1.

УВОД

Крвни притисак је притисак којим крв дјелује на зидове крвних судова

(артерија) у сваком дијелу тијела. Крв тече кроз крвне судове управо зато што се
налази под одређеним притиском. Притисак се ствара радом срца као пумпе. При
сваком избацивању крви из срца (систола) притисак се повисује, а код улијевања крви
у срце (дијастола) притисак се снизује. Стога се мјере двије вриједности крвног
притиска:

 горња вриједност (систолни) и

 доња вриједност (дијастолни крвни притисак).

Крвни притисак је промјењив, мијења се током дана и ноћи и подложан је

многим вањским и унутрашњим чиниоцима. Те промјене су посљедица активације
бројних механизама којима организам настоји одржати одговарајући проток зависно од
промјене животних услова.

Крвни притисак зависи од:

 стања срца
 стања крвних судова
 количине крви у циркулацији
 вискозности крви

У зависности од врсте крвног суда на којем се мјери крвни притисак он може бити:

1. Артеријски крвни притисак (tensio arterialis, ТА)

2. Венски крвни притисак (централни венски притисак, ЦВП) и
3. Капиларни.
 2. АРТЕРИЈСКИ КРВНИ ПРИТИСАК

Артеријски крвни притисак  (лат. tensio arterialis) је сила којом

циркулишућа крв дјелује на јединицу површине крвног суда, а која настаје услед
контракција срчане мускулатуре и последичног потискивања крви
кроз кардиоваскуларни систем. Са аспекта физике, висина крвног притиска зависи од
ударног волумена крви лијеве коморе срца  и периферног отпора у крвним судовима .

При сваком избацивању крви из лијеве срчане коморе притисак расте, док исти
полако опада у периоду између двије контракције када се крв улива из преткомора у
коморе и срце припрема за нову контракцију.

Из тог разлога се одређују двије вриједности: 

 горњи (систолни) и 
 доњи (дијастолни) крвни притисак.

Слика бр.1. Систола и дијастола

Вриједности добијене мјерењем помоћу различитих инструмената се односе на

притисак у крвним судовима на нивоу срца, јер он није исти у свим дијеловима тијела
услед хидростатског ефекта и бројних других чинилаца.

Вриједност систолног притиска је одређена ударним волуменом, брзином

избацивања крви и растегљивошћу крвих жила. Дијастолни притисак зависи од
укупног периферног отпора протицању крви и еластичности великих артерија. Разлика

1
између систолног и дијастолног притиска је пулсни притисак. Средњи артеријски
притисак је просјечна вриједност притиска током срчаног циклуса. Будући да
дијастола траје дуже (60%) више доприноси просјеку, па се та вриједност добије:

Средњи артеријски притисак = дијастолни притисак + 1/3 пулсног притиска

Стандардна јединица којом се изражава крвни притисак је милиметар живиног

стуба (mmHg), мада се некад користе и друге јединице попут килопаскала (kPa),
центиметра воденог стуба (cm H2O) итд.

Вриједност артеријског притиска (ТА= tensio arterialis) се изражава као

разломак, при чему је у бројнику систолни, а у називнику дијастолни притисак.

ТА= 120/80 mm Hg

ТА= 16/10.7 kPa

Систолни крвни притисак јавља се у артеријама после 0,1 -0,2 s од почетка систоле и
износи:

15,96 -18,62 kPa или 120 - 140 mmHg.

Дијастолни крвни притисак јавља се у артеријама на крају дијастоле комора, а износи:

7,98 - 10,64 kPa или 60 - 80 mmHg.

Код просјечног здравог младог човјека, у периоду мировања, систолни притисак

се креће око 120 а дијастолни око 80 mmHg. Ове вриједности остају углавном
непромијењене до средине двадесетих година, а онда се обично постепено пењу. Код
просјечног шездесетогодишњака систолни притисак износи око 140, а код просјечног
осамдесетогодишњака око 160 mmHg.

