OSIGURANJE U TRANSPORTU

1. ISTORIJSKI RAZVOJ OSIGURANJA U TRANSPORTU

Prve pojavne oblike osiguranja susrećemo upravo u poslovima transporta i trgovine, da bi se ono kasnije
proširilo i na ostale delatnosti kojima se ljudi bave.
U razvoju osiguranja možemo razlikovati tri kvalitativno odvojene faze: pojava prvih primitivnih
formi osiguranja, pojava prvih ugovora o osiguranju i formiranje osiguravajućih društava (Tomašić,
1987).
Nije slučajno da se prvi elementi osiguranja sreću upravo u trgovini i transportu kada se zna da su
transportni rizici oduvek bili veliki i raznovrsni, a roba imala veliku vrednost. Još u vreme robovlasništva,
trgovci su se snalazili na razne načine da izbegnu negativne posledice rizika kojima su roba i prevozna
sredstva bili izloženi (elementarne nepogode, saobraćajne nezgode, razbojnički napadi i sl.). U tom cilju,
putovali su zajedno, uzimali oružanu pratnju, plaćali danak vladarima kroz čije su zemlje prolazili i slično,
čime je, u stvari, vršena primitivna podela rizika i stvaranje rizičnih zajednica. Poznato je, na primer, da su
kineski trgovci još pre tri hiljade godina, putujući rekom Jangcekjang, na posebno opasnim mestima svoju
robu delili na više čamaca, kako bi bar deo robe sačuvali od propasti. Jedan od najstarijih oblika rizičnih
zajednica je zajednička havarija, koja se zadržala i do danas. Kao i sada, i tada (u III veku p.n.e.) se sastojala
u tome da svi učesnici u jednoj plovidbi zajednički snose troškove nastale u cilju spasavanja broda i robe. U
Hamurabijevom zakoniku (oko 1700. g.p.n.e.) postojao je propis po kome su učesnici u trgovačkim
karavanima snosili zajedničke štete koje za vreme putovanja zadese nekog od njih. U starom Rimu javljaju
se i prvi slučajevi prebacivanja rizika s vlasnika broda na vlasnike tereta i na treća lica putem pomorskog
zajma i simulirane kupoprodaje. Kod ovog zajma poverilac učestvuje u riziku na taj način što se dužnik
obavezuje na vraćanje duga uz povećanu kamatu ako brod prispe u luku, a ako propadne, onda se oslobađa i
glavnog duga.
Posle raspada rimske imperije (V vek), sve do XI veka, o osiguranju nema pisanih tragova. U tom
periodu, osiguranje je staleško, podrazumeva udruživanje ljudi koji su povezani određenim profesionalnim
vezama, dok lica izvan esnafa nemaju pristup zajednici. Osiguranje se u početku još uvek jasno ne izdvaja od
pomorskog zajma, ali kada katolička crkva (1230.godine) zabranjuje naplatu zelenaških kamata na pomorski
zajam, osiguranje postaje samostalni institut.
Prva sačuvana polisa pomorskog osiguranja potiče iz 1347. godine i čuva se u arhivi u Đenovi.
Najstarijim pisanim zakonom o osiguranju smatra se Dubrovački zakon o pomorskom osiguranju iz 1568.
godine (Ordo super assecuratoribus - Uredba o osiguravačima). Napisan je u vreme pojave novih geografskih
otkrića i snažnog razvoja pomorske trgovine, koji su nametnuli nove zahteve u pogledu forme i načina
regulisanja odnosa u osiguranju. Ovim zakonom bili su regulisani: način i kontrola zaključivanja ugovora o
osiguranju, premija osiguranja, minimalno trajanje osiguranja brodova (6 meseci) i maksimalni iznos do
koga se mogao osigurati brod (300 dukata), što je sve imalo za cilj izbegavanje mogućih špekulacija od
strane osiguranika. Zahvaljujući tome, došlo je do obrazovanja širih rizičnih zajednica, čiji su se pojedini
članovi, uglavnom trgovci, počeli baviti osiguranjem kao svojim redovnim poslom. Poučeni iskustvom, oni
su uzimali u osiguranje delove različitih pošiljki koje su plovile različitim morima, kako bi smanjili rizik.
Ovo predstavlja prvo svesno organizovanje rizičnih zajednica između osoba izloženih sličnim opasnostima
na različitim mestima i u različito vreme, a od strane jedne osobe. Međutim, poslovanje tih prvih
"osiguravača" bilo je ograničeno teritorijalno i finansijski, tako da oni nisu bili u stanju da naknađuju
katastrofalne štete.
Prelomnu fazu u razvoju osiguranja kao ozbiljne nauke i privredne delatnosti predstavlja razvoj
statistike i matematike u 18. veku, kada osiguranje iz »igre na sreću« prerasta u trgovački posao kroz
formiranje snažnih kapitalističkih osiguravajućih društava preko kojih se uloženi kapital oplođuje, povezuje
s bankarskim kapitalom i postaje značajan faktor razvoja društva.
Savremena osiguravajuća društva danas međusobno dele veće rizike putem reosiguranja u
međunarodnim razmerama, a osiguranje time dobija na sigurnosti i stabilnosti i spremno je da nosi i najveće
štete koje dostižu stotine miliona dolara.
Takođe, danas se osiguranje uopšte, pa i transportno, razvija i u pravcu pojave novih vrsta osiguranja
koje zahteva savremeni svet, čak do osiguranja svemirskih letеlica i slično.

-1-
 2. POJAM OSIGURANJA I OSIGURANJA U TRANSPORTU

2.1 Pojam osiguranja

Sama reč „osiguranje“ po svom značenju podrazumeva sigurnost, poverenje, zaštitu, obezbeđenje i sl. Ovo
značenje i realno odslikava svrhu osiguranja kao privredne delatnosti. Čoveku su oduvek pretile različite
opasnosti koje su ugrožavale njegovo normalno funkcionisanje ili čak i život. U tom smislu, postojala je
težnja da se zaštite život, zdravlje ili imovina. Pored potrebe da se zaštite svoja dobra, javlja se potreba da se
zaštiti i tuđa imovina od posledica sopstvene aktivnosti.
Sigurno je da pojedinac samostalno nije bio u stanju da obezbedi ovu zaštitu, te se javila potreba za
udruživanjem ljudi koji su ugroženi istom opasnošću. Te zajednice bi svojim doprinosima obezbedile
naknadu onom licu koga opasnost pogodi. Drugim rečima, pojedincu koga je zadesio neki neželjeni događaj
biće olakšan položaj na način što će pretrpljena šteta biti raspodeljena na veći broj ljudi.
Realizacija ove ideje prošla je kroz različite oblike jer je postojala potreba da se pojavi subjekat koji
bi bio posrednik između mnoštva ljudi koji su deo zajednice ugrožene rizikom i lica koja su pretrpela štetu.
Tako je došlo do pojave osiguravača i delatnosti osiguranja.
Iako se oblast osiguranja vremenom razvija, ono zadržava svoju osnovnu funkciju, a to je da
povezuje ljude koji su ugroženi nekim rizikom. Značaj osiguranja se može i šire sagledati. Osiguranje danas
ne služi samo subjektima koji se osiguravaju, već i interisima trećih lica koja ne učestvuju u stvaranju
zajedničkog fonda. Osiguranje je od značaja za čitavu društvenu zajednicu, u ekonomskom smislu,
socijalnom, itd.

DEFINICIJA OSIGURANJA

Različiti pristupi proučavanju osiguranja ukazuju i na različite potrebe kojima definicija osiguranja treba da
odgovori. Otuda se definicije osiguranja, s obzirom na elemente koje obuhvataju, mogu svrstati u različite
grupe: ekonomske, pravne, tehničke i mešovite.

Ekonomska definicija:
Osiguranje je privredna delatnost kojom se obezbeđuje ekonomska zaštita imovine i lica od različitih
rizika koji ih ugrožavaju. Zasnovano na načelima uzajamnosti i solidarnosti, ono podrazumeva udruživanje
sredstava svih osiguranika radi nadoknade štete onim osiguranicima koji su pogođeni štetnim događajem, a
takođe i radi sprovođenja mera na sprečavanju i suzbijanju rizika koji mogu dovesti do tog štetnog događaja.

Pravna definicija:
Pravna definicija osiguranja mogla bi se preuzeti iz Zakona o obligacionim odnosima:
„Ugovorom o osiguranju obavezuje se ugovarač osiguranja da plati određeni iznos organizaciji za
osiguranje (osiguravač), a organizacija se obavezuje da, ako se desi osigurani događaj, koji predstavlja
osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovrenu svotu ili učini nešto
drugo.“
Dakle, pravna definicija osiguranja treba da objasni pravni odnos u kojem učestvuju određena lica sa
određenim pravima i obavezama, a ne da objasni osiguranje kao privrednu delatnost ili tehničko-statistički
postupak.
Sličnu definiciju daju različiti autori, a na primer Dorfman (2006) navodi: Osiguranje predstavlja
ugovor u kome jedna strana prihvata da drugoj strani kompenzuje štetu. Strana koja prihvata da plaća štetu
naziva se osiguravač, a strana koja ima prava na naknadu štete naziva se osiguranik.

Tehnička definicija:
Prema tehničkim teorijama, suštinu osiguranja treba tražiti u tehnički organizovanom preduzeću koje na
naučnoj osnovi, profesionalno (vođeno od strane stručnjaka) preuzima rizike i izračunava visinu premija
kojima se ti rizici pokrivaju.
Dakle, osnovni zadatak ove tehničke organizacije, koji sprovodi aktuarska služba u osiguravajućoj
organizaciji, sastoji se u postizanju ravnoteže osiguravajućeg fonda, tj. u određivanju ukupnog iznosa
novčanih sredstava koja u vidu premije treba godišnje da uđu u taj fond da bi se pokrio ukupan iznos šteta u
toku godine, kao i da bi se obezbedile potrebne rezerve (Šulejić, 2005).

-2-
 Da bi se mogla primeniti tehnika osiguranja, potrebno je najpre prikupiti određene statističke
podatke. Na osnovu tih podataka, putem zakona velikih brojeva i teorije verovatnoće, dolazi se do
potrebnog raspodeljivanja rizika, kao i do tzv. selekcije rizika koju vrši osiguravač.
Zakon velikih brojeva – Posmatranja velikog broja slučajeva pokazuju izvesnu pravilnost u
nastupanju jednog događaja. Na primer, kada se analizira broj saobraćajnih nezgoda u Republici Srbiji, kada
se posmatra tokom dužeg niza godina, pokazuje se da se radi o jednoj približno istoj vrednosti; nekada je taj
broj veći, nekada manji, ali se pouzdano može utvrditi izvesna pravilnost u njegovom ponavljanju.
Teorija verovatnoće – Zakon velikih brojeva predstavlja osnov za teoriju verovatnoće jer se na
osnovu podataka iz prošlosti o nekoj pojavi mogu izračunavati očekivanja u pogledu te pojave u budućnosti.
Verovatnoća nastupanja jednog događaja se označava kao odnos broja povoljnih šansi prema broju ukupnih
šansi koje postoje u pogledu njegovog ostvarivanja. Dakle, uz pomoć teorije verovatnoće određuju se šanse
realizacije nekog rizika, odnosno stepen mogućnosti nastupanja osiguranog slučaja.
Selekcija rizika – Rezultati naučnih metoda utvrđivanja zajednice određenih rizika su neophodni za
preuzimanje rizika od strane osiguravača. Ipak, on je taj koji konačno odlučuje da li će preuzeti neki rizik ii
ne. On vrši selekciju rizika prema njihovoj težini, vodeći računa da suviše veliki rizici ne poremete
ravnotežu između prihoda i rashoda osiguravajućeg fonda. Osiguravači sami biraju vrste osiguranja kojima
će se baviti. Takođe, oni imaju pravo da odbiju svaku ponudu za zaključenje ugovora, iako ona zadovoljava
formalne uslove.

