Naslov originala:

Mary Balogh
One Night for Love

Meri Balog

NOĆ LJUBAVI

Prevod sa engleskog:
Ana Gvozdić

BDR MEDIA d.o.o.

2019.
Za Gejl Natson, bivšu učenicu i sadašnju prijateljicu,
koja je dizajnirala i izradila moj veb sajt
za promociju ove knjige.
Hvala.

www.marybalogh.com
I DEO

Povratak
 1.

Uprkos tome što je bilo rano i vreme prohladno, u dvorištu gostionice

Beli konj u Feter Lejnu u Londonu, vladali su gužva i buka. Poštanska
kočija se spremala da krene ka zapadu. Nekoliko putnika se već ukrcalo;
većina se nervozno vrtela unaokolo kako bi proverili da im je prtljag
propisno smešten. Ulični prodavci pokušavali su da prodaju svoju robu
putnicima koje je čekao dug i zamoran dan. Konjušari su žurno obavljali
svoje poslove. Raščupana deca vrzmala su se okolo od uzbuđenja.
Stražar je dunuo u trubu kako bi upozorio da će kočija krenuti za
nekoliko minuta i da je svako ko je imao kartu trebalo da se ukrca.
Kapetan Gordon Haris, otmen u zelenoj uniformi streljačkog puka i
njegova mlada žena, obučena toplo i moderno, delovali su kao da ne
pripadaju tom okruženju. Oni nisu bili putnici. Došli su do Belog konja da
isprate jednu ženu.
Njena pojava je bila upadljivo drugačija od njihove. Iako je bila čista i
uredna, njena odeća bila je iznošena. Imala je jednostavnu pamučnu haljinu
visokog struka i topli ogrtač. Šešir koji je možda nekada bio lep čak i ako
nikada nije bio posebno moderan, očigledno je previše puta štitio svoju
korisnicu od pljuska. Bila je mlada - izuzetno, tako sitna, vitka da je na prvi
pogled izgledala kao devojčica. Ipak, bilo je kod nje nečega što je privuklo
drugi, duži pogled nekoliko muškaraca zauzetih različitim poslovima.
Posedovala je lepotu, prefinjenost i neodređen dašak ženstvenosti.
„Moram da uđem u kočiju“, rekla je sa osmehom upućenim kapetanu i
njegovoj supruzi. „Ne morate da se zadržavate. Previše je hladno da biste
stajali.“ Ispružila je obe svoje mršave ruke ka gospođi Haris iako je
naizmenično gledala u oboje. „Kako ću ikada moći da vam se zahvalim za
sve što ste učinili za mene?“
 Oči gospođe Haris ispuniše se suzama i čvrsto zagrli mladu ženu.
„Nije to ništa posebno“, rekla je. „A sada te ostavljamo da putuješ
poštanskom kočijom, najjeftinijim oblikom prevoza, a mogla si da odeš
dostojanstvenije, udobnijom putničkom kočijom, u najgorem slučaju.“
„Već sam dovoljno pozajmila od vas“, rekla je mlada žena, „nema
potrebe da se upuštam u nepotrebno rasipništvo.“
„Pozajmila.“ Gospođa Haris je iz torbice izvadila maramicu
obrubljenu čipkom i prislonila je na oči.
„Znaš, još uvek nije kasno da promeniš planove.“ Kapetan Haris je
obema rukama uhvatio ruku mlade žene. „Vrati se u hotel sa nama na
doručak, ja ću napisati to pismo i poslati ga kuda treba. Siguran sam da će
odgovor stići u narednih nedelju dana.“
„Ne, gospodine“, rekla mu je veoma odlučno, iako se smešila. „Ne
mogu da čekam. Moram da idem.“
Nije se dalje raspravljao već je uzdahnuo, potapšao je po ruci, a zatim
ju je privio u zagrljaj. Do tada je već bila u opasnosti da izgubi mesto u
kočiji na kome je on nepopustljivo insistirao. Međutim, jedna krupna žena
koja je izgledala kao da bi bila spremna da se obračuna sa kočijašem ili
vojnim kapetanom koji bi se usudio da joj se suprotstavi, ili čak obojici
istovremeno, već se smestila na jedino preostalo sedište pored prozora.
Mlada žena je morala da se zgura na srednjem sedištu. Ipak, činilo se
da ona ne deli kapetanovo nezadovoljstvo. Nasmešila se i mahnula. Ponovo
se začula truba kao upozorenje da će kočija krenuti.
Ruka gospođe Haris je još uvek bila podignuta iako je kočija
protutnjala iz dvorišta, izašla na ulicu i nestala iz vida.
„Nikada u životu nisam upoznala nekoga tako tvrdoglavog“, rekla je
ponovo uzevši maramicu. „Niti nekoga toliko dragog. Šta će biti sa njom,
Gordone?“
Kapetan je ponovo uzdahnuo. „Bojim se da pogrešno postupa“, rekao
je. „Prošlo je skoro godinu i po dana, a ono što je izgledalo kao ludost čak i
u to vreme, sada će bez sumnje biti potpuno nemoguće. Međutim, ona ne
razume.“
 „Njen iznenadni dolazak biće strahovit šok“, rekla je gospođa Haris.
,,Oh, budalaste li devojke, da odbije da sačeka čak par dana dok ne napišeš
pismo. Kako će se snaći, Gordone? Tako je mala i tako krhka i tako - tako
nevina. Bojim se za nju.“
„Otkad poznajem Lili“, odgovorio je kapetan Haris, „izgledala je isto,
iako se mora priznati da je mršavija nego što je bila. Izgled krhkosti i
nevinosti je prividan. Znamo da je prošla mnogo toga što bi bilo ozbiljan
test za moje najsnažnije i najizdržljivije vojnike. Sigurno je doživela mnoge
strahote koje možemo samo da nagađamo.“
„Ne bih volela ni da pokušavam“, žustro je rekla njegova supruga.
„Preživela je, Mejzi“, podsetio ju je, „sa netaknutim ponosom i
hrabrošću. I ljupkošću - čini se da nije bila ogorčena. Uprkos svemu,
izgleda da je u njoj ostalo dovoljno čistote.“
„Šta će on učiniti kada ona stigne?“, pitala je kada su krenuli ka svom
hotelu na doručak. „Gospode, zaista ga je trebalo upozoriti.”

