6.

CILJ I ZADACI VASPITANJA

6. 1. DETERMINANTE I KOMPONENTE
VASPITNOG SISTEMA:

DETERMINANTE VASPITNOG SISTEMA:

1. društveno ureĊenje
2. nauĉno-tehnološka razvijenost društva
3. ekonomska razvijenost društva
4. kulturna razvijenost
5. tradicija
6. razvijenost pedagoške nauke
1. društveno ureĊenje:

- vaspitni sistem zavisi od društveno-politiĉkog

ureĊenja zemlje kojoj pripada
- demokratsko društvo – demokratsko vaspitanje
- autoritarno društvo – autoritarno vaspitanje
2. nauĉno-tehnološka razvijenost društva:

- eksplozija znanja – umnoţavanje znanja u svim

oblastima
- intelektualizacija rada – zamena manuelnih
operacija intelektualnim operacijama
- promena rada i struke
- potreba svestranog razvoja ĉoveka
3. ekonomska razvijenost društva:

- privredno razvijene zemlje su u mogućnosti da za

vaspitanje obezbede veća materijalna ulaganja nego
privredno zaostale zemlje
4. kulturna razvijenost

- zemlje s visokim nivoom kulture imaju potrebe i

veće mogućnosti da svojim graĊanima obezbede
kvalitetno vaspitanje
5. tradicija:

- visoko vrednovanje opšte obrazovanosti, škole,

vaspitaĉa, uĉitelja – na vaspitni sistem utiĉu
pozitivno
6. razvijenost pedagoške nauke:

- na razvoj vaspitnog sistema utiĉe i stepen

razvijenosti pedagogije kao nauke
KOMPONENTE VASPITNOG SISTEMA:

porodica,
predškolske ustanove,
škole,
uĉeniĉke i studentske organizacije,
uĉeniĉki i studentski domovi i internati,
ustanove za decu i mlade bez roditeljskog staranja,
ustanove za decu i mlade sa posebnim potrebama,
institucije za obrazovanje odraslih,
nauĉne i struĉne asocijacije,
KOMPONENTE VASPITNOG SISTEMA:

društveno-politiĉke organizacije,
kulturno-umetniĉka društva,
sportski klubovi,
humanitarne organizacije,
pozorište, muzeji, biblioteke,
sredstva masovnih komunikacija (Tv, radio, novine,
internet), itd...
PORODICA:

- jedan od najvaţnijih faktora vaspitanja

- bio-psiho-socijalna zajednica
- faktor primarne socijalizacije
- znaĉaj porodiĉne sredine za razvoj liĉnosti
- pedagoška kultura roditelja
- vaţan je odnos roditelja prema detetu
- znaĉaj vaspitnog stava i porodiĉne klime
- dete mora da oseti da je voljeno
- porodica je znaĉajna u emocionalnom razvoju
deteta
VRTIĆ:

- u vrtiću (predškolskoj ustanovi) dete nastavlja

proces socijalizacije zapoĉet u porodici
- znaĉaj vaspitaĉa
- celovito i sistematsko vaspitanje dece ranog i
predškolskog uzrasta
- sticanje, razvijanje i formiranje raznih navika kod
dece
- pomoć roditeljima
ŠKOLA:

- glavni ĉinilac u sticanju znanja i veština

- vaţna ustanova za vaspitanje i formiranje stavova,
vrednosti i društvenih normi
- stvara uslove za integraciju u društveni ţivot
- sistematski i organizovano utiĉe na ukupan razvoj
liĉnosti
VRŠNJACI:

- vršnjaci imaju veliku ulogu u razvoju, formiranju i

socijalizaciji liĉnosti
- vršnjaĉke grupe utiĉu na razvoj sistema mladih, na
razvoj interesovanja, naĉin odevanja, zabave, naĉin
govora i izraţavanja
- znaĉaj drugarstva i prijateljstva
DRUŠTVENE ORGANIZACIJE:

- u svakom društvu postoji veliki broj društvenih

organizacija
- njihov cilj je ostvarivanje odreĊenih zadataka
Pokret gorana – ljubav i briga prema prirodi
Crveni krst – pomoć drugima
Sportske organizacije – utiĉu na razvijanje
odreĊenih interesovanja
Politiĉke stranke i crkvene organizacije – imaju
izgraĊen vrednosni sistem i nastoje da ga prenesu
odreĊenom broju mladih
SREDSTVA MASOVNIH KOMUNIKACIJA:

- mas-mediji dopiru do velikog broja osoba

- raznovrsnošću svojih sadrţaja utiĉu na ponašanje
mladih i na formiranje ukusa i vrednosti
- njihovo delovanje je svakodnevno i dugotrajno
- vrste: štampa, radio, tv, film, internet...
KADROVI U OBLASTI VASPITANJA:

uloga RODITELJA i PROFESIONALNIH

VASPITAĈA u vaspitanju dece i mladih:

- porodica – roditelji
- predškolski vaspitaĉi
- uĉitelji,
- nastavnici
- sportski treneri
- ostali profesionalni vaspitaĉi i uĉitelji
Svojstva koja treba da poseduju profesionalni
vaspitači:

- pedagoški optimizam
- uvaţavanje vaspitanika
- kritiĉnost
- široka opšta kultura
- struĉna osposobljenost
- pedagoška obrazovanost
- smisao za vaspitni rad
- teţnja ka profesionalnom usavršavanju
6.2. DETERMINANTE CILJA I ZADATAKA
VASPITANJA:

1. društvo
2. shvatanja o ĉovekovim moćima
3. ideološka shvatanja
4. pedagoška shvatanja
1. društvo:

- cilj i zadaci vaspitanja zavise od društva u kojem

se konkretno vaspitanje ostvaruje

2. shvatanja o ĉovekovim moćima:

- cilj i zadaci vaspitanja zavise i od toga kako se

ocenjuju ĉovekove mogućnosti
- realno sagledavanje ĉovekovih mogućnosti
3. ideološka shvatanja:

- cilj i zadaci vaspitanja zavise od vladajućeg shvatanja o

društvu, moralu, umetnosti, religiji i dr.

4. pedagoška shvatanja

- utiĉu na cilj i zadatke vaspitanja

- kako se gleda na ulogu i mogućnosti vaspitanja u
razvoju liĉnosti
- kakav je odnos društva i vaspitanja
- kakav je poloţaj vaspitanika u vaspitnom procesu
6.3. OPŠTI PRINCIPI VASPITANJA:

