Универзитет у Источном Сарајеву

Педагошки факултет у Бијељини

Студијски програм Предшколско васпитање-мастер

Драмски облици у развоју

креативности дјеце

Ментор: Студент:
проф.др Вељко Брборић Мусић Енеида
доц.др Саша Ђукић Број индекса 4

Бијељина,17.12.2023.године.
Садржај
 I

1.Увод

Креативност и жеꭠа за стваралачким активностима присутна је још од давних

времена.

Свакодневним напретком ,савремени концепт одгоја и образованја младих

темеꭠи се на подстицању њихове креативности већ од најраније доби.

Сматра се да је управо васпитач тај који би требао подстицати дјецу да се

ослободе,да покажу своју спонтаност те да обогате своја искуства и на подручју
драмског изражавања.

Драмско изражаванје је скуп драмских методаи техника којима се утиче на

цјеловит развој и сазријеванје дјетета(Грујић,2018).

С обзиром да на то да је дјечија примарна активност игра,управо разним

облицима драмског изражавања дијете задовољава своју потребу за истом.

Два основна система у коима дијете расте и развија се су породица и

вртић.Унутар њих оно задовољава своје основне потребе,стиче прва искуства о
себи и свијету око себе,учи о кумуникацији и
односима,заједништву,толеранцији ,развија своје потенцијале и учи вјештине
потребне за цијели живот(НКРПОО,2014).

Одгој и образовање дјетета требају пратити његоб комплетан развој,а то је могуће

једино тако да схватимо дијете као комплетно биће од самог рођења.Особе које
прате дијете у том развоју и конструкцији властитог живота требају се
прилагођавати дјететовим потребама,уважавати их и усмјеравати дијете на
његовом путу.
 II

2.Креативност

Креативност је појам широког значења те га сваки аутор објашњава на другачији

начин.

Слуњски(2013)говори да је креативност сложен ментални процес који зависи од

сопстеног развоја,али и који укључује стварање нових идеја и појмова,нових
рјешења проблема те стварање нових веза између постојећих идеја или појмова.

Водећи се науним сазнањима,Нола(1987)наводи како је стваралаштво општа

генетичка особина и људска квалитета те универзална људска снага и могућност
кја је карактеристична за сва људска бића,а разликује се у распону,интезитету и
ниоу које појединци посједују.

Како би се развијала креативност,потребно је створити стимулативну атмосферу

између одраслих и дјеце јер се само на тај начин дјеца могу ослободити свих
препрека и кренути у стваралачки процес.

Битно је нагласити да су дјеца креативна без икаквог напора,она су таква

природна.Како би дијете било креативно,важно је да буде спонтано.

2.1.Креативност и спонтаност

Спонтаност и креативност су пропорционални појмови ,једно је предуслов

другоме.

Наравно,бити спонтан,не значи нужно бити креативан,али ако је спонтаност

сманјена,креативност не може достићи свој максимум,истиче Нола(1987).
 III

Ауторица наводи да у вријеме социјализације и уласком дјетета у васпитно-

образовни систем,оно губи дио своје спонтаности.Истиче како су дјеца ране и
предшколске доби спонтанија и креативнија од дјеце која су ушла у школски
систем.

Дјечију спонтаност могу сузбијати,а на концу и угасити строг одгој,родитељи

који превише контролишу своју дјецу,страх који дијете проживљава те чак и
властита свијест ако је престрога.

2.2.Спутаванје креативности

Дијете се у процесу социјализације стално сусреће са препрекама,ограничењима

која му намећу одрасли те покушајем да га се укалупи.Управо је то оно што га
спријечава да своју креативност изрази у свој својој пуноћи.

И сама Слуњски (2013)споминје како се креативност спутава код већине

дјеце.Она наиме говори како родителји или углавном људи који раде сља дјецом
имају потребу исправљати дјецу и то не зато да би им нањели штету,већ како би
им у што ранијој доби прењели што више знања те како би дјецу прилагодили
околини,односно уклопили их у оквиркоји намеће друштво.