2.2 Vrste osiguranja

Mnogobrojni oblici u kojima se osiguranje pojavljuje nameću potrebu njihovog grupisanja i sistematizacije
prema zajedničkim svojstvima. Podele na vrste značajne su iz razloga što se na taj način određeni fenomeni
lakše proučavaju. Na primer, u nedostatku pravila za pojedinu vrstu osiguranja, primenjuju se pravila grane
kojoj ona pripada.

Podela prema prirodi rizika: kopneno, pomorsko i vazdušno

Najšira podela osiguranja je prema prirodi rizika i to s obzirom na mesto gde rizik može biti realizovan. Po
ovoj podeli, razlikuje se kopneno, pomorsko i vazdušno osiguranje.

2.3 Učesnici na tržištu osiguranja

Na osnovu Zakona o osiguranju (2014), delatnost osiguranja čine poslovi osiguranja, uključujući i
saosiguranje, poslovi reosiguranja, poslovi posredovanja u osiguranju i poslovi zastupanja u osiguranju.
Društvo za osiguranje, kao i društvo za reosiguranje, je pravno lice koje je u registar nadležnog
organa upisano za obavljanje poslova osiguranja na osnovu dozvole Narodne banke Srbije.
Osiguranik može ugovor o osiguranju zaključiti i sa više društava za osiguranje koja su se
sporazumela o zajedničkom snošenju i raspodeli rizika. Ova pojava poznata je kao saosiguranje. Društvo za
osiguranje može saosiguravati rizike samo iz onih vrsta osiguranja za koje je dobilo dozvolu Narodne banke
Srbije. Društvo za osiguranje ne može u saosiguranje primati rizike iznad samopridržaja, osim u slučaju da
se rizik iznad samopridržaja reosigura.
Poslovi reosiguranja su zaključivanje i izvršavanje ugovora o reosiguranju kojim se osigurani višak
rizika iznad samopridržaja društva za osiguranje prenosi u reosiguranje.
Samopridržaj društva za osiguranje je deo iznosa ugovorom preuzetih rizika koji društvo uvek
zadržava u sopstvenom pokriću i koji može da pokrije svojim sredstvima.

Društvo za osiguranje

Društvo za osiguranje može obavljati poslove samo onih vrsta osiguranja za koje je dobilo dozvolu Narodne
banke Srbije. Društvo za osiguranje se osniva kao akcionarsko društvo ili kao društvo za uzajamno
osiguranje, a društvo za reosiguranje se osniva samo kao akcionarsko društvo. Poslovno ime akcionarskog
društva za osiguranje sadrži oznaku „a.d.o.“.
-3-
 Jedno akcionarsko društvo za osiguranje ne može istovremeno obavljati i poslove životnih i poslove
neživotnih osiguranja. Akcionarsko društvo za osiguranje može obavljati poslove jedne vrste osiguranja ili
poslove više vrsta osiguranja u okviru iste grupe osiguranja, kao i poslove zastupanja u osiguranju. Pored
toga, akcionarsko društvo za osiguranje obavlja i poslove procene rizika i šteta, poslove posredovanja radi
prodaje i prodaju osiguranih oštećenih stvari koje mu pripadaju po osnovu izvršavanja ugovora o osiguranju i
preduzimanje mera radi sprečavanja i otklanjanja opasnosti koje ugrožavaju osiguranu imovinu i lica.
Akcionarsko društvo za osiguranje koje obavlja poslove životnih osiguranja i akcionarsko društvo za
osiguranje koje obavlja poslove neživotnih osiguranja, kada su akcionari oba društva isti, mogu zajednički
obavljati:
 poslove zaključivanja ugovora o osiguranju;
 promotivne aktivnosti i srodne poslove marketinga;
 opšte, kadrovske i administrativno-tehničke poslove.
Smatra se da društva imaju iste akcionare ako isti akcionari imaju kontrolno učešće u oba ova
društva. Takva društva sporazumno uređuju način obavljanja zajedničkih poslova i o tome obaveštavaju
Narodnu banku Srbije.
Akcionarsko društvo za reosiguranje poslove reosiguranja obavlja kao isključivu delatnost, i to u
svim grupama osiguranja.
Osnovni kapital akcionarskog društva za osiguranje/reosiguranje ne može biti manji od dinarske
protivvrednosti sledećih iznosa, i to za:
1) životna osiguranja: 3.200.000 evra;
2) pojedine vrste neživotnih osiguranja, osim vrsta osiguranja koje se odnose na osiguranje od
odgovornosti, bilo u saobraćaju ili opšte odgovornosti za štetu, a takođe ne uključuju ni osiguranje kredita ili
jemstva: 2.200.000 evra;
3) sve vrste neživotnih osiguranja uključujući i sve oblike osiguranja od odgovornosti, kao i
osiguranje kredita ili jemstva: 3.200.000 evra;
4) reosiguranje: 3.200.000 evra.

Društvo za uzajamno osiguranje

Društvo za uzajamno osiguranje je pravno lice koje je u registar nadležnog organa upisano na osnovu
dozvole Narodne banke Srbije za obavljanje poslova osiguranja. Ovo društvo obavlja poslove osiguranja
isključivo u interesu svojih članova (osiguranika) po principu uzajamnosti i solidarnosti. Društvo za
uzajamno osiguranje može obavljati sve poslove osiguranja, osim poslova reosiguranja. Poslovno ime
društva za uzajamno osiguranje sadrži oznaku „d.u.o.“.
Društvo za uzajamno osiguranje mogu osnovati pravna i fizička lica. Društvo može osnovati
najmanje 250 fizičkih lica ako se osniva za obavljanje poslova životnih osiguranja, odnosno najmanje 300
fizičkih ili pravnih lica ako se osniva za obavljanje poslova neživotnih osiguranja. Što se tiče osnovnog
kapitala, važe ista pravila kao i kod standardnog društva za osiguranje koja su prethodno pomenuta.

Posredovanje u osiguranju

Poslovi posredovanja u osiguranju su poslovi koji se odnose na dovođenje u vezu osiguranika, odnosno
ugovarača osiguranja/reosiguranja i društva za osiguranje/reosiguranje radi pregovaranja o zaključenju
ugovora. Uz to, posredovanje podrazumeva pripremu za zaključenje ugovora, kao i pružanje pomoći pri
izvršavanju prava iz tih ugovora, a naročito pri rešavanju odštetnih zahteva.
Poslove posredovanja u osiguranju kao isključivu delatnost obavlja društvo za posredovanje u
osiguranju koje je u registar nadležnog organa upisano na osnovu dozvole Narodne banke Srbije za
obavljanje ovih poslova.
Društvo za posredovanje u osiguranju ne može obavljati poslove zastupanja u osiguranju.
Društvo za posredovanje u osiguranju može se osnovati kao akcionarsko društvo ili kao društvo sa
ograničenom odgovornošću. Ako se društvo za posredovanje u osiguranju osniva kao akcionarsko društvo –
novčani deo osnovnog kapitala ne može biti manji od 25.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem
kursu Narodne banke Srbije na dan uplate. Ako se društvo za posredovanje u osiguranju osniva kao društvo
sa ograničenom odgovornošću – novčani deo osnovnog kapitala ne može biti manji od 12.500 evra u
dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate. Poslovno ime društva za
posredovanje u osiguranju mora da sadrži i oznaku delatnosti „posredovanje u osiguranju“.

-4-
Zastupanje u osiguranju

Poslovi zastupanja u osiguranju su poslovi koji se odnose na pripremu i zaključivanje ugovora o osiguranju u
ime i za račun društva za osiguranje. Poslove zastupanja u osiguranju obavlja pravno lice ili fizičko lice –
preduzetnik na osnovu ugovora o zastupanju u osiguranju. Ugovor o zastupanju u osiguranju čuva se u
poslovnim prostorijama ugovornih strana.
Poslove zastupanja u osiguranju, kao isključivu delatnost, obavlja:
 društvo za zastupanje u osiguranju koje je u registar nadležnog organa upisano na osnovu dozvole
Narodne banke Srbije za obavljanje poslova zastupanja u osiguranju;
 fizičko lice – preduzetnik (zastupnik u osiguranju) koje je u registar nadležnog organa upisano na
osnovu dozvole Narodne banke Srbije za obavljanje poslova zastupanja u osiguranju.
Banka koja ima sedište u Republici Srbiji i osnovana je u skladu sa zakonom kojim se uređuju
banke, davalac finansijskog lizinga koji ima sedište u Republici Srbiji i osnovan je u skladu sa zakonom
kojim se uređuje finansijski lizing i javni poštanski operator koji je osnovan u skladu sa zakonom kojim se
uređuju poštanske usluge mogu, kao dopunsku delatnost, obavljati poslove zastupanja u osiguranju na
osnovu prethodne saglasnosti Narodne banke Srbije za obavljanje tih poslova.
Društvo za zastupanje u osiguranju, zastupnik u osiguranju, kao i banke, lizing kuće i pošta mogu
poslove zastupanja u osiguranju da obavljaju za jedno društvo za osiguranje ili za više društava za osiguranje
– uz njihovu pismenu saglasnost. Pri tome, dužnost je da u svojim poslovnim prostorijama imaju na vidnom
mestu istaknuto poslovno ime društva za osiguranje koje zastupaju. Poslovno ime društva za zastupanje u
osiguranju, odnosno zastupnika u osiguranju mora da sadrži i oznaku delatnosti „zastupanje u osiguranju“.
Društvo za zastupanje u osiguranju, zastupnik u osiguranju, kao i banke, lizing kuće i pošta dužni su
da novčana sredstva i ostale instrumente plaćanja i obezbeđenja plaćanja koje su naplatili, odnosno preuzeli
od osiguranika, odnosno ugovarača osiguranja, u ime i za račun društva za osiguranje, uplate u korist tog
društva istog, a najkasnije narednog radnog dana od dana ove naplate ili preuzimanja, odnosno da u tom roku
predaju ostale instrumente plaćanja i obezbeđenja plaćanja. Naplata premije osiguranja vrši se u skladu sa
propisima i aktima društva za osiguranje.
Ako se društvo za zastupanje u osiguranju osniva kao akcionarsko društvo – novčani deo osnovnog
kapitala ne može biti manji od 25.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke
Srbije na dan uplate. Ako se društvo za zastupanje u osiguranju osniva kao društvo sa ograničenom
odgovornošću – novčani deo osnovnog kapitala ne može biti manji od 12.500 evra u dinarskoj
protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate. Zastupnik u osiguranju mora pri
osnivanju imati na računu novčani iznos od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu
Narodne banke Srbije na dan uplate, koji potiče iz njegovih sredstava.
Poslove zastupanja u osiguranju u društvu za zastupanje u osiguranju, kod zastupnika u osiguranju,
kao i kod banaka, lizing kuća i pošte mogu, na osnovu zaposlenja ili rada van radnog odnosa, obavljati samo
lica koja imaju ovlašćenje Narodne banke Srbije za obavljanje poslova zastupanja u osiguranju. Ova lica
nazivaju se ovlašćeni zastupnici. Da bi lice postalo ovlašćeni zastupnik potrebno je da položi odgovarajući
stručni ispit za sticanje tog zvanja.
Društvo za zastupanje u osiguranju, zastupnik u osiguranju, kao i banke, lizing kuće i pošta nemaju
pravo da od osiguranika, odnosno ugovarača osiguranja, zahtevaju plaćanje provizije. Može postojati
izuzetak ako je tako nešto ugovorom dogovoreno sa osiguranikom, pri čemu tada ne postoji pravo da se od
društva za osiguranje zahteva provizija ili bilo kakva druga naplata po tom ugovoru.

