će na većem intezitetu aktivnosti uspeti da održava aktivnost, što
konkretno na primeru trčanja na duge pruge u atletici znači da će trčati većom
brzinom. Dakle, u trci ne pobedjuje takmičar sa većom maksimalnom potrošnjom
kiseonika, nego takmičar sa višim anaerobnim pragom.
Strana | 40

Trenažna sredstva kojima se deluje na poboljšanje bazičnih motoričkih

sposobnosti pripadaju skupu trenažnih sredstava opšte fizičke pripreme. Ovim se
trenažnim sredstvima jednim delom deluje na razvoj bazičnih funkcionalnih
mehanizama, ali se u značajnijoj meri njihovom primenom usavršavaju načini na
koje organizam sportiste usaglašava i sinhronizuje ispoljavanje bazičnih funkcija.
Zbog toga su sredstva opšte fizičke pripreme znatno specifičnija od sredstava
svestrane fizičke pripreme. To konkretno znači da se opterećuju u većoj meri
mišićne grupe koje su zastupljene u takmičarskoj aktivnosti sportiste, ali u šrem
dijapazonu amplituda i režima naprezanja od onih koji su usko specifičnih za datu
sportsku granu, odnosno sportsku disciplinu. Prvenstveni cilj ovih trenažnih
stimulusa je opšta priprema organizma za opterećenja kojima će se sportista
podvrgnuti u kasnijim fazama usko specijalizovanog razvoja.
Primenom sredstava opšte fizičke pripreme će kod početnika i delom kod srednje
treniranih sportista, rasti i takmičarski rezultati. Poboljšavanje bazičnih motoričkih
sposobnosti u tim fazama razvoja ima direktnu pozitivnu korelacionu vezu sa
takmičarskom uspešnošću, ali na način sličan razvoju bazičnih funkcionalnih
sposobnosti kod početnika. Nedovoljno razvijene bazične motoričke sposobnosti
su pretpostavka neefikasnog treninga i povećane verovatnoće povredjivanja u
kasnijim razvojnim fazama sportiste. S druge strane prekomerno razvijene ove
sposobnosti ne predstavljaju nikakvu garanciju boljih rezultata u osnovnoj
takmičarskoj disciplini. Štaviše, prekomeran rad na razvoju bazičnih motoričkih
sposobnosti na odredjenom stepenu razvoja sportiste će dovesti do dtagnacije, ap
i do opadanja takmičarskih rezultata.
Ipak, u maratonskoj trci ne pobedjuje trkač koji ima najbolje vreme u trci na
10.000m. Naime, najbolji rezultati u maratonu se kreću oko 2h 10min, dok je
vreme pobednika u trci na 10.000m nešto ispod 30min, što odgovara meri
anaerobnog praga. Očigledno je da pored opšte motoričke sposobnosti koju
definišemo kao aerobna izdržljivost, u rezultatima koje postižu vrhunski takmičari
u disciplinama izdržljivosti značajnije učestvuju i neki drugi faktori. Danas se
govori o energetskoj efikasnosti (Slika ) kao najznačajnijem faktoru koji
opredeljuje takmičarske rezultate vrhunskih sportista u sportovima izdržljivosti.
I u drugim sportovima i sportskim disciplinama se primećuje da vrhunski sportisti
po pravilu ne poseduju i najbolje razvijene bazične motoričke potencijale. Štaviše,
primećeno je da vrhunski sportisti sa stepenom poboljšanja sportskog
majstorstva, odnosno poboljšanjem sportskog rezultata, gube na bazičnim
motoričkim potencijalima, što znači da se vrhunski sportski rezultat ne postiže
zahvaljujući visokom, nego optimalnom nivou razvoja opštih motoričkih
sposobnosti.
Dalji napredak sportskih rezultata se prvenstveno bazira na usavršavanju
sportske efikasnosti, koja je krajnje specifična, ne samo od sporta do sporta, nego
i od individualnih karakteristika svakog vrhunskog sportsite. Zbog toga je moguće
sa sigurnošću tvrditi da ne postoji model idealnog sportiste za pojedine sportske
Strana | 41

grane, odnosno sportske discipline, već da za svakog sportistu postoji optimalan

sklop aktuatorskih, efektorskih i informatičkih osobina, koji upravo njemu i samo
njemu garantuje vrhunsko sportsko postignuće. Usavršavanje sportske efikasnosti
se bazira na finom podešavanju odnosa i sinhronizaciji svih bazičnih i specifičnih
sposobnosti sa ciljem postizanja optimalne alokacije resursa kojima sportista
raspolaže.
Trenažna sredstva kojima se razvija sportska efikasnost su krajnje specifična za
svaku od sportskih aktivnosti i po pravilu predstavljaju segmente, ili integralnu
takmičarsku aktivnost koja se kombinuje sa različitim trenažnim metodama. Ova
sredstva pripadaju domenu specifične fizičke pripreme. Njihova primena može da
započne tek kada se u potrebnoj meri razviju svi neophodni preduslovi u pogledu
nivoa razvijenosti bazičnih funkcionalnih i motoričkih potencijala. Uticaj ovih
trenažnih sredstava na poremećeaj homeostaze je po pravilu visok, a često i
maksimalan, što i jeste zadatak trenažnog procesa kojem se podvrgavaju sportisti
sa višim stepenom razvoja sportskih rezultata i vrhunski sportisti.
Na ovom stepenu razvoja bazične funkcionalne i motoričke sposobnosti su u
visokoj meri diferentovane, tako da bi dalji izolovan razvoj bilo koje od njih mogao
da izazove opadanje stepena pripremljenosti u ostalima. Zbog toga se u ovim
fazama razvoja sportiste pokušava održati postignuti nivo razvoja intenzifikacijom
specifičnih opterećenja karakterističnih za sportsku aktivnost.
Priroda specifičnih opterećenja kojima se izaziva dalji napredak u sportskim
rezultatima visoko pripremljenih sportista je takva da se najvećoj mogućoj meri
oponašaju takmičarska opterećenja sa strukturom pokreta karakterističnom za
takmičarsku aktivnost. Opterećenja mogu da simuliraju celokupnu strukturu
takmičarskog pokreta, ili samo jednu, odnosno nekoliko akcentiranih faza, po
čemu se razlikuju integralna i fragmentalna opterećenja. Kao primer je moguće
navesti trenažno opterećenje skakača u dalj tokom skokova koji se izvode u
odredjenom režimu intenziteta, odnosno skokove kod kojih se zahteva da se
pažnja obrati na pojedine segmente skoka u dalj, kao što je npr. izrazita
intenzifikacija faze ubrzanja u poslednjih 5 koraka zaleta, ili naglašena koračna
tehnika kojom se tokom faze leta telo skakača dovodi u optimalan položaj za
doskok.
Od posebnog značaja u velikom broju sportskih grana i sportskih disciplina je
struktuiranje specifičnih trenažnih stimulusa koji maksimalno moguće simuliraju
situacije iz takmičarske aktivnosti, ali u nešto olakšanim, odnosno otežanim
uslovima. Obe intervencije, tj olakšavanje i otežavanje uslova izvodjenja
takmičarske aktivnosti, imaju svoje jasno definisane ciljeve. Izvodjenje vežbe u
olakšanim uslovima se najčešće odnosi na usavršavanje obrasca pokreta,
odnosno sinhroniciteta uključenja i isključenja sinergističkih i anatagonističkih
mišićnih grupa i kontrolu ovog procesa, čime se prvenstvenim intrvencijama na
informatičkom planu podiže efikasnost sportske tehnike. Realizacija opterećenja u
otežanim uslovima je prvenstveno usmerena na usavršavanje najspecifičnijih
Strana | 42

aktuatorskih sposobnosti, tj. oblika ispoljavanja sile, odnosno energetskog

obezbedjenja mišićnog rada, upravo onih mišićnih grupa koje su direktno
angažovane u takmičarskoj aktivnosti.
Kod konstrukcije trenažnih stimulusa u kojima se koriste olakšani i otežani uslovi
izvodjenja vežbi, posebna pažnja treba da se obrati na intenzitet ovih intervencija.
Ukoliko se znatnije promene uslovi izvodjenja vežbi može doći do uštinskog
narušavanja obrasca pokreta, odnosno njegove interne strukture. Na taj način će
ceo trenažni stimulus imati kontraproduktivan efekat. Iskustva govore da je
moguće u relativno malom dijapazonu varirati dodatna opterećenja, odnosno
rasterećenja.
Kao primer treba navesti često korišćeno trčanje na nizbrdici kao trenažno
sredstvo u treningu sprintera. Istraživanja su ukazala da kod nagiba ravni na kojoj
se trči većoj od 3 stepena dolazi do bitnih narušavanja tehnike trčanja i da na
nizbrdicama većim od ove granice sportisti ne poboljšavaju brzinu lokomocije,
nego vežbaju trčanje nizbrdo, što im sasvim sigurno nije cilj. Slična su iskustva
kod rada sa spravama različitih težina u atletskim bacanjima, loptama različitih
veličina i težina u ekipnim sportovima itd. U radu sa vrhunskim sprinterima SSSR-
a iskustva su pokazala da je moguće podići maksimlanu brzinu lokomocije
vežbanjem u olakšanim uslovima. Sprinteri su ternirali na posebnoj stazi na kojoj
su bili vučeni i na kojoj su bili posebnim sistemom vešanja rasterećni. Maksimalne
vučne sile koje nisu dovodile do bitnije promene tehnike trčanja su iznosile 2kp,
dok je maksimalno rasterećenje iznosilo 5% od težine sprintera. Dalje olakšavanje
uslova u kojima se treniralo je dovodilo do bitnih promena tehnike trčanja, što je iz
aspekta trenažnih zadataka bilo neprihvatljivo.
Praksa pripremanja sportista u različitim zemljama sveta se znatno razlikuje u
pogledu odnosa prema zastupljenosti rada na svestranoj, opštoj i specifičnoj
pripremi sportista. Kao krajnosti treba istaći uobičajeno rano uvodjenje u trenažni
proces sredstava specifične pripreme u zapadnim zemljama, naročito u SAD, gde
treneri najčešće od početka bavljenja sportom od deteta zahtevaju da u što većoj
meri radi na specifičnim zadacima karakterističnim za sport kojim se bavi. Ovaj
pristup je generalno posmatrano uspešan, jer produkuje veliki broj osvojenih
medalja na najvećim medjunarodnim takmičenjima, ali nije moguće realno
proceniti po koju cenu. Naime, u ovim zemljama je veliki broj dece uključen u
sportske aktivnosti i moguće je da u proizvodnji vrhunskog sportskog rezultata ima
dosta "škarta", odnosno da veliki broj dece u postupcima inicijalne i etapne
selekcije i sportskog usmeravanja, napušta sport. S druge strane, u ovim
zemljama stil života i nastavni planovi i programi fizičkog vaspitanja obiluju
intenzivnim i kvalitetno programiranim radom na svestranoj i opštoj fizičkoj
pripremi, tako da treneri u ovim zemljama dobijaju decu sa visokim nivoom
pripremljenosti i praktično sa izgradjenom podlogom na kojoj je moguće primeniti
specifična trenažna sredstva. Šta to znači slikovito govori podatak iz istraživanja
Ministarstva prosvete R Srbije prema kojem je dete na nastavi fizičkog vaspitanja
Strana | 43

na jednom času od 45 min aktivno u proseku svega od 7.5 min. U takvom sistemu
zaista nije moguće sa 15 do 20 minuta telesne aktivnosti nedeljno kod deteta
razviti opšte spsobnosti neophodne da se podvrgne sistematskom treningu
specifičnim trenažnim sredstvima.
S druge strane se nalaze zemlje bivšeg istočnog bloka, koje su pod značajnim
uticajem sportske nauke koja se razvijala u SSSRr-u, posebnu pažnju pridavale
svestranoj i opštoj fizičkoj pripremi. I ove su zemlje bile uspešne, posmatrano kroz
broj osvojenih medalja na velikim medjunarodnim takmičenjima. Ovakav pristup
potvrdjuje i nekoliko istraživanja sprovedenih u zemljama nekadašnjeg istočnog
bloka od kojih treba istaći rezultate do kojih su došli istraživači u Istočnoj
Nemačkoj (Harre, 1982). U ovom istraživanju longitudinalnog karaktera sa
paralelnim grupama su u prolongiranom vremenskom intervalu posmatrani
parametri razvoja dve grupe mladih sportista, koji su na početku istraživanja bili
uzrasta od 9 do 12 godina. Jedna grupa je bila podvrgnuta trenažnom programu
kojeg je karakterisala rana specijalizacija, dok je druga bila uključena u program
koji se bazirao na postepenom prelazu sa sredstava svestrane i opšte fizičke
pripreme ka sve specifičnijim sredstvima. Studija je zatvorena nakon 14 godina i
rezultati su ukazali na superiornost pristupa koji se bazirao na izgradnji široke
osnova na kojoj su gradjeni potonji vrhunskii sportski rezultati. Ne samo da su u
ovoj grupi postignuti bolji rezultati, nego je i primećena manja učestalost
povredjivanja, duže trajanje vrhunske forme i veća stabilnost rezultata. Do sličnih
su rezultata došli i sovjetski istraživači koji ukazuju da se kod dece koja počinju sa
treningom u uzrastu od 7 - 8 godina tek sa 15 - 17 godina starosti treba preći na
značajnije korišćenje specifičnih trenažnih sredstava (Озолин, 1970).
Zastupljenost sredstava svestrane, opšte i specifične fizičke pripreme znatno
varira u zavisnosti od nekoliko faktora. Kao najznačajnije treba istaći: stepen
treniranosti, uzrast, karakteristike sportske aktivnosti. Sa stepenom treniranosti
rastu zahtevi da se u sve većoj meri u trenažni proces uključuju spcifična trenažna
sredstva, što iz razloga potrebe da se u sve većoj meri specijalizuje priprema
sportiste, tako i zbog sve veće iscrpljenosti adaptacionih potencijala na trenažna
sredstva iz skupa svestrane i opšte pripreme. Uzrast sportiste u značajnoj meri
opredeljuje izbor i zastupljenost trenažnih sredstava. Naime, u nekim sportovima
se pred sportistu postavljaju zahtevi koji pretpostavljaju osposobljenost
lokomotornog aparata za odredjenu vrstu opterećenja. Tako npr. u disciplinama
snage, ili bacačkim disciplinama u atletici, sportista treba da se podvrgne
maksimalnim opterećenjima da bi razvio maksimalnu mišićnu silu relevantnih
mišićnih grupa. Ovo svojstvo u biološkom razvoju čoveka se maksimalno ispoljava
po završetku ontogenetskog razvoja, odnosno u uzrastu od 20-25 godina. Prerano
uključivanje u trenažna opterećenja trenažne stimuluse koji imaju za cilj
maksimalan poremećaj homeostaze organizma sportiste u pogledu ispoljavanja
maksimalne mišićne sile, bi predstavljalo zahtev za koji efektorski sistem još uvek
nije u potpunosti pripremljen.
Strana | 44