1. princip UVAŢAVANJE LIĈNOSTI VASPITANIKA

2. princip LIĈNOG ANGAŢOVANJA VASPITANIKA u
procesu vaspitanja
3. princip MNOGOSTRANOSTI vaspitnog rada
4. princip SOCIJALIZACIJE
5. princip DOSLEDNOSTI
6. princip CELISHODNOSTI, USMERENOSTI
vaspitanja
7. princip ORGANIZOVANOSTI
8. princip UVAŢAVANJA PEDAGOŠKIH SAZNANJA
1. princip UVAŢAVANJE LIĈNOSTI VASPITANIKA:
- vaspitaĉ treba dobro da upozna vaspitanika,
- rad sa vaspitanikom treba da je individualizovan i
diferenciran,
- vaspitni rad sa vaspitanikom vaspitaĉ mora stalno
usaglašavati sa razvojnim promenama,
- u vaspitnom radu koristiti samo one metode i sredstva koje
uvaţavaju liĉnost vaspitanika,
- uvaţavanje individualnih osobenosti vaspitanika i
ravnopravan odnos vaspitaĉa prema svakom vaspitaniku,
bez diskriminacije po bilo kom osnovu.
2. princip LIĈNOG ANGAŢOVANJA VASPITANIKA u
procesu vaspitanja:
- liĉnost se na pravi naĉin moţe razvijati samo sopstvenom
aktivnošću;
- to je preduslov za proces samovaspitanja i samoizgraĊivanja
liĉnosti vaspitanika,
- svesno aktiviranje vaspitanika je najuspešnije uz
poznavanje individualnih osobenosti svakog vaspitanika.
3. princip MNOGOSTRANOSTI vaspitnog rada:
- vaspitni rad vaspitaĉa treba da bude tako organizovan i
programiran da pruţa realne mogućnosti za razvoj svih
komponenti liĉnosti svakog vaspitanika,
- takav vaspitni rad je veoma sloţen i kompleksan,
- vaspitaĉ treba da stvara takve uslove i situacije koje će
omogućavati što svestranije angaţovanje vaspitanika i
podsticati razvoj interesovanja, mogućnosti i ţelja svakog
pojedinca,
- ovakav rad od vaspitaĉa traţi mnogo znanja i umešnosti.
4. princip SOCIJALIZACIJE:
- nijedan vaspitanik ne moţe da ţivi sam i izolovan od
zajednice,
- svaki ĉovek, tokom svog ţivota pripada razliĉitim grupama
i zajednicama pa je nuţno da se vaspitava tako da se bez
teškoća ukljuĉi u te društvene grupe, tj. da se socijalizuje,
- socijalizacija podrazumeva prihvatanje društvenih normi,
obaveza, prava i vrednosti koje vaspitanik treba da prihvati.
5. princip DOSLEDNOSTI:
- u vaspitnom radu je vaţno uporno i dosledno insistiranje na
ostvarivanju programiranih i dogovorno postavljenih
zahteva prema svakom vaspitaniku pojedinaĉno i prema
grupi vaspitanika,
- u situacijama koje zahtevaju odstupanje od dogovorenog i
planiranog, razlozi se moraju argumentovano obrazloţiti,
- i vaspitaĉ i vaspitanik moraju poštovati ovaj princip što je
znak uvaţavanja vaspitaĉa i još više uvaţavanja vaspitanika.
6. princip CELISHODNOSTI, USMERENOSTI vaspitanja:
- vaspitni rad daje ţeljene rezultate samo ako je svesno
stavljen u funkciju odreĊenog cilja i zadataka vaspitanja,
- i vaspitaĉu i vaspitaniku mora biti jasno šta se vaspitanjem
ţeli postići,
- usmeriti vaspitni rad ka odreĊenom cilju i uĉiniti ga
celishodnim znaĉi da vaspitaĉ treba da odabira takve
sadrţaje, metode, sredstva i instrumente koji će biti u skladu
sa postavljenim ciljem vaspitanja.
7. princip ORGANIZOVANOSTI:
- vaspitni rad ne moţe biti prepušten stihiji i sluĉajnosti,
- vaspitni rad mora biti veoma odgovorno planiran,
programiran, ostvarivan, odnosno dobro organizovan,
- organizovanost vaspitnog rada je prevencija u delovanju
negativnih ĉinilaca koji mogu loše delovati na vaspitanika i
razvoj njegove liĉnosti.
8. princip UVAŢAVANJA PEDAGOŠKIH SAZNANJA:
- vaspitni rad je veoma sloţen,
- da bi se vaspitni rad mogao organizovati u skladu s opštim
pedagoškim principima, da bi bio u funkciji razvoja
vaspitanikove liĉnosti i u funkciji sa postavljenim ciljem i
zadacima vaspitanja, vaspitaĉ se u svom radu mora oslanjati
na pedagoška saznanja,
- nauĉnim pedagoškim saznanjima, vaspitaĉ treba da se
rukovodi u svim fazama vaspitnog rada,
- liĉno pedagoško iskustvo vaspitaĉa je izuzetno vaţno u
vaspitnom radu, jer se dobar, iskusan vaspitaĉ moţe bolje
snaći u sloţenim vaspitnim situacijama.
6.4. METODE I SREDSTVA VASPITANJA
Metoda je: osmišljen i ustaljen postupak usmeren na
postizanje nekog cilja.
- odgovaraju na pitanje: kako postupati da bi se cilj vaspitanja
praktiĉno ostvario,
- sadrţe karakteristike najracionalnijih i najdelotvornijih,
nauĉno dokazanih i praktiĉno proverenih sistema vaspitnog
postupanja,
- objedinjuju sve vaspitne postupke kojima je cilj razvoj i
oblikovanje liĉnosti, uz zajedniĉku aktivnost vaspitaĉa i
vaspitanika.
Postoje razliĉite klasifikacije metoda koje se koriste u vaspitanju
i posebno u nastavi.
Kao OPŠTE metode vaspitanja najĉešće se pominju:

