Универзитет Сингидунум

Факултет за физичку културу и менаџмент у спорту

Дипломски рад
Развој самоодбране и њена примена у реалном животу

Кандидат: Ментор:
Никола Благојевић Проф. Дoц. Бранислав Банић

1
 Садржај:
2. Борилачке вештине................................................................................................................................3
2.1. Подела.............................................................................................................................................4
2.2. Историја...........................................................................................................................................5
2.2.1. Историјске борилачке вештине..............................................................................................5
2.3. Модерна историја...........................................................................................................................6
2.3.1. Крај 19. и почетак 20. века......................................................................................................6
2.3.2. У 20. веку (1914-1989).............................................................................................................7
2.3.3. Од 1990. до данас.....................................................................................................................7
3. Разлика између борилачких вештина и борилачких спортова...........................................................8
4. Борилачке вештине у функцији самоодбране...................................................................................10
4.1. Старе методе (Џију Џицуа)..........................................................................................................10
4.2. Шта је Кодокан?...........................................................................................................................13
4.3. Настава на институту Кодокан....................................................................................................13
4.4. Развој џудоа у Југославији...........................................................................................................14
4.5. Џудо у Србији...............................................................................................................................15
4.6. Степени или појасеви...................................................................................................................15
4.7. Самоодбрана у џудоу (хватови и полуге)...................................................................................16
5. Настанак и развој Реалног Аикидоа...................................................................................................18
5.1. Настанак и историјски развој Аикидоа.......................................................................................18
5.2. Настанак и развој..........................................................................................................................20
5.2.1. Шта је Реални Аикидо?.........................................................................................................20
5.2.2. Развој и организација Реалног Аикидоа...............................................................................22
5.2.3. Оснивање клубова и савеза...................................................................................................22
5.3. Примена Реалног Аикидоа...........................................................................................................24
5.3.1. Универзалност Реалног Аикидоа..........................................................................................24
5.3.2. Реални аикидо у сврси самоодбране....................................................................................25
6. Развој кик – бокса................................................................................................................................26
6.1. Технике кик – бокса......................................................................................................................27
6.2. Примена техника кик – бокса у свакидашњим ситуацијама.....................................................31
6.2.1. Одбрана од напдача без оружја............................................................................................32
6.2.2. Посебна борба........................................................................................................................33
6.2.3. Одбрана од наоружаних нападача..................................................................................34
7.Закључак...............................................................................................................................................35
8. Литература:......................................................................................................................................36
2
1. Увод

У овом раду ћемо говорити о појму самоодбране и да ли је, онаква какву је знамо, корисна
у свакодневном животу. Кроз историју људи су се налазили у непосредној физичкој
опасности и учили су да се боре и излазе на крај са већим и јачим противницима
користећи одређене технике као што су примитивни начини, али касније и одређеним
техникама и вештинама које би максимизовале само дејство самоодбране које поред
обичних удараца садрже и полуге, бацањеа и технике држања.

Касније ћемо се сусрести са појомовима борилачка вештина и борилачки спорт, да ли

између та два термина постоји разлика и ако постоји која је.

Такође ћемо детаљније испитати које борилачке вештини у функцији самоодбране

постоје, посветићемо се историји и развоју џудоа, реалног аикидоа и кик-бокса, као и
њихова заступљеност на нашим просторима.

И на самом крају ћемо довести закључак на основу свега наведеног и одговорити на

питање „Како се самоодбрана развила током времена и да ли је примењива у
свакодневном животу?“

2. Борилачке вештине

Борилачке вештине су склоп различитих борилачких вежби, као и склоп техника

самоодбране, борилачка вештина је кренула своје развиће од Источне Азије, првенствено
је то била нека борба али без оружја. Тренутно је актуелно у многим земљама, али обично
у смислу неких борилачких вежби, којима је циљ наше физичко и психичко развијање.

Борилачке вештине су раздељене у више области, стилова, врста и школа. Може се рећи
да су подељене на новије и старије доба по времену настанка. Такође, постоје различити
стилови борилачких вештина и они се такође деле на спољашње и унутрашње, који се
само разликују по принципу да ли ћемо радити физички или ћемо се развијати психички.
3
За пример унутрашње школе, можемо узети тајђићуен, а спољашње чи кунг. Исто тако
можемо поделити и методе како да обучавамо, исто постоје унутрашње као што је
медитација и на спољашње Макивара. Све овухватно за заједнички назив свих борилачких
вештина и спортова, неки аутори узимају назив Кемпо. А у Јапану скуп борилачких
вештина се обично називају Будо.

Неке борилачке вештине су настале мешањем других борилачких вештина, као што су
аикидо, карате, теквондо – оне су настале као мешавина борилачких вештина, које су
потекле из Окинаве, џијуџицуа и кенџицуа у Јапану, а текен и субак у Кореји. Многе
борилачке вештине, а посебно се ту мисли на Источњаке, који изучавају и медицинске
науке. То се углавном мисли на Кинеске борилачке вештине, које проучавају како
наместити прелом костију, практикују Чи-Кунг, акупресуру, акопунктуру, као и остале
аспекте кинеске медицине. Многе борилачке вештине су повезане са религијом и
духовним развићем. А неке од борилачких вештина су проширили и основали монаси (а
најпознатији монаси у манастирима се називају Шаолин).

Борилачке вештине се такође примењују и у разоружавању противника (заштите од

напада ножем, напада палицом, напада пиштољем, итд...). Борилачке вештине су пале под
утицај власти, па су зато и постале разни спортови.

2.1. Подела

Постоји велики број борилачких вештина. Борилачке вештине делимо у две велике групе:

 на оне које користе оружје

 на оне које не користе.

Oва подела је једна од многобројних подела борилачких вештина:

Ударци:

 Ударци ногама (савате, капуера, самбо, теквондо, кик бокс, итд...)

 Ударци рукама (бокс, самбо, вин чун, итд...)

4
  Остали ударци (коленом, лактом, отвореном шаком) – карате, тајландски бокс, крав
мага, итд....

Технике:

 Полуге – самбо, џудо, аикидо, итд....

 Бацања – џијуџицу, џудо, аикидо, итд....
 Технике држања – џудо, рвање слободним стилом, бразилска џијуџица, итд....

Коришћење оружја:

 Савремена оружја – кендо

 Традиционална оружја – арнис и мачевање

Такође борилачке вештине можемо поделити и по другачијим критеријумима, као што су:

 По области настанка: На западне и на источне

 По традицији: Традиционалне и савремене
 По примени или сврси: борилачки спорт, самоодбрана, кате или демострација
форме, медитација
 По методи обуке: са оружјем и без оружја
 По кинеској традицији: спољашњи стил, унутрашњи стил

2.2. Историја

2.2.1. Историјске борилачке вештине

Најстарији уметнички радови који нам приказују битне сцене борбе су у

пећинама у Шпанији, које су процењене да су из времена измђу 10 000 и 6000
година п.н.е. које приказују борбе са луком и стрелом.

5
2.3. Модерна историја

2.3.1. Крај 19. и почетак 20. века

Средина и крај 19. века означавају почетак историје борилачких вештина као модерних
спортова, који су развијени из ранијих традиционалних система борбе. У Европи,
односило се на развој мачевања и бокса као спортова. У Јапану тај период означава
формирање неких нових модерних зачећа, као што су џудо, карате, џијуџицу и кендоа,
које су се опет покрећу од старих школа Едо периода борилачких вештина, које су биле
стишане и потиснуте за време Меиџи обнове. Модерна правила Тајландског бокса потичу
из 1920–их. У Кини, модерна историја борилачких вештина почиње током Нанкинше
декаде (1930.), након зачећа Централног гуошу института 1928. године која је била под
власништвом Куоминтанга.

Интересовање Западњака за Азијске борилачке вештине се јавља током 19. века, током
раста трговине САД са Кином и Јапаном. Веома мали број западњака је практиковало
борилачке вештине, већ су биле вид неке представе. Едвард Вилијам Бартон Рајт је
железнички инжењер тренирао и бавио се џијуџицом, док је био и радио у Јапану (1894-
1897) он је био прва особа у Европи који је вежбао Азијске борилачке вештине. Он је
такође основао свој стил бартицу, комбинација џијуџицуа, рвање, бокс, џудо, борба
штаповима и саватеа.