Aktuarstvo

Aktuarske poslove obavljaju ovlašćeni aktuari. Ovlašćeni aktuar je lice koje je dobilo ovlašćenje Narodne
banke Srbije za obavljanje aktuarskih poslova. Ovlašćenog aktuara imenuje direktor društva za osiguranje.
Poslovi ovlašćenog aktuara podrazumevaju iznošenje mišljenja o:
1) načinu izračunavanja tarifa premija;
2) tome da li su tehničke rezerve obrazovane u skladu sa zakonom;
3) aktima poslovne politike u postupku njihovog donošenja, odnosno u postupku izmena i dopuna i
primeni akata poslovne politike;
4) finansijskim izveštajima i godišnjem izveštaju o poslovanju društva;
5) izveštaju o sprovođenju politike saosiguranja i reosiguranja;
6) tome da li je matematička rezerva izračunata, u skladu sa zakonom;
7) prenosu portfelja osiguranja.
-5-
 Ovlašćeni aktuar izračunava, odnosno daje mišljenje o margini solventnosti i obavlja druge
aktuarske poslove, u skladu sa zakonom. Nadležni organi društva za osiguranje dužni su da u postupku
donošenja, odnosno utvrđivanja svojih akata razmotre mišljenje ovlašćenog aktuara. Mišljenje ovlašćenog
aktuara dostavlja se i internoj reviziji i nadzornom odboru društva. Sadržinu mišljenja ovlašćenog aktuara
bliže propisuje Narodna banka Srbije.
Ovlašćeni aktuar nezavisan je i samostalan u vršenju poslova. Ovlašćeni aktuar dužan je da obavlja
svoju delatnost u skladu sa zakonom i pravilima aktuarske struke, dobrim poslovnim običajima i poslovnom
etikom.
Društvo za osiguranje dužno je da obezbedi ovlašćenom aktuaru stalni i nesmetani pristup podacima
o poslovanju koji su mu neophodni i koje ovlašćeni aktuar zatraži u vezi sa obavljanjem aktuarskih poslova.
Za ovlašćenog aktuara ne može biti imenovano lice koje u društvu za osiguranje obavlja funkciju
člana uprave, odnosno nadzornog odbora i internog revizora društva.
Nadzor nad radom ovlašćenih aktuara vrši Narodna banka Srbije. Ako se ovlašćeni aktuar, prilikom
vršenja poslova iz svoje nadležnosti, ne pridržava obaveza propisanih zakonom, Narodna banka Srbije može
izreći sledeće mere:
1) upozorenja;
2) oduzimanje ovlašćenja.

Nadzor nad tržišnim učesnicima i registar podataka o njima

Nadzor nad obavljanjem delatnosti osiguranja vrši Narodna banka Srbije u cilju zaštite prava i interesa
osiguranika i drugih korisnika osiguranja. Vršenjem nadzora Narodna banka Srbije u poslovanju društava za
osiguranje ocenjuje zakonitost obavljanja delatnosti osiguranja, primenu sistema upravljanja u društvu i
pravila o upravljanju rizikom, kao i primenu pravila struke osiguranja i aktuarske struke, dobrih poslovnih
običaja i poslovne etike.
Narodna banka Srbije vodi registar podataka o društvima za osiguranje i društvima za reosiguranje
kojima je izdala dozvolu za obavljanje poslova osiguranja, odnosno poslova reosiguranja, s podacima o
osnivačima ovih društava, kvalifikovanim imaocima i članovima uprave tih društava. Uz to, Narodna banka
Srbije vodi registar podataka o društvima za posredovanje u osiguranju, društvima za zastupanje u osiguranju
i zastupnicima u osiguranju kojima je izdala dozvolu za obavljanje poslova posredovanja u osiguranju,
odnosno poslova zastupanja u osiguranju, kao i registar ovlašćenja izdatih ovlašćenim aktuarima. Ovi registri
su javne knjige i vode se u elektronskom obliku, a podaci iz tih registara dostupni su na internet prezentaciji
Narodne banke Srbije.
Na društvo za osiguranje, društvo za reosiguranje, društvo za posredovanje u osiguranju, društvo za
zastupanje u osiguranju i zastupnika u osiguranju primenjuje se zakon kojim se uređuju privredna društva
(Zakon o privrednim društvima). Na ugovor o osiguranju, ugovor o reosiguranju, ugovor o posredovanju u
osiguranju, ugovor o posredovanju u reosiguranju i ugovor o zastupanju u osiguranju primenjuje se zakon
kojim se uređuju obligacioni odnosi (Zakon o obligacionim odnosima) i odredbe u drugim zakonima koje se
odnose na ugovore u pojedinim vrstama osiguranja.

2.3 Vrste Osiguranja

Da bi se dobila prava slika o mestu osiguranja u transportu u sistemu osiguranja uopšte, korisno je upoznati
se sa različitim podelama osiguranja, a najčešće su prema:
1. Predmetu osiguranja;
2. Prema prirodi rizika;
3. Prema načinu nastanka: obavezno i dobrovoljno osiguranje.
Postoje i druge vrste podela, ali na ovom mestu neće biti razmatrane.

2.3.1 Podela prema predmetu osiguranja: životna i neživotna osiguranja

Osnovna podela osiguranja je na:

 životna osiguranja
 neživotna osiguranja.
Pored navedene dve kategorije, ponekad se kao posebna grupa izdvaja i osiguranje od građanske
odgovornosti. Međutim, ovaj vid osiguranja bi se mogao svrstati pod neživotna osiguranja.

-6-
Jedna podela osiguranja prema predmetu osiguranja mogla bi izgledati ovako:

I – ŽIVOTNA OSIGURANJA

1) osiguranje života, koje pokriva:

(a) osiguranje života za slučaj doživljenja,
(b) osiguranje života za slučaj smrti,
(c) osiguranje života za slučaj smrti i doživljenja,
2) osiguranje za slučaj venčanja i rođenja;
3) rentno osiguranje (isplaćivanje mesečne rente do kraje života ili ograničenog perioda od ugovorenog
trenutka);
4) dopunsko osiguranje uz osiguranje života, koje pokriva:
(a) dopunsko osiguranje od posledica nezgode uz životno osiguranje,
(b) dopunsko zdravstveno osiguranje uz životno osiguranje;
5) tontine, koje predstavljaju osiguranje u kome se osiguranici dogovore da će zajednički kapitalizovati svoje
doprinose i tako kapitalizovanu imovinu podeliti između onih osiguranika koji dožive određenu starost,
odnosno između naslednika umrlih osiguranika;

II – NEŽIVOTNA OSIGURANJA

1) osiguranje od posledica nezgode, uključujući i osiguranje od povreda na radu i profesionalnih oboljenja,

koje pokriva:
(a) ugovorenu novčanu naknadu za slučaj nezgode,
(b) naknadu ugovorenih troškova za slučaj nezgode,
(c) kombinaciju prethodne dve tačke,
(d) isplatu zbog posledica povrede ili oštećenja zdravlja ili zbog smrti putnika;
2) dobrovoljno zdravstveno osiguranje, koje pokriva:
(a) ugovorenu novčanu naknadu za slučaj bolesti,
(b) naknadu ugovorenih troškova lečenja,
(c) kombinaciju prethodne dve tačke;
3) osiguranje motornih vozila, koje pokriva štete, odnosno gubitak tih vozila;
4) osiguranje šinskih vozila, koje pokriva štete na šinskim vozilima, odnosno gubitak tih vozila;
5) osiguranje vazduhoplova, koje pokriva štete na vazduhoplovima, odnosno gubitak vazduhoplova;
6) osiguranje plovnih objekata, koje pokriva štete na plovnim objektima, odnosno gubitak tih objekata;
7) osiguranje robe u prevozu, koje pokriva štete na robi, odnosno gubitak robe bez obzira na vrstu prevoza;
8) osiguranje imovine koje pokrivaja štete na imovini nastale usled različitih razloga;
9) osiguranje od odgovornosti zbog upotrebe motornih vozila, koje pokriva sve vrste odgovornosti zbog
upotrebe motornih vozila na sopstveni pogon na kopnu, uključujući i odgovornost pri transportu;
10) osiguranje od odgovornosti zbog upotrebe vazduhoplova, koje pokriva sve vrste odgovornosti zbog
upotrebe vazduhoplova, uključujući i odgovornost pri transportu;
11) osiguranje od odgovornosti zbog upotrebe plovnih objekata, koje pokriva sve vrste odgovornosti zbog
upotrebe ovih objekata, uključujući i odgovornost pri transportu;
12) osiguranje od opšte odgovornosti za štetu,
13) osiguranje kredita, koje pokriva:
(a) rizik od neplaćanja, odnosno kašnjenja u plaćanju,
(b) izvozne kredite i ostale rizike povezane sa izvozom, trgovinom i ulaganjima,
-7-
14) osiguranje jemstva, koje garantuje neposredno ili posredno ispunjenje obaveza dužnika;
15) osiguranje finansijskih gubitaka, koje pokriva finansijske gubitke zbog: gubitka zaposlenja, nedovoljnih
prihoda, lošeg vremena, izgubljene dobiti, itd.
16) osiguranje pomoći na putovanju, koje pokriva pomoć licima koja naiđu na probleme na putovanju,
odnosno u drugim slučajevima odsutnosti iz prebivališta ili boravišta.

2.3.2 Podela prema prirodi rizika: kopneno, pomorsko i vazdušno osiguranje

Podela osiguranja prema prirodi rizika podrazumeva podelu s obzirom na mesto gde rizik može biti
realizovan. Po ovoj podeli, razlikuju se kopneno, pomorsko i vazdušno osiguranje. Budući da ovakva podela
asocira na podelu i po vrsti saobraćajnice, slično se može primeniti i kada se posmatra oblast osiguranja u
transportu. Mada treba imati u vidu da osiguranje u transportu, zbog svoje kompleksnosti, ima i detaljnije
podele koje se odnose, na primer, na osiguranje putnika, vozila, robe, osiguranje od odgovornosti, i sl.

2.3.3 Podela prema načinu nastanka: obavezno i dobrovoljno osiguranje.

Osiguranje je generalno kategorija koja podrazumeva princip dobrovoljnosti. Međutim, Zakonom se može
ustanoviti obavezno osiguranje od rizika koji ugrožavaju treća lica i od rizika koji predstavljaju opštu
opasnost.
Na primer, vrste obaveznog osiguranja u saobraćaju su:
1) osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja;
2) osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima;
3) osiguranje vlasnika vazduhoplova od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima i putnicima;
4) osiguranje vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima.

