UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET
Odsek za pedagogiju

STVARALATVO I VREDNOSTI;
SAVREMENA FILOZOFIJA I PROBLEM VREDNOSTI

Aksioloke osnove obrazovanja

Predmetni profesor: Studenti:

dr Grandi Radovan Bekvalac Milica, 080049/2013
Drljaa Marina, 080035/2013
ivanov Milica, 080045/2013

Novi Sad, 2016.

 Sadraj

Uvodne napomene....................................................................................................... 3
Igra...................................................................................................................... 4
Savremena filozofija i problem vrednosti.......................................................................6
Neokantovska teorija vrednosti.................................................................................... 9
Fenomenoloka istraivanja vrednosti..........................................................................10
Pragmatiko tumaenje vrednosti............................................................................... 11
Shvatanje vrednosti u analitikoj filozofiji....................................................................12
Psihoanalitika teorija kulture................................................................................... 12
Zakljuna razmatranja................................................................................................ 14
Literatura................................................................................................................ 15

2
 Uvodne napomene

Na samom poetku rada dat je kratak prikaz jedne od sfera u kojoj ovek ispoljava
svoju slobodu, a to je igra. Koji je cilj igre u drutvu u kom je ljudsko postojanje regulisano
normama, kako igru vide neki od naih najpoznatijih pedagoga, kako se i koliko igra menjala
i razvijala sa promenama u drutvu, i da li masovna kultura baca senku na igru, neka su od
pitanja su na koja smo pokuale da odgovorimo.
U centralnom delu prikazan je fenomen vrednosti iz perspektive savremene filozofije.
Aksiologija, teorija vrednosti, bavi se osnovnim filozofskim pitanjima o konstituisanju
ljudske realnosti, o smislu ljudskog postojanja. Detaljnije u radu prikazana su shvatanja
Aristotela, Kanta, Hegela i Marksa, neokantovska teorija vrednosti, kako se prema
vrednostima odnose fenomenologija i pragmatizam, psihoanaliza, kao i kako su vrednosti
shvaene u analitikoj filozofiji.
S obzirom da su vrednosti subjektivna kategorija i da variraju od zajednice do
zajednice, ne moemo ih striktno definisati, te prilaemo samo neka od razmatranja raznih
autora, kao i zabeleena razmiljanja istaknutih filozofa, to se tie ove oblasti.

3
 Igra

Postoji iroko shvatanje da je igra prototip stvaralatva. Stvaralatvo ima integrativnu

funkciju u odnosu na deije iskustvo, jer dete prilikom izraavanja i stvaranja bira, unosi i
prerauje raznovrsne elemente svog iskustva kako bi dobilo novu smisaonu celinu. U
rezultatu ovog procesa ogleda se celokupna linost deteta. Zahvaljujui upravo stvaralatvu
dete ima priliku da bolje upozna vlastite mogunosti, stvori pozitivnu sliku o sebi, ali i da
organizuje iskustva koja ne moe da usvoji na drugaiji nain, posebno ne preko rei koje mu
saoptavaju odrasli.
Jedan od zadataka stvaralatva jeste da pripremi decu za promene u drutvu i ono to
ih eka u budunosti, osposobljavajui ih na taj nain da preuzmu aktivne uloge u tim
promenama.
Podsticanje deijeg stvaralatva pored razvojnih ima jo jednu vanu funkciju koja se
ogleda u injenici da se dete u proizvodima stvaralatva otkriva jer nije ogranieno strahom,
stidom i slino.
Igra je oblik stvaralatva za koji vae pravila. Upravo pravila imaju za cilj da
omogue slobodu, spontanost, inventivnost, podstiu matu i slino. Cilj igre kao takve je u
njoj samoj. Iskuavajui sopstvene intelektualne i duhovne snage tokom igre, igra uvek dri
distancu prema rezultatima jer je od krajnjeg rezultata vaniji proces stalnog iskuavanja
neeg novog.
Jedan od naih najplodonosnijih pedagoga, dr Vientije Raki, igru vidi kao
mogunost ispoljavanja unutranje slobode, prirodnosti, ona omoguava nezavisnost,
slobodno rasuivanje, duhovnu i telesnu gipkost, pomae oveku da ouva slobodan pogled
na sve to se oko njega deava, da istie zdrav razum naspram predrasuda i dogmatizma. Igra,
takoe, oslobaa ljudske delatnosti od stereotipnosti i menja svakodnevne dogaaje. Za dr
Rakia, igra je znaajno vaspitno sredstvo koje je sastavni deo celine poznatije kao estetska
strana ivota.
U razliitim kulturama, kroz razliite epohe, igra je menjala svoje znaenje i razliito
se pristupalo ovom fenomenu u zavisnosti od razvijenosti drutvenih zajednica. Ponegde, ona
je jo uvek samo vid zabave, oputanja, razbibrige, ne utie na razvoj sposobnosti dece, iako
o njenom znaaju govore injenice da deca kroz igru eksperimentiu, reavaju probleme na
sebi svojstven nain, upoznaju svet oko sebe, stiu nove vetine i oblike ponaanja, mataju i
stvaraju. Upravo stvaranjem, kako istie profesor Kamenov, unapreuje se niz intelektualnih
sposobnosti.