У Летње олимпијске игре 1896. било је укључено мачевање и рвање грчко римским
стилом. Такође у Летњим олимпијским играма 1904. године је било Светско првенство у
боксу и рвању. А за награђивање шампионским појасом за бокс и рвање добијао се
Лонсдејлским појасом, који је био уведен 1909. године.

6
2.3.2. У 20. веку (1914-1989)

Међународна боксеркса организација која се основала 1920. године, а већ 1921. године
одржава се Светско првенство у мачевању.

Под утицајем Запада на Азију, велики број војника у Кини, Јужној Кореји и Јапану за
време Другог светског рата и Корејског рата, су били изложени локалним борилачким
стиловима. Карате, џудо и џијуџицу су једини спортови који су били популарни у јавности
1950- их и 1960-их година прошлог века. Термин кик бокс је настао од јапанског
промотера Осаме Ногучи, а 1950-их је осмислио и варијанте тајландског бокса и каратеа.
Амерички кик бокс развој доживљава током 1970-их година. као комбинација бокса и
каратеа. Теквондо свој развој је доживео током Корејског рата током 1950-их.

Током 20. века велики број борилачких вештина су биле спроведене у сврси самоодбране
у војној борби. Из другог светског рата Капап 1930. , Крав мага 1950. у Израелу, Система
у Русији, Санда у Кини су примери за те врсте самоодбране. САД није давао на значају
обуци борбе рукама током Хладног рата, али је опет заживео таквог вида самоодбране са
увођењем ЛИНЕ система 1989. године.

2.3.3. Од 1990. до данас

Током 1990-их година бразилски џијуџицу је популаризован и ефикасан на такмичењима
Mixed Martial Arts, као што је UFC.

Године 1933. је одржан први Панкрас догађај, К1 правила кик бокса су уведена 1980. по
принципу Сеидокајан каратеа.

Тих година популрани глумци Џеки Чен и Џет Ли су били промовисања кинеских
борилачких вештина.

7
3. Разлика између борилачких вештина и борилачких
спортова

Гледано кроз историју, кроз одређена три сталежа, људи су унапређивали своје борилачке
вештине, као и сељаци, тако и војници, а ту спада и владајућа класа. Такође војницима
кроз обуку је било неопходно оружје, али су исто тако морали знати да се боре и без њега
(у случају да их противник разоружа). Владајућа класа је тренирала или унапређивала
своје борилачке вештине да би били дисциплиновани, такође да би знали да испланирају
неки план борења и наравно пре свега да би знали да се одбране у некој опаснијој
ситуацији, када би били нападнути. Најнижи сталеж или сељаци су вежбали борилачке
вештине, да би се у неком тренутку знали одбранити од било каквог напада неког ко им
жели наудити. У старом Јапану неко време било забрањено да носе и користе оружје, док
их је војска нападала и мучила. Тако да се голоруки начин борења мало више развијао, а
нека пољопривредна средства су добила облик оружја. Тако су настајали неки новији
стилови борења и нека нова оружја ( разне врсте бодежа, нунчаки, кусуригама, итд...).

Најважније јесте да је сврха борилачких вештина била намењена тренирању неких метода
борења, које су биле потребне да би им послужиле у рату, неке самоодбране од војске,
разних разбојника, да би могли опстати. У том времену су постајала разна такмичења, али
ту није био циљ такмичити се, него да науче да се боре. Процват у већини борилачких
вештина настају око 1900tе године где је више усресређено на духовности и менталним
циљевима, више него на ратничким циљевима. Главни циљ данашњих борилачких
вештина има да развије сваку особу понаособ. Већина вештина које иоле личе на спортове
данас има наставак “ДО” на крају свога имена. “ДО” има значење пут, уметност или
метода. Одатле назив јудо, карате-до, аикидо, кендо, теквондо. Супротно томе остале
вештине, које имају за циљ да се боре, али без присуства правила, имају наставак јутсу на
крају, нинјутсу, кен -јутсу, аики - јутсу, ју – јутсу.

Сличнa ситуацијa била је и на Западу, почевши од периода античке Грчке, где се

појављују записи о борби без оружја, која су изгледала нешто слично као данашња
спортска такмичења (као што су рвање и бокс). Постоје разни записи о победницима и

8
губитницима, који су пре свега били олимпијци, а који су губили своје животе у тешким
борбама, све у циљу победе. Такмичења на истоку и западу нису имала баш исте мотиве и
нису садржале у себи кодексне и моралне вредности. Борилачке вештине, биле оне
источњачке или западњачке, су настале и развијале се током рата, а борилачки спортови
углавном у неким мирнијим условима, када није било рата. Баш из тога можемо
закључити битне разлике између борилачких вештина и борилачких спортова.

Основни циљ спорта је да се победи противник, тако да се не прекрше одређена правила и

не по сваку цену. Спорт је постао прави социолошки феномен данашњег савременог
друштва, а такичење је као „рај за очи“ за публику која посматра. Главни циљ спорта је да
побољша и развије способности човечијег тела и организма, а исто важна улога везана за
спорт је да научимо да поштујемо свог противника и да се победи поштено.

Данашњи борилачки спортови, који су настали од борилачких вештина, имају све више
сличности са другим спортовима. Постоји скуп правила, у којима се људи такмиче и којих
се морају придржавати. Правила и јесу направљена да би спортисти били заштићени, али
да технике и све остало буде атрактивно и лепо за гледање. Ради равноправности ту су и
поделе такмичара по годинама, полу, тежини и такђе нивоу утренираности. Многе технике
су измењене или потпуно избачене и више се не уче на тренинзима, баш ради безбедности
на мечевима. У модерном теквонду и каратеу су забрањени ударци рукама у главу, али не
и ногама, тако да се у мечу могу видети и занимљиви ударци ногама.

Поента сваке борилачке вештине јесте да научимо неке корисне вештине, да би смо могли
да се одбранимо у свакој ситуацији. Када смо у опасности и у ситуацији да нам је угрожен
живот, последња ствар о којој размишљамо, јесте да ли је борба поштена. Најбитније нам
је да држимо ствар у нашим рукама и да ми контролишемо тај сукоб. Такође морамо
имати на уму да и тај што нас је напао има исте намере као ми, да цео сукоб буде у
његовим рукама, тако да тренинг самоодбране није базиран на тренингу са противником
који је сличан нашој конституцији, већ са противником или чак више противника који су
различите тежине, висине, искуства и знања. У борби за живот желимо да држимо све
конце у нашим рукама, па тако да смо приморани да се боримо “непоштено”, да
искористимо све што нам се налази у околини, тако да се можемо снаћи у било којој
ситуациј. У мечевима и самом спорту смо приморани да се придржавамо правила и не

9
смемо ићи изван њих, као и наш противник. Што се тиче борбе у реалним условима,
морамо бити опрезни и предвидети какве наш нападач има намере (нпр. да ли има оружје,
да ли тренира неку борилачку вештину, колико ће тај инцидент временски да траје, итд...).
Због свих тих непредвидивих ситуација, тренинг је обимнији у припреми.

Главни заједнички циљ борилачких спортова и борилачких вештина, јесте да оба раде на
развоју комплетне личности. Тренинг у борилачким вештинама јесте развој части,
поштовања, моралних вредности. Технике и тактике које учимо у борилачким вештинама
јесте игра која нема правила, фокус је на одбрани када смо у безизлазној ситуацији и када
је наш или живот наших ближњих у опасности. Према одређеним правилима, лица која
имају досије, тј. која су криминалци нису била смела да вежбају нинџуцу, по правилима
организације “Буђинкан”. Зато тренинг борилачких вештина садржи у себи тренинг
етичких и моралних вредности. Када смемо ући у борбу, а када не, то је једно од
најважнијих кодекса, а на нама је да проценимо ситуацију. Спорт као спорт не мора
садржати морални тренинг, док се код борилачких вештина сматра обавезним.