Сматра се да „нормалан“ крвни притисак износи око 120/80 mmHg, али ипак,
оно што је нормално за једну не мора бити нормално за другу особу исте старости.

2
 Слика бр.2. Утицај животног доба на крвни притисак

2.1. МЕХАНИЗАМ РЕГУЛАЦИЈЕ КРВНОГ ПРИТИСКА

Крвни притисак је регулисан механизмом ренин-ангиотензин алдостеронским

механизмом. Пад крвног притиска изазива лучење ренина бубрежног ензима. Ренин
затим активира ангиотензин (хормон) који доводи до сужења (вазоконстрикције)
мишићног слоја малих крвних судова артериола (најмањих огранака артерија) на
периферији, повећавајући тако крвни притисак. Ренин задржава воду у тијелу, тиме се
волумен крви у судовима повећава и тако се повисује крвни притисак.

Бубрези на неколико начина могу регулисати крвни притисак. Уколико се

вриједност крвног притиска повиси, бубрези почињу излучивати већу количину соли и
воде. Тиме се волумен крви смањује и тако се снижава крвни притисак. Обратно
уколико се крвни притисак снизи бубрези смањују лучење воде (урином) из тијела и
тако се задржавањем течности у крвном току повисује крвни притисак. Темељем свега
наведеног јасно је како бубрези имају врло важну улогу у регулацији крвног притиска
и како било која болест бубрега може привремено или трајно довести до хипертензије.

Симпатички нервни систем, који је дио аутономног нервног система, који

функционише у нашем тијелу без наше воље, привремено може повисити крвни
притисак уколико се организам налази у некој опасности. То је обрамбена, тј.
компензацијска реакција тијела. Симпатички нервни систем тако повећава снагу и

3
брзину срчаних откуцаја. Такође овим механизмом сужава се највећи број артериола, а
проширује се број артериола у скелетним мишићима, гдје је потребна већа
прокрвљеност. Осим тога симпатички нервни систем, смањује излучивање соли и воде
путем бубрега и тако повећава тјелесни волумен крви. Симпатички нервни систем
такође отпушта хормоне адреналин и норадреналин који потичу тј. стимулирају срце и
крвне судове.

Код појачаног мишићног или физичког рада укључују се компензацијски

механизми који одржавају крвни притисак унутар нормалних граница. Код појачаног
мишићног или физичког рада срце избацује већи волумен крви, повисује се тако крвни
притисак што има за посљедицу ширење (дилатацију) крвних судова због чега бубрези
почињу излучивати већу количину воде и соли, због чега се крвни притисак смањује.
Међутим код појединих људи, нарочито код старијих особа које имају
артериосклеротски промијењене (нееластичне артерије) нема компензацијског ширења
крвних судова у напору, појачаном мишићном напору и крв се не враћа
компензацијским механизмом на нормалу. Артериосклеротске промјене на крвним
капиларама бубрега такође ће ометати способност бубрега да излучује со и воду, што
има за посљедицу хипертензију.

2.2. МЈЕРЕЊЕ АРТЕРИЈСКОГ КРВНОГ ПРИТИСКА

Артеријски крвни притисак се може мјерити

 директном и
 индиректном методом.

Директна метода се не користи у рутинском раду јер подразумијева хирушку

препарацију артерије и директно пласирање каниле повезане са манометром у
артерију.

Индиректне методе су : палпацијска, аускултацијска, осцилометријска и др.

Данас се у пракси највише користи аускултацијска метода. Индиректна метода се

4
заснива на директном мјерењу притиска у гуменој манжетни којом је обавијен
екстремитет и аускултацији шумова над артеријом испод мјеста постављања манжетне.
Притисак се најчешће мјери на надлактици и то тако што се надлактица обавије
манжетном, а слушалице се ставе на брахијалну артерију у прегибу лакта.

2.2.1. Палпацијска метода

Овом методом се може одредити само вриједност систолног притиска.