4
 Ovim oblikom stvaralatva vebaju se sposobnosti opaanja, pamenja,
klasifikovanja, dete stvara situaciju u kojoj moe da kontrolie i da se osea sigurno.
Uzimajui u obzir psiho-fizike karakteristike dece odreenog uzrasta, igra postepeno prelazi
od osnovne aktivnosti u predkolskom periodu do sporedne kod starije dece. Ipak, iako je u
drugom planu zbog razlike u organizaciji, njen znaaj se ne moe zanemariti. Ukidanjem igre
sa polaskom deteta u kolu stvorio bi se veliki jaz izmeu predkolskog i kolskog
obrazovanja.
Igra je odnos oveka prema samom sebi. ovek se igra kako bi iskusio vlastite
mogunosti. Osloboena je bilo kakve spoljanje svrhe i ne sadri vrednosti koje treba
ispuniti. Igra je sama za sebe vrednost, ona vrednost koja predstavlja izraz prvobitnih
mogunosti oveka.
Elementi igre mogu da se pronau u gotovo svim oblicima ljudske delatnosti. To se
ogleda prvenstveno u tome to se norme delatnosti mogu izvravati samo ako ih svaki
pojedinac primenjuje na sebi svojstven nain, a takoe je vana i imaginacija koja je sastavni
deo suenja, moralnog, pravnog, politikog. Imaginacija je u osnovi mogunosti
osmiljavanja iskustva; bez nje nauka ne bi bila praksa otkria.
Igra u slobodnom vremenu je dokolica i zabava i kao takva sve vie se gubi, potisnuta
savremenom masovnom kulturom. Masovna kultura treba da zadovolji potrebe masovnog
drutva, a to je ono drutvo u kom postoje samo opte, standradne odlike, bez uvaavanja i
mogunosti razvijanja individualnih. Drugim reima, potiskivanje u drutvenoj svesti svega
to je lino i isticanje proseka, bitne su odlike tog drutva. Osnovni ciljevi masovne kulture su
laka razonoda i takvo obrazovanje svesti kojom ljudi postaju pasivni primaoci odreenih
poruka (ivoti, 1986, str. 231).
Masovna kultura nastoji da slobodno vreme pretvori u vreme drutveno korisne
razonode. To je ona razonoda u kojoj ne dolazi do izraaja lina snaga, sloboda, prirodnost,
ne razvija se kritiko miljenje, ve se ponaanje pojedinca prilagoava vladajuim sistemima
vrednosti, odnosno vladajuoj ideologiji. Ta ideologija namee ideal sree po kome je
svakome omoguen uspeh, a sve zavisi od nas samih i da li emo se snai, na ovaj ili onaj
nain. Opsesija linom sreom i uspehom se zavrava podreivanjem postojeoj realnosti.
Zbog kalupa, izvetaenosti, iskljuivanja imaginacije, banalnosti, masovna kultura
predstavlja opasnost za svaku igru.