Ipak, od presudnog značaja za odredjivanje učešća sredstava svestrane, opšte i

specifične pripreme su karakteristike sportske grane, odnosno discipline za koju
se sportista priprema. U sportovima izdržljivosti, kakva su npr. trčanja na duge
pruge u atletici, praktično sva trenažna sredstva imaju specifičan karakter. Njihova
se usmerenost, odnosno stepen specifičnosti u kontekstu trenažnog procesa
može posmatrati kroz samu strukturu trenažnog stimulusa.
Ovakva analiza ukazuje da je u snažno brzinskim sportskim granama, odnosno
disciplinama, zastupljenost specifičnih trenažnih stimulusa je znatno manja. U
treningu jednog skakača u vis specifična trenažna sredstva ne zauzimaju više od
40% ukupnog obima vežbi koje se koriste u treningu. Generalno, u praksi
karakterističnoj za trenere koji preferiraju postupni razvoj sportsite tokom njegove
karijere, specifična trenažna opterećenja učestvuju sa 60%-80% ukupnog
trenažnog volumena. Ovi se odnosi odnose, kako na sportske igre, tako i na
borilačke sportove, gimnastiku, veslanje i veći broj drugih sportskih grana. Učešće
nespecifične i specifične pripreme sportista se menja sa trenažnim stažem i
generalno je moguće kao optimalan odnos za početnika zahtevati da se trenažni
proces komponuje od 60% nespecifičnih i 40% specifičnih trenažnih stimulusa, da
bi u završnim fazama razvoja ovaj odnos bio 20% nespecifičnih i 80% specifičnih
trenažnih stimulusa.
Ovakvim pristupom se u početnim fazama razvoja sportiste radi na formiranju
široke baze neophodne za postizanje visokih sportskih rezultata, što prati rad na
usvajanju ispravne tehnike izvodjenja pokreta. U ovim fazama napredak u
takmičarskom rezultatu ne samo da nije prioritet, nego on po pravilu ne sme da
bude posledica specifičnog rada, već prvenstveno rezultat podizanja bazičnih
funkcionalnih kapaciteta i poboljšanja tehnike izvodjenja pokreta.
Kada se nespecifičnim sredstvima razviju bazični funkcionalni kapaciteti u trening
se u značajnijoj meri uključuju stimulusi orijentisani na razvoj bazičnih motoričkih
potencijala, što za posledicu ima dalji napredak u takmičarskim rezultatima. U ovoj
fazi razvoja sportiste zastupljenost sredstava svestrane fizičke pripreme se
smanjuje u korist sve većeg uključivanja sredstava opšte fizičke pripreme. Na taj
način trening postaje specifičniji, pri čemu se ne gubi uticaj na daljoj stimulaciji
razvoja (ako je to još uvek moguće), odnosno održavanju postignutog nivoa
bazičnih funkcionalnih sposobnosti. Povećanje specifičnosti treninga se ogleda u
izboru trenažnih sredstava koja sve više opterećuju komponente lokomotornog
aparata koje su uključene u osnovnu takmičrasku aktivnost, ali u režimima koji još
nisu visoko specijalizovani po svojoj biodinamičkoj strukturi. Pored toga, sredstva
opšte fizičke pripreme se u ovoj fazi razvoja sportiste ne kombinuju sa trenažnim
metodama visokog intenziteta.
Kada se iscrpe adpatacioni potencijali organizma sportiste na trenažne stimuluse
iz domena svestrane i opšte fizičke pripreme, treba smanjiti njihovo učešće u
ukupnom trenažnom opterećenju u korist sve značajnijeg uvodjenja specifičnih
trenažnih stimulusa. Trenutak u kojem je potrebno izvesti ove intervencije nije
Strana | 45

moguće tačno ni predvideti, ni odrediti. Zbog toga je potrebno pažljivo pratiti

parametre razvoja sportiste i kada se primeti da primena postojećih trenažnih
stimulusa ne izaziva dalji buran napredak, već se registruje vrlo usporen rast, a
često i stagnacija, pa čak i pad u sportskim rezultatima u trajanju od jedne, pa i
dve takmiočarske sezone, treba pristupiti redefinisanju trenažnog programa u
korist značajnijeg uvodjenja specifičnih trenažnih stimulusa.
Ovo zahteva veliku strpljivost, kako od sportiste, tako i od trenera, što često
predstavlja veliki problem u svakodnevnoj sportskoj praksi. Treneri često zbog
želja sportista, njihovih roditelja, uprave, a na žalost ne retko i zbog ličnih
ambicija, nedovoljnog iskustva i niskog nivoa stručne informisanosti, podležu
pritiscima i prerano specijaliziraju trenažna opterećenja. Na taj način dobija se
buran razvoj takmičarskih rezultata koji se prevremeno završava i prerano prevodi
sportistu u stanje trenažne refraktornosti, odnosno rezistencije na sve raspoložive
trenažne stimuluse.
Strana | 46

7 OSNOVE PERIODIZACIJE
7.1 BIOLOŠKI RITMOVI
Biološki ritmovi predstavljaju specifične fluktuacije u funkcionisanju bioloških

mehanizama, koje su izazvane promenama u okruženju, kao što su smena dana i
noći, plime i oseke itd. Ponašanje organizma, koje karakteriše ritmična promena
pokazatelja funkcionalnog stanja, podseća na aktivnost biološkog sata, koji
prikazuje svoju aktivnost i u slučajevima kada izostaju stimulusi u okruženju.
Dovodjenje ritma biološkog sata i faktora okruženja u diskoordinaciju, što se
dešava npr. kod promene vremenske zone, za posledicu ima uspostavljanje
narušene ravnoteže, što prate pormećaji sna, osećaj zamora i smanjena
efikasnost u u trajanju od nekoliko dana.
Najčešći biološki ritmovi koji se spominju u literaturi su:
 Ultradiani ritam (ultradian rhythm) - biološki ritam sa dužinom ciklusa znaćajno
kraćom 24 sata (npr. smenjivanje ciklusa REM i dubokog spavanja tokom
noći).
 Plimski ritam (tidalni ritam) koji obuhvata jedan ciklus plime i oseke u trajanju
od oko 12.4 sata.
 Dnevni (cirkadiani, diurnalni ili nihtemeralni ritam), koji traje 24 sata.
 Infradiani ritam kao biološki ciklus u trajanju od nekoliko dana.
 Lunarni plimski ritam koji reguliše kretanje okeana i rezultira plimama i
osekama, koji tokom vremenskog intervala bliskom jednom danu (oko 24.8
sati) izaziva dve plime i dve oseke, a koji traje oko 29.5 dana. Ovaj se ritam
često dovodi u vezu sa ritmom hranjenja odredjenih životinjskih vrsta, kao i sa
reproduktivnim ciklusima, kako kod biljaka, tako i kod životinja.
 Godišnji (cirkanualni) ritam koji se najčešće vezuje za rast i reprodukciju u
biljnom i životinjskom svetu.
Pored navedenih bioloških ritmova se u literaturi još spominju i sledeći ritmovi:
 Cirkatrigintani ritam u trajanju od 25 do 35 dana.
 Cirkavigintani ritam u trajanju od 17 do 23 dana.
 Cirkadiseptani ritam u trajanju od 12 do 17 dana.
Prema izvoru ritma biološki ritmovi se mogu podeliti na:
 Egzogene ritmove koji prate dinamiku promene ekstrinzičnih faktora od uticaja
na biološke funkcije u organizmu.
 Endogene ritmove koji su nezavisni od uticaja ekstrinzičnih faktora.
Strana | 47

7.2 CIRKADIJALNI FIZIOLOŠKI RITMOVI
Cirkadiani ritam (circadian rhythm) - biološki ritam rada i odmora, sna i budnog
stanja (Sliak 14.), koji je regulisan jednim ili više bioloških satova, kao i značajnim
brojem drugih faktora. Kao primer delovanja drugih faktora na cirkadiani ritam
treba navesti uticaj svetlosti. Intrinzična ritmična aktivnost suprahiazmičnog jezgra
u prednjim hipotalamičkim jezgrama sinhronizuje se sa okruženjem putem
osvetlenja, što ovu strukturu čini sinhronizujućim telesnim satom kod čoveka i
drugih sisara.
Slika 14.
Svetlost koja dolazi do retine se transformiše u impulse koji se sprovode u
suprahiazmično jezgro prvenstveno retinohipotalamičkim putem i koji promenama
u intenzitetu osvetlenja, posebno u sumrak i u zoru, sinhronizuju i kontrolišu ritam
ciklusa spavanja i budnog stanja, lučenje kortizola, melatonina i telesnu
temperaturu (Gillin et al., 1996). Poremećaji u ritmu funkcionisanja ovih
mehanizama nastali radom u noćnim smenama, ili promenom vremenske zone,
imaju pojavu značajnih poremećaja sna.
Primećeno je da odgovarajuće plansko izlaganje osvetlenju i tami može a promeni
ritam, kao i amplitude biološkog oscilatora. Izlaganje jakom osvetlenju uveče u
vreme kada se obično odlazi na počinak i tami ujutro kada se obično ustaje za
posledicu ima kašnjenje u smanjenju, odnosno podizanju telesne temperature,
kao i u odgovarajućim promenama koncentracija kortizola i melatonina.
Strana | 48

Pomeranje ovih parametara u suprotnom smeru je moguće izazvati ranijem

izlaganju tami uveče i ranijem izlaganju jakom svetlu ujutro (Czeisler et al., 1989).
Nezavisno od suprahiazmičnog mehanizma moguće je formirati i modelovati
biološki sat vezan za ritam hranjenja. Ovaj se mehanizam vezuje za aktivnost
centara u dorzomedijalnom hipotalamusu (Fuller et al., 2008).
Pojedinci se medjusobno mogu značajno razlikovati prema načinima na koje
njihovi biološki satovi funkcionišu. U pogledu cirkadianog ritma generalno se ljudi
mogu podeliti u tzv. hronotipove prema dobu dana u kojem su najaktivniji u
odnosu na ritam sna i budnog stanja. Naime, primećeno je da se odredjeni
pojedinci bude ranije i da su aktivniji u jutro, dok su drugi budniji u
poslepodnevnim i večernjim satima i kasnije padaju u san. Ove se individualne
karakteristike manifestuju kao odstupanje od prosečnog dnevnog ritma sna i
budnog stanja u intervalu od najviše 2 sata. Veće odstupanje od prosečnog
obrasca može da bude izvor značajnih poteškoća u obavljanju uobičajenih radnih
obaveza i društvenih aktivnosti.
7.3 DIURNALNI RITMOVI
Odredjeni fiziološki mehanizmi odgovorni za razne oblike ljudskog funkcionisanja,

kako na fizičkom, tako i na psihičkom planu, pokazuju oscilacije tokom dana,
odnosno prate tzv. diurnalni ritam.
Značaj cirkadianih ritmova i njihov uticaj na funkcionisanje organizma u velikoj

meri ilustruju nalazi koji nedvosmisleno dovode u vezu poremećaje u cirkadijalnim
ritmovima izazvanim radom u smenama sa pojavom malignih obolenja (Slraif et
al., 2007). Pored toga je uočeno i da se efikasnost hemioterapija koje se
administriraju u slučajevima medicinskog tretmana malignih obolenja, menja u
dinamici koja je uslovljena diurnalnim ritmom (Halberg et al., 2006b, Halberg et
al., 2006a, Cornélissen et al., 2006).
Diurnalni ritmovi i njihova povezanost sa pokazateljima zdravstvenog statusa se

najbolje ilustruje dinamikom incidence različitih akutnih srčanih poremećaja u
kontekstu diurnalnog vremenskog intervala (Muller, 1999). Tako se pojava
angioznog bola, infarkta miokrada i iznenadne srčane smrti najčešće registruje u
intervalu od 6 do 12 časova, dok se za neke srčane poremećaje (angiozni bol i
iznenadna srčana smrt) pojavljuje još jedan kraći vremenski interval tokom kojeg
se incidenca povaćava u kasnim popodnevnim i večernjim časovima (Muller,
1999).
Strana | 49

