фАКУЛТЕТ ЗА ПРАВНЕ И

ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ „ДР ЛАЗАР

ВРКАТИЋ“
НИШ

Студијски програм: Менаџмент у пословно-цивилној безбедности

Предмет:

СЕМИНАРСКИ РАД

ТЕМА:
ПРОВЕРА И УТВРЂИВАЊЕ ИДЕНТИТЕТА ЛИЦА

Ментор: Студент:
Проф. др Немања Петковић 23014/19

Ниш, 2020. год.

 САДРЖАЈ

1. УВОД ................................................................................................................................ 3
2. ПРОВЕРА ИДЕНТИТЕТА ЛИЦА ................................................................................. 4
3. МЕТОДЕ ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ ЛИЦА ........................................................................ 5
3.1. Идентификација лица на основу личног описа ...................................................... 5
3.2. Идентификација лица на основу фотографија ....................................................... 6
3.3. Идентификација лица уз помоћ фото робота ......................................................... 7
3.4. Папилароскопија ....................................................................................................... 8
3.5. ДНК идентификација ................................................................................................ 9
3.6. Биометријске методе идентификације лица ........................................................... 9
3.7. Идентификација гласа............................................................................................. 10
3.8. Идентификација лешева уз помоћ лица ................................................................ 10
4. ЗАКЉУЧАК ................................................................................................................... 12
5. ЛИТЕРАТУРА................................................................................................................ 13

2
 1. УВОД
Рeч идeнтификaциja пoтичe oд лaтинскe рeчи identitas штo знaчи утврђивaњe
идeнтитeтa oдрeђeнe oсoбe. Идeнтитeт je скуп oбeлeжja кoja пoсeдуje oдрeђeњa oсoбa
или прeдмeт, кoja су нeпрoмeнљивa и прeмa кojимa сe oнa мoгу рaзликoвaти oд свих
других.
Криминaлистичкa идeнтификaциja прeдстaвљa криминaлистички пoступaк
утврђивaњa идeнтитeтa oбjeкaтa, ствaри, лицa и лeшeвa пo нeпoнoвљивoм скупу
индивидуaлних прaвних, физичких и фaктичких oбeлeжja.1
Криминaлистичкa идeнтификaциja зaхтeвa испуњeњe oснoвних услoвa
идeнтификaциje кojи oбухвaтajу нaучнoст, тaчнoст и нeсумњивoст пoрeклa.
Идeнтификaциoнa oбeлeжja сe мoгу пoдeлити у три oснoвнe групe:
 прaвнa oбeлeжja;
 фaктичкa oбeлeжja;
 физичкa oбeлeжja.
Прaвнa oбeлeжja сe дoбиjajу нa oснoву зaкoнских oдрeдби, кao штo су: имe,
прeзимe, мeстo прeбивaлиштa, држaвљaнствo итд. Oвa oбeлeжja нe мoгу бити сигурaн
пoкaзaтeљ идeнтификaциje, jeр сe мoгу лeгaлнo и зaкoнским нoрмaмa мeњaти.
Фaктичкa oбeлeжja сe стичу рoђeњeм и нe мoгу сe мeњaти зaкoнским нoрмaмa. Tу
спaдajу: дaтум рoђeњa, дaтум смрти, имe рoдитeљa, итд.
Физичкa oбeлeжja кoд лицa су прe свeгa нeпрoмeнљивa (нпр. бoja oчиjу, цртeжи
пaпилaрних линиja, итд.), aли нeкa мoгу бити и прoмeнљивa (нпр. цртe лицa приликoм
стaрeњa).
Криминaлистичкa идeнтификaциja у прaкси oбухвaтa: идeнтификaциjу лицa,
лeшeвa и идeнтификaциjу ствaри и трaгoвa. Идeнтификaциja лицa сe врши пoвoдoм
рaсвeтљaвaњa или спрeчaвaњa извршeњa кривичних дeлa oд стрaнe oдрeђeнoг лицa.