5
 Savremena filozofija i problem vrednosti

Poslednja dva veka odlikuju se osporavanjem filozofije. Neki su ili ak dotle da

negiraju itavu dosadanju istoriju filozofije, a nije trebalo da proe mnogo vremena dok se
nije uvidelo da i njihovi napori pripadaju korpusu filozofije shvaene u irem znaenju rei, i
da su samo izraz duha i potreba vremena u kojem ive njihovi autori (Uzelac, 2011).
Mnogima se inilo da je to kraj filozofije, te se ovaj period smatra periodom radikalnog
osporavanja filozofije, njeno negiranje.
Meutim, kraj filozofije nije znaio i kraj miljenja. Nekoliko decenija kasnije, uzdiu
se sledbenici Hegela openhauer, Kjerkegor, Kont, Spenser, Nie. Ono to im je
zajedniko, jeste kritiki stav prema Hegelovoj filozofiji, te oni pronalaze nove puteve
miljenja i razvoj filozofije vode u novom pravcu.

Kako bi shvatili fenomen vrednosti, potrebno je shvatiti ljudsku realnost kroz istoriju.
Teorija vrednosti, koja se konstituie kao posebna disciplina aksiologija, sadri u sebi uvek,
implicitno ili eksplicitno stav prema fundamentalnim filozofskim problemima pitanjima o
nainu konstituisanja smisla ljudske realnosti kao i smisla ljudskog bistvovanja. Ispitivanje
istorije aksiologije bez ulaenja u u analizu ovih pitanja daje male rezultate pre svega zato
to postojanje aksiologije kao posebne discipline po ugledu na posebne nauke, nezavisne od
teorijskog razumevanja oveka i njegove istorijske prakse ima svoje izvorite u metafizici
koja se mora prevladati da se moe razumeti osnovni fenomen ljudske realnosti ljudske
vrednosti (ivoti, 1986, str. 22). Razumevanjem istorije ljudske realnosti proniemo u samo
jezgro vrednosti, to jeste metafizika.
Moral, pravo, umetnost, sve to poiva na osnovama filozofije i njenim svrsishodnim
pitanjima o ivotu.
Termin aksiologija potie od grkih rei aksios vredan i logos nauka. Aksiologija
je teorija koja ispituje opte karakteristike svih oblika vrednosti, ekonomskih, moralnih,
pravnih, religioznih, umetnikih, i njihove uzajamne odnose, uslove nastanka, forme i
sadraje stvaranja vrednosti, kao i procenu samih vrednosti (ivoti, 1986). Ova teorija
pripada savremenoj filozofiji i da bi se tumaila, potrebno je shvatiti je kao celinu, jer
savremena filozofija predstavlja tenju da se razume ono to se deava u injenicama kao
odnosima.
Razumevanje ljudskih vrednosti u savremenoj filozofiji postie se metafizikim
tumaenjem oveka i sveta. Kako bi razumeli i procenili vrednosti, mora se razumeti prvo
6
ovek, koji da bi se realizovao kao slobodno bie, mora razviti kritiko miljenje i usvojiti
vrednosti dostojne slobodnog oveka, kakav se i eli postati.
Savremenu filozofiju karakterie dvostrani proces: obnova klasinih filozofskih
problema i teorija i kritika metafizikih osnova istorije filozofije. Obnova je otkrivanje
neiskorienih mogunosti novih saznanja koje jedna teorija prua, kritika metafizike je
kritika temelja iz kojih proistiu istorijske granice teorijskog samoosveivanja oveka
(ivoti, 1986, str. 26). Najlinija ovekova osobina jeste da primeuje razliku izmeu
esencije i pojave i da u svakom odnosu sa njima shvata sebe i svoj poloaj.
Osnova razumevanja ljudskog egzistiranja jeste injenica da postoji sistem istina i
vrednosti. Da bi ovek dostigao svoju tenju za slobodom i najviim vrednostima, potrebno je
da se povinuje autoritetima i ivi pravedno, na osnovu unapred odreenog modela
funkcionisanja ljudske zajednice.