Начин извођења:

 Око надлактице испитаника омота се манжетна и у њу лагано упумпа ваздух

 Истовремено се на тој руци палпира пулс над артеријом брахијалис.
 У тренутку када се пулсације више не палпирају, притисак у манжетни је
надвладао притисак у артерији, тад још мало надувамо балон у манжетни,
 Лагано испуштамо ваздух.
 Када се моново палпира пулс, очитамо вриједност систолног притиска.

2.2.2. Аускултацијска метода

У клиничкој пракси се најчешће примјењује аускултациона метода и у ту сврху

се користи живин или неки други сфигмоманометар (инструмент за мјерење притиска),
најчешће мјерач притиска по Рива- Рочију. Дијелови су :

 Манжетна (гумени јастучић у врећици од нерастегљивог платна),

 гумена пумпица са испусним цијевима,
 манометар (живин или мембрански).

Код живиног манометра вриједности се очитавају на скали са живиним стубом,

док други сфигмоманометри користе показивач са казаљком или електричним екраном.

5
 Слика бр.3. Мјерење притиска живиним манометром

Нормална ширина манжетне за мјерење притиска је 12,5 центиметара, и

прикладна је за надлактицу нормалне одрасле особе. Код гојазних пацијената, употреба
манжетни нормалне величине ће довести до регистровања лажно повишених
вриједности крвног притиска па се стога код ових пацијената треба користити велика
манжетна. Манжетне малих величина користе се за дјецу.

Мјерење аускултацијском методом

Код мјерења крвног притиска пацијент треба бити опуштен и треба сједити
барем 5 минута прије мјерења. Поступак се објасни пацијенту. Треба провјерити да
пацијент не носи уску одјећу на рукама. Пацијент се замоли да буде миран и тих током
мјерења.

Испитаника треба удобно смјестити (лежи или сједи).

6
 Слика бр. 3. Конвенционални манометар

Манжетна се пласира на надлактицу и затегне тако да приања уз руку, док

се стетоскоп ставља на прегиб лакта у предјелу кубиталне артерије.

Помоћу пумпице се повећава притисак у манжетни до момента када је крвни

суд у потпуности компримован и када се више не чују откуцаји срца. Након овога,
вентил се полако отпушта и у тренутку када се систолни притисак изједначи са
притиском у манжетни јављају се први звукови (тзв. Коротковљеви тонови). О тачном
разлогу њиховог појављивања постоје бројне теорије, али се вјерује да су изазвани
приливом крви која нагло удара у зидове крвног суда, изазива турбулентни ток и
производи вибрације које се преносе до стетоскопа. Вриједност очитаног притиска у
том моменту је систолни притисак.

Са даљим смањивањем притиска, мијења се и карактер Коротковљевих тонова

који постају све дубљи. У тренутку када се они у потпуности изгубе, дијастолни
притисак се изједначио са притиском у манжетни и крвна струја поново тече
равномјерно не узрокујући даље вибрације. Дакле, у тренутку када престанемо чути
Коротковљеве шумове, на манометру очитавамо дијастолни притисак.

Мјерење се врши у тихој просторији ради прецизности. Уколико се понавља,

између два мјерења треба сасвим испустити ваздух из манжетне. Не треба дуго држати
манжетну надувану, због прекида крвотока настаје бол, петехијална крварења, и
уопште неугодност, што све може промијенити вриједност измјереног притиска.

Након мјерења, наравно, обавезно записати налаз. И такође оно што је важно је
прије и после употребе дезинфиковати мембрану стетоскопа.

7
Негативне стране:

1. Незгодан је за преношење.
2. Пролијевање живе може бити опасно.
3. Током мјерења мора се држати усправно на равној површини и очитавати у
висини очију.
4. Захтјева употребу стетоскопа, стога није добар избор за особе које слабије чују
или виде те за оне који имају било каквих потешкоћа с рукама због којих не
могу напумпати манжетну.