1
Бoшкoвић M: Криминoлoшки лeксикoн, Maтицa српскa, Нoви Сaд, 1999., стр.152.

3
 2. ПРОВЕРА ИДЕНТИТЕТА ЛИЦА
Када се врши провера односно утврђивање идентитета лица потребно је да постоји
основа, тј. разлог који то оправдава.
Провера идентитета лица примениће се према лицу:
 Које треба ухапсити, довести, задржати или упутити надлежном органу;
 Од којег прети опасност која захтева полицијско поступање;
 Над којим се обавља преглед или претресање или се обављају друге законом
прописане мере и радње;
 Које се затекне у туђем стану, објекту и другим просторијама или или у
прeвoзнoм срeдству кoje сe прeглeдa и прeтрeсa
 Које неовлашћено прикупља податке о лицу, објекту или простору које се безбе
дносно штити;
 Које се затекне на простору или у објекту у којем је привремено ограничена сло
бода кретања, ако је провера идентитета потребна;
 Које пријављује извршење кривичног дела или прекршаја или учиниоце тих дел
а, односно пружа обавештења од интереса за рад полиције;
 Које својим понашањем изазива сумњу да је учинилац кривичног дела или прек
ршаја или да га намерава учинити или по свом физичком изгледу личи на лице
за којим се трага;
 Kоје се затекне на месту извршења кривичног дела или прекршаја;
 Kоје се налази на месту на којем је из безбедносних разлога неопходно утврдити
идентитет свих лица или претежног броја лица;
 За које постоји оправдани захтев службених лица органа државне управе, прави
их или физичких лица.

Провера идентитета лица врши се увидом у личну карту или другу јавну исправу
са фотографијом или електронски, када је лична карта носилац и стварног и
електронског идентитета. Провера идентитета може бити извршена и на основу изјаве
лица чији је идентитет проверен. Лицу без личне карте, по утврђивању идентитета и
права на личну карту, издаће се лична карта у прописаном поступку. Провера
идентитета може се извршити и без знања лица, ако постоје основи сумње да је то лице
учинилац кривичног дела које се гони по службеној дужности.
Утврђивање идентитета лица врши се према лицу које код себе нема прописану
исправу или се сумња у веродостојност такве исправе, ако се на други начин не може
проверити његов идентитет, или на основу посебног захтева надлежног органа.
Идентитет се утврђује коришћењем података из форензичких евиденција,
применом метода и употребом средстава криминалистичке тактике и форензике,
медицинским или другим одговарајућим вештачењима.
Након извршеног утврђивања идентитета сачињава се извештај који се прослеђује
подносиоцу захтева за утврђивање идентитета, у складу са законом, док се
полицијским органима других држава са којима је ратификованим споразумима
успостављена међународна полицијска сарадња, достављају и непосредни подаци о
лицу, на њихов захтев, у складу са прописима који уређују област давања података о
личности.
У циљу утврђивања идентитета лица полиција је овлашћена да јавно објави
фоторобот, цртеж, снимак или опис лица.

4
 Кад идентитет није могуће утврдити на други начин, полиција је овлашћена да
објави фотографију лица које о себи не може дати податке, односно фотографију
непознатог леша.
Право да легитимишу грађане и на тај начин утврђују идентитет грађана имају лица
чије је овлашћење утврђено позитивно-правним прописима у Републици Србији, као
што је то случај са службеним лицима МУП РС и припадницима Комуналне полиције.

3. МЕТОДЕ ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ ЛИЦА

Човек као објект криминалистичке идентификације поседује бескрајно много
обележја по којима се може регистровати и идентификовати. Спољашњи изглед човека
одувек је представљао основ за разликовање у друштву. Посебно лице особе
представља основ за разликовање и привлачи највише пажње. Лице сваког човека
садржи исте елементе, али иако су исти, они су у исто време и потпуно различити.
Сваки човек је јединка за себе. Иако сви ми имамо исте елементе на лицу они имају
своју јединствену варијацију која је својствена само појединцу. Постојање варијација и
великог броја обележја доприноси потпуно сигурној идентификацији особе уколико се
посматра њено лице.