4. Борилачке вештине у функцији самоодбране

4.1. Старе методе (Џију Џицуа)

Време настанка Jiu Jitsu, као и име оснивача је остало у далекој прошлости Јапана. Постоје
разни списи и легенде које нам указују на то. Један мит нам говори о томе, да је пре много
година, боравећи у Кини, јапански лекар Акијама Широбеи Јошитаки вежбао и усвајао
захвате од тадашњих монаха који се називају “тес”. Међутим, никако није могао схватити
сврху реченице, која је такође и главна основа “Попусти да би победио”. Тако да је једнога
баш олујног и страшног дана, угледао како та олуја ломи веома чврста и снажна стабла,
док се једна веома танка грана опире и савија, али никако да пукне, па је тек после те ноћи
схватио смисао те реченице. Када се вратио у Јапан он је сјединио захвате и направио
сасвим своју вештину, коју је назвао “Jiu Jitsu” који се другачије може и назвати (метод
гипкости). О правом почетку вештине Jiu Jitsu, из оне из које је настао Џудо, баш се мало
10
зна. Пре много векова у Јапану преношене су разне борилачке вештине, са разним
називима као што су: јавара, џију – џицу (метод гипкости), тај - џицу (вештина прса у
прса), хакуда и кемпo (вештина за ударање, без оружја), кен – џицу (вештина мачевања),
аики - џицу (вештина скретања) и многе друге. Прва борба која се забележила јесте између
Номино Сакунеа и Томано Кехаја, била је то борба пре више од 2000 година. Победу је
извукао Номино Сакуне ударцима који се називају “атеми”, која се такође могу сматрати и
почетним методама за учење борбе са голим рукама. Разна бацања као што су учи – мата,
o – сото – гари, тај – отоши, o – учи – гари и друга остала бацања, такође давних година су
били дозвољени ударци петом. Што се тиче постојбине вештине која користи задавање
удараца, а која нам је позната под именом Карате, постоје веома сигурни подаци да је у
питању Кина.

Што се тиче веома великог броја грађанских ратова, била је веома велика
заинтересованост за вештине самоодбране без оружја, јер су тако могли надокнадити
недостатак физичке снаге, такође и забране ношења оружја. Школе су се настале развијати
и напредовати у сваком сегменту учећи тајне захвате које ни са ким нису хтели поделити.
Jiu Jitsu временом губи популарност.

После одређеног врмена Џигоро Кано (1860 – 1938), који је био заинтересован, почиње да
проучава Jiu Jitsu са надгледањем од стране мајстора Хачиносуке Фукуде и Масамота Исе
из школе Шинио и Икуба из школе Китоу. Након детаљног проучавања различитих
метода створио је једну своју методу рада, која се показала најбоље од свих осталих и
названа је Џудо.

 Први период у развоју и историји џудоа, који обухвата време од 1870. до 1881.
године
 Други период (1882. до 1886.) представља осмишљавање Кодокана (институт за
изналажење путева), у храму Еишои, затим га премештају у Кобукан. Први
ученици су били Томита, Накијама, Хигачи, Амано, Мацуока, Арима, Саиго и Каи.
 Трећи период (1886. до 1889.) обухвата такмичења против других школа и долазак
бораца који су непобедиви у Џудоу, као што су: Мунаката, Јокојама, Саиго и
други.

11
  Четврти период (1889. до 1893.) тада Џигоро Кано почиње да шири џудо по Европи
са својим ученицима.
 Пети период (1894. до 1909.) како се Џудо развија у Јапану, уводи се у школе као
обавезан наставни предмет.
 Шести период (1909. до 1932.) почиње напредак данашњег џудоа.
 Седми период (1933. до 1938.) граде се нове сале за тренирање и настаје смрт
мајстора Џигоро Кана.
 Осми и девети период то је за време рата и тада нема џудоа.
 Десети период (1945. до данас) тада Џудо доживљава обнову у Јапану, шири се на
запад и оснива се Интернационалне џудо федерације, одржавају се I и II светски
шампионати 1956. и 1958. године у Токију, изграђује се зграда Кодокана, уводи се
џудо у програм олимпијских игара.

Када је џудо почео да се шири у тим годинама је Џигоро Кано морао да докаже зашто је
џудо ефикасан и да одбрани част џудоа. Велики пораз екипе под водством Тотсуке, који је
био један од познатијих учитеља џију џицуа, на турниру који је био организован од стране
полиције у главном граду Јапана, 1885. године, тада џију џицу доживљава свој крај. Од 15
борби на турниру, борци Кодокана побеђују 13 пута, а остале две борбе су биле нерешене.
Џигоро Кано тада доживљава велики успех и наставља пут ка САД и Европи и шири даље
своје знање. Тако да су њево залагање и труд и после његове смрти оставиле велике
утиске за даљи развој.

Међународна џудо федерација основана је 1952. године, а тек 1964. године џудо признају
на Олимпијске игре.

12
4.2. Шта је Кодокан?

Кодокан је данас најважнији институт џудоа у

Јапану. Од оснивања Интернационалне џудо
федерације, постаје и институт светског
Џудоа. Садашњи председник је Јукимицу
Кано, унук оснивача Џигоро Каноа. Сви који
су на руководећим местима у Кодокану имају
висок степен (кондаша), који су изабрани од стране чланова Кодокана. Иначе, Кодокан је
институт у коме раде екипе највећих стручњака, не само везано за џудо, него и друге
области као што су (биомеханика, физиологија, психологија, медицина, итд...), а главни
им је циљ да унапреде џудо на што већи степен. Зграда Кодокана је опремљена са
неколико малих и великих сала за тренинге. Сваке године се ту одржавају летњи и зимски
курсеви, где могу доћи сви џудисти неодређених година старости, пола и из разних
земаља да ту вежбају и уче свашта новог.

4.3. Настава на институту Кодокан

Разни многобрнојни подаци говоре о раличитим шампионатима, како се у финалне борбе

пласирају “кеншусе”, други назив они који похађају “специјалну” наставу у Кодокану.

Кодокан није центар који одржава “супер тренинге”, то је установа у којој могу вежбати
сви вежбачи, из сваког мањег клуба, универзитета или школе, да би мало побољшали
своје тренинге. Такође постоји једна врста малог специјалног клуба, који прикупља све
најбоље чланове са најбољих јапанских универзитета, са највише 15 џудиста. То су
углавном све капитени из најбољих студентских екипа, углавном до два или три бораца са
тог универзитета. Долазе током прве или друге године на универзитету и остају ту све
докле год им траје то школовање. Предност тог специјалног клуба јесу: посебне сале за
тренинге, одређен број професора (онај колико је довољно за 15 ученика, има најмање 3
професора), бесплана настава која у себи садржи све што је потребно везано за џудо,

13
бесплатан улаз на сва могућа такмичења, итд... Тако да ти одабрани борци који су
представници Кодокана на свим званичним такмичењима, стално их фотографишу,
учествују на свим манифестацијама, и сл. На крају када заврше школовање, напуштају
Кодокан и онда могу наставити негде другде да се баве џудом или могу отворити своје
школе за обучавање ученика, а на њихова места долазе нови ученици.

На Кодокану постоји и мања секција за странце, који могу долазити на усавршавање. Нови
члан тек може бити примљен када то стручњаци процене да је потребан ту. Систем је
идентичан као и за Јапанце, тако што могу учествовати у свим такмичењима, јер сви
припадници Кодокана морају на њима наступати.

4.4. Развој џудоа у Југославији

Још од давнина пре II светског рата у Југославији било је људи који су се бавили џудом,
али знатније је почео да се развија тек од 1951. године. Те године у Загребу основан је
џудо клуб “Младост” и у Љубљани Студентски џудо клуб “Олимпија”. Без обзира што је у
Загребу био тренер из Аустрије Хуго Роженц, он је био носилац браон појаса, али због
лошијих услова рада, клуб није могао да се шири даље. Љубљански клуб је својим радом и
активношћу постао зачетник џудоа у Словенији. У Августу 1953. године у Цељу је одржан
први курс за Србију, под водством аустријских тренера Јулијуса Флеча и Јозефа
Ебершубера. Полазници су били из Србије, Хрватске, Словеније и БиХ, који су по
завршетку курса основали клобове по својим местима. Тада почиње веома брз развој
џудоа на нашим подручјима. Из тог времена су најпознатији џудисти, као што су: Иву
Рељу (први Југословен који је био носилац црног појаса), Мирослава Гржету и Младена
Беганића из Хрватске, Нику Варбла и Душана Колника из Словеније, Радоша Ивановића,
Љубомира Ивановића, Светислава Ивановића и Владислава Пауна из Србије. Године 1954.
оснива се џудо одбор Југославије, а годину дана након тога, у скупштини у Пули одлучава
се да се одбор учлани у Међународну џудо федерацију. Крајем 1960. године Џудо одбор
Југославије се издваја из Савеза тешкоатлетских спортова и тада постаје самостални Џудо
савез Југославије.