Njuborška opatija, sedište provincije i glavno imanje grofa od

Kilborna u Dorsetširu, bila je impozantna palata u velikom, pažljivo
uređenom parku u koji je spadala i dolina paprati i privatna plaža sa zlatnim
peskom. Iza kapija parka prostirao se Gornji Njubori, živopisno selo sa
belim kućama slamnatih krovova, travnjacima i Crkvom svih duša sa
visokim šiljatim vrhom i gostionicom sa točionicom u prizemlju, a
dvoranom i gostinskim sobama na spratu. Selo Donji Njubori, ribarsko
naselje izgrađeno oko zaštićene uvale u kojoj su se ribarski brodovi
ljuljuškali kada nisu plovili, bilo je povezano sa gornjim selom strmim
putem duž koga su stajale kuće i nekoliko prodavnica.
Žitelji oba sela i okolnih imanja su bili sasvim zadovoljni tihom
neupadljivošću svojih života. Ipak, i oni su bili samo ljudi. Voleli su pomalo
uzbuđenja kao i svi drugi. Njuborška opatija im ih je povremeno
priređivala,
Poslednji veliki spektakl bila je sahrana starog grofa pre više od
godinu dana. Novi grof, njegov sin, bio je u tom trenutku u Portugaliji sa
vojskom lorda Velingtona i nije mogao da stigne na vreme za nemili
događaj. Vratio je čin, a zatim se vratio kući da preuzme svoje dužnosti.
Sada - početkom maja 1813 - stanovnike Njuborija očekuje nešto
daleko radosnije. Nevil Vajat, novi grof od Kilburna, mladić od dvadeset i
sedam godina, treba da se oženi rođakom koja je odrasla u opatiji sa njim i
njegovom sestrom lejdi Gvendolinom. Njegov otac, pokojni grof i baron
Galton, mladin deda po majci, planirali su to mnogo godina ranije.
Nije se mogao zamisliti lepši par od grofa od Kilburna i gospođice
Loren Edžvort. On je otišao u ratove - velikim delom protivno željama svog
oca, pričalo se - kao visok, vitak, plav i zgodan momak. Vratio se šest
godina kasnije, razvijen gotovo do neprepoznatljivosti. Bio je širok tamo
gde muškarac treba da bude širok, vitak gde muškarac treba da bude vitak,
stasit, jak i stamen. Čak i stari ožiljak od desne slepoočnice do brade koji je
zadobio sabljom, nekako je više doprinosio nego što je kvario njegov
izgled. Što se tiče gospođice Edžvort, ona je bila visoka, vitka, elegantna i
lepa kao slika, sa svojim tamnim, blistavim loknama i očima koje su neki
opisivali kao boje dima, a drugi kao ljubičaste, iako su se svi slagali da su
bile neobično lepe. Čekala je svog grofa do skoro poznih godina - imala je
pune dvadeset i četiri.
Svi su se slagali da je sve to bilo veoma lepo i romantično.
Dva dana je selom prolazila stalna reka veličanstvenih kočija u koje su
buljili oni nepristojniji, a iza zavesa salona virili oni uglađeniji. Polovina
otmenog društva Engleske dolazila je zbog tog događaja, pričalo se, i više
ljudi sa titulama nego što je iko od njih znao da postoji u Engleskoj,
Škotskoj i Velsu zajedno. Širila se priča - iako je to zasigurno više bila
činjenica nego priča jer je stigla direktno od bliskog rođaka zeta tetke jedne
od mladih služavki u Njuboriju - da u opatiji nije bilo spavaće sobe koja
nije bila popunjena.
Izvestan broj porodica iz okoline dobio je pozivnice - za samo
venčanje i doručak u opatiji koji će za njim slediti, kao i za veliki bal se
održava veče uoči venčanja. Čak ni skromni narod nije morao samo da
posmatra. Seljani će uživati u svom raskošnom obroku koji će im biti
serviran u gostionici po nalogu i na račun grofa. Zatim će se plesati na
livadi.
Veče uoči venčanja u selu je bilo življe. Izazovne arome dopirale su iz
gostionice obećavajući sutrašnju gozbu. Žene su postavile stolove u dvorani
za sastanke dok su njihovi muškarci kačili raznobojne trake na majsko drvo,
a deca dobijala grdnje zbog toga što su ih mrsila i motala se svima oko
nogu. Gospođica Tejlor, ćerka usedelica bivšeg sveštenika i njena mlađa
sestra, gospođica Amelija, pomagale su sveštenikovoj ženi da ukrasi crkvu
belim mašnama i prolećnim cvećem, dok je sveštenik postavljao nove sveće
u svećnjake i sanjario o slavi koju će mu sutrašnji dan doneti.
Sutra ujutru okupi će se svi uvaženi gosti u svojim kočijama u gornjem
selu. Tamo će moći da se dive grofu i mladi u venčanim odorama. A
blaženstvo svih blaženstava biće novopečeni par kome će klicati kada se
pojave na crkvenim vratima praćeni zvonima koja će objaviti radosnu vest
da postoji nova mlada grofica opatije. Zatim će početi gozba i veselje.
Svi su pažljivo gledali ka zapadnom horizontu odakle su uglavnom
stizale vremenske prilike. Nije dolazilo ništa zloslutno. Dan je bio vedar,
sunčan, miran i prilično topao. Nije bilo ni naznaka oblaka koji bi se
gomilali na zapadu. Činilo se da će sutradan biti lep dan - što je jedino bilo
ispravno i podobno. Ničemu nije bilo dopušteno da pokvari taj dan.
Međutim, niko se nije setio da pogleda ka istoku.