1. METODA UBEĐIVANJA I UVERAVANJA (sredstva:

primeri, razgovor, ĉinjenice, iskazi, saveti, pouke...)
2. METODA VEŢBANJA I NAVIKAVANJA
( sredstva: rad, praksa, veţbanje, uĉenje, primer, pravila,
propisi...)
3. METODA PODSTICANJA I NAGRAĐIVANJA (sredstva:
primer, briga, razumevanje, podsticanje, pohvala, nagrada...)
4. METODA SPREĈAVANJA I KAŢNJAVANJA (sredstva:
primedbe, opomene, zamerke, pokude, kazne, zabrane,
zahtevi...)
1. METODA UBEĐIVANJA I UVERAVANJA:
- saznavanje, shvatanje i emocionalno prihvatanje odreĊenih
pogleda, ubeĊenja, uverenja, stavova i vrednosnih
opredeljenja,
- ovom metodom se stvaraju uslovi i vaspitne situacije u
kojima vaspitanik svesno, aktivno i kritiĉki prima nova
znanja iz nauke i ţivotne stvarnosti, ĉime se stvara osnova
za formiranje pogleda na svet, formiranje stavova i
uverenja vaspitanika koji odreĊuju i postupke liĉnosti.
2. METODA VEŢBANJA I NAVIKAVANJA:
- osposobljavanje za primenu usvojenih znanja, vrednosti,
uverenje, umenja i navika,
- obuhvata sistem postupaka, kojim se doprinosi da
vaspitanik uspostavi vezu izmeĊu znanja, uverenja i
sopstvenih svesnih postupaka,
- ova metoda ima dinamiĉku ulogu u formiranju liĉnosti jer
treba da pokrene liĉnost na akciju,
- pravilnim korišćenjem ove metode, vaspitaĉ usmerava
vaspitanika u pozitivnom pravcu, pomaţući razvoj njegovih
osobina, volje, karaktera i pogleda na svet.
3. METODA PODSTICANJA I NAGRAĐIVANJA:
- obuhvata motivacioni sistem postupaka,
- primena ove metode podrazumeva opšti stav pedagoškog
optimizma i vere u mogućnosti razvoja svake liĉnosti,
- podrazumeva poštovanje svakog vaspitanika i poverenja u
njegove snage i sposobnosti,
- primenjuje se i onda kada vaspitanik pokazuje uspeh, ali i
onda kada se naĊe pred teškoćama,
- ovom metodom se vaspitanik usmerava da svoje napore
uloţi u ono što je korisno i vredno.
4. METODA SPREĈAVANJA I KAŢNJAVANJA:
- obuhvata postupke izbegavanja i eliminisanja negativnih
elemenata u vaspitnom procesu,
- ovu metodu ne treba shvatiti kao represiju ili oblik
spoljašnjeg pritiska na liĉnost,
- to je pedagoški opravdana intervencija u cilju spreĉavanja i
zaustavljanja negativnih oblika ponašanja kod vaspitanika,
- ova metoda ima preventivnu i korektivnu funkciju,
- sva sredstva u okviru ove metode i metodski postupci
moraju imati humani karakter.
6. 5. OPŠTI CILJ VASPITANJA I
KONKRETIZACIJA CILJA I ZADATAKA
VASPITANJA