14
4.5. Џудо у Србији

Први џудо клуб у Србији основан је од стране Љубомира Ивановића 15. 08. 1953. године
под окрљем спортског друштва “Партизан”. После тога настају нови клубови: у Београду
“Раднички” (оснивач Радош Јовановић), у Земуну “Младост” (оснивач Владислав Паун),
“Железничар” (оснивач Светислав Ивановић). У јужној Србији џудо прве корене вуче из
града Ниша, оснива се први клуб од стране Јанко Јанковић 01.09.1958. године, то је била
као секција при ДТВ “Партизан”, да би се 27.04.1961. године издвојио и постао
самостални клуб. У централној Србији први џудо клуб оснива се у Крушевцу 04.09.1969.
године под називом “Клуб за џудо и сродне спортове Крушевац” а оснивач тога био је
Драган Поповић. Поповић након тога оснива клубове по разним градовима, а неки од њих
су у: Трстенику, Александровцу, Брусу, Краљеву, Врњачкој Бањи, Ивањици, Чачку. Данас
се џудо клуб у Крушевцу сматра као регионални одбор за џудо спорт.

4.6. Степени или појасеви

Унапређење у џудо спорту процењује се на основу способности, а такође

је мера и са успехом на такмичењима, помоћу специјалних испита, као и
понашањем ученика. Разлике у појасевима се разликује по бојама. Постоје
ученички и мајсторски појасеви.

У групи ученика постоји пет степена, од петог до првог, и њихов назив је

“kyu” (кју).

15
А у групи мајстора постоји десет степена, од првог до десетог и њихов назив је “дан”.

Класа ученика: Класа мајстора:

6 kyu – бели појас од 1. до 5. дана – црни појас

5 kyu – жути појас од 6. до 8. дана – црвено бели

4 kyu – наранџасти појас од 9. до 10. дана – црвени појас

3 kyu – зелени појас

2 kyu – плави појас

1 kyu – браон појас

Такмичари до 18 година старости у Јапану имају љубичасту боју појаса. Девојке преко
средине појаса носе ушивену белу траку. У Јапану се појасеви 6. ; 5. ; 4. kyu обележавају
белом бојом, а 3. ; 2. ; 1. kyu се обележавају браон бојом.

4.7. Самоодбрана у џудоу (хватови и полуге)

1. Одбрана од хвата рукама спреда

Ако нас нападач нападне спреда за обе руке, потребно је искорачити левом ногом напред
и лево са истовременим подизањем десне руке преко главе, како би смо извршили
провлачење испод његовог пазуха, уз брз окрет кукова у леву страну. Након завршеног
окрета јако притиснути рукама нападача ка доле.

2. Одбрана од хвата рукама од позади

16
Ако нас нападач нападне од позади за обе руке, требамо га ухватити левом руком за десни
зглоб нападачеве руке, брз окрет око леве ноге, тако што ћемо истовремено извлачити
нашу десну руку. Десном руком хватом зглоб шаке нападача, који снажно уврћемо и
притискамо на доле. Нападач пада на под и онда мењамо смер, тако што се сада окрећемо
у десно око леве ноге, тада технику завршавамо тако што хватамо полугу у партеру.

3. Одбрана од обухвата око струка спреда

Када нас нападач обухвати око стука спреда, оно што требамо чинити, јесте да
искорачимо левом ногом напред и мало у страну, тако да левом руком привучемо
противника што ближе нама, а десном руком гурамо браду нападача назад. Нападач
добија полугу у делу кичменог стуба, затим пада и онда технику завршавамо ударцем у
пределу главе.

4. Одбрана од хвата преко руку од позади

Ако нас нападач обухвати рукама преко руку од позади, јесте да требамо да брзо
подигнемо руке на горе и спустити тежиште тела што ниже, у тренутку када попусти
стисак, правимо претклон и бацамо противника на под. Технику такође завршавамо
ударцем.

5. Одбрана од ударца руком напред

У случају напда руком у главу, одбрану изводимо тако што ротирамо кукове око десне
ноге у леву страну, тако што пропуштамо ударац и хватамо зглоб противникове десне
руке. Када смо то све урадили, ротирамо се опет, али у супротну страну (у десну око леве
ноге) и одрадимо полугу на десној руци.

17
5. Настанак и развој Реалног Аикидоа

5.1. Настанак и историјски развој Аикидоа

Традиционални аикидо је генерално млада борилачка вештина, настала је у 20. веку. Њен
оснивач је Морихеј Ујешиба (1883. – 1969.), тако што је ујединио и модификовао технике
разних источњачких борилачких вештина, које је увежбао у младости. Сматра се да је
традиционални аикидо настао 1925. године.

Корени традиционалног аикидоа леже у вештини аики-ђу-ђицу, створеној у 19. веку у

Јапану. То је било време када су се правили разни кланови. У том периоду аики-ђицу је
била једна од разних борилачких вештина и школа које су тада постављене. Оснивач је
принц Теиђун, шести син цара Сеива (859. – 880.). Теиђунова специјалност се састојала од
задавања ударца руком, као мачем, који су ишли у различите отворе на самурајским и
осталим војничким оклопима. Дуго времена ова вештина се споро развијала, све док се
породици Минамото није придружио шинра Сабуро Јошимицу, он је био генерал, а пре
свега је био и одличан стратег, такође је познавао многе борилачке вештине, разумео се
доста и у медицину, а поготово у анатомију. Јошимицу је унапредио вештину аики-ђу-
ђицу, чак је направио и неки систем од те вештине и створио посебну вештину коју је
назвао даито-ако-аики-ђу-ђицу.

Морихеј Ујешиба је био ученик аики-ђу-ђицуа у Даито школи од 1911. до 1916. године. То
је био значајан период у Ујешибином животу и стварању аикидоа. Већ у 14-ој години био
је заинтересован за будо. У 18-ој години долази у Токио, јер тада је требао постати
трговац. Пошто је дању морао радити, а ноћу је учио ђу-ђуцу у школи Кито. После неког
времена он ствара неку посебну љубав према будо вештинама и 1903. године Ујешиба
долази да учи мачевање (кенђицу) у Јагју школи. После Даито школе, учио је и ђу-ђицу у
Ашинкаге школи (1922. године), а 1924. године учио је и борбу копљима (јариђицу).
Постао је прави мајстор за борилачке вештине, али није био ни у једној баш нешто
посебно задовољан. У свим овим вештинама је било много насиља и повређених, чак и
мртвих. Мучило га је одређено питање- “Да ли морам убити противника, да би смо га

18
дефинитивно савладали”. Ујешиба је сматрао да вештина која има за циљ да убије или
повреди противника, да та вештина треба бити забрањена. Противнику само требамо
показати да нема потребе употребити физичку силу. Тако долази до идеје да направи своју
вештину које је назвао Аикидо, то је било 1925. године. Аикидо је био веома непозната
вештина, сем малој одређеној групи људи, све до 1948. године. Разлог зашто је то Ујешиба
урадио, јесте зато што није желео да људима сервира вештину која је могла да се
искористи у лоше сврхе, а то је такође био и период Другог светског рата.

Од 1948. године Аикидо се нагло проширио по свету. Али пред Ујешибину смрт, а
посебно тек његове смрти, формирају се више Аикидо стилова, између којих нема никакве
разлике, али су зато мајстори хтели да ставе неки свој посебни печат. Извори Аикидоа
даље настављају мајстори као што су: Морихиро Саито, Тадаши Абе, Јошимицу Јамада,
Хироши Тада, Моритеру Ујешиба, на челу са Морихејевим сином Кишомару Ујешибом, у
оквиру Аикикаи федерације.

Један од најпознатијих ученика Морихеја Ујешибе је познати Гозо Шиода (1915. – 1994.).
Он је 1955. године основао Јошинкан институт за Аикидо, који је успешно водио до своје
смрти. Данас је то IYAF (Интернационална Јошинкан Аикидо Федерација), то је једна од
најпрестижнијих аикидо школа. А познати мајстори у овој школи су: Канчо Иноуе,
Цутому Чида, Сиеши Текада, Такаши Кушида.