Poštanska kočija iz Londona je ostavila Lili ispred gostionice u selu

Gornji Njubori. To je svakako bilo lepo mesto, pomislila je udišući hladan i
pomalo slani večernji vazduh i osećajući se donekle okrepljeno uprkos
svom umoru i ukočenosti udova. Sve joj je izgledalo veoma engleski -
veoma lepo, vrlo spokojno i potpuno strano.
Sumrak se spuštao, a ona je imala još da pešači. Srce je počelo da joj
udara u grudima usled čega je blago gubila dah. Shvatila je da je sada bila
veoma blizu - napokon. Ipak, što je bila bliže to je bila nesigurnija u
dobrodošlicu i pitala se da li je uopšte bilo mudro poći na taj put.
Lili se okrenula i ušla u gostionicu.
 „Da li je Njuborška opatija daleko?“, pitala je gostioničara, ignorišući
muk koji se stvorio kada je ušla. Prostorija je bila prepuna muškaraca,
veselo raspoloženih, ali Lili je već navikla na takve situacije,
„Oko tri kilometra, ako Vam to nešto znači“, rekao je gostioničar,
naslanjajući krupne laktove na šank i odmeravajući je od glave do pete
otvoreno i radoznalo.
„U kom smeru?“, pitala je.
„Pored crkve i kroz kapije“, rekao je, pokazujući, „i samo pratite put.“
„Hvala Vam“, rekla je Lili ljubazno i okrenula se.
„Da sam na tvom mestu, lepa moja devojko“, doviknuo joj je, ali ne
neljubazno, čovek koji je sedeo za jednim od stolova, “pokucao bih na vrata
sveštenikovih odaja. Pored crkve sa one strane. Daće ti hleba i šolju vode.“
„Ako ‘oćeš da sedneš ovde između mene i Miča“, dobacio je neko
drugi grubo šaljivim tonom, „videću da dobiješ svoj ‘leba i šolju
jabukovače da poneseš, lepojko.“
Njegove reči je pozdravio gromoglasan smeh, nekoliko zvižduka i
dobovanje dlanovima po stolovima.
Lili se osmehnula, nije se uvredila. Navikla je na grube muškarce i
grube manire. Retko su pokazivali neku zlu nameru ili nepoštovanje.
„Hvala Vam“, rekla je, „ali ne večeras.“
Izašla je napolje. Tri kilometra. A skoro da je pao mrak. Ipak, nije
mogla da čeka do jutra. Gde da odsedne? Imala je novca samo da kupi čašu
limunade i možda malu veknu hleba, ali ne dovoljno da plati prenoćište.
Uostalom, bila je veoma blizu. Samo tri kilometra.