7.4 PROMENE VREMENSKE ZONE
Poremećaji cirkadijalnog ritma su izraženi kod brzog prelaska iz jedne vremenske

zone u drugu. Svaka drastična promena cirkadijalnog ritma zahteva znatan
vremenski interval potreban za prilagodjavanje (Waterhouse et al., 2005b).
Poznati su primeri pojave izraženog mentalnog i fizičkog zamora izazvani sa
nekoliko prekookeanskih putovanja tokom jednog meseca. Naime, u takvim
situacijama organizmu je potrebno vreme da sinhronizuje promene u
koncentracijama kortizola u krvi sa ciklusom smene dana i noći.
Problem adaptacije na promenu vremenske zone se prvenstveno manifestuje kroz

nesanicu i pospanost u toku dana, što često prate disforično raspoloženje
(aksiozno depresivno stanje koje prati povećanja razdražljivost i unutrašnji nemir),
smanjenje fizičke sposobnosti, gastrointestinalni poremećaji i slabljenje mentalnih
sposobnosti. Pored poremećaja u sinhronizaciji unutrašnjeg biološkog sata i
smene dana i noći, uzroke ovog fenomena treba tražiti i u pratećim faktorima koji
su karakteristični za samo putovanje. U prvom redu tu se misli na dugotrajnu
telesnu neaktivnost (sedenje tokom puta), odstupanju od uobičajenog ritma i
načina ishrane, dehidraciju itd.
Iako se ključne manifestacije poremećaja cirkadijalnog ritma relativno brzo

razrešavaju, kroz par dana, za puno usaglašavanje biološkog sata sa uslovima
okruženja je obično potrebno znatno duže vreme. Naime, procenjeno je da
biološki sat zahteva podešavanje za svaku promenu vremenske zone od 92
minuta kretanjem u smeru zapada (produženje dana, odnosno noći) i za svaku
promenu vremenske zone od 57 minuta za putovanja prema istoku (Aschoff et al.,
1975, Takahashi et al., 1999).
Pošto je promena vremenskih zona čest problem kod nastupa sportista na velikim
medjunarodnim takmičenjima potrebno je ukazati na najznačajnije faktore koji
utiču na ovu pojavu. To su:
 broj vremenskih zona koje se prelaze,

 smer u kojem se putuje (istok-zapad),
 gubitak sna tokom puta,
 lokalne karakteristike i
 sposobnost tolerancije poremećaja cirkadijanog časovnika.
Poremećaj dnevnog časovnika je utoliko veći što se predje više vremenskih zona
u kratkom vremenskom intervalu. Ovome treba pridodati i uticaj same dužine
putovanja, koje je po pravilu praćeno nemogućnošću kretanja i značajnim
promenama u dijetetskom režimu.
Strana | 50

Smer u kojem se putuje je od posebnog značaja, jer je poznato da je telesni sat

baždaren na vremenski interval koji je nešto duži od 24 časa. Zbog toga je teže
privikavanje na skraćivanje dana u odnosu na prilagodjavanje produženju ciklusa
dan - doć. Ovome treba pridodati i posebnu poteškoću u privikavanju na skraćenje
dana tzv. "večernjim tipovima", odnosno nešto brže prilagodjavanje na skraćenje
dana za "jutarnje tipove".
Gubitak sna tokom transkontinentalnih putovanja je skoro uvek prisutan, jer se po

pravilu putuje noću. Iako se gubitak sna relativno brzo nadoknadjuje, posledice
puta se osećaju sve dok se biološki sat ne sinhronizuje sa stanjem u okruženju.
Od lokalnih karakteristika koje presudno utiču na adaptaciju novoj vremenskoj

zoni treba istaći osvetljenost i to prvenstveno prirodnim, sunčanim svetlom. Na
ovu karakteristiku utiču mnogobrojni lokalni faktori kao što je doba godine,
geografske koordinate, telesnim aktivnostima i sl.
Postoje značajne interindividualne razlike u podnošenju desinhronizacije telesnog

časovnika, pri čemu je primećeno da se ova adaptacija otežano realizuje kod
starijih.
U pogledu uticaja transkontinentalnih putovanja na sportsku formu, pored

poremećaja cirkadianog ritma, kao značajni faktori se pojavljuju (Youngstedt and
O'Connor, 1999):
 prekomerni stres,
 poremećen uobičajen dijetetski režim,
 nedovoljna hidracija,
 tromboza,
 ukočenost kao posledica nekretanja,
 oticanje zglobova i
 prenos virusnih infekcija.
Problem promene vremenskih zona je izučavan u dovoljnoj meri da je moguće
predložiti strategije koje imaju za cilj minimiziranje zamora izazvanog putovanjem
(Sack, 2010):
STRATEGIJA PUTOVANJE
NA ZAPAD NA ISTOK
Pre puta
Početak prilagodjavanja Ako je moguće, pomeriti Ako je moguće, pomeriti

telesnog sata vreme spavanja za 1-2 vreme spavanja za 1-2
sata na nekoliko dana pre sata ranije nekoliko dana
Strana | 51

puta; pre puta;
izlagati se jakoj svetlosti u izlagati se jakoj svetlosti

večernjim časovima ujutro
Pokušaj obezbedjenja Ne ostavljati pakovanje i druge pripreme za put za

odgovarajuće količine sna poslednji čas;
ako je moguće, planirati let u vreme koje neće uticati

na dužinu sna pre puta
Tokom leta
Pokušati obezbediti Putovati u poslovnoj ili prvoj klasi, ako je to finansijski

udobnost izvodljivo
Razumno piti Piti dosta vode da bi se održala adekvatna

hidriranost;
mnimizirati uzimanje kofeina ako se očekuje

spavanje;
ne piti alkohol ako se namerava uzeti sredstva za

spavanje
Upotreba sredstava za Razmotriti uzimanje pilula za spavanje sa

spavanje ako je kratkotrajnim dejstvom koje treba da olakšaju padanje
neophodno u san tokom leta;
sredstva za spavanje sa dugotrajnim efektom mogu

da rezultuju nesigurnošću po dolasku;
sredstva za spavanje ne treba uzimati ako postoji

povećani rizik od razvoja tromboze dubokih vena i ne
smeju se koristiti u kombinaciji sa alkoholom
Preduzimanje mera protiv Pošto sedenje u nepokretnom položaju u dužem

tromboze dubokih vena vremenskom intervalu može da pogoduje nastanku
ugrušaka, potrebno je učestalo menjati položaj i
ustajati i šetati, ako je to moguće;
ako postoji sklonost ka formiranju ugrušaka, u

dogovoru sa lekarom treba preduzeti odgovarajuće
preventivne mere
Strana | 52

Po dolasku
Pripremiti se za promene Očekivati probleme u Očekivati probleme u

u obrascu sna produženom spavanju padanju u san dok se ne
dok se ne postigne postigne adaptacija na
adaptacija na lokalno lokalno vreme
vreme
Obezbediti odgovarajući Ako dodje do nedovoljnog spavanja zbog noćnog

kratak san leta, treba dremnuti po dolasku, ako se oseća
pospanost;
u narednim danima treba dremati tokom dana ako se

oseća pospanost, ali u intervalu ne dužem od 20-
30minuta kako se ne bi poremetio noćni san
Upotreba sredstava za Razmotriti uzimanje sredstava za spavanje tokom

spavanje ako je nekoliko dana dok se ne postigne adpatacija na
neophodno lokalno vreme
Upoterba melatonina Da bi se ubrzala Da bi se ubrzala

adaptacija telesno sata adaptacija telesno sata
na kasnije vreme uzeti na ranije vreme uzeti 0.5-
0.5 mg melatonina tokom 3.0 mg melatonina
druge polovine noći dok neposredno pred
se ne postigne adaptacija spavanje po lokalnom
na lokalno vreme vremenu dok se ne
postigne adaptacija na
lokalno vreme
Obezbediti odgovarajuće Obezbediti odgovarajuće Obezbediti odgovarajuće

izlaganje svetlosti izlaganje jakoj svetlosti izlaganje jakoj svetlosti
uveče ujutro
Nakon prelaska više od Prvih 2 dana po dolasku Prvih 2 dana po dolasku

osam vremenskih zona izbegavati jako osvetlenje izbegavati jako osvetlenje
izbegavati svetlost u 2-3 sata pre sumraka; 2-3 sata nakon svitanja;
vreme kada to može
inhibirati adaptaciju* trećeg dana započeti trećeg dana započeti
izlaganje jakoj svetlosti izlaganje jakoj svetlosti
uveče ujutro
Razumno piti napitke koji Kofein povećava stepen budnosti ali ga treba
Strana | 53

sadrže kofein izbegavati nakon podneva jer može da poremeti

noćni san
* Ova se strategija osniva na teoriji po kojoj kada osoba promeni osam i više
vremenskih zona, cirkadijani sistem može da greši u razlikovanju sumraka i zore.
7.5 DIURNALNI RITAM I SPORTSKE AKTIVNOSTI
Većina sportista smatra da su njihove sposobnosti najizraženije u kasno

poslepodne i rane večernje sate. Zaista se u tom vremenskom intervalu i postiže
najveći broj svetskih rekorda i drugih vrhunskih sportskih dostignuća. Ovaj
fenomen je bio predmetom mnogih studija, koje još uvek nisu dovele do
nedvosmislenog zaključka. Nesporno je da na postizanje vrhunskih sportskih
rezultata značajan uticaj ima interni, biološki "telesni sat", čije se funkconalne
karakteristike još uvek ne mogu jasno definisati.
Poznato je da se uticaj diurnalnog ritma na odredjene motoričke pokazatelje

manifestuje tako da se ove sposobnosti najprominentnije ispoljavaju u kasno
popodne od 16.00 do 20.00 časova, a zatim u jutarnjim časovima neposredno
nakon budjenja od 7.00 do 10.00 časova. Kao primer mogu da posluže merenja
maksimalne mišićne sile opružača u zglobu kolena, opružača kičmenog stuba,
opružača u zglobu lakta, kao i maksimalne anaerobne snage (Coldwells et al.,
1994, Guette et al., 2005, Nicolas et al., 2005). Ovome treba dodati i slične
rezultate koji su prikazani u skoku u dalj i skoku u vis (Reilly and Down, 1992).
Obično su najviše praćene vrednosti bile registrovane od 15.30 do 20.30 časova,

pri čemu su najviše i najniže vrednosti oscilovale za 2% do 11% od dnevnog
proseka. Praćene sportske aktvnosti su pokrivale motoričke aktivnosti u širokom
rasponu od finih i kompleksnih zadataka do lokomotornih aktivnosti koje su
uključivale celo telo. Podaci su bili prikupljeni u sledećim sportskim aktivnostima :
plivanje (Arnett, 2002), trčanje (Martin et al., 2001, Baxter and Reilly, 1983), tenis
(Atkinson and Spiers, 1998), biciklizam (Atkinson and Reilly, 1995, Atkinson et al.,
2005, Bessot et al., 2006), plivanje (Arnett, 2002, Baxter and Reilly, 1983), fudbal
(Reilly et al., 2007) i badminton (Edwards et al., 2005).
Generalno se može zaključiti da veći broj različitih faktora uslovljava cirkadijalne

oscilacije u manifestaciji motoričkih aktivnosti, što se shematski može prikazatio
na sledeći način (Slika 15).
Strana | 54

Slika 15.
Ovaj model je predložen u istraživanju koje je kao eksperimentalnu motoričku
aktivnost imalo sprint na 80m (Javierre et al., 1996). Sasvim je sigurno da je
prdloženi model simplifikovan i da su realni faktori i njihove interakcije mnogo
složenije.
Savremeni vrhunski sportski rezultat zahteva ispoljavanje funkcionalnih

sposobnosti sportiste u medjusobnom odnosu i pri intenzitetima koji maksimalno
povećavaju verovatnoću povredjivanja. U većem broju istraživanja je dokazano da
je jedan od najznačajnijih faktora koji prthode povredjivanju nedovoljna
zagrejanost organizma, odnosno njegova neadekvatna funkcionaln
apripremljenost za maksimalna naprezanja. Zbog toga potrebno sagledati značaj
povezanosti dinamike promene telesne temperature sa cirkadijanim ritmom i
odredjivanja optimalnih vremenskih intervala u diurnalnom intervalu tokom kojih je
moguće sportistu izlagati maksimalnim trenažnim i takmičarskim opterećenjima
(Waterhouse et al., 2005a). Zbog toga je razumevanje povezanosti dinamike
telesne temperature u toku dana, odnosno sagledavanje odnosa termogeneze
uzrokovane telesnim naprezanjima i cirkadijanog ritma telesne temperature, od
vitalnog značaja za smanjenje rizika od povredjivanja vrhunskog sportiste.
Primećene diurnalne oscilacije u većem broju fizioloških funkcija, ali i u motoričkim

pokazateljima, neki autori prvenstveno vezuju za dinamiku koncentracija
melatonina tokom dana. Ovo temelje na većem broju istraživanja koja su ukazala
na ključnu ulogu melatonina u nizu fizioloških procesa u organizmu (Atkinson et
al., 2003). Tako je pokazano da melatonin egzogenog porekla deluje hipnotički i
Strana | 55

smanjuje telesnu temperaturu, što direktno smanjuje mentalne i fizičke

sposobnosti.
7.6 INFRADIJANI RITMOVI
Istraživanja periodiciteta u koncentracijama hormona u vremenskim intervalima

