1.

Podela osiguranja prema predmetu osiguranja: osiguranje imovine i

osiguranje lica
Klasična podela osiguranja jeste podela na osiguranje imovine i osiguranje lica.

Obeležja osiguranja imovine:

1. Predmet izložen riziku ima materijalnu vrednost, procenjiv je u novcu (npr: kuća,
imovina...);
2. Cilj osiguranja je naknada štete – odštetni karakter imovinskih osiguranja;
3. Načelo obeštećenja – prava iz osiguranja mogu imati samo lica koja u momentu nastanka
štete imaju interes da se šteta ne dogodi.

Obeležja osiguranja lica:

1. Predmet izložen riziku su lična dobra (život, integritet, zdravlje, radna sposobnost...), koja
nemaju materijalnu vrednost;
2. Cilj osiguranja nije naknada štete, tako da na naknadu iz osiguranja nema uticaja visina
nastale štete. Naknada je protivčinidba uplaćenim premijama, a ne prouzrokovanoj šteti;
3. Princip obeštećenja se ne primenjuje, tako da se ne zahteva postojanje meterijalnog interesa
na strani korisnika osiguranja.

Vrste životnih osiguranja su (čl. 8. ZOS):

1) osiguranje života, koje pokriva:

 osiguranje života za slučaj doživljenja,
 osiguranje života za slučaj smrti,
 osiguranje života za slučaj smrti i doživljenja,
 osiguranje života s povratom premije;
2) osiguranje za slučaj venčanja i rođenja;
3) rentno osiguranje;
4) dopunsko osiguranje uz osiguranje života, koje pokriva:
 dopunsko osiguranje od posledica nezgode uz životno osiguranje,
 dopunsko zdravstveno osiguranje uz životno osiguranje;
5) životna osiguranja iz tač. od 1) do 3) ovog člana vezana za jedinice investicionih
fondova;
6) tontine, koje predstavljaju osiguranje u kome se osiguranici dogovore da će zajednički
kapitalizovati svoje doprinose i tako kapitalizovanu imovinu podeliti između onih osiguranika
koji dožive određenu starost, odnosno između naslednika umrlih osiguranika;
7) osiguranje s kapitalizacijom isplate, koje se zasniva na aktuarskim obračunima i u
kome osiguranik kao zamenu za jednokratnu ili periodičnu uplatu premije prima isplate u
određenoj visini u određenom periodu.
Vrste neživotnih osiguranja su (čl. 9. ZOS):
1) osiguranje od posledica nezgode, uključujući i osiguranje od povreda na radu i
profesionalnih oboljenja, koje pokriva:
 ugovorenu novčanu naknadu za slučaj nezgode,
 naknadu ugovorenih troškova za slučaj nezgode,
 kombinaciju isplata iz podtač. (1) i (2) ove tačke,
 isplatu zbog posledica povrede ili oštećenja zdravlja ili zbog smrti putnika;
2) dobrovoljno zdravstveno osiguranje, koje pokriva:
 ugovorenu novčanu naknadu za slučaj bolesti,
 naknadu ugovorenih troškova lečenja,
 kombinaciju isplata iz podtač. (1) i (2) ove tačke;
3) osiguranje motornih vozila, koje pokriva štete na motornim vozilima na sopstveni
pogon, osim šinskih vozila, i na vozilima bez sopstvenog pogona, odnosno koje pokriva
gubitak tih vozila;
4) osiguranje šinskih vozila, koje pokriva štete na šinskim vozilima, odnosno gubitak tih
vozila;
5) osiguranje vazduhoplova, koje pokriva štete na vazduhoplovima, odnosno gubitak
vazduhoplova;
6) osiguranje plovnih objekata, koje pokriva štete na plovnim objektima, odnosno
gubitak tih objekata (morskih, rečnih, jezerskih i kanalskih);
7) osiguranje robe u prevozu, koje pokriva štete na robi, odnosno gubitak robe bez obzira
na vrstu prevoza;
8) osiguranje imovine od požara i drugih opasnosti, koje pokriva štete na imovini koje
nastanu usled požara, eksplozije, oluje i drugih prirodnih nepogoda, atomske energije,
klizanja i sleganja tla, osim šteta koje pokrivaju osiguranja iz tač. od 3) do 7) ovog člana;
9) ostala osiguranja imovine, koja pokrivaju štete na imovini nastale zbog loma mašina,
provalne krađe, loma stakla, grada, mraza ili drugih opasnosti, osim šteta koje pokrivaju
osiguranja iz tač. od 3) do 8) ovog člana;
10) osiguranje od odgovornosti zbog upotrebe motornih vozila, koje pokriva sve vrste
odgovornosti zbog upotrebe motornih vozila na sopstveni pogon na kopnu, uključujući i
odgovornost pri transportu;
11) osiguranje od odgovornosti zbog upotrebe vazduhoplova, koje pokriva sve vrste
odgovornosti zbog upotrebe vazduhoplova, uključujući i odgovornost pri transportu;
12) osiguranje od odgovornosti zbog upotrebe plovnih objekata, koje pokriva sve vrste
odgovornosti zbog upotrebe ovih objekata, uključujući i odgovornost pri transportu;
13) osiguranje od opšte odgovornosti za štetu, koje pokriva ostale vrste odgovornosti,
osim odgovornosti iz tač. od 10) do 12) ovog člana;
14) osiguranje kredita, koje pokriva:
 rizik od neplaćanja, odnosno kašnjenja u plaćanju zbog nesolventnosti ili drugih
događaja ili postupaka,
 izvozne kredite i ostale rizike povezane sa izvozom, trgovinom i ulaganjima na
domaćem i stranom tržištu,
 kredite koji se isplaćuju u ratama,
  hipotekarne i lombardne kredite,
 poljoprivredne kredite,
 ostale kredite i zajmove;
15) osiguranje jemstva, koje garantuje neposredno ili posredno ispunjenje obaveza
dužnika;
16) osiguranje finansijskih gubitaka, koje pokriva finansijske gubitke zbog:
 gubitka zaposlenja,
 nedovoljnih prihoda,
 lošeg vremena,
 izgubljene dobiti,
 neplaniranih opštih troškova,
 neplaniranih troškova poslovanja,
 gubitka tržišne vrednosti,
 gubitka zakupnine, odnosno prihoda,
 posrednih poslovnih gubitaka, osim gubitaka iz podtač. od (1) do (8) ove tačke,
 ostalih neposlovnih gubitaka,
 ostalih finansijskih gubitaka;
17) osiguranje troškova pravne zaštite, koje pokriva sudske troškove, troškove advokata i
druge troškove postupka;
18) osiguranje pomoći na putovanju, koje pokriva pomoć licima koja naiđu na probleme
na putovanju, odnosno u drugim slučajevima odsutnosti iz prebivališta ili boravišta.
Jedno akcionarsko društvo za osiguranje ne može istovremeno obavljati i poslove životnih i
poslove neživotnih osiguranja. (čl. 24 st. 1. ZOS) Izuzetak u članu 25: ne odnosi se na
akcionarsko društvo za osiguranje koje na dan stupanja na snagu ovog zakona ima dozvolu za
obavljanje pojedinih ili svih vrsta životnih osiguranja i pojedinih ili svih vrsta neživotnih
osiguranja., tj. već postojeća društva za osiguranje. Društvo izuzeto od ove obaveze mora
odvojeno obračunavati.

2. Podela osiguranja po načinu nastanka: dobrovoljno i obavezno

osiguranja

Posle Drugog svetskog rata obavezna osiguranja su kod nas bila jako razvijena. U tadašnjim
uslovima (nerazvijenost osiguranja) obaveznost osiguranja državne imovine bila je jedina
mogućnost otklanjanja neizbešnih poremećaja u periodu do kojih dolazi usled štete. Ova
osiguranja su postala smetnja sistemu samostalnih privrednih organizacija, kojima se morala
ostaviti sloboda da odluče o integritetu svoje imovne. Otuda je danas zaključivanje osiguranja
imovine dobrovoljno. Ipak, postoje neka dobra koja još uvek moraju biti zaštičena putem
obaveznih osiguranja.

Argumenti protiv obaveznih osiguranja:

1. Vid prinude, naročito neopravdane prema savesnim licima. Oni ovim putem postaju deo
zajednice rizika u kojoj plaćaju i za one koji su neoprezni i češće izazivaju štete;
2. Ekonomski teret za osiguranike;
3. Ne ostvaruje se cilj – naknada štete, već stvara povod za parnice;
4. Svest o postojanju osiguranja dovodi do opadanja pažnje osiguranika;
5. Deluje destimulativno na osiguravače.
Argumenti u prilog obaveznog osiguranja:

1. Prinuda je u funkciji obezbeđenja prava na naknadu štete;

2. Što je šira zajednica rizika, to je ekonomski teret koji pogađa pojedinca manji;
3. Troškovi parničenja i uopšte osiguranja smanjuju se naročito zasnivanjem neposrednog
pravnog odnosa između osiguravača i oštećenog u osiguranju od odgovornosti;
4. Postoje brojni instituti poput: prava regresa prema osiguraniku koji je štetu prouzrokovao
namerno ili grubom nepažnjom, klauzule učešća u šteti...kojima se sprečava moralni hazard
osiguranika;
5. Princip konkurencije važi na tržištu osiguranja i pored uvođenja obaveznih osiguranja.

OBAVEZNA OSIGURANjA U SRPSKOM PRAVU:

1) obavezna osiguranja u saobraćaju;

2) osiguranje od odgovornosti preduzetnika nuklearnog broda i korisnika nuklearnog
postrojenja na kopnu;
3) osiguranje vlasnika ili nosioca prava korišćenja opasnih materija koje se prevoze na
teritoriji RS od odgovornosti za štete trećim licima ili zagađenja životne sredine u toku
prevoza;
4) osiguranje od odgovornosti revizora, advokata, javnih beležnika, stečajnih upravnika,
društava za posredovanje u osiguranju, ovlašćenog aktuara...

SPECIFIČNOSTI OBLIGACIONIH ODNOSA IZ OBAVEZNOG OSIGURANjA:

1. Obaveza da se zaključi ugovor; uz mogućnost da pravni odnos nastane i na osnovu samog

zakona;

2. Ograničenje autonomije volje i za osiguravača i za osiguranike;

3. Kontinuitet pokrića – ugovor se ne raskida ni onda kad stvar promeni sopstvenika;

osiguranje prati stvar, a ne vezuje se za lice koje zaključuje ugovor;

4. Potreba zaštite lica van ugovornog odnosa – tzv. oštećena lica (pravni istrumenti kojima se
postiže zaštita su: direktna tužba protiv osiguravača, zabrana isticanja prigovora oštećenom
iako se ti prigovori mogu istaći osiguraniku);

3. Podela osiguranja prema načinu izravnavanja rizika: saosiguranje i

reosiguranje
Osnovna ekonomska pretpostavka i zakonski uslov uspešnog poslovanja zajednoce osiguranja
u našem pravu jeste obezbeđenje dovoljno sredstava za pokriće obaveza koje ona
preuzima.Osiguravač može samo do određene granice nositi sam obaveze koje preuzima, a
iznad te granice mora da obezbedi njihovo pokriće tako što će rizik podeliti (preneti) na druge
osiguravače. Razlikujemo unutrašnje (ili sopstveno) izravnavanje rizika unutar osuguravajuće
organizacije i spoljno izravnanje rizika. Sa svoje strane spoljno deljenje rizika može biti
direktno (saosiguranje) i indirektno (reosiguranje).

SAOSIGURANjE - horizontalna raspodela rizika između osiguravača.

Zakonska definicija: zaključivanje i izvršavanje ugovora o osiguranju sa više društava za
osiguranje koja su se sporazumela o zajedničkom snošenju i raspodeli rizika (čl. 2 st. 3 ZOS).

Elementi:

1. Više osiguravača;
2. Isti rizik;
3. Isti predmet osiguranja;
4. Svaki od osiguravača preuzima deo (kvotu) osigurane sume ili osigurane vrednosti.

Obeležja saosiguranja:
1. Osiguraniku su poznati svi osiguravači i njihovi udeli;
2. Svaki saosiguravač je u neposrednom pravnom odnosu sa osiguranikom – saosiguranje
karakteriše onoliko ugovora koliko je i saosiguravača;
3. Pravni odnosi između pojedinih saosiguravača su bez uticaja na pravo osiguranika.

Bez saosiguranja se ne može zamisliti pokriće tzv. velikih rizika (brodovi, vazduhoplovi,
atomske centrale...).

ZOO predviđa princip solidarne odgovornosti saosiguravača prema osiguraniku. Izuzetak od

ovog pravila postoji kod transportnog osiguranja gde važi princip podeljene odgovornosti
saosiguravača.

REOSIGURANJE - vertikalna raspodela rizika između osiguravača i reosiguravača.

Zakonska definicija: poslovi reosiguranja su zaključivanje i izvršavanje ugovora o
reosiguranju osiguranog viška rizika iznad maksimalnog samopridržaja jednog društva za
osiguranje kod drugog društva za osiguranje koje je dobilo dozvolu za obavljanje poslova
reosiguranja(čl. 7.).

Samopridržaj društvo za osiguranje je deo iznosa ugovorom preuzetih rizika koji društvo uvek
zadržava u sopstvenom pokriću i koji može da pokrije svojim sredstvima. Društvo za
reosiguranje je dužno da uvek deo rizika zadrži u samopridržaju. Izuzetno društvo za
osiguranje može celokupan rizik osiguranja imovine od elementarnih nepogoda i finansijskih
gubitaka zbog lošeg vremena da reosigura.
Društvo osiguranja koje ne uspe da višak rizika reosigurava u zemlji može to učiniti u
inostranstvu.

4. Podela osiguranja po načinu organizovanja: premijsko i uzajmno

osiguranje
Premijsko osiguranje je danas vladjauće u svetu i ono je organizovano tako što učesnici
rizičnih zajednica obezbeđuju zaštitu putem premija koje plaćaju osiguravaču (licu koje se
profesionalno bavi ovom delatnošću).

Uzajamno osiguranje se sprovodi bez posrednika: članovi rizične zajednice putem kotizacija
(uloga) obrazuju fond iz koga će se vršiti isplaćivanje ukoliko nastupi osigurani slučaj.
Članovi istovremeno imaju ulogu i osiguiranika i osiguravača.

Osnovne karakteristike društava za uzajamno osiguranje su:

1) društva za uzajamno osiguranje imaju građansko-pravni karakter tj. ne osnivaju se u cilju
ostvarivanja profita (ne postoji društveni kapital odvojen od uloga članova; osnivački ulozi
služe za obezbeđivanje solventnosti društva u slučaju štete koju mogu pretrpeti sami ulagači,
a nemaju ulogu akcionarskih uloga koji donose dividendu);

2) članovi društva imaju dvostruki kvalitet: oni su i osiguravači i osiguranici; višak njihovog
uloga na kraju poslovne godine raspodeljuje se između osiguranika; u slučaju potrebe mogu
biti pozvani da povećaju uloge;

3) u međusobnim odnosima između osiguranika poštuje se načelo jednakosti;

4) naknada licima koja upravljaju fondom je unapred određena; ona ne može biti
proporcijalna obimu poslovanja društva.

Društvo za uzajamno osiguranje obavlja poslove osiguranja isključivo u interesu svojih

članova (osiguranika) po principu uzajamnosti i solidarnosti. Društvo za uzajamno osiguranje
može obavljati sve poslove osiguranja, osim poslova reosiguranja.

Društvo za uzajamno osiguranje mogu osnovati pravna i fizička lica. Društvo za uzajamno
osiguranje može osnovati najmanje 250 fizičkih lica ako se društvo osniva za obavljanje
poslova životnih osiguranja, odnosno najmanje 300 fizičkih ili pravnih lica ako se osniva za
obavljanje poslova neživotnih osiguranja.

Društvo za uzajamno osiguranje osniva se kao društvo s neograničenim doprinosom ili kao
društvo sa ograničenim doprinosom. Društvo za uzajamno osiguranje s neograničenim
doprinosom može od svakog člana (osiguranika) zahtevati uplatu dodatnog doprinosa
potrebnog za namirenje nepokrivenih šteta i ostalih rashoda, bez ograničenja. Društvo za
uzajamno osiguranje sa ograničenim doprinosom može od svakog člana (osiguranika)
zahtevati uplatu dodatnog doprinosa koji nije veći od njegovog prethodno uplaćenog
doprinosa u celini iz iste poslovne godine - ako su naknade šteta i ostali rashodi veći od
prethodno uplaćenog doprinosa i ostalih prihoda društva.

5. Osobine transportnih osiguranja

Transportno osiguranje može biti kopneno, rečno, pomorsko i vazdušno; kasko i kargo
osiguranje; imovinsko, lično i osiguranje od odgovornosti.

Izvor prava – primenjuje se Zakon o pomorskoj plovidbi (Sl. Glasnik RS, br. 87/11),
odnosno stari Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi (Sl. List SRJ, br. 12/98), kao i
Zakon o vazdušnom saobraćaju. Postoji veliki broj običaja koji su izvor prava i za njih važi
pretpostavka da su strane upoznate sa njima.

Za transportno osiguranje važi princip dispozitivnosti propisa o ugovoru o osiguranju.

Razlog za važenje ovog principa je taj što su obe strane finansijksi jake, te nema potrebe da
se slabija strana zaštiti.

Važenje ugovora o osiguranju najčešće je nevezano za momenat zaključenja ugovora.

Formalni i materijalni početak važenja ugovora se ne poklapaju. Važenje ugovora, po
pravilu, se vezuje za operaciju prevoza.

Osiguranje na putovanje je modalitet osiguranja koji se vrlo koristi u transportnom

osiguranju. Bitan element ovakvih ugovora je osigurano putovanje, tako da promena ili
odstupanje od osiguranog putovanja može imati za posledicu gubitak pokrića.

Osigurano putovanje određuju tri elementa:

1)Relacija na kojoj se putovanje odvija;
2)Put kojim prevozno sredstvo treba da se kreće;
3)Vreme kada se putovanje odvija.

Odstupanja od osiguranog putovanja:

1) Promena mesta polaska ili mesta opredeljenja;
2)Usled skretanja sa predviđenog ili uobičajenog pravca puta, bez promene mesta polaska i
mesta opredeljenja;
3)Usled znatnog i neopravdanog odugovlačenja i zakašnjenja.

Osiguranik ima interes da pokriće postoji za sve vreme dok traje putovanje u togu koga su
njegova dobra ili dobra koja se prevoze na njegov rizik na putu.

Kasko osiguranje je osiguranje vozila, a kargo osiguranje je osiguranje robe koja se prevozi.

Opšti ugovori predstavljaju modalitet osiguranja karakteristični za kargo osiguranje.

To su ugovori koji se odnose na veći broj pošiljki koje se u toku određenog perioda prevoze
na rizik osiguranika.
Opšti ugovori sadrže samo osnovne podatke o robi koja se osigurava, s tim da postoji obaveza
osiguranika da prijavi svaku pošiljku koja krene na put, kao i da pruži podatke na osnovu
kojih osiguravač može obračunati premiju osiguranja.

Prednosti korišćenja opštih ugovora:

1)Automatizam u pružanju pokrića: opšti ugovor pokriva sve pošiljke jednog osiguranika,
koje se na osnovu kriterijuma iz tog ugovora mogu podvesti pod njegov okvir;
2) Primena prosečnim premijskih stopa – osiguravaču pojednostavljaje obračun premija, a
osiguraniku donosi uštede.

Osiguranje za račun koga se tiče omogućava zaštitu interesa upravo onog lica koje je u
momentu nastupanja štete imalo interes na robi.

Obeležja osiguranja za račun koga se tiče:

1)Fleksibilnost – jednim ugovorom može se pokriti interes više lica!
2) Komercijalna funkcija – olakšava odvijanje međunarodnog prometa.
3)Pojeftinjenje međunarodnih transakcija – osiguranjem koje je zaključio jedan učesnik
međunarodnih transakcija štite se interesi i drugih učesnika međunarodnih transakcija.

Ugovorena vrednost – vrednost osiguranog predmeta određena u sporazumu sa osiguravačem,

služi kao determinanta njegove vrednosti.

Prednosti ugovorene vrednosti:

1) Osiguranik unapred zna od koje vrednosti se polazi prilikom izračunavanja naknade;
2) Osiguranjem se može obuhvatiti ne samo vrednost osiguranog predmeta na početku
perioda osiguranja, već i različiti interesi koje u vezi sa njim osiguranik ima ili može očekivati
da će ih steći.
3) Mogućnost osporavavanja ugovorene vrednosti od strane osiguravača samo pod tačno
određenim uslovima (napr.: ako “u većoj meri premašuje stvarnu vrednost”).

6. Individualno i kolektivno osiguranje - Podela prema broju predmeta

osiguranja

Prema broju predmeta osiguranja, osiguranje se može podeliti na individualno i kolektivno.

Kolektivno osiguranje se može posmatrati u užem i u širem smislu. Kolektivno osiguranje u

širem smislu predstavlja ugovor kojim se osigurava više lica ili više stvari bez obzira da li
priradaju istom licu. Kolektivno osiguranje u užem smislu predstavlja ugovor kojim se
osigurava više lica ili više stvari koje pripadaju većem broju lica. Kod nas je prihvaćen
koncept osiguranja u užem smislu.

Dve osnovne pretpostavke za postojanje kolektivnog osiguranja su:

1) jedan ugovor;
2) množina predmeta osiguranja.

Primena kolektivnih osiguranja:

1) u osiguranju stvari (napr.: kolektivno osiguranje useva ili plodova);
2) u osiguranju od odgovornosti (osiguranje od odgovornosti lekara pripadnike lekarske
komore);
3) u osiguranju lica (osiguranja od posledica nesrćnog slučaja).

Na osnovu kolektivnog ugovora direktno nastaju prava za korisnike.

Prednosti kolektivnih ugovora u odnosu na individualne:

1. Olakšava tehničku organizaciju osiguranja
2. Pojeftinjuje dobijanje pokrića
3. Deluje podsticajno na razvoj novih vrsta osiguranja.

7. Rizik-pojam, podela i elementi

Izraz rizik ima različita značenja. Najčešće označava budući neizvestan događaj, čijim
ostvarenjem može nastati neka šteta ili korist. Rizik je opasnost od nastanka nekog događaja,
a ne i sam događaj.

Kao pravni pojam, rizik predstavlja mogućnost nastupanja neizvesnog događaja, koji ne zavisi
od isključive volje zainteresovanih lica.

Postoji podela rizika na stalne i promenljive. Stalni rizici su oni rizici kod kojih su šanse za
realizovanje ostaju stalne u toku čitavog vremeskog perioda osiguranja (požar, saobraćajni
udesi..). Promenljivi rizici su oni rizici kod kojih se u toku osiguranja šansa nastupanja
osiguranog slučaja naglo povećava ili smanjuje (npr. rizik od bolesti za vreme epidemije se
naglo povećava). Ove promene nužno dovode i do odgovarajuće promene premije osiguranja.
Rizik kao element aleatornih ugovora.
Rizik (apstraktna opasnost) v. osigurani slučaj (konkretna opasnost).

Elementi rizika su:

1. Mogućnost nastupanja događaja - nemogući događaji ne mogu biti osigurani; to je u skladu
sa opštim pravilom obligacionog prava po kome ne proizvodi dejstvo ugovor čiji predmet nije
moguć;

2. Neizvesnost – objektivna i subjektivna; neizvesnost je element rizika utkan u samu bit

osiguranja.