Balska dvorana u Njuborškoj opatiji, veličanstvena čak i kad je prazna,

bila je prepuna žutog, narandžastog i belog cveća iz vrtova i staklenika i
ukrašena belim satenskim trakama i mašnama. Bila je osvetljena svetlošću
stotina sveća postavljenih u kristalne lustere i bezbrojnim odrazima u
velikim ogledalima koja su pokrivala dva naspramna zida. Bila je prepuna
pripadnika visokog staleža i lokalne elite koji su bili obučeni u svoja
najlepša odela. Saten i svila su svetlucali, a čipka i beli lan se presijavali.
Skupi dragulji su sjajili. Najskuplji parfemi su se nadmetali sa mirisima
hiljada cvetova. Glasovi su bili podignuti u nastojanju da se čuju iznad
drugih i iznad muzičkih sekvenci koje je svirao orkestar.
Iza balske dvorane gosti su šetali kroz široko odmorište i peli se ili
silazili dvostrukim uvijenim stepeništem do zasvođenog velikog hola sa
stubovima. Šetali su na otvorenom - na balkonu iza balske dvorane, na
terasi ispred kuće, oko kamene fontane ispod terase, duž šljunkovitih staza
kamenog i cvetnog vrta istočno od kuće. Raznobojni fenjeri su bili poredani
oko fontane i visili sa drveća iako je mesečina pružala dovoljno svetlosti.
Bilo je to savršeno majsko veče. Čovek je samo mogao da se nada, kao
što je nekoliko gostiju i reklo naglas Nevilu i Loren, da će sutrašnji dan biti
bar upola divan.
„Sutra će biti dvostruko lepši dan“, odgovarao je Nevil svaki put, toplo
se smešeći svojoj verenici, „čak i ako vetar bude zavijao, kiša lila i udarali
gromovi.“
Lorenin osmeh je zračio. Nevilu se činilo čudno, dok ju je konačno
poveo kroz prvu grupu folklornih plesova, da je ikada oklevao da je učini
svojom nevestom, da ju je pustio da čeka šest godina dok je on proživljavao
svoju nemirnu, buntovničku mladost kao oficir u streljačkom puku.
Naravno, savetovao ju je da ne čeka - bila mu je isuviše draga da bi je držao
u neizvesnosti dok je on bio neodlučan. Čekala ga je. Sada mu je bilo drago
zbog toga i bio je postiđen njenim strpljenjem i vernošću. Njegova
naklonost prema njoj nije bila pomućena. Rasla je sa njegovim divljenjem
prema njenom karakteru i njegovim uvažavanjem njene lepote.
„Dakle, počinje“, promrmljao je kada je orkestar počeo da svira. „Naše
venčanje, Loren. Jesi li srećna?“
„Jesam.“
Čak i ta jedna reč bila je nepotrebna. Blistala je od sreće. Izgledala je
kao slika i prilika neveste. Bila je njegova nevesta.
Nevil je prvo igrao sa Loren, a potom sa svojom sestrom, a zatim sa
puno mladih dama koje kao da nisu imale sa kim da plešu, dok je Loren
plesala sa raznim gostima.
Nakon što je prošetao po balkonu sa jednom od partnerica, Nevil je
ušao u balsku dvoranu kroz balkonska vrata i pridružio se grupi mlade
gospode kojoj je izgleda, kao i uvele na balovima, bila potrebna međusobna
podrška kako bi skupili hrabrost da zamole mlade dame za ples.
„Ti si otplesao skoro svaku igru, Neve“, rekao je njegov rođak Ralf
Miln, vikont Stern, „a samo jednu sa svojom verenicom. Loša sreća, stari
momče, ali pretpostavljam da ti nije dozvoljeno da igraš sa njom više od
jedanput, zar ne?“
„Nije“, složio se Nevil, gledajući u Loren koja je stajala sa njegovom
majkom, tetkom po ocu, lejdi Elizabet Vajt, ujakom i ujnom, vojvodom i
vojvotkinjom od Anburija.