Postoji stalna diskusija koja se odnosi na argumente za i protiv obaveznog osiguranja. Kao
argumenti protiv, obično se navode:
a) Nametanje obaveznog osiguranja predstavlja poseban vid prinude i to prinude i za one ljude koji
su savesni, čime su prinuđeni da plaćaju i za one koji su neoprezni i nanose štete;
b) Obavezno osiguranje predstavlja ekonomski teret za osiguranike koji ne podnese svi jednako,
iako mogu biti izloženi istim izvorima opasnosti i biti u istoj meri odgovorni za štetu (na primer,
nekom je automobil sredstvo za uživanje, a nekom je sredstvo za rad);
c) Usled postojanja osiguranja, dolazi do smanjenja pažnje na strani osiguranika;
d) Na strani osiguravača, postojanje obaveznog osiguranja može imati destimulativno dejstvo,
posebno ako se poslovi određene vrste osiguranja prepuštaju tačno određenim subjektima na
tržištu čime se ometa konkurencija i razvoj slobodnog tržišta;
e) Postoje tehničke poteškoće u sprovođenju obaveznog osiguranja jer treba obuhvatiti čitavu jednu
kategoriju stanovništva u celoj državi, za šta je potrebno stvoriti veliki administrativni
mehanizam.
Na prethodno navedene argumente se obično odgovara na sledeći način:
a) Čovek kao društveno biće mora voditi računa, ne samo o sebi, već i o drugim članovima društva.
Određeni neželjeni oblici ponašanja se čak stogo sankcionišu. Dakle, nije dovoljno samo
ustanoviti pravo na nadoknadu štete, treba tu nadoknadu i obezbediti oštećenim licima.
Uostalom, radi se o relativno maloj prinudi, tj. nije u pitanju značajan napad države na princip
lične slobode, niti on u sebi ima nečeg tragičnog. Na primer, treba izabrati alternativu: osigurati
se ili ne upotrebljavati motorno vozilo u saobraćaju;
b) Opšte je poznato da ukoliko je šira zajednica rizika, utoliko je manji teret za svakog pojedinog
učesnika te zajednice. Dakle, obuhvatanjem što većeg broja osiguranika, nužno se smanjuje
premija osiguranja;
c) Primedba da dolazi do smanjenja pažnje osiguranika je tačna, ali se pokazalo u praksi da ona
nema veći značaj u smislu znatnog povećanja broja šteta;
d) Ukoliko država obezbedi fer uslove za sve učesnike na tržištu, argument o neposlovnosti i
destimulaciji osiguravajućih društava nije održiv;
e) U pogledu tehnike sprovođenja obaveznih osiguranja, iskustvo pokazuje da ne postoje značajnije
poteškoće. Na primer, ugovori o obaveznom osiguranju vlasnika motornih vozila od
-8-
 odgovornosti zaključuju se prilikom obaveznog tehničkog pregleda vozila i registracije, u okviru
organizacija koje sa bave tehničkim pregledom.

Pojam osiguranja u transportu i njegovo mesto u sistemu osiguranja

Osiguranje u transportu, najšire gledano, predstavlja onaj deo delatnosti osiguranja u kome se organizuje
ekonomska zaštita od rizika koji nastaju u vezi sa saobraćajem (Carić i ost., 1998). Prema Zakonu o
osiguranju iz 2014. godine, mogu se izdvojiti posebne grupe osiguranja koje su vezane za osiguranje u
transportu, zavisno od povezanosti rizika, odnosno interesa koji se pokrivaju osiguranjem:
1. osiguranje drumskih vozila, koje obuhvata:
 osiguranje od posledica nezgode koje pokriva isplatu zbog posledica povrede, oštećenja
zdravlja ili smrti putnika;
 osiguranje motornih vozila, koje pokriva štete na motornim vozilima ili njihov gubitak;
 osiguranje robe u drumskom saobraćaju, koje pokriva štete na robi, odnosno gubitak
robe;
 osiguranje od odgovornosti zbog upotrebe motornih vozila, koje pokriva sve vrste
odgovornosti zbog upotrebe motornih vozila na sopstveni pogon na kopnu, uključujući i
odgovornost pri transportu.
2. osiguranje plovnih objekata i šinskih vozila:
 osiguranje od posledica nezgode koje pokriva isplatu zbog posledica povrede, oštećenja
zdravlja ili smrti putnika;
 osiguranje šinskih vozila, koje pokriva štete na šinskim vozilima, odnosno gubitak tih
vozila;
 osiguranje plovnih objekata, koje pokriva štete na plovnim objektima, odnosno gubitak
tih objekata (morskih, rečnih, jezerskih i kanalskih);
 osiguranje robe u vodnom i železničkom saobraćaju, koje pokriva štete na robi, odnosno
gubitak robe;
 osiguranje od odgovornosti zbog upotrebe plovnih objekata ili šinskih vozila;
3. osiguranje vazduhoplova:
 osiguranje od posledica nezgode koje pokriva isplatu zbog posledica povrede, oštećenja
zdravlja ili smrti putnika;
 osiguranje vazduhoplova, koje pokriva štete na vazduhoplovima, odnosno gubitak
vazduhoplova;
 osiguranje robe u vazdušnom saobraćaju, koje pokriva štete na robi, odnosno gubitak
robe;
 osiguranje od odgovornosti zbog upotrebe vazduhoplova, koje pokriva sve vrste
odgovornosti zbog upotrebe vazduhoplova, uključujući i odgovornost pri transportu.

Iz navedenog proizilazi da se osiguranje u transportu prostire na sledeće segmente osiguranja: lica

koja učestvuju u saobraćaju, transportna sredstava, roba koja se prevozi i odgovornost prema trećim licima
koje mogu nastati kao posledica učestvovanja u saobraćaju.
Bilo bi interesantno spomenuti i mesto osiguranja u transportu u engleskom sistemu osiguranja.
Naime, prema engleskoj terminologiji, razlikujemo tri osnovne vrste osiguranja: Marine, Non-Marine i Life.
Terminom Marine obuhvaćene su sve vrste transportnih osiguranja (pomorsko i ostala transportna
osiguranja), Non-Marine se odnosi na sva ostala osiguranja, dok se pod terminom Life (život) podrazumeva
osiguranje lica. Kao što se može zaključiti, Englezi osiguranje u transportu izdvajaju i tretiraju kao osnovnu i
najznačajniju vrstu osiguranja, što je i razumljivo ako se ima u vidu položaj Engleske kao ostrvske zemlje i
značaj pomorstva i transporta uopšte za život njenih stanovnika.

-9-
 3. IZVORI PRAVA OSIGURANJA U TRANSPORTU

Raznovrsnost transportnih osiguranja zahteva i raznovrsnu pravnu regulativu, pa pored zakonskih i

podzakonskih propisa, u pravu osiguranja značajnu ulogu imaju i uslovi osiguranja koje u svom poslovanju
koriste osiguravači, zatim, poslovni običaji koji su stvoreni u praksi transportnog osiguranja, kao i neki drugi
izvori prava.
Međutim, međunarodno osiguranje u transportu teži i unifikaciji pravnih izvora, u cilju
pojednostavljenja međunarodnog prometa robe i ravnomernije raspodele rizika između osiguravača iz raznih
zemalja putem reosiguranja.
Ova dva, na prvi pogled suprotna zahteva koja pred pravnu teoriju i praksu postavlja transportno
osiguranje, pokušavaju da reše nacionalna zakonodavstva većine zemalja tako što nastoje da svoje zakone
koji se tiču ove oblasti maksimalno usaglase sa odgovarajućim međunarodnim konvencijama. Drugi način,
koji je takođe opšteprihvaćen od većine zemalja, je usaglašavanje nacionalnih propisa sa engleskim
zakonodavstvom, naročito u oblasti pomorskog osiguranja, jer je englesko pomorsko pravo najstarije,
najrasprostranjenije i, nesumnjivo, najrazvijenije u svetu.
Odnosi iz transportnog osiguranja pravno se regulišu:
- zakonskim i podzakonskim propisima,
- uslovima osiguranja
- poslovnim običajima i
- ostalim izvorima prava.

3.1 Zakonski i podzakonski propisi

Zakon o osiguranju Republike Srbije iz 2014. godine objedinjuje pravila o svim vrstama osiguranja, pa tako
i o transportnom osiguranju. Za oblast transportnog osiguranja posebno je važan i Zakon o obaveznom
osiguranju u saobraćaju (2009. god, Izmene i dopune 2011. god).
Važan pravni izvor za oblast osiguranja, pre svega kada se radi o definisanju pravila o ugovorima
jeste Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, "Sl.
list SRJ", br. 31/93 i "Sl. List SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja).
Iako je u mnogim državama pomorsko osiguranje najrazvijenije i u tom smislu ga prati najdetaljnija
regulativa, u Republici Srbiji se obligacioni odnosi regulišu posebnim zakonom u oblasti vazdušnog
saobraćaja. To je učinjeno donošenjem Zakona o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u
vazdušnom saobraćaju (2011. god, Izmene i dopune 2015. god.).
Već je pomenuto da se poslovanje društava za osiguranje uređuje Zakonom o privrednim
društvima (2011. god, Izmene i dopune 2015. god.).
Iako su zakonske odredbe koje se tiču transportnog osiguranja u najvećoj meri definisane u
prethodno pomenutim zakonima, te odredbe su u sprezi sa zakonima koji definišu pravila u pojedinim
vidovima saobraćaja. Radi se o sledećim zakonima:
 Zakon o prevozu tereta u drumskom saobraćaju (2015. god.);
 Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju (2015. god.);
 Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima (2009. god., Izmene i dopune 2010,
2011,2014. god.);
 Zakon o vazdušnom saobraćaju (2010. god., Izmene i dopune 2011, 2012, 2015. god.);
 Zakon o poštanskih uslugama (2005. god., Izmene i dopune 2010, 2014. god.);
 Zakon o železnici (2013. god., Izmene i dopune 2015. god.)
 Zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama (2010. god, Izmene i dopune 2012 i
2015. god.);
 Zakon o pomorskoj plovidbi (2011. god, Izmene i dopune 2013 i 2015. god.).

Kada je reč o podzakonskim propisima u oblasti osiguranja, radi se o aktima koja usvaja Vlada
Republike Srbije ili Narodna banka Srbije radi detaljnijih pojašnjenja zakonskih odredbi.