Svako namerno delovanje, pa tako i vaspitno,

ima neki cilj.
Cilj vaspitanja uvek je bio društveno-
istorijski uslovljen i odreĎen.
Svako konkretno društvo je kroz njega
saopštavalo svoje interese u odnosu na proces
razvoja i pravce formiranja mladih.
Cilj vaspitanja se kroz istoriju menjao.
 U prvobitnoj ljudskoj zajednici vaspitanje je
sastavni deo celokupnog ţivota, a cilj je priprema za
rad i ţivot u zajednici.
 U prvom klasnom društvu, robovlasničkom
društvu, vaspitanje dobija klasni karakter.
 Za čitav srednji vek najbitnija je bila istinska
poboţnost i hrišćanska mudrost. Vaspitanje pored
klasnog ima i staleški karakter, tj. duhovni staleţ se
priprema za ulogu što boljih sveštenika (religijski
sadrţaji, sedam slobodnih veština), a svetovni staleţ
(plemići) se pripremaju za obaveze i ţivot na
dvorovima, izuĉavajući sedam viteških veština.
 U doba humanizma i renesanse, cilj
vaspitanja se sa religijskih sadrţaja pomera na
realne sadrţaje i potrebe ĉoveka za ovozemaljski
ţivot. To je doba povratka antiĉkom idealu
harmonijskog razvoja ĉoveka i doba razvoja nauke,
podizanja svesti ĉoveka, humanijeg pristupa u
vaspitanju.
 U doba kapitalističkog društvenog poretka,
cilj vaspitanja je bio osposobiti mladog, poslovnog
ĉoveka, ĉoveka koji je ovladao praktiĉnim, korisnim
znanjima, koji stremi ka poslovnom uspehu i dobiti.
 U savremenom društvu cilj vaspitanja je
postavljen tako da svi vaspitni ĉinioci kroz vaspitne
postupke, metode, sadrţaje i sredstva teţe ka
svestranom razvoju liĉnosti.
Na potrebe , interesovanja i mogućnosti deteta,
obraća se posebna paţnja.
 Na nivou vaspitanja kao društveno-istorijske i
generacijske pojave, cilj vaspitanja moguće je
posmatrati samo kroz OPŠTI CILJ, koji je bio
postavljen u pojedinim društvenim razdobljima.

Na nivou vaspitanja kao individualne pojave,

konkretizacija opšteg cilja vaspitanja vrši se putem
vaspitnih zadataka.
 Cilj vaspitanja:

1. predstavlja razvoj ličnosti odreĎenih svojstava,

2. uvek je društveno determinisan, tj. uslovljen

(pojedinci se, meĊutim, mogu vaspitavati i tako da se
rukovode ciljevima koji odstupaju od vaspitnog cilja
odreĊenog društva),

3. menja se u skladu sa promenama u društvu - razliĉita

društva imaju razliĉite ciljeve vaspitanja,

4. po pravilu cilj vaspitanja se uopšteno formuliše, pa se

onda razlaţe na više konkretnih zadataka (to se zove
konkretizacija cilja vaspitanja).
 Zadaci vaspitanja:

- proizilaze iz cilja vaspitanja,

- daju se u obliku smernica (šta treba raditi, na

kojim sadrţajima, principima...),

- moraju biti ostvarivi, kako bi garantovali

ostvarivanje cilja vaspitanja.
 Cilj vaspitanja u našem društvu je svestrano
razvijena ličnost.
 Svestranost znaĉi zahtev da se svakom
pojedincu obezbede uslovi da sve aspekte svoje
liĉnosti razvije do granica svojih mogućnosti, pri
ĉemu se ne sme zanemariti ni jedan aspekt u
razvoju.
 Svestrani razvoj liĉnosti nije neostvariv
zahtev, ako se svestranost shvati tako, da je to
mogućnost da svaki pojedinac, sve aspekte svoje
liĉnosti (fiziĉke, intelektualne, moralne, estetske i
radne) razvije do granica svojih mogućnosti.
Celovit i harmoniĉan razvoj svih potencijala i
aspekata liĉnosti, koji su meĊusobno povezani i
uslovljeni.
Šta odreĊuje (ili utiĉe na) cilj i zadatke vaspitanja:

1. Društvo (društveno ureĊenje, kultura, poloţaj

pojedinca u društvu i sl.),
2. Shvatanje o čoveku kao individui i liĉnosti (kako se
ĉovek shvata kao društveno i kao individualno biće),
3. Filozofsko-ideološka shvatanja (cilj vaspitanja zavisi
od shvatanja društva, morala, religije, umetnosti, kulture,
vrednosnog sistema, ĉoveka kao osnovne vrednosti i sl.)
4. Pedagoška shvatanja (kako se gleda na ulogu i
mogućnosti vaspitanja, poloţaj vaspitanika u vaspitnom
procesu i sl.).
 Cilj vaspitanja uvek predstavlja manje ili
više idealno zamišljen i generalizovan lik čoveka,
ličnost odreĎenih svojstava i sposobnosti, koje
vaspitanjem treba formirati kod svakog člana
odreĎenog društva.

Svestrani, harmoniĉni, celovit i stvaralaĉki

razvoj liĉnosti – predstavlja ideal, normu.
 Model svestrane liĉnosti je promenljiv i nije
ga moguće postaviti jednom zauvek.

Pojam svestranosti mora u sebi da sadrţi:

- univerzalne (opšteljudske, humane, generiĉke,
opštedruštvene, kulturne) vrednosti,
- posebne (društveno-istorijske) vrednosti i
- pojedinačne (individualne, personalne) vrednosti.
 Sa ciljem vaspitanja se usaglašavaju
organizacija, sadrţaji, metode i sredstva vaspitno-
obrazovnog rada, a iz cilja proistiĉu i konkretni
zadaci vaspitanja.

Poznato je da se cilj vaspitanja kroz istoriju

menjao, to znaĉi i ideal liĉnosti se menjao.
 Univerzalni, trajni i nepromenljivi tipovi i
modeli ljudske liĉnosti ne postoje i ne mogu se
utvrditi.
To znaĉi da se ciljevi vaspitanja moraju stalno
redefinisati i menjati u skladu sa opštim društvenim
promenama i potrebama ljudi.
 U pedagoškoj teoriji postoje razliĉita
shvatanja o cilju vaspitanja, a sva ta shvatanja se
mogu podeliti u dve velike grupe:

1. Prvu grupu ĉine one teorije po kojima je

cilj vaspitanja moguće i neophodno utvrditi;
one polaze od uverenja da cilj ima sasvim odreĊenu
funkciju u odnosu na proces vaspitanja, pa ga je
stoga i neophodno formulisati,
u ovu grupu spadaju: socijalna pedagogija, kulturna
pedagogija, religijska pedagogija.
 2. Drugu grupu ĉine one teorije i koncepcije koje
smatraju, ili da nije moguće ili da nije potrebno
odreĊivati cilj vaspitanja,

u ovu grupu spadaju: predstavnici pozitivistiĉkog pravca u

pedagogiji, eksperimentalna pedagogija, individualna
pedagogija, po kojima je svaki ĉovek posebna liĉnost pa
se ne moţe utvrĊivati nikakav ,,ljudski model'', ili
,,idealna liĉnost'', koji bi sluţio kao obrazac za vaspitanje,

po ovim koncepcijama cilj vaspitanja je sadrţan u prirodi

svakog ĉoveka, a suština vaspitanja je u slobodnom
razvoju prirode svake individue, (najvaţnije je ne ometati
prirodni tok razvoja svakog pojedinca).
 Šta se podrazumeva pod konkretizacijom
cilja vaspitanja?

Da bi se cilj vaspitanja ostvario, neophodno je

odgovarajuće, konkretne zadatke realizovati.