3.1. Идентификација лица на основу личног описа

Лични опис је значајно средство које се користи приликом утврђивања

истоветности особа, лешева, учинилаца кривичних дела, саучесника, несталих особа,
изгубљене деце и других особа чији је идентитет у конкретном случају неопходно
утврдити. Лични опис који се користи за идентификацију и утврђивање истоветности
претходно поменутих лица научно је обрадио Alphons Bertillio 1885. године и он је
лични опис, као такав, дефинисао као слику која се описује речима. Основна правила
која је поставио, која омогућавају стручно и униформно састављање личног описа, без
обзира у којој се установи ради, јесу:2
a) који делови тела се описују и којим редом;
b) које особине тих делова тела се описују,
c) који се изрази (термини) могу употребити.

На глави човека највише се обраћа пажња како на спољашње форме (морфолошке

особине), тако и на нијансе боја (хроматичне особине).
Лични опис обухвата:
 утврђивање пола и животне доби лица,
 висину и телесну развијеност,
 опис главе и њених делова и особених знакова.
Приликом састављања личног описа ради се у просторијама са дневним светлом како
би се омогућило адекватно дефинисање специфичности које се уочавају на лицу особе.
Лични опис има два правца примене и то за регистацију (идентификацију) особа и за
истражне делатности у погледу утврђивања идентитета непознатог лица или
извршиоца кривичног дела који је израђен на основу изјаве оштећеног или сведока.
2
Жарковић, М., Ступар, Љ., & Бановић, Б.: Криминалистика, Виша школа унутрашњих послова,
Београд, 2005., стр. 199

5
 Регистрацијско-евиденцијска делатност своди се на узимање следећих врста описа:
 лични опис познатог лица (извршиоца кривичног дела) - узима се како би се
лице уписало у криминалистичку евиденцију и то са циљем будућег
упоређивања тако заведеног описа са личним описом или видео снимком
непознатог учиниоца кривичног дела;
 лични опис несталог лица - добија се на основу описа који дају блиске особе
несталог лица, са фотографија, или из других исправа. Добијени описи уносе
се у полицијску базу несталих лица и у њој се налазе све до њиховог
проналаска;
 опис непознатог мртвог тела - уноси се у евиденцију о непознатим
лешевима.
Треба напоменути да се евиденција несталих лица води паралелно са евиденцијом
непознатих лешева, јер у појединим ситуацијама лични описи несталих лица
одговарају опису непознатог мртвог тела из евиденције лешева.

3.2. Идентификација лица на основу фотографија

Фотографија представља откриће које је врло брзо нашло своју примену у

криминалистичкој техници и једанје од обавезних криминалистичких метода
идентификације и регистрације лица. Фотографија је трајна слика која је настала кроз
оптичко-хемијски процес на подлози која је осетљива на светлост. Фотографија
представља фотографски фиксирани лични опис који даје визуелну представу о лицу
које треба идентификовати. Примењује се за идентификацију лица или лешева.
Идентификација уз помоћ фотографије користи се када се јави сумња да се на две
фотографије налази исто или различито лице. Криминалистичка идентификација лица
на основу фотографија подразумева два типа идентификације:
 идентификацију упоређивањем објекта и лика без обзира на то шта носи
иницијативу (фотографија или човек),
 идентификацију упоређивањем две фотографије.
И у једном и у другом случају на успешност идентификације највише утицаја има
време. У првом случају у питању је време које је протекло од момента снимања дате
фотографије до њеног упоређивања са лицем, а у другом случају у питању је време које
је протекло од снимања једне, до снимања друге фотографије. Коришћење ове методе
идентификације захтева поштовање одређених правила.3
Кримиланистичко вештачење користи се приликом утврђивања истоветности
фотографије познате особе са фотографијом на којој је особа спорног идентитета.
Веома често у пракси долази до немогућности и сложености приликом утврђивања
подударности фотографија, па из тога произилазе недостатци ове методе: измењеност
личног описа, старост, здравствено стање између два сликања, парализа нерва на лицу
која је на једној слици уочљива, а на другој није, сами услови под којима је
фотографија направљена, коришћење козметичких препарата и сл. То су све назнаке
чије постојање доводи у сумњу чињеницу да се на две фотографије налази иста особа
чији је идентитет неопходно утврдити.
Фотографија се у криминалистици користи за регистрацију и идентификацију како
учинилаца, тако и потенцијалних учинилаца, али и непознатих лица и лешева. Када