Prvim kritiarem metafizike smatra se Aristotel, sa svojom kritikom Platonove teorije

o idejama. Praktina filozofija Aristotela usmerena je na istraivanje racionalnih osnova
ljudskog delanja. Ljudsku delatnost Aristotel deli na praxis, umee (tehne) i stvaranje
(poiesis). Praxis je ona slobodna delatnost koja svoju svrhu nalazi u samom inu delanja, to
je karakteristika umea. Praksa je usmerena na realizaciju srenog ivota. U osnovi
praktinog delanja je ljudska sloboda in izbora u kojem je ovek odgovoran samo pred
samim sobom (ivoti, 1986, str. 28). Slobodnim ovekom Aristotel smatra onog oveka koji
ne odgovara drugima, oveka koji je u drutvu realizovao svoju slobodu.
Delatnost koja se vri za sebe, koja je usmerena na realizaciju najvieg dobra, koja
tei zadovoljstvu potie iz udnje koja je u stvari oseaj nedostatka. Ispunjenje te udnje se
postie usmeravanjem oveka ka vrednostima koje e obezbediti realizaciju samoostvarenja i
to uz pomo shvatanja gde su granice, odnosno koliko su zaista vlastite mogunosti te
individue.
Pored praktinog, postoji i teorijski um ija je svrha ne dobar ivot, ve istina o biu.
Teorijski um je saznanje o onome to jeste i to ne moe drugaije biti (ivoti, 1986, str. 30).
Teorija je prouavanje i istraivanje osnova, poetka i osnovne svrhe sveta, a tu osnovu
Aristotel naziva boanstvom, to bi znailo da ...teorijsko miljenje vodi ivotu koji je u
skladu sa boanskim (ivoti, 1986, str. 30).

Tvorcem kritike teorije saznanja smatra se Kant, sa razvojem svoje transcedentalne

analize svesti. To je u stvari saznanje da se samorefleksijom otkrivaju samo uslovi

7
mogunosti saznanja. Sposobnost uspostavljanja veza meu objektima Kant naziva razumom.
Uspostavljanje veza nije mogue preko ulnog iskustva, veza je mogua samo kao rezultat
delatnosti sintetike moi razuma. ...ta mo razuma predstavlja izraz slobode, odnosno
slobodnog odnosa oveka prema svetu, izraz ovekovih mogunosti (ivoti, 1986, str. 33).
to bi znailo da se sloboda stie razumom.
Hegelovo shvatanje kritike predstavlja proces prevazilaenja granica postojee
realnosti. U predmetnom svetu, razvoj samosvesti je mogu samo preko ukidanja tuosti
predmeta u odnosu na svest (ivoti, 1986). Ako uzmemo da se razvitak oveka vri putem
prevazilaenja tih granica, i da se ovek prema sebi odnosi kao prema objektu, dolazimo do
toga da ovek, da bi bio svestan sebe, mora biti svestan svog objektivnog dela. Ako je on
svestan da je on objektivni deo, da je predmet i da ga spoznaje, on e samim tim spoznati
samoga sebe, potvrdom svog linog delanja.
Marksova kritika samosvesti se odnosi na ono shvatanje samosvesti po kojem
samosvest je jednakost oveka sa samim sobom u istom miljenju, zato to tako shvaena
samosvest odvaja predmetnu sutinu oveka kao neto to je oveku spoljanje, materijalno
(ivoti, 1986, str. 43). Odnosno, Marks ovim upuuje na iskrivljenost shvatanja samosvesti
kao neto to je spoljanje, nametnuto oveku.