Супек(1987)наводи како је већ и Фројд(1910)изразио мишљенје како одрасли не

би требаликочити дјецу приликом изражавања јер тада она науче потискивати
своју природу и постају појединци који се прилагођавају захтјевима околине како
не би долазили у сукобе с околином.Уз то наводи да су дјеца која не дозволјавају
такав начин манипулације над собом
оргиналнија,знатижељнија,веселија,отворенија,неовиснија те да лакше прихватају
сами себе.

Ту се поставлја питанје ко би требао подстицати дјецу да се ослободе,да покажу

своју спонтаност,да развијају своје стваралаштво у складу са својим потребама и
могућностима те да оплемене свој живот уз помоћ разних активности.Одговор је
васпитач.А у томе му на располаганју стоји мноштво методичких приступа,а један
од нјих је и драмско вваспитање.
 IV

3.Драмски облици у развоју креативности код дјеце

Унутар драмске педагогије која укључује драматургију,театрологију,педагогију и

разне гране позоришног умјетничког подручја,остварује се и драмско
васпитанје,пишу Груић,Вигњевић и Римац Јуриновић(2018).Ауторице такођер
објашњавају како подручје драмске педагогије развија своју специфичну
методику,то јест скуп метода подучавања којима се долази до постављених
циљева.Драмско васпитање је је облик рада са дјецом,младима и одраслима који
на разне начине упознају драмски медиј:било код гледаоци умјетничке форме или
као активни учесници који улазе у улоге или замишљене ситуације како би
појединци развили разне хумане вриједности и психофизичке вјештине.

Ауторице објашњавају како се унутар драмског образовања издвајају три велика

подручја:драмско изражавање,драмско стваралштво и драмска култура.

Драмско изражавање обухвата све облике драмског васпитанја којима се утиче на

одрастање и сазријевање појединца,а не на његову професионалну драмску
формацију.Циљ драмског изражавања није створити глумца и/или представу,већ
драмским активностима доћи до самоспознајних,развојних и образовних
циљева.За разлику од драмског изражавања,драмско стваралаштво обухвата
драмско образовање те за цилј има довести судионике до активног и компететног
судјеловања у стварању и игрању представе.На крају,драмска култура обухвата
теоријско драмско образовање које се надопуњује гледањем,анализом и
вредновањем представа.

У тренуцима вођења креативног процеса с дјецом,васпитач је и сам

стваратељ.Подстиче стидљиву дјецу да се укључе,али и ствара позитивне емоције
код дјеце тиме што увијек изазива интерес међу њима.

Грујић,Вигњевић и Римац Јуриновић(2018)истичу како сви облици драмског рада

са дјецом траже исте или сличне компетенције васпитача.Он би требао бити
компетентан стручњак који ћепрепознати и разумјети важност ослобађања
дјететових креативних потенцијала и подстицати дјечије изражавање на свим
пољима умјетности.
 V

Слуњски (2013)истиче како пак претјерано увјежбавање дјеце да изведу неки

покрет уништава њихову креативност и природу.Уз то савјетује да је боље дјецу
подстицати на слободно изражавање тако да свако дијете прикаже нешто на свој
начин,него да их се увјежбавања да сви раде исто.

3.1.Драмске игре

Дјечија игра је сложен појам те је управо она израз истраживања дјеце да пронађу
одговор како да живе и каква да буду.

Дијете је у игри потпуно спонтано,отворено и ангажовано,кроз њу развија своју

машту и креативност те учи поштовати редослијед и мисаоним процесима
рјешавати

проблеме(Нола,1987).

Дјечија игра је непоновљива,она може трајати сатима и захтјева изразит тјелесни

и емоционални напор.Савршено је организована,дјеца на лицу мјеста додјељују
улоге,уживљавају се у ситуације,постављају заплете и рјешавају расплете.Управо
је игра претваранја орбанизовани облик драмске игре јер се користи као
најпримјерени дидактички облик помоћу којег дјеца уз помоћ разних техника и
поступака спознају свијет.