- 10 -
3.2 Uslovi osiguranja

Uslovi osiguranja su posle zakona i podzakonskih akata praktično najvažniji izvor prava u osiguranju. Pored
toga što predstavljaju izvor konkretnih obligacionih odnosa, mogu se smatrati i izvorom prava u
transportnom osiguranju, jer su unapred pripremljeni za neodređeni broj slučajeva, isto kao i pravni propisi.
Uslove osiguranja donosi osiguravač i oni predstavljaju sastavni deo svakog pojedinog ugovora o
osiguranju. Opštim uslovima osiguranja se na generalan način određuje sadržina budućih ugovora o
osiguranju i o njima ugovorne strane ne pregovaraju, nego ih prihvataju u celini. Posebni uslovi osiguranja
predstavljaju ugovorne odredbe o kojima ugovorne strane pregovaraju prilikom zaključenja ugovora tako da
ih osiguranik može, ali i ne mora prihvatiti.
U transportnom osiguranju, a naročito u osiguranju robe u međunarodnom transportu, postoji veliki
broj tipskih uslova osiguranja koji svojom primenom omogućavaju dopunu zakonskih propisa svuda tamo
gde potrebe transporta nameću drugačija rešenja od onih koje je dao zakon. Prilikom zaključenja ugovora o
osiguranju ugovarač osiguranja i osiguranik sporazumno utvrđuju koji će od tipskih uslova ući u sastav
ugovora o osiguranju1, što prvenstveno zavisi od prirode predmeta osiguranja i osiguranikovih potreba za
osiguravajućom zaštitom. Pritom je veoma važno da ugovarač osiguranja dobro poznaje karakteristike robe
koja se prevozi i opasnosti koje mogu u toku putovanja nastati. U skladu sa potrebama saobraćaja i trgovine,
osiguravači često menjaju postojeće uslove osiguranja i donose nove.
U osiguranju robe u transportu razlikuju se uslovi koji se primenjuju na domaći i na međunarodni
transport. Takođe, pravi se razlika između uslova osiguranja koji se primenjuju kod osiguranja
međunarodnog pomorskog i međunarodnog kopnenog karga.
Osiguranje međunarodnog pomorskog karga vrši se svuda u svetu, pa i kod nas, prema opštim
uslovima osiguranja koje je sačinio Institut londonskih osiguravača (The Institute of London Underwriters).
To su svuda u svetu poznate i opšteprihvaćene „Institutske klauzule“ iz 1982. godine. Ove klauzule su
formulisane u vidu pet osnovnih kompleta: tri kompleta za osiguranje pomorskih rizika (Institute Cargo
Clauses „A“, „B“, „C“), komplet za osiguranje ratnih rizika (Institute War Clauses) i komplet za osiguranje
rizika štrajka (Institute Strikes Clauses Cargo).
Brojni su razlozi zašto se u međunarodnom transportnom osiguranju koriste engleski uslovi
osiguranja. Kao prvo, poznati su i široko prihvaćeni u svetu, prvenstveno zbog svoje duge istorije i bogate
prakse; drugo, razvijeni su i imaju visok stručni nivo; treće, potrebe spoljne trgovine i zahtevi inostranih
kupaca zahtevaju uslove koji su svima poznati i četvrto, englesko tržište reosiguranja je jedno od
najrazvijenijih u svetu.
Iako se engleski uslovi osiguranja zasnivaju na engleskom pravu i odraz su engleskih pravnih
shvatanja, Institutske klauzule mogu se primeniti i uz isključenje engleskog prava i prakse, što dopušta
klauzula br.19, čime one postaju pogodne za široku primenu u raznim pravnim sistemima. To, konkretno,
znači da se na valjanost ugovora i na njegovo izvršenje može primeniti naše pravo, a na tumačenje
institutskih klauzula englesko pravo, pošto su u pitanju strani formulari ugovora. Prema našem zakonu,
osnovni kriterijum za izbor merodavnog prava je sporazum stranaka, a ako se stranke nisu izričito
dogovorile, primenjuje se pravo sedišta osiguravača. Obavezna primena našeg prava predviđena je u
sledećim slučajevima: kada u ugovoru o osiguranju nema nijednog inostranog elementa, kada su odredbe
inostranog prava suprotne našem pravnom poretku, kada je inostrano pravo ugovoreno isključivo da bi se
izbegla primena našeg prava i kada pojedina pitanja nisu regulisana odredbama inostranog prava, a
regulisana su našim pravom.
Za potrebe međunarodnog transporta naši osiguravači sačinili su svoje blanko polise za osiguranje
robe u izvozu na engleskom jeziku i za osiguranje robe u uvozu na našem jeziku. Uz ove blanko polise
dodaju se originalni engleski uslovi kada to zatraži osiguranik, čime se zadovoljavaju potrebe partnera u
međunarodnoj trgovini i postiže usaglašavanje sa međunarodnom praksom osiguranja.
U osiguranju međunarodnog kopnenog karga, naši osiguravači kod osiguranja robe u izvozu
primenjuju opšte uslove poznate pod engleskim nazivom Terms and Conditions for the Insurance of Goods
in Transit (Odredbe i uslovi za osiguranje robe u prevozu). Ovi uslovi izrađeni su u dve varijante koje se
razlikuju po širini osiguravajućeg pokrića: osiguranje protiv svih rizika i osiguranje protiv osnovnih rizika.
Za robu u uvozu koriste se naši uslovi osiguranja koji se razlikuju prema vrstama prevoza: železnički,
drumski, vazdušni i rečni.

1
Na ugovorni karakter uslova osiguranja izričito upućuje i ZOO u čl.902.st.3: “Osiguravač je dužan upozoriti
ugovarača osiguranja da su opšti i posebni uslovi osiguranja sastavni deo ugovora i predati mu njihov tekst, ako ti
uslovi nisu štampani na samoj polisi.”
- 11 -
3.3 Poslovni običaji

Poslovni običaji predstavljaju važan izvor prava u međunarodnom transportnom osiguranju, a primenjuju se
onda kada neko pitanje nije moguće regulisati u potpunosti propisima ili uslovima osiguranja.
U takvim slučajevima, kada neki odnosi ili neki pojmovi u vezi transporta nisu dovoljno jasno
definisani, te dođe do nejasnoća u njihovom tumačenju, ono što je poslovnim običajima prihvaćeno postaje
kriterijum za tumačenje. Na primer, u uslovima osiguranja često se susreću pojmovi: neodgovarajuće
prevozno sredstvo, nedovoljno pakovanje, uobičajen prevozni put i sl. A šta je odgovarajuće, uobičajeno ili
dovoljno, ceni se prema poslovnim običajima.

3.4 Ostali izvori prava

Ostali izvori prava u transportnom osiguranju su: građansko i privredno pravo, sudska praksa i pravna nauka.

3.5 Redosled primene izvora prava

Prema pravnoj snazi, odnosno prema svojstvu da viši pravni akt može da poništi niži akt ako mu je ovaj
protivrečan, izvore prava možemo poređati po sledećoj hijerarhiji, idući od najvišeg prema najnižem:
- imperativne zakonske norme,
- ugovor o osiguranju (sa posebnim uslovima osiguranja),
- opšti uslovi osiguranja (koji su ugovorom sporazumno prihvaćeni),
- dispozitivne zakonske norme,
- običaji,
- načela građanskog i privrednog prava,
- sudska praksa i
- pravna nauka.

- 12 -
 4. OBAVEZNO OSIGURANJE U SAOBRAĆAJU

Osiguranje imovine i lica je zasnovano na principu dobrovoljnosti. Međutim, postoje slučajevi da određeni
zakon propiše obaveznost u osiguranju. U oblasti saobraćaja, vrste obaveznog osiguranja su propisane u
Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju.

Vrste obaveznog osiguranja u saobraćaju su:

1) osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja;

2) osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima;
3) osiguranje vlasnika vazduhoplova od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima i putnicima;
4) osiguranje vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima.

Osiguranjem vlasnika prevoznog sredstva od odgovornosti za štetu nanesenu trećim licima

pokrivene su štete koje to prevozno sredstvo pričini trećim licima, nezavisno od toga ko upravlja prevoznim
sredstvom.
Vlasnici prevoznih sredstava kojima se obavlja javni prevoz putnika i vlasnici drugih prevoznih
sredstava dužni su da zaključe ugovor o obaveznom osiguranju pre nego što se prevozno sredstvo stavi u
saobraćaj.
Lice koje upravlja prevoznim sredstvom dužno je da za vreme upotrebe prevoznog sredstva u
saobraćaju ima polisu osiguranja ili drugi dokaz o zaključenom ugovoru o osiguranju koji mora predočiti na
zahtev ovlašćenog službenog lica. U slučaju kad prevoznim sredstvom upravlja vozač koji nije vlasnik tog
prevoznog sredstva, vlasnik prevoznog sredstva dužan je da vozaču omogući da za vreme upotrebe
prevoznog sredstva ima polisu osiguranja ili drugi dokaz o zaključenom ugovoru o osiguranju, a vlasnik
motornog vozila i Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi. Lice koje upravlja vazduhoplovom dužno je da
polisu osiguranja ili drugi dokaz o zaključenom ugovoru o obaveznom osiguranju predoči na zahtev
ovlašćenog službenog lica pre poletanja ili posle sletanja vazduhoplova.
U slučaju saobraćajne nezgode, vozač je dužan da svim učesnicima saobraćajne nezgode koji imaju
pravo podnošenja odštetnog zahteva, da lične podatke i podatke o obaveznom osiguranju.
Na osnivanje, poslovanje i vršenje nadzora nad poslovanjem društva za osiguranje koje obavlja
poslove obaveznog osiguranja, primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje delatnost osiguranja (Zakon o
osiguranju), ako Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju pojedina pitanja nisu drugačije uređena.

I OSIGURANJE PUTNIKA U JAVNOM PREVOZU OD POSLEDICA NESREĆNOG SLUČAJA

Vlasnici prevoznih sredstava kojima se obavlja javni prevoz putnika dužni su da zaključe ugovor o
osiguranju putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja. Ovo se odnosi na vlasnike:

1) autobusa kojim se obavlja javni prevoz u gradskom, prigradskom, međugradskom i međunarodnom

linijskom i vanlinijskom prevozu;
2) autobusa kojim se obavlja prevoz zaposlenih na posao i sa posla;
3) autobusa kojim se obavlja prevoz dece i učenika do predškolskih, odnosno školskih ustanova i od
predškolskih, odnosno školskih ustanova;
4) autobusa za prevoz turista;
5) putničkih automobila kojima se obavlja auto-taksi prevoz i "rent-a-kar" vozila;
6) šinskih vozila za prevoz putnika;
7) svih vrsta plovnih objekata, kojima se na redovnim linijama ili slobodno prevoze putnici, uključujući i
krstarenja i prevoz turista;
8) svih vrsta "rent-a-kar" plovnih objekata;
9) vazduhoplova čija je namena javni avio-prevoz (redovni, čarter, avio-taksi);
10) turističkih vazduhoplova koji se koriste za kraće prelete i panoramske letove i "rent-a-kar"
vazduhoplova;
11) drugih prevoznih sredstava, bez obzira na vrstu pogona, kojima se prevoze putnici, uz naplatu prevoza,
u vidu registrovane delatnosti.

Dozvola za stavljanje u saobraćaj, odnosno drugi akt nadležnog organa kojim se utvrđuje sposobnost
za stavljanje u saobraćaj prevoznog sredstva može se izdati po podnošenju dokaza tom organu o
- 13 -
zaključenom ugovoru o osiguranju putnika. Zaključenje ugovora o osiguranju putnika, ne isključuje obavezu
zaključenja ugovora o osiguranju od odgovornosti.
Vlasnik prevoznog sredstva dužan je da na vidnom mestu u prevoznom sredstvu i voznoj karti
naznači podatke o zaključenom ugovoru o osiguranju putnika, a naročito naziv društva za osiguranje i prava
putnika po osnovu tog ugovora.
Putnici u javnom prevozu, u smislu Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, su:
1) lica koja se nalaze u prevoznom sredstvu kojim se obavlja javni prevoz i koja imaju nameru da putuju, bez
obzira da li su kupila voznu kartu ili nisu;
2) lica koja se nalaze u krugu stanice, pristaništa, luke, aerodroma ili u neposrednoj blizini prevoznog
sredstva, pre ukrcavanja, koja imaju nameru da putuju;
3) lica koja su obavila putovanje i napustila prevozno sredstvo, a nalaze se u neposrednoj blizini prevoznog
sredstva, u krugu stanice, pristaništa, luke ili aerodroma.