dužim od 24 časa su ukazala na postojanje pravilnosti u dinamici registrovanih
koncentracija testosterona u cirkatrigintanim (tridesetodnevni) i cirkavigintanim
(dvadesetodnevni) ciklusima (Celec et al., 2003, Celec et al., 2007). Ova se
pravilnost posebno uočava kod žena kod kojih se koncentracije testosterona
periodično smenjuju u cirkamenasalnim i cirkaanualnim vremenskim intervalima
(Andersson et al., 2003, Bellastella et al., 1983). Iako nema nedvosmislenih
dokaza, postoje jake naznake za egzistenciju cirkaseptanih (sedmodnevnih)
ritmova u dinamici lučenja testosterona kod žena (Celec et al., 2007).
Stolećima se proteže verovanje da je funkcionisanje našeg tela u značajnoj

korelaciji sa mesečevim menama. Kao jedna od potvrda zasnovanosti ove
hipoteze može da posluži istraživanje, koje je imalo za cilj ispitivanje funkcionalnih
veza dužine i kvaliteta sna sa mesečevim menama (Röösli et al., 2006). Rezultati
govore da se u fazi punog meseca spava manje kada su i u većoj meri prisutni
jutarnji zamori. Pored nesumnjive cirkamensalne pravilnosti istraživanje je ukazalo
i na cirkaseptalni ritam u dinamici dužine spavanja.
Od infradijanih ritmova najbolje je proučen cirkamensalni ritam kod kod žena u

reproduktivnom dobu, koji se manifestuje prosečnom dužinom od 28 dana uz
oscilacije koje su individualne i mogu da budu u trajanju od 23 do 38 dana.
Regularne fizičke aktivnosti mogu da smanje probleme vezane sa stomačnim
grčevima koji znaju često da prate menstrualni ciklus, što se pripisuje smanjenju
koncentracije prostaglandina tokom vežbanja. Ovaj mehanizam može da bude od
pomoći kod rešavanja problema premenstrualne tenzije koja se kod sportiskinja
manifestuje kroz pojavu anksioznosti, zamora i nemogućnosti opuštanja, a u
ekstremnim formama se manifestuje kao povećana razdražljivost, agresija,
konfuzija i ponekad i kao nenormalno ponašanje (Reilly, 2000).
Uočeno je da su sportiskinje u premenstrualnom periodu podložnije greškama što

se očituje i kroz povećanu incidencu povredjivanja (Moller-Nielsen and Hammar,
1989), što je moguće kontrolisati uzimanjem oralnih kontraceptiva. Ovim
intervencijama se smanjuju premenstrualni i menstrualni simptomi, što za
posledicu ima i manje povredjivanja.
Ipak potrebno je ukazati i na činjenicu da se ne može izdvojiti neki deo

menstrualnog ciklusa kao posebno značajan za postizanje vrhunskih sportskih
rezultata. Tako se medalje na velikim svetskim takmičenjima, uostalom kao i
Strana | 56

svetski rekordi u sportovima u kojima je moguće meriti rezultat, osvajaju i postižu

u svim stadijumima menstrualnog ciklusa.
S druge strane telesno vežbanje može da ima značajnog uticaja na menstrualni

ciklus. Tako je primećeno da intenzivni treninzi koje imaju balerine verovatno
dovodi do kašnjenja prvih menstruacija koje se registruje u proseku sa 15.4
godine (Warren, 1980). Slični nalazi su uočeni i kod gimnastičarki koje u proseku
prve menstruacije dobijaju sa 15 godina (Marker, 1981). Zakasnele prve
menstruacije su verovatno posledica napornih treninga kojima su ove devojčice
podvrgnute, ali bez primećenih kasnijih posledica na reproduktivnom planu.
Intenzivni treninzi mogu da izazovu i tzv. "sportsku amenoreu", odnosno izostanak

menstruacije u vremenski prolongiranom periodu. Ova se pojava posebno javlja
kod sportiskinja sa malom telesnom težinom i izrazito malom količinom potkožnog
masnog tkiva. U odnosu na ostalu populaciju u kojoj se amenorea susreće u oko
5% slučajeva, kod sportiskinja se ova pojava registruje i kod više od 20% sportske
populacije. Kod sportiskinja koje se bave trčanjem na duge pruge ovaj se
procenat penje i na preko 50% (Drinkwater, 1986). Smanjenjem trenažnih
opterećenja se vrlo brzo uspostavljaju normalne fiziološke funkcije karakteristične
za menstrualni ciklus.
7.7 VIŠEDNEVNI FIZIOLOŠKI RITMOVI
7.7.1 CIRKAANUALNI RITMOVI
Cirkaanualni ritmovi obuhvataju periode u trajanju od oko jedne kalendarske

godine i odnose se na promene koje su sezonski povezane sa smenom godišnjih
doba. Ovi ritmovi su bili predmet većeg broja naučnih istraživanja koja su imala za
cilj identifikaciju najznačajnijih pokazatelja u kojima je moguće pratiti dinamiku
najrazličitijih funkcija organizma (Shephard and Aoyagi, 2009, Lincoln, 2006).
Sezonske promene karakteristične za smenu godišnih doba se u prvom redu

smatraju odgovornim za registrovane varijacije u načinu funkcionisanja ljudskog
organizma, koje se ogledaju na planu fizičke pripremljenosti i zdravstvenog
statusa pojedinca (Reilly and Peiser, 2006). Dok je u životinjskom svetu zapažena
primarna uloga fotosenzitivnosti i dostupnosti hrane na funkcije hipotalamusa i
promene u koncentracijama hormona leptina i grelina koji su zaduženi za
regulaciju apetita, metabolizma i lučene hormona rasta, u razvijenim ljudskim
društvima na sezonske promene u funkcionisanju organizma imaju uticaj
atmosferska temperatura i količina padavina.
Strana | 57

Kompleksna merenja ukazuju na povećanje obima fizičke aktivnosti, maksimalne

potrošnje kiseonika i mišićne snage kako se iz zimskog perioda prelazi u prolećno
i letnje doba (Reilly et al., 1997). Ove pojave prate i promene u telesnom sastavu,
kao i u bitnim funkcionalnim pokazateljima vezanim za zdravstveni status. Tako se
u zimskim periodima registruje povećana telesna masnoća koju prate povećana
koncentracija lipida u krvi, povišen krvni pritisak, promene u koagulabilnosti krvi.
Ove se promene u jednom delu trajno zadržavaju, što se i smatra odgovornim za
povećan broj smrtnih slučajeva u zimskom periodu i to kako smrtnih ishoda
izazvanih kardiovaskularnim obolenjima, tako i ukupnog broja smrtnih ishoda. Ova
se pojava u prvom redu pripisuje povećanoj osetljivosti na kardiovaskularna
patološka stanja koja se objašnjava sezonskim varijacijama u obimu i intenzitetu
fizičkih aktivnosti.
Sezonske promene su četo najuže vezane sa promenama u diurnalnom ritmu

(Duffy and Wright Jr, 2005). Naime, kod osetljivih pojedinaca dinamika lučenja
melatonina prilagodjena osunčanosti, može u zimskim periodima da dovede do
razvoja depresije. Kao prateći simptomi ovom stanju se pojavljuju i osećaj
hroničnog zamora koji sam po sebi sprečava angažovanje u fizičkim aktivnostima.
Sezonske promene koje se povezuju sa mogućnošću izlaganja tela sunčevim

zracima, koje za posledicu ima povećanu sintezu vitamina D, dovodi se u vezu sa
incidencom pojavljivanja i razvoja malignih obolenja (Porojnicu et al., 2007). Pored
toga je primećeno da su hirurške intervencije koje se primenjuju u sklopu
protokola lečenja od malignih obolenja, a koje se izvode u letnjim mesecima
uspešnije od intervencija koje se sprovode u zimskim mesecima, što govori o
značaju cirkaanualnog ritma na efikasnost lečenja od najtežih sistemskih
obolenja.
Dinamika opterećenja u takmičarskom sportu je odredjena prvenstveno prirodom

same sportske grane i godišnjim kalendarom takmičenja. Raspored takmičenja
prati objektivne uslove u nekim sportskim granama kakvi su tradicionalni zimski
sportovi, ali se u većini drugih sportskih aktivnosti brišu granice uslovljene
godišnjim dobima (Peiser et al., 2006). Tako se u većem broju sportskih grana
održavaju takmičenja na otvorenom i u zatvorenom prostoru, što od sportista
zahteva dvostruku periodizaciju trenažnog procesa u jednoj kalendarskoj godini.
Na taj se način ne prate odredjeni fiziološki ritmovi koji se ispoljavaju u
cirkaanualnim ciklusima kao što je npr. potrošnja kiseonika (Reilly et al., 1997),
koja za telesne aktivnosti ima veliki značaj.
Jedan od prvih istraživača koji je uočio značaj cirkaanualnog ritma u sportu je bio
Matvejev (Matveyev, 1977), koji je godišnji ciklus trenažne pripreme i nastupa
sportista na takmičenjima poistovetio sa makrociklusom. Ovaj koncept se zadržao
u teoriji sportskog treninga uz manje modifikacije kakve su u sopstvenom
teoretskom pristupu prisutne u teoriji Verhošanskog (Verkhoshansky, 1979).
Strana | 58

Posebno dizajnirana istraživanja su imala za cilj da utvrde značaj uticaja

ekstrinzičnih i intrinzičnih faktora na stepen fizičke pripremljenosti (Thomas and
Reilly, 1976). Sistematski trenažni proces je predstavljao vodeći ekstrinzični
faktor, dok su sezonske promene posmatrane kao intrizični faktor od mogućeg
uticaja na varijacije u stepenu pripremljenosti ispitanika. Uzorak nad kojim je
sprovedeno istraživanje se sastojao od 80 atletičara koji su u periodu od pet
meseci bili praćeni obuhvatnom baterijom od 20 testova i mera koji su pokrivali
morfologiju (8 mera), motoriku (4 testa), fiziološke pokazatelje (4 pokazatelja) i
psihološke mere (4 mere). Dobijeni rezultati podržavaju tvrdnju da se sezonske
promene registruju prvenstveno pod uticajem ekstrinzičnih faktora.
Ipak, postoje podaci koji upućuju na značaj klimatskih faktora povezanih sa

cirkaanualnim ritmom, koji značajno variraju u godišnjem ciklusu i mogu uticati na
fizičke sposobnosti. Registrovani rezultati u sportovima izdržljivosti ukazuju na
optimalnu temperaturu od 14step C na kojoj se postižu najbolji rezultati u
maratonu. Visoke, kao i preterano niske temperature negativno utiču na rezultate
u ovim sportskim granama i disciplinama čije je trajanje oko 90 min i duže.
Ove nalaze potvrdjuju i istraživanja gustine koštane mase kod takmičara u

triatlonu. Naime, poznato je da je koncentracija vitamina D u uskoj funkcionalnoj
vezi sa gustinom koštane mase, na koju i trenažna opterećenja imaju značajan
uticaj. Sinteza vitamina D direktno zavisi od dužine izlaganja delova tela
sunčevom zračenju, što ukazuje na cirkaanualnu prirodu ovog mehanizma. Kod
netreniranih ovi mehanizmi imaju sinergističko delovanje, pa se tokom zimskih
meseci kada ima manje sunčevog zračenja i manje fizičkih aktivnost kod ovih
osoba struktura skeleta značajno slabi zbog smanjene gustine koštane mase. Kod
sportista intenzivna trenažna opterećenja predupredjuju negativno delovanje
klimatskih faktora. Ipak, ne treba potcenjivati značaj ovih faktora, jer su
istraživanja dokazala smanjenu incidencu većeg broja malignih obolenja u
klimatskim zonama karakterističnim po velikoj količini sunčevog zračenja, Ovome
treba pridodati i rezultate koji nedvosmisleno ukazuju na bolje ishode operativnih
zahvata kod lečenja malignih obolenja koji su izvedeni u proleće i leto u odnosu
na operacije izvedene u jesen i u zimu. Oba registrovana fenomena se direktno
dovode u vezu sa većom koncentracijom vitamina D u organizmu pacijenata
nastalom zbog većeg izlaganja tela sunčevom zračenju (Lappe et al., 2007,
Porojnicu et al., 2007).
Na značaj sezonskih uticaja na zdravstveno stanje i pojavu patoloških stanja

ukazuju i interesantni rezultati mnogobrojnih istraživanja. Tako je uočena i
pravilnost relacijama pojavljivanja odredjenih bolesti sa mesecom u kojem je
pacijent rodjen. Opisana je povećana incidenca obolevanja od multiple skleroze
kod pacijenata rodjenim u maju, dok je najamnja incidenca kod osoba rodjenih u
novembru (Wilier et al., 2004). Takodje je primećeno da se ova bolest učestalije
pojavljuje kako se povećava geografska širina na kojoj pacijenti žive.
Degenerativne bolesti kostiju su značajno više registrovane kod osoba koje su
Strana | 59

rodjene aprilu i maju, a najmanje kod osoba rodjenih u novembru mesecu, što
istraživači pripisuju uticaju cirkaanualnih faktora u fetalnom periodu, ili u prvoj
godini života (Fonnebo, 1987). Ove nalaze prate i rezultati istraživanja koja su
ispitivala pojavu mentalnih poremećaja kao što su sklonosti depresijama i razvoju
šizofrenog ponašanja (Joiner et al., 2002, Messias et al., 2004).
Uticaj cirakanualnih ritmova na nadarenost za bavljenje pojedinim sportskim