Ser Pol Longford, komšija iz detinjstva i prijatelj, nije mogao da odoli
tako savršenoj prilici za šalu. „Znaš, Sterne“, rekao je otežući, „to je samo
večeras, staro momče. Nev će sam igrati sa svojom nevestom sutra cele
noći, iako ne obavezno na podijumu. Pouzdano tvrdim.“
Eksplozija bučnog muškog smeha se prolomila celom grupom,
privlačeći veliku pažnju.
„Pogodak, Neve, moraš da priznaš“, rekao je njegov rođak, a ođ sutra i
kum, markiz od Atingsboroua.
Nevil se široko osmehnuo nakon što je napućio usne, držeći vrpcu
svog monokla, „Ako te reči dopru do bilo kog ženskog uha, Pole“, rekao je,
„možda ću se osećati dužnim da te pozovem na dvoboj. Uživajte, gospođo,
ali nemojte da zanemarujete dame, molim vas.“
Krenuo je ka svojoj verenici. Nosila je haljinu sa visokim strukom boje
žutog narcisa i izgledala sveže i ljupko kao proleće. Zaista je bila šteta što
neće plesati sa njom ostatak večeri. Ali opet, sam će da odlučuje o tome.
To nije bilo moguće odmah. Morao je učtivo da porazgovara sa
gospodinom Kalvinom Dorsijem, sredovečnim poznanikom Loreninog dede
koji je došao da traži Loreninu ruku za ples nakon večere i koji se
druželjubivo zadržao nekoliko minuta. Zatim je vojvoda od Portfrija stigao
Dorsiju za petama kako bi sa Elizabet odigrao naredni ples. On je bio njen
dugogodišnji prijatelj i udvarač. Konačno, Nevil je uvideo svoju priliku.
„Napolju je više leto nego proleće“, napravio je opasku ne obraćajući
se nikome posebno. „Kamena bašta sigurno izgleda prilično očaravajuće pri
svetlosti fenjera.“ Osmehnuo se čežnjivo prema Loren.
„Aha“, rekla je. „Fontana, takođe.“
„Pretpostavljam“, rekao je, „da si rezervisao Loren za sledeći krug,
ujka Vebstere?“
„Jesam“, odgovorio je vojvoda od Anburija, ali je namignuo svom
nećaku. „Ali ta priča o fenjerima i letnjim večerima mi je pobudila želju da
vidim vrtove, ruku pod ruku sa Sejdi.“ Pogledao je u svoju ženu i zaigrao
obrvama. „Još ako bih samo nekoga mogao da ubedim da od mene preuzme
Loren...“
„Ako biste mi dovoljno snažno uvrnuli ruku“, rekao je Nevil, dok se
njegova majka osmehivala uživajući u zaveri, „možda biste me nagovorili
da sam preuzmem taj zadatak.“
I tako je minut kasnije bio ruku pod ruku sa svojom verenicom. Istina,
barem pet puta su ih zaustavili gosti koji su želeli da pohvale bal i da im
požele sve najbolje, ali napokon su bili napolju i silazili belim mermernim
stepenicama kako bi uživali u pogledu na duge koje je pravila svetlost
fenjera na vodi koju je raspršivala fontana, Pošli su dalje prema kamenoj
bašti.
„Ti si prilično besraman strateg, Nevile“, rekla mu je Loren.
„Je li ti drago zbog toga?“ Primaknuo je glavu bliže njenoj.
Razmislila je na trenutak dok ju je rupica na levom obrazu odavala.
„Jeste“, rekla je veoma odlučno. „Veoma.“
„Pamtićemo ovu noć“, rekao je „kao jednu od najsrećnijih u našim
životima.“ Udahnuo je svež vazduh u kome se blago osećao miris morske
soli. Zaškiljio je očima kako bi se svetlost različitih fenjera u kamenoj bašti
ispred njega složila u jednu sliku.
 „Oh, Nevile“, rekla je stežući mu ruku. „Da li iko ima prava na
ovoliko sreće?“
„Da“, rekao joj je tihim glasom pored njenog uha. „Ti imaš.“
„Samo pogledaj vrt“, rekla je. „Fenjeri ga čine čarobnim.“
Spremio se da uživa u neplaniranih pola sata sa njom.
 2.

