Književni rodovi i vrste

Lirika, epika i drama

Prema načinu književno-pesničkog stvaranja, umetnička književnost se deli na tri roda: liriku, epiku i
dramu.

Lirika

Obuhvaća kraća književna djela u stihovima u kojima pjesnici izražavaju svoje osjećaje i poglede na
svijet. Lirske vrste su najčešće napisane u obliku pjesme. Lirske se pjesme mogu podijeliti tematski pa
postoje vrste prema temi: ljubavna pjesma, pejzažna pjesma, misaona ili lirsko refleksivna pjesma,
socijalna pjesma, domoljubna pjesma i duhovno-religiozna pjesma. Također postoje i tradicionalni
oblici pjesama koji su nastali u staroj Grčkoj. Te su se pjesme imale točno određenu namjenu, npr.
prilikom obreda i sl. To su: himna, oda, ditiramb, elegija, epitaf, epigram i idila.

Epika[uredi VE | uredi]

Obuhvaća književna djela u kojima se pripovijeda o događajima koji su se dogodili, ili se smatra da su
se dogodili u prošlosti. Razlikujemo epska djela koja su napisana u stihu (epska pjesma, ep i epopeja) i
ona koja su napisana
u prozi (mit, legenda, basna, bajka, saga, anegdota, vic, zagonetka, poslovica, novela, pripovijetka, ro
man).

Drama[uredi VE | uredi]

Obuhvaća sve književne vrste namijenjene izvođenju na pozornici u kazališnim predstavama.

Dramska su književna djela posebno oblikovana tako da sadrže opis likova s naznakom nekih njihovih
osobina, dijelove teksta koje glumci izgovaraju na pozornici i dijelove koji služe samo kao uputa
glumcima i redatelju, a nazivaju se didaskalijama. Fabula dramskog teksta se ne pripovijeda, već se
postiže izmjenom dramskih situacija. Dijalog (razgovor među likovima) i monolog (izlaganje jednog
lika) bitna su sredstva književnog oblikovanja drame. Zbivanje na pozornici proizlazi iz djelatnosti
likova. Drama ima svoj početak, sredinu i završetak. Podjeljena je na činove i prizore, a zanimanje
gledatelja potiče neki sukob ili zaplet koji se na kraju razrješava.

Književni rod: LIRIKA

Lirika se deli na sledeće lirske vrste pesama:

Elegije

Stare su koliko je stara i poezija. Još je starorimski pesnik Ovidije (živeo u prvom veku naše ere)
napisao čuvenu zbirku elegija EX PONTO – Sa Crnog mora. Životna prolaznost, gubitak dragih bića, žal
za mladošću, neostvarene ljubavi, večite su teme i nepresušna inspiracija elegija. Elegije su pisali
mnogi pesnici: Branko Radičević: »Kad mlidijah umreti», Jovan Jovanović Zmaj: »Đulići uveoci»,
Vladislav Petković Dis: »Možda spava» i mnogi drugi.

Opisne pesme

Opisna ili deskriptivna pesma je vrsta lirske pesme u kojoj pesnik slika prirodu i njene pojave.
Subjektivnost pri opisu – slikanju prirode proističe iz pesnikovog odnosa prema njoj. Skoro da nema
pesnika koji nije pisao ovu vrstu poezije: Branko Radičević: »Putnik na uranku», Jovan Jovanović
Zmaj: »Ala je lep ovaj svet», Vojislav Ilić: »U poznu jesen», Desanka Maksimović: »Prolećna pesma»,
Stevan Raičević: »Kamena uspavanka» i mnogi drugi.

Ljubavne pesme

O ljubavi su pevali svi pesnici svih vremena, jer je to najlepše i najplemenitije osećanje koje prožima
svako biće. O sreći i patnji, o lepoti i mladosti, o nadi i beznađu ispevano je bezbroj stihova. U starom
Rimu o ljubavi su pevali veliki pesnici Propercije i Tibul, u srednjem veku Petrarka i despot Stefan
Lazarević, a od tada pa do danas napisane su mnoge prelepe pesme o ljubavi: Desanka
Maksimović: »Strepnja», Jovan Jovanović Zmaj: »Kaži mi kaži», Branko Radičević: »Pevam danju,
pevam noću», Aleksa Šantić: »Emina», Jovan Dučić: »Pesma ženi» itd.