3
Чимбуровић, Љ., Ивановић, Б. А., & Ивановић, Р. А.: Криминалистичка техника, Универзитет у Новом
Пазару, Београд, 2011., стр. 95

6
говоримо о идентификационој фотографији, пре свега се мисли на сињалетичку
фотографију. Она се користи за расписивање потерница и објава и уопште, приликом
трагања за лицем, за специјалне оперативно-криминалистичке евиденције. Главна
карактерискика ове фотографије јесте да се увек узима под истим условима и на исти
начин.Снимање се увек мора извршити у три позе:
 десни профил,
 анфас,
 леви полупрофил.
Фотографисање се обавља у затвореној просторији под вештачким светлом и са
једнобојном позадином. Лице се намешта под таквим углом да не баца сенку. Никако
се приликом израде фотографије не смеју користити ретуширања, нити се фотографија
сме кориговати на било који начин. Приликом фотографисања десног профила, треба
напоменути да, у доњем десном углу или на средини, мора да се види и таблица са
регистрационим бројем лица које се слика, и мора се навести назив установе која је
извршила фотографисање. Прве две фотографије, десни профил и анфас, користе се за
упоређивање при идентификацији, па је неопходно да се лице пре фотографисања
припреми. Коса мора да се склони са лица и ушију, уколико лице носи капу, мора је
скинути. Исти је случај и са наочарима или шеширом, уколико их носи. Трећа
фотографије ја леви полупрофил, и намењена је препознавању лица на улици и зато
она обухвата све оно што лице носи на глави док се креће у свакодневном окружењу.

3.3. Идентификација лица уз помоћ фото робота

Фото-робот је општеприхваћен назив за цртеж непознатог лица који се израђује на

основу личног описа. Уметничка реконструкција могућег изгледа учиниоца кривичног
дела прави се на основу описа добијеног од лица које је сведочило учињеном
кривичном делу. То може бити сведок у поступку, оштећени или неко друго лице које
поседује сазнање о изгледу и специфичним карактеристикама учиниоца. Раније се за
ову методу идентификације користио назив „portrait parle“ у преводу, портрет који
говори. Сам назив потиче из 1885. године и у криминалистичку теорију увео га је
Bertilon. Ова техника у идентификацији и проналажењу лица новијег је датума и
користи се у оним ситуацијама када постоји сведок, а осумњичена особа је непозната.
Сведок говори лицу које израђује фоторобот шта је запазио код учиниоца и на основу
тих података ствара се делимични цртеж потенцијалног учиниоца кривичног дела.
Цртеж може бити израђен ручно од стране цртача, или уз помоћ компјутера од стране
лица које поседује знање у употреби програма предвиђеног за то. У пракси веома често
долази до комбинације наведена два начина израде цртежа. Када је реч о ручном
цртању, од пресудног је значаја таленат цртача, јер управо од њега зависи и
репродукција изговорених карактерних црта лица непознатог учиниоца од стране
сведока који даје изјаву о томе. Компјутерска израда цртежа подразумева да
полицијски службеник по утврђеном шаблону прикупља податке о изгледу учиниоца
од оштећеног и сведока и касније склапа лице од делова које су они описали. Предност
се ипак даје цртежима ручне израде јер су они у односу на компјутерски цртеж, који се
ради по шаблону, много бољи због индивидуализације, креативности и разраде цртежа
до најситнијих детаља.