Lili je pronašla prilaz iza masivne kapije koji je vodio u park - široki,
krivudavi put zasvođen velikim drvećem koje je raslo sa obe strane i čije su
se grane dodirivale da ju je samo povremeni zrak mesečine sprečavao da
skrene sa staze i beznadežno se izgubi. Cvrčci su cvrčali, a ptica - verovatno
sova, huknula je u blizini. Najednom se začuo pucketavi zvuk pokreta u
šumi sa njene desne strane - možda je neka divlja životinja koju je
uznemirila. Zvuci su samo naglašavali tišinu i tamu. Noć je pala skoro
odjednom.
Konačno je zamakla za krivinu iznenadivši se svetlošću u blizini.
Zagledala se u blistavo osvetljenu palatu sa još jednim velikim zdanjem
pored, koje je takođe bilo osvetljeno. Napolju su raznobojni fenjeri visili sa
grana drveća.
Lili je zastala, zapanjeno posmatrala i divila se. Činilo se da je kuća
sagrađena od sivog granita. Bila je sva u stubovima i šiljatim zabatima,
visokim prozorima i savršeno simetrična. Nije posedovala znanje iz
arhitekture da prepozna paladijanski dizajn koji je bio nadograđen na
prvobitnu srednjovekovnu opatiju, ali je osetila veličanstvenost građevine.
Ako je išta zamišljala, bila je to prostrana koliba sa velikim vrtom. Ipak,
samo ime je moglo da je upozori, da je zaista razmislila o njemu. Ovo je
bila Njuborška opatija? Iskreno, to ju je prestravilo. I šta se to dešavalo
unutra? Zasigurno nije tako izgledala svake večeri.
Vratila bi se nazad, ali kuda da ode? Mogla je samo da nastavi napred.
Svetlo i zvuci muzike koja je dopirala do njenih ušiju dok se približavala,
uveravali su je da on mora biti kod kuće.
To joj i nije bila posebna uteha.
Velika dvokrilna vrata sa prednje strane Njuborške opatije stajala su
otvorena. Svetlost se rasipala po mermernim stepenicama koja su vodila do
njih, a zvuci glasova, smeha i muzike odzvanjali su u pozadini. Glasovi su
se čuli i spolja, iako je Lili videla samo daleke senke u mraku, a nju niko
nije primetio kada je prišla.
Popela se mermernim stepenicama - izbrojala ih je osam - i ušla u hol
tako blistavo osvetljen i tako prostran da joj se učinilo da se iznenada
smanjila i da joj je ponestalo daha i povezanih misli. Ljudi su bili svuda,
motali su se po holu i šetali uz i niz veliko stepenište. Svi su bili obučeni u
skupocene tkanine i blistali ukrašeni nakitom i draguljima. Lili je budalasto
očekivala da će se popeti do zatvorenih vrata, pokucati na njih i da će ih on
otvoriti.
Iznenada je poželela da je kapetan Haris napisao pismo i da je sačekala
odgovor. Ono što je učinila više joj nimalo nije izgledalo kao mudar potez.
Nekoliko sluga sa belim perikama tu je stajalo na dužnosti. Jedan od
njih je žurno krenuo ka njoj, shvatila je sa olakšanjem. Istovremeno se
osećala nevidljivom i upadljivom.
„Dalje odavde, smesta!“, zapovedio je, tihim glasom. Očigledno je
pokušavao da ne privuče pažnju na sebe ili na nju. „Ako imaš neka posla
ovde, uputiću te na ulaz za poslugu. Ipak, sumnjam, naročito u ovo doba
noći.“
„Želim da razgovaram sa grofom od Kilburna“, rekla je Lili. Nikada
nije razmišljala o njemu pod tim imenom. Činilo joj se kao da traži stranca.
„Nije valjda?“ Sluga ju je prezrivo pogledao. „Ako si došla ovde da
prosiš, odlazi pre nego što pozovem upravnika zamka.“
„Želim da razgovaram sa grofom od Kilburna“, ponovila je ne
uzmičući.
Sluga je položio svoje ruke u belim rukavicama na njena ramena,
očigledno pokušavajući da je silom pomeri unazad. Pored njega se stvorio
drugi čovek, muškarac obučen u crno-belu kombinaciju, mada nije bio
elegantan kao druga gospoda koja su bila u holu i na stepeništu. I on je
morao biti sluga, pogađala je Lili, sigurno nadređen prvome.
„Šta je bilo, Džounse?“ pitao je hladno. „Ona odbija mirno da ode?“
 „Želim da razgovaram sa grofom Kilburnom“, rekla mu je Lili.
„Možeš da odeš svojom voljom odmah“, rekao joj je čovek u crnom,
„ili da te za pet minuta odvedu kao skitnicu i bace u zatvor. Izbor je tvoj,
ženo. Meni je svejedno. Šta će od toga biti?“
Lili je otvorila usta ponovo i udanula vazduh. Došla je u pogrešnom
trenutku, naravno. U toku je bila neka velika zabava. Ne bi joj bilo zahvalan
što se sad pojavila. Zaista, možda joj ne bude zahvalan što se uopšte
pojavila. Sad kad je videla sve to, počela je da shvata složenost situacije.
Ali šta je drugo mogla da uradi? Gde je drugo mogla da ode?
„Dakle?“ pitao je nadređeni sluga.
„Problem, Forbse?“ pitao je drugi, mnogo kulturniji glas, a Lili je
okrenula glavu i videla starijeg gospodina srebrne kose i damu u purpurnom
satenu sa odgovarajućim turbanom sa perjem koja ga je držala pod ruku.
Dama je imala prsten na svakom prstu preko rukavice.
„Ni najmanje, Vaša milosti“, uz naklon je odgovorio sluga koji se zvao
Forbs. „Samo prosjakinja koja je imala drskosti da dođe ovamo. Otići će
smesta.“
„Daj joj novčić od šest penija“, rekao je gospodin gledajući u Lili sa
izvesnom dozom ljubaznosti. „Time ćeš moći da kupiš hleb za nekoliko
dana, devojko.“
Lili je zaključila da je to bio pogrešan trenutak za upornost. Bila je
tako blizu kraja svog puta, a opet činilo se dalje nego ikada. Sluga u crnom
je preturao po džepu, verovatno tražeći novčić.
„Hvala Vam“, rekla je sa tihim dostojanstvom, „ali nisam došla ovde
po milostinju.“
Okrenula se i, dok su nadređeni sluga i gospodin govorili istovremeno,
požurila kroz hol, niz stepenice, duž terase i niz kosi travnjak. Nije mogla
ponovo da se suoči sa tim mračnim prilazom.
Mesečeva svetlost ju je vodila napred, do uske staze koja se spuštala
nizbrdo pod oštrijim uglom kroz drveće koje nije sasvim zaklanjalo
svetlost. Otići će dovoljno daleko nizbrdo, odlučila je Lili, kako je ne bi
mogli videti iz kuće.
Staza je bivala strmija, a drveće se proređivalo dok nije ostala
okružena samo gustim i bujnim rastinjem paprati. Sada je mogla da čuje
vodu - slabo talasanje mora i hučanje tekuće vode koja je bila bliže. Bio je
to vodopad, pretpostavila je, a zatim ga je ugledala kako svetluca na
mesečini sa njene desne strane - oštar slap vode koji je padao skoro
vertikalno sa litice ka dolini u potok koji je tekao prema moru. U podnožju
vodopada nalazilo se nešto što je ličilo na malu kolibu.
Lili nije krenula dolinom ka njoj. Unutra nije bilo svetla, a ne bi joj
prišla čak ni da je bilo. Sa leve strane je mogla da vidi široku, peskovitu
plažu i mesečinu u blistavom pojasu preko mora,
Provešće noć iznad plaže, odlučila je. A sutra će se vratiti u Njuboršku
opatiju.