granama je predmet intenzivnog istraživanja. Postoje značajni dokazi da su
selektovani talentovani fudbaleri pretežno rodjeni početkom godine (Simmons and
Paull, 2001), što se pripisuje sportskim pravilima kojima se definišu uzrasne
kategorije u fudbalu. Naime, kao talentovaniji se izdvajaju oni koji su u suštini
hronološki stariji, što se smatra ključnim faktorom od uticaja na registrovani
fenome (Helsen et al., 2000). Ipak, nije moguće isključiti i sezonske uticaje
karakteristične za cirkaanualne ritmove, kao faktor koji dodatno utiče na opisanu
tendenciju.
Tendencija da su selektovani talentovani sportisti rodjeni početkom kalndarske

godine se primećuje u većem broju sportova kao što su hokej na ledu, američki
fudbal, bejzbol i kriket (Messias et al., 2004, Simmons and Paull, 2001, Helsen et
al., 2000).
Sportske povrede, kao jedan od značajnih faktora od uticaja na postizanje

takmičarskih rezultata, takođe prikazuju značajne veze sa cirkaanualnim
ritmovima. Poznato je da niske temperature karakteristične za zimske periode
pogoduju nastanku povreda mekih tkiva, a naročito mišića i ligamenata(Ainslie
and Reilly, 2003). Ovo se dešava kod nedovoljnog zagrevanja, ali i zbog naglog
hladjenja organizma. Tako je primećeno da je povećana incidenca povredjivanja
igrača koji su uvodjeni u igru u drugom poluvrmenu u ekipnim sportovima (Reilly
and Hardiker, 1981, Mohr et al., 2004).
U uslovima visokih temperatura u kojima se održavaju trenažne i takmičarske

aktivnosti, mogu se razviti razna patološka stanja kao posledica
termoregulacionog stresa. Postepena hipohidracija značajno može da ugrozi
funkcionisanje organizma sportiste, zbog čega se insistira na razvoju i primeni
efiksanih i primerenih strategija rehidratacije. Dakle, i u ovim slučajevima visoka
temperatura u okruženju, koja je po pravilu povezana sa cirkaanualnim ritmovima
može da značajno poveća rizik razvoja neželjenih patoloških stanja koja
ograničavaju mogućnosti za efikasno bavljenje sportskim aktivnostima.
Stanje podloge na kojoj se odvija trening i takmičenje u velikoj meri ovisi od

faktora okruženja uslovljenih cirkaanualnim sezonskim ritmovima. Podloge na
otvorenim terenima su u zimskim mesecima tvrde i klizave, za razliku od letnjih
meseci. Istraživanja su pokazala da se učestalost povredjivanja zbog stanja
podloge u zimskim mesecima povećava tri puta u odnosu na broj povreda u
odnosu na letnji period (Honkanen, 1982). Ove rezultate potvrdjuje istraživanje u
Strana | 60

ragbiju koje je identifikovalo mesec u kojem se desila povreda, snagu vetra i

temperaturu kao najznačajnije riziko faktore odgovorne za nastanak povreda (Lee
and Garraway, 2000).
Strana | 61

8 POJAVA PRETRENIRANOSTI (POGREŠNE TRENIRANOSTI)
Trening nije samo fizičko opterećenje koje prelazi preko granice nakon koje se
organizam podstiče na adaptaciju (Rusko, 1995), nego predstavlja nedeljivo
jedinstvo sa periodom oporavka tokom kojeg se adaptacija izvodi ali i regeneracija
iscrpljenih resursa (Bannister et al., 1997, Foster et al., 1995, Lehmann et al.,
1997b, Steinacker, 1993).
Sindrom pretreniranosti je ozbiljan poremećaj koji po težini odgovara ortopedskim
povredama i često je dovoljan da prekine takmičarsku sezonu (Foster et al.,
1997).
Iskustvo je pokazalo da ne postoji samo jedan oblik pretreniranosti te je zbog toga
potrebno definisati oblike u kojima se ovaj skup fenomena vezanih za trenažni
proces pojavljuju.
Generalno, potrebno je razlikovati fenomene kratkotrajne (tonizirajuće) i
dugotrajne (iscrpljujuće) pretreniranosti. Nakon kraćeg perioda u kojem je
sportista izložen opterećenjima koja uzrokuju fenomen pretreniranosti, ako se
uvede period smanjenih opterećenja, odnosno oporavka, može se pojaviti stanje
superkompenzacije. Ovaj oblik pretreniranosti se definiše kao kratkotrajna
(tonizirajuća) pretreniranost. Empirijski podaci navode na zaključak da se ovaj
fenoman pojavljuje kod nadmaksimalnih opterećenja koja traju oko 3 nedelje.
Tonizirajući efekat ove vrste nadmaksimalnih opterećenja se manifestuje nakon 1
do 2 nedelje treninga nižeg intenziteta, ili oporavka.
Ukoliko se nastavi sa treningom u zoni nadmaksimalnog opterećenja u
prolongiranom vremenskom periodu, onda se manifestuje iscrpljujuća
pretreniranost koja za posledicu ima značajno snižavanje sposobnosti sportiste
(Slika 16.). Ovo se dešava kada su opterećenja izrazito velika, ili kada se trenira u
prolongiranim intrvalima, što prate neodgovarajuće kratki vremenski intervali
oporavka. Često se ovome pridružuju negativni efekti učestalih i (ili) isuviše
značajnih takmičenja, zatim i delovanje drugih netrenažnih stresnih faktora.
Strana | 62

Slika 16.
Kao primer granice izmedju kratkotrajne i dugotrajne pretreniranosti može da
posluži sledeće trenažno opterećenja jednog takmičara u sportovima izdržljivosti
cikličnog karaktera (Lehmann et al., 1993a, Lehmann et al., 1997a, Lehmann et
al., 1997b, Lehmann et al., 1995a):
1. 3 nedelje treninga visokog i rastućeg trenažnog opterećenja sa
2. oko 3 sata opterećenja dnevno sa
3. povećanjem od više od 30% trenažnog opterećenja nedeljno uz
4. nepoštovanje izmenjivanja teških i lakih trenažnih dana, ili izmenjivanja 2
teška trenažna dana sa danom lakog trenažnog opterećenja i
5. nepridržavanje pravila o najmanje jednom danu potpunog odmora
nedeljno.
Stanje u koje se ovakvim trenažnim opterećenjima prevodi organizam sportoste
se najčešće naziva stanje zasićenosti treningom ili stanje iscrpljenosti. Često se u
žargonu kaže da je sportista "izgorio" (Counsilman, 1955, Owen, 1964, Rowland,
1986).
Povratak u normalno stanje zahteva prolongirane periode oporavka i posebno
prilagodjenog treninga koji mogu da traju 2 do 4 nedelje, a u težim slučajevima i
Strana | 63

znatno duže (Foster and Lehmann, 1996, Hooper et al., 1995, Kreider, 1997,
Kreider et al., 1997, Kuipers and Keizer, 1988, Lehmann et al., 1993a, Lehmann
et al., 1995a, Stone et al., 1991). Ove periode karakteriše smanjenje trenažnog
opterećenja u rasponu od 30% do čak 70%, što je neophodno da se uradi i u
slučajevima kada ovakve intervencije ugrožavaju već postignuti nivo
pripremljenosti sportiste.
8.1 SIMPTOMI I NALAZI KOD KRATKOTRAJNE I DUGOTRAJNE

PRETRENIRANOSTI
Osnovni nalaz koji karakteriše sportistu u stanju pretreniranosti je njegova

nesposobnost da ispoljava očekivane takmičarske rezultate. Ovo stanje prati
promena raspoloženja, visok stepen zamora koji perzistira, smanjena
reproduktivna funkcija i poremećen imunološki nadzor (Budgett, 1990,
Counsilman, 1955, Foster and Lehmann, 1996, Fry et al., 1991, Fry et al., 1992,
Baur et al., 1997, Hooper et al., 1995, Kreider, 1997, Kreider et al., 1997, Kuipers
and Keizer, 1988, Lehmann et al., 1993a, Lehmann et al., 1995b, Lehmann et al.,
1993b, Mackinnon, 1997, Mayr et al., 1997, Morgan et al., 1987, Nieman, 1997,
Parry-Billings et al., 1992, Rowbottom et al., 1997, Rowland, 1986, Snyder et al.,
1993, Snyder et al., 1995).
Iako, gubitak u takmičarskoj sposobnosti ne prelazi 0.5%-2%, ovo u visoko
homogenim rezultatima vrhunskih sportista čini razliku izmedju osvajača medalje i
gubitnika. Treba imati u vidu da 2% u skoku u dalj od 8m čini 16 cm, odnosno
znčajan gubitak kvaliteta, pošto ima takmičenja na kojima se svi finalisti nalaze u
intervalu rezultata manjem od 16cm.
Pretreniranost se još u literaturi naziva sindromom pretreniranosti, izgaranjem,
istrošenošću, hroničnim zamorom, postviralnim zamorom i sindromom
neobjašnjive nesposobnosti (unexplained underperformance syndrome - UPS)
Osnovni znaci pretreniranosti su:
1. povećan puls u miru za 5 - 10 otkucaja u minuti (u jutro nakon budjenja),
2. povišen krvni pritisak u mirovanju,
3. povišena koncentracija mlečne kiseline,
4. smanjena maksimalna koncentracija mlečne kiseline nakon fizičkog
naprezanja,
5. nakon uobičajenih trenažnih opterećenja se vreme oporavka procenjeno
preko smirivanja frekvencije pulsa produžava za 2 - 3 puta,
6. smanjena sposobnost organizma za utilizaciju kiseonika za vreme
maksimalnih opterećenja,
Strana | 64

7. povredjivanje mišića i druge povrede nastale kao posledica prekomerne

upotrebe (opterećivanja) lokomotornog aparata,
8. neuredne menstruacije i njihov izostanak kod sportiskinja,
9. osetljivost na infekcije, posebno kože i gornjeih disajnih puteva,
10. povećana učestalost alergija,
11. usporeno zarastanje i najmanjih povreda kože.
Konačna dijagnoza stanja se postavlja na osnovu prisustva simptoma od kojih su
najčešći:
1. hronični zamor,
2. loša telesna sposobnost,
3. preterano znojenje,
4. nemogućnost optimalnog oporavka nakon intenzivnog naprezanja,
5. gubitak želje za treningom,
6. osećaj bespomoćnosti,
7. narušavanje tehnike izvodjenja pokreta,
8. loša koncentracija,
9. gubitak apetita,
10. gubitak u telesnoj težini,
11. poremećaji sna sa čestim noćnim morama,
12. povećana sklonost povredama,
13. poremećaji raspoloženja
14. povećana anksioznost,
15. povećana uzbudjenost.
8.2 OSNOVNI MEHANIZMI
Danas se pretpostavlja da veći broj faktora utiče na manifestaciju sindroma

pretreniranosti od kojih se kao najznačajniji pominju:
 neravnoteža trenažno takmičarskih opterećenja i oporavka
 glikogenski deficit (Costill et al., 1988)
 metabolička neravnoteža kataboličkih i anaboličkih procesa (Adlercreutz et
al., 1986)
 neuroendokrina neravnoteža (Barron et al., 1985)
Strana | 65

 neravnoteža amino kiselina (Parry-Billings et al., 1980, Parry-Billings et al.,

1992)
 neravnoteža autonomnog nervnog sistema (Israel, 1976).
Ukoliko se fenomenološki pristupi problemu pretreniranosti, ovu pojavu je moguće
posmatrati kao zaštitni mehanizam kojim organizam štiti pogodjeni organ, ili
funkciju od značajnijih oštećenja ili destrukcije. Na taj način sindrom
pretreniranosti predstavlja krajnju negativnu feedback regulaciju kojom se
organizam štiti (Foster and Lehmann, 1996).
Odgovor organizma na stanje pretreniranosti se očituje kroz:
 periferni mehanizmi (periferni tip pretreniranosti)
o smanjenje neuro mišićne ekscitabilnosti (Lehmann et al., 1993a,
Lehmann et al., 1997a, Lehmann et al., 1995b, Raglin et al., 1996)
o smanjen promet kontraktilnih proteina (Liu et al., 1997)
o smanjenje beta-adrenoreceptrske gustine, što ima za posledicu
smanjenu metaboličku i hronotropičnu sposobnost (Jost et al., 1989,
Lehmann et al., 1993a, Lehmann et al., 1997a, Lehmann et al.,
1995b)
o povećana sinteza heat shock proteina - HSP70 (Mayr et al., 1997)
o nedostatk željeza (Lehmann et al., 1997c).
 centralni mehanizmi (centralni tip pretreniranosti)
o smanjena senzitivnost nadbubrežnih žlezdi na adenokortikotropni
hormon -ACTH (Barron et al., 1985, Lehmann et al., 1993a,
Lehmann et al., 1997a, Lehmann et al., 1995b, Lehmann et al.,
1993b), što za posledicu ima smanjenu sekreciju kortizola i
smanjenu metaboličku sposobnost
o smanjenje osnovne simpatičke aktivnosti, što se ogleda u smanjenoj
motivaciji i nagonu (Lehmann et al., 1993a, Lehmann et al., 1997a,
Lehmann et al., 1997b, Lehmann et al., 1992b, Lehmann et al.,
1995b, Lehmann et al., 1992c)
o inhibitorni efekti na prvim alfa-motoneuronima (Hollge et al., 1997)
o inhibitorni efekti na drugim alfa-motoneuronima (Baur et al., 1997,
Raglin et al., 1996)
o snižena hipotalamička i hipofizna aktivnost (Barron et al., 1985,
Lehmann et al., 1997a, Lehmann et al., 1997b, Lehmann et al.,
1993b)
8.3 UČESTALOST PRETRENIRANOSTI
Fenomen pretreniranosti je često potcenjen kao faktor koji značajno utiče na

efikasnost priprema sportista za nastup na najznačajnijim takmičenjima i nij eni
blizu tako redak kako se očekuje. Superkompenzacioni trening, odnosno
Strana | 66

kratkotrajni trening u zoni pretreniranosti, koristi u svom radu 25% do 50%

sportista (Lehmann et al., 1997a, Lehmann et al., 1997b, Steinacker and Lormes,
1997), dok se rad u zoni dugotrajne pretreniranosti susreće kod više od 60%
dugoprugaša najmanje jednom u sportskoj karijeri (Morgan et al., 1987), kod 20%
plivača u australijskoj plivačkoj reprezentaciji tokom sezone (Hooper et al., 1993,
Hooper et al., 1995), kod 33% košarkaša u reprezentaciji za vreme 6 nedeljnih
priprema (Verma et al., 1978) i kod više od 50% fudbalera nakon
četvoromesečnog takmičarskog perioda (Lehmann et al., 1992c).
Mnogi su protokoli testirani sa namerom da razreše problem nastao
uspostavljanjem sindroma pretreniranosti, ali bezuspešno . Sindrom je po pravilu
refraktoran na tretmane, osim na produženu pauzu u treningu i takmičenjima.
Zbog toga je potrebno obratiti posebnu pažnju na prevenciju ovog stanja.
8.4 OBLICI PRETRENIRANOSTI (POGREŠNE TRENIRANOSTI)
Najčešći oblik sindroma iscrpljenosti ili zasićenosti predstavlja Adissonov