Objektivna neizvesnost ne postoji:

a) rizik se ostvario pre zaključenja ugovora;
b) ne postoji više mogućnost da se rizik ostvari;
c) rizik je u ostvarivanju u momentu zaključenja ugovora, iako šteta još nije nastala (npr.
počelo je klizanje terena na kom se nalazi osigurana zgrada);
d) ostvarenje rizika prema redovnom toku stvari neposredno predstoji (npr. visok vodostaj
reke čije korito se nalazi blizu osiguranog useva).
Subjektivni odnos ugovornih strana: mogućnost pokrivanja putativnih rizika (ako ni jednoj
strani u trenutku zaključenja ugovora nije poznato da se osigurani slučaj dogodio ili je
postojala mogućnost da se dogodi). (čl. 898 st. 3).

3. Nezavisnost od isključive volje zainteresovanih strana – bitno je da uticaj volje nije

isključivo doprineo nastanku osiguranog slučaja.

Osiguravač je uvek obavezan ako je osigurani slučaj nastao usled slučaja. Brojni rizici postoje
usled ponašanja osiguranika i bivaju realizovani makar delimično pod uticajem njegove volje
(npr. kod osiguranja od odgovornosti). Pitanje je do koje mere je dopuštena intervencija volje.
Bitno je da uticaj volje nije isključivo doveo do nastupanja osiguranog slučaja.

Lica čije je ponašanje od uticaja:

a) Sva lica koja mogu imati neke koristi iz osiguranja (osiguranik, ugovarač osiguranja, lice u
čiju korist je osiguranje zaključeno, sopstvenik stvari, hipotekarni poverilac...);
b) Lica za čije postupke osiguranik odgovara po ma kom osnovu (čl. 929 st. 3) - Odgovornost
pravnog lica za radnje lica koja istupaju u svojstvu organa pravnog lica.

Stepen krivice:
a) Namera – uvek isključena iz osiguranja direktno (osiguravač odbija da isplati osiguraniku
naknadu iz osiguranja) ili indirektno (putem prava regresa osiguravača prema osiguraniku koji
je sa namerom izazvao osigurani slučaj);
b) Gruba nepažnja – pokriva se u osiguranju od odgovornosti (osim u slučaju vožnje u
pijanom stanju, bez vozačke dozvole...)

4. Dopuštenost osiguranja zakonom (zakonom isključeni rizici i isključene štete na osnovu

opštih uslova osiguranja).

Isključenje ratnih i političkih rizika- ratni i politički rizici su uvek isključeni.

Za savremeno osiguranje u razvijenim državama karakteristično je uvođenje risik
management-a. I pored toga sto postoje različita shvatanja sta je risk
management, moguće je konstatovati da predstavlja upravljanje rizicima u cilju iznalaženja i
sprovođenja odgovarajućih mera radi preventivnog delovanja na rizik.

Prema shvatanju u teoriji proces risik management sadrži sledeće faze:

1) identifikaciju rizika,
2) analizu rizika, procenu rizika,
3) delovanje na rizik putem izbegavanja, prevencije, redukcije, samopridržaja
prenosenje rizika.

U praksi se pod upravljanjem rizikom podrazumeva pre svega identifikacija, procena i

kontrola rizika. Iako postoji potreba za upravljanjem sa praktično svim rizicima ipak je u
prvom planu upravljanje rizicima požara i loma mašina, kao osnovnih imovinskih osiguranja
u praksi.

8. Suma osiguranja
Suma određena zakonom ili ugovorom o osiguranju koja predstavlja gornju granicu obaveze
osiguravača. Obaveza osiguravača može iznositi najviše koliko iznosi suma osiguranja.

Suma osiguranja ima različiti značaj u različitim vrstama osiguranja:

1. Osigurana suma ima najveći značaj u osiguranju lica. Ona je bitan element ugovora
(essentialia negotii). Osigurana suma direktno utiče na visinu naknade iz osiguranja. Ona se
određuje bilo sporazumno bilo na osnovu zakona (npr. kod obaveznog osiguranja putnika u
javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja).

2. Kod osiguranja stvari osigurana suma je prirodni element (naturalia negotii). Ona je tu
gornja granica obaveze osiguravača, ali ta granice ne mora biti dostignuta. Ako nije izričito
određena, pretpostavlja se da odgovara vrednosti osigurane stvari.

Osigurana suma je samo jedan od elemenata za utvrđivanje naknade iz osiguranja. Naknada

zavisi i od vrednosti osigurane stvari i od visine pretrpljene štete.

Osigurana suma kod osiguranja stvari mora biti određena tako da ne premašuje vrednost
osigurane stvari ili da nije znatno manja od nje (pravilo nadosiguranja, višestrukog osiguranja
i podosiguranja).

Osigurana suma je po pravilu gornja granica obaveze osiguravača, osim u slučaju kada
osiguranik, po nalogu osiguravača, preduzme određene mere u cilju otklanjanja i smanjenja
štete prouzrokovane osiguranim slučajem. Osiguravač je dužan da nadoknadi troškove,
gubitke, kao i druge troškove prouzrokovane pokušajem da se otkloni neposredna opasnost
nastupanja osiguranog slučaja, kao i pokušajem da se umanje njegove štetne posledice.
Osiguravač je dužan dati naknadu čak i ako ona zajedno sa naknadom štete od osiguranog
slučaja prelazi svotu osiguranja.

3. Kod osiguranja od odgovornosti sigurana suma je slučajan element ugovora (accidentalia

negotii). Ona ne zavisi od vrednosti osigurane stvari, već se određuje kao gornja granica
obaveze osiguravača po jednom osiguranom slučaju.

Osigurana suma se odnosi i na troškove odbrane od odštetnih zahteva uperenih protiv

osiguranika. Oni se pokrivaju i kada zajedno sa naknadom iz osiguranja premašuju iznos
sume osiguranja samo ako su preduzeti po nalogu ili uz saglasnost osiguravača.

9. Premija osiguranja

Za premiju se obično kaže da je cena rizika. To je tačno, jer između rizika i premije postoji
vrlo uska povezanost: visina premije se utvrđuje prema prosečnom intenzitetu rizika i svaka
promena rizika mora da se izrazi i u promeni premije. Premija mora odgovarati riziku u
određenom vremenskom periodu u kome se rizik pokriva. Drugim rečima, između premije i
rizika postoji načelo srazmere.
Premija osiguranja se označava i kao cena osiguranja, jer pored rizika od uticaja na
izračunavanje visine premije su i neki drugi elementi: težina rizika, period osiguranja,
osigurana suma, troškovi osiguranja....

Pravno posmatrano premije je iznos novca koji je ugovarač osiguranja, odn. osiguranik dužan
da plati kao naknadu za izvršenje obaveze osiguravača u određenom vremenskom period. Ona
je bitan element ugovora o osiguranju, jer je besplatno preuzimanje rizika od strane
osiguravača suprotno pojmu osiguranja. Tako posmatrana, premija je protivčinidba
osiguranuka osiguravaču.

Premija koja se uplaćuje sukcesivno naziva se tekuća premija i obično se obračunava za

period od godinu dana kod dugoročnih osiguranja, dok se premija koja se plaća odjednom, za
ceo period osiguranja naziva miza.

10.Elementi premije i načelo deljivosti premije

Dva osnovna sastavna dela premije jesu tehnička premija (funkcionalna ili neto premija) i
režijski dodatak (troškovni dodatak). Ova dva dela premije zajedno čine bruto premiju.

Tehnička premija omogućava izvršavanje obaveza po osnovu zaključenih ugovora o

osiguranju, a režijski dodatak služi za podmirenje troškova društva osiguranja.

Osnovni sastavni delovi tehničke premije jesu riziko premija i štenda premija.

Riziko premija odgovara riziku za period na koji se odnosi Ona pokriva sve štete koje
nastanu u periodu na koji se odnosi (obično u tekućoj poslovnoj godini).
Štedna premija je karakteristična za osiguranje lica, gde je rizik stalno sve veći i veći i gde bi,
prema načelu srazmere premije sa rizikom, premiju trebalo stalno povećavati. Da bi se to
izbeglo, a sačuvala srazmera, pristupa se štednji tako što se u prvim godinama trajanja
osiguranja naplaćuje veća premija nego što je stvarni rizik, a naplaćeni višak kasnije služi
pokrivanju rizika koji je povećan.

Štedna premija se deli na: matematičku premiju (štedni ulozi vode se na posebnim računima
kod osiguranja života) i premiju sigurnosti (služi za naknadu eventualnih katastrofalnih šteta).

Matematičku premiju čine štedni ulozi koji se vode na posebnim računima kod osiguranja
života. Premija sigurnosti služi za naknadu eventualnih katastrofalnih šteta. Premija sigurnosti
je garant solventnosti osiguravača za izvršavanje obaveza prema osiguranicima.

Prema ZOS premija osiguranja se sastoji od funkcionalne premije i režijskog dodatka.

Funkcionalna premija se sastoji od tehničke premije, a može sadržati i doprinos za preventivu
ako je uračunat u premiju osiguranja (čl. 114.).
NAČELO DELjIVOSTI PREMIJE

Polazeći od načela srazmere između rizika i premije, postavlja se pitanje prava osiguravača na
premiju kada rizik prestane da postoji pre isteka prerioda na koji je zaključen ugovor o
osiguranju. Drugim rečima, postavlja se pitanje da li je premije deljiva ili nedeljiva.

U prilog nedeljivosti ističe se sledeći argument: svi proračuni osiguravača u cilju pokrivanja
rizika vršeni su imajući u vidu jedan vremenski period, te bi deljenje premije te proračune
dovelo u pitanje.

U prilog deljivosti premije ističu se sledeći argumenti:

1) jedan od bitnih elemenata koji utiče na visinu premije je vreme trajanja osiguranja, te je
tehnički moguće vršiti procenjivanje pro rata temporis;
2) pravno gledano, osiguranje je dvostranoobavezni pravni posao, te ako otpadne činidba
jedne strane, činidba druge strane ostaje bez pokrića.

U našem pravu prihvaćen je princip deljivosti i on je sproveden kroz niz odrtedaba ZOO.

Čl. 928: Osiguravač je dužan da osiguraniku vrati deo premije srazmerno preostalom
vremenu ako dođe do raskida ugovora usled propasti osigurane stvari ili stvari u vezi sa čijom
je upotrebom zaključeno osiguranje od odgovornosti usled događaja koji nije predviđen u
polisi.

Čl. 909. st. 3: Ugovor raskinut zbog netačne ili nepotpune prijave okolnosti od značaja za
ocenu rizika, pri čemu je osiguranik bio savetan .

Čl. 923: U slučaju stečaja ugovarača osiguranja, ako dođe do raskida ugovora, stečajnoj masi
ugovarača pripada deo plaćene premije, koji odgovara preostalom vremenu osiguranja.

11.Osigurani slučaj
Osigurani slučaj je događaj čije nastupanje predstavlja ostvarenje rizika obuhvaćenog
osiguranjem. To je događaj unapred predviđen ugovorom o osiguranju (ili zakonom), čijim
nastupanjem nastaje glavna obaveza osiguravača, da isplati naknadu iz osiguranja ili učini što
drugo.

Pojam osiguranog slučaja je jako teško definisati za sve vrste osiguranja i zato se ne definiše u
zakonodavstvu, već se određuje u polisi ili opštim uslovima osiguranja.

Nastupanje osiguranog slučaja stvara obavezu osiguravača da isplati naknadu iz osiguranja.

Osiguranik ima obavezu da prijavi nastupanje osiguranog slučaja, kao i da preduzme mere
smanjenja štetnih posledica i sprečavanja njihovog daljeg širenja.

Osigurani slučaj treba da se dogodi u vreme trajanja pokrića osiguranja. Teškoće mogu nastati
usled toga što se momenti nastupanja uzroka jednog događaja, samog nastupanja tog
događaja, kao i nastupanje posledica koje iz njega nastaju mogu dogoditi u različitim
vremenskim periodima, od koji neki nisu pokriveni osiguranjem. Za obavezu osiguravača
odlučujuće je vreme kada je šteta nastala.

Između nastupelog događaja i predviđenih posledica mora postojati uzročna veza. Treba
razjasniti da li su posledice nastale usled određenog rizika ili nečeg drugog. Realizovanjem
rizika koji je pokriven osiguranjem mogu da nastupe različite posledice, ali sve one ne
predstavljaju osigurani slučaj (ako prilikom požara iznete stvari budu ukradene).

Uticaj osiguranog slučaja na sudbinu ugovora o osiguranju:

1. Totalna šteta – ugovor o osiguranju prestaje da važi, a osiguravaču pripada iznos premije za
tekuću godinu osiguranja;

2. Delimična šteta – ugovor o osiguranju ostaje na snazi, uz nesmanjenu sumu osiguranja

(ZOO, čl. 925 st. 6).

Osigurani slučaj se definiše kao budući, neizvesni nezavisan od isključive volje ugovarača
osiguranja, događaj s obzirom na koji se zaključuje osiguranje. Ugovor o osiguranju je ništav
ako je u času njegovog zaključivanja već nastao osigurani slučaj, ako je bio u nastupanju ili
je izvesno da će nastupiti ili je već tada prestala mogućnost da on nastane.

Nastupanjem osiguranog slučaja nastaje obaveza za osiguravača da isplati naknadu ili svotu
određenu ugovorom u ugovorenom roku koji ne može biti duži od 14 dana. Ukoliko je za
utvrđivanje postojanja obaveze osiguravača potrebno izvesno vreme, ovaj rok počinje teći od
dana kada je utvrđeno postojanje njegove obaveze i njen iznos.

Da bi nastala obaveza za osiguravača neophodno je da se osigurani slučaj dogodio i da je

šteta nastala u toku trajanja ugovora o osiguranju, odnosno u periodu kada je osiguravač bio
dužan da pruži pokriće po ugovoru. Od uticaja je i mesto u kome je nastupio štetni događaj za
pojedine vrste osiguranja, sto se može precizirati u ugovoru, tako da se smatra da je osigurani
slučaj nastupio samo ako je nastao u mestu koje je ugovorom precizirano.

Bitno je i da su štetne posledice nastupile iz uzorka koji su opredeljeni kao rizik i pokriveni,
kao i da postoji uzrocna veza izmedju nastupelog događaja i posledica koje
predstavljaju ostvarenje osiguranog rizika. Nastupanjem osiguranog slučaja nastaje šteta.
Prihvaćeno je da se pod štetom podrazumeva gubitak, odnosno samnjenje imovine ili
povreda ličnog dobra, zdravlja, časti i ugleda.

13. AKCIONARSKA DRUŠTVA ZA OSIGURANjE

Akcionarsko društvo za osiguranje je tipično akcionarsko društvo tržišne privrede, koje
obavlja delatnost isključivo u cilju ostvarivanja dobiti. Ono ima akcijski kapital kojim se
osniva i posluje.

Karakteristike društava osiguranja:

I SISTEM DOZVOLE – da bi određeno društvo moglo da obavlja delatnost osiguranja,
mora da dobije dozvolu NBS. Uz zahtev za izdavanje dozvole, NBS se dostavljaju i podaci na
osnovu kojih se dokazuje ispunjenost sledećih uslova:

1) Statusni uslovi - uslovi vezani za akte koje društvo osiguranja mora da donese pre
dobijanja dozvole za rad (ugovor o osnivanju, predlog statuta, dokaz da osnivači raspolažu
iznosom novčanog dela koji je propisan zakonom, poslovni plan, predlog politike sa
mišljenjem ovlašćenog lica...) i uslovi vezani za kvalifikovane akcionare tog društva;

2) Finansijski uslovi (dokaz da je na privremeni račun uplaćen novčani deo osnovnog

kapitala); minimalni osnovni kapital iznosi 3.200.000 evra za društva koja se bave delatnošću
životnog osiguranja, reosiguranjem i neživotna osiguranja, dok za pojedine vrste neživotnog
osiguranja iznosi 2.200.000 evra.

3) Kvalifikacioni uslovi u pogledu članova upravnog i nadzornog odbora (npr. to ne može

biti lice koje je osuđeno na bezuslovnu kaznu zatvora ili lice pravosnažno osuđeno za krivično
delo koje ga čini nepodobnim za obavljanje ove funkcije).

4) Tehnički uslovi – dokaz o propisanoj organizacionoj, kadrovskoj i tehničkoj

osposebljenosti za obavljanje delatnosti osiguranja.

NBS o zahtevu za izdavanje rešenja odlučuje u roku od 60 dana od dana prijema zahteva. Ako
NBS ne odluči u tom roku smatra se da je saglasnost data. Rešenje NBS o neizdavanju
dozvole je konačno i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

II KORPORATIVNO UPRAVLjANjE u društvima osiguranja je regulisano ZOS, a ZOPD

se primanjuje kao lex generalis.

Organi upravljanja:

1) Skupština društva – čine je svi akcionari; statusno – imovinska ovlašćenja (donosi statut,
donosi opšte akte, akte poslovne politike i druge akte značajne za početak rada i poslovanja
društvs odlučuje o statusnim promenama, promenama pravne forme, prestanku...); izborne
funkcije (bira članove nadzornog); imovinska ovlašćenja (odlučuje o raspodeli dobiti,
povećanju ili smanjenju osnovnog kapitala, sticanju imovine velike vredenosti i raspolaganju
njome..);

2) Nadzorni odbor – čine ga najmanje tri člana, uključujući i predsednika; najmanje jednu
trećinu čine lica nezavisna od društva;

Nadzorni odbor ima sledeća ovlašćenja:

1) utvrđuje poslovne ciljeve, poslovnu strategiju i godišnji plan poslovanja društva i nadzire
njihovo ostvarivanje;
2) imenuje i razrešava članove izvršnog odbora društva;
3) imenuje i razrešava ovlašćenog aktuara;
4) nadzire rad članova izvršnog odbora društva;
5) ustanovljava računovodstvene politike društva i izjašnjava se o aktima poslovne politike
društva;
6) razmatra i daje mišljenje sa obrazloženjem na finansijske izveštaje, godišnji izveštaj o
poslovanju i izveštaj o sprovođenju politike saosiguranja i reosiguranja sa mišljenjem
ovlašćenog aktuara i podnosi ih skupštini na usvajanje;
7) daje i opoziva prokuru;
8) saziva sednice skupštine i utvrđuje predlog dnevnog reda;
9) izdaje odobrene akcije ako je za to ovlašćen statutom ili odlukom skupštine;
10) utvrđuje emisionu cenu akcija i drugih hartija od vrednosti, u skladu sa zakonom;
11) utvrđuje tržišnu vrednost akcija, u skladu sa zakonom;
12) donosi odluku o sticanju sopstvenih akcija, u skladu sa zakonom;
13) donosi odluku o raspodeli međudividendi akcionarima u slučajevima predviđenim
zakonom;
14) određuje naknadu za rad članova izvršnog odbora i izjašnjava se o politici zarada i ostalih
primanja u društvu;
15) daje saglasnost članovima izvršnog odbora društva za preduzimanje poslova ili radnji u
skladu sa zakonom, statutom, odlukom skupštine i odlukom nadzornog odbora;
16) uspostavlja sistem internih kontrola i utvrđuje strategije za upravljanje rizicima;
17) donosi pravilnik o radu interne revizije;
18) usvaja plan rada interne revizije;
19) obezbeđuje da pravni poslovi zaključeni sa akcionarima, povezanim licima i drugim
licima koja imaju dužnost prema društvu ne budu nepovoljniji po to društvo od istih poslova
zaključenih po tržišnim uslovima;
20) predlaže skupštini društvo za reviziju i razmatra izveštaje revizora o obavljenoj reviziji
finansijskih izveštaja, kao i izveštaje internog revizora;
21) obaveštava Narodnu banku Srbije i druge nadležne organe o utvrđenim nepravilnostima;
22) razmatra nalaze Narodne banke Srbije u postupku nadzora nad obavljanjem delatnosti
osiguranja, odnosno drugih nadzornih i inspekcijskih organa u postupku kontrole poslovanja
društva;
23) obavlja druge poslove u skladu sa zakonom, statutom i odlukama skupštine.
Nadzorni odbor je odgovoran za uspostavljanje sistema upravljanja rizicima u akcionarskom
društvu za osiguranje i za nadzor nad tim sistemom, a dužan je i da obezbedi da izvršni odbor
ovog društva identifikuje rizike kojima je to društvo izloženo, kao i da kontrolu tih rizika vrši
u skladu sa odobrenim strategijama i procedurama.

Nadzorni odbor akcionarskog društva za osiguranje obaveštava Narodnu banku Srbije o

datumu održavanja i dnevnom redu sednice skupštine u roku predviđenom za obaveštavanje
skupštine, i, nakon održane sednice, dostavlja joj kopiju zapisnika s te sednice.
Sednice nadzornog odbora se održavaju najmanje jednom u tri meseca. NBS se obaveštava o
sednicama i ako je potrebno predstavnik NBS može prisustvovati sednicama i obratit se
članovima.

3) Izvršni odbor – vodi poslove akcionarskog društva za osiguranje i vrši nadzor nad
aktivnostima zaposlenih; izvršni odbor čine najmanje dva člana uključujući i predsednika;
član izvršnog odbora ne može imati zamenika.

Predsednik izvršnog odbora predstavlja i zastupa akcionarsko društvo za osiguranje. Pri

zaključivanju pravnih poslova i preduzimanju pravnih radnji iz svog delokruga, predsednik
nadzornog odbora dužan je da obezbedi potpis jednog člana izvršnog odbora.

U nadležnost izvršnog odbora spadaju sledeći poslovi:

1) obezbeđuje zakonitost rada društva;
2) odgovara za tačnost poslovnih knjiga i finansijskih izveštaja društva;
3) primenjuje poslovne ciljeve i poslovnu strategiju društva na način utvrđen poslovnim
planom, odnosno godišnjim planom poslovanja, a daje i smernice za novo poslovno
planiranje;
4) donosi akta poslovne politike društva;
5) odlučuje o investicionoj politici, kao i o zaduživanju društva u granicama koje utvrdi
nadzorni odbor, u skladu s propisima;
6) sprovodi sistem internih kontrola i strategije za upravljanje rizicima;
7) usvaja procedure za identifikovanje, merenje, praćenje i procenu rizika, kao i za
upravljanje rizicima, analizira efikasnost njihove primene i o tim aktivnostima izveštava
nadzorni odbor;
8) usvaja i sprovodi procedure za rešavanje odštetnih zahteva;
9) obezbeđuje sigurnost i redovno praćenje informacionog sistema društva;
10) obaveštava nadzorni odbor o svim postupanjima koja nisu usklađena s propisima i drugim
aktima društva;
11) podnosi nadzornom odboru tromesečne izveštaje i godišnji izveštaj o poslovanju, kao i
finansijske izveštaje društva;
12) sprovodi odluke skupštine i nadzornog odbora;
13) odlučuje o pitanjima koja nisu u nadležnosti skupštine i nadzornog odbora; 14) obavlja
druge poslove u skladu sa zakonom, statutom, odlukama skupštine i odlukama nadzornog
odbora.

Upravu akcionarskog društva za osiguranje (u daljem tekstu: uprava), u smislu ovog zakona,
čini nadzorni odbor i izvršni odbor. Članovi uprave su dužni da preduzimaju mere radi
sprečavanja nezakonitih ili neprimerenih radnji i uticaja koji su štetni ili nisu u najboljem
interesu akcionarskog društva za osiguranje i njegovih akcionara a koje vrše lica koja su
blisko povezana s tim društvom - radi zaštite korisnika usluge osiguranja.
III NADZOR NAD DELATNOŠĆU OSIGURANJA VRŠI NBS i može preduzimati
različite mere prema društvima kod kojih uoči nezakonitost i nepravilnost u radu.

Lice koje namerno stekne kvalifikovano učešće u akcionarskom društvu za osiguranje ili ga
uveća tako da stekne ili da prelazi 20%, 30% ili 50% vlasničkih prava ili osnovnog kapitala,
odnosno da postane matično društvo tog društva, dužno je da zatraži prethodnu saglasnost
NBS za ovo sticanje tj. učešće.