Re vrednost dolazi od latinske rei valeo, to znai krepak, jak, zdrav, valjan.
Vrednost je termin kojim se u svakodnevnom govoru oznaava ono to je dobro, istinito, lepo,
pravedno, napredno, itd. Vrednost je opte ime za sadraje morala, umetnosti, prava,
obiaja, politike, i drugih formi drutvene svesti (ivoti, 1986, str. 47). Kao to vidimo,
vrednost ima razliita odreenja i subjektivna je. Neki je odreuju kao kolektivnu, drutvenu
svest koja motivie, a neki kao individualnu. Vrednost je merilo koje stvara odreene
orijentacije u ljudskom ponaanju i delanju. Vrednost nije ni objektivno svojstvo stvari, ni
svojstvo subjekta, ve svojstvo odnosa. Vrednost je merilo koje ukazuje na to ta treba
izabrati, a ta treba izbegavati. Vrednost je ono prema emu se orijentie na izbor (ivoti,
1986, str. 48-49). Ukratko reeno, vrednost je svojstvo odnosa koje nas usmerava ka izborima
koji su drutveno prihvatljivi u odreenoj socijalnoj zajednici.
S obzirom da postoje heteronomni i autonomni izbori, postoje i dve vrste vrednosti, a
to su poeljne vrednosti za neko drutvo i vrednosti koje osobaaju pojedinca od zavisnosti
drutva i njegovog nametnutog uticaja. One predstavljaju pravila kojima se regulie odnos
prema samom sebi, prema drutvu, prema institucijama. Predstavljaju propise i zabrane koje

8
se su nametnute pojedincu, kao lanu drutva, od strane samog drutva i drutvene zajednice
kojoj ovek kao takav, pripada.
Vrednosti postoje u okvirima odreenih celina, kao posebne forme drutvene svesti
moral, obiaj, pravo, religija, politika, itd. Sve ove posebne sfere vrednosti deluju u okviru
odreene celine ideologije i kulture, celine koja ima za svako doba odreene konkretne
karakteristike, celine koje izraava opti duh jednog doba. U okviru ovih celina odvija se
proces uzajamnog uslovljavanja i sukoba meu razliitim sferama vrednosti moralom,
politikom, naukom, itd (ivoti, 1986, str. 49-50). U tim sukobima se vidi pokuaj oveka da
preuzme stvar u svoje ruke, da on bude kontrolor, a ne kontrolisani u uslovima socijalne
sredine. To se primeuje u heteronomnoj i autonomnoj orijentaciji. Prva je usmerena na
odravanje ovekove zavisnosti, dok se druga bori i tei osloboenju oveka.

Neokantovska teorija vrednosti

Uenje o vrednostima je postalo posebna oblast filozofskih istraivanja u drugoj

polovini 19. veka, a zaetnikom se smatra Herman Loce. On filozofiju odreuje upravo kao
uenje o vrednostima, a ne kao nauku, jer nauka, kako je isticao, ne moe nita da kae o
osnovi, poetku i cilju sveta. Nauka trai logike razloge pojavama u stvarnosti, a ne moe da
objasni svrhu koja je primarna u odnosu na uzroke. Svet racionalnih razloga i uzroka
podreen je svetu ciljeva, a taj svet ciljeva je svet vrednosti. Ciljevi se javljaju kao neto
vredno. Za vrednosti se ne moe rei da jesu, oni vae. Njihovo vaenje je apsolutno, idealno,
bezvremeno, nezavisno od subjekta i objekta. Vaenje je bitna odredba vrednosti.
Problematiku vaenja vrednosti neokantovci su sveli na gnoseoloke procese procene
stvarnosti. A vrednosti ne postoje samo kao principi procene; njih ovek ne samo saznaje, ve
i stvara, njima se stvara ljudska realnost.
Neokantovci polaze od Kantove kritike spekulativne metafizike, od stava da je
nemogue racionalno saznavanje sveta i da su ideje uma regulativni principi nae praktine
delatnosti. Oni razvijaju dualizam teorije i prakse, odvajaju teorijsko znanje od praktinog
ivota i oblast praktinih ciljeva izdvajaju kao jedinu oblast u kojoj se ispoljavaju vrednosti.
Vrednosti mogu biti teorijske i ateorijske. Prve vae u oblasti nauke, a druge u svetu
ivota (religija, umetnost, itd).
Postoje dva izvora vaenja vrednosti: vaenje pozitivnih drutvenih vrednosti koje
zavisi od socijalnih uslova, i vaenje univerzalnih vrednosti koje je mogue samo u onoj