Socijalne pesme

U ovim pesmama opevani su brojni socijalni momenti: težak život ljudi, beda i nemaština i brojne
druge socijalne nepravde. Pisali su ih Aleksa Šantić: »O klasje moje», Dobrica Cesarić: »Balada iz
predgrađa», Vojislav Ilić, Veljko Petrović, Oskar Davičo: "Srbija", i mnogi drugi.

Rodoljubive pesme

Ljubav prema otadžbini i narodu trajna je inspiracija za svakog pravog pesnika. Đura Jakšić je
ispevao «Otadžibnu», Dušan Vasiljev «Domovinu», Desanka Maksimović «Srbija se budi», Miloš
Crnjanski «Stražilovo», Dobrica Erić «Plači voljena zemljo».

Misaone (refleksivne) pesme

U misaone ili refleksivne pesme spadaju lirske pesme u kojima su životne istine opevane sa mnogo
emotivnosti i poleta. Svojom sadržinom i pesničkim porukama snažno utiču na čitaoce, te zbog toga
dosežu visok domet najuverljivijeg poetsko-pesničkog sadržaja. Ovu vrstu poezije pisali su mnogi
pesnici naše i svetske poezije: Milan Rakić: »Dolap», Vasko Popa: »Kalenić».

Satirične pesme

Pesme u kojima pesnici kritikuju, ismejavaju i izvrgavaju ruglu slabosti pojedinaca i društva u celini
(glupost, samoživost, kukavičluk, izdaju, zatucanost, isključivost, apsolutizam i neslobode) nazivaju se
satirične pesme. Od starog Rima do danas ispevano je mnogo satiričnih pesama: Jovan Jovanović
Zmaj: »Jututanska narodna himna», Đura Jakšić: »Otac i sin», Branislav Nušić: »Dva raba», Vojislav
Ilić: »Maskembal na Rudniku».

Humorističke pesme

Za razliku od satiričnih, ove pesme imaju za cilj da nasmeju i razvesele, ali i da pouče. Naši poznati
pesnici humora i šale Branko Ćopić, Vladimir Bulatović - Vib, Duško Radović i drugi, napisali su mnogo
stihova posvećenih veseloj i šaljivoj strani našeg života.

Epsko-lirska poezija

Balada

Može biti narodna i umetnička. U njima postoji priča o nekoj ličnosti, kao i vrlo jako osećanje.
Događaj je dramatičan i tragično se završava. Stihovi balade obično se sastoje od istog broja slogova i
rimuju se. Na kraju svake balade nalazi se poruka koja je tužno obojena. Balade su nastale u
Francuskoj, Španiji i Engleskoj. U našim narodnim baladama peva se o nekom tužnom događaju,
najčešće iz porodičnog života. To su veoma potresne i dramatične pesme, a stil im je svečan i ozbiljan.
Narodne balade su: Predrag i Nenad, Smrt Omera i Merime, Hasanaginica i druge. Neke naše
narodne epske pesme sadrže baladične odlike: Zidanje Skadra, Smrt majke Jugovića, Ženidba Milića
Barjaktara itd.

Umetničke balade stvarali su Jovan Jovanović Zmaj (Tri hajduka), Laza Kostić (Minadir), Stanko Vraz
(Bura), Milorad Mitrović (Don Ramiro), Anton Aškerc (Mejnik) i drugi.

Romansa

Može biti i narodna i umetnička. Najviše se negovala u Španiji, a odatle se raširila i u druge zemlje
Evrope. Naziv potiče od španske reči romanza, što znači „pesma o junaku”.

U umetničkim romansama teme su najčešće ljubav, megdani, uvreda časti i dr. Događaji se nižu
(epska odlika) i završavaju srećno. Na kraju romanse nalazi se poruka ili pohvala junaku. Ljubav je
srećna i topla (lirske odlike). Stihovi se rimuju. Umetničke romanse stvarali su Vojislav Ilić (Ljubavna
trka), Milorad Mitrović (Papučica) i drugi.