Iznos najniže osigurane sume na koju može biti ugovoreno osiguranje putnika u javnom prevozu od
posledica nesrećnog slučaja, po jednom putniku utvrđuje Vlada, na predlog Narodne banke Srbije. Osigurana
suma ne može biti niža od:
1) za slučaj smrti putnika - 8.000 evra;
2) za slučaj trajnog gubitka opšte radne sposobnosti (invaliditeta) putnika - 16.000 evra;
3) za slučaj privremene sprečenosti za rad i stvarnih i nužnih troškova lečenja putnika - 4.000 evra.

Pravo na isplatu osigurane sume

Putnik koga zadesi nesrećni slučaj, odnosno određeni korisnik prema uslovima osiguranja u slučaju smrti
putnika, ima pravo da zahteva da društvo za osiguranje sa kojim je zaključen ugovor o osiguranju,
neposredno njemu izvrši svoju obavezu iz ugovora o osiguranju. Ako vlasnik prevoznog sredstva nije
zaključio ugovor o osiguranju, ili je zaključio ugovor o osiguranju sa društvom za osiguranje nad kojim je
pokrenut stečajni postupak, a desio se nesrećni slučaj, korisnik može zahtevati isplatu osigurane sume iz
sredstava Garantnog fonda. Pravo na osiguranu sumu po osnovu obaveznog osiguranja putnika, ima putnik,
odnosno korisnik osiguranja, nezavisno od toga da li ima pravo na naknadu štete po osnovu odgovornosti
prevozioca.

II OSIGURANJE VLASNIKA MOTORNIH VOZILA OD ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU

PRIČINJENU TREĆIM LICIMA

Vlasnik motornog vozila dužan je da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom
motornog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja
stvari, osim za štete na stvarima koje je primio na prevoz. Ova vrsta osiguranja se naziva osiguranje od
autoodgovornosti. Osiguranje od autoodgovornosti pokriva i štete na stvarima koje su primljene na prevoz,
ukoliko te stvari služe za ličnu upotrebu lica koja su se nalazila u vozilu.

Ugovor o osiguranju od autoodgovornosti - polisa osiguranja jednoobrazna je za teritoriju Republike Srbije.

Sadržinu obrasca polise osiguranja i način vođenja evidencije preuzetih polisa propisuje Narodna banka
Srbije. Obrazac polise osiguranja štampa Narodna banka Srbije - Zavod za izradu novčanica i kovanog
novca.

Vlasnik motornog vozila, čije vozilo podleže obavezi registracije, dužan je da, pri registraciji motornog
vozila, produženju registracije i izdavanju probnih tablica, organu nadležnom za registraciju podnese dokaz o
zaključenom ugovoru o osiguranju od autoodgovornosti.

Visina sume osiguranja

Iznos najniže sume osiguranja na koju može biti ugovoreno osiguranje od autoodgovornosti utvrđuje Vlada,
na predlog Narodne banke Srbije. Prema Zakonu, ovaj iznos ne može biti niži od:
1) za štetu na licima, po jednom štetnom događaju, bez obzira na broj oštećenih lica - 1.000.000 evra;
2) za štetu na stvarima, po jednom štetnom događaju, bez obzira na broj oštećenih lica - 200.000 evra.

- 14 -
Obaveštenje o saobraćajnoj nezgodi

Vlasnik motornog vozila, odnosno učesnik u saobraćajnoj nezgodi, dužan je da odgovorno društvo za
osiguranje obavesti o saobraćajnoj nezgodi u roku od 15 dana od dana kada se dogodila saobraćajna
nezgoda.

Zahtev za naknadu štete

Potraživanje po osnovu osiguranja od autoodgovornosti oštećeno lice ostvaruje podnošenjem odštetnog

zahteva neposredno društvu za osiguranje.
Oštećeno lice može podneti zahtev za naknadu štete društvu za osiguranje sa kojim je to lice
zaključilo ugovor o osiguranju od autoodgovornosti, ako je takva mogućnost predviđena tim ugovorom,
saglasno aktima poslovne politike društva. U tom slučaju, društvo za osiguranje koje je isplatilo štetu ima
pravo na regres od društva za osiguranje čiji je osiguranik odgovoran za štetu.
Društvo za osiguranje je dužno da u roku od 14 dana od dana prijema odštetnog zahteva utvrdi osnov
i visinu tog zahteva, da dostavi podnosiocu zahteva obrazloženu ponudu za naknadu štete i da isplati
naknadu štete. Ako u roku od 14 dana od dana prijema odštetnog zahteva nije moguće utvrditi osnov i visinu
tog zahteva, društvo za osiguranje je dužno da ih utvrdi u roku od 45 dana od dana prijema tog zahteva za
štetu na stvarima, a u roku od 90 dana od dana prijema tog zahteva za štetu na licima i da dostavi podnosiocu
zahteva obrazloženu ponudu za naknadu štete, a u daljem roku od 14 dana da isplati naknadu štete.
U slučaju kada je ponuđena visina naknade štete manja od potraživanja oštećenog lica, društvo za
osiguranje je dužno da oštećenom licu ponudi i izvrši isplatu nespornog dela svoje obaveze, u navedenim
rokovima. Prihvatanje nespornog dela naknade štete ne utiče na pravo na potraživanje spornog dela naknade
- u sudskom postupku.
Štete za koje odštetni zahtev iznosi manje od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i za koje su uz
zahtev dostavljeni dokazi na osnovu kojih se može utvrditi obaveza društva za osiguranje, smatraju se malim
štetama. Društvo za osiguranje je dužno da naknadu male štete isplati u roku od 8 dana od dana prijema
zahteva.
Ako društvo za osiguranje ne dostavi obrazloženu ponudu za naknadu štete u roku od 90 dana od
dana prijema odštetnog zahteva, odnosno ne isplati malu štetu u roku od 8 dana, oštećeno lice može podneti
tužbu sudu i o tome obavestiti Narodnu banku Srbije.

Naknada štete u slučaju gubitka prava iz osiguranja

Osigurano lice gubi prava iz osiguranja u sledećim slučajevima:

1) ako vozač nije koristio motorno vozilo u skladu sa njegovom namenom;
2) ako vozač nije imao vozačku dozvolu za upravljanje motornim vozilom određene kategorije;
3) ako je vozaču oduzeta vozačka dozvola ili je isključen iz saobraćaja ili mu je izrečena zaštitna mera
zabrane upravljanja motornim vozilom, odnosno zaštitna mera zabrane upotrebe inostrane vozačke
dozvole na teritoriji Republike Srbije;
4) ako je vozač upravljao motornim vozilom pod uticajem alkohola iznad dozvoljene granice, opojnih
droga, odnosno zabranjenih lekova ili drugih psihoaktivnih supstanci;
5) ako je vozač štetu prouzrokovao namerno;
6) ako je šteta nastala zbog toga što je motorno vozilo bilo tehnički neispravno, a ta je okolnost vozaču
vozila bila poznata;
7) ako je vozač posle saobraćajne nezgode napustio mesto događaja, a da nije dao svoje lične podatke i
podatke o osiguranju.
Gubitak prava iz osiguranja na osnovu navedenih okolnosti nema uticaja na pravo oštećenog lica na
naknadu štete. Društvo za osiguranje koje nadoknadi štetu oštećenom licu, stupa u prava oštećenog lica
prema licu koje je odgovorno za štetu, za iznos isplaćene naknade, kamatu od isplate naknade i troškove
postupka.

Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi

U slučaju saobraćajne nezgode, učesnici su dužni da popune, potpišu i međusobno razmene Evropski izveštaj
o saobraćajnoj nezgodi, saglasno zakonu kojim se uređuje bezbednost saobraćaja na putevima. Uredno

- 15 -
popunjen Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi oštećeno lice i osiguranik mogu koristiti kao odštetni
zahtev po osnovu osiguranja od autoodgovornosti.
Društvo za osiguranje dužno je da ugovaraču osiguranja, uz polisu osiguranja od autoodgovornosti,
uruči Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi. Za vreme upotrebe motornog vozila u saobraćaju, vozač je
dužan da ima Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi i da ga predoči na zahtev ovlašćenog službenog lica.

Promena vlasnika motornog vozila

Ako se u toku važenja ugovora o osiguranju od autoodgovornosti promeni vlasnik motornog vozila, prava i
obaveze iz tog ugovora prelaze na novog vlasnika i traju do isteka tekućeg perioda osiguranja.

Teritorijalna važnost osiguranja od autoodgovornosti

Osiguranje od autoodgovornosti pokriva štete nastale na teritoriji država članica Evropske unije i teritoriji
država članica Sistema međunarodne karte osiguranja (zelena karta) ili država čiji je nacionalni biro
osiguranja potpisnik Multilateralnog sporazuma, bez plaćanja dodatne premije osiguranja.

Naknada štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila inostrane registracije

Lice kome je pričinjena šteta upotrebom motornog vozila inostrane registracije na teritoriji Republike Srbije,
za koje postoji valjana međunarodna isprava ili drugi dokaz o osiguranju od autoodgovornosti, podnosi
odštetni zahtev društvu za osiguranje koje je dobilo ovlašćenje Udruženja osiguravača Srbije za obavljanje
poslova koji proizlaze iz međunarodnog sporazuma o osiguranju vlasnika motornih vozila od odgovornosti
za štete nastale upotrebom motornih vozila u zemlji ili inostranstvu.
Ako društvo za osiguranje kome je podnet odštetni zahtev u roku od 60 dana od dana prijema tog
zahteva ne isplati naknadu štete, oštećeno lice ima pravo da odštetni zahtev podnese Udruženju osiguravača
Srbije. Ako Udruženje osiguravača Srbije ne isplati naknadu štete u roku od 30 dana od dana prijema
odštetnog zahteva, oštećeno lice može podneti tužbu protiv Udruženja ili nadležnog društva za osiguranje i o
tome obavestiti Narodnu banku Srbije.
Štetu koja je prouzrokovana upotrebom motornog vozila inostrane registracije, čiji se vlasnik nije
osigurao od autoodgovornosti, naknađuje Garantni fond.