(Adissonoidni) ili parasimpatički tip pretreniranosti, pošto podseća na simptome
adrenalne insuficijencije i pošto ga karakteriše predominantan vagalni tonus
(Hooper et al., 1995). Mnogo redje se pojavljuje tzv. simpatički, ili Basedowljev
(Basedowoidni) tip pretreniranosti koji podseća na hiperadrenergično stanje ili
tiroidnu hiperfunkciju (Hooper et al., 1995, Lehmann et al., 1997a, Lehmann et al.,
1997b, Lehmann et al., 1992a, Lehmann et al., 1992b).
DIFERENCIJALNO DIJAGNOSTIČKI SIMPTOMI PREOPTEREĆENJA (Meitern,
1988)
SIMPATIČKI PARASIMPATIČKI
 brzo zamaranje  brzo zamaranje
 razdražljivost  smirenost
 loš san  dobar san
 nedostatak apetita  normalan apetit
 gubitak u telesnoj težini  stabilna telesna težina
 lako znojenje  normalno znojenje

 bez znojenja u snu
 znojenje u snu
 učestale glavobolje  bez glavobolja
 povišen puls u miru  normalan puls u miru
 nešto povišena temperatura (37oC)  normalna telesna temperatura
 ubrzan metabolizam  uobičajen metabolizam
Strana | 67

 spor oporavak nakon opterecenja  uobičajen oporavak nakon

opterećenja
 povišena frekvencija disanja  normalna frekvencija disanja
 niska tolerancija na stres  uobičajena tolerancija na stres
 poremećaji u koordinaciji pokreta  loša koordinacija sa teškim teretima
 skraćeno vreme NMR  normalno ili produženo vreme NMR
 uznemirenost ili depresivno  normalno raspoloženje

raspoloženje
Simpatički oblik pretreniranosti se susreće kod početnika, mlađih sportista i
takmičara u sportovima u kojima rezultat ne ovisi prvenstveno o izdržljivosti, dok
se parasimpatički susreće kod starijih takmičara i u sportovima izdržljivosti.
Tretman pretreniranosti je veoma složen i prvenstveno je usmeren na uklanjanje
stresora, odnosno sklopa stresora koji su uzrokovali neželjeno stanje kod
sportiste. U produženom vremenskom periodu je potrebno da se smanje trenažna
opterećenja, što često traje 2 pa čak i do 6 meseci (Koutedakis et al., 1990).
Strana | 68

9 LITERATURA
ADLERCREUTZ, H., HARKONEN, K., KUOPPASALMI, K., NAVERI, H., HUTHAMIENI, H.,
TIKKANEN, H., REMES, K., DESSIPRIS, A. & KARVONEN, J. 1986. Effect of training on
plasma anabolic and catabolic steroid hormones and their response during physical
exercise. lnt J Sports Med (Suppl), 27-28.
AINSLIE, P. N. & REILLY, T. 2003. Physiology of accidental hypothermia in the mountains: a
forgotten story. Br J Sports Med, 37, 548-50.
ANDERSSON, A. M., CARLSEN, E., PETERSEN, J. H. & SKAKKEBAEK, K. E. 2003. Variation in
levels of serum inhibin B, testosterone, estradiol, luteinizing hormone, follicle-stimulating
hormone, and sex hormone-binding globulin in monthly samples from healthy men during
a 17-month period: possible effects of seasons. J Clin Endocrinol Metab, 88, 932-937.
ARNETT, M. 2002. Effects of prolonged and reduced warm-ups on diurnal variation in body
temperature and swim performance. J Strength Cond Res, 16, 256-261.
ASCHOFF, J., HOFFMANN, K., POHL, H. & WEVER, R. 1975. Re-entrainment of circadian
rhythms after phase-shifts of the Zeitgeber. Chronobiologia, 2, 23-78.
ATKINSON, G., DRUST, B., REILLY, T. & WATERHOUSE, J. 2003. The relevance of melatonin to
sports medicine and science. Sports Medicine, 33, 809-831.
ATKINSON, G. & REILLY, T. 1995. Effects of age and time of clay on preferred work rates during
prolonged exercise. Chronobiol Int, 12, 121-134.
ATKINSON, G. & SPIERS, L. 1998. Diurnal variations in tennis serve. Percept Mot Skills, 86,
1335-1338.
ATKINSON, G., TODD, C. & REILLY, T. 2005. Diurnal variation in cycling performance: influence
of warm-up. J Sports Sci, 23, 321-329.
BANNISTER, E. W., MORTON, R. H. & CLARKE, J. R. 1997. Clinical dose-response effects of
exercise. In: STEINACKER, J. M. & WARD, S. A. (eds.) The physiology and
pathophysiology of exercise tolerance. London New York: Plenum.
BARRON, J. L., NOAKES, T. D., LEWY, W., SMITH, C. & MILLAR, R. P. 1985. Hypothalamic
dysfunction in overtrained athletes. J Clin Endocrinol Metabol 60, 803-806.
BAUR, S., MILLER, R., LIU, Y., FREIWALD, J., KONRAD, P., STEINACKER, J. M. & LEHMANN,
M. Year. Changes in EMG pattern during an hour exhausting cycling. In: DICKHUTH, H.
H. & KUISSWETTER, W., eds. 35. Deutscher Sportlirztekongress, 1997 Tubingen.
Novartis Pharma Verlag Wehr, 265.
BAWA, P. 2002. Neural control of motor output: Can training change it? Exercise and Sport
Sciences Reviews, 30, 59-63.
BAXTER, C. & REILLY, T. 1983. Influence of time of day on all-out swimming. Br J Sports Med,
17, 122-127.
BELLASTELLA, A., CRISCUOLO, T., MANGO, A., PERRONE, L., SINISI, A. A. & FAGGIANO, M.
1983. Circannual rhythms of plasma luteinizing hormone, follicle-stimulating hormone,
testosterone, prolactin and Cortisol in prepuberry. Clin Endocrinol (Oxf), 19, 453-459.
BERNARD, C. 1927. An Introduction to the Study of Experimental Medicine, Macmillan & Co., Ltd.
BESSOT, N., NICOLAS, A. & MOUSSAY, S. 2006. The effect of pedal rate and time of day on the
time to exhaustion from high-intensity exercise. Chronobiol Int, 23, 1009-1024.
BOUCHARD, C., DIONNE, F. T., SIMONEAU, J. A. & BOULAY, M. R. 1992. Genetics of aerobic
and anaerobic performances. Exercise and Sport Science Review, 20, 27-58.
BRACHA, H. S., RALSTON, T. C., MATSUKAWA, J. M., WILLIAMS, A. E. & BRACHA, A. S. 2004.
Does "fight or flight" need updating? [1]. Psychosomatics, 45, 448-449.
BUDGETT, R. 1990. Overtraining syndrome. Br J Sports Med, 24, 231-236.
Strana | 69

CANNON, B. W. 1915. Bodily changes in pain, hunger, fear, and rage, New York, Appleton.
CANNON, B. W. 1932. The Wisdom of the Body, New York, W. W. Norton.
CELEC, P., OSTATNÍKOVÁ, D., HODOSY, J., SKOKN̂OVÁ, M., PUTZ, Z. & KÚDELA, M. 2007.
Infradian dynamics and variability of salivary testosterone in men and women. Biological
Rhythm Research, 38, 367-372.
CELEC, P., OSTATNÍKOVÁ, D., PUTZ, Z., HODOSY, J., BURSKÝ, P., STÁRKA, L., HAMPL, R. &
KÚDELA, M. 2003. Circatrigintan Cycle of Salivary Testosterone in Human Male.
Biological Rhythm Research, 34, 305-315.
CHROUSOS, G. P. 2009. Stress and disorders of the stress system. Nature reviews.
Endocrinology, 5, 374-381.
CHROUSOS, G. P. & GOLD, P. W. 1992. The concepts of stress and stress system disorders.
Overview of physical and behavioral homeostasis. JAMA 267, 1244-1252.
COLDWELLS, A., ATKINSON, G. & REILLY, T. 1994. Sources of variation in back leg
dynamometry. Ergonomics 37, 79-86.
CORNÉLISSEN, G., BEREZKIN, M. V., SYUTKINA, E. V., BLANK, M. A., BLANK, O. A.,
CHIBISOV, S. M. & HALBERG, F. 2006. Cancer chronomics II: Origins of timing cancer
treatment. Journal of Experimental Therapeutics and Oncology, 6, 63-72.
COSTILL, D. L., FLYNN, M. G., KIRWAN, J. P., HOUMARD, J. A., MITCHELL, J. B., THOMAS, R.
& SUNG, H. P. 1988. Effects of repeated days of intensified training on muscle glycogen
and swimming performance. Med Sci Sports Exerc, 20, 249-254.
COUNSILMAN, J. E. 1955. Fatigue and staleness. Athletic J 15, 16-20.
CZEISLER, C. A., KRONAUER, R. E. & ALLAN, J. S. 1989. Bright light induction of strong (type 0)
resetting of the human circadian pacemaker. Science, 244, 1328-1332.
DRINKWATER, B. L. 1986. Female Endurance Athletes, Champaign, Illinois, Human Kinetics.
DUFFY, J. F. & WRIGHT JR, K. P. 2005. Entrainment of the human circadian system by light.
Journal of Biological Rhythms, 20, 326-338.
ECCLES, J. C., FATT, P. & KOKETSU, K. 1954. Cholinergic and inhibitory synapses in a pathway
from motor-axon collaterals to motoneurones. J Physiol (Lond), 126, 524-562.
ECCLES, R. M. & LUNDBERG, A. 1959. Supraspinal control of interneurones mediating spinal
reflexes. J Physiol, 147, 565-584.
EDWARDS, B., LINDSAY, K. & WATERHOUSE, J. 2005. Effect of time of day on the accuracy
and consistency of the badminton serve. Ergonomics 48, 1488-1498.
ENOKA, R. M. & STUART, D. G. 1984. Henneman's 'size principle': Current issues. Trends in
Neurosciences, 7, 226-228.
FELICI, F., ROSPONI, A., SBRICCOLI, P., FILLIGOI, C., FATTORINI, L. & MARCHETTI, M. 2001.
Linear and non-linear analysis of surface electromyograms in weightlifters. European
Journal of Applied Physiology, 84, 337-342.
FONNEBO, V. 1987. Month of birth and prevalence of musculoskeletal diseases later in life.
Lancet 535, 739-40.
FOSTER, C., HECTOR, L. I., WELSH, R., SCHRAGER, M., GREEN, M. A. & SNYDER, A. C.
1995. Effects of specific vs cross training on running performance. Eur J Appl Physiol 70,
367-372.
FOSTER, C. & LEHMANN, M. 1996. Overtraining syndrome. In: GUTEN, G. N. (ed.) Running
injuries. Philadelphia: Saunders
FOSTER, C., SNYDER, A. & WELSH, R. Year. Monitoring of Training, Warm Up, and
Performance in Athletes. In: LEHMANN, M., FOSTER, C., GASTMANN, U., KEIZER, H. &
STEINACKER, J., eds. International Conference on Overload, Fatigue, Performance
Incompetence, and Regeneration, 1997 Ulm, Germany. Kluwer Academic/Plenum
Publishers, 43-52.
FRY, R. W., MORTON, A. R. & KEAST, D. 1991. Overtraining in athletes. An update. Sports Med,
12, 32-65.
Strana | 70