Narodne romanse takođe sadrže i epske i lirske odlike. U njima se nalaze motivi o ljubavi, a često i
motivi rodoljublja i o društvenim odnosima. To je i prirodno jer su naši preci imali težak ekonomski i
politički život. Poznate narodne romanse su: Stojan i Ljiljana, Draga košulju prala, Da bi naši stari
znali, Biljana platno beleše itd.

Poema

Svrstana je u epsko-lirsku poeziju, jer se u njoj opevaju i događaji i osećanja, odnosno i epski i lirski
elementi. Poeme su pisali: Ivan Goran Kovačić: »Jama»,, Skender Kulenović: »Stojanka majka
Knežopoljka», Slavko Vukosavljević: »Kadinjača», Oskar Davičo: »Zrenjanin» u našoj književnosti, a
Bajron, Puškin, Petefi u svetskoj književnosti.

Književni rod: EPIKA

Za razliku od lirike, epika pripoveda i opisuje. Pripoveda o podvizima i doživljajima, opisuje događaje,
ljude i predele. Epska dela imaju bogatu i složenu fabulu: slede životne puteve junaka koji su često
zamršeni i puni uspona i padova. Epiku čine dela u stihovima i u prozi: romani, pripovetke, novele,
crtice, ep ili spev.

EP ili SPEV JE

To je epsko umetničko delo u stihu. Pripovedanje u epu teče postepeno i slikovito. Zbog obimnosti,
zbog epske širine saopštavanja događaja, ep je sastavljen od pevanja, a kao i svako epsko delo, čvrste
je kompozicione strukture: ekspozicija, zaplet, kulminacija, peripetija i rasplet su etape kroz koje se
odvija događaj. U starogrčkoj književnosti poznati epovi (spevovi) su «Ilijada», i «Odiseja», u indijskoj
književnosti «Mahabharaba» i «Ramajana», a takođe su ih pisali i drugi pesnici: Ivan Gundulić:
"Osman" i "Dubravka", Ivan Mažuranić: »Srmt Samil-age Čengića».

Roman

Pojavio se u starom veku, u grčkoj književnosti, a ime je dobio u srednjem veku. U njemu se susreću
različiti karakteri i slikaju mnoge životne prilike. Zahvaljujući njegovoj obimnosti i otvorenosti prema
životu - pruža mnogo podataka o ljudima i vremenu koje opisuje. Postoje mnoge vrste romana:
autobiografski, biografski, fantastični i naučnofantastični, pustolovni, kriminalistički, istorijski, ali i
humoristički, publicistički i satirični. Najpoznatiji romanopisci svetske i naše književnosti su: M.
Servantes - »Don Kihot», Viktor Igo: »Jadnici», Onore de Balzak - »Čiča Gorio», Tomas Man - »Čarobni
breg», Ivo Andrić: - »Na Drini ćuprija», Meša Selimović: »Derviš i smrt», Dobrica Ćosić - »Vreme
smrti», Danko Popović - »Knjiga o Milutinu», Aleksandar Tišma - »Upotreba čoveka», Milorad
Pavić: »Hazarski rečnik» i drugi.

Pripovetka

Epsko delo manjeg obima (manje od romana). U pripoveci se priča o jednom događaju (doživljaju) iz
života glavnog junaka. Radnja je u njoj dinamična, pripovedanje sažeto, zbijeno, a kompozicija veoma
jezgrovita i čvrsta. Pripovetka može biti, kao i roman, veoma raznovrsna: avanturistička, socijalna,
seoska, gradska, ratna, fantastična, satirična, sentimentalna, romantična i realistična. Pisci
pripovedaka (pripovedači): I.Andrić: »Priča o kmetu Simanu», B. Stanković - »Uvela ruža», S.Matavulj
-»Pilipenda», A.Isaković - »Kašika», A.Tišma - »Hiljadu i druga noć», D.Popović -»Došljak» i mnogi
drugi.