Premija za obavezno osiguranje

Društvo za osiguranje dužno je da obračun premije za svaku tarifnu grupu premijskog sistema obaveznog
osiguranja vrši na osnovu odgovarajućih podataka za tu tarifnu grupu. Podatke za obračun premije za svaku
tarifnu grupu premijskog sistema čine podaci o zaključenim ugovorima o osiguranju, prijavljenim, rešenim,
isplaćenim i rezervisanim štetama, troškovima u vezi sa rešavanjem i isplatom šteta, kao i ostali podaci
potrebni za procenu rizika i utvrđivanje premije.
Ove podatke društvo za osiguranje dužno je da dostavlja Udruženju osiguravača Srbije, a ono ih
objavljuje na svom veb sajtu najmanje jednom godišnje.
Društvo za osiguranje dužno je da u svoj premijski sistem, odnosno tarifu uključi i prilikom
zaključivanja osiguranja od autoodgovornosti primenjuje bonus - malus sistem. Osnovne kriterijume bonus
(popusta) i malus (doplataka) sistema, podatke za primenu tog sistema, kao i najviši bonus, utvrđuje Narodna
banka Srbije.
Primenom bonus-malus sistema društvo za osiguranje samostalno utvrđuje visinu premije
osiguranja, kao proizvod osnovne premije društva za osiguranje i odgovarajućeg premijskog stepena, u
zavisnosti od toga da li je osiguranik za određeno vozilo u prethodnom periodu imao prijavljenu štetu po
osnovu obaveznog osiguranja od autoodgovornosti, a za koju je on odgovoran.
Bonus-malus sistem se primenjuje na sve osiguranike, kako na nove tako i na stare (koji obnavljaju
osiguranje), na osnovu utvrđene rizičnosti osiguranika, tj. zavisno od broja šteta za koje je osiguranik
odgovoran. U slučaju kada osiguranik prvi put za određeno vozilo zaključuje osiguranje od autoodgovornosti
(novi osiguranik), onda plaća premiju osnovnog premijskog stepena (4. premijski stepen) društva za
osiguranje, ukoliko nema pravo prenosa bonusa ili malusa. Kada je reč o obnovi ovog osiguranja, ukoliko
nije bilo prijavljenih šteta, onda osiguranik ima pravo na bonus (niža premija društva za osiguranje), a
ukoliko je bilo prijavljenih šteta za koje je odgovoran, njemu se zaračunava malus (viša premija od
prethodne, zavisno od broja prijavljenih šteta). Jedinstvena baza podataka za primenu bonus-malus sitema je
- 16 -
formirana u Udruženju osiguravača Srbije, koje ima obavezu da obradi i objavi sve propisane podatake za
primenu bonus-malus sistema.
Smisao bonus-malus sistema je unapređenje upravljanja rizicima osiguranja, kao i preventivno
delovanje na povećanje bezbednosti u saobraćaju. Nižu premiju plaćaju pažljiviji osiguranici - koji nemaju
štete, a oni koji štete prouzrokuju, plaćaju višu premiju osiguranja.

Prodaja polisa osiguranja

Prodaju polisa osiguranja od autoodgovornosti, pored lica predviđenih Zakonom o osiguranju, mogu
obavljati i pravna lica koja su u skladu sa propisima o bezbednosti saobraćaja na putevima ovlašćena za
vršenje tehničkog pregleda vozila (tehnički pregled). Prodaja polisa osiguranja od autoodgovornosti od
strane tehničkih pregleda ne smatra se poslovima zastupanja u osiguranju u smislu Zakona o osiguranju.
Prodaju polisa osiguranja od autoodgovornosti kod tehničkog pregleda mogu vršiti samo zaposleni u tom
licu, koji imaju ovlašćenje za obavljanje poslova zastupanja u osiguranju izdato saglasno Zakonu o
osiguranju.

III OSIGURANJE VLASNIKA VAZDUHOPLOVA OD ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU

PRIČINJENU TREĆIM LICIMA I PUTNICIMA

Vlasnik vazduhoplova dužan je da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom
vazduhoplova pričini trećim licima i putnicima. Treće lice je svako lice, osim putnika i članova letačke i
kabinske posade vazduhoplova. Putnik je svako lice koje se prevozi vazduhoplovom, uz saglasnost vlasnika
vazduhoplova, osim članova letačke i kabinske posade vazduhoplova koji su na dužnosti u toku leta.

Ovim ugovorom o osiguranju pokrivene su i štete pričinjene teretu i prtljagu. Takođe, ovaj ugovor
odnosi se i na štete zbog rizika rata i terorizma.
Registracija vazduhoplova i produženje registracije može se izvršiti kad se organu nadležnom za
registraciju podnese dokaz o zaključenom navedenom ugovoru o osiguranju. Vlasnik vazduhoplova koji ne
podleže obaveznoj godišnjoj registraciji, dužan je da zaključi ugovor o osiguranju prilikom dobijanja
odgovarajuće dozvole za upotrebu.

Visina sume osiguranja

Iznos najniže sume osiguranja, po jednom štetnom događaju, određene ugovorom o osiguranju utvrđuje
Vlada, na predlog Narodne banke Srbije. Najniža suma osiguranja ne može biti niža od:
1) za štete pričinjene trećim licima:
(1) za motorne jedrilice kojima MTOM iznosi više od 20 kg - 10.000 SDR;
(2) za slobodne balone sa posadom - 20.000 SDR;
(3) za vazduhoplove kojima MTOM iznosi:
- manje od 500 kg - 750.000 SDR,
- manje od 1.000 kg - 1.500.000 SDR,
- manje od 2.700 kg - 3.000.000 SDR,
- manje od 6.000 kg - 7.000.000 SDR,
- manje od 12.000 kg - 18.000.000 SDR,
- manje od 25.000 kg - 80.000.000 SDR,
- manje od 50.000 kg - 150.000.000 SDR,
- manje od 200.000 kg - 300.000.000 SDR,
- manje od 500.000 kg - 500.000.000 SDR,
- 500.000 kg i više - 700.000.000 SDR;

2) za pojedinog putnika - 250.000 SDR,

Izuzetno od ovog pravila, najniža suma osiguranja, po jednom štetnom događaju, određena ugovorom o
osiguranju za vazduhoplove kojima MTOM iznosi 2.700 kg ili manje, koji se ne koriste u komercijalne
svrhe, za pojedinog putnika iznosi 100.000 SDR;
3) za lične stvari putnika koje se nalaze u kabini vazduhoplova - 1.000 SDR;
4) za teret i registrovan prtljag, po kg - 17 SDR

- 17 -
MTOM (Maximum Take Off Mass) je najviša dopuštena masa vazduhoplova pri uzletanju. SDR (Special
Drawing Rights - Specijalno pravo vučenja) je obračunska jedinica koju određuje Međunarodni monetarni
fond. U maju 2019. godine vrednost 1 SDR je oko 145 dinara.

Primena odredaba o naknadi štete

Na pitanja odgovornosti vlasnika vazduhoplova za štetu koju pričini trećim licima i putnicima, koja nisu
uređena odredbama koji se konkretno odnosi na vazdušni saobraćaj, shodno se primenjuju odredbe Zakona o
obaveznom osiguranju u saobraćaju koje se odnose na naknadu štete pričinjene trećim licima upotrebom
motornog vozila, kao i odredbe Zakona o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u
vazdušnom saobraćaju.

IV OSIGURANJE VLASNIKA ČAMACA OD ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU PRIČINJENU

TREĆIM LICIMA

Vlasnik čamca sa sopstvenim pogonom snage motora preko 15 kW, koji se saglasno propisima o registraciji
čamaca upisuje u odgovarajući registar, dužan je da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu
koju upotrebom čamca pričini trećim licima usled smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja.
Registracija čamca i produženje registracije može se izvršiti kad se organu nadležnom za registraciju
podnese dokaz o zaključenom ugovoru o osiguranju.

Visina sume osiguranja

Iznos najniže sume osiguranja, po jednom štetnom događaju, na koju može biti ugovoreno osiguranje
utvrđuje Vlada, na predlog Narodne banke Srbije. Najniža suma osiguranja ne može biti niža od 200.000
evra.

Primena odredaba o naknadi štete

Na pitanja odgovornosti vlasnika čamca za štetu koju pričini trećim licima, koja nisu uređena odredbama
koji se konkretno odnosi na vodni saobraćaj, shodno se primenjuju odredbe Zakona o obaveznom osiguranju
u saobraćaju koje se odnose na naknadu štete pričinjene trećim licima upotrebom motornog vozila, kao i
odredbe zakona kojima su uređeni obligacioni odnosi i osnovi svojinskopravnih odnosa u unutrašnjoj i
pomorskoj plovidbi.

V UDRUŽENJE OSIGURAVAČA SRBIJE

Udruženje osiguravača Srbije je neprofitna organizacija i obavlja poslove od zajedničkog interesa članova
Udruženja, javna ovlašćenja poverena zakonom, poslove za unapređenje i razvoj osiguranja, poslove iz
oblasti stručnog usavršavanja kadrova, pokreće inicijative za donošenje i izmenu zakonskih i drugih propisa
iz oblasti osiguranja i razmatra i rešava druga pitanja od zajedničkog interesa koja Udruženju povere
osnivači i članovi (Udruženje osiguravača Srbije, 2016).
Udruženje osiguravača Srbije je pravni sledbenik Udruženja osiguravajućih organizacija Jugoslavije
koje su osnovale organizacije za osiguranje, februara 1968. godine. Prateći promene državnog sastava,
Udruženje je u martu 2004. godine promenilo naziv u Udruženje osiguravajućih organizacija Srbije i Crne
Gore, a današnji naziv, Udruženje osiguravača Srbije, usvojen je na Skupštini Udruženja u julu 2006. godine,
posle izdvajanja Crne Gore iz državne zajednice.
Osnivači Udruženja su društva za osiguranje i društva za reosiguranje koja su osnovana i koja
obavljaju delatnost osiguranja na teritoriji Republike Srbije u skladu sa zakonom kojim se uređuje osnivanje
društava za osiguranje, a koja su svojim ulogom u novcu ili imovini osnovala Udruženje. Osnivači
Udruženja su istovremeno i njegovi članovi. Udruženje osiguravača Srbije ima 22 člana. Članovi Udruženja
su sva društva za osiguranje koja obavljaju poslove obaveznog osiguranja u saobraćaju u skladu sa zakonom,
kao i društva za osiguranje i društva za reosiguranje koja imaju dozvolu i koja obavljaju delatnost osiguranja
na teritoriji Republike Srbije u skladu sa zakonom kojim se uređuje osnivanje društava za osiguranje i koja
su pristupila Udruženju pod uslovima utvrđenim Statutom Udruženja.
U okviru Udruženja postoji 13 stručnih komisija, koje odražavaju zastupljenost svih članova
Udruženja. Stručne komisije u okviru Udruženja osiguravača Srbije su:
- 18 -
  Komisija za motorna vozila (i sistem bonus/malus),
 Komisija za imovinsko osiguranje,
 Komisija za zelenu kartu,
 Komisija za informacioni centar,
 Komisija za pravna pitanja,
 Komisija za finansijska pitanja,
 Komisija za aktuarstvo,
 Komisija za dobrovoljno zdravstveno osiguranje,
 Komisija za životno osiguranje,
 Komisija za štete,
 Komisija za sprečavanje prevara,
 Komisija za razvoj ljudskih resursa i
 Komisija za marketing i odnose sa javnošću.

VI GARANTNI FOND

Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju osniva se Garantni fond. Garantni fond ima svojstvo
pravnog lica sa sedištem u Beogradu. Sredstva za osnivanje i početak rada Garantnog fonda obezbeđuju se u
budžetu Republike Srbije.
Garantni fond se osniva radi ekonomske zaštite putnika u javnom prevozu i trećih oštećenih lica, u
slučajevima kada je šteta pričinjena upotrebom neosiguranog ili nepoznatog prevoznog sredstva, kao i za
štetu za čiju naknadu je odgovorno društvo za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak.
U obavljanju poslova Garantni fond:
1) prima odštetne zahteve i vrši njihovu procenu i likvidaciju;
2) isplaćuje osiguranu sumu, odnosno naknadu štete;
3) ostvaruje regresne zahteve u slučajevima predviđenim zakonom;
4) obrazuje rezerve.