2.2.3. Дигитални манометар

Једна од метода која се у последње вријеме често користи је мјерење притиска

помоћу електричних (дигиталних) апарата. Они су прилично једноставни за употребу,
али остављају већу могућност за грешку. Апарат се ставља на ручни зглоб и сам
удувава и издувава ваздух из манжетне. Постоје и апарати код којих се манжетна
ставља на надлактицу. Резултати се потом приказују на екрану, а осим вриједности
крвног притиска добија се и вриједност пулса. Независна удружења за борбу против
повишеног крвног притиска препоручују самомјерење притиска електричним
апаратима зато што коришћење ових уређаја не захтјева претходну обуку.

Негативне стране:

1. Имају сложен и осјетљив механизам.

2. Обавезно се повремено морају тестирати да се провјери да ли су тачни.
3. Покрети тијела током мјерења утичу на тачност.
4. Захтијевају прецизно намјештање манжетне, а неки модели су намијењени
специфично за лијеву или десну руку.
5. Могу бити поприлично скупи, захтијевају батерије или адаптер. Модели с
великом манжетном често су скупљи и теже се набављају.
6. Модели који се стављају око ручног зглоба нису поуздани у мјерењу крвног
притиска те се стога не препоручују.

8
 Слика бр.4. Дигитални манометри

2.3. ПОРЕМЕЋАЈИ КРВНОГ ПРИТИСКА

Ту спадају:

 Артеријска хипертензија - повишен крвни притисак и

 Артеријска хипотензија - смањен крвни притисак.

2.3.1. Артеријска хипертензија - повишен крвни притисак

Дефиниција и класификација

Повишени крвни притисак – артеријска хипертензија је акутна или хронична

болест у којој је повишен крвни притисак. Према дефиницији Свjетске здравствене
организације (СЗО) вредности систолног артеријског притиска више или једнаке 140
mmHg и/или дијастолног артеријског притиска више или једнаке 90 mmHg, добијене у
три узастопна, адекватна мjерења током 1-3 недеље сматрају се артеријском
хипертензијом.

Артеријска хипертензија се према вриједностима крвног притиска класификује на

(1999. СЗО):

9
  стадијум I - блага хипертензија 140-159/90-99 mmHg
 стадијум II - умјерена хипертензија 160-179/100-109 mmHg
 стадијум III - тешка хипертензија >180/>110 mmHg

Хипертензија је узрочник великог броја болести савременог човјечанства које

скраћују људски вијек, па је због тога повишен крвни притисак добио и име "тихи
убица". Последице акутне хипертензије су најчешће мождана крварења, док се код
хроничне хипертензије компликације најчешће испољавају на бубрезима, мозгу и оку.

Епидемиологија

Артеријска хипертензија је једна од најчешћих болести данашњице. Сматра се

да једна трећина одрасле популације има притисак који би се морао лијечити, а овај
проценат се мијења по регијама у зависности од начина исхране, физичке активности и
животне доби. Вјероватно да нема особе која бар једном није имала проблем са
повишеним притиском, а додатни проблем у лијечењу хипертензије представља
податак да се терапија узима нередовно и често у недовољним дозама.

Узроци артеријске хипертензије

Према узроку настанка, постоје двије врсте хипертензије: примарна или

идиопатска и секундарна. Узрок идиопатске хипертензије је мултифакторијалан и још
увијек неразјашњен. Нема никаквих клинички или лабораторијски препознатљивих
обољења који је могу проузроковати, али се убраја у 95% свих клинички откривених
хипертензија, што је навело научнике на претпоставку генетеске предиспозиције.
Основни узроци ове болести су гојазност (условљена неправилном исхраном), пушење,
узимање алкохола и кафе, психичка напетост, одсуство кретања и физичких
активности, професионална преоптерећеност, бриге, конфликти, недостатак одмора,
као и наследни фактор. У секундарној хипертензији се може наћи узрок (нпр. обољења
бубрега, надбубрежне жлијезде итд), али ово објашњава само 5% откривених
хипертензија. Овај тип хипертензије може бити узрокован спољним утицајима као што
су акутни стрес, абузус алкохола или никотина, применом контрацептивних лијекова,
трудноћом или сужењем аорте.