Društvo za osiguranje, društvo za reosiguranje, društvo za posredovanje u osiguranju i

društvo za zastupanje u osiguranju ne mogu imati uzajamno učešće.

Osnivači akcionarskog društva za osiguranje dužni su da prijavu za upis društva u registat

nadležnog organa podnesu u roku od 30 dana od dana prijema rešenja NBS o izdavanju
dozvole za rad.

Prestanak društva u formi stečaja i likvidacije regulisani su posebnim zakonom: Zakonom o

stečaju banaka i društava za osiguranje.

15. OSIGURANIK

Osiguranik je lice koje zaključuje ugovor o osiguranje u svoje ime i za svoj račun.
Da bi mogao da zaključi ugovor, osiguranik mora biti poslovno sposobno lice. On je
ravnopravna ugovorna strana koja stoji naspram osiguravača sa svim pravima i obavezama iz
ugovora o osiguranju. Po pravilu on je ono lice čija su dobra ili ličnost izloženi riziku.
Međutim, može se dogoditi da riziku budu izložena tuđa dobra, druga ličnost, te kod
imovinskih osiguranja osiguranik ne mora biti sopstvenik osigurane stvari, a kod ličnih – rizik
smrti/povrede može pretiti i drugom licu. U ovim slučajevima – ispunjenost određenih
posebnih (zakonskih) uslova za valjanost osiguranja i oni mogu biti različiti kod osiguranja
imovine i osiguranja lica.

Uslovi za sticanje svojstva osiguranika:

Da bi jedno lice moglo da dobije svojstvo osiguranika povodom stvari na kojoj nije
sopstvenik, potrebno je da ima materijalni interes da se na toj stvari ne realizuje određeni
rizik, tj. da bi ostvarenje tog rizika njemu moglo naneti neki gubitk (spostvenik stvari,
plodouživalac, hipotekarni poverilac..).Prema opštim uslovima za osiguranje imovine:
„Osiguranik je lice čija je imovina osigurana i kome pripadaju prava iz osiguranja.“

U osiguranju lica, osiguranje života/nesrećnog slučaja može se zaključiti i za slučaj smrti ili
nezgode trećeg lica, a ne osiguranika pod uslovom da je to treće lice dalo pismeni pristanak na
ovakvo osiguranje.

Osiguranik u osiguranju imovine:

U osiguranju imovine, osiguranik je po pravilu sopstvenik osigurane stvari. Ugovor o

osiguranju može zaključiti svako poslovno sposobno fizičko ili pravno lice koje ima interes za
osiguranje. Ugovor o osiguranju može zaključiti i suvlasnik zajedničke stvari, ali može se
koristiti osiguranjem samo do visine vrednosti svog interesa.

Pravno je značajan položaj osiguranika kao ugovorne strane kod ugovora o osiguranju. On je
ugovorni partner osiugravača i po tome se razlikuje od drugih lica koja se mogu pojaviti
prema osiguravaču kao poverioci naknade iz osiguranja (cesionari, založni poverioci
osigurane stvari, korisnici ugovora o osiguranju u korist trećeg...). Ova lica tek kasnije stupaju
na mesto osiguranika, pošto je pravna veza osiguranja već zasnovana (npr. posle nastupanja
osiguranog slučaja založna prava koja su postojala na osiguranoj stvari imaju za predmet
naknadu iz osiguranja).

Neka od ovih mogu se pojaviti i kao osiguranici, ako zaključe ugovor o osiguranju u svoje
ime i za svoj račun – osnovni uslov je interes ovih lica za osiguranje stvari. Visina vrednosti
ovog interesa je ujedno i gornja granica osigurane sume na koju se može zaključiti ovo
osiguranje. Ova lica mogu osigurati stvar i navrednost veću od svog interesa, tj. na punu
vrednost stvari, ali ne za svoj račun u pogledu viška.

16. ZASTUPNICI OSIGURANjA

Poslovi zastupanja u osiguranju su poslovi pokretanja, predlaganja ili obavljanja poslova

pripreme i zaključivanja ugovora o osiguranju u ime i za račun društva za osiguranje. Poslove
zastupanja u osiguranju obavlja pravno lice ili fizičko lice - preduzetnik na osnovu ugovora o
zastupanju u osiguranju, u skladu sa ovim zakonom.

Banka, dvalac finansijksog lizinga i javni poštanksi operator mogu, kao dopunsku delatnost
obavljati posleve zastupanja u osiguranju na osnovu prethodne saglasnosti NBS za obavljanje
tih poslova.

Društvo za zastupanje u osiguranju, odn. zastupnik obavljaju:

1. Poslove zastupanja – osnovna delatnost;
2. Poslove savetovanja i pomoći u obradi šteta i proceni rizika i šteta – sporedna delatnost.

Društvo za zastupanje u osiguranju, kao i banka, davalac finansijskog lizinga i javni poštanski operator
koji imaju dozvolu za obavljanje poslova zastupanja, ne mogu se baviti poslovima posredništva u
osiguranju.

Društvo za zastupanje u osiguranju i zastupnik u osiguranju mogu da obavljaju poslove zastupanja u

osiguranju samo za jedno društvo osiguranja, a za dva ili više samo uz njihovu pismenu saglasnost.

Društvo za zastupanje u osiguranju i zastupnik u osiguranju moraju u svojim poslovnim prostorijama

na vidnom mestu istaći naziv društva osiguranja koje zastupaju.

Društvo za osiguranje vodi evidenciju društava za zastupanje u osiguranju i zastupnika u

osiguranju koji za to društvo obavljaju poslove zastupanja u osiguranju.
Za radnje preduzete u obavljanju poslova zastupanja u osiguranju odgovara društvo za
osiguranje.

Društvo za zastupanje u osiguranje može da obavlja i poslove koji su neposredno ili posredno
u vezi sa poslovima osiguranja, s tim što NBS bliže propisuje koji su to poslovi, kao i način i
uslove njihovog obavljanja.

Poslovno ime društva za zastupanje u osiguranju, odnosno zastupnika u osiguranju mora da

sadrži i oznaku delatnosti "zastupanje u osiguranju".

Društvo za zastupanje u osiguranju odgovara osiguraniku za štetu koja nastane usled lažnog
predstavljanja ili nepažnje društva za zastupanje, odn. zbog toga što društo za zastupanje, nije
otkrio da obavlja delatnost u svojstvu zastupnika.

Posebne obaveze zastupnika u osiguranju:

1. Obaveza društva za zastupanje u osiguranju, odn. zastupnika u osiguranju da novčana
sredstva i ostale instrumente plaćanja i obezbeđenja uplati u korist društva osiguranja istog, a
najkasnije narednog radnog dana odn. da u istom roku preda instrumente plaćanja i
obezbeđenja plaćanja;
2. Naplata premija osiguranja u skladu sa propisima i aktima društva osiguranja;
3. Čuvanje sredstava i instrumenata plaćanja i obezbeđenja plaćanja na sigurnom mestu do
uplate, odn. predaje društvu osiguranja.

Pretpostavljeni delokrug ovlašćenja zastupnika osiguranja - čl. 906 st. 1 ZOO:

1. Zaključenje ugovora u ime i za račun osiguravača
2. Ugovaranje izmena ugovora ili produženja
3. Izdavanje polise
4. Naplata premija
5. Primanje izjava upućenih osiguravaču.

Unutrašnji odnos: ZOO. Spoljni odnos: ZOO i ZOPD.

17. POSREDNICI U OSIGURANjU

Poslovi posredovanja u osiguranju obuhvataju poslove posredovanja u osiguranju i u
reosiguranju. Poslovi posredovanja u osiguranju su poslovi koji se odnose na dovođenje u
vezu osiguranika, odnosno ugovarača osiguranja/reosiguranja i društva za
osiguranje/reosiguranje radi pregovaranja o zaključenju ugovora o osiguranju/reosiguranju, na
pripremu za zaključenje ovih ugovora, kao i na pružanje pomoći pri izvršavanju prava iz tih
ugovora, a naročito pri rešavanju odštetnih zahteva.

Poslove posredovanja u osiguranju kao jedinu delatnost obavlja društvo za posredovanje u

osiguranju koje je dobilo dozvolu NBS za obavljanje tih poslova. Osniva se u formi
akcionarskog društva ili društva sa ograničenom odgovornošću.
Društvo za posredovanje u osiguranje može da obavlja i poslove koji su neposredno ili
posredno u vezi sa poslovima osiguranja, s tim što NBS bliže propisuje koji su to poslovi, kao
i način i uslove njihovog obavljanja. Društvo za posredovanje ne može obavljati poslove
zastupanja u osiguranju.

Društvo za posredovanje mora zaključiti osiguranje od odgovornosti za štete koje nastanu

obavljanjem delatnosti ili bezuslovnu finansijsku garanciju banke koja je prihvaćena od NBS
na sumu od najmanje 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Dvostruka licenca posrednika u osiguranju: poslove posredovanja mogu obavljati samo

društva koja su za to dobila dozvolu od NBS; poslove posredovanja, mogu, u društvu za
posredovanje, obavljati samo ona lica koja za to imaju ovlašćenje NBS ( ovlašćeni
posrednici).

Društvo za posredovanje u osiguranju koje obavlja poslove posredovanja na osnovu naloga

osiguranika, dužno je da osiguraniku pruža objašnjenja i savete o okolnostima koje su od značaja za
zaključenje ugovora o osiguranju. To podrazumeva da:
1. Pre zaključivanja ugovora o osiguranju/reosiguranju, odredi potrebe i zahteve ugovarača
osiguranja/reosiguranja, odnosno osiguranika na osnovu podataka dobijenih od tih lica;
2. Posreduje, radi pregovaranja o zaključenju ugovora sa društvom sa osiguranje koje, u odnosu na
okolnosti pojedinog slučaja, osiguraniku nudi najpovoljniju zaštitu;
3. Izradi odgovarajuću analizu opasnosti i predloži odgovarajuće pokriće;
4. Navede razloge za date savete u vezi s predloženim ugovorom, tj. obrazloži zašto je predložio
određeno društvo za osiguranje/reosiguranja;
5. Obavesti društvo za osiguranje/reosiguranje o osiguranikovoj nameri da zaključi ugovor o
osiguranju/reosiguranju i da osiguraniku ponudi uslove osiguranja i upozna ga sa pravilima za
izračunavanje premije;
6. Proveri sadržinu polise osiguranja;
7. Ponudi pomoć osiguraniku za vreme trajanja ugovora o osiguranju, pre i posle nastupanja
osiguranog slučaja, a naročito da vodi računa o tome da osiguranik u utvrđenim rokovima izvrši radnje
koje su od značaja za očuvanje, odn. ostvarivanje prava iz ugovora o osiguranju;
8. Prati izvršavanje ugovora o osiguranju koji je osiguranik zaključio uz njegovu pomoć;
9. Izradi predlog za izmenu zaključenog ugovora o osiguranju, radi veće sigurnosti osiguranika.

ZOS postavlja statusnopravni okvir poslovanja društava za posredovanje u osiguranju.

Građanskopravna pitanja posredovanja ostaju u domenu ZOO.

Odgovornost posrednika:

Za štetu koja je pretrpela jedna ili druga strana između kojih je posredovao, a koja se ne bi
dogodila zbog toga što je posredovao za poslovno nesposobno lice za čiju je nesposobnost
znao ili morao znati, ili za lice za koje je znao/morao znati da nećeme moći izvršiti obaveze iz
tog ugovora, i uopšte za svaku štetu nastalu njegovom krivicom.
Odgovara i za štetu koja bi za nalogodavca nastala usled toga što je bez dozvole nalogodavca
obavestio treće lice o sadržini naloga, o pregovaranju ili o uslovima zaključenja ugovora.

Pravo na proviziju: Posrednik stiče pravo na proviziju u času zaključenja ugovora za koji je
posredovao. Ako je ugovor bio ništav, ima pravo na naknadu ako mu je uzrok ništavosti bio
nepoznat. Ako je ugovor zaključen pod odložnim uslovom, stiče pravo na naknadu tek kada
se uslov ostvarti. Kada se ugovor zaključi pod raskidnim uslovom, ostvarenje tog uslova nema
uticaj na posrednikovo pravo na naknadu.

23. OBAVEZE OSIGURAVAČA U MOMENTU ZAKLjUČENjA

UGOVORA O OSIGURANjU

1. Obaveza prihvatanja ponude za zaključenje ugovora

Postoji samo kod obaveznih osiguranja i ako se osiguravač bavi tom vrstom poslova
osiguranja. Dakle, kod nas je u principu zastupljen sistem autonomije volje stranaka u
pogledu zaključivanja ug. o osiguranju.

OBAVEZNA OSIGURANjA U SRPSKOM PRAVU:

1) obavezna osiguranja u saobraćaju;

2) osiguranje od odgovornosti preduzetnika nuklearnog broda i korisnika nuklearnog
postrojenja na kopnu;
3) osiguranje vlasnika ili nosioca prava korišćenja opasnih materija koje se prevoze na
teritoriji RS od odgovornosti za štete trećim licima ili zagađenja životne sredine u toku
prevoza;
4) osiguranje od odgovornosti revizora, advokata, javnih beležnika, stečajnih upravnika,
društava za posredovanje u osiguranju, ovlašćenog aktuara...
Argumenti kojima se brani rešenje o obavezi prihvatanja ponude polazi od interesa
osiguranika i potrebe njegove zaštite od šikane osiguravača, kao i funkcije javne službe koju
osiguranje ima (delatnost od društvenog interesa):

1) arbitrerno vršenje selekcije rizika od strane osiguravača dovelo bi do odbijanja i savesnih

osiguranuka kojima je zaštita potrebna;

2) isto kao i kod novca i štenje, u osiguranju treba da postoji izvesno poverenje građana, koje
mora da bude očuvano;

3) zaključen ugovor o osiguranju je često pretpostavka za zaključivanje nekih drugih ugovora,

tako da bi odbijanjem da se zaključi ugovor o osiguranju bile prouzrokovane dalje štetne
posledice po ponudica;

4) postoje drugi instrumenti za korigovanje ,,loših rizika’’, kao bonifikacije,franšize itd.

Protiv sistema obaveznog osiguranja ističu se brojni argumenti:

1) pravo selekcije rizika nije izraz samovolje osiguravača, nego bitan uslov izravnavanja
rizika, jer osiguravači da bi očuvali svoju egzistenciju i sigurnost, ne mogu primati sve
objekte koje im se nude u osiguranje, pa čak i ako to odgovara formalnim uslovima njihovog
poslovanja;

2) obaveza prijema ponude za zaključenje ugovra koja postoji na strani osiguravača, ne

postoji i na strani osiguranika, te osiguravajuća društva nisu u ravnopravnom položaju;

3) preventiva je zapostavljena: manje je pažljiv osiguranik koji za da osiguravač mora da

prihvati osiguranje;

4) posao osiguranja je posao međusobnog poverenja i posao koji se zaključuje u uslovima

tržišne konkurencije.

ZOO – ako osiguravač u tom roku ne odbije ponudu koja ne odstupa od uslova pod kojima on
vrši predloženo osiguranje... (čl. 902 st. 2).

2. Obaveštavanje osiguranika o uslovima osiguranja i predaja uslova – predugovorno

informisanje osiguranika

Osiguravač je dužan upozoriti ugovarača osiguranja da su opšti i posebni uslovi osiguranja

sastavni deo ugovora i predati mu njihov tekst, ako ti uslovi nisu štampani na samoj polisi.
Izvršenje ove obaveze mora biti konstatovano na polisi!

Društvo za osiguranje je dužno da, pre zaključenja ugovora o osiguranju, obavesti ugovarača
osiguranja najmanje o:
1) poslovnom imenu, pravnoj formi, sedištu i adresi sedišta društva za osiguranje s kojim
zaključuje ugovor;
2) uslovima osiguranja i pravu koje se primenjuje na ugovor o osiguranju;
3) vremenu važenja ugovora;
4) rizicima pokrivenim osiguranjem i isključenjima u vezi s tim rizicima;
5) visini premije osiguranja, načinu plaćanja premije osiguranja, visini doprinosa, poreza i
drugih troškova koji se obračunavaju pored premije osiguranja, kao i o ukupnom iznosu
plaćanja;
6) pravu na raskid ugovora i uslovima za raskid, odnosno pravu na odustanak od ugovora;
7) roku u kome ponuda obavezuje društvo za osiguranje;
8) načinu podnošenja i roku propisanom za podnošenje odštetnog zahteva, odnosno za
ostvarivanje prava po osnovu osiguranja;
9) načinu zaštite njegovih prava i interesa kod društva za osiguranje;
10) nazivu, sedištu i adresi organa nadležnog za nadzor nad poslovanjem društva za
osiguranje, kao i o načinu zaštite njegovih prava i interesa kod tog organa.
U slučaju zaključivanja ugovora o životnom osiguranju, obaveštenje mora da sadrži i
informacije:
1) o osnovici i kriterijumima za učešće u dobiti i načinu i rokovima za isplatu učešća u dobiti;
2) o tabeli otkupnih vrednosti;
3) o uslovima za ostvarivanje prava na kapitalizaciju ugovora i pravima iz takvog osiguranja;

4) kod osiguranja vezanih za jedinice investicionih fondova - o tome ko snosi investicioni

rizik, definiciji investicionih jedinica za koje su vezane naknade i o prospektu investicionog
fonda, a naročito o strukturi ulaganja;
5) o poreskim propisima koji se odnose na životno osiguranje.

3. Obaveza savetovanja ugovarača osuguranja – zaštita potrošača usluga osiguranja.

24. OBAVEZE OSIGURAVAČA U TOKU TRAJANjA OSIGURANjA I

KAD NASTUPI OSIGURANI SLUČAJ

I OBAVEZE OSIGURAVAČA U TOKU TRAJANjA OSIGURANjA

1) Stvaranje i održavanje rezervi osiguranja

Postoji obaveza društava osiguranja da vodi računa o sigurnosti i likvidnosti sredstava kojima
raspolaže.

Izvršavanje ove obaveze je sastavni deo urednog poslovanja osiguravajuće organizacije. Na

visinu iznosa koji se dosuđuje na ime naknade štete ne može uticati ograničenost sredstava
kojim raspolaže osiguravač.

2) Preduzimanje mera prevencije i represije

Pored toga što predstavljaju jedan od osnovnih ciljeva osiguranja, preduzimanje preventivnih
mera u cilju sprečavanja nastanka štete može se pojaviti i kao predmet obaveze ugovornih
strana. Iako se, po pravilu, pojavljuje kao obaveza osigurnika, može se u pojedinim
slučajevima ugovoriti da je osiguravač dužan da, na primer, nabavi opremu za protivpožarnu
zaštitu objekta koji se osigurava itd.

Otuda se praktično preduzimanje preventivnih mera pojavljuje kao obaveza osiguranika, a ne

osiguravača. Prema tome, u slučaju nepreduzimanja preventivnih mera (ugovorenih ili
propisanih) sankcije pogađaju osiguranika, a ne osiguravača. Osiguravač vrši kontrolu
preduzimanja preventivnih mera ali, po mišljenju Vrhovnog privrednog suda u jednom
slučaju, to je njegovo isključivo pravo, ali ne i obaveza, pa prema tome njegova odgovornost
se ne može zasnivati na okolnosti što nije vršio kontrolu.

3) Obaveza izdavanja polise na zahtev ugovarača osiguranja, kao i duplikata polise.

II OBAVEZE OSIGURAVAČA KAD NASTUPI OSIGURANI SLUČAJ

1) Isplata naknade osiguranja ili osigurane sume

Osiguravač ima obavezu da, nakon prijave nastupanja osiguranog slučaja, pristupi utvrđivanju
i proceni štete. Osiguravač i osiguranik zajedno utvrđuju štetu; a ako ne postignu saglasnost to
čine stručnjaci (veštaci, komisija veštaka).

Obaveza osiguravača da isplati naknadu iz osiguranja dospeva u ugovorenom roku koji ne

može biti duži od 14 dana, računajući od dana kada je osiguravač dobio obaveštenje da se
osigurani slučaj dogodio (ZOO). Predviđeni rok se ne može produžiti (zbog imperativnosti
propisa), ali se može skratiti jer je to u nesumnjivom interesu osiguranika.

U pomorskom osiguranju taj rok iznosi mesec dana od kada se osiguravaču dostavi odštetni
zahtev sa svim podacima i dokumentacijom kojima se utvrđuje njegova obaveza.

Ako je za utvrđivanje obaveze osiguravača ili njenog iznosa potrebno duže vreme, rok počinje
da teče od dana kada je utvrđeno postojanje obaveze i njen iznos (ZOO, čl. 919 st. 2).

Ako u roku dospelosti obaveze osiguravala ipak ne mogu biti utvrđene sve činjenice značajne
za postojanje i visinu obaveze osiguravača, predviđa se pravo ovlašćenog lica da zahteva od
osiguravača ispatu do tada utvrđenog iznosa njegove obaveze. Isplata ovog nespornog dela
obaveze osiguravača naziva se predujam.

Mogućnost odlaganja isplate naknade:

1)Ako postoji sumnja u pogledu ovlašćenja za naplatu naknade dok se ne podnesu potrebni
dokazi.
2)Ako je protiv ugovarača osiguranja, odn. osiguranika poveden postupak od strane nadležnih
organa u vezi sa nastalom štetom na osiguranoj stvari, dok se ne završi postupak.

U pomorskom osiguranju osiguravač ima pravo da od iznosa naknade iz osiguranja odbije

iznos premije koju osiguranik duguje.

2) Troškovi spasavanja

Troškovi spasavanja – iako je osiguranik dužan da ih preduzme, osiguravač je dužan da ih

nadoknadi. Troškovi spasavanja moraju biti opravdani i razumni i u srazmeri sa visinom štete.

Obaveza osiguravača da nadoknadi troškove spasavanja postoji ne samo prema osiguranniku,

već i prema drugom licu koje je učestvovalo u njihovom sprovođenju.

25. OBAVEZE OSIGURANIKA U MOMENTU ZAKLjUČENjA

UGOVORA O OSIGURANjU

1. Prijavljivanje okolnosti od značaja za ocenu rizika

Ugovrač osiguranja dužan je da prijavi osiguravaču, prilikom zaključivanja ugovora sve

okolnosti koje su od značaja za ocenu rizika, a koje su mu poznate, ili nisu mogle ostati
nepoznate. On je dužan potpuno, istinito i tačno da popuni upitnik koji je sastavio osiguravač.
Za ispravnost ovih podataka snosi odgovornost bez obzira da li je sam ispunjavao prijavu
(ponudu) za zaključenje ugovora ili je samo potpisao.
Okolnosti od značaja za ocenu rizika su sve okolnosti koje mogu uticati na odluku
osiguravača da (ne)primi određeni rizik u pokriće, odn. na visinu premije osiguranja. Mogu
biti različite po prirodi: subjektivne (npr. da je osiguranik bio prethodno osuđivan, da je
pokušao samoubistvo..) ili objektivne (npr. postojanje skladišta benzina u podrumu kuće koja
se osigurava od požara).

Osiguravač kome su u času zaključenja ugovora ove okolnosti bile poznate/nisu mogle ostati
nepozante, a koje je ugovarač netačno prijavio ili prećutao ne može se pozivati na netačnost
prijave ili prećutkivanje (isto i kad sazna za vreme trajanja osiguranja a ne koristi zakonska
ovlašćenja).

Okolnosti koje osiguranik treba da prijavi i koje mogu dovesti do određenih pravnih posledica
treba da imaju sledeća svojstva:
1. Istinite i potpune;
2. Poznate osiguraniku;
3. Postoje dok se ugovor zaključi;
4. Od uticaja na težinu rizika;
5. U momentu zaključenja ugovora nisu poznate osiguravaču.