Konkretizacija se moţe vršiti na razliĉite

naĉine i na više nivoa.
 Prvi nivo konkretizacije:
zasniva se na pojmu svestranog razvoja,
podrazumeva odreĊivanje zadataka vaspitanja po
komponentama liĉnosti,
tj. utvrĊuju se zadaci fiziĉkog, intelektualnog,
moralnog, estetskog i radnog vaspitanja.
 Drugi nivo konkretizacije je:
odreĊivanje zadataka po faktorima vaspitnog
sistema (a u okviru svake komponente),
odreĊuju se zadaci: porodice, škole, vanškolskih
ustanova i sl.
 Treći nivo konkretizacije podrazumeva:
konkretne zadatke u okviru svakog vaspitnog
faktora,
(npr. u okviru škole: konkretni zadaci nastave,
vannastavnih aktivnosti, kulturne delatnosti i sl.).
 Konkretizacija zasnovana na školskoj tradiciji
podrazumeva klasifikaciju zadataka vaspitanja na:

- materijalne,
- funkcionalne i
- vaspitne zadatke.
 Konkretizcija cilja vaspitanja ide i dalje:
sledeći nivo se odnosi na utvrĊivanje vaspitnih
zadataka u okviru svakog pojedinog nastavnog
predmeta.
 Konkretizacija koja se zasniva na strukturi
psihičkog života:
podrazumeva klasifikaciju na podruĉja ĉovekova
shvatanja:
- kognitivno (saznajno),
- afektivno i
- psiho-motorno podruĉje.
 Jedna od najpoznatijih konkretizacija je ona
koju je dao Blum.

Blumova taksonomija, konkretizaciji ili

razradi vaspitno-obrazovnih zadataka pristupa s tri
aspekta vaspitanikove liĉnosti i psihostrukture
procesa uĉenja: kognitivnog, afektivnog i
psihomotornog podruĉja.
 Ovako postavljeni zadaci u vaspitno-
obrazovni proces, moraju biti u skladu sa:
- opštim društvenim ciljem vaspitanja,
- psiho-fiziĉkim sposobnostima vaspitanika i
- mogućnostima sredine.
 Blum je sve ciljeve vaspitanja svrstao u 3
podruĉja, sa 16 kategorija.
Osnovna podruĉja i kategorije su:

1. KOGNITIVNO podruĉje:
- znanje,
- shvatanje,
- primena,
- analiza,
- sinteza,
- evaluacija
2. AFEKTIVNO podruĉje:
- primanje,
- reagovanje,
- usvajanje,
- sistematizacija,
- karakterizacija
3. PSIHO-MOTORNO podruĉje:
-imitacija,
-manipulacija,
-preciziranje,
-naturalizacija.
 PRIMER TAKSONOMIJE KOGNITIVNOG PODRUČJA
Znanje Razumevanje Primena Analiza Sinteza Evaluacija
imenuje opiše primeni kategoriše sakupi proceni
organizuje objasni pokaţe uporedi konstruiše utvrdi
definiše klasifikuje odabere suprotstavi organizuje kritikuje
prepozna identifikuje upotrebi diferencira planira izabere
poreĊa raspravlja ilustruje kritikuje pripremi uporedi
poveţe locira interpretira proveri komponuje brani
ponovi sortira pripremi diskriminiše kreira prosudi
zapamti pojasni planira predstavi udruţi vrednuje
oznaĉi dopuni reši analizira formuliše sabere
nabroji prevodi praktikuje proceni napiše stepenuje
rastavi sastavi zakljuĉi
poreĊa modifikuje
pojasni
Literatura korišćena za pripremu predavanja za
celinu br. 6.:
1. Bakovljev, M. (1998): Osnovi pedagogije, Sombor,
Uĉiteljski fakultet
2. Trnavac, N., ĐorĊević, J. (1992): Pedagogija,
Beograd, Nauĉna knjiga
3. Grandić, R. (2001): Osnovi pedagogije,
priruĉnik, Novi Sad, izdanje autora
4. Grandić, R. (2004): Uvod u pedagogiju, priruĉnik,
Novi Sad, izdanje autora
5. Pedagoška enciklopedija (1989) red. Šimleša,P.
Potkonjak, N., tom 1. i 2., Beograd, ZZUINS