9
praksi koja je usmerena na realizaciju osnovnih ljudskih mogunosti. Meutim, ovu razliku
neokantovci ne prave.
Razumevanje vrednosti neokantovci su hteli da postignu istraivanjem procesa
procene, nezavisno od razumevanja praktine delatnosti u kojem se ta procena deava.

Fenomenoloka istraivanja vrednosti

Za Edmunda Huserla, nemakog filozofa, fenomenologija je deskriptivna metoda koja

treba da opie ono to jeste, upuivanjem na sutinu. Traganje za sutinom treba bolje da
prikae postojeu realnost. Fenomenoloki shvatiti svet znai shvatiti izvorita njegovog
smisla u delatnosti iste svesti. Fenomenoloka filozofija menja samo nain razumevanja
postojeeg.
Fenomenolokom metodom se uspostavlja hermeneutiki krug izmeu eksplicitnih
znaenjskih struktura u svim posebnim oblastima ivota i izvornog predrazumevanja sveta
koje se otkriva kao primarno iskustvo o svetu i ivotu kao celini. U tumaenju sveta ivota
Huserl je ponovio bitne ogranienosti svoje metode zadatak fenomenologije nije da taj svet
menja, ve da pokae izvorite njegovog smisla (ivoti, 1986, str. 65).
Ova metoda je uinila vidljivim ono stanovite koje tek omoguava objanjavanje i
razumevanje sveta vrednosti.
Postojee pozitivne vrednosti nisu merilo ovenosti. Iz objanjavanja tih vrednosti se
ne moe zakljuivati o ovekovoj sutini i humanizmu.
Teoriju vrednosti sa stanovita fenomenoloke metode izgradio je i Maks eler,
nastojei da izvri sintezu fenomenologije, neokantovske aksiologije i personalizma. Kao
osnovni zadatak izdvaja prevazilaenje Kantovog formalizma u etici.
Kant izvodi vrednost iz zahteva uma, jer um odreuje ta treba da se ini. Za elera,
vrednosti su nezavisne od trebanja, one su date. Vrednosti postoje kao posebne sutine i time
postaju osnova trebanja.
eler ukazuje da je vano da postoji hijerarhija vrednosti (postojanje vitalnih,
praktinih i duhovnih vrednosti), a ona proistie iz injenice da je ovek kao linost izvor i
nosilac vrednosti. Pored hijerarhije izdvaja i vrednosne aksiome. Ti aksiomi glase da nijedna
vrednost ne moe da bude i pozitivna i negativna, svako nepostojanje negativne vrednosti je
pozitivna vrednost, svako nepostojanje pozitivne je negativna vrednost, itd.

10
 Najvie vrednosti se otkrivaju u inu ljubavi, a ne u dunosti. Dunost kao trebanje
zahteva suspenziju linog u ime opteg. Osnova vrednog ivota je u duhovnosti kao najvioj
formi ivota, a duhovnost moe da se razvija samo preko razvoja linosti.
U elerovoj teoriji vrednosti veliki korak je uinjen pokuajem da se razumevanje i
objanjavanje vrednosti zasnuje na analizi celovite ljudske svesti koja u sebi sadri i
emocionalne i voljne sadraje.