Posledice kršenja ove dužnosti: U našem pravu čini se jasna razlika između namernog
netačnog prijavljivanja ili prećutkivanja i nenamerne netačne ili nepotpune prijave okolnosti
od značaja za procenu rizika.

U slučaju namernog postupka osiguranika, osiguravač ima pravo da traži poništenje ugovora
(u plovidbenom osiguranju se sa namerom izjednačava i gruba nepažnja). Ako je osiguravač
nadoknadio štetu nesavesnom osiguraniku, ima pravo da traži da mu ovaj povrati primljenu
naknadu.

Osiguravač ima pravo da zadrži naplaćenu premiju za ceo period u kome je zatražio
poništenje ugovora. Pravo osiguravača da zahteva poništenje ugovora prestaje ako u roku od 3
meseca od dana saznanja za netačnost prijave ili prećutkivanja ne saopšti ugovaraču da
namerava da poništi ugovor.

Ako je osiguranik nenamerno učinio netačnu ili nepotpunu prijavu, osiguravač ima pravo da
zahteva povećanje premije srazmerno većem riziku koji pokriva ili da zahteva raskid ugovora.
U slučaju raskida ugovora, osiguravač je dužan da vrati deo premije koji otpada na vreme do
kraja perioda osiguranja. Ako se osigurani slučaj već dogodio, osiguravač je dužan da isplati
naknadu, ali smanjenu u srazmeri između plaćene premije i premije koju je prema težini rizika
trebalo da platiti.

U osiguranju života postoje specijalna pravila kod netačne prijave starosti osiguranika:

1) ugovor o osiguranju života je ništav, i osiguravač je dužan u svakom slučaju vratiti sve
primljene premije, ako su prilikom njegovog zaključenja netačno prijavljene godine života
osiguranika a njegove stvarne godine života prelaze granicu do koje osiguravač po svojim
uslovima i tarifama vrši osiguranje života;

2) ako je netačno prijavljeno da osiguranik ima manje godina, a njegove stvarne godine života
ne prelaze granicu do koje osiguravač vrši osiguranje života ugovor je punovažan, a osigurana
svota se smanjuje u srazmeri ugovorene premije i premije predviđene za osiguranje života lica
osiguranikovih godina;

3) kad osiguranik ima manje godina nego što je prijavljeno prilikom zaključenja ugovora,
premija se smanjuje na odgovarajući iznos, a osiguravač je dužan vratiti razliku između
primljenih premija i premija na koje ima pravo.

Ako je ugovor poništen, osiguravač mora da vrati naplaćene premije, a ako ugovor ostaje na
snazi, premija se smanjuje, a osiguravač je dužan da vrati razliku između primljenih premija i
onih na koje ima pravo, ako su stvarne godine osiguranika veće od prijavljenih.

Ne vodi se računa o (ne)savesnosti postupka osiguranika, a posledica ništavosti ugovora je

potpuna restitucija za obe ug.strane

2. Plaćanje prve premije osiguranja

Pravilo je da se premija plaća na početku perioda na koji se odnosi. Ako treba da se plati
odjednom, plaća se prilikom zaključenja ugovora. Plaćanje premije vezuje se za trenutak
predaje polise osiguranja. Po pravilu se uplata prve premije osiguranja vezuje za početak
obaveze osiguravača, ali se može dogoditi da ugovorne strane ugovore plaćanje premije kao
realnu formu ugovora.

26. OBAVEZE OSIGURANIKA U TOKU TRAJANjA OSIGURANjA

1. Plaćanje premije osiguranja u rokovima određenim ugovorom

Plaćanje premije osiguranja je osnovna obaveza osiguranika iz ugovora o osiguranju. Visina

premije se određuje prema prosečnom intenzitetu rizika iskazuje se u tarifama premije koje za
pojedine vrste osiguranja donosi osiguravač. To ipak ne uklanja ugovorni karakter premije
(ugovor po pristupu). Premija je elemnet ugovora o kom stranke postižu sporazum prilikom
zaključenja ugovora. Otuda se osiguranik koje je slobodnom voljom pristao na plaćanje
premije u ugovorenoj visini ne može kasnije pozvati na okolnost da je osiguravač primenjivao
pogrešene stavke iz tarifa premija koje su u tom trenutku važile. Ako u ugovoru nije unesena
premija, niti je ugovarač uz ugovor priložio tarifu premije, osiguranik nije dužan da pristane
na nesrazmernu premiju bez obzira što je navedeno u ugovru da će premiju platiti po tarifi
osiguravača.

Dužnik premije je ugovarač osiguranja. Na njemu na prvom mestu leži obaveza plaćanja
premije, ali je osiguravač dužan da primi premiju od svakog lica koje ima interes da premija
bude plaćena (korisnik osiguranja, pribavilac osigurane stvari, hipotekarni poverilac...).
Mesto na kome premija treba da bude plaćena je mesto osiguranika ili osiguravača. U prvom
slučaju osiguravač je dužan da dođe osiguraniku i da zatraži plaćanje premije (princip
tražljivosti premije). U drugom slučaju, osiguranik je dužan da vodi računa o plaćanju premije
i da je o dospelosti donese osiguravaču (princip donosivosti premije). ZOO prihvata princip
tražljivosti premije.

Vreme plaćanja premije je predmet sporazuma ugovornih strana. Ipak, u praksi osiguranja je
prihvaćeno načelo da se premija plaća unapred za određeni period osiguranja. Ona može biti
jednokratna – plaća se za pojedine periode unutar vremena osiguranja (po pravilu kod
kratkoročnih osiguranja). Kod dugoročnih i višegodišnjih osiguranja premija je tekuća i
dospeva prvog dana tekućeg perioda osiguranja (po pravilu, pod tekućim periodom se
podrazumeva godinu dana).

Premija se plaća osiguravaču neposredno ili njegovom posredniku. Osiguranik premiju često
plaća i zastupniku osiguravača, te se smatra da je osiguranik u tom trenutku ispunio obavezu
prema osiguravaču. Potrebno je da je zastupnik ovlašćen da primi premiju umesto
osiguravača. Ukoliko zastupnik nema to ovlašćenje, smatra se da je istupao kao zastupnik
osiguranika od koga je naplatio premiju i da je premija plaćena osiguravaču u trenutku kada
zastupnik stvarno preda iznos osiguravaču.

Pravne posledice neplaćanja premije osiguranja:

1) Osiguranje imovine: opomena osiguraniku od strane osiguravača preporučenim pismom, a

ako osiguranik ni u roku od 30 dana od uručenja pisma ne plati premiju ugovor prestaje po
samom zakonu (ZOO, čl. 913). Ugovor prestaje po samom zakonu ako premija ne bude
plaćena u roku od godinu dana od dospelosti.

2) Osiguranje lica: ugovor ne prestaje ako je premija plaćena najmanje za dve, odn. tri godine
trajanja osiguranja. Osiguranik tada može zahtevati otkupnu vrednost osiguranja ili se vrši
redukcija osigurane sume.

2. Obaveštavanje osiguravača o promenama rizika

Okolnosti od značaja za ocenu rizika, koje postoje u momentu zaključenja ugovora, treba da
ostanu nepromenjene u toku trajanja osiguranja. Za osiguravača je bitno da sazna za svaku
promenu okolnosti koja može dovesti do povećanja ili smanjenja rizika. Odtuda postoji
posebna obaveza osiguranika da o ovim promenama blagovremeno obavesti osiguravača.

Povećanje rizika:

U osiguranjima na koja se primenjuje ZOO:

1) Obaveštanje osiguravača bez odlaganja ako je do promene došlo postupkom osiguranika,
odn. u roku od 14 dana od kada je za to saznao;
2) Osiguravač ima pravo opcije u roku od mesec dana od saznanja za povećanje rizika: da
ugovor održi na snazi uz povećanje premije ili da isti raskine;
3) Ako se u međuvremenu dogodi osigurani slučaj, osiguravač duguje naknadu ali umanjenu
u srazmeri između isplaćenih premija i onih koje je trebalo platiti prema težini rizika.

Pomorsko osiguranje: promene rizika do kojih dolazi nezavisno od volje osiguranika ne utiču
na obaveze ugovornih strana, dok promene do kojih je došlo usled postupaka osiguranika ili
po njegovom pristanku oslobađaju obaveze osiguravača.

Smanjenje rizika

ZOO - princip deljivosti premije: smanjenje rizika daje pravo osiguraniku da zahteva mu se
premija smanji od dana kada je o tome obavestio osiguravača.

Transportno osiguranje: smanjenje rizika do koga je došlo radnjom osiguranika ne stvara

obavezu na strani osiguravača da osiguraniku umanji ugovorenu premiju.

3. Sprečavanje nastupanja osiguranog slučaja

Osiguranik je dužan da preduzme propisane, ugovorene i sve ostale mere potrebne da se

spreči nastupanje osiguranog slučaja, a ako osigurani slučaj nastupi, dužan je preduzeti sve što
je u njegovoj moći da se ograniče njegove štetne posledice. Razumni pokušaj.

Sankcija za neispunjenje ove obaveze satoji se u naknadi štete koja je time prouzrokovana
osiguravaču. Zabranjena je sankcija gubitka prava.

27. OBAVEZE OSIGURANIKA KAD NASTUPI OSIGURANI SLUČAJ

1. Prijava osiguranog slučaja

Rok za prijavu osiguranog slučaja različit je u različitim granama osiguranja:

odmah, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 3 dana od saznanja (osiguranje imovine); “čim za štetu
sazna” (transportno osiguranje); “kada mu to dopušta zdravstveno stanje, a najkasnije u roku od
godinu dana od nastanka nesrećnog slučaja” (osiguranje od posledica nesrećnog slučaja).
o Prijava pismenim putem – osiguravaču ili njegovom zastupniku
o Sadržaj prijave određuju uslovi osiguranja
o Sankcija za neizvršenje obaveze: naknada štete koju je osiguravač usled toga pretrpeo. Da bi ova
sankcija bila primenjena, potrebno je da na strani osiguranika postoji krivica.

2. Otklanjanje i smanjenje štete: kada dođe do osiguranog slučaja osiguranik je dužan da preduzme sve
što je u njegovoj moći da se ograniče štetne posledice. Izvršenje ove obaveze je od značaja za obe
ugovorne strane.
• Osiguranik treba da se pridržava uputstava osiguravača prilikom preduzimanja mera spasavanja,
osim kada postoji opasnost od odugovlačenja. Međutim, u interesu je osiguranika da pribavi
saglasnost osiguravača u pogledu mera koje preduzima.
• Osiguranik je dužan da preduzme sve one mere koje su u njegovoj mogućnosti, a ne sve one mere
koje su u datom slučaju stvarno potrebne (ZOO, čl. 926 st. 1).
• Neispunjenje ove obaveze povlači sankciju naknade štete. „Ako ne ispuni svoju obavezu spasavanja,
naknada iz osiguranja mu se smanjuje za onoliko za koliko je nastala veća šteta zbog tog
neispunjenja.“ ZOO čl. 926, st.4
Da bi došlo do primene ove sankcije, potrebno je da su ispunjeni uslovi:
- da je propuštanjem osiguranika nastala šteta za osiguravača
- da postoji krivica osiguranika
- da postoji uzročna veza između krivice i štete

28. OSIGURANJE ZA TUĐ RAČUN

Modaliteti zaključenja ugovora o osiguranju:

• U svoje ime i za svoj račun (isto lice ugovarač i korisnik osiguranja)
• U tuđe ime i za tuđ račun
• U svoje ime a za tuđ račun

Konkretno, kod osiguranja za tuđ račun pojavljuju se, pored osiguravača:

 Ugovarač osiguranja: zaključuje ugovor i preuzima obaveze
 Korisnik osiguranja: lice za čiji je račun ugovor zaključen, koji trpi štetu usled nastupanja
osiguranog slučaja i kome pripadaju prava iz zaključenog ugovora.

Korisnik može biti određen ili odrediv – O.za tuđ račun sa određenim korisnikom ili
osiguranje za koga se tiče (korisnik je lice koje će u momentu nastanka osiguranog slučaja biti
nosilac interesa osiguranja). Bitno je da budu predviđeni objektivni kriterijumi za njegovo
određivanje.
Osiguranje za račun koga se tiče - modalitet osiguranja koji se naročito koristi kod
transportnih osiguranja, kao i kod pomorskog osiguranja i omogućava da pravi nosilac
interesa u momentu nastanka osiguranog slučaja bude zaštićen osiguranjem.
Koristi se i kod osiguranja od odgovornosti, kolektivnog osiguranja od posledica nesrećnog
slučaja,..

Zaključenje ugovora - Ugovaranje za drugoga se ne pretpostavlja. U pomorskom osiguranju

ugovarač osiguranja nije dužan da navede da li osiguranje zaključuje za svoj ili za račun
trećeg određenog lica. Ni ZOO ne zahteva izričitu klauzulu o osiguranju za tuđ račun, tako da
volja ugovornih strana može biti na razne načine izražena.
Pravna priroda – najbliži je ugovoru u korist trećeg lica, jedino se njime može objasniti
neposredno pravo korisnika na naknadu iz osiguranja.
Dejstva ugovora
1. Odnosi između osiguravača i ugovarača osiguranja: ugovarač osiguranja zaključuje ugovor
za račun korisnika, prijavljuje okolnosti od značaj za ocenu rizika, određuje sadržinu isprave o
osiguranju, ispunjava sve obaveze od momenta zaključenja ugovora do nastupanja osiguranog
slučaja...
- Prigovori koji se mogu istaći ugovaraču osiguranja mogu se istaći i korisniku.
- Pravo ugovarača osiguranja da raspolaže pravima korisnika: samo uz saglasnost korisnika
(ZOO, čl. 905 st. 1).

2. Odnos između ugovarača i korisnika: zaključenju osiguranja za tuđ račun obično prethodi
neki pravni odnos.
Ugovarač ima pravo:
o zadržavanja polise kao obezbeđenja za premije koje je platio za račun korisnika.
o prvenstvene naplate potraživanja prema osiguravaču, a ako je naknada već isplaćena može
se iz njenog iznosa naplatiti pre korisnika i njegovih poverilaca.

3. Odnos osiguravača i korisnika: pravo korisnika na naknadu iz osiguranja je sopstveno (nije

izvedeno iz prava ugovarača) i neposredno!
Od momenta kada prihvati stipulaciju u svoju korist, pravo korisnika postaje definitivno i
neopozivo. Od tog momenta ugovarač ne može vršiti modifikacije ugovora.
Prihvatanje prava se može izvršiti kako pre tako i nakon nastanka osiguranog slučaja.
Korisnik mora imati ispravu o osiguranju da bi mogao raspolagati svojim pravima.
Korisnik može izvršiti obaveze umesto ugovarača (napr.: plaćanje premije).

29. RASKID UGOVORA O OSIGURANjU ZBOG NEPLAĆANjA PREMIJE

Ova mogućnost redovno je predviđena opštim uslovima osiguranja. Razlikuju se dva sistema:
• u nekim pravima raskidu ugovora prethodi suspenzija na izvesno vreme, što znači za
osiguranika period nepokrivenog rizika uz zadržavanje obaveze plaćanja premije
• u drugom slučaju, nema suspenzije, ali je osiguravač dužan da pre raskida ugovora ostavi
određen rok osiguraniku za ispunjenje obaveze, a po isteku – otkaz ugovora
U našem pravu je prihvaćen sistem raskida ugovora bez prethodne suspenzije.
Osiguraniku se ostavlja određen rok za ispunjenje njegove obaveze plaćanja dospelih premija,
tako da tek po proteku ovog roka osiguravač može da raskine. Sve do raskida osiguranik je
pokriven osiguranjem! Pravi se razlika između osiguranja imovine i osiguranja lica.
Transportno osiguranje: Neplaćanje premije ne oslobađa osiguravača obaveza iz ugovora o
osiguranju i ne daje mu pravo na raskid ugovora – ali ova norma je dispozitivna!!!

1. Osiguranje imovine – Ako premija ne bude plaćena o dospelosti, osiguravač je dužan da

osiguraniku uruči preporučeno pismo sa obaveštenjem o dospelosti premije!
- 30 dana od uručenja pisma da plati premiju (počekni rok) ili ugovor prestaje ex lege!
- rok može biti duži od 30 dana, ne i kraći!
- osigurani slučaj nastupi u toku počeknog roka, osiguravač je u obavezi!!!
- ugovor prestaje da važi u svakom slučaju ako premija ne bude plaćena u roku od godinu
dana od dospelosti (ex lege!)

2. Osiguranje lica – u uslovima za osiguranje života specifičnost je što do prestanka ugovora

ne može doći ako je premija plaćenja najmanje za dve godine trajanja osiguranja (odnosno za
tri, zavisno od ugovorenog trajanja osiguranja) jer osiguranik može zahtevati otkupnu
vrednost osiguranja bez obzira da li je prestao sa plaćanjem premije, ili se vrši redukcija
osigurane sume.
Van ovoga, osiguranje prestaje ako dospeli obroci premije ne budu plaćeni za 3 uzastopna
meseca, smatra se da je osiguranik odustao od ugovora.
Osiguranje od nesrećnog slučaja – opšta pravila (vidi pod 1)

30. KUMULIRANjE PRAVA

Preplitanje građanske odgovornosti i osiguranja:

 Odgovornost se odnosi i na štete bez krivice
 Osiguranje se odnosi i na štete prouzrokovane krivicom
 Da li oštećeni može da iz istog događaja ostvari i pravo na naknadu štete i pravo na
naknadu iz osiguranja u punom iznosu?
U našem pravu prihvaćeno je shvatanje po kome se kumuliranje zabranjuje u osiguranju
imovine, a dopušta u osiguranju lica!

Osiguranje imovine:
Kumuliranje naknade iz osiguranja i naknade štete znači istovremeno ostvarivanje oba prava
u celini tako da oštećeno lice iz oba osnova dobije više nego što iznosi šteta koju je pretrpeo,
što se kosi sa principom obeštećenja (niko ne može putem osiguranja da ostvari više nego što
je šteta koju je pretrpeo), iz čega sledi da je kumuliranje prava zabranjeno!
Kumuliranje prava u osiguranju imovine znači neosnovano obogaćenje oštećenog i u
suprotnosti je sa javnim poretkom. ZOO ovu zabranu sprovodi posredno: „Isplatom naknade
iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva
osigurankova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu.“ (subrogacija
nakon isplate naknade)

Osiguranje lica:
Kumuliranje prava je dopušteno u osiguranju lica (ZOO): „Pravo na naknadu od trećeg lica
odgovornog za nastupanje osiguranog slučaja, pripada osiguraniku, nezavisno od njegovog
prava na osiguranu svotu.“ Dakle, dopuštenost kumuliranja prava sprovodi se direktno
(priznanjem prava osiguraniku na naknadu štete od lica odgovornog za nastupanje osiguranog
slučaja, nezavisno od prava na nakandu iz osiguranja) i posredno (zabranom subrogacije
osiguravača u prava osiguraniku prema odgovornom licu).
Osiguranje lica nema odštetni karakter i dopuštenost kumuliranja prava ne tangira javni
poredak. Pravilo o dopuštrenosti kumuliranja prava primenjuje se bez izuzetka u osiguranju
života.
Princip dopuštenosti kumuliranja prava dovodi se u pitanje u oblasti osiguranja od nesrećnog
slučaja (pitanje pravne prirode ovog osiguranja: da li je zaključeno kao osiguranje od
odgovornosti lica koje je prouzrokovalo osigurani slučaj?). ZOO uvodi izuzetak od pravila
dopuštenosti kumuliranja prava i vezuje ga za slučaj kada je osiguranje od nesrećnog slučaja
ugovoreno kao osiguranje od odgovornosti (čl. 948 st. 3).
Sudska praksa:
• Kumuliranje dopušteno
- individualno dobrovoljno osiguranje lica od nesrećnog slučaja
- dobrovoljno osiguranje putnika i vozača motornih vozila
- obavezno osiguranje putnika u javnom prevozu od nesrećnog slučaja sa naknadom štete
- kolektivno osiguranje radnika od nesrećnog slučaja ako je: 1. Premija plaćena iz sredstava
samog radnika i 2. Ako je za nije odgovorna njegova organizacija koja je zaključila UoO
• Kumuliranje zabranjeno
- kolektivno osiguranje radnika od nesrećnog slučaja – ako je premija plaćena iz sredstava
organizacije zaposlenog i ako je za štetu odgovorna sama organizacija

Pravo izbora zahteva osiguranika: da li će se najpre obratiti osiguravaču ili štetniku!

31. ZASTARELOST OSIGURANjA

ZOO pored opštih pravila o zastarelosti (360-393), predviđa u čl. 380 posebna pravila
zastarelosti ugovora o osguranju. Specijalna pravila odnose se kako na potraživanje
osiguranika prema osiguravaču tako i na potraživanje osiguravača prema osiguraniku. Jedan
od ciljeva posebnog regulisanja zastarelosti potraživanja osiguranika iz ug.o osiguranju je
bolja zaštita prava osiguranika nego što bi imao prema opštim pravilima o zastarelosti.

Prema specijalnim pravilima o zastarelosti zastarevaju potraživanja osiguranika naknada iz

osiguranja, isplata osigurane sume i drugi zahtevi koji imaju osnov u ugovoru o osiguranju
(npr. zahtev za naknadu troškova, naknadu štete usled neizvršenja ugovorne obaveze
osiguravača, zahtev za izdavanje polise ili druge isprave o osiguranju, zahtevi u vezi sa
pravom na premijsku rezervu itd. Pod osiguranikom treba podrazumevati i svakog drugog
korisnika osiguranja koji se pojavljuje kao ovlašćeno lice za naplatu naknade iz osiguranja.
Potraživanja osiguravača iz UoO odnose se na potraživanja premija, naknada štete nastale
neizvršenjem obaveze osiguranika.

Specijalna pravila o zastarelosti NE primenjuju se na:

 zahtev za raskid ugovora, otkaz, pobijanje pravnih radnji dužnika i druge zahteve koji
se ne odnose na ponašanje dužnika već na sopstveno
 regresni zahtev osiguravača prema trećem odgovornom licu (za štetu)
 direktnu tužbu štećenog lica protiv osiguravača u osiguranju od odgovornosti (direktna
tužba nije zasnovana na UoO, nego na zakonu pa se primenjuju pravila o naknadi štete,
neposredan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje
zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu (čl. 380, stav 5)

ROKOVI

Kod UoO na koje se primenjuje ZOO čini se razlika između potraživanja ugovarača
osiguranja i osiguravača. Dužina roka za potraživanja ugovarača različita je s obzirom na
vrstu osiguranja.
-kod ugovora o osiguranju života – 5 godina
-kod ostalih ugovora o osiguranju – 3 godina
Ako zainteresovano lice (osiguranik/3.lice iz UoO života) nije u ovom roku znalo za osigurani
slučaj, zastarelost počinje da teče od dana saznanja.
I tada, u svakom slučaju, potraživanje zastareva za:
- kod osiguranja života za 10 godina
- kod ostalih osiguranja za 5 godina
OD PROTEKA KALENDARSKE GODINE U KOJOJ JE POTRAŽIVANjE NASTALO!!!
U plovidbenom osiguranju potraživanja zastarevaju za 5 godina.
Potraživanje osiguravača zastarevaju za 3 godine.

Opšte pravilo zastarelosti naknade štete prouzrokovane krivičnim delom primenjuje se i u

pravu osiguranja. Kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je
predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad
istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Prekid zastarevanja krivičnog
gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete. Isto važi i za zastoj
zastarevanja. (čl. 370 ZOO) Prema shvatanju naše sudske prakse duži rok zastarelosti može se
primeniti i prema osiguravaču kada je on obavezan da naknadi štetu iz osiguranja od
odgovornosti.