U finansiranju Garantnog fonda najveći udeo ima doprinos koji uplaćuju društava za osiguranje.
Društva za osiguranje ova sredstva obezbeđuju izdvajanjem iz premije obaveznih osiguranja. Visinu
doprinosa društva za osiguranje utvrđuje upravni odbor Garantnog fonda, uz saglasnost Vlade.

Namena sredstava

Sredstva Garantnog fonda koriste se za isplatu osigurane sume, odnosno naknadu štete oštećenim licima, i to:
1) prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova, čamca ili drugog prevoznog sredstva za
koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju;
2) prouzrokovane upotrebom nepoznatog motornog vozila, vazduhoplova i čamca;
3) prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova, čamca ili drugog prevoznog sredstva za
koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa društvom za osiguranje nad kojim je pokrenut
stečajni postupak.

- 19 -
5. INCOTERMS – PARITETI U TRGOVINI, TRANSPORTU I OSIGURANJU

Incoterms su pravila Međunarodne trgovinske komore (ICC - International Chamber of Commerce, Pariz) za
korišćenje termina u unutrašnjoj i međunarodnoj trgovini. Pozivanje na pravilo Incoterms u kupoprodajnom
ugovoru jasno definiše odgovarajuće obaveze ugovornih strana i smanjuje rizik nastajanja pravnih sporova.
Incoterms pravila postoje od 1936. godine i revidiraju se na deset godina u skladu sa novim tendencijama u
međunarodnoj trgovini kojim se definišu obaveze kupaca i prodavaca. Najnovija verzija Incoterms 2010
stupila je na snagu 1. januara 2011. godine.
Incoterms ili pariteti se koriste kako bi se podelili troškovi i odgovornosti između kupca i prodavca.
Iako se izvorno ovi pariteti definišu za oblast trgovine, oni su značajni za oblast transporta i osiguranja jer se
u okviru pariteta upravo definišu pravila za navedene oblasti.
Pariteti se mogu podeliti z četiri grupe:
 GRUPA Е – PREUZIMANJE ROBE IZ FABRIKE,
 GRUPA F – PREVOZ NEPLAĆEN,
 GRUPA C – PREVOZ PLAĆEN,
 GRUPA D – PRISPEĆE ROBE.

5.1 GRUPA Е – PREUZIMANJE ROBE IZ FABRIKE

Za sve vidove transporta:

EXW – Ex Works (naziv mesta) - Franko fabrika: prodavac prodaje robu franko fabrika ne pokrivajući
nikakve dalje troškove.
Prodavac svoju robu nudi iz svojih prostorija ili nekih drugih koje je odredio. Kupac je odgovoran za
sve troškove u vezi manipulacije robom. Obaveza je kupca da ugovori transport i da organizuje carinske
procedure. Ova odredba stavlja najveću obavezu na kupca i minimalne odgovornosti za prodavca. Odredba
EXW najčešće se koristi prilikom formiranja inicijalne ponude jer ne sadrži nikakve troškove prevoza. EXW
znači da prodavac svoju robu nudi u svojim prostorima na dogovoreni dan isporuke.
Kupac plaća sve troškove transporta i preuzima na sebe sve rizike tog transporta do konačnog
odredišta. To znači da je odgovornost za osiguranje robe na kupcu.

5.2 GRUPA F – PREVOZ NEPLAĆEN

Za sve vidove transporta:

FCA – Free Carrier (naziv mesta) – Franko prevoznik: prodavac predaje robu izvozno ocarinjenu u ruke
prevoznika naznačenog od strane kupca na naznačenom mestu.
Prodavac predaje robu, sa plaćenim troškovima za izvoz, u ruke prvom prevozniku (određenog od
strane kupca) na dogovoreno mesto. Ova odredba pogodna je za sve vrste prevoza, uključujući i avionski,
železnički, drumski, kao i brodski prevoz u kontejnerima. Ovo je ispravna odredba za upotrebu u brodskom
prevozu kontejnerima, bilo da je reč o LCL (less than container load - isporuka manja od kontejnera) ili FCL
(full container load - isporuka punog kontejnera).
Kupac plaća sve troškove transporta i preuzima na sebe sve rizike tog transporta do konačnog
odredišta. To znači da je odgovornost za osiguranje robe na kupcu.

Za vodni transport:

FAS - Free Alongside Ship (naziv luke polaska) – Franko uz bok broda (u naznačenoj luci): prodavac mora
da doveze i postavi robu pored broda, spremnu za utovar u naznačenoj luci.
Takođe, prodavac mora da izvozno ocarini robu i pripremi dokumentaciju za transport. Ova odredba
koristi se za rečni transport i samo za pomorski transport robe koja nije u kontejnerima. Odgovornost za
osiguranje robe je na kupcu.

FOB - Free On Board (naziv luke polaska) – Franko utovareno na brod (u naznačenoj luci): prodavac mora
da utovari robu na brod koji je određen od strane kupca, izvozno ocarinjenu.

- 20 -
 Prodavac mora obezbediti utovar svoje robe u brod određen od strane kupca, u dogovorenoj luci.
Takođe, obaveza prodavca je da spremi robu za izvoz (platiti troškove, obezbediti ispravnu dokumentaciju za
izvoz i drugo). Ova odredba koristi se samo za pomorski prevoz, ali ne i za pomorski transport u
kontejnerima. Kupac prodavcu mora dati instrukcije o brodu, i luci u kojoj će kupac robu preuzeti. Ova
odredba koristi se za rečni transport i samo za pomorski transport robe koja nije u kontejnerima.
Odgovornost za osiguranje robe je na kupcu.

5.3 GRUPA C – PREVOZ PLAĆEN

Za sve vidove transporta:

CPT – Carrige Paid To (mesto isporuke) – Transport plaćen (do naznačene destinacije): prodavac snosi
sve troškove transporta do naznačene destinacije, međutim rizik prenosi predavanjem robe prvom
prevozniku. Dakle, odgovornost za osiguranje robe u transportu je na kupcu.

CIP – Carriage and Insurance Paid to (mesto isporuke) - Transport i osiguranje plaćeni (do naznačene
destinacije): prodavac snosi sve troškove transporta do naznačene destinacije, uključujući i troškove
osiguranja. Dakle, odgovornost za osiguranje robe u transportu je na prodavcu.

Za vodni transport:

CFR – Cost and Freight (naziv luke odredišta) – Troškovi i vozarina plaćeni (do naznačene luke):
prodavac plaća troškove transporta do naznačene luke, kao i izvozne carinske troškove. Međutim rizik se
prenosi na kupca u momentu kada se roba utovari na brod. Dakle, odgovornost za osiguranje robe u
transportu je na kupcu.

CIF – Cost, Insurance & Freight (naziv luke odredišta) – Troškovi, vozarina i osiguranje (do naznačene
luke): prodavac plaća troškove transporta do naznačene luke, kao i izvozne carinske troškove. Dodatni uslov
je da prodavac snosi troškove osiguranja do luke odredišta.

5.4 GRUPA D – PRISPEĆE ROBE

DAT – Delivered At Terminal (naziv terminala) - Isporučeno na terminalu (naziv terminala): isporučeno i
istovareno na terminalu bez troškova uvozne carine.
Ova odredba koristi se kada prodavac isporučuje robu kupcu u naznačeni terminal, a prema ugovoru
o prodaji. Pod terminalom se podrazumeva bilo koje natkriveno ili nenatkriveno mesto za istovar. Obaveza
prodavca je i da istovari robu u naznačeni terminal. Sve ostale obaveze plaćanja uvoznih dažbina su na strani
kupca. Odgovornost za robu tokom transporta je na strani prodavca, te se od njega očekuje eventualna uplata
osiguranja.

DAP - Delivered At Place (naziv mesta odredišta) - Dostavljeno na naznačenu destinaciju (naziv odredišta)
bez troškova uvozne carine.
Ova odredba koristi se kada prodavac dostavlja robu kupcu u naznačeno mesto dostave, a prema
ugovoru o prodaji. Za robu nisu plaćane uvozne takse, niti je istovarena iz bilo kojeg oblika transportnog
vozila u mestu dostave. Kupac snosi troškove i rizik istovara, uvozne carine i eventualnih daljih troškova
prevoza. Odgovornost za robu tokom transporta je na strani prodavca, te se od njega očekuje eventualna
uplata osiguranja.

DDP - Delivery Duty Paid (naziv mesta odredišta) - Dostavljeno na naznačenu destinaciju (naziv odredišta)
sa plaćenim troškovima uvozne carine.
Ova odredba znači da prodavac snosi sve troškove prevoza i rizika do mesta odredišta, plaća sve
troškove carinjena robe na mestu odredišta. Ovo je najpovoljnija odredba za kupca jer u ovom slučaju kupac
samo snosi troškove istovara u mestu odredišta. Troškovi istovara mogu pasti i na teret prodavca ukoliko je
to eksplicitno navedeno u ugovoru o prodaji. Odredba se najčešće koristi u domaćem trgovanju jer
obuhvataju troškove svih poreza i PDV-a koje snosi prodavac. Odgovornost za robu tokom transporta je na
strani prodavca, te se od njega očekuje eventualna uplata osiguranja.
- 21 -
Tabela 1 . Alokacija troškova između kupca i prodavca u okviru Incoterms-a 2010
Izvozna Osiguranje u Uvozna
Paritet Utovar Istovar
carina transportu carina
EXW Kupac Kupac Kupac Kupac Kupac
FCA Prodavac Prodavac Kupac Kupac Kupac
FAS Prodavac Prodavac Kupac Kupac Kupac
FOB Prodavac Prodavac Kupac Kupac Kupac
CPT Prodavac Prodavac Kupac Kupac Kupac
CIP Prodavac Prodavac Prodavac Kupac Kupac
CFR Prodavac Prodavac Kupac Kupac Kupac
CIF Prodavac Prodavac Prodavac Kupac Kupac
DAT Prodavac Prodavac Prodavac Kupac Kupac
DAP Prodavac Prodavac Prodavac Kupac Kupac
DDP Prodavac Prodavac Prodavac Prodavac Kupac

Literatura

Carić, S., Jankovec, I., Šulejić, P., Trajković, M. (1998). Saobraćajno pravo, Novi Sad.

Dorfman, M. (2006). Introduction to Risk Management and Insurance, Ninth Edition, Pearson Prentice Hall.

Narodna skupština Republike Srbije (2014). Zakon o osiguranju, http://www.parlament.gov.rs/акти/донети-

закони/донети-закони.45.html

Narodna skupština Republike Srbije (2011). Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju,

http://www.parlament.gov.rs/акти/донети-закони/донети-закони.45.html

Šulejić, P. (2005). Pravo osiguranja. Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.

Tomašić, V. (1987). Transportno osiguranje, Beograd: Institut za uporedno pravo.

Udruženje osiguravača Srbije (2016). O nama, http://uos.rs/

- 22 -