Novela

Među proznim epskim delima novela se nalazi između pripovetke i romana, više po svojoj strukturi
umetničkog oblikovanja, nego po dužini. U noveli se na sažet, jasan i zanimljiv način, i jedinstvenoj
kompozicionoj celini, pripovedaju razni događaji iz života ljudi. Osnivač (prvi pisac) novele je Italijan
Đovani Bokačo: »Dekameron», a pisali su je i Francuz Gi de Mopasan, Rusi Anton Pavlovič Čehov i
Maksim Gorki, Nemac Tomas Man. Od naših novelista najpoznatiji su Simo Matavulj, Laza K.
Lazarević, Ivo Andrić.

Crtica

Kratka priča u kojoj književnik veoma sažeto obrađuje određene teme iz života ljudi (misli i
raspoloženja, život i iskustva). Crtice su pisali: Ivan Cankar, Miodrag Bulatović i drugi.

Književni rod: DRAMA

Vrste: komedija, tragedija i drama u užem smislu

Drama se razlikuje od lirike (narodne i umetničke) i epike (narodne i umetničke) jer se u njoj ne
opevaju osećanja, niti se opisuju događaji i ličnosti, već se kroz dijaloge i monologe ličnosti – junaka,
na unapred pripremljenom prostoru – sceni, prikazuju određene radnje, sukobi, akcije.

Drama se deli na: komediju, tragediju i dramu u užem smislu.

Komedija

Komedija za temu ima smešne događaje, izvodi na scenu obične ljude, opterećene svim ljudskim
slabostima svoga vremena.

Postoje tri vrste komedije: komedija intrige (ličnosti se dovode u smešne situacije),

komedija karaktera (ismejavaju se negativne osobine pojedinaca)

i komedija naravi (podvrgavaju se ruglu i podsmehu mane čitavog društva).

Naši poznati komediografi: Jovan Sterija Popović: »Pokondirena tikva», Kosta Trifković: »Izbiračica»,

Branislav Nušić: »Sumnjivo lice», «Narodni poslanik», «Protekcija».

Tragedija

Tragedija obrađuje ozbiljne događaje i ljude opsednute velikim idejama, koji životom plaćaju visoku
cenu svojih ideala. Tragedija poziva u borbu za najviše humanističke ciljeve: slobodu, jednakost i
pravdu među ljudima. Tragedije su pisali: Laza Kostić: »Pera Segedinac», Đura Jakšić: »Stanoje
Glavaš» u našoj književnosti, Eshil kod starih Grka »Okovani Prometej», «Persijanci», «Agamemnon»,
«Sedmorica protiv Tebe» i druge i mnogi drugi književni stvaraoci starog i srednjeg veka.

Drama u užem smislu

Drama u užem smislu ima elemenata i tragedije i komedije, ali se ne mora obavezno završiti tragično.
Ova vrsta drame je novijeg datuma i izražava misli i osećanja savremenog čoveka «koji nije ni samo
heroj ni samo slabić, već čovek sa manama i vrlinama». Poznati pisci ove vrste drame: Aleksandar
Popović: »Razvojni put Bore Šnajdera» i druge drame/, Ljubomir Simović: »Čudo u Šarganu», Ivan
Studen: »Vožd» i drugi.

Aforizam

Kratka i duhovita izreka koja sadrži samo jednu misao o čoveku i svetu u kome živi. Najpoznatiji
aforističari su: Stanislav Lec (Poljska) i naši: Vlada Bulatović-Vib, Milovan Vitezović i drugi.