Lili se probudila rano narednog jutra, oprala je lice i ruke u hladnoj

vodi potoka i uredila se što je bolje mogla, pre nego što se popela nazad
stazom preko paprati kojom je bila prekrivena padina i između drveća do
uređenog travnjaka.
Stajala je i gledala u nešto što je ličilo na štalu iza koje se nalazila
kuća. Obe su izgledale masivnije i preteće na jutarnjoj svetlosti nego
prethodne noći. A tamo se odvijalo mnogo aktivnosti. Na prilazu blizu štale
bilo je puno kočija, a konjušari i kočijaši bili su užurbani. Gosti sa sinoćne
zabave sigurno su ostali da prenoće i spremali su se za odlazak,
pretpostavljala je Lili. Očigledno još uvek nije bilo pravo vreme da se
pojavi. Moraće još malo da pričeka.
Bila je gladna, otkrila je nakon što se vratila na plažu, pa je odlučila da
ode do sela, gde će možda moći da kupi malu veknu hleba. Kada je stigla,
shvatila je da to nije bilo mirno, napušteno mesto kao prethodne večeri. Trg
je bio skoro opkoljen veličanstvenim kočijama - možda baš nekima od onih
koje je videla ranije pored opatijskih štala. Travnjaci su bili krcati narodom.
Vrata gostionice bila su širom otvorena, a velika užurbanost onih koji su
ulazili i izlazili odvratili su Lili da se približi. Mogla je da vidi da je na
prilazu crkvi bilo još više ljudi nego na travnjacima.
„Šta se događa?“, pitala je dve žene koje su stajale na ivici travnjaka
blizu gostionice i gledale u pravcu crkve.
Okrenule su glave i zagledale se u nju. Jedna ju je odmerila od glave
do pete, prepoznala je kao strankinju i namrštila se. Druga je bila više
prijateljski nastrojena.
„Venčanje“, rekla je. „Pola otmenog društva iz Engleske je ovde zbog
venčanja gospođice Edžvort sa grofom Kilburnom. Ne znam kako su ih sve
smestili unutra u crkvu.“
Grof od Kilburna! Ponovo, ime je zvučalo kao da je pripadalo nekom
strancu. Ali on nije bio stranac. A značenje onoga što je žena upravo rekla
ju je pogodilo kao malj. On se ženio? Sada? U toj crkvi? Grof od Kilburna
se ženio?
„Nevesta je upravo stigla“, dodala je druga žena, „Propustili ste je,
nažalost. Bila je sva u belom satenu, sa šlepom, šeširom i velom koji joj
prekriva lice. Ako ostanete da stojite ovde, videćete ih kako izlaze čim se
začuju crkvena zvona. Mislim da će kočija proći ovim putem da bismo svi
mogli da mašemo. Barem tako kaže gospodin Vesli, gostioničar, znate.“
Lili nije čekala dalja objašnjenja. Žurila je travnjakom krčeći put
između ljudi. Skoro trkom je stigla do crkvene kapije.

Nevil je po opštem komešanju u zadnjem delu shvatio da je Loren

stigla sa baronom Galtonom, svojim dedom. Sa crkvenih klupa, na kojima
je sedeo sav krem društva kao i više istaknutih uzornih porodica, širilo se
iščekivanje i uzbuđenje.
Nevil je imao osećaj kao da mu je neko snažno stegao kravatu i ubacio
šaku nestašnih leptirića u stomak. Iako su ga oba osećaja različitim
intenzitetima mučila još od ranog doručka koji nije mogao da pojede,
okrenuo se dovoljno željno da prvi put pogleda svoju nevestu. Ugledao je
Gven koja je zastala kako bi ispravila šlep Lorenine venčanice. Sama
nevesta je izazovno ostala izvan vidokruga.
 Sveštenik je stajao iza Nevilovog ramena. Džozef Fosit, markiz od
Atingsboroua, njegov po godinama najbliži muški rođak i oduvek dobar
prijatelj, pročistio je grlo. Svi su, bio je svestan Nevil, gledali ka zadnjem
ulazu u iščekivanju neveste. Kakvu je, uostalom, važnost imao mladoženja,
kada je mlada trebalo da se pojavi? Loren je stigla tačno na vreme,
pretpostavljao je, sa tajanstvenim poluosmehom. Ne bi ličilo na nju da
kasni, makar i minut.
Začuo se zvuk neprikladan za unutrašnjost crkve. Neko je nekome
žustro govorio kako on ili ona ne može da uđe.
Zatim se ona pojavila naočigled svih okupljenih unutar crkve.
Međutim, nije bila sama. Niti obučena kao nevesta, već kao prosjakinja. I
nije bila Loren. Napravila je nekoliko užurbanih koraka alejom pre nego što
je zastala.
Bila je to halucinacija, podsvest je govorila Nevilu. Prilika je izgledala
zapanjujuće i bolno poznato. Ali, to nije bila Loren. Gledao je alejom kao
kroz dug tunel - ili kao kroz okular teleskopa - u iluziju koja je tamo stajala.
Dva muškarca su je zgrabila za nadlaktice s namerom da je odvuku.
Iznenadan strah zbog toga što bi mogao više nikada da je ne vidi, oslobodio
ga je ukočenosti. Podigao je ruku. Nije čuo sebe kako govori, ali svi su se
naglo okrenuli i pogledali u njega.
Napravio je dva koraka napred.
,,Lili?“, prošaputao je. Pokušao je da se vrati u stvarnost i brzo je
prešao rukom preko očiju, ali ona je i dalje bila tamo, a dva muškarca su je
držala za obe ruke i gledala ka njemu čekajući.
„Lili?“, ponovo je glasnije.
„Da“, rekla je nežnim, melodičnim glasom koji ga je proganjao u
snovima i na javi mnogo meseci nakon...
„Lili“, rekao je osetivši kao da se nalazi na nekom drugom mestu. Čuo
je svoje reči uprkos zujanju u ušima, kao da je govorio neko drugi. „Lili, ti
si mrtva!“
„Ne“, rekla je, „nisam umrla.“
 I dalje je video samo nju. Samo Lili. Nije bio svestan crkve, ljudi koji
su se neprijatno meškoljili u klupama, sveštenika koji je kašljucnuo,
Džozefa koji ga je držao za rukav, Loren koja je stajala na vratima iza Lili
širom otvorenih očiju koje su slutile katastrofu.
Sveštenik je još jednom kašljucnuo, a Nevil je konačno shvatio da se
nalazi u Crkvi svih duša, u Gornjem Njuboriju, na svom venčanju. Sa Lili
koja je stajala na prilazu oltaru, između njega i njegove neveste.
„Milorde“, rekao je sveštenik obraćajući mu se, „da li poznajete ovu
ženu? Da li želite da je sklone kako bismo nastavili sa ceremonijom
venčanja?“
Da li je poznaje?
Da li je poznaje?
„Da, poznajem je“, rekao je tihim glasom, iako je bio potpuno svestan
da je svaki gost na venčanju sa pažnjom slušao njegove reći. „Ona je moja
žena.“