Početak toka zastarelosti

- Od dana saznanja za osigurani slučaj, ako zainteresovano lice dokaže da nije znalo za
nastupanje osiguranog slučaja. (čl. 380, stav 2 ZOO)
- Zastarevanje potraživanja koje pripada osiguravaču prema trećem licu odgovornom za
nastupanje osiguranog slučaja (regresno potraživanje) počinje teći kad i zastarevanje
potraživanja osiguranika prema tom licu i navršava se u istom roku.
- Osiguranje od odgovornosti – Kad oštećeno lice zahteva naknadu od osiguranika,
ili je dobije od njega, zastarevanje osiguranikovog zahteva prema osiguravaču počinje od
dana kada je oštećeno lice tražilo sudskim putem naknadu od osiguranika, odnosno kad ga je
osiguranik obeštetio.
Neposredan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje
zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu.
-Rok od 5 godina predviđen za potraživanja iz UoO regulisanih Zakonom o pomorskoj i
unutrašnjoj plovidbi počinje da teče prvog dana po proteku kalendarske godine u kojoj je
nastalo potraživanje.
Postoje 2 izuzetka od ovog pravila:
1. Ako je u pitanju potraživanje naknade za doprinos u zajedničkoj havariji ili nagrade za
spasavanje, rok počinje teći od dana kada su utvrđeni doprinos i nagrada koje treba da plati
osiguranik
2. Ako su u pitanju potraživanja naknade za štete nanete trećim licima, rok počinje od
dana kada osiguranik dobije zahtev trećeg lica za naknadu štete
Prekid zastarelosti – kada dužnik prizna dug ili kada poverilac podigne tužbu ili učini drugu
radnju pred sudom radi utvrđivanja, obezbeđivanja ili ostvarivanja potraživanja.Potrebno je
preduzimanje sudskih radnji, običan poziv dužniku da plati dug nije dovoljan.
Priznanje odgovornosti osiguravača za obaveze iz ugovora mora uvek biti nedvosmisleno
utvđeno. Dejstva prekida zastarelosti ogledaju se u tome što posle prekida, vreme potrebno za
zastarelost počinje da teče iznova, a vreme do prekida se ne uračunava. Momenat od koga
zastarelost počinje da teče iznova određen je zakonom ( od dana priznanja, od dana
pravnosnažno okončanog spora…)
Zastoj – Razlozi za zastoj mogu biti subjektivni ( npr.zastarelost ne teče prema maloletniku i
drugim poslovno nesposobnim licima bez zastupnika dok ne proteknu 2 godine od
punoletstva, tj. sticanja poslovne sposobnosti) i objektivni (npr za sve vreme koje poveriocu
usled nesavladivih prepreka nije bilo moguće da sudskim putem zahteva ispunjenje svog
potraživanja). Dejstvo zastoja se ogleda u tome što se zastarelost zaustavlja na određeno
vreme, a potom nastavlja da teče i vreme do zastoja se uračunava u zastarelost. U osiguranju
od odgovornosti, kada osiguravač preuzme vođenje spora pokrenutog od strane trećeg
oštećenog lica protiv osiguranika, smatra se da za vreme dok osiguravač vodi ovaj spor,
dolazi do zastoja zastarelosti potraživanja zahteva osiguranika prema osiguravaču.
Opšta dejstva zastarelosti:
-Zastarelo potraživanje pretvara se u prirodnu obligaciju
-Proizvodi dejstva samo ako se na nju dužnik pozove

32. GUBITAK PRAVA IZ OSIGURANjA

Najstroža sankcija kojoj je osiguranik izložen u slučaju nevršenja svojih ugovornih ili
zakonskih obaveza nastalih povodom nastupanja osiguranog slučaja. Ona je privatna kazna za
osiguranika koji ne ispunjava svoje obaveze i mora se izričito ugovoriti. Zbog strogosti ove
sankcije postoji tendencija u zakonodavstvu da se njena primena suzi na taj način što se, prvo,
zabranjuje u određenim slučajevima njena primena, i drugo, što se postavljaju izvesni uslovi
koji moraju biti ispunjeni da bi klauzula o gubitku prava bila punovažna (tamo gde je
dopuštena.)
• Gubitak prava i ništavost ugovora o osiguranju:
- Do ništavosti dolazi iz uzroka u momentu zaključenja ugovora, nema dejstva od početka, nju
dokazuje onaj ko se na nju poziva
- Kod gubitka prava ugovor ostaje u važnosti sa svim proizvedenim dejstvima, a činjenicu
gubitka prava treba da dokaže osiguravač. Gubitak prava se odnosi na jedan određen slučaj
realizovanja rizika koji je pokriven UoO, ali sam ugovor ostaje na snazi i nastavlja svoja
dejstva i u prošlosti i u budućnosti. Osiguravač zadržava naplaćene premije i ima pravo na
premije koje dospevaju kasnije.
• Gubitak prava i isključenje rizika – kod isključenja rizika pravo nije ni nastalo, a kod
gubitka jeste, ali mu se oduzima. U slučaju gubitka prava ostvario se rizik koji je obuhvaćen
osiguranjem. Premija je uredno plaćena i osiguranik bi imao pravo na naknadu da je uredno
izvršio ostale obaveze. Kod isključenja rizika događaj koji je nastupio nije ni obuhvaćen
osiguranjem. I kod isključenja rizika ugovor nastavlja da da proizvodi svoja dejstva,
naplaćene premije ostaju osiguraču. Na osiguraniku je teret dokaza da je nastupeli rizik
obuhvaćen osiguranjem.
• Gubitak prava i zastarelost – Zastarelost nastaje usled nevršenja prava i ima za cilj da
pravno stanje usaglasi sa faktičkim, dok gubitak nastaje usled nevršenja obaveze i ima za
svrhu da zaštiti osiguravača od njegovih nesavesnih postupaka
• Gubitak prava i naknada štete – svrha ove dve sankcije neispunjenja obaveze osiguranika je
različita, do gubitka prava dolazi bez obzira na to da li je i u kom obimu osiguravaču nastala
šteta, što i jeste razlog što se u gubitku prava vidi privatna kazna i zbog čega se smatra da joj
nije mesto u građanskom pravu.

Postoji izričita zakonska zabrana ugovaranja ovih klauzula (gubitka prava).

ZOO čl.918: „Ništave su odredbe ugovora koje predviđaju gubitak prava na naknadu ili svotu
osiguranja, ako osiguranik posle nastupanja osiguranog slučaja ne izvrši neku od propisanih
ili ugovorenih obaveza.“

33. POJAM I OSOBINE IMOVINSKIH OSIGURANjA

Naknada štete i interes predstavljaju osnovna svojstva imovinskih osiguranja i uzajamno se

dopunjuju.
Načelo obeštećenja: naknada iz osiguranja ne može biti veća od pretrpljene štete.
Osiguranje ne sme postati izvor bogaćenja za osiguranika!
Načelo obeštećenja ima za cilj da:
 Spreči voljno i zlonamerno prouzrokovanje osiguranog slučaja
 Razgraničenje osiguranja od opklade i kocke.
Interes: prava iz osiguranja može imati samo lice koje je u času nastanka štete imalo
materijalni interes da se šteta ne dogodi.
Svojstva osiguranja imovine:
1. Osiguranik može ostvariti pravo na naknadu tek pošto dokaže da je usled nastupanja
osiguranog slučaja pretrpeo štetu na imovini koja je predmet osiguranja
2. Zabranjeno je osiguranje iznad vrednosti (nadosiguranje)
3. Zabranjeno je zaključivanje više ugovora o osiguranju na punu vrednost (dvostruko
osiguranje)
4. Zabranjeno je kumuliranje prava
5. U slučaju podosiguranja naknada štete se srazmerno umanjuje (pravilo proporcionalnosti)
6. Osigurana suma nije bitan element ugovora po prirodi posla.

34. NAČELO OBEŠTEĆENjA

Osiguranje imovine obezbeđuje naknadu štete koja je posledica osiguranog slučaja. Princip
obeštećenja ne dozvoljava da ono postane izvor bogaćenja i ograničava obavezu osiguravača na iznos
štete koju je pretrpeo osiguranik ili drugi korisnik osiguranja (treće oštećeno lice u osiguranju
građanske odgovornosti). Ova imperativna odredba primenjuje se na sva osiguranja (osiguranja
zgrada, uređaja i opreme, stvari domaćinstva, motorna vozila i dr.). Kod osiguranja od građanske
odgovornosti treće oštećeno lice može od osiguravača da zahteva naknadu stvarno pretrpljene štete za
koju odgovara osiguranik u skladu sa pravilima o građanskopravnoj odgovornosti.
Ako bi osiguraniku bilo dozvoljeno da ugovori osiguranje na veću vrednost od vrednosti
imovinskog interesa u momentu štetnog događaja, posao osiguranja bi mogao da bude izvor
bogaćenja, što nije u skladu sa moralom i javnim poretkom.
Primenom principa obeštećenja kod osiguranja rizika koji nastaju ljudskom radnjom ili propuštanjem
izbegava se namerno prouzrokovanje štete da bi se ostvarila naknada veća od stvarno pretrpljene štete.
Iako je namera isključena iz osiguranja, njeno dokazivanje je često težak i mučan posao („krađa“
vozila, namerni požar). S druge strane, kod osiguranja od prirodnih rizika (oluja, zemljotres) na čiji
nastanak volja čoveka ne može da utiče, bez ograničenja naknade iz osiguranja na iznos stvarne štete
moglo bi takođe da se omogući bogaćenje, što nije cilj osiguranja.
Načelo obeštećenja ima za cilj da:
 Spreči voljno i zlonamerno prouzrokovanje osiguranog slučaj
Razgraničenje osiguranja od opklade i kocke.
Primenjuje se u osiguranju imovine (koje je obeštećujuće), ne i kod osiguranja lica koje je
aleatoran ugovor gde je naknada iz osiguranja protivčinidba premijama. Princip obeštećenja
znači da osiguranje može da pokrije celokupnu štetu i ništa više od pretrpljene štete. U
svakom konkretnom slučaju princip obeštećenja zahteva tačnu procenu pretrpljene štete:
potpuno uništenje stvari zahteva utvrđivanje njene vrednosti u momentu nastanka štete, a
njeno oštećenje utvrđivanje troškova popravke. U osiguranju od građanske odgovornosti, o
visini naknade primenjuju se pravila obligacionog prava o prouzrokovanju štete prema kojima
oštećeno lice ima pravo na naknadu materijalne i ne-materijalne štete i izgubljene dobiti u
iznosu koji se utvrđuje u vreme obeštećenja ili danom donošenja presude. U skladu sa
pravilima o građanskoj odgovornosti šteta je pre svega pretrpljena šteta (damnum emergens),
ali i izgubljena dobit (lucrum cessans). Izgubljena dobit u osiguranju stvari pokrivena je
osiguranjem samo ako je to posebno ugovoreno ( Čl. 925 st. 5 ZOO)
Kod nas – bitno svojstvo osiguranja imovine (o.stvari i od odgovornosti), nije svojstveno
osiguranju lica.
Brojna pravila su direktno inspirisana načelom obeštećenja:
1. Zabrana kumuliranja naknade iz osiguranja i naknade štete
2. Nadosiguranje
3. Dvostruko osiguranje
4. Pravila koja se odnose na posledice nepostojanja interesa ili konkurenciju više njih
Iako je vrednost stvari granica obaveze osiguravača, ugovara se suma osiguranja. Ugovaranje
sume osiguranja u osiguranju imovine potrebno je pre svega zbog tehnike osiguranja. Suma
osiguranja nije samo gornja granica obaveze osiguravača već i osnovica za obračun premije.
Osiguravač garantuje do ugovorene sume osiguranja pod uslovom da ona nije veća od
vrednosti stvari.
U osiguranju od odgovornosti iznos naknade iz osiguranja utvrđuje se u zavisnosti od
visine štete koja je prouzrokovana trećem licu, a najviše do sume osiguranja koja je
ugovorena. U osiguranju finansijskih gubitaka iznos naknade je u stvarnom pretrpljenom
gubitku, ali ne više od sume osiguranja koja se redovno ugovara. Osiguranik ne može od
osiguravača da zahteva više od štete koju je pretrpeo zbog događaja koji je pokriven osi-
guranjem (zbog toga što mu nije vraćen dug, što je izostala očekivana dobit usled prekida rada
i dr.).
U osiguranju stvari naknada se utvrđuje s obzirom na vrednost osiguranog predmeta u
vreme štetnog događaja što može relativno lako da se ustanovi u momentu štete.
Na osiguraniku je da dokaže vrednost stvari. Suma osiguranja nije dokaz ni pretpostavka
vrednosti osigurane stvari u momentu štetnog događaja, osim ako je osiguranje zaključeno na
dogovorenu vrednost. U osiguranju useva naknada se ne utvrđuje na vrednost koju bi usevi
imali na dan štete već koju bi imali na dan ubiranja, ako drugačije nije ugovoreno.405 To nije
ukidanje pravila obeštećenja već rešenje za poseban slučaj koji čuva i tačno primenjuje
princip obeštećenja jer se osiguranik ne bogati naknadom koju je sam očekivao. Ako pravilo
ne bi bilo takvo, on ne bi bio obeštećen jer usevi i plodovi u vreme zrenja nemaju praktično
nikakvu vrednost i u takvom slučaju osiguranje ne bi imalo ni-kakvu svrhu.
Kada osigurana stvar bude uništena u štetnom događaju, postavlja se pitanje koja je to
njena vrednost koja mora da se naknadi. Da li je to tržišna vrednost, tj. cena koju bi
osiguranik dobio za stvar da ju je u vreme događaja prodao, upotrebna vrednost ili vrednost
njene zamene. Pitanje može da ima realan značaj kada se te vrednosti ne podudaraju.
U uslovima osiguranja utvrđuje se da naknada mora da predstavlja stvarnu štetu. Vrednost
osiguranih nepokretnih i pokretnih stvari obračunava se prema vrednosti u vreme štetnog
događaja i s obzirom na njihovu amortizaciju ili prema upotrebnoj vrednosti.
Da ne bi bilo problema u praksi, u uslovima za pojedine vrste osiguranja utvrđuje se kako
se obračunava naknada.
Odstupanja – ima ih u praksi, moguća samo kada to zakon dopušta i ako ih ugovorne strane
posebno ugovore. Obavezno je njihovo restriktivno tumačenje. Radi se o:
1. Osiguranje nove vrednosti
2. Osiguranje izgubljene dobiti
3. Osiguranje uz ugovorenu vrednost

35. INTERES OSIGURANjA

Pojam interesa u osiguranju može da se definiše kao potreba da se obezbedi materijalna

sigurnost za slučaj ostvarenja rizika koji može da dovede do umanjenja imovine osiguranika.
Interes je odnos između lica i načina uspostavljanja narušene ravnoteže u njegovoj imovini do
koje može doći ako se dogodi osigurani slučaj. Da bi interes bio pokriven osiguranjem, nije
dovoljno da postoji narušen interes, interes mora biti moguć i pravno dozvoljen.
Subjekt interesa - ko ima interes: sopstvenik stvari, zalogoprimac, hipotekarni poverilac,
plodoužiivalac, zakupac, poverilac koji osigurava naplatu svog potraživanja, čuvar stvari,
izvođač radova, ...
- “Osiguranje imovine može da zaključi svako lice koje ima interes da se ne dogodi osigurani
slučaj, pošto bi inače pretrpelo neki materijalni gubitak” (ZOO, čl. 905 st. 1).
- Osiguranje za tuđ račun – interes postoji na strani korisnika osiguranja. Nije potrebno da
ugovarač osiguranja ima interes. Interes mora da postoji još u momentu zaključenja ugovora,
bilo da ga tada ima ili da opravdano očekuje da će ga kasnije imati.Prava vrednost interesa se
sastoji u tome da se zahteva njegovo postojanje u momentu nastanka osiguranog slučaja na
strani lica koje pretenduje na naknadu iz osiguranja. Samo nosilac interesa može da pretrpi
stvarnu štetu i interes daje pravo na naknadu licu koje je stvarno oštećeno.
- Nosilac interesa ne mora biti određen već u momentu zaključenja ugovora. Interes mora da
postoji kod korisnika osiguranja, bilo da ga već tad ima ili opravdano očekuje da će ga imati.
Osiguranik može da bude samo lice koje ima ili može da očekuje da će imati materijalni
interes da ne nastupi osigurani slučaj. (čl. 690 st 1 ZPUP) Interes osiguranja treba da postoji
“u času nastanka štete” (ZOO, čl. 924 st. 2). Osiguranik može da traži naknadu za nastalu
štetu samo ako je imao interes na osiguranom predmetu u trenutku nastupanja osiguranog
slučaja ili ako ga je stekao posle toga (čl 690 st 2 ZPUP) .
- Interes za osiguranje stvari može imati više lica istovremeno:
 Paralelni interesi: vlasnik i hipotekatni poverilac (ista stvar, ali različiti predmeti interesa i
subjekti interesa pa nema dvostrukog osiguranja), vlasnik i zakupac (nema istovetnosti
predmeta interesa, vlasnik ima u vidu gubitak supstance stvari a zakupac gubitak korišćenja,
potrebe stvari),kupac i prodavac za period plaćenja otplate ...
 Isključujući interesi: prodavac i kupac, interes prodavca traje do predaje stvari, tj prelaska
rizikaka propasti ili oštećenja stvari na kupca.
Jedno lice može imati više različitih interesa u vezi sa istom stvari: osiguranje stvari i
izgubljene dobiti od upotrebe te stvari...
Objekat interesa je stvar povodom koje postoji interes a ne o stvari koja je premet interesa.
Prema objektu interesa određuju se nužna svojstva interesa i razne vrste interesa.
Da bi mogao da se osigura, interes mora biti:
*ekonomske prirode (mora da se odnosi na vrednost koja se može proceniti u novcu)
* pravno zaštićen (mora postojati pravna veza lica koje se osigurava sa predmetom
osiguranja, izražena nekim stvarnim ili obligacionim pravom).

Vrste interesa: Interes za osiguranje postojeće i buduće stvari, interes može biti uperen i na
prometnu ili afekcionu vrednost osigurane stvari, interes za osiguranje u slučaju stvarne štete
ili izgubljene dobiti...

Osiguranje buduće stvari: Pojam buduće stvari: plodovi (prirodni i civilni), roba koja će se tek
proizvesti, autorsko pravo na delu koje još nije napisano...Da bi buduća stvar mogla da se
osigura, najbitnije je znati njenu vrednost. Nosilac interesa: sopstvenik buduće stvari,
plodouživalac, kupac kome roba još nije isporučena, skladištar koji tek očekuje robu...
Interes je subjektivan element ugovora od bitnog značaja za svojstvo osiguranika.
Interes je sastavni deo ugovora o osiguranju imovine i predstvlja bitan uslov
punovažnosti tog ugovora u meri u kojoj određuje svojstvo osiguranika.
Interes da se zaključi ugovor o osiguranju za slučaj smrti drugog lica imaju lica koja zbog
posebnih emotivnih i drugih veza sa osiguranikom ne žele njegovu smrt. Bez interesa ugovor
ne bi bio ništa drugo do opklada. Osigurani interes mora biti tačno označen u polisi. On mora
da postoji u momentu nastanka osiguranog slučaja, a u nekim osiguranjima i u momentu
zaključenja ugovora.
Predmet osiguranja mogu biti stvari, lična dobra čoveka, odgovornost ili finansijski
gubitak. Interes u osiguranju imovine vezan je za predmet osiguranja: pokretnu ili
nepokretnu stvar, potencijalnu odgovornost, novčano potraživanje, realno očekivane
prihode i finansijsku dobit. Osiguranik mora da bude u pravno priznatoj vezi sa
predmetom osiguranja.
Kod osiguranja stvari vlasnik, suvlasnici, zakupci, ostavoprimci, založni
poverioci jesu lica koja imaju pravo da osiguraju stvar od oštećenja ili uništenja jer
imaju interes da stvar bude sačuvana. Ako je više vlasnika na stvari, svaki može da
osigura i deo drugih suvlasnika, ali ne može da naplati naknadu. Onaj koji je
zaključio osiguranje istupa kao zastupnik ostalih vlasnika. Založni poverioci imaju
interes da zaključe osiguranje stvari do iznosa svog potraživanja, zakupci imaju
interes da zaključe osiguranje tuđe stvari koju koriste, a ostavoprimci stvari koja im
je poverena na čuvanje.
U ovom osiguranju interes osiguranja ima svako lice koje je izloženo odgovornosti da
prouzrokuje štetu drugome. Zakupac stvari ima interes za ovo osiguranje jer može biti
odgovoran vlasniku stvari zbog njenog oštećenja ili uništenja, ali najviše do vrednosti stvari
(to je granica njegovog interesa). Ako je zakon ograničio odgovornost (npr. prevoznika za
nestanak prtljaga), ne može se zaključiti osiguranje na veću vrednost od iznosa na koji je
odgovornost ograničena jer za to nema interesa. Međutim, i zakupac stvari može da bude
odgovoran trećim licima, ne samo vlasniku stvari. Ako je njegovom krivicom došlo do štete
od stvari drugim licima, on odgovara po opštim pravilima o prouzrokovanju svake pravno
priznate štete i tada granica njegovog interesa nije određena vrednošću stvari.
Mera interesa u osiguranju od odgovornosti kao riziku koji nije vezan za tuđu stvar teško je
odrediva; interes je vezan za imovinu kao takvu. Jedna šteta prouzrokovana drugome može da
ugrozi celokupnu imovinu odgovornog lica. Dovoljno je, međutim, da neko lice koje želi da
zaključi osiguranje može biti u situaciji da odgovara za štetu drugome, bilo iz posedovanja
stvari, obavljanja industrijske, zanatske, profesionalne delatnosti, bilo iz izvora opasnosti
odgovornosti u svakodnevnom životu (bavljenje sportskim i drugim aktivnostima) pa da je
uslov postojanja interesa zadovoljen.

36. NADOSIGURANjE

Pravila o nadosiguranju i posledicama tako zaključenog osiguranja sadržana su u svim

savremenim zakonima o ugovoru o osiguranju i između njih nema bitnije razlike. Ako je
suma osiguranja koja je navedena u ugovoru veća od vrednosti stvari ili osiguranog interesa,
stvar ili interes su nadosigurani.
Nadosiguranje se utvrđuje najčešće u momentu nastanka štetnog događaja u postupku
procene štete. Ako je stvar uništena i utvrdi se da je njena vrednost ispod sume osiguranja,
naknada iz osiguranja se ograničava na vrednost koja je u postupku procene štete tačno
utvrđena. Delimična šteta se naknađuje kao da je osiguranje zaključeno na stvarnu vrednost.