Diskursivni književni oblici

Autobiografija – opisivanje vlastitog života

Biografija – tekst u kojem se na umjetnički način prikazuje život neke znamenite osobe

Dnevnik – autor bilježi dnevne događaje, misli, komentare

Esej (ogled) – književno-znanstvena vrsta koja nastaje spajanjem subjektivnog i objektivnog

doživljaja, pjesničkog i znanstvenog; tematika je izuzetno široka, začetnik je Michele de Motaigne

Memoari – sjećanja i uspomene na neke važne  osobe i događaje koje je autor poznavao, u njima
sudjelovato ili bio njihov suvremenik

Putopis – književno-znanstvena vrsta u kojoj autor iznosi svoje dojmove, doživljaje, zapažanja i
razmišljanja o ljudima i krajevima sa svog putovanja na subjektivan i slikovit način

Feljton – vrsta članka na stalnom mjestu u novinama u kojem autor na jednostavan, živ i duhovit
način progovara o raznim društvenim pitanjima i problemima.

Polemika – tekst u kojemu se u razradi nekoga problema sukobljavaju predstavnici različitih mišljenja
i stavova.

Reportaža – izvješće o nekom događaju ili pojavi na način blizak književnoumjetničkom izražavanju.

Sinestezija

U književnosti se sinestezija javlja kao figura i poetsko načelo. Kao figura, sinestezija se tumači kao
oblik metafore u kojoj se dojmovi jednog osjetila opisuju izrazima koji upućuju na dojmove drugog
osjetila. Tako se, primjerice, u Ilijadi Odisejeve riječi opisuju kao snježne pahulje, a u Odiseji se
zavodljivi pjev sirena naziva medenim. U Bibliji se Božja riječ opisuje kao nešto što se kuša, a Božji
glas kao nešto što se vidi.

Melika

Naziv lirika stvoren je u vreme aleksandrijskih filologa i označava prvobitno samo one starogrčke
pesme koje su se pevale uz pratnju žičanih instrumenata, i to pre svega lire sa sedam žica – sami Grci
arhajskoga doba umesto ovoga imena koristili su stari naziv melika (od μέλος = pesma). Ta se melika
delila na monodijsku liriku i horsku liriku: osim što su se razlikovale po metrima koji su se u njima
obično upotrebljavali, ove dve vrste lirike karakterisalo je to što je prva bila namenjena solo pevanju,
a druga horskom izvođenju. Aleksandrijski su filolozi, dakle, u svom kanonu starogrčke lirske poezije
obuhvatili samo meliku, tj. monodijske liričare Alkeja, Sapfu i Anakreonta i horske liričare
Alkmana, Stesihora, Ibika, Simonida, Bakhilida i Pindara. Međutim, mi danas u helensku liriku
ubrajamo i recitativne oblike poezije: elegiju i jamb.

Fokalizacija

Fokalizacija je termin koji definiše odnos autora prema naraciji u tekstu. Sam termin skovao je Žerar
Žene. Fokalizacija je pokušaj da se izbegne dvosmislenost pojma "tačka gledišta" i time iz narativne
perspektive odstrane nepoželjne konotacije. Postoje tri vrste fokalizacije: prva, nulta fokalizacija, ili
ne-fokusirana priča, odnosi se na sveznajućeg pripovedača, koji u odnosu na događaje i likove priče
može zauzeti unutarnju ili spoljnju tačku gledišta. U drugoj vrsti, unutarnjoj lokalizaciji, pripovedač
zna ono što zna i lik. Treći tip je spoljašnja fokalizacija, u kojoj pripovedač opisuje likove kao da ih
promatra spolja, i ne meša se u njihov unutarnji život.

Jambografija

Jampsku poeziju pratila je muzika, ali se nije pevalo: to je bila tzv. παρακαταλογή, tj. ritmička
recitacija s muzičkom pratnjom, a muzički instrumenti bili su jambika i klepsijamb. Svi jambografi bili
su poreklom Jonjani, pa je i njihov dijalekt jonski, ali vrlo blizak atičkom dijalektu. Jamb dopušta čitav
niz različitih tonova, od smeha do poruge i prezira, s lirizmom u kojem ličnost dolazi do takvog
izražaja kakav elegija nije poznavala. Najstariji je i istovremeno najsnažniji pesnik jamba
bio Arhiloh (Ἀρχίλοχος) s ostrva Parosa, koji je živeo u 7. veku pne., burnim i nemirnim životom,
punim nevolja i pustolovina, kako se vidi i iz sačuvanih fragmenata.