7
 3.4. Папилароскопија

Папилароскопија је метода криминалистичке регистрације и и идентификације

ентификације лица,
лешева и непознатих учинилаца кривичних дела на основу проучавања и упоређивања
цртежа папиларних линије на кожи човечијих прстију, дланова и табана.4
Посматрајући кожу човека, можемо на њој приметити бразде које су настале
повезивањем великог број квржица - папила, у чијем
м се средишту налазе отвори канала
знојних жлезди - поре. Управо на основу поменутог описа настао је и назив методе.
Папиларне линије поседују одређене особине које представљају научне основе
папилароскопије и које омогућавају да их сматрамо апсолутно сигу
сигурним
рним средством за
идентификацију лица и лешева. те особине су:
 непроменљивост,
 индивидуалност,
 груписање и
 преносивост.
Метода се примењује у оним ситуацијама када је учинилац непознат, а на лицу
места је оставио неки од наведених трагова. На основу тих тртрагова
агова претраживањем
базе података, може се утвдити идентитет учиниоца и ова метода је једна од
најпоузданијих за то. Папилароскопија се дели на дактилоскопију, хејроскопију и
педоскопију.
Дактилоскопија (дактилос - прст, скопеин - посматрање) јесте грана
папилароскопије која се бави регистрацијом и идентификацијом лица уопште, лешева
и непознатих учинилаца кривичних дела и проучава цртеже папиларних линија на
прстима руке .

Слика 1. Отисак прста

Хејроскопија (хејрос - длан) јесте грана папилароскопије која се бави регистрацијом

и идентификацијом учинилаца кривичних дела на основу проучавања цртежа
папиларних линија на длановима.

4
Жарковић, М., Ступар, Љ., & Бановић, Б.
Б.: Криминалистика, Виша школа унутрашњих послова,
послов
Београд, 2005., стр. 201.

8
 Педоскопија (педос - табан) као грана папилароскопије бави се идентификацијом
непознатих учинилаца кривичних дела и проучава трагове папиларних линија табана,
пронађених на лицу места и њиховим упоређивањем са отисцима табана осумњичене
особе.

3.5. ДНК идентификација

Међу новијим методама је ДНК идентификација где се анализом генетског

материјала из биолошких трагова долази до идентификације лица. ДНК је генетски
материјал који се налази у језгру сваке телесне ћелије и који даје кодиране поруке које
се разликују код сваког лица, што и представља основ да крв, сперма, пључавка или
неки други биолошки трагови који потичу од човека и у себи садрже људске ћелије,
могу да послуже за ову врсту идентификације. Пронађени биолошки траг на месту
извршења кривичног дела омогућава да се из њега издвоји молекул ДНК и да се
вештачењем упореди са генетским материјалом који је узет од осумњиченог лица.
Треба напоменути да за ДНК анализу не може бити подобан баш сваки биолошки траг.