Nadosiguranje postoji kada je ugovor o osiguranju stvari sa odredivom vrednošću za-

ključen na sumu koja je veća od njene vrednosti. U takvom slučaju, ako postoji namera da se
prevari osiguravač, on može da zahteva poništenje ugovora i naknadu štete. Ako nema takve
namere, ugovor ostaje na snazi. Svaka ugovorna strana ima pravo na odgovarajuće sniženje
sume osiguranja i premije počev od dana kada je druga strana saopštila zahtev. Bez obzira na
savesnost osiguranika osiguravač zadržava primljene premije i ima pravo na nesmanjenu
premiju do isteka tekućeg perioda osiguranja (Čl. 932 ZOO) Do nadosiguranja može doći
prilikom zaključenja ugovora, ali i u toku njegovog trajanja zbog smanjenja vrednosti stvari iz
nekih razloga (usled delimične štete, smanjenja broja osiguranih predmeta,
istrošenosti i habanja).
ZOO pravi razliku između inicijalnog i naknadnog nadosiguranja, s jedne strane, i toga da li je
osiguranik bio savestan, s druge strane. Otuda su moguće različite situacije:
1. Ako se jedna strana poslužila prevarom prilikom zaključenja ugovora, zakon daje pravo
drugoj strani, koja je bila savesna, da zahteva poništaj ugovora. Nevažnost ima različito
dejstvo u odnosu na osiguranika (koji mora da vrati ono što je primio ako je osigurani slučaj
već nastupio) i osiguravača (koji ima pravo da zadrži primljene premije, kao i premiju za
tekući period).
2. Ako je nadosiguranje zaključeno savesno, ugovor je punovažan, a osigurana suma se
smanjuje na iznos vrednosti stvari, što povlači i smanjenje premije. Osiguravač i u ovom
slučaju ima pravo da zadrži primljene premije, kao i premiju za tekući period.
3. Ako do nadosiguranja dođe u toku trajanja ugovora, svaka strana ima po zakonu pravo na
odgovarajuće sniženje sume osiguranja i premija.
Do ovog smanjenja dolazi počev od dana kada je zahtev za sniženje saopšten drugoj strani!!!
Rešenja ZOO mogu se izmeniti opštim uslovima ili ugovorom, ukoliko je to u korist
osiguranika.

37. PODOSIGURANjE

Postoji kada je osigurana suma manja od vrednosti osigurane stvari.

Do ove situacije može doći još u momentu zaključenja ugovora, kao i u toku trajanja
osiguranja. Osiguranik može namerno da zaključi podosiguranje, ali do toga može doći i bez
njegove volje.
Iznos sume osiguranja i vrednosti stvari utvrđuje se na dan štetnog događaja. Ako je
osiguranje zaključeno na vrednost koja je niža od vrednosti stvari, primenjuje se pravilo
proporcionalnosti. Ako se vrednost poveća u toku trajanja ugovora, na osiguraniku je da traži
izmene ugovora da naknada ne bi bila obračunata s obzirom na iznos vrednosti za koji je
obračunata premija. Nije retko da osiguranik koji je bio pravilno osiguran u vreme zaključenja
ugovora postane podosiguran zbog povećanja vrednosti stvari u toku trajanja osiguranja.
Pošto ne postoji opasnost od povrede načela obeštećenja niti zaintersovanosti javnog poretka
da ovu povredu spreči, zakon predviđa primenu pravila proporcionalnosti. Ovo pravilo stavlja
naknadu iz osiguranja prema pretrpljenoj šteti u isti odnos u kome se nalazi vrednost
osigurane stvari prema osiguranoj sumi.
Npr: Ako je stvar koja vredi 10.000 din. osigurana na iznos od 5.000 din., pa nastane šteta u
iznosu od 5.000 din., osiguranik dobija samo 2.500 din. iako osigurana suma pokriva ceo
iznos štete.
Nesrazmera između vrednosti stvari i sume osiguranja po pravilu treba da postoji u momentu
nastanka osiguranog slučaja. U našem pravu, treba da postoji u momentu zaključenja ugovora
u odnosu na ugovore o osiguranju zaključene prema ZOO, dok ZPUP ne zahteva postojanje
podosiguranja u momentu zaključenja ugovora.Podosiguranje i primena načela
proporcionalnosti reguliše se dispozitivnim zakonskim propisima, tako da ugovorne strane
mogu da predvide drugačija rešenja.
Odstupanja od načela proporcionalnosti:
1. Klauzule tolerancije (ako podosiguranje ne prelazi određenu proporciju – ako vrednost
osigurane stvari nije veća od sume osiguranja za 10% npr.) Polise za osiguranje od požara
sadrže klauzule tolerancije koje predviđaju da se pravilo ne primenjuje ako između prijavljene
i stvarne vrednosti osigurane stvari odstupanje nije veće od ugovorenog procenta (npr. 10% ili
20%). Tako se ne izbegava ali se umanjuje pravilo proporcionalnosti. Osiguravač može da se
odrekne prava da se pozove na pravilo proporcionalnosti i kada nema ove klauzule ako razlika
između prijavljene i stvarne vrednosti nije velika.
2. Klauzule o isključenju načela proporcionalnosti – najčešće se zaključuje kada se žele
zaštititi osiguranici od pogrešno procenjene vrednosti predmeta koje osiguravaju. Premija se
utvrđuje prema veličini stana, površini zemljišta i u slučaju nastupanja štete osiguranik je
pokriven do visine osigurane sume.
3. Osiguranje “najveće vrednosti” (predviđa se osigurana suma prema najvećoj vrednosti koju
osigurana roba može da ima) Obično je reč o osiguranju većih količina robe koja se nalazi u
jednom skladištu i čija se cena stalno menja, te usled toga postoji realna opasnost od
podosiguranja. Da bi se ona umanjila osigurana suma se predviđa prema najvećoj vrednosti
koju roba može da ima, a premija se plaća prema prosečnoj mesečnoj vrednosti.
4. Osiguranje “na prvi rizik” – izvesno je da postoji podosiguranje. Daje se mogućnost
osiguraniku da se osiguranjem pokrije za iznos najveće štete koju on, prema svojim
predviđanjima može da istrpi na osiguranoj stvari. Do određene visine (osigurane sume),
pravilo proporcije ne dolazi do primene, ali ako iznos štete pređe ovu visinu, pravilo ponovo
dolazi do izražaja.
Na osnovu klauzule o osiguranju na prvi rizik osiguranje pokriva štete bez obzira na
podosiguranje, ali do iznosa koji je ugovoren i koji odgovara iznosu za koji se procenjuje da
može biti najveća posledica jednog štetnog događaja. Ako se osigura više objekata koji se
nalaze na jednom prostoru, maksimalna predvidiva šteta je u suštini uništenje objekta koji ima
najveću vrednost. Ako se osiguranje zaključi na tu vrednost, nema podosiguranja ako je uneta
klauzula o osiguranju na prvi rizik.
Kod ovog osiguranja, osiguranik plaća manju premiju od one koju bi platio da je
osiguranje zaključio na punu vrednost. Postoje dva oblika osiguranja na prvi rizik: a) na
apsolutni prvi rizik i b) na relativni prvi rizik. Kod osiguranja na apsolutni prvi rizik primena
pravila proporcionalnosti je potpuno isključena. Praktikuje se kod osiguranja kod kojih je
manja verovatnoća nastanka totalne štete (npr. osiguranje od krađe). Osiguranik tako dobija
potpunu naknadu, ali najviše do sume osiguranja. Osiguranje na relativni prvi rizik primenjuje
se kod osiguranja od požara. Tu pravilo proporcionalnosti ostaje na snazi, ali u nešto
izmenjenom obliku. Ako razlika između vrednosti i sume nije veća od 10% ili 20%, pravilo se
ne primenjuje, a u suprotnom se primenjuje.
5. Osiguranje sa faktorom podosiguranja
Sprovodi se na osnovu posebnih uslova koji su sastavni deo osiguranja od rizika požara i
od rizika loma mašina subjekata koji vode knjigovodstvenu evidenciju vrednosti stvari. Ako
je osiguranje zaključeno sa faktorom podosiguranja, stvari se smatraju osiguranim na stvarnu
vrednost, i ako nastane šteta, ona se plaća u punom iznosu. Za obračun premije uzima se
neotpisana vrednost stvari pomnožena sa faktorom podosiguranja. Ovi faktori podosiguranja
utvrđuju se tako da se otkloni nesaglasnost između knjigovodstvene i stvarne vrednosti stvari
koja je po pravilu veća.
6. Flotantno osiguranje
Kod osiguranja stvari čija se količina znatno menja tokom trajanja osiguranja, ugovori sadrže
klauzulu po kojoj su stvari osigurane na njihovu stvarnu vrednost u svakom trenutku. Kod
osiguranja sa ovom klauzulom, premija se obračunava na osnovu prosečne mesečne vrednosti
stvari koja se uzima iz knjigovodstvene evidencije.

38. VIŠESTRUKO I DVOSTRUKO OSIGURANjE

Postoji kada se isti predmet osigura kod više osiguravača od istog rizika, za isto vreme i za
isti interes. Ako se u ovakvom slučaju dogodi da zbir suma svih zaključenih osiguranja
prelazi vrednost predmeta osiguranja, onda je reč o dvostrukom osiguranju. Kod višestrukog
osiguranja, naročito kad ono postane dvostruko, postoji realna opasnost od povrede načela
obeštećenja.
USLOVI:
– Istovestnost predmeta osiguranja - da se ugovori odnose na istu određenu stvar, odnosno isti
interes (isti stan, isto vozilo, isti kredit). Ako predmet osiguranja nije isti, nema višestrukog
osiguranja.
– Istovetnost rizika (požar, krađa...)
Nema istovetnosti rizika ako se jedna stvar osigura od rizika požara i od rizika krađe za isto
vreme i kod istih osiguravača. Takođe, ako vlasnik stvari osigura stvar od rizika požara, a
zakupac te stvari zaključi osiguranje od odgovornosti u vezi sa štetom zbog uništenja ili
oštećenja stvari za koje odgovara kao zakupac, nema višestrukog osiguranja zato što nema
istovetnog rizika: vlasnik se osigurao od rizika požara, a zakupac od rizika građanske
odgovornosti. Da je i zakupac zaključio osiguranje od požara u korist vlasnika, postojao bi isti
rizik i višestruko osiguranje, ono koje je zaključio vlasnik i ono koje je zaključio zakupac.
Osiguranja moraju pokriti iste interese od istog rizika. Ukoliko se interes i rizik potpuno po-
klapaju reč je o „potpunom identitetu“. Višestruko osiguranje postoji, i pravila koja se odnose
na njega mogu se primeniti i onda kada se osigurani interes i rizik delimično poklapaju. Tada
postoji višestruko osiguranje u obimu delimičnog identiteta. Ovaj identitet se ne može uvek
na prvi pogled primetiti i zato treba u svakom pojedinom slučaju ugovore brižljivo uporediti.
U praksi osiguranja mogu se javiti različiti slučajevi vezani za istovetnost rizika: ako istu
stvar osigura vlasnik i za račun vlasnika korisnik te stvari (npr. zakupac, automehaničarska
radionica, zalogoprimac), postoji identitet rizika i interesa. Ako je, međutim, stvar osigurana
od rizika požara (npr. porodična zgrada), a zaključeno je i kombinovano osiguranje
domaćinstva koje obuhvata pored ostalih rizika i rizik požara (i porodične zgrade) ili ako
pored osiguranja od odgovornosti u svojstvu privatnog lica bude zaključeno i posebno
osiguranje od odgovornosti iz bavljenja sportom, lovom i dr., rizik i interes se delimično
poklapaju (porodična zgrada je osigurana od rizika požara putem dva posebna osiguranja;
odgovornost iz bavljenja sportom je osigurana sa dva osiguranja: osiguranje od odgovornosti
u svojstvu privatnog lica pokriva više rizika, pa i odgovornost za štete iz bavljenja sportom).
– Istovetnost interesa
Istovetnost interesa pretpostavlja da se više osiguranja zaključuje radi istog interesa bez
obzira na to što ih mogu zaključiti različita lica. Može da postoji više osiguranja koja
pokrivaju interes vlasnika, jedno zaključeno od strane vlasnika, a drugo od trećeg
zainteresovanog lica, za račun vlasnika. Međutim, ako se jedan ugovor odnosi na osiguranje
stvari (npr. vlasnik je stvar osigurao od rizika krađe), a drugi na osiguranje od odgovornosti iz
držanja te stvari, nema višestrukog osiguranja. U ovom slučaju nema istovetnosti rizika
(krađa, odgovornost) ni istovetnosti interesa jer vlasnik ima interes da stvar ne bude uništena
ili oštećena, a držalac da ne plati štetu vlasniku zbog uništenja ili oštećenja stvari za koju
građanskopravno odgovara.
– Istovetnost perioda osiguranja
Ne postoji višestruko osiguranje ukoliko je jedan od ugovora raskinut ili mu je pokriće
suspendovano. To znači da pokriće svih osiguranja mora biti efektivno u vreme nastanka
štetnog događaja. Sukcesivna osiguranja, takođe, ne mogu biti višestruka.
– Dva ili više osiguravača
Razlika između nadosiguranja i višestrukog osiguranja jeste u tome što je nadosiguranje
moguće samo kod osiguranja koje je zaključeno kod jednog osiguravača. Kod višestrukog
osiguranja treba da postoje najmanje dva osiguranja i ona moraju da budu zaključena kod
različitih osiguravača. Reč je o različitim osiguravačima kada su oni posebna društva za
osiguranje, odnosno posebna pravna lica.
Višestruko osiguranje može biti:
– Punovažno: ako zbir osiguranih suma ne prelazi vrednost stvari. Osiguranik je u obavezi da
o ugovorima tj. imenima i adresama osiguravača, kao i o svotama osiguranja obavesti sve
osiguravače (u našem pravu tek kada se dogodi osigurani slučaj).
– Nepunovažno: ako je nesavesno zaključeno i ako zbir osiguranih suma prelazi vrednost
osigurane stvari. Tada se po pravnim posledicama izjednačava sa nesavesno zaključenim
nadosiguranjem. Ništavost pogađa sve ugovore, a ne samo one kojima je premašena vrednost
stvari. Osiguravač može zadržati primljene premije (vid naknade štete) i zahtevati nesmanjenu
premiju za tekći period.

Savesno zaključeno dvostruko osiguranje - daje pravo na modifikaciju ugovora. ZOO

predviđa slučaj kad do dvostrukog osiguranja dođe zaključivanjem kasnijeg ugovora:
• Ako je to učinio osiguranik i bio savestan, ima pravo da u roku od mesec dana od kada je za
to saznao zahteva sniženje sume osiguranja i kasnijih premija.
• Ako je do toga došlo smanjenjem vrednosti stvari, osiguranik ima pravo na sniženje sume
osiguranja i premija, počev od dana kada je zahtev za sniženje sapštio osiguravaču.

Obaveze osiguravača kad nastupi osigurani slučaj:

Osiguravači su solidarni dužnici ugovarača osiguranja do njihove obaveze iz ugovora koji su
sa njim zaključili, ali ne iznad iznosa nastale štete. Po isplati naknade osiguraniku, svaki
osiguravač snosi deo naknade u srazmeri u kojoj je suma osiguranja iz njegovog ugovora
prema ukupnom zbiru suma iz svih ugovora, te osiguravač koji je platio više ima pravo da
zahteva od ostalih osiguravača naknadu više plaćenog. Čl. 934 st. 4 ZOO

39. PRENOS UGOVORA O OSIGURANjU NA PRIBAVIOCA OSIGURANE STVARI

Prestanak ugovora o osiguranju primenom pravila obligacionog prava nije u interesu

osiguravača, osiguranika i pribavioca osigurane stvari.
Kontinuitet osiguranja se obezbeđuje i predviđen je ZOO: „U slučaju otuđenja osigurane
stvari kao i stvari u vezi sa čijom upotrebom je zaključeno osiguranje od odgovornosti, prava i
obaveze ugovarača osiguranja prelaze po samom zakonu na pribavioca, osim ako nije
drugačije ugovoreno.“ Dakle, radi se o automatskom prenosu ugovora o osiguranju na
pribavioca osigurane stvari u momentu prenosa svojine.
USLOVI PRENOSA:
1. Stvar mora biti određena i individualizovana
2. Mora biti izvršen prenos svojine na stvari
3. Prenos mora biti izvršen u toku važenja ugovora o osiguranju.
Pored ovih opštih, kod pojedinih vrsta osiguranja mogu se predvideti i posebni uslovi. Npr,
kod prenosa pokretnih stvari – plaćena premija i obaveštavanje osiguravača od strane
osiguranika

NAČINI PRENOSA:
1. Prenosom polise za osiguranja po ZOO i bez postojanja izričitog sporazuma o tome
2. Indosiranjem polise ili na drugi odgovorajući način za transportna osiguranja, a na osnovu
sporazuma.

DEJSTVA PRENOSA
1. Ugovor o osiguranju prelazi na pribavioca stvari; on je nosilac svih prava i obaveza. U
pogledu dospelih, a neplaćenih premija u vreme prenosa stvari važi pravilo solidarne
odgovornosti prenosioca i pribavioca prema osiguravaču. Za premije koje dospevaju posle
prenosa jedini dužnik je pribavilac stvari, prenosilac ostaje u obavezi samo ako nije obavestio
osiguravača da je osigurana stvar otuđena.
2. Prenosilac stvari potpuno izlazi iz pravnog odnosa osiguranja.

Raskid ugovora: Osiguravač i pribavilac stvari mogu odustati od osiguranja uz otkazni rok od
petnaest dana, s tim što su otkaz dužni podneti najdalje u roku od 30 dana od saznanja za
otuđenje.
Ne može se raskinuti ako je polisa izdata na donosioca ili po naredbi.
Raskidom prestaju dejstva ugovora.

40. SUBROGACIJA (USLOVI)

Po opšteprihvaćenom pravilu u pravu imovinskog osiguranja, na osiguravača, po isplati

naknade iz osiguranja, prelaze sva prava osiguranika prema trećem licu odgovornom za štetu
u visini isplaćene naknade. Putem subrogacije na osiguravača koji je naknadio štetu
osiguraniku prenose se prava koja ima osiguranik prema licu koje je odgovorno za štetu
Subrogacija kao princip imovinskog osiguranja je prihvaćena u našem pravu ex lege:
„Isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine
isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno
za štetu.“ (ZOO) Pravo na regres prema trećem odgovornom licu po osnovu subrogacije
omogućava osiguravaču da povrati ceo ili deo iznosa naknade štete koju je isplatio svom
osiguraniku. Regres osiguravača po osnovu subrogacije postoji samo protiv trećih lica.
Osiguravač koji je isplatio naknadu trećem licu koje je korisnik osiguranja, ne može da
zahteva regres od svog osiguranika (osiguravač koji je po osnovu osiguranja od odgovornosti
poslodavca npr. naknadio štetu usled povrede radnika, ne može da zahteva od ovog povrat
isplaćene naknade zato što nije obezbedio zaštitu na radu). Osiguranik može da podnese
zahtev za naknadu štete i protiv osiguravača i protiv trećeg odgovornog lica. Ako dobije
celokupnu naknadu štete od odgovornog lica, ne može da se obrati osiguravaču.

Dva osnovna uslova moraju biti ispunjena da bi došlo do subrogacije:

1. Treba da je isplaćena naknada iz osiguranja osiguraniku.
Teret dokazivanja ispunjenja ovog uslova je na osiguravaču. Regresni zahtev se može odnositi
samo na već izvršene činidbe, a ne i na buduća nedospela davanja.
2. Treba da postoji odštetni zahtev osiguranika prema odgovornom licu.
Nije od značaja osnov odgovornosti trećeg lica, ali je nužno da se odštetni zahtev osiguranika
odnosi na isti predmet kao i osiguranje. Nije od značaja ni priroda odgovornosti trećeg lica:
ona može biti sa krivicom ili bez nje.

Dejstva subrogacije:
1. Nastupa po samom zakonu
2. U momentu isplate naknade iz osiguranja
3. Osiguravač nije dužan da o tome obavesti treće lice

Prava koja prelaze na osiguravača:

1. Sva prava osiguranika prema odgovornom licu do visine isplaćene naknade
2. Osiguravaču mogu biti istaknuti svi prigovori kojima je bio izložen osiguranik do momenta
plaćanja naknade
3. Pravo osiguravača dvostruko je ograničeno: a) iznosom koji je isplatio osiguraniku i b)
iznosom koji treće lice duguje osiguraniku
4. Nemo subrogar contra se – (ne može se vršiti subrogacija na štetu ranijeg poverioca)
„Prelaz prava sa osiguranika na osiguravača ne može biti na štetu osiguranika, te ako je
naknada koju je osiguranik dobio od osiguravača iz bilo kog uzroka niža od štete koju je
pretrpeo, osiguranik ima pravo da mu se iz sredstava odgovornog lica isplati ostatak naknade
pre isplate osiguravačevog potraživanja po osnovu prava koja su prešla na njega.“

41. ODSTUPANjE OD SUBROGACIJE

Kada je odštetni zahtev uperen prema određenom krugu lica koja su u posebnom odnosu sa
osiguranikom.
Opravdanje: Lica koja su u ovom slučaju osiguraniku prouzrokovala štetu, nalaze sa njim u
bliskom srodničkom ili ekonomskom odnosu. To mogu biti i lica za koja, po pravilu,
osiguranik odgovara građanski. Osiguranik bi na taj način posrednim putem bio pogođen
subrogacijom.

Na osiguravača ne prelaze prava osiguranika u sledećim slučajevima (nema prava na

subrogaciju):
• ako je štetu prouzrokovalo lice u srodstvu u prvoj liniji sa osiguranikom
• lice za čije postupke osiguranik odgovara
• lice koje živi sa njim u istom domaćinstvu
• lice koje je radnik osiguranika

Izuzetak od odstupanja (subrogacija dopuštena!!!):

• Kada navedena lica štetu namerno prouzrokuju!
• Kada je odgovorno lice – štetnik osigurano od odgovornosti

Ometanje subrogacije: „Ako je krivicom osiguranika onemogućen prelaz prava na

osiguravača, u potpunosti ili delimično, osiguravač se oslobađa u odgovarajućoj meri svoje
obaveze prema osiguraniku.“ Npr. osiguranik oprosti dug trećem licu, odrekne se svog prava
naknade...