Мајстор Кенди Томики је 1930. године био ученик аикидоа код Морихеја Ујешибе.
Томики је био професор физичког васпитања на Васеда универзитету и водио је Аики
секцију при Кодокану. Он је покушао да споји у једну вештину џудо и аикидо. Томики се
сматра да је творац модерног ситла за самоодбрану у џудоу.

Остали познатији стилови су: Јосеикан стил (Мичозуки), Даито-рју стил коме је учитељ
Накамура, таке-да.рју-такеда и тендо-рју стил (Кенји Шимицу), коридо стил (Хараи)

19
5.2. Настанак и развој

5.2.1. Шта је Реални Аикидо?

Сваком мајстору који је већ на неком великом нивоу знања вештине, жели да у свој рад
унесе неки новији печат, по чему ће бити препознатљив и тако да то настави да
усавршава, што доводи до разлика у одређеним системима тренинга и извођењу техника.
А за циљ им је да створе неки најидеалнији систем, који је бољи од постојећег. Што је у
борилачким спортовима немогуће, јер су генерално спортисти ограничени одређеним
правилима. Да би постигао неке резултате и такмичио се, потребно је да такође и да
правилно изводи елементе, јер се оцењује и бодује. Тако да свако одступање од
прописаног, кажњава се. Слична ситуација је и код Аикидоа. Јапански мајстори који
преносе своју вештину светом, имају захтев за своје ученике, да морају бити ограничени и
да само у једном правцу може техника да се изводи, тако што се сматра да
се тако очувава традиција. Они који су се одвојили од традиционалног
Аикидоа и направили своје школе, они траже да се стриктно приджавају
технике како су они показали, без икакве креативности, да би се
разликовали од других школа.

Љубомир Врачаревић тренирајући код најбољих светских мајстора (Гозо

Шиода 10. Дан, Кишомару Ујешиба 10. Дан, Кенји Шимицу 9. Дан,
Хироши Тада 9. Дан, Цутому Чида 8. Дан, идт.), имао је само на уму главно
питање – “Да ли је и колико је техника применљива у самоодбрани”.
Проверавајући у пракси научене Аикидо технике, извацио је религиозне
елементе, сматрајући их непотребним за балкански дух, усвојио је и до перфекције довео
елементе који Аикидоу повећавају ефикасност и корисност у реалним животним
ситуацијама. Велики број техника традиционалног Аикидоа је модификовано, тако да је
поента стављена на корисности сваке технике.

Реални Аикидо је права и једина српска борилачка вештина. Он је одбрамбени, изузетно је

флексибилан систем одбрамбених техника, чије су главне карактеристике:
правовременост реаговања, брзина, прилагодност са противниковим нападом, сталност

20
извођења технике и завршна контрола над нападачем, помоћу одређених полуга.
Флексибилност техника омогућава да се са техникама прилагоди вежбачу по грађи
вежбача, по одређеним захтевима неке ситуације, чиме се може постићи овом вештином.
Свака техника се проверава и додаје се шта год је потребно, да би та техника била
потпуна, тако што се гледа да се на најбржи и на најбољи начин онеспособи нападач.

За Реални Аикидо је карактеристично задавање разних удараца у виталне тачке, који

служе да скренемо пажњу нападача, тако да би ми могли што лакше да изведемо технику.
У систему тренинга се инсистира да нападач изводи што реалније напад. Без обзира да ли
је хват неки или ударац, он мора бити брз и веома снажан, што важи и за комбинацију
напада. Тако да када вежбамо ову вештину ми стичемо веома корисно знање за реалне
ситуације.

Реални Аикидо је достигао веома велики ниво и од више нападача. У традиционалном

Аикидоу та одбрана се назива џиу-ваза, најчешће се своди на индивидуални рад са два или
више нападача, што у пракси и није баш применљиво. У овој врсти одбране, Реални
Аикидо захтева на константном и течном паметном кретању, а при том кретању се додају
и серија удараца, где нападачу не дајемо простора за икакво размишљање. Тако да то
константно кружно кретање, какво је у Реалном Аикидоу, један вид је и одбрана од више
нападача. Нагласак је на брзим и динамичним покретима кукова, који помажу и ножна
кружна кретања.

Реални Аикидо има исто и одбрану од нападача са наоружањем (палица, пиштољ, нож,
итд...), али са блиског одстојања. Али посебан значај се даје контроли противника, како на
тренингу, тако и у реалним ситуацијама. Већина познавалаца борилачких вештина, Реални
Аикидо називају науком, јер користи научна сазнања у области анатомије, физике и
психологије, па су та сва сазнања уклопљена у ову вештину и тако употпунила све скупа.
Тако да је Реални Аикидо 2003. године званично регистрован у интернационалној
класификацији борилачких вештина као оригинална српска борилачка вештина.

Реални Аикидо могу тренирати сви, без обзира колико година имали и без обзира на пол.
За децу од 5 до 12 година постоји програм “Од игре до мајсторства”, тај програм је
прилагођен за њихов узраст, тј. за њихове психофизичке могућности. Такође овај програм
21
није само фокусиран на савладавање техника, већ је фокус и на развоју моторичких
способностима деце, координацију покрета, осећај за кретање и простор, али и на
социјални живот деце, тако што су тренери веома позитивни и вешти да направе такву
атмосферу да они буду задовољни и срећни.

Ова вештина се бави и на осталим сегментима, као што су: самопоуздање, бољој
концентрацији, побољшавање моторике и координацији, такође и на толеранцији и
стрпљивости. Главни циљ Реалног Аикидоа јесте да се савлада нападач, а да га не
повредимо. Тако да ова вештина може бити веома корисна да одбранимо себе и своје
ближње.

5.2.2. Развој и организација Реалног Аикидоа

У бившој СФРЈ 1968. године прве кораке традиционалног аикидоа, али међу првима
Љубомир Врачаревић је дошао до идеје да би могао основати нову вештину. Знање је
прикупљао на разним семинарима широм Европе и кроз њих које је добијао на истим.
Кроз године, интересовање за аикидом је расло, тако је са великим интересовањем растао
и велики број клубова и организовање првих интернационалних семинара, које су водили
јапански мајстори. На самом почетку разни мајстори су се током годинама тренирања,
тражећи себе и свој правац, одлучивали за разне стилове, односно јапанским мајсторима,
који их промовишу. Тако да је полако настајао Реални Аикидо, споро је то било, много
мајстора је то исмејавао и дан данас се подсмевају на ту идеју, али је и дан данас
прихваћен широм света.

5.2.3. Оснивање клубова и савеза

Један од најстаријих клубова Реалног Аикидоа у Србији је КРА “Врачаревић” у Београду.

Историја везана за овај клуб започета је 27. 03. 1969. године када је основан овај клуб он је
био тада један од првих клубова у Југославији, “Кајка 4”. Тренинзи су тада били
22
одржавани у сали IV месне заједнице на Врачару. Због великих премештања, зато што
нису били повољни услови за рад и са тим премештањима, мењала су се и имена (
“Партизан XIII”, “Први Врачар”), клуб је од 1971. године радио у тадашњем отвореном
Спортском центру “Врачар”. А од 1992. године клуб добија садашње име, по свом
оснивачу и почиње да ради у сопственим просторијама.

Седамдесетих и осамдесетих година оснивају се многи клубови у: Вршцу, Младеновцу,

Марибору, Љубљани, Осијеку, Бузету. Растом броја клубова било је потребно уједињење,
које све спаја и усмерава њихов рад, промовисати аикидо, организација семинара и
тренерске школе, доводити јапанске мајсторе и развијати сарадњу са аикидо савезима
других земаља. Тако да се 1980. године оснива Удружење аикидо клубова Југосалвије,
које је на захтев аикидо клуба “Први Врачар”, 12. 04. 1986. године прераста у Аикидо
савез Југославије. Од 1986. до 1989. године, у организацији АСЈ одржавани су
интернационални семинари, које је водио јапански мајстор Кенји Шимицу, 9. Дан, кога
први пут у Југославију доводи Љубомир Врачаревић.