FRY, R. W., MORTON, A. R. & KEAST, D. 1992. Periodisation and the prevention of overtraining.
Can J Sports Sci, 17, 241-248.
FUGLEVAND, A. J. & BINDER, M. D. 1998. Henneman's size principle: The right name [2].
Science, 281, 919.
FULLER, P. M., LU, J. & SAPER, C. B. 2008. Differential rescue of light- and food-entrainable
circadian rhythms. Science, 320, 1074-1077.
GILLIN, J. C., ANCOLI-ISRAEL, S. & ERMAN, M. 1996. Sleep and sleep-wake disorders. In:
TASMAN, A., KAY, J. & LIEBERMAN, J. (eds.) Psychiatry. 2nd ed. Philadelphia: WB
Saunders Co.
GRIMBY, L. & HANNERZ, J. 1976. Disturbances in voluntary recruitment order of low and high
frequency motor units on blockades of proprioceptive afferent activity. Acta Physiologica
Scandinavica, 96, 207-216.
GUETTE, M., GONDIN, J. & MARTIN, A. 2005. Time-of-day effect on the torque and
neuromuscular properties of dominant and non-dominant quadriceps femoris. Chronobiol
Int 22, 541-558.
GUYTON, C. A. & HALL, E. J. 2006. Textbook of Medical Physiology, Philadelphia, Elsevier Inc.
HALBERG, F., CORNÉLISSEN, G., ULMER, W., BLANK, M., HRUSHESKY, W., WOOD, P.,
SINGH, R. K. & WANG, Z. 2006a. Cancer chronomics III: Chronomics for cancer, aging,
melatonin and experimental therapeutics researchers. Journal of Experimental
Therapeutics and Oncology, 6, 73-84.
HALBERG, F., PREM, K., NORMAN, C. & CORNÉLISSEN, G. 2006b. Origins of timed cancer
treatment: Early marker rhythm-guided individualized chronochemotherapy. Journal of
Experimental Therapeutics and Oncology, 6, 55-61.
HARRE, D. 1982. Principles of sports training: Introduction to the theory and methods of training
(English version, 1st ed.), Berlin, Sportverlag.
HELSEN, W., HODGES, N. J. & VAN WINKEL, J. 2000. The roles of talent, physical precopity and
practice in the development of soccer expertise. J Sports Sci 18, 727-36.
HENNEMAN, E., CLAMANN, H. P., GILLIES, J. D. & SKINNER, R. D. 1974. Rank order of
motoneurons within a pool: law of combination. Journal of Neurophysiology, 37, 1338-
1349.
HENNEMAN, E. & MENDELL, L. M. 1981. Functional organization of motoneuron pool and its
inputs. Handbook of Physiology. The Nervous System. Motor Control, 2, 423-507.
HENNEMAN, E. & OLSON, C. B. 1965. Excitability and inhibitibility of motoneurons of different
sizes. J. Neurophysiol., 25, 598-621.
HENNEMAN, E., SOMJEN, G. & CARPENTER, D. O. 1965. Functional significance of cell size in
spinal motoneurons. J. Neurophysiol., 25, 561-580.
HOLLGE, J., KUNKEL, M., ZIEMANN, U., TERGAU, F., GEESE, R. & REIMERS, C. D. Year.
Central fatigue during exercise. A magnetic stimulation study. In: DICKHUTH, H. H. &
KUISSWETTER, W., eds. 35. Deutscher Sportlirztekongress, 1997 Tubingen. Novartis
Pharma Verlag Wehr, 209.
HONKANEN, R. 1982. The role of slippery weather in accidental falls. J Occup Accid, 4, 257-62.
HOOPER, S. L., MACKINNON, L. T., GORDON, R. D. & BACHMANN, A. W. 1993. Hormonal
responses of elite swimmers to overtraining. Med Sci Sports Exerc, 25, 741-747.
HOOPER, S. L., MACKINNON, L. T., HOWARD, A., GORDON, R. D. & BACHMANN, A. W. 1995.
Markers for monitoring overtraining and recovery. Med Sci Sports Exerc, 27, 106-112.
ISRAEL, S. 1976. Zur Problematik des Ubertrainings aus internistischer und
leistungsphysiologischer Sicht. Medizin und Sport 16, 1-12.
JAVIERRE, C., CALVO, M. & DIEZ, A. 1996. Influence of sleep and meal schedules on
performance peaks in competitive sprinters. Int J Sports Med, 17, 404-408.
Strana | 71

JOINER, T. E. J., PFAFF, J. J. & ACRES, J. G. 2002. Birth month and suicidal and depressive
symptoms in Australians born in the Southern vs the Northern hemisphere. Psychiatry
Res, 112, 89-92.
JOST, J., WEISS, M. & WEICKER, H. 1989. Unterschiedliche Regulation des adrenergen
Rezeptorsystems in verschiedenen Trainingsphasen von Schwimmem und
Langstreckenlaufern. In: BONING, D., BRAUMANN, K. M., BUSSE, M. W., MAASSEN, N.
& SCHMIDT, W. (eds.) Sport, Rettung oder Risiko for die Gesundheit. Koln: Deutscher
Arzteverlag.
KOUTEDAKIS, Y., BUDGETT, R. & FAULMANN, L. 1990. Rest in underperforming elite
competitors. British Journal of Sports Medicine, 24, 248-52.
KREIDER, R. B. 1997. Central fatigue hypothesis and overtraining. In: KREIDER, R. B., FRY, A.
C. & O'TOOLE, M. L. (eds.) Overtraining in sport. Champaign 11 USA: Human Kinetics.
KREIDER, R. B., FRY, A. C. & O'TOOLE, M. L. 1997. Overtraining in sport, Champaign 11 USA,
Human Kinetics.
KUIPERS, H. & KEIZER, H. A. 1988. Overtraining in elite athletes. Sports Med, 6, 79-92.
LAPPE, J. M., TRAVERS-GUSTAFSON, D., DAVIES, K. M., RECKER, R. R. & HEANEY, R. P.
2007. Vitamin D and calcium supplementation reduces cancer risk: Results of a
randomized trial. American Journal of Clinical Nutrition, 85, 1586-1591.
LEE, A. J. & GARRAWAY, W. M. 2000. The influence of environmental factors on rugby football
injuries. J Sports Sci, 18, 91-5.
LEHMANN, M., BAUMGARTL, P., WIESENACK, C., SEIDEL, A., BAUMANN, H., FISCHER, S.,
SPORI, U., GENDRISCH, G., KAMINSKI, R. & KEUL, J. 1992a. Training--overtraining:
influence of a defined increase in training volume vs. training intensity on performance,
catecholamines and some metabolic parameters in experienced middle- and long-distance
runners. Eur J Appl Physiol, 64, 169--177.
LEHMANN, M., FOSTER, C. & KEUL, J. 1993a. Overtraining in endurance athletes. A breif review.
Med Sci Sports Exerc, 25, 854~622.
LEHMANN, M., FOSTER, C., NETZER, N., LORMES, W., STEINACKER, J. M., LIU, Y., OPITZ-
GRESS, A. & GASTMANN, U. 1997a. Physiological responses to short- and long-term
overtraining in endurance athletes. In: KREIDER, R. B., FRY, A. C. & O'TOOLE, M. L.
(eds.) Overtraining in sport. Champaign 11 USA: Human Kinetics
LEHMANN, M., FOSTER, C., STEINACKER, J. M., LORMES, W., OPITZ-GRESS, A., KEUL, J. &
GASTMANN, U. 1997b. Training and overtraining: Overview and experimental results. J
Sport Med Phys Fitness, 37, 7-17.
LEHMANN, M., GASTMANN, U., PETERSEN, K. G., BACHL, N., SEIDEL, A., KHALAF, A. N.,
FISCHER, S. & KEUL, J. 1992b. Training-overtraining: performance and hormone levels,
after a defined increase in training volume vs. intensity in experienced middle- and long-
distance runners. Br J Sports Med, 26, 233-242.
LEHMANN, M., GASTMANN, U., STEINACKER, J., HEINZ, N. & BROUNS, F. 1995a.
Overtraining in endurance sports. A short overview. Med Sport Boh Slov 4, 1-6.
LEHMANN, M., GASTMANN, U., STEINACKER, J. M., HEINZ, N. & BROUNS, F. 1995b.
Overtraining in endurance sports. A short overview. Med Sport Boh Slov, 4, 1-6.
LEHMANN, M., KNIZIA, K., GASTMANN, U., PETERSEN, K. G., KHALAF, A. N., BAUER, S.,
KERP, L. & KEUL, J. 1993b. Influence of 6-week, 6 days per week, training on pituitary
function in recreational athletes. Br J Sports Med, 27, 186-192.
LEHMANN, M., LORMES, W., STEINACKER, J. M. & GASTMANN, U. 1997c. Laboratory markers
suitable for training and overtraining state study. Medical laboratory and sport (Suppl), 9-
10.
LEHMANN, M., SCHNEE, W., SCHEU, R., STOCKHAUSEN, W. & BACHL, N. 1992c. Decreased
nocturnal catecholamine excretion: parameter for an overtraining syndrome in athletes? .
lnt J Sports Med (Suppl), 13, 236-242.
Strana | 72

LINCOLN, G. A. 2006. Melatonin entrainment of circannual rhythms. Chronobiology International,

23, 301-306.
LIU, Y., OPITZ-GRESS, A., STEINACKER, J. M., ZELLER, C., MAYER, S., LORMES, W.,
GASTMANN, U., ALTENBURG, D. & LEHMANN, M. Year. Adaptation of muscle fibers to
4-week competition preparing training in rowers. In: DICKHUTH, H. H. & KUISSWETTER,
W., eds. 36. Deutscher Sportlirztekongress, 1997 Tubingen. Novartis Pharma Verlag
Wehr, 162.
MACKINNON, L. T. 1997. Effects of overreaching and overtraining on immune function. In:
KREIDER, R. B., FRY, A. C. & O'TOOLE, M. L. (eds.) Overtraining in sport. Champaign 11
USA: Human Kinetics
MARKER, K. 1981. Influence of athletic training on the maturity process of girls. Medicine Sport,
15, 117-26.
MARTIN, L., DOGGAIT, A. & WHYTE, G. 2001. Comparison of physiological responses to
morning and evening submaximal running. J Sports Sci, 19, 969-976.
MATVEYEV, L. P. 1977. Osnovy sportivnoi trenirovki, Moscow, FiS.
MAYR, S., STEINACKER, J. M., OPITZ-GRESS, A., LIU, Y., ZELLER, C., LORMES, W. &
LEHMANN, M. Year. Muscular stress reaction to 4-week competition preparation training
in rowers. In: DICKHUTH, H. H. & KUISSWETTER, W., eds. 35. Deutscher
Sportlirztekongress, 1997 Tubingen. Novartis Pharma Verlag Wehr, 164.
MCPHEDRAN, A. M., WUERKER, R. B. & HENNEMAN, E. 1965. Properties of motor units in a
homogeneous red muscle (soleus) of the cat. J Neurophysiol, 28, 71-84.
MEITERN, K. 1988. Overtraining and the Role of Pharmacology. Periodika, 10.
MESSIAS, E., KIRKPATRICK, B. & BROMET, E. 2004. Summer birth and deficit schizophrenia: a
pooled analysis form six countries. Arch Gen Psychiatry, 61, 985-9.
MEUNIER, S., PIERROT-DESEILLIGNY, E. & SIMONETTA-MOREAU, M. 1994. Pattern of
heteronymous recurrent inhibition in the human lower limb. Experimental Brain Research,
102, 149-159.
MILNER-BROWN, H. S. & STEIN, R. B. 1975. The relation between the surface electromyogram
and muscle force. J. Physiol, 246, 549-569.
MOHR, M., KRUSTRUP, P. & NYBO, L. 2004. Muscle temperature and sprint performance during
soccer matches: beneficial effects of re-warm-up at half-time. Scand J Med Sci Sports, 14,
156-62.
MOLLER-NIELSEN, I. & HAMMAR, M. 1989. Women's soccer injuries in relation to the menstrual
cycle phase and oral contraceptive use. Med Sci Sports Exerc, 21, 126-129.
MORGAN, W. P., BROWN, D. R., RAGLIN, J. S., O'CONNOR, P. J. & ELLICKSON, K. A. 1987.
Psychological monitoring of overtraining and staleness. Br J Sports Med 21, 107-114.
MORITANI, T., ODDSSON, L. & THORSTENSSON, A. 1991a. Activation patterns of the soleus
and gastrocnemius muscles during different motor tasks. Journal of Electromyography and
Kinesiology, 1, 81-88.
MORITANI, T., ODDSSON, L. & THORSTENSSON, A. 1991b. Phase dependent preferential

activation of the soleus and gastrocnemius muscles during hopping in humans. Journal of
Electromyography and Kinesiology, 1, 34-40.
MULLER, J. E. 1999. Circadian variation in cardiovascular events. Am J Hypertens 12, 35S-42S.