Драмске игре постоје од кад је човјек на Земљи.Још као новорођенче,дијете

управо на тај начин ступа у први контакт са свијетом.Гестикулира мимиком
лица,користи покрет,затим почиње водити монологе и дијалоге и на крају се
укључује у разне друштвене ситуације.

Драмским се активностима дјеца уживљавају у непостојеће,али нјима екстремно

стварне свјетове ,контролишу властите ситуације и чине оно што у стварном
животу не могу.Дјечија игра обилује драмским заплетима,а треба истакнути како
за вријеме игре дјеца не опонашају одрасле,већ бивају уживљена у властиу улогу
док стварају оргиналну сутуацију.
 VI

У драмској игри дјеца су слободна и неспутана,приказују аутентични дјечији

израз,изражавају своје унутрашње биће,ослобађају се,дакле они који су били
гледаоци,могу врло брзо постати глумци.

Глибо(2000)објашњава како дјеца имају снажну потребу за претварањем маште у

стварност те како дијете активирањем свог креативног потенцијала развија
машту.

3.2.Бајка као оптималан семантички модел драме за дјецу

Једно проучавање новијег датума (Елементи српске народне бајке у

драмској кнјижевности за дјецу,1999)утврдило је да су најболје драме
за дјецу на српском језику инспирисане управо српским народним
бајкама.Бајка је за разлику од других кнјижевних врста ,изузетно
дранатична,јер“увијек је ту неки сукоб у питанју,нека борба између
добра и зла,између правде и неправде ,између виспрености духа и
нјегове ограничености.Штавише и ток раднје има драмску линију,јер
у нјему можемо препознати:Уводни дио,заплет,успон
раднје,кулминацију и расплет.Ако томе додамо да у њима нема
застоја,прекида услијед дигресија,медитација,него све тече
непрекинуто у живим сликамакоје траже непосредну
визуализацију,онда се може видјети да је у нјима садржана богата
сценска грађа“(Љ.Ђокић,1991).

Бруно Бететелхајм,непревазиђени познавалац значења бајки,назива их

букваром из кога дијете учи да чита свој ум,служећи се при томе
језиком слика,јединим који му омогућава поимање пре него што
постигне интелектуалну зрелост.

ШТА ЈЕ ДРАМА-„Један од три основна књижевна рода који обухвата све врсте
драмске књижевности“(Нолит,1978).Већ сама ријеч драма(од старогрчке ријечи
драменон,што значи радња)указује на суштинску карактеристику драмског
 VII

књижевног рода.“По томе је,како неки веле,драма и добила своје име јер
подржава лица која врше радњу“(Основи драматургије,1989).

Један од веома успијешних начина помоћу којег подстичемо дјечију

креативност је драматизација .Драматизација дјецу одводи у њихов замишљени
свијет,развија њихову машту у којој износе бројне идеје,развијају говорне
способности. А како у нашој пракси то изгледа погедајте у наредним примјерима :

Дранатизација приче“Црвенкапица“-група Нур

 VIII

Драматизација приче“Дјед и репа“-група Нахла

Драматизација бајке „Златокоса и три медвједа-група Зем зем

 IX

4.Методологија истраживања

Како је из теоријског прегледа видљиво ,драмски одгој има позитиван учинак на

многе аспекте дјететовог развоја,а идгајателј је тај који осмишљава и проводи
активности с циљем остваривања развојних задаћа код дјеце.Циљ овог
истаживања је утврдити примјењују ли одгајатељи драмске технике у раду са
дјецом вртићког узраста.Истраживачка питања која се појављују су:

 Старосна доб васпитача

 Године стажа
 Да ли су драмски облици заступлјени у њиховом раду и
 Које технике користе

Истраживање је проведено у ПУ“Евлад“ на 16 упосленика овог вртића путем

анкете .