Тако да чим се дошло до неког већег успеха, сви желе ту заслугу преписати себи. Неки
мајсотри су се почели издвајати и тако су и из Савеза били издвојени, тако што су
говорили све најгоре и подсмевали се оснивањем неког новог стила као што је Реални
Аикидо. Тако да је и одређенима била погодна ситуација што се распала Југославија и
престанак постојања АСЈ, јер су клубови из бивших република прекинула сарадњу. Неки
клубови се тада гасе, а неки су се припојили новонасталим савезима традиционалног
аикидоа, али исто тако су се ширили нови клубови у којима се тренирао Реални Аикидо.
Средиште Аикидо савеза Југославије и новонасталих клубова Реалног Аикидоа (Лесковац,
Ниш, Кула, Нови Сад, Кањижа, Кикинда, Смедерево, итд.), 1997. године усклађују
регистрацију Савеза са новим законским прописима и имену додају одредницу “за Реални
Аикидо”, да би се издвојили од јапанских стилова. Од 2004. године ова организација се
зове Савез клубова Реалног Аикидоа СЦГ.

23
5.3. Примена Реалног Аикидоа

5.3.1. Универзалност Реалног Аикидоа

Постоје више разлога због којих требамо вежбати Реални Аикидо, а то су:

 Помаже у развијању моторике и кординације покрета,

 Направи тело издржљивије и виталније,
 Веома добар и користан у виду самоодбране,
 Побољшава у развијању психичког склопа вежбача,
 Веома добар за рекреацију и забаву.

Веома је користан за све сегменте живота.

Веома је користан спорт, али исто тако и веома је привлачан и атрактиван за посматраче,
технике су разноврсне и занимљиве, а исто тако су и корисне уз то. Користан је као и
остали спортови за физички изглед и помаже у развијању у сваком сегменту.
Истраживања су доказала да физички неактивно тело је биолошки старије од активног,
тако да за једну или две деценије раније одлази у пензију, чешће обољева од разних
болести као што су (кардиоваскуларни проблеми и инфаркта). Редовност у тренирању
Реалног Аикидоа гарантује да ће вежбач бити у доброј кондицији и такође биће здрава
особа. Такође професионални спортиста нема само добро утренирано тело, већ и веома
добру утренирану личност у себи. Тако да свака аикидока је спреман на све вресте
физичких напора. На тренингу се постављају све већи и већи изазови и тренинзи су
напорнији. Личност аикидоке је и веома јака жеља и воља. Тренинг Реалног Аикидоа
захтева константност долажења на тренинге и не само да долази, него и да се фокусира на
што правилнији начин одради задате задатке. Исто тако и једна од особина је да се
подноси бол, то је исто главни симбол аикидоке. На тренингу се вежба тело да може да
издржи разна гушења, полуге, притискање на разне тачке бола, па чак и ако дође којим
случајем до повреде да то снажно изнесе.

24
Аикидока би требала исто и да храбро подноси све проблеме физичке, емоционалне и
материјалне природе. Скромност је још једна од многих особина аикидоке. Али никада
није готово, увек испред аикидоке се праве нови изазови, који су можда нови за њега, тако
да никада није савршено увек, што се тиче знања и вежбања. Тако да увек све недостатке
увидимо и то на себи да исправимо. Тако да пут да се постане врхунска аикидока је
могуће, али ни мало није лако, потребна је огромна воља и напор да се уложе и да се иде
до краја са задатим циљем. Једна од награда за тај напор и труд јесу тако што ћемо
максимално владати својим телом и вићемо и психички и физички веома снажна личност.
Реални Аикидо је веома користан и интересантан и за вежбаче који ће то озбиљно хтети да
раде, а исто тако је и веома забаван и за рекреативце. После сваког тренинга вежбач је
задовољан и срећан и испразни сву своју негативну енергију, тако да се одмах осећа
корисније и боље, па самим тим је и без обзира на остале бенефите које добија, ово је
један од главних које би свако требало да схвати као главну награду.

5.3.2. Реални аикидо у сврси самоодбране

Главни циљ ове вештине које људе и највише

привлачи у сале, јесте то што желе да стекну довољно
знања да би могли да се некада када доспеју у
ситуацију да су нападнути или да знају да одбране
своје ближње. Тако да све вештине које пружају
самоодбрану су све популарније у свету. Зато што све
чешће се дешава насиље над неким и све више је насилника која шетају улицама, зато се
људи и траже спас у борилачким вештинама.

У таквим условима модерног друштва је веома битно да научимо да се боримо, односно да

научимо да се успешно одбранимо од свих врста напада, како год то било. Напади су
различити, сада све зависи од нашег знања и вештине коју вежбамо, колико смо научили
на тренингу да се одбранимо од тих напада, без обзира да ли је он наоружан или није. Није
могуће да покажемо све што смо научили, али није ни потребно, јер Реални Аикидо се не

25
базира на одређене технике, него да прилагодимо своју технику ситуацији и нападачу.
Број техника је неограничен.

Вежбајући Реални Аикидо, вежбач стиче веру у себе и самопоуздање. Он стиче довољно
знање да може да одбрани себе од разних напада и нападача, али то и није главни циљ.
Главни циљ ове вештине је да завршимо борбу, пре него што је она и почела, али
нажалост то и није увек могуће. Тако да нападач је углавном жаргонски назван “слеп
човек” и он само гледа напред и без икаквог размишљања креће да напада, а да пре тога не
размисли на кога креће и да ли је то паметно да уради. Зато је циљ аикидоке да том
неконтролисаном нападачу или “слепом човеку”, отворимо очи и да се трудимо да без
повреде спустимо и покажемо да му то није баш добра идеја. То је и нека врста
преваспитавања неваспитаног човека. Баш је у томе хуманост и величина Реалног
Аикидоа.

6. Развој кик – бокса

Још у далекој прошлости, главни циљ вежбања и такмичења је уско везан са разним
врстама борења. Стари Грци су имали веома добре системе борења, па су и могли да
направе разне системе такмичења у тим вештинама. Самим тим када је Александар
Македонски дошао на престо свих грчких држава, тако се и са њим преносе њихови
системи борења на источне земље. У тим земљама се од већ постојећих вештина, праве се
мале измене, коригују се и праве своје вештине, које су се тада примењивале у војскама.
Како се развијало друштво, тако се уводе и правила и не постоје више борбе до смрти.
Тако да кроз разна такмичења се развијају борилачки спортови, који постају одличје једне
нације, као што је на пример Тајланд.

Мај – Тај је традиционални спорт Тајланда. То је спорт који садржи борбе без оружја, али
уз пратњу музике. Ова вештина настаје од мај – боран вештине, коју су користили
искључиво сајамски војници. Крајем 19. и почетком 20. века, ова вештина доживљава
промене, па се због тога не користи само у војној обуци, него су могли и остали људи да је
26
вежбају, за рекреацију или за самоодбрану. Такође је почела да се користи на разним
спортским манифестацијама, где су постојала правила да се боре, али са заштитном
опремом, као што су рукавице, а 1920. године ова вештина је добила име мај – тај, тада се
и званично користила не само за војску, већ за све остале људе. 1966. године јапански
боксер који је промовисао ову вештину Осама Ногучи, долази на Тајланд, да би се упознао
са вештином. Ногучи и Кенџи Куросаки ( каратиста ), су заједно вежбали ову вештину, па
су дошли до идеје, да би могли њихова знања да искористе и споје у једну вештину,
спојили су контакт карате и бокс, па су у С.А.Д 1970. године представили ту њихову
замисао и добија назив фул контакт, што би значило пун контакт. 1974. године у
организовано и прво професионално првенство света. Један од најзначајнијих догађаја у
спорту је било одржавање светског првенства у Берлину 1978. године, који је скупио 18
нација. Настаје и светска асоцијација, тада спорт добија назив Кик – бокс. Након пар
промена у називу, долази се и до коначног имена светске организације кик – бокса –
W.A.K.O. WORLD ASSOCIATION OF KICK – BOXING. 1993. године се у Јапану прави
једна од највећих професионалних организација у кик – боксу и добија име К – 1.

Спорт има 7 различитих облика такмичења, а то су:

1. Семи контакт;
2. Лајт контакт;
3. Лоу кик;
4. Фул контакт;
5. Музичке форме;
6. Аеро кик – бокс;
7. К – 1;

6.1. Технике кик – бокса

Техника је скуп многих одређених покрета и кретњи које се код сваког изражавају на
основу његовог нивоа усвојености, а ти покрети и кретње су ( ударци, ескиваже, кретње,
блокаде, итд. ). Тако да можемо рећи да постоје две врсте техника, а то су технике напада
и технике одбране. А технике напда се разврставају у две групе ( ручне технике и ножне
технике ).