Симптоми

10
 Повишен крвни притисак је врло често болест која протиче са врло мало
симптома, или се они чак и одсутни. Пацијенти са повишеним крвним притиском могу
имати врло разнолике симптоме, зависно од тога да ли је још неки систем органа
нападнут и оштећен дугогодишњом хипретензијом. Органи који највише трпе и
страдају у хипертензији су: срце, очи, бубрези и крвни судови. Не треба сметнути са
ума да је хипертензија врло важан фактор кардиоваскуларног ризика и да болесници
који имају хипертензију оболијевају од коронарне болести (ангина пекторис, инфаркт
срца) десетак година раније од својих вршњака који је немају. Симптоми које најчешће
имају болесници са повишеним крвним притиском су: главобоље (нарочито у
потиљачном предјелу), несвјестица, зујање у ушима, нестабилност при ходу, бол или
сличне сензације у грудима, недостатак ваздуха, осјећај убрзаног или неправилног рада
срца и тако даље.

Дијагноза

Дијагноза хипертензије се поставља на основу вишекратног мјерења крвног

притиска. Веома је важно мјерење крвног притиска у кућним условима јер је доказано
да пацијенти имају већи притисак код љекара него у кући (тзв. ефекат бијелог
мантила). Притисак треба мјерити по могућности у истом положају, на истој руци и
истим апаратом. Болесницима са хипертензијом треба обавезно урадити комплетне
лабораторијске анализе крви и мокраће, преглед очног дна, ЕКГ, ултразвучни преглед
срца, ултразвучни преглед бубрега и надбубрега а понекад и ултразвучни преглед
можданих артерија. Такође, пацијент треба да буде прегледан од стране кардиолога,
нефролога и ендокринолога који ће даље одредити испитивања и терапију.

Лијечење

Лијечење хипертензије се врши двојако. Прва мјера је спровођење хигијенско -

дијететског режима што подразумијева смањење уноса соли и течности, смањење
тежине, повећање физичке активности, смањен унос кафе и алкохола и смањење
стресова. Од немедикаментних мера најважније је да се коригује тјелесна тежина
адекватном дијетом. Прекомјерна тежина представља двоструко до шестоструко
повећање ризика развоју хипертензије. Такође је важно смањење уноса соли,
избјегавање хране богате засићеним масним киселинама, алкохола, никотина, и кафе
(50% алкохоличара има хипертензију). Савјетује се исхрана богата воћем и поврћем
(400 до 500 грама воћа и поврћа дневно) те свакодневна физичка активност. Умјерене

11
аеробне вјежбе утичу позитивно на смањење крвног притиска, повећање нивоа ХДЛ
холестерола, а тиме је и мањи ризик од настанка кардиоваскуларних обољења.
Савјетује се и дневно вјежбање (30 до 45 минута брзог хода најмање три пута
недељно).

У лијечењу хипертензије користи се и више различитих група лијекова:

антагонисти калцијума, бета блокатори , ''ACE''  инхибитори, диуретици, АТ1
блокатори, блокатори алфа и бета рецептора...Лијек за лијечење хипертензије смије
препоручити и преписати само љекар.

2.3.2. Артеријска хипотензија - смањен крвни притисак

Низак крвни притисак се дефинише као вриједност крвног притиска која је

нижа од нормално очекиване за поједину особу у одређеним условима и релативан је
појам. Вриједности крвног притиска разликују се зависно од активности, година
старости, лијекова и здравственог стања. Велико је питање колико низак треба бити
крвни притисак како би се дуготрајно стање ниског крвног притиска означило као
болест - хронична хипотензија са симптомима и/или смањењем квалитета живота.