Старосна доб васпитача

V-45 V-42 V-37 V-33 V-30 V-27

12% 12%

18%
24%

12%

24%

Граф1.Доб испитаника

У нашој установи запослен је подједнак број васпитача са 45 и 33 године,24%,у

нешто мањим процентима су особе старије од 42 године,18% док старосна група
од 27 до 37 заступлјене су у процентима од 12%.
 X

Драмски облици
Да Не

6%

94%

Граф2.Заступљеност драмских облика

Од 16 испитаника њих 94% у свом раду користи свакодневно драмске облике а 6

% је одговоприло негативно.

10 9
8 8 8 8
8 7 7 Никада
6 6
6 55 5 Понекад
44 Често
4 3
Драмске технике

Series4
2 1 1 1
Series5
0
г а а и е
оло азиј им лоз ртеж рич
он нт ом у ц п
М фа ант љ у чки дња
на П ите ни ра
ђе д ед дог
Во Во Зај
на
е и
рањ
ва
Ст
Драмске технике

Граф.3.Кориштење и познаванје драмских техника

 XI

Радни стаж
6.2

5.8

5.6

5.4
Године

5.2

4.8

4.6

4.4
Стаж 12 година Стаж 8 година Стаж 6 година

Граф 4. Радни стаж запослених

 XII

8.ЗАКЉУЧАК
Подстицање дјечије креативности данас се сматра кључним образовним циљем
у многим образовним системима широм свијета.

Креативни појединци представљају највеће богатство друштва.Они су

покретачи промјена,активни судионици друштвеног раста и развоја.За ту важну
улогу треба их припремати од најранијег доба.Рано дјетињство је раздобље у
којем је дијете најосјетљивије на вањске утицаје те га треба искористити и
пружити му правилну скрб у образовању.У том раздобљу изузетно је важно
подстицати дјечију креативност.У развоју дјечије креативности важну улогу
имају и васпитачи.Они морају вјеровати у дијете и његове
способности,континуирано се стручно усавршавати те и сами радити у окружењу
које потиче њихову креативност.

Провођење драмских активности заиста са собом доноси прегршт позитивних

утицаја на дјецу ране и предшколске доби,показују то раније цитирани извори,али
и моја властита искуства.

Активним учествовањем у драмским активностима,дијете активира свој

стваралачки потенцијал,развија машту и креативност,ослобађа се и бива
испуњено и сретно.

Потицањем драмског изражавања дјеци се богати рјечник те их се потиче да

развијају прихватљиве социјалне односе.Васпитачи би требали више пажње
посветити оваквом начину рада јер све што се ради у вртићу може се дјеци
приближити употребом сценских могућности,а самим тиме се и обогаћује процес
учења те је дјеци у вртићу забавније.

Кад морају стварати самостално,код дјеце се развија инвентивност и повећава се

могућност да једног дана буду успијешнија
 XIII

ЛИТЕРАТУРА

Грујић,И,2018-Пролаз у замишљени свијет:процесна драма или драма

у настајању:приручник за одгајатеље,учитеље,наставнике и све оне
који се баве драмским радом с дјецом и младима.Загреб:Голден
маркетинг

НКРПО,2014-национални курикулум за рани предшколски одгој и

образовање(дохваћено из тттпс:мзо.гов.хр)

Слуњски,Е,2013.Како дјетету помоћи да постане креативно и да се

изражава језиком умјетности:приручник за родитеље,одгајатеље и
учитеље.Загреб:Елемент

Нола,Д,1987.Дијете и креативност

Супек,Р,(1987).Дијете и креативност.Загреб:Глобус

Груић,И,Вигњевић,Ј,и Римац Јуриновић,М.(2018).Казалишна /драмска

умјетност у одгојно образовном процесу

Глибо,Р.2000.Луткарска и сценска култура.Загреб.Еколошки гласник

Магистарски рад-Елементи народне бајке у драмској књижевности за

дјецу“одбрањен 1999.

Љубиша Ђокић-Народна приповјетка као основа за народну

бајку“Сцена“-1991.

„Рјечник књижевних термина“-Нолит београд,1978

„Основи драматургије“-Универзитет умјетности Београд,1989.