27
Ручне технике су:

 Кроше ( десни или леви ), ( у главу или тело );

 Аперкат ( десни или леви ), ( у главу или тело ) ;
 Директ ( десни или леви ), ( у главу или тело) ;
 Ударац руком из скока;
 Ударац руком из окрета;

Ножне технике су:

 Ударац ногом право – напред ( мае – гери ) ;

 Ударац ногом право са стране у главу или тело ( маваши – гери ) ;
 Ударац предњим делом стопала у страну ( јоко – гери ) ;
 Ниски ножни ударци;
 Директни ударац петом уназад ( уширо – гери ) ;
 Ударци коленом ( са стране, напред, под углом, кружни ) ;
 Кружни ударци ногом из окрета ( уширо – маваши ) ;
 Ударци ногом или коленом из скока.

Технике одбране се деле на:

 Одбране покретима тела ( склањањем – отклони у десну или леву страну,

спуштањем – ескиважа ) ;
 Одбране кретњом ( кораком десно или кораком лево, кораком напред или кораком
назад, окретом око предње или задње ноге – пропуштањем ) ;
 Одбране ногама;
 Одбране рукама ( одбијањем, преусмеравањем, блокирањем, штоповањем ).

Главно средство напада у кик – боксу је ударац. Ударац изводимо из основног става, који
се назива гард. Гард се држи, тако што морамо имати ослонац обема ногама на тло,
притом да буду ноге у ширини рамена, може мало шире. Слабија нога је избачена ка
противнику, један искорак напред. Пете су мало издигнуте од тла, тако борцу помаже да
се креће. Колена су благо савијена, да би се брже и боље кретао, а прсти су окренути ка

28
противнику, ради лакшег извођења свих техника. Гард се држи, тако што браду
приближимо грудима, руке су горе у висини рамена и савијене су у лактовима, лактови су
прибијени уз тело, тако да би заштитили тело од удараца. Руке су такође у висини очију.
Ово је правилно држање гарда, али може се мењати у зависности од ситуације. Гард и став
нам морају омогућити добар баланс, покретљивост и став. Зато је веома битан гард, тако
што ћемо смањити оптерећења доњег дела леђа, кукова, колена, скочних зглобова.

Да би се одређени ударац правилно и ефикасно извео, зависи од одређених фактора:

 Дужина пута којим се ударац изводи;

 Тајминг – извођење ударца у право време;
 Мета – место тела у који се задаје;
 Маса која учествује у ударцу;
 Брзина којом се ударац изводи.

Технке ручних удараца, се деле на:

 Ударце у главу;
 Ударце у тело.

Леви директ у главу, изводи се тако што започнемо

искораком унапред, левом ногом, тако да десна нога је
чврсто ослоњена на тло. Кукови се ротирају, десно раме
повлачимо уназад, а лево иде унапред, лева рука се
опружа унапред. Правилан ударац изводи се преко
скочног зглоба, до кука и рамена, па до опружање руке.
Већи део тежина, прелази на предњу ногу. Десна рука је
подигнута у висини главе, тако да би смо амортизовали противников ударац. Позиција
десне руке, није баш идентична као и код боксера, него се мало разликује, подигнутија је,
због заштите кружног ударца ногом у главу. Леви директ је веома битан у кик – боксу.
Овај ударац служи да би смо збунили противника, тако да теже изводи своје ударце.
Веома је корисна у самоодбрани, због већине десноруких, углавном ударац можемо
очекивати са десне стране, ту ситуацију можемо искористити, тако што ћемо изненадити
противника са нашим левим директом у главу. Леви директ у тело, из основног гарда, уз

29
благу флексију у скочним зглобовима уз истовремено извођење полу чучња, труп савијамо
у десну страну и унапред, тако да из тог става, левом руком задајемо ударац у тело. Исту
путању има и овај ударац као и код директа у главу, по хоризонтали право – унапред.

Десни кроше у главу, углавном је овај најјачи ударац

руком и један од најопаснијих удараца. Овај ударац
долази као и код левог крошеа, из скочног зглоба. Из
трзаја десне ноге, преношење ударца на колено, труп,
кук и завршава се са раменом. За време ударца
мишићна мускулатура се контрахује кроз највише
преко трбушних мишића, највећа тежина и код овог
ударца се преноси на леву ногу. Угао у зглобу лакта
при овом ударцу је од 90o до 100о. Десни кроше у тело започињемо тако што правимо мало
већи раскорак, него у почетном гарду, али са иствоременим полу чучњем. За овај ударац
овај покрет се прави флексија у свим зглобовима, тако да што више спустимо тежиште
тела. Као и са левим крошеом, телу је овде смањена могућност, да више заротирамо тело.

Леви аперкат се изводи у главу тако што се

морамо више прићи противнику, баш је за
блиску борбу, изводи се косим искораком
напред и улево ( левом ногом ). Колена су у
благој флексији, а тежина је на левој нози.
Та позиција нам даје већи замах, да би смо
даље могли из скочних зглобова, исправити колена, ротирањем карлице у десну страну, па
са тим и ротирамо труп удесно. Покрет преносимо на лево раме, које померамо ка напред
и горе. Рука врши замах унапред – горе, из те позиције, нешто више од левог кука,
савијено је у зглобу лакта око 80о, уз истовремену супинацију косо – горе. У тренутку
ударца контрахујемо цело тело, тако да нам ударац буде разорнији и јачи. Гард нам остаје
исти, десна рука је и даље горе и штити нас од могућег контра напада. Леви аперкат у тело
започињемо као и леви аперкат у главу. Рука нам иде по хоризонтали унапред, колена су у
већој флексији, ударац где треба завршити је од доњег дела груди, до кука. Ударац је
веома опасан ако заврши у пределу јетре, што може онеспособити противника и нанети му
огромну количину бола да више не може функционисати.
30
Десни аперкат се изводи малим кратким трзајем скочног зглоба, где снагу преносимо на
колено, десно раме, кук, тако изводимо ударац са правцем косо и на горе. Када
отпочињемо ударац, колена су у благој флексији, а рука нам је мало спусштена испод
кука, одакле даље извршавамо ударац. Рука нам је савијена у зглобу лакта под 90 о, када
кренемо да изводимо ударац колена нам се скроз исправљају и цело тело учествује у
ударцу, да би се ударац што ефикасније и јаче извео. Глава нам је заштићена левом руком,
да би смо се сачували од контра ударца. Десни аперкат у тело само је разлика у
постављању трупа, који је благо у претклону, а колена су мало више савијена, десна рука у
моменту извођења ударца, иде преко скочног зглоба, рамена, кука, колена и ударац се
креће по хоризонталној оси.

Ниски ножни ударац се изводи из основног гарда, тако што

супротна нога, од ноге које задаје ударац врши благ искорак у
страну, десна нога у исто време задаје брз ударац. Разлика од
ударца у главу или тело, ниски ударац ногом се изводи без
подизања колена у вишу позицију, а уместо тога, колено врши
кружну ротацију целог тела и то се врши преко стајне ноге. Са
ротацијом стопала, пратњу мора имати од стране кукови и тело,
тако да у ударац уносимо целу тежину нашег тела, самим тим је
и сила ударца велика. У тренутку ударца, стајна нога је у благој
флексији, а нога која врши ударац је потпуно опружена, а једна
рука је подигнута у висини очију, да би смо се заштитили од противникових удараца, док
друга рука је испружена ради одржавања равнотеже. Труп се налази у благом отклону
уназад, да би смо повукли и заштитили главу од могућих удараца. Место где се задаје
ударац је доњи део потколенице, а површине на који можемо задати ударац: унутрашња и
спољашња страна бутине. Ова

техника се највише користи у овом спорту, јер при добром и правилном извођењу ударца
има веома велику силу, зато што је у тај ударац укључено цело тело. Што брже ротирамо
тело, већа је сила тог ударца и теже је одбранити се од истог. У самоодбрани овај ударац
је веома практичан, јер је лак за учење, а веома је користан, а при томе не захтева огромну
разгибаност, а притом можемо противника веома лако онемогућити да се одбрани од њега.