42. Mesto osiguranja od odgovornosti u sistemu osiguranja

Dva shvatanja o mestu osiguranja od ogovornosti u sistemu osiguranja:
1. Osiguranje od odgovornosti je DEO IMOVINSKOG OSIGURANJA
Prema ovom shvatanju, premda osiguranje od odgovornosti (u nastavku OOO) ima dosta
specifičnosti, one ipak nisu takvog karaktera da bi ga izdvajale u zasebnu granu, pored OI i
OL. Cilj OOO kao i svakog OI je naknada štete, Zajedničke karakteristike OOO i ostalih vrsta
osiguranja imovine:
Načelo obeštećenja, postoji obaveza osiguravača da naknadi pretrpljenu štetu, osiguranik ne
može naplatiti više od pretrpljene štete, kao ni korisnik niti 3. lice.
Korisnik OOO može biti samo lice koje ima imovinski interes da se osigurani slučaj ne
dogodi
Subrogacija - po isplaćenoj naknadi iz osiguranja,osiguravač stupa u prava osiguranika,
odnosno korisnika osiguranja prema 3. licu (kada ovo postoji) ili u prava oštećenog lica prema
osiguraniku i nemogućnost kumuliranja nakade iz osiguranja i naknade štete
Naknada štete je osnovni cilj OOO, kao i svih imovinskih osiguranja.
2. Razlike OOO i imovinskog osiguranja:
Osiguranjem od odgovornosti se ne pokriva šteta koja se može ostvariti na jednoj određenoj
stvari osiguranika, nego šteta u imovini osiguranika zbog čega je predmet OOO imovina
osiguranika kao celina a ne određena stvar.
Po pravilu se, osim ukoliko nije reč o osiguranju sa određenim predmetom, ne može unapred
utvrditi osigurana vrednost, tj. vrednost osiguranog predmeta. Jedini kriterijum su su
prouzrokovan šteta i suma osiguranja.
Osigurana suma je gornja granica obaveze osiguravača, ali ona ne može da služi ni kao
pretpostavka ni kao dokaz visine prouzrokovane štete
U slučaju osiguranja od odgovornosti kod koga se ne može utvrditi vrednost osiguranog
predmeta, ne dolazi do primene pravila o nadosiguranju i podosiguranju, niti o saosiguranju.
U osiguranju od odgovornosti pojavljuju se 3 lica: osiguravač, osiguranik i 3. lice prema
kome osiguranik može biti odgovoran za naknadu štete. OOO na taj način pruža zaštitu i
osiguraniku i oštećenom licu. Osiguraniku se pruža zaštita od građanske odgovornosti, a 3.
licu sigurna naknade štete. Osiguravač ima interes u procesu utvrdjivanja odgovornosti i štete
koji se pravno izražava u supstituisanju osiguranika osiguravačem u sporu sa oštećenim licem,
zabrani priznanja ili poravnanja. Postoji i javni interes da se uspostavi ravnoteža poremećena
prouzrokovana štetnim događajem. Postoji potreba da se položaj oštećenog dodatno ojača, pa
mu se priznaje neposredno pravo i pravo na direktnu tužbu prema osiguravaču, kao i
privilegovani položaj u odnosu na ostale poverioce osiguravača ( osiguravač nema pravo da
raspolože ovim potraživanjem).
Osiguranjem od odgovornosti pokrivaju se štete prouzrokovane i grubom nepažnjom, što
predstavlja bitan izuzetak u odnosu na pravilo da rizik mora biti nezavisan od volje
zainteresovanih lica.
43. Razlozi za prihvatanje osiguranja od odgovornosti
Argumenti protiv:
Oduzima se građanskoj odgovornosti uloga sankcije, što je njena suština
Osiguranje od odgovornosti dovodi do moralnog hazarda, smanjuje se interes osiguranika da
ne dođe do ostvarenja rizika
Neopravdanost prebacivanja tereta na sa pojedinca na čitavu zajednicu i smanjenja tereta
onima koji izvlače korist iz štetnih aktivnosti
Visoki troškovi osiguranja od odgovornosti, visoka cena sigurnosti i solidarnosti dobijenih
ovom vrstom osiguranja
Argumenti za:
Prinuda je u funkciji obezbeđenja prava na naknadu štete
Što je šira zajednica rizika, to je ekonomski teret koji pogađa pojedinca manji
Troškovi parničenja i uopšte osiguranja smanjuju se naročito zasnivanjem neposrednog
pravnog odnosa između osiguravača i oštećenog u osiguranju od odgovornosti
Postoje brojni instituti poput: prava regresa prema osiguraniku koji je štetu prouzrokovao
namerno ili grubom nepažnjom, klauzule učešća u šteti...kojima se sprečava moralni hazard
osiguranika
Princip konkurencije važi na tržištu osiguranja i pored uvođenja obaveznih osiguranja
44. Osigurani slučaj kod osiguranja od odgovornosti
U našem pravu,u Opštim uslovima za osiguranje od odgovornosti osigurani slučaj je „štetni
događaj na osnovu koga bi treće oštećeno lice moglo da zahteva naknadu štete“. Smatra se da
je osigurani slučaj nastao onog momenta kada je takav događaj počeo da se ostvaruje.

Pravna dejstva nastupanja osiguranog slučaja:

1. Nastaje glavna obaveza osiguravača na isplatu naknade iz osiguranja i preduzimanja

mera odbrane od eventualnih odštetnih zahteva 3. lica

2. Nastaju obaveze osiguranika: obaveštavanje osiguravača o događaju, preduzimanje

mera spasavanja

3. Nastaju prava 3. oštećenog lica na naknadu štete, direktnu tužbu, založno pravo…

4. Osiguravač može isticati oštećenom prigovore nastale pre osiguranog slučaja, a

osiguranik može svojim pravima iz ugovora o osiguranju raspolagati samo do
nastupanja osiguranog slučaja

5. Šteta se može dogoditi u periodu trajanja osiguranja a odštetni zahtev podići po isteku
tog perioda.

“If you still talk about it, you still care about it!”
45. Klauzula o vođenju spora kod osiguranja od odgovornosti
Ova klauzula predstavlja obavezu osiguranika da obavesti osiguravača o podnošenju
odštetnog zahteva oštećenom, da se pridržava saveta osiguravača u toku vodjenja spora ili da
prepusti vodjenje spora osiguravaču. Postoji nesumnjiv interes osiguravača da se visina štete
utvrdi na što nižem nivou jer on snosi posledice utvrđene odgovornosti osiguranika.

Osiguravač može da se pojavi kao umešač u sporu. Radnje koje predlaže imaju dejstvo kao da
ih je preuzela stranka (da predlaže dokaze, osporava navode druge strane, spreči donošenje
presude zbog izostanka). Troškovi se po okončanju parnice nadoknađuju i umešaču. Ali pošto
osiguravač nije stranka u postupku i ne može da preduzima radnje kojima se disponira
tužbenim zahtevom.

Osiguravač može da se pojavi i kao punomoćnik osiguranika, kada ima povoljniju poziciju
nego umešač jer deluje kao stranka u postupku (može preduzimati sve radnje kao i stranka).
Negativna strana je što stranka može u bilo kom trenutku povući dato punomoćje.

Osiguravač kao stranka u sporu ima najjači pravni položaj. On ovo svojstvo može dobiti samo
po pristanku stranaka u sporu. Negativne posledice osiguravača kao stranke u sporu su što se
time smatra da se osiguravač odrekao prigovora koje ima prema osigaraniku i presuda se
neposredno izriče i prema njemu, pa može biti osuđen i na veći iznos od onoga koje pokriva
osiguranje.
Osiguravač koji učestvuje u sporu po odštetnom zahtevu 3. lica istovremeno brani o svoje
interese i interese osiguranika. Ovi interesi mogu biti suprotstavljeni , naročito kada visina
odštetnog zahteva prelazi visinu osigurane sume, kada osiguranik ima prava na
kompenzacioni prigovor prema oštećenom licu ili kada osiguravač po isplati naknade ima
pravo regresa prema osiguraniku (vozio je pijan, bez dozvole..). Ukoliko u ovakvim
slučajevima osiguravač postupa nemarno prilikom vodjenja spora, on može naneti štetu
osiguraniku. Osiguravač je odgovoran za štetu koju prouzrokuje osiguraniku nemarnim
vodjenjem spora, ili kada neosnovano odbije da naknadi štetu oštećenom licu.

Ako osiguranik ne ispuni svoju obavezu proisteklu iz klauzule o vodjenju spora, on može
naneti štetu osiguravaču. Može propustiti da na vreme prijavi spor, odbiti da izda punomoćje,
odbiti da pomogne osiguravaču u sakupljanju i na ta načine doprineti da dosuđena naknada
bude veća, usled čega nastaje pravo osiguravača na naknadu stvarno pretrpljene štete i to
samo ako je ona prouzrokovana namerno ili grubom nepažnjom. Osiguravač ne može potpuno
lišiti osiguranika prava iz osiguranja.

Učešće osiguravača u krivičnom postupku

Osiguravač može biti zainteresovan i za ishod krivičnog postupka koji se vodi protiv
osiguranika povodom štetnog događaja koji je istovremeno i osigurani slučaj. Građanski sud
vezan je presudom krivičnog suda u pogledu postojanja krivičnog dela i krivice učinioca.
Ovlašćenja osiguravača su u krivičnom postupku znatno uža nego u parnici, jer se ovde ne
rešava samo o imovinskim interesima osiguranika. Preduzimanje krivične odbrane bi bilo
protivno javnom poretku. Osiguranikovo pravo na odbranu je individualno i van domena
ugovora o osiguranju. Osiguravač može pored branioca osiguranika postaviti još jednog
zastupnika koji će voditi računa samo o imovinskim interesima osiguranika.

46. Klauzula o zabrani poravnanja i zabrani priznanja odgovornosti kod

osiguranja od odgovornosti
Ove klauzule se pojavljuju kao logična dopuna klauzule o vodjenju sporova. Ukoliko je
osiguranik već prepustio vodjenje spora osiguravaču, protivno je načelu savesnosti i poštenja
da se dopusti osiguraniku da osiguravača „dovede pred svršen čin“ priznanjem tužbenog
zahteva ili sklapanjem sporazuma o poravnanju sa oštećenim.

Uslovi osiguranja određuju ( Opšti uslovi osiguranja od odgovornosti):

Osiguranik ne može bez prethodne saglasnosti osiguravača da se izjašnjava o odštetnom

zahtevu, a naročito da prizna odštetni zahtev u potpunosti ili delimično, niti da se po
odštetnom zahtevu poravna, izvrši isplatu osim ako se prema činjeničnom stanju nije moglo
obiti priznanje, poravnanje, odnosno isplata a da se time ne učini očigledna nepravda.

Obe klauzule pogoduju osiguravaču. Ipak osiguravač mora voditi računa prilikom poravnanja
i o interesima štetnika (osiguranika).

Realizovanjem klauzule o priznanju odgovornosti može biti povređen javni poredak.

Osiguranik se oslobađa zabrane priznanja ako postoji mogućnost da takvim postupkom
nanese očiglednu nepravdu oštećenom licu. „očigledna nepravda“- pravni standard koji sud
utvrđuje u svakom konkretnom slučaju. Zabluda u pogledu postojanja ovih okolnosti ne
izvinjava osiguranika.

Sankcija kršenja ovih obaveza osiguranika sastoji se u snošenju štetnih posledica koje
nastupaju za osiguravača., osim ukoliko bi one nastupile i da se osiguranik držao svojih
obaveza.

47. Direktna tužba

Kod osiguranja od odgovornosti oštećeni dolazi na dva načina do obeštećenja putem
osiguranja. Oštećeni u pravne odnose može ući kao : poverilac svog štetnika - osiguranika
(karakteristično za dobrovoljno osiguranje) i kao poverilac samog osigurača, putem direktne
tužbe (kod obaveznog osiguranja).

U nekim pravima stvoreni su instrumenti zaštite oštećenih lica u odnosu na naknadu iz

osiguranja (zabrana raspolaganja potraživanjem iz osiguranja), a u nekima se koriste pravna
sredstva građanskog prava ( vršenje osiguranikovih prava, pobijanje osiguranikovih pravnih
radnji i sl.). Međutim, sredstva građanskog prava kojima oštećeni štiti svoje interese iz
osiguranja od odgovornosti, nisu dovoljna zaštita, jer može da se dogodi da naknada ne
postigne svoj cilj i ode u ruke drugih poverilaca osiguranika. Zato se veći značaj pridaje
zasnivanju neposrednih pravnih odnosa između osiguravača i oštećenih lica koji se zasnivaju
direktnom tužbom. Direktnom tužbom se uprošćava postupak ostvarivanja naknade iz
osiguranja i postiže se efikasnija naknada štete oštećenom licu. Direktnu tužbu predviđa ZOO
u čl 941 za sva osiguranja od odgovornosti.

Pravni osnov direktne tužbe, prema shvatanju u našoj sudskoj praksi, je u pravu na naknadu
štete za koju je odgovoran osiguranik. Neposredno pravo nastaje iz štete koju je osiguranik
naneo oštećenom a zakon na osnovu to da je oštećenom pravu na direktnu tužbu kako bi
isključivo on mogao da koristi naknadu iz osiguranja.

Osiguranjem od odgovornosti je obuhvaćena šteta koju je pretrpelo oštećeno lice, a koju je

osiguranik dužan da nadoknadi po pravilima o odgovornosti za naknadu štete. Građanska
odgovornost osiguranika je istovremeno i građanska odgovornost i gornja granica obaveze
osiguravača prema oštećenom licu.

Podizanjem direktne tužbe oštećeni ne gubi pravo i da podnese tužbu i protiv osiguranika.

1. Direktna tužba podignuta pre tužbe protiv osiguranika (prvo protiv osigurača). Oštećeni
može voditi spor sa osiguravačem iako prethodno nije utvrđena odgovornost osiguranika,
koja je pokrivena ugovorom o osiguranju . Direktna tužba je nezavisna i potpuno odvojena
od tužbe oštećenog protiv osiguranika. Oštećenom koji prvo podigne direktnu tužbu ne
može se istaći prigovor preuranjenosti tužbe.
Oštećenom licu je ostavljen slobodan izbor kome će se najpre obratiti za naknadu:
osiguraniku ili osiguravaču.
Učešće osiguranika u direktnom sporu je korisno, ali nije neophodno. Pozivanje osiguranika
u spor ne predstavlja uslov za vršenje direktne tužbe. Jedino je obavezno da oštećeno lice
podnese uz tužbu dokaze iz kojih se može utvrditi da je osigurano lice pričinilo štetu, da je
odgovorno za štetu, da je pričinjena šteta pokrivena polisom i sl.
Kada je reč o obaveznom osiguranju od autoodgovornosti, Zakon o obaveznom osiguranju u
saobraćaju obavezuje oštećeno lice da se prvo obrati društvu za osiguranje, koje je dužno da
u roku od 90 dana od dana prijema odštetnog zahteva dostavi obrazloženu ponudu za
naknadu štete, ili isplati malu štetu ( šteta za koju odštetni zahtev iznosi manje od 1.000
evra u dinarskoj protivvrednosti i za koju su uz zahtev dostavljeni dokazi na osnovu kojih se
može utvrditi obaveza društva za osiguranje) u roku od 8 dana, oštećeno lice može podneti
tužbu sudu i o tome obavestiti Narodnu banku Srbije. Tužba dostavljena pre isteka ovih
rokova, smatra se preuranjenom.

2. Direktna tužba podignuta posle tužbe protiv osiguranika Obaveza osiguranika- štetnika
prema oštećenom licu uvek postoji, bez obzira na postojanje osiguranja.
Kada je presuda doneta u građanskoj parnici, ne može imati autoritet presuđene stvari prema
licu koje nije učestvovalo u sporu, jer ono može isticati prigovor nedostatka identičnosti
stranaka. Oštećeni se sa svojom presudom ne poziva na res iudicata, već sa njom samo
dokazuje nastanak osiguranog slučaja, postojanje odgovornosti koja je uslov obaveze
osigurača.
Ako se radi o krivičnoj presudi izrečenoj protiv osiguranika, kojom se osiguranik osuđuje i
na naknadu štete oštećenom licu, krivična presuda ima dejstvo erga omnes. Krivična presuda
ima ograničeno dejstvo u građanskoj parnici. Parnični sud ne može da sudi suprotno presudi
krivičnog suda o postojanju krivičnog dela i krivične odgovornosti, ali u sporovima
samostalno utvrđuje kakva je šteta nastala, da li između krivičnog dela i nastale štete ima
uzročne veze itd.. Oštećeno lice može povesti građansku parnicu i postaviti zahtev za
naknadu štete, nezavisno od rezultata krivičnog postupka.

3. Direktna tužba podignuta istovremeno i protiv osigurača i protiv osiguranika

Najpovoljnija varijanta za oštećeno lice. Prisustvo oba lica, osiguranika i osigurača u sporu
ima prednosti: lakše i ekonomičnije dokazivanje, ušteda vremena, maksimalna mogućnost
obeštećenja (ako je osiguranik insolventan, osigurač je solventan) . Kad su osiguranik i
osiguravač (kod obaveznog osiguranja motornih vozila) tuženi jednom tužbom , nije reč o
jedinstvenom, već o običnom suparništvu. Osiguranik i osiguravač su samostalne stranke,
tako da radnje i propuštanja u parnici ne mogu ni koristiti ni štetiti drugoj strani. U našoj
sudskoj praksi, osiguravač i osiguranik odgovaraju solidarno prema oštećenom licu. Oba
tuženika su dužna naknaditi svu pričinjenu štetu, jer zaključivanjem ugovora o osiguranju ne
prestaje obaveza osiguranika (štetnika) prema oštećenom licu. Najčešće će štetu naknaditi
osiguravač iako u presudi stoji obaveza i osiguranika.

Dejstva direktne tužbe - isticanje prigovora oštećenom licu

Oštećeni ima svoje sopstveno pravo prema osiguravaču , izvor tog prava je prouzrokovana
šteta( ne ugovor o osiguranju koji je zaključio osiguranik).Stoga osiguravač ne može prema
oštećenom isticati prigovore koje bi na osnovu zakona ili ugovora mogao prema
osiguraniku.

Pitanje nadležnosti u sporovima koje pokreću oštećena lica protiv osigurača, rešeno je ZPP na
isti način kao i za naknadu štete. Za suđenje u postupku protiv organizacije za osiguranje radi
naknade štete trećim licima na osnovu propisa o neposrednoj odgovornosti organizacije za
osiguranje u sporovima zbog vanugovorne odgovornosti za štetu, pored suda opšte mesne
nadležnosti, nadležan je i sud na čijem je području štetna radnja izvršena ili sud na čijem je
području štetna posledica nastupila. Ako je šteta nastala usled smrti ili teške telesne povrede,
nadležan je i sud na čijem području tužilac ima prebivalište, odnosno boravište.

Zastarelost direktne tužbe - zahtev zastareva za isto vreme kao i zahtev oštećenog lica prema
osiguraniku. (za tri godine). Rok zastarelosti potraživanja počinje teći od dana kada je
oštećeni saznao za štetu i učinioca.

48. Obavezno osiguranje od auto-odgovornosti – izvori i svojstva

Ovo osiguranje sopstvenika motornog vozila predstavlja najvažniju vrstu osiguranja od
odgovornosti i ono se sprovodi na osnovu zakona, obavezno je. Kod nas je regulisano
Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Međutim, iako je obavezno ono je
ugovorno, postoji obaveza zaključivanja ugovora. Zakonske norme su uglavnom
imperativnog karaktera. Predmet ugovora su odnosi između osiguravača i osiguranika, a
zatim i pravni položaj oštećenog lica.

Opšta svojstva
 zaključenje ugovora je uslov za korišćenje opasne stvari (vozila), iz čije upotrebe
može drugima biti prouzrokovana šteta ne može se registrovati vozilo dok se ne osigura.
Ugovor se mora zaključiti pre nego što prevozno sredstvo počne da se koristi. Obaveza
zaključivanja ugovora tereti i osiguravača i vlasnika prevoznog sredstva.
 Mora postojati kontinuitet pokrića. U slučaju pokretanja stečajnog postupka nad
društvom za osiguranje, zaključeni ugovori o obaveznom osiguranju ostaju na snazi do
isteka vremena na koje su zaključeni. Ukoliko dođe do otuđenja vozila, ugovor automatski
prelazi na drugog vlasnika.
 pokrivaju se posledice -građansko pravne odgovornosti osigranika; naknada štete
pričinjena vozilom , ako dođe.do smrti, povrede tela ili oštećenja stvari, a izuzimaju se štete
na stvarima koje je vlasnik primio na prevoz.
 zakonom je određena minimalna osigurana suma (iznos najniže sume osiguranja na
koju može biti ugovoreno osiguranje od autoodgovornosti će utvrđivati Vlada, na predlog
Narodne banke Srbije. Ovaj iznos ne može biti niži od 1.000.000 evra za štetu na licima, po
jednom štetnom događaju, bez obzira na broj oštećenih lica, 200.000 evra za štetu na
stvarima, po jednom štetnom događaju, bez obzira na broj oštećenih lica)
 imperativnim zakonskim normama znatno je pojačan položaj oštećenih lica; oštećeni
ima pravo da tuži, osiguravač ne može da ističe prigovore koje bi isticao osiguraniku na
osnovu ugovora . Oštećeni ima pravo na naknadu štete u slučaju neosiguranih i nepoznatih
vozila.

49. Obaveza zaključenja ugovora o osiguranju auto-odgovornosti

Vlasnici motornog vozila dužni su da zaključe ugovor dužni su da zaključe ugovor o

obaveznom osiguranju od autoodgovornosti pre nego što se prevozno sredstvo stavi u
saobraćaj.
Društvo za osiguranje dužno je da zaključi ugovor o obaveznom osiguranju u skladu sa
uslovima osiguranja i tarifama premija koji su na snazi u vreme zaključenja tog ugovora.

Društvo za osiguranje ne može odbiti ponudu za zaključenje ugovora o obaveznom osiguranju

ako ugovarač osiguranja prihvata uslove osiguranja i tarifu premija društva za odnosnu vrstu
osiguranja koji važe u vreme dostavljanja ponude za zaključenje ugovora o osiguranju.

Vlasnik motornog vozila dužan je da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu

koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja
zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, osim za štete na stvarima koje je primio na prevoz (u
daljem tekstu: osiguranje od autoodgovornosti). Pod štetom se podrazumeva i šteta koja je
pričinjena trećem licu usled pada stvari sa motornog vozila. Izuzetno, osiguranje od
autoodgovornosti pokriva i štete na stvarima koje su primljene na prevoz, ukoliko te stvari
služe za ličnu upotrebu lica koja su se nalazila u vozilu.

Vlasnik motornog vozila, čije vozilo podleže obavezi registracije, dužan je da, pri registraciji
motornog vozila, produženju registracije i izdavanju probnih tablica, organu nadležnom za
registraciju podnese dokaz o zaključenom ugovoru o osiguranju od autoodgovornosti.

Vlasnik motornog vozila koje ne podleže obavezi registracije svake godine dužan je da
zaključi ugovor o osiguranju od autoodgovornosti prilikom dobijanja odgovarajuće dozvole
za upotrebu i da obnavlja to osiguranje za sve vreme dok je motorno vozilo u saobraćaju.

Izuzetak od obaveznog osiguranja- prevozna sredstva Vojske Srbije.

50. Lica čija je odgovornost pokrivena obaveznim osiguranjem
Pored imaoca vozila , to su i sva liса koja sa sagasnošću imaoca rade sa vozilom (vozač,
kondukter, kao i lica koja se prevoze vozilom).
Ugovarač osiguranja se u praksi pojavijuje najčešće kao vlasnik vozila. Vlasnik vozila je lice
koje upotrebljava vozilo u sopstvenom interesu i njime raspolaže. Za štetu odgovara po
osnovu krivice ili objektivne odgovornosti. Odgovara za sopstvene radnje kao i za radnje
drugih lica. (kao roditelj, poslodavac, preduzeće : Naročito je bitno kada lica na radu ili u
vezi sa radom pričine štetu.) Vlasnik uvek odgovara za radnje lica kome je poverio vozilo,
bez obzira da li je iice zaposleno u njegovoj službi . U sudskoj praksi se zapaža težnja za
proširivanjem odgovornosti viasnika za radnje lica koja prekorače ovlašćenja u siužbi.Čak i
u slučaju kada je vozilo bilo dostupno vozaču koji je prouzrokovao udes a ne samo kada mu
je povereno, odgovara vlasnik vozila.
Vlasnik ne odgovara za štetu ako je na protivpravan način lišen državine vozila, koje mu je
ukradeno. Naš ZOO predviđa odgovornost lica koje je na protivpravan način oduzelo opasnu
stvar-vozilo od imaoca.
Prema ZOO , kada šteta bude prouzrokovana sa dva ili više vozila, svi učesnici odgovaraju
trećem - oštećenom licu solidarno; za štetu koju oni sami pretrpe, međusobno, odgovaraju
po principu krivice ; ako nema ničije krivice , odgovaraju na ravne delove. Ako je
učestvovaio više vozila, šteta se računa sabirajući sume osiguranja svih vozila.