3.6. Биометријске методе идентификације лица

Биометријске методе идентификације лица представљају савремене компјутерске

методе, које су у потпуности аутоматизоване, које се заснивају на коришћењу
софистицираних уређаја за скенирање, мерење и чување у бази података појединих
индивидуалних и непроменљивих телесних карактеристика. Оне су образац за
аутоматску компарацију, али и за верификацију и идентификацију лица. Сваки
биометријски уређај састоји се из:5
 скенера, сензора и камера за снимање појединих телесних карактеристика,
 софтверско хардверског дела који учитаване информације претвара у
дигиталну, математичком језику разумљиву форму,
 базе података индивидуалних обележја лица за потребе верификације
илиидентификације и
 софтверског дела за компарацију индивидуалних обележја потхрањених у
бази са појединим телесним обележјима лица која приступе процесу
верификације или идентификације.
Коришћењем ових метода људско тело постаје шифра, кључ или лозинка, јер се
само уз његову помоћ може омогућити верификација или идентификација.
Биометријске методе изведене су непосредно из телесних карактеристика особе коју
треба идентификовати. Телесна обележја на којима се могу примењивати биометријске
методе су: отисак прста, геометрија шаке, индивидуална обележја ока (мрежњача и
ирис), црте лица и особености гласа. Наведена обележја се приликом верификације или
идентификације скенирајуи чувају у бази до момента док се не јави потреба за њихову
употребу.
У процесу верификације лица систем упоређује поједине индивидуалне
карактеристике лица које је приступило провери са раније учитаним подацима о
лицима која имају право приступа или коришћење услуга. Идентификација лица своди
се на упоређивање потхрањене индивидуалне телесне карактеристике лица за којима се
трага са оним идентификационим телесним караткеристикама које му се понуде на
компарацију. Од њих се очекује да буду поуздане, прецизне и тачне, једноставне за
руковање, брзе у процесу идентификације, лако приступачне и неинвазивне, да између

5
Симоновић, Б.: Криминалистика, Правни факултет у Крагујевцу, Крагујевац, 2004., стр. 535.

9
корисника који се идентификује и апарата који скенира идентификационе
карактеристике или врши верификацију, постоји што мањи непосредни контакт или да
га нема. Развој технологије довео је до њиховог настанка, али исто тако данас су оне
недовољно развијене, нису савршене и без мане, али протоком времена све више ће се
развијати и напредовати. Биометријске методе користе се у целом свету. Своју
примену нашле су како у јавном тако и у приватном сектору. У приватном се најчешће
користе за омогућавање приступа просторијама и објектима а у јавном сектору се уз
помоћ њих утврђује учинилац кривичног дела, врши се његова идентификација и
омогућава његово проналажење. Биометријске методе имају за циљ да у сваком
моменту прате сумњиве особе и да на тај начин омогуће превентивно деловање онда
када је то могуће. У ту сврху се планира успостављање система контролних тачака на
осетљивим местима као што су аеродроми, железничке станице или аутобуске станице,
улази у велике пословне зграде. Да би се проверио нечији идентитет на таквој
контролној тачки, особу не морамо приводити и тражити јој документа да би утврдили
њен идентитет, већ ће бити довољан само један биометријски податак који ће
омогућити компарацију и утврђивање идентитета особе.

3.7. Идентификација гласа

Идентификација гласа представља методу која се користи када је неопходно

утврдити истоветност гласа особе која се налази у улози осумњиченог лица у поступку,
и гласа до кога се дошло спровођењем поступка, и за који се верује да је глас учиниоца
кривичног дела.
Глас учиниоца појављује се у случајевима уцене која се врши преко телефона, код
отмица и преговарања са жртвом преко телефона, снимању телефонских разговора
припадника организоване криминалне групе, у предметима нуђења мита који је
снимљен апаратима за прислушковање или надзор телефонских комуникација, у
шпијунским аферама, прислушкивање телефонских и других разговора терориста или
када је пак медијима упућена снимљена порука терориста, приликом терористичких
отмица авиона и сл. Може се закључити да се ова врста идентификације примењује
само у оним случајевима када је реч о непознатом учиниоцу, а поседују се докази у
виду снимака гласа који могу да се искористе да се на основу њих, али и уз помоћ
других прикупљених доказа, утврди учинилац.
Приликом идентификације гласа примењују се оперативне методе којима се долази
до осумњичених лица и од њих се потом прибављају компаративни материјали који се
користе за вештачење у току кога се потврђује истоветност гласа или не. Са циљем
сужавања круга осумњичених врши се анализа говора која подразумева карактеристике
које се односе на начин изражавања и сам изговор што доприноси утврђивању
говорног профила непознатог лица. На основу анализе говора утврђује се и пол,
старост, образовни ниво, регионално, национално и социјално порекло, психичко
стање и карактерне особине особе чији је говор снимљен, евентуалну алкохолисаност и
многе говорне специфичности и разне врсте индивидуалних чињеница које само тог
осумњиченог више повезују са предметним кривичним делом.