31
6.2. Примена техника кик – бокса у свакидашњим ситуацијама

Применом техника кик – бокса у свакидашњим ситуацијама спада у категорију

самоодбране. Начин на које се све ове технике примењују на такмичењима и тренинзима
нису дозвољене. Да би смо технику применили у било којој ситуацији, потребно је да
правилно научимо. Није исто да ли вежбамо технике за такмичење или само за нашу
личну заштиту, тј. за самоодбрану. Јер такмичарске технике можемо применити само у
рингу, на такмичењима и под несвакидашњим условима. Што не би смо баш смели
употребити у реалним ситуацијама. Када се деси нека ситуација, а да је ван ринга, не
постоје правила, окружење нам није исти као на шта се навикне, нападач може користити
разне предмете и разна средства како би нас напао и повредио, у том тренутку нападачу
нису битне последице, чак је и могућност смртног случаја. Тако да сваку научену технику
треба применити са највећом могућом брзином и снагом, али и у таквим ситуацијама
морамо контролисати како ударамо, ударамо толико да не прекршимо нужну
самоодбрану, а да ипак савладамо противника.

6.2.1. Одбрана од напдача без оружја

1. Одбрана од напада директом

Када нападач крене да удари са директом у главу, онај који се брани, одрађује отклон у
страну и задаје леви кроше у нападачево тело, после тога може одрадити кроше и у главу,
са додатом комбинацијом ударцем колена у стомак.

2. Одбрана од напада крошеом

Када нападач креће са нападом кроше у главу, онај који се брани је потребно да ескивира
ударац и да из те позиције, да одради кроше у главу, након тог ударца можемо
искомбиновати и задати ударац коленом у главу са стране, тако што ћемо рукама привући
нападачеву главу.

3. Одбрана од напада аперкатом

Када нападач крене да задаје ударац аперкат у главу, онај који се брани треба уштоповати
ударац. Другом руком хвата нападачеву главу, тако што ставља руке на потиљак и из тог
32
положаја привлачи противникову главу и задаје ударац коленом.Одбрана од напада
ниским ножним ударцем

Када нападач крене са задавањем ниског ножног ударца, онај који се брани треба у исто
време када нападач крене на једну страну, онај који се брани треба задати ударац задњом
ногом право у тело или леви кук нападача. Тако да ће нападач пасти, јер му је тада
ослонац на једној нози и лако губи равнотежу и да падне.

4. Одбрана од ударца ногом право у тело

Када нападач крене једном ногом да нас удари право у тело, онај који се брани, потребно
је ротирати тело и гурати ногу нападача, а у исто време и хвата пету нападачеве ноге, у
том тренутку повлачи нападача ка себи и избацује га из равнотеже. Па у тој позицији онај
који се брани задаје кроше у главу нападача.

5. Одбрана од хвата за руку

У тренутцима хвата за руку, онај који се брани је потребно да повуче једну ногу уназад,
тако избацује нападача из равнотеже и скреће пажњу на тај хват који је извео. У том
тренутку је потребно да бранлац изведе директ у главу, тако нападач губи равнотежу и
креће на једну страну, у том тренутку задаје и ударац ногом у главу.

6.2.2. Посебна борба

Посебна борба или ситуациона то је само на основне елементе научене са њиховим

комбинацијама, додатна надоградња, која има за циљ да се одбранимо од нападача и да
исконтролишемо ситуацију ако је један или чак више нападача. Ситуациона обука је један
процес, где се стварају, вежбају и усавршавају навике, да савладамо противника и да
успоставимо потпуну контролу над њим. У реалним ситуацијама прво на шта требамо
обратити пажњу, јесте на његов говор тела. То важи и за више нападача. У већини
случајева тај напад почиње неко кога не можемо видети, тако што ће нас изненадити и
први започети напад, а и у том тренутку сматра да је сигурнији. Говор тела може нам рећи
доста тога и може се протумачити на више начина, када нпр. скида своју одећу, када жели
да нам одврати поглед у страну, када несвесно стиска песницу, итд. (ово су све знаци, који
33
могу значити да ће нас нападач напасти). Што се тиче више људи, знаци који се могу
запазити, јесу погледи који упућују једни другима, да провере да ли су сви спреми за
отпочињање напада. Али у трентуку када се наиђе на ситуацију од више противника, не
мора да значи да ће борба бити са свима, то зависи и од тога колико брзо ради мозак у тој
ситуацији и да се направи погодна ситуација, тако што се процени, ко је у тој групици
вођа и на њега прво кренути и елиминисати из борбе, у тренутку када остали то виде,
велика је шанса да ће се одмах сви повући и да од напада неће бити ништа. Искуство које
је научено на тренинзима, помаже ономе који се брани да процени агресивне особе, такође
је велика предност познавање простора у ком ће се одвијати борба. Борба на отвореном
простору није иста као и борба у затвореном, тако што постоје разне предности и мане и у
једним и у другим условима. Борба на отвореном нам омогућава да се крећемо слободније
и можемо користити много комбинација удараца, док је то код затвореног немогуће, у
затвореном простору можемо само користити ударце који су намењени за блиску борбу.
Тако да је уски простор погодан за онога који се брани од више нападача, тако што тај
узак простор онемогућава нападачима да нападну сви у исто време, него морају један по
један, тако да ономе који се брани помаже тај узак простор да их савлада.

6.2.3. Одбрана од наоружаних нападача

1. Одбрана од нападача са ножем

Нападач стоји окренут ка нама, а у руци држи нож, који је окренут ка ономе који се брани.
Потребно је да онај који се брани подигне руке ка горе, длановима окренутим ка нападачу,
тако показује нападачу да неће сукоб, а самим тим и себи омогућио гард и тиме лагано
припремио за одбрану. Када нападач у том тренутку крене ножем право у стомак онога
који се брани. Бранилац се повлачи једном ногом у страну и склања тело са линије напада.
У том тренутку бранилац одбија нападачеву руку, са подлактицом је одбија у пределу
ручног зглоба. Из тог положаја бранилац задаје десни директ у главу нападача, тако да му
не оставља простора за поновни напад. Након тог директа у главу, можемо додати и ниски
ножни ударац у препоне.

34
 2. Одбрана од напада палицом

Нападач стоји испред онога који се брани и држи палицу у рукама. Онај који се брани
полако диже руке да покаже нападачу да неће сукоб, тако што окрће дланове ка нападачу,
самим тим то помаже браниоцу у даљем развоју сукоба, да може лакше да се одбрани.
Нападач искочава једном ногом напред, самим тим и подиже палицу и креће да напада.
Онај који се брани је потребно да и он брзо одреагује и истовремено са нападачем исто да
искорачи и зада ударац директ право у нападачеву браду. Након тога додаје ударац
коленом у стомак, па комбинује са повлачењем главе и ударац коленом у главу.

7.Закључак

Наш дипломски рад се базирао на примени самоодбране у свакодневном животу и

разликовање појединих борилачких вештина. Желели смо прецизније да приближимо
сусштину самоодбране, њену историју и њен значај у ситуацијама где морамо применити
научено знање. Такође обратили смо пажњу на разлику између борилачких вештина и
борилачких спортова, као и њихов развој током времена и на нашим просторима.
Посветили смо се конкретно Реалном Аикиду, као једном од борилачких вештина која
стално напредује и прилагођава се савременим проблемима и једином борилачком
вештином створена на нашим просторима. На самом крају нашег дипломског рада,
желимо да укажемо на ширење свести о важности борилачких вештина у функцији
самоодбране, као и њиховом историјом.

35
 8. Литература:

1. Вујић, В. (2012) Примена Кик – бокса у самоодбрани. Дипломски – мастер рад,

Универзитет у Београду, Факултет спорта и физичког васпитања.
2. Врачаревић, Љ. (2007) Реални аикидо друго, допоуњено издање. Београд, Народна
библиотека Србије.
3. Поповић, Д (2012) Џудо и самоодбрана, Приштина: Универзитет у Приштини
Факултет за физичку културу.
4. https://www.krugosvet.ru/enc/sport/BOEVIE_ISKUSSTVA.html [Преузето дана:
18.09.2020.].
5. https://sportsp.ru/library.php?taiczi2 [Преузето дана: 20.09.2020. ]
6. Hidetaka, N. (2019) Karate: The Art of Empty Hand Fighting Singapur: Tuttle
Publishing.

36