Držalac motornog vozila je lice na koga je vlasnik preneo vozilo sa ovlašćenjem da se sa

njime služi ili nadgleda. To lice nije u službi vlasnika i vozilo upotrebljava za sopstveni
račun i sopstvenu korist. Upravo zato što vrši faktičke radnje odgovara umesto vlasnika ii
isto kako odgovara vlasnik. Samo je ovlašćeno lice zaštićeno osiguranjem, lice neovlašćeno
ne uživa zaštitu osiguranjem (prema neovlašćenom držaocu, osiguravač ima pravo regresa).
Vlasnik može držaocu ograničiti upotrebu vozila vremenski, mesno i sl., ako držalac
prekorači ovlašćenja, gubi svojstvo ovlašćenog lica, a onda i svojstvo osiguranika.
Vozač motornog vozila je svako lice koje upravlja vozilom. Šire se smatra i lice koje nadzire
vozilo, održava ga, ili vrši neke radnje oko njega (pere ga, vrši opravke), ili čak i ono lice
koje za vreme vožnje prepusti volan drugom licu. Vozač može biti u službi vlasnika ili van
nje. Razlikuje se od držaoca po tome što nema ovlašćenje da vozilo upotrebljava u
sopstvenom interesu. Ako napravi štetu, odgovara po osnovu krivice.
Ako je imaocu na protivpravan način oduzetao vozilo i isto prouzrokovalo štetu, za štetu ne
odgovara imalac već lice koje oduzelo vozilo. Osiguravač tako prouzrokovanu štetu
naknađuje, ali ima pravo regresa prema neovlašćenom vozaču.
Ako je vozač koji je prouzrokovao štetu u radnom odnosu sa vlasnikom ili držaocem vozila ,
njegova odgovornost u odnosu na oštećeno lice postoji samo ako je šteta prouzrokovana
namerno ili krajnjom nepažnjom. Poslodavac će naknaditi štetu oštećenom licu, a radnik će
prema poslodavcu regresno odgovarati. Ako vozač nije u radnom odnosu, smatra se da
njegova odgovornost, koja počiva na krivici, treba da je solidarna sa odgovornošću vlasnika
(koja je objektivna).

51. “Treće lice” kod osiguranja od auto-odgovornosti,

Oštećeno lice je svako lice koje ima pravo na naknadu štete na osnovu zakona o obaveznom
osiguranju u saobraćaju. Treća lica su lica koja imaju pravo na naknadu štete. Naša sudska
praksa i zakonodavstvo se služe negativnom metodom određivanjem lica koja ne pripadaju
krugu trećih lica. Pravo na naknadu štete, po osnovu osiguranja od autoodgovornosti, nema:
1) vlasnik motornog vozila čijom mu je upotrebom pričinjena šteta, za štete na stvarima;
2) vozač motornog vozila čijom mu je upotrebom pričinjena šteta;
3) lice koje je svojevoljno ušlo u motorno vozilo čijom mu je upotrebom pričinjena šteta, a
koje je znalo da je to vozilo protivpravno oduzeto;
4) lice koje je štetu pretrpelo:
(1) upotrebom motornog vozila za vreme zvanično odobrenih auto-moto i karting takmičenja i
delova tih takmičenja na zatvorenim stazama, na kojima je cilj postizanje maksimalne brzine,
kao i na probama (treningu) za ta takmičenja,
(2) usled dejstva nuklearne energije tokom prevoza nuklearnog materijala, odnosno usled
dejstva opasnog tereta tokom njegovog transporta,
(3) usled vojnih operacija, vojnih manevara, pobuna ili terorističkih akcija, ako postoji
uzročna veza između tih dejstava i nastale štete.

52. Osigurani predmet kod osiguranja auto-odgovornosti– pojam motornog

vozila
ZOOuS (Zakon o obaveznom osiguranju uz saobraćaju) određuje da prevozno sredstvo
obuhvata motorno vozilo, vazduhoplov, čamac i drugo prevozno sredstvo predviđeno ovim
zakonom ima značenje utvrđeno zakonom kojim se uređuje odgovarajuća vrsta saobraćaja, s
tim što motorno vozilo obuhvata i priključno vozilo.

Pojam motornog vozila je širi od pojma automobil. U praksi se izdiferencirao ovaj pojam i on
obuhvata nekoliko elemenata: namenjeno je da se kreće po zemlji, da se kreće sopstvenim
pogonom na javnom putu. On je bliže određen u Zakonu o bezbednosti saobraćaja. Motorno
vozilo je vozilo koje se pokreće snagom sopstvenog motora, koje je po konstrukciji,
uređajima, sklopovima i opremi namenjeno i osposobljeno za prevoz lica, odnosno stvari, za
obavljanje radova, odnosno za vuču priključnog vozila, osim šinskih vozila.

Obuhvata: moped, laki tricikl ,motocikl ,teški tricikl, laki četvorocikl,teški četvorocikl ,vozilo
za prevoz putnika, putničko vozilo (vozilo za prevoz putnika koje ima najviše devet mesta za
sedenje uključujući i mesto za sedenje vozača), autobus je vozilo za prevoz putnika koje ima
više od devet mesta za sedenje uključujući i mesto za sedenje vozača, trolejbus je autobus koji
se preko provodnika napaja električnom energijom, teretno vozilo je motorno vozilo sa
najmanje četiri točka, koje je namenjeno za prevoz tereta, radna mašina je motorno vozilo
koje je prvenstveno namenjeno za izvođenje određenih radova (kombajn, valjak, grejder,
utovarivač, rovokopač, buldožer, viljuškar i sl.) i čija najveća konstruktivna brzina kretanja ne
prelazi 45 km/h, traktor je motorno vozilo koje ima najmanje dve osovine i koje je
prvenstveno namenjeno za vučenje, guranje, nošenje ili pogon izmenjivih priključaka za
izvođenje prvenstveno poljoprivrednih, šumskih ili drugih radova i za vuču priključnih vozila
za traktor, motokultivator.

53. Štete pokrivene osiguranjem u osiguranju auto-odgovornosti

Osiguranje od autoodgovornosti pokriva štete koje upotrebom motornog vozila vlasnik pričini
trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari,
osim za štete na stvarima koje je primio na prevoz. Pod štetom se podrazumeva i šteta koja je
pričinjena trećem licu usled pada stvari sa motornog vozila. Izuzetno, osiguranje od
autoodgovornosti pokriva i štete na stvarima koje su primljene na prevoz, ukoliko te stvari
služe za ličnu upotrebu lica koja su se nalazila u vozilu.

Osiguranjem od autoodgovornosti obuhvaćene su i štete prouzrokovane upotrebom motornog

vozila koje je koristilo, odnosno kojim je upravljalo neovlašćeno lice. Društvo za osiguranje
koje naknadi oštećenom licu štetu , stupa u prava oštećenog lica prema licu koje je odgovorno
za štetu, za iznos isplaćene naknade, kamatu od isplate naknade i troškove postupka.

Pretpostovaka za postojanje obaveze osiguravača na naknadu štete da postoji deliktna

odgovornost osiguranikl za štetu prouzrokovanu trećem licu. Da bi šteta bila pokrivena
osiguranjem od odgovornosti treba da je prouzrokovana upotrebom motornog vozila. Smatra
se da je vozilo u upotrebi za vreme vožnje i za vreme stajanja(dok ulaze i izlaze putnici).
Neophodno je da postoji uzročna veza između štete i upotrebe vozila,ali ta uzročna veza ne
mora da bude uvek neposredna. Šteta može da nastupi i kasnije (od trenutka upotrebe) i na
drugom mestu. (npr: posle promene gume , u toku vožnje spadne točak , ili isciri ulje iz
vozila na putu i sl.).
Pojam javnog puta se takođe široko tumači. Sudovi dejstvo osiguranja protežu i na javne
površine. Bitno je da se na toj površini odvija saobraćaj, kao npr: krug fabrike, bolnice, i sl.

Teritorijalna ograničenja(ZOOS): Osiguranje od autoodgovornosti pokriva štete nastale na

teritoriji država članica Evropske unije i teritoriji država članica Sistema međunarodne karte
osiguranja ili država čiji je nacionalni biro osiguranja potpisnik Multilateralnog sporazuma,
bez plaćanja dodatne premije osiguranja. Multilateralni sporazum je sporazum zaključen
između nacionalnih biroa osiguranja država članica Evropskog privrednog prostora i drugih
pridruženih država, prema kome svaki nacionalni biro osiguranja garantuje za štete koje
nastanu na njegovom području upotrebom motornog vozila koje se uobičajeno nalazi na
teritoriji druge države potpisnice sporazuma, bez obzira da li su ta vozila osigurana ili ne.

Odgovorno društvo za osiguranje dužno je da naknadi štetu koja je upotrebom motornog

vozila prouzrokovana na teritoriji država članica Evropske unije i teritoriji država članica
Sistema međunarodne karte osiguranja ili država čiji je nacionalni biro osiguranja potpisnik
Multilateralnog sporazuma, do visine određene propisima o osiguranju od autoodgovornosti
države u kojoj je šteta nastala. Ako je najniža suma osiguranja te države niža od sume
osiguranja iz našeg zakona, šteta će se naknaditi do iznosa određenog našim zakonom.

Ako odgovorno društvo za osiguranje isplati naknadu štete, štetu će naknaditi Udruženje.

Za štetu koju prouzrokuje vozač neosiguranog motornog vozila koje se uobičajeno nalazi na
teritoriji Republike Srbije na teritoriji država članica Evropske unije ili država čiji je
nacionalni biro osiguranja potpisnik Multilateralnog sporazuma ili države u kojoj registarska
tablica zamenjuje važeću međunarodnu ispravu o osiguranju od autoodgovornosti, odgovara
Garantni fond, u skladu sa zaključenim međunarodnim sporazumima.

54. Štete isključene iz osiguranja auto-odgovornosti

Isključenje se može odnositi na osiguranika i na oštećeno lice.

Oštećena lica koja nemaju pravo na naknadu štete, po osnovu osiguranja od autoodgovornosti:

1) vlasnik motornog vozila čijom mu je upotrebom pričinjena šteta, za štete na stvarima;

2) vozač motornog vozila čijom mu je upotrebom pričinjena šteta;

3) lice koje je svojevoljno ušlo u motorno vozilo čijom mu je upotrebom pričinjena šteta, a
koje je znalo da je to vozilo protivpravno oduzeto;

4) lice koje je štetu pretrpelo:

(1) upotrebom motornog vozila za vreme zvanično odobrenih auto-moto i karting takmičenja i
delova tih takmičenja na zatvorenim stazama, na kojima je cilj postizanje maksimalne brzine,
kao i na probama (treningu) za ta takmičenja,

(2) usled dejstva nuklearne energije tokom prevoza nuklearnog materijala, odnosno usled
dejstva opasnog tereta tokom njegovog transporta,

(3) usled vojnih operacija, vojnih manevara, pobuna ili terorističkih akcija, ako postoji
uzročna veza između tih dejstava i nastale štete.

Ovo naravno ne znači da napred navedena lica gube pravo na naknadu štete, već da isto
ostvaruju u skladu sa opštim pravilma o naknadi štete.

Obaveza društva za osiguranje da štiti vlasnika motornog vozila nije apsolutna, odnosno
ZOOS izričito predviđa situacije kada ova obaveza prestaje i kada samo društvo ima pravo da
iznos štete koju nadoknadi trećem licu regresira neposredno od vlasnika motornog vozila.
Isključenje osiguranika iz osiguranja :

1)ako vozač nije koristio motorno vozilo u skladu sa njegovom namenom;

2)ako vozač nije imao vozačku dozvolu za upravljanje motornim vozilom određene
kategorije, osim ako je vozilom upravljalo lice koje je kandidat za vozača za vreme obuke za
upravljanje vozilom, uz poštovanje propisa kojima je ta obuka regulisana;

3)ako je vozaču oduzeta vozačka dozvola ili je isključen iz saobraćaja ili mu je izrečena
zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom, odnosno zaštitna mera zabrane upotrebe
inostrane vozačke dozvole na teritoriji Republike Srbije;

4)ako je vozač upravljao motornim vozilom pod uticajem alkohola iznad dozvoljene granice,
opojnih droga, odnosno zabranjenih lekova ili drugih psihoaktivnih supstanci;

5)ako je vozač štetu prouzrokovao namerno;

6)ako je šteta nastala zbog toga što je motorno vozilo bilo tehnički neispravno, a ta je okolnost
vozaču vozila bila poznata;

7)ako je vozač posle saobraćajne nezgode napustio mesto događaja, a da nije dao svoje lične
podatke i podatke o osiguranju.

55. Obim obaveze osigurača kod osiguranja auto-odgovornosti

Organizacija za osiguranje je dužna da naknadi štetu oštećenom licu do visine ugovorenih

suma , a najniže osigurane sume na koje se mora ugovoriti osiguranje određuje sam zakon.

Iznos najniže sume osiguranja na koju može biti ugovoreno osiguranje od autoodgovornosti
utvrđuje Vlada, na predlog Narodne banke Srbije. Odluka se objavljuje u "Službenom
glasniku Republike Srbije". Iznos ne može biti niži od:

1) za štetu na licima, po jednom štetnom događaju, bez obzira na broj

1.000.000 evra;
oštećenih lica
2) za štetu na stvarima, po jednom štetnom događaju, bez obzira na broj
200.000 evra.
oštećenih lica

Ako ima više oštećenih lica, a ukupna naknada štete je veća od iznosa propisanog zakonom
prava oštećenih lica prema društvu za osiguranje srazmerno se smanjuju, do iznosa iz tog
stava.

Namera zakonodavca je da sume ne mogu biti niže od ugovorenih, a mogu se ugovoriti na

više, nekada je kod nas bilo neograničeno.

Obaveza društva za osiguranje po osnovu obaveznog osiguranja ograničena je sumom

osiguranja, odnosno osiguranom sumom važećom na dan nastanka štetnog događaja, ako
ugovorom o osiguranju nije ugovorena viša suma. Suma osiguranja predstavlja maksimalnu
obavezu društva za osiguranje, po jednom štetnom događaju.

Zbog ogromne inflacije koja je bila u našoj zemlji, zakonodavac je prihvatio metod
valorizovanja sume osiguranja i obavezu osiguravača određuje u evrima. Dinarska
protivvrednost sume osiguranja obračunava se po srednjem kursu Narodne banke Srbije na
dan nastanka štetnog događaja.

Vrste šteta:

Kod osiguranja od odgovornosti za naknadu šteta na stvarima (uništenja ili oštećenja)

vrednost se utvrđuje u momentu donošenja sudske presude. ( za razliku od ostalih osiguranja
stvari kada se visina štete određuje u momentu osiguranog slučaja -nastupanja štete, ili u
momentu utvrđivanja štete.) Obavezno osiguranje pokriva sve vidove matrijalnih i
nematerijalnih šteta saglasno ZOO, kao i štete pričinjene licima usled smrti, povrede tela,
narušavanja zdravlja,
Neimovinske (nematerijalne) štete:
- naknada za pretrpljen bol ( fizički, ako je lice povređeno; duševni ili psihički ukoliko je
blisko lice poginulo)
- pretrpljen strah ( ako je bio jakog jntenziteta da je narušio psihičko zdravlje povredenog)
- umanjenje opšte životne sposobnosti.
Imovinske štete su: troškovi lečenja povredenog, njegov izgubljen lični dohodak za vreme
trajanja lečenja, pojačana ishrana, tuđa pomoć, delimičan ili trajan gubitak radne
sposobnosti.

56. Garantni fond

ZOOSom se osniva Garantni fond. Garantni fond ima svojstvo pravnog lica, koje stiče danom
upisa u registar. Sedište Garantnog fonda je u Beogradu. Sredstva za osnivanje i početak rada
Garantnog fonda obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.
Garantni fond se osniva radi ekonomske zaštite putnika u javnom prevozu i trećih oštećenih
lica, u slučajevima kada je šteta pričinjena upotrebom neosiguranog ili nepoznatog prevoznog
sredstva, kao i za štetu za čiju naknadu je odgovorno društvo za osiguranje nad kojim je
pokrenut stečajni postupak, u skladu sa ovim zakonom.
Garantni fond:
1) prima odštetne zahteve i vrši njihovu procenu i likvidaciju;
2) isplaćuje osiguranu sumu, odnosno naknadu štete;
3) ostvaruje regresne zahteve u slučajevima predviđenim ovim zakonom;
4) obrazuje rezerve.
Obradu odštetnih zahteva, isplatu osigurane sume, odnosno naknade štete i ostvarivanje
regresnih zahteva Garantni fond može ugovorom poveriti društvu za osiguranje.
Izvori sredstava Garantnog fonda su:
1) doprinosi društava za osiguranje;
2) sredstva budžeta Republike Srbije u prvoj godini rada;
3) prihodi od ulaganja i drugi prihodi Garantnog fonda;
4) drugi izvori u skladu sa zakonom.
Sredstva koja se obrazuju doprinosom društava za osiguranje služe za pokriće obaveza i za
pokriće troškova poslovanja Garantnog fonda.
Društva za osiguranje sredstva obezbeđuju izdvajanjem iz premije obaveznih osiguranja.
Doprinosi društva za osiguranje iskazuju se u procentualnom iznosu u odnosu na bruto
premiju obaveznih osiguranja ostvarenu u prethodnom mesecu.
Visinu doprinosa društva za osiguranje utvrđuje upravni odbor Garantnog fonda, uz
saglasnost Vlade.
Sredstva Garantnog fonda koriste se za isplatu osigurane sume, odnosno naknadu štete
oštećenim licima, i to:
1) prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova, čamca ili drugog prevoznog
sredstva za koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju, u smislu ovog zakona;
2) prouzrokovane upotrebom nepoznatog motornog vozila, vazduhoplova i čamca;
3) prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova, čamca ili drugog prevoznog
sredstva za koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa društvom za osiguranje nad
kojim je pokrenut stečajni postupak.
Za obaveze Garantnog fonda ne odgovara društvo za osiguranje.
Pravna lica koja obavljaju poslove zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja, kao i
druga pravna i fizička lica, koja su na bilo koji način neposredno oštećenom licu naknadila
štetu prouzrokovanu upotrebom neosiguranog ili nepoznatog prevoznog sredstva, kao i štetu
prouzrokovanu upotrebom prevoznog sredstva za koje je zaključen ugovor o obaveznom
osiguranju sa društvom za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak, ne mogu
isticati regresne zahteve prema Garantnom fondu.
Garantni fond je dužan da svoja sredstva koja su namenjena za isplatu osigurane sume,
odnosno naknadu šteta drži na posebnom depozitnom računu otvorenom kod Narodne banke
Srbije. Garantni fond sredstva ulaže shodnom primenom propisa kojima je regulisano
deponovanje i ulaganje sredstava osiguranja društava za osiguranje.
Sredstva garantnog fonda ne mogu biti predmet prinudne naplate.
Garantni fond za svoje obaveze odgovara svojom imovinom.
Garantni fond ima statut i druge opšte akte, u skladu sa zakonom i statutom.
Statut donosi upravni odbor Garantnog fonda, uz saglasnost Vlade.
Statut se pre dostavljanja Vladi na saglasnost dostavlja Narodnoj banci Srbije na mišljenje.
Upravni odbor Garantnog fonda dužan je da razmotri primedbe Narodne banke Srbije. O
primedbama koje nije prihvatio i razlozima neprihvatanja tih primedaba, upravni odbor
Garantnog fonda obaveštava Vladu prilikom dostavljanja statuta na saglasnost.
Statutom Garantnog fonda uređuju se organizacija i poslovanje Garantnog fonda.
Organi Garantnog fonda su upravni odbor i direktor. Upravni odbor ima pet članova,
uključujući i predsednika.
Predsednika i članove upravnog odbora imenuje i razrešava Vlada, i to:
1) predsednika i jednog člana - na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija;
2) jednog člana - na predlog Narodne banke Srbije;
3) dva člana - na predlog udruženja društava za osiguranje.
Predsednik i članovi upravnog odbora imenuju se na period od četiri godine i mogu biti
ponovo imenovani.
Predsednik i članovi upravnog odbora nisu zaposleni u Garantnom fondu.
Predsednik i članovi upravnog odbora ostvaruju naknadu za svoj rad u Garantnom fondu.
Upravni odbor:
1) donosi statut i druga opšta akta Garantnog fonda;
2) odlučuje o visini doprinosa društva za osiguranje iz člana 75. ovog zakona;
3) usvaja godišnji plan rada Garantnog fonda;
4) usvaja godišnji izveštaj o poslovanju Garantnog fonda;
5) usvaja godišnji račun i izveštaj o reviziji Garantnog fonda;
6) bira i razrešava ovlašćenog revizora koji vrši reviziju godišnjeg računa Garantnog fonda;
7) donosi poslovnik o svom radu;
8) vrši druge poslove utvrđene zakonom i statutom Garantnog fonda.
Direktora Garantnog fonda imenuje i razrešava upravni odbor, uz saglasnost Vlade.
Direktor Garantnog fonda imenuje se na period od četiri godine i može biti ponovo imenovan.
Direktor Garantnog fonda predstavlja i zastupa Garantni fond, predlaže upravnom odboru
donošenje akata i odluka iz njegove nadležnosti i stara se o izvršavanju odluka upravnog
odbora.
Nadzor nad poslovanjem Garantnog fonda vrši Narodna banka Srbije. Poslovanje Garantnog
fonda podleže reviziji u skladu sa zakonom.
Šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova, čamca ili drugog prevoznog
sredstva čiji vlasnik nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju, a bio je dužan da se
osigura prema odredbama ovog zakona, naknađuje se u istom obimu i prema istim uslovima
kao da je, na dan nastanka štetnog događaja, bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju.
Regresni zahtev, po isplati osigurane sume, odnosno naknade štete, ostvaruje se od vlasnika
motornog vozila, vazduhoplova, čamca ili drugog prevoznog sredstva koji nije zaključio
ugovor o obaveznom osiguranju, za iznos isplaćene naknade, kamatu od isplate naknade i
troškove postupka.
Šteta zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja prouzrokovana upotrebom nepoznatog
motornog vozila, vazduhoplova i čamca naknađuje se do iznosa na koji je ovim zakonom
ograničena obaveza društva za osiguranje za štetu prouzrokovanu upotrebom tih prevoznih
sredstava, na dan nastanka štetnog događaja.
U slučaju štete prouzrokovane nepoznatim motornim vozilom, Garantni fond će štete na
stvarima naknaditi ako je nekom učesniku saobraćajne nezgode naknadio štetu zbog teške
telesne povrede koje su zahtevale bolničko lečenje, uz učešće oštećenog lica u šteti od 10%, s
tim što to učešće ne može iznositi više od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan štetnog
događaja.
Ako se posle naknade štete ustanovi da je motorno vozilo, vazduhoplov ili čamac
prouzrokovao štetu, regresni zahtev se ostvaruje prema društvu za osiguranje sa kojim je bio
zaključen ugovor o obaveznom osiguranju, za iznos isplaćene naknade, kamatu od isplate
naknade i troškove postupka.
Šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova, čamca ili drugog prevoznog
sredstva, a ugovor o obaveznom osiguranju je bio zaključen sa društvom za osiguranje nad
kojim je pokrenut stečajni postupak, naknađuje se iz sredstava Garantnog fonda.
Na Garantni fond koji je isplatio osiguranu sumu, odnosno naknadu štete, prelaze prava
oštećenog lica prema stečajnoj masi. Garantni fond ima pravo da prijavi ovo potraživanje do
okončanja stečajnog postupka društva.
Zahtev za naknadu štete oštećeno lice podnosi Garantnom fondu. Uz zahtev, oštećeno lice je
dužno da priloži i odgovarajući dokaz da je štetu prouzrokovalo neosigurano prevozno
sredstvo, nepoznato prevozno sredstvo, odnosno prevozno sredstvo koje je osigurano kod
društva za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak.

Tužba protiv Garantnog fonda

Ako Garantni fond ne odgovori na zahtev za naknadu štete u roku od 90 dana od dana prijema
zahteva, oštećeno lice može podneti tužbu sudu protiv Garantnog fonda i o tome obavestiti
Narodnu banku Srbije.
Lice koje nije državljanin Republike Srbije, a kome je na teritoriji Republike Srbije
upotrebom motornog vozila, vazduhoplova, čamca ili drugog prevoznog sredstva u
slučajevima prouzrokovana šteta, ima pravo na isplatu osigurane sume, odnosno pravo na
naknadu štete iz Garantnog fonda.