3.8. Идентификација лешева уз помоћ лица

Постоје случајеви када је изузетно тешко идентификовати лице на основу

скелетних остатака. То су случајеви природних катастрофа, великих саобраћајних

10
несрећа, приликом проналазака масовних гробница из ратова, у случају масакрираних
лешева и друго. У форензичкој антропологији, као науци која се бави
идентификацијом лешева, осим две стандардне методе идентификације: форензичка
одонтологија и идентификација изгледа лица на основу лобање, постоји и
идентификација митохондријалне ДНК као најновија, трећа метода из ове области.
Осим основних метода јављају се и помоћне методе као што су идентификација
преминулих на основу дактилоскопских вештачења, препознавање преминулих од
стране чланова породице или предочавањем делова одеће и предмета који су
пронађени код лешева, члановима породице ради препознавања.

11
 4. ЗАКЉУЧАК
Свaкa oсoбa, живoтињa, прeдмeт или свaки oбjeкaт у прирoди рaзликуje сe oд свих
других и свeгa другoгa. Пoнeкaд су индивидуaлнa oбeлeжja oчиглeднa, пa je идeнтитeт
oбjeктa jeднoстaвнo утврдити. Aли, чeстo су oбjeкти истe врстe врлo слични и нe мoгу
сe рaзликoвaти бeз примeнe oдрeђeних мeтoдa, кojимa ћe сe испитaти и у пoступку
идeнтификaциje кoристити дeтaљи пo кojимa сe oбjeкти ипaк рaзликуjу.
Зa криминaлистичку идeнтификaциjу нeoпхoднo je дa сe свaки oбjeкт, прeдмeт или
личнoст идeнтификуje нa oснoву дoвoљнoг брoja идeнтификaциoних oбeлeжja кojи гa
издвajajу oд oстaлих oбjeкaтa. To зaхтeвa испуњeњe услoвa кojи oбухвaтajу нaучнoст,
тaчнoст и нeсумњивoст пoрeклa.
Откривање, разјашњавање и доказивање кривичних дела, као и откривање,
проналажење и чињење доступним њихових учинилаца надлежним органима,
обезбеђење адекватних личних и материјалних доказа представља основни задатак
органа унутрашњих послова и свих других надлежних органа који учествују у
кривичном поступку. Успешно решавање кривичне ствари не може бити могуће без
примене криминалистичких метода које омогућавају криминалистичку обраду
података у поступку. Из наведног се може закључити да је потпуно оправдано да се
криминалистичке методе и технике константно развијају и усавршавају, при чему ипак
треба водити рачуна о процесној дозвољености њиховог коришћења.
Идентификација лица се користи у циљу препознавања и аутентификације
појединаца. Развој савремених информационих и телекомуникационих технологија је
омогућио и креирање великог броја различитих дигиталних система за идентификацију
лица, који имају широку примену у великом броју делатности. Као један од сегмената
примене дигиталних система за порепознавање лица издваја се и полицијски рад, у
оквиру ког ови системи имају значајну улогу у решавању кривичних дела, праћењу
осумњичених и спречавању настанка кривичних дела.

12
5. ЛИТЕРАТУРА

1. Бoшкoвић M: Криминoлoшки лeксикoн, Maтицa српскa, Нoви Сaд, 1999.

2. Жарковић, М., Ступар, Љ., & Бановић, Б.: Криминалистика, Виша школа
унутрашњих послова, Београд, 2005.

3. Чимбуровић, Љ., Ивановић, Б. А., & Ивановић, Р. А.: Криминалистичка

техника, Универзитет у Новом Пазару, Београд, 2011.

4. Симоновић, Б.: Криминалистика, Правни факултет у Крагујевцу, Крагујевац,

2004.

5. Митровић, В.: Криминaлистичкa идeнтификaциja, Београд, 1998.

13