Подјела и узрок настанка

Хипотензија дефинише се крвним притиском мањим од 100/60 mmHg

измјереним више пута у амбулантним условима уз постојање симптома (умор,
поремећај сна, вртоглавица, омаглице, несвјестице, анксиозност или депресија, осјећај
јаког лупања срца, знојење) и одсутност других болести. Осим трајно присутног ниског
крвног притиска (хронична примарна, идиопатска) коме се не може открити узрок,
постоји секундарна хипотензија узрокована различитим болестима, стањима и
лијековима, и акутна стања с наглим падом крвног притиска од којих су ортостатска
(постурална) и постпрандијална хипотензија најучесталије.

Симптоми

Малаксалост, блиједило, недостатак енергије, поспаност, брзо замарање,

вртоглавице, несвјестице, слабост, лоше памћење јесу симптоми ниског крвног

12
притиска. Овакве особе се ујутро осјећају неиспавано, а потребни су им и стимуланси у
виду кафе за разбуђивање.

Слика бр.5. Поспаност- чест симптом хипотензије

Низак крвни притисак без испољавања симптома не представља пријетњу за

здравље. Организам се адаптира на одређени крвни притисак, па је неким људима
90/50 нормалан притисак, а другима, који иначе имају повишен, кад притисак падне на
100/60, испољавају се малаксалост, вртоглавица, несвјестица, смањење енергије -
симптоми ниског крвног притиска. Устајање из лежећег или сједећег положаја у
стојећи може довести до вртоглавице (ортостатска хипотензија). Савјетује се постепено
устајање из лежећег положаја да би се притисак прилагодио.

Када нема довољно крви у срчаним артеријама, може доћи до појаве бола у
грудима, па чак и срчаног удара. У случају да бубрези нису довољно снабдјевени
крвљу, токсини се не избацују из организма у довољној мјери и може доћи до њихове
акумулације. У најгорим случајевима може доћи до развоја шока (по живот опасно
стање када витални органи остану без довољно крви и не обављају своју функцију).

Клиничка слика

Трајно низак крвни притисак ријетко је показатељ озбиљног здравственог

поремећаја, тијело се на њега прилагодило и често не узрокује симптоме. Проблем
настаје код наглог пада притиска када мозак и други витални органи остају без

13
снабдјевања крвљу и немају времена за прилагођавање. У том случају може настати
вртоглавица, омаглице, слабост тијела, поремећај вида па и кратка несвјест (синкопа).

Примарна хипотензија - трајно низак крвни притисак коме се не може открити

узрок назива се примарна, идиопатска или конституционална хипотензија. Осим
наследних фактора, истраживања показују значајан утицај географског подручја,
исхране (нарочито количине соли у храни), тјелесне масе, вјежбања и стреса на крвни
притисак.

Секундарна хипотензија - стања која могу узроковати низак притисак су:

крварење, инфекције, дехидратација, различите болести срца - инфаркт, аритмије,
адренална инсуфицијенција, трудноћа, продужено одмарање у кревету, тровање,
токсични шок синдром, алергијске реакције, анафилаксија, мождани "удар", шок, пад
притиска након обављања мале и/или велике нужде, страх, Паркинсонова болест,
неуропатија, хемодијализа, опекотине, узнапредовали дијабетес, оштећења кичмене
мождине. Лијекови који могу узроковати хипотензију: антихипертензиви, диуретици,
антагонисти калцијума, бета блокатори, антидепресиви, аналгетици из групе
наркотика, алкохол.

Ортостатска (постурална) хипотензија је нагли пад притиска након

заузимања стојећег положаја. Ако је узрокована болестима, стањима и лијековима
назива се секундарна ортостатска хипотензија. Идиопатска ортостатска хипотензија
постоји кад се не може утврдити болест или лијек који би је узроковао; често је
показатељ поремећаја функције одређених дијелова нервног система.