NICOLAS, A., GAUTHIER, A. & BESSOT, N. 2005. Time-of-day effects on myoelectric and
mechanical properties of muscle during maximal and prolonged isokinetic exercise.
Chronobiol Int, 22, 997-1011.
NIEMAN, D. C. 1997. Effects of athletic endurance training on infection rates and immunity. In:
KREIDER, R. B., FRY, A. C. & O'TOOLE, M. L. (eds.) Overtraining in sport. Champaign 11
USA: Human Kinetics.
OWEN, I. R. 1964. Staleness. Phys Educ, 56, 35.
Strana | 73

PARRY-BILLINGS, M., BLOMSTRAND, E., MCANDREW, N., NEWSHOLME, N. &

NEWSHOLME, E. A. 1980. A communicational link between skeletal muscle, brain, and
cells of the immune system. lnt J Sports Med 11 (Suppl), 2, 122-128.
PARRY-BILLINGS, M., BUDGETT, R., KOUTEDAKIS, Y., BLOMSTRAND, E., BROOKS, S.,
WILLIAMS, C., CALDER, P. C., PILLING, S., BAIGRIE, R. & NEWSHOLME, E. A. 1992.
Plasma amino acid concentration in the overtraining syndrome: possible effects on the
immune system. Med Sci Sports Exerc, 24, 1353-1358.
PEISER, B. J., REILLY, T. P., ATKINSON, G., DRUST, B. & WATERHOUSE, J. 2006. Seasonal
changes and physiological responses: Their impact on activity, health, exercise and
athletic performance. International Sport Med Journal, 7, 16-32.
PIERROT DESEILLIGNY, E. & BUSSEL, B. 1975. Evidence for recurrent inhibition by
motoneurons in human subjects. Brain Research, 88, 105-108.
PIERROT DESEILLIGNY, E., MORIN, C., KATZ, R. & BUSSEL, B. 1977. Influence of voluntary
movement and posture on recurrent inhibition in human subjects. Brain Research, 124,
427-436.
POROJNICU, A. C., ROBSAHM, T. E., DAHLBACK, A., BERG, J. P., CHRISTIANI, D.,
BRULAND, Ø. S. & MOAN, J. 2007. Seasonal and geographical variations in lung cancer
prognosis in Norway. Does Vitamin D from the sun play a role? Lung Cancer, 55, 263-270.
RAGLIN, J. S., KOCERA, D. M., STAGER, J. M. & HARMS, C. A. 1996. Mood, neuromuscular
function, and performance during training in female swimmers. Med Sci Sports Exerc, 28,
372-377.
REILLY, T. 2000. The menstrual cycle and human performance: An overview. Biological Rhythm
Research, 31, 29-40.
REILLY, T., ATKINSON, G., EDWARDS, B., WATERHOUSE, J., FARRELLY, K. & FAIRHURST,
E. 2007. Diurnal variation in temperature, mental and physical performance, and tasks
specifically related to football (soccer). Chronobiology International, 24, 507-519.
REILLY, T., ATKINSON, G. & WATERHOUSE, J. 1997. Biological rhythms and exercise, Oxford,
Oxford University Press.
REILLY, T. & DOWN, A. 1992. Investigation of circadian rhythm in anaerobic power and capacity
of the legs. J Sports Med Phys Fitness, 32, 343-347.
REILLY, T. & HARDIKER, R. 1981. Somatotype and injuries in adult student rugby football. J
Sports Med Phys Fitness, 21, 186-91.
REILLY, T. & PEISER, B. 2006. Seasonal variations in health-related human physical activity.
Sports Medicine, 36, 473-485.
RÖÖSLI, M., JÜNI, P., BRAUN-FAHRLÄNDER, C., BRINKHOF, M. W. G., LOW, N. & EGGER, M.
2006. Sleepless night, the moon is bright: Longitudinal study of lunar phase and sleep.
Journal of Sleep Research, 15, 149-153.
ROWBOTTOM, D. G., KEAST, D. & MORTON, A. R. 1997. Monitoring and preventing of
overreaching and overtraining in endurance athletes. In: KREIDER, R. B., FRY, A. C. &
O'TOOLE, M. L. (eds.) Overtraining in sport. Champaign 11 USA: Human Kinetics
ROWLAND, T. W. 1986. Exercise fatigue in adolescents: diagnosis of athlete burnout. Phys

Sportsmed, 14, 69-77.
RUSKO, H. 1995. Recovery and overtraining. In: U, V. I. A. K. (ed.) The Way to Win Hakapaino.
Helsinki.
SACK, R. L. 2010. Jet Lag. New England Journal of Medicine, 362, 440-447.
SEMMLER, J. G., SALE, M. V., MEYER, F. G. & NORDSTROM, M. A. 2004. Motor-unit coherence
and its relation with synchrony are influenced by training. Journal of Neurophysiology, 92,
3320-3331.
SHEPHARD, R. J. & AOYAGI, Y. 2009. Seasonal variations in physical activity and implications for
human health. European Journal of Applied Physiology, 107, 251-271.
Strana | 74

SIFF, M. C. 2000. Biomechanical Foundations of Strength and Power Training. In: ZATSIORSKY,
M. V. (ed.) Biomechanics in Sport - Performance Enhancement and Injury Prevention -
The Encyclopaedia of Sports Medicine. Oxford: IOC Medical Commission in collaboration
with The International Federation of Sports Medicine.
SIMMONS, C. & PAULL, G. C. 2001. Season-of-birth bias in association football. J Sports Sci 19,
677-86.
SLRAIF, K., UAAN, R., CIROSSC, Y., SECRETAN, B., EL GHISSASSI, I., BOUVARD, V.,
ALTICRI, A., BCNBRAHIM-TALLAA, L. & COGLIANO, V. 2007. WHO International
Agency for Research on Cancer Monograph Working Group. Carcinogenicity of shiftwork,
painting, and lire-lighling. The Lancet Oncology, 8, 1065-1066.
SNYDER, A. C., JEUKENDRUP, A. E., HESSELINK, M. K. C., KUIPERS, H. & FOSTER, C. 1993.
A physiological / psychological indicator of overreaching during intensive training,. lnt J
Sports Med (Suppl), 14, 29-32.
SNYDER, A. C., KUIPERS, H., CHANG, B. O., SERVAIS, R. & FRANSEN, E. 1995. Overtraining
following intensified training with normal muscle glycogen. Med Sci Sports Exerc, 27,
1063-1070.
STEINACKER, J. M. 1993. Physiological aspects of training in rowing. Int J Sports Med 14, S3-
S10.
STEINACKER, J. M. & LORMES, W. Year. Findings during overload and regeneration in elite
rowers between national and world championships. In: LEHMANN, M., FOSTER, C.,
GASTMANN, U., KEIZER, H. & STEINACKER, J., eds. International Conference on
Overload, Fatigue, Performance Incompetence, and Regeneration, 1997 Ulm, Germany.
Kluwer Academic/Plenum Publishers.
STONE, M. H., KEITH, R. E., KEARNEY, J. T., FLECK, S. J., WILSOND, G. D. & TRIPLETT, N. T.
1991. Overtraining. A review of signs, symptoms and possible causes. J Appl Sport
Science Research, 5, 35-50.
TAKAHASHI, T., SASAKI, M. & ITOH, H. 1999. Re-entrainment of circadian rhythm of plasma
melatonin on an 8-h eastward flight. Psychiatry Clin Neurosci, 53, 257-60.
THOMAS, V. & REILLY, T. 1976. Changes in fitness profiles during a season of track and field
training and competition. British Journal of Sports Medicine, 10, 217-222.
VERKHOSHANSKY, Y. V. 1979. Modelirovanie systemy postroenia trenirovki v godichnom tsikle,
Moscow, FIS.
VERMA, S. K., MAHINDROO, S. R. & KANSAL, D. K. 1978. Effect of four weeks of hard physical
training on certain physiological and morphological parameters of basket-ball players. J
Sports Med 18, 379-384.
WARREN, M. P. 1980. The effects of exercise on pubertal progression and reproductive function
in girls. J Clin Endocrinol Metabol, 51, 1150-6.
WATERHOUSE, J., DRUST, B., WEINERT, D., EDWARDS, B., GREGSON, W., ATKINSON, G.,
KAO, S., AIZAWA, S. & REILLY, T. 2005a. The circadian rhythm of core temperature:
Origin and some implications for exercise performance. Chronobiology International, 22,
207-225.
WATERHOUSE, J., NEVILL, A., FINNEGAN, J., WILLIAMS, P., EDWARDS, B., KAO, S. Y. &
REILLY, T. 2005b. Further assessments of the relationship between jet lag and some of its
symptoms. Chronobiology International, 22, 121-136.
WILIER, C. J., DYMENT, D. A. & SADOVNICK, A. D. 2004. Timing of birth and risk of multiple
sclerosis: population based study. BMJ, 330, 120-3.
WUERKER, R. B., MCPHEDRAN, A. M. & HENNEMAN, E. 1965. Properties of motor units in a
heterogeneous pale muscle (m. gastrocnemius) of the cat. J Neurophysiol, 28, 85-99.
YOUNGSTEDT, S. D. & O'CONNOR, P. J. 1999. The influence of air travel on athletic
performance. Sports Medicine, 28, 197-207.
ZATSIORSKY, M. V. & KRAEMER, J. W. 2006. Science and Practice of Strength Training. 2nd
edition, Champaign, Human Kinetocs.
Strana | 75

ЗАЦИОРСКИЙ, В. М. & РАЙЦИН, Л. М. 1974. Перенос кумулятивного тренировочного

эффекта в силовых упражнениях. Теория и практика физ. культуры, 1, 8-13.
ОЗОЛИН, Н. Г. 1970. Современная система спортивной тренировки, Москва, Фискультура
и спорт.
Strana | 76

Osnovni Principi Treninga

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Osnovni Principi Treninga

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

VISOKA SPORTSKA I ZDRAVSTVENA ŠKOLA

IZABRANE TEME TEORIJE SPORTA

OSNOVNI PRINCIPI TRENINGA

1 HOMEOSTAZA, STRESS I ADAPTACIJA .......................................................... 1

1 HOMEOSTAZA, STRESS I ADAPTACIJA

Poznato je da opstanak pojedinačnih entiteta, kao i čitavih vrsta zavisi od

Ljudski organizam je u svom svakodnevnom funkcionisanju izložen nizu uticaja

 Regulacioni sistem koji odredjuje homeostatsko stanje se sastoji od

1.1.1 Regulatorni mehanizmi

Kao jedan od jednostavijih homeostatskih mehanizama moguće je posmatrati

1.1.2 Povratna sprega

Očigledno je da organizam na registrovani poremećaj ravnoteže odgovara

1.2 Stres i adaptacija

U funkcionisanju svih živih organizama dolazi do poremećaja homeostaze pod

Efekat koji se postiže homeostatskom aktivnošću, ne stoji u linearnoj vezi sa

Pored opisanih homeostatskih procesa eustaze i kakostaze, kada se za ishod

Adaptacija predstavlja strukturno, odnosno funkcionalno prilagođavanje

Jedan od osnovnih zadataka sistematskog trenažnog procesa je izazivanje

2.1 Subliminarna i supraliminarna opterećenja

Poznato je da ljudsko telo ima velike mogućnosti adaptacije na okruženje u kojem

koja neće za posledicu imati strukturne, funkcionalne i informatičke adaptacije i

SHEMATSKI PRIKAZ MAKSIMALNOG

2.2 Senzitivnost i refraktornost na opterećenja

Lokacija praga nadražaja koji je potrebno preći trenažnim opterećenjem da bi se

 smanjenjem pauza izmedju opterećenja i intenzifikacijom pauza tokom

3 PRINCIP PROGRESIVNOSTI OPTEREĆENJA

Kako raste stepen pripremljenosti sportiste, tako se smanjuje senzitivna zona u

organizma sportiste, što bi rezultiralo bržim prirastom, ali i neproporcionalno bržim

slaže da je za uspostavljanje dinamičkog stereotipa potrebno od 1.000 do 5-6.000

Trening nije uniforman u pogledu usmerenosti uticaja i izazivanja promena koji

Poboljšanje funkcionalnih pokazatelja na žalost nije rezultirala i značajnijim

4.1 INFORMATIČKI SKLOP

Poseban aspekt specificiteta predstavlja i formiranje obrazaca pokreta kojima se

nema potrebe obnavljati motoričko znaqnje koje sportista poseduje, s druge

4.1.1 UNUTARMIŠIĆNA KOORDINACIJA

Pojam unutarmišićne koordinacije obuhvata funkcionalne mehanizme koji su od

Tabela 1. Procentualna zastupljenost vlakana brzog i vlakana sporog trzaja u m.

Selekcija, kao i naknadni trenažni procesi kojima su sportisti izloženi, dovode do

motoneurona. Drugi se bazira na frekventnoj modulaciji, odnosno na povećanju

4.1.1.1 REGRUTOVANJE MOTORNIH JEDINICA

Način na koji se uključuju motorne jedinice prati odredjene specifičnosti

Informatičko artikulisanje i kontrola mišićnog naprezanja podrazumeva

Jedan od osnovnih inhibitornih mehanizama predstavlja delovanje Renshaw ćelija

4.1.2 MEDJUMIŠIĆNA KOORDINACIJA

Osnovni smisao sportskih naprezanja karakterističnih za biodinamičku strukturu

5 PRINCIP INDIVIDUALIZACIJE TRENINGA

U bilo kojoj od ljudskih delatnosti uspešnost predstavlja zbirnu manifestaciju

Tako je poznato da sa povećanjem majstorstva boksera, njegovi udarci postaju

Odnos sportiste i okruženja u kojem funkcioniše predstavlja dodatan problem koji

6 ODNOS SVESTRANE, OPŠTE I SPECIFIČNE PRIPREME

Motorička aktivnost čoveka predstavlja rezultat složenih interakcija osnovnih

izvoditi zaključci o stanju fizioloških, biohemijskih, biomehaničkih, ili informatičkih

figurišu parametri koji deterministički odredjuju prirodu pokreta. Izdvojena merenja

S druge strane, izrazito razvijene bazične motoričke sposobnosti iznad modelskih

moguće navesti fiziološku osobinu maksimalne potrošnje kiseonika. Poznato je da

se oko 80% energije obezbedjuje iz anaerobnih, a 20% iz aerobnih energetskih

Trenažna sredstva kojima se deluje na poboljšanje bazičnih motoričkih

grane, odnosno sportske discipline, već da za svakog sportistu postoji optimalan

aktuatorskih sposobnosti, tj. oblika ispoljavanja sile, odnosno energetskog

Ipak, od presudnog značaja za odredjivanje učešća sredstava svestrane, opšte i

moguće tačno ni predvideti, ni odrediti. Zbog toga je potrebno pažljivo pratiti

7.1 BIOLOŠKI RITMOVI

Biološki ritmovi predstavljaju specifične fluktuacije u funkcionisanju bioloških