Pragmatiko tumaenje vrednosti

arls Sanders Pers formulisao je osnovne ideje pragmatizma. Tvrdi se, da ako se
odredi neki pojam koji implicira odreene eksperimentalne fenomene, onda ti fenomeni
mogu definisati dati pojam. Po Persu, pragmatizam je metoda utvrivanja znaenja naunih
pojmova, odnosno pojmova koji se mogu eksperimentalnom praksom empirijski potvrditi.
Pragmatizam je maksima logike.
Vilijam Dejms je razvio novu teoriju subjekta i objekta i istine. Po njemu, ljudska
realnost postoji samo kao neartikulisani tok ulnog iskustva. Smisao ljudske realnosti se ne
moe odvojiti od nae praktine delatnosti. Za Dejmsa kriterijumi znaenja su i kriterijumi
istine, to znai da je naa misaona aktivnost samo reakcija na nadraaje spoljanjeg sveta.
Takvi sadraji su bez znaenja sve dok mi naom delatnou ne unesemo red i poredak u
stvarnost.
Svaki pojedinac gradi svoju realnost, to znai da ne postoji realnost nezavisno od
nae prakse, tj. od realizacije privatnih ciljeva. ovek stie svest i samosvest kada stekne
sposobnost da sebe razume, kada moe sebe da vidi. Odnos meu ljudima je smisao sveta
koji je stvoren drutvenom praksom.
Tvorac socijalnog bihejviorizma je Mid, koji sutinu pragmatizma vidi u uenju, da je
miljenje drutveni radni proces.
Don Djui je izgradio najrazraeniju formu pragmatizma. Po njemu, pragmatizam
moe uiniti samu filozofiju naukom koja istrauje zakonitosti ljudske prakse. Sutina
vrednosti, po Djuiju, je izbor oniih ciljeva od kojih se oekuju najkorisnije posledice. Vredno
je ono to je istraivanjem potvreno. Svaki cilj moe biti i sredstvo. Sve vrednosti imaju
svoju saznajnu i normativnu funkciju.
Ovim se filozofija pragmatizma pokazuje kao moderna varijanta metafizike, jer
metafizika nie na neadekvatnom samorazumevanju oveka.
11
 Shvatanje vrednosti u analitikoj filozofiji

Tumaenje vrednosti iznoeno je u meta-etikim teorijama. Savremena meta-etika je

vrednosno-neutralno teorijsko opisivanje vrednosnog govora. Polazi od teze koja govori o
suprotstavljenosti empirijske racionalnosti prirodnih nauka i subjektivnosti sveta ivota.
Savremene analitike teorije i vrednosti uglavnom su se ograniavale na ispitivanje
odnosa vrednosti i injenica i analizu saznajnog statusa vrednosnog iskaza.
Filozofija i dalje ima zadatak da bude kritika jezika, dok zadatak teorije vrednosti je
da ukae na matricu znaenja vrednosnih rei. Vrednosne rei upotrebljavamo da izrazimo
preferencije ukuse, odluke, izbore, itd., i sav vrednosni govor izraava slaganje ili neslaganje
ljudi u drutvenoj komunikaciji.
Svaka vrednost u sebi sadri trostrane dimenzije znaenja:
1. Odnos prema drugim vrednostima
2. Odnos prema realnosti koju izraava
3. Odnos prema interpretatoru
U okviru ove tree pragmatike dimenzije ispituju se vrednosti kao sredstva
komunikacije meu ljudima (ivoti, 1986, str. 84).

Psihoanalitika teorija kulture

Frojd je u svojoj psihoanalizi kompleksnije istakao oveka. Otvorio je problem

konflikta izmeu oveka i njegove sredine.
Po Frojdu, ovek nije samo racionalno bie, ve i bie u kojem se odvijaju stalni
sukobi izmeu njegovih nagona koji vode ka zadovoljenju, poznato kao princip zadovoljstva
i drutvene sredine. Ljudska jedinka je sredite sukoba ove dve strane ljudskog ivljenja.
Osnovni proces tog sukoba je proces potiskivanja i sublimacije zadovoljstva sa stanovita
cenzure koje drutvena realnost (nad ja) namee pojedincu (ivoti, 1986, str. 86).
Sve psihike pojave se moraju kauzalno-genetiki objanjavati.
Poremeaji normalnih psihikih procesa potiu iz sukoba libida i zadovoljenja. Nae
elje, izraene u ciljnim predstavama, sadre u sebi izvesnu koliinu nadraaja koju Frojd