Постпрандијална хипотензија - јавља се код одређеног броја особа

непосредно након јела. Чешћа је код старијих особа, особа са иначе повишеним крвним
притиском и оних са одређеним поремећајима аутономног нервног система. Особе са
овим стањем не смију узимати антихипертензиве прије јела и након јела требају
прилећи. Узимање одређених лијекова прије јела може помоћи нпр. нестероидни
антиинфламаторни лијекови, октреотид, кофеин, дихидроерготамин.

Дијагноза

Прво треба утврдити да ли је хипотензија примарна или секундарна, односно

треба искључити болести, стања или лијекове који доводе до секундарне хипотензије.
Након прегледа цијелог тијела потребно је у више наврата измјерити крвни притисак и

14
фреквенцу срца у лежећем, сједећем и у стојећем положају. Лабораторијска тестирања
треба ограничити на глукозу, комплетну крвну слику и функцију бубрега. Након тога
је препоручљиво обавити праћење крвног притиска током свакодневних активности,
односно његово 24-сатно мјерење.

Лијечење

Лијечење је усмјерено ка олакшању симптома, није потребно ако низак крвни

притисак не узрокује симптоме нити смањује квалитет живота. Мјере лијечења су
следеће: мјере у вези исхране укључују повећање узимања соли, устајање из кревета
треба бити поступно, повећати тјелесну активност, кофеин, ако описане мјере не
доводе до задовољавајућег повишења крвног притиска и олакшања симптома
препоручују се лијекови. Могући терапијски режим укључује дихидроерготамин,
етилефрин, амезиниум, њихову комбинацију или поступно додавање
минералокортикоида. Лијечење секундарне хипотензије зависи од узрока.

3. ЗАКЉУЧАК

15
 Крвни притисак се може релативно лако контролисати здравом исхраном,
вјежбом, престанком пушења и кориштења аклохола. Чување здравља срца би требало
бити приоритет свакој особи која жели доживјети дубоку старост.

Редовно мјерење помаже да се на вријеме утврди висок крвни притисак и смањи

ризик од опасних обољења, као што је мождани удар.

Артеријска хипертензија је веома озбиљан социјално-медицински проблем с

обзиром на високу преваленцу и инциденцу која има све карактеристике епидемије,
све чешће обољевање младих људи, високу стопу морталитета, отежану рану
дијегностику у почетној фази болести због нијеме или неспецифичне клиничке слике
код већине обољелих.

4. ЛИТЕРАТУРА

16
1. Медицинска физиологија, Мујовић, Вујадин М., Скенер студио, Београд, 2004.
2. Медицинска физиологија, Arthur C. Guyton M.D, John E. Hall Ph.D, IX издање,
"Савремена администрација", Београд, 1999.
3. Клиничка кардиологија, Бабић Р., Савремена администрација, Београд, 1989.
4. Кардиологија, Бараковић Ф., Герц В. и сар., ПринтКом,Тузла, 2006.
5. http://www.stetoskop.info/
6. http://www.diabetes.org.rs/hipertenzija.htm

САДРЖАЈ:

17
1. УВОД....................................................................................................................................1
2. АРТЕРИЈСКИ КРВНИ ПРИТИСАК.............................................................................2
2.1. МЕХАНИЗАМ РЕГУЛАЦИЈЕ КРВНОГ ПРИТИСКА..............................................4
2.2. МЈЕРЕЊЕ АРТЕРИЈСКОГ КРВНОГ ПРИТИСКА....................................................5
2.2.1. Палпацијска метода..............................................................................................6
2.2.2. Аускултацијска метода.........................................................................................6
2.2.3. Дигитални манометар...........................................................................................9
2.3. ПОРЕМЕЋАЈИ КРВНОГ ПРИТИСКА.....................................................................10
2.3.1. Артеријска хипертензија - повишен крвни притисак......................................10
2.3.2. Артеријска хипотензија - смањен крвни притисак..........................................13
3. ЗАКЉУЧАК......................................................................................................................17
4. ЛИТЕРАТУРА..................................................................................................................18

18