12
naziva kateherikom energijom. Kada je ta energija suzbijena, odbaena ili oduzeta, ona
moe da preuzme kontrolu nad sveu i ponaa se preputena samoj sebi i time suzbijena
energija deluje bez pristupa u svesti. Tako je elja odvuena u nesvesno i zadatak
psihoanalize je da je ponovo vrati u svest (ivoti, 1986, str. 87). Nijedna teorija nije u
stanju da adekvatno objasni i razume svest i delatnost oveka.
Frojd je svojim uenjem u kulturi dao snane podsticaje savremenim drutvenim
teorijama. Civilizacija i kultura nastaju na osnovu potiskivanja agresivnih nagona. Frojd je
smatrao da je borba za opstanak vena, da su naela uivanja i naela realnosti u
neprestanom sukobu i stoga, da je nerepresivna civilizacija nemogua (ivoti, 1986, str. 89).
Psihoanaliza treba da pomogne da se potisnute elje sublimiraju i da se tako smanje
antagonizmi izmeu ja i nad-ja. Psihoanalitika teorija sukoba ida, ega i superega je u
kritikoj teoriji drutva osnova za razumevanje represivne prirode postojeeg drutva,
njegove ideologije i kulture (ivoti, 1986, str. 92).

13
 Zakljuna razmatranja

Stvaralatvo nije neto to moemo da zahtevamo od deteta, niti da mu nametnemo,

ali da bi ono ostvarilo viestruk uticaj na linost deteta, neophodno je da postane trajna
osobina ili stav. Pre svega, vano je obezbediti povoljnu atmosferu podsticajnu za sva ula,
obezbediti materijale, dovoljno vremena i na taj nain zadovoljiti detetovu potrebu za
stvaranjem. Deije stvaralako izraavanje treba da sadri svojstva igre. Igra, iako razliito
tumaena kroz vreme i od strane mnogih autora, nezamenljiva je u procesu razvoja. Kada je
pravilno osmiljena i primenjena, igra, osim to ispunjava svoju edukativnu funkciju,
omoguava deci da upoznaju svet koji ih okruuje, da razviju nove vetine i oblike ponaanja,
a njena osnovna vrednost je u njenoj iskrenosti.
Razni istaknuti filozofi su dali svoje kritike samosvesti i razliite definicije o
vrednosti. Ono to se moe da se zakljui, jeste da se donekle svi oni slau da vrednosti
predstavljaju norme koje usmeravaju oveka u koegzistiranju sa drugima u zajednici. Svaki
ovek potie iz razliitog okruenja i poseduje sebi svojstven sistem vrednosti kog se
pridrava u ivotu i koji predstavlja njegov kompas, neto to ga vodi kroz ivot, pravila koja
potuje i granice koje ne eli da pree.

14
 Literatura

Kamenov, E. (2008). Vaspitanje predkolske dece. Beograd: Zavod za udbenike i

nastavna sredstva.
Kopas Vukainovi, E. (2006). Uloga igre u razvoju dece predkolskog i mlaeg
kolskog uzrasta. Zbornik Instituta za pedagoka istraivanja, 38(1), 174-189.
Mitrani, N. N. (2016). Smernice za drutvenu podrku dejoj igri. Nastava i
vaspitanje, 65(2), 411-425.
Raki, V. (1979). Vaspitanje igrom i umetnou. Parain: Biblioteka dr Vientije
Raki.
Sineli, S. (2009). Od tradicionalne do savremene filozofije nauke. Theoria 2, 52: 5-
35.
Smiljkovi, S. (2015). Igra i uenje na predkolskom nivou. Godinjak Uiteljskog
fakulteta u Vranju, (6), 311-316.
Uzelac, M. (2011). Glavni pravci savremene filozofije. Vrac: Visoka strukovna kola
za obrazovanje vaspitaa.
ivoti, M. (1986). Aksiologija. Zagreb: ITRO Naprijed OOUR Izdavaka djelatnost.

15