Tišina, potpuno mukla, trajala je samo nekoliko sekundi.

„Milorde?“, prvi ju je prekinuo sveštenik.
Začuo se žamor. Grofica od Kilburna je bila na nogama. Njen brat,
vojvoda od Anburija, takođe je ustao i položio ruku na njeno rame.
„Nevile?“ rekla je grofica drhtavim glasom koji je ipak bio dovoljno
razgovetan uprkos opštem žamoru. „Šta je ovo? Ko je ova žena?“
„Trebalo je sinoć da naredim da je zatvore“, rekao je vojvoda svojim
uobičajeno autoritativnim glasom, pokušavajući da preuzme kontrolu nad
situacijom. „Smiri se, Klaro. Gospodo, udaljite ženu, molim vas. Nevile,
vrati se na svoje mesto da možemo da nastavimo sa venčanjem.“
Na njegovu milost niko nije obratio pažnju osim sveštenika. Svi su čuli
ono što je Nevil rekao. U njegovim rečima nije bilo dvosmislenosti.
„Uz dužno poštovanje, Vaša milosti“, rekao je velečasni Bekford, „ovo
venčanje ne može da se nastavi pošto je njegovo gospodstvo upravo
priznalo ovu ženu kao svoju suprugu.“
„Oženio sam Lili Dojl u Portugaliji“, rekao je Nevil, ne skidajući oči
sa prosjakinje. Apsolutni muk koji je bio gotovo glasan ponovo je zavladao
skupom. „Gledao sam je kako umire manje od dvadeset četiri časa kasnije.
Bio sam pored nje ne više od nekoliko minuta nakon toga. Stajao sam iznad
njenog mrtvog tela... Bila si mrtva, Lili. A zatim me je metak pogodio u
glavu.“
Svi su znali da je više od mesec dana pre svog povratka u Englesku
Nevil ležao u bolnici u Lisabonu zbog rane na glavi zadobijene tokom
zasede među brdima centralne Portugalije dok je vodio izviđačku grupu.
Amnezija, uporna vrtoglavica i glavobolja sprečili su ga da se vrati u svoj
puk čak i nakon što je rana zacelila. Zatim je vest o smrti njegovog oca
stigla do njega i dovela ga kući.
Međutim, niko nije čuo ni za kakav brak.
Do sada.
Žena koju je oženio očigledno nije bila mrtva.
Iz zadnjeg dela crkve čuo se prigušeni plač, Loren je stajala tamo,
bledog lica poput vela koji joj ga je prekrivao, kada je rukama uhvatila
bokove svoje haljine i zamahnula šlepom iza sebe pre nego što se okrenula i
pobegla dok ju je Gvendolina pratila u stopu. Vrata crkve su se otvorila, a
zatim ponovo zatvorila veoma bučno.
„Žao mi je“, rekla je Lili. „Zaista mi je žao. Nisam mrtva.“
„Nevile!“ Lejdi Kilburn se držala za naslon klupe.
Žamor postade jači.
Nevil je podigao obe ruke,
„Oprostite, molim vas, svi vi“, rekao je. „Ovo očigledno nije stvar za
javnost. Bar trenutno. Nadam se da ću moći da ponudim objašnjenje do
večeras. Očigledno je da neće biti venčanja ovog jutra. U međuvremenu vas
sve pozivam da se vratite u opatiju na doručak.“
Spustio je ruke i krenuo kroz prolaz pruživši desnu ruku ka Lili.
Gledao ju je u oči.
 ,,Lili?“, rekao je. „Dođi.“
Uhvatio ju je za ruku i čvrsto stegao. Jedva je koračao.

Nevil je širom otvorio vrata crkve i zakoračili su na zaslepljujuću

sunčevu svetlost okruženi morem lica i horom uzbuđenih, radoznalih
glasova.
On ih nije ni video ni čuo. Prošao je stazom kroz kapiju - između
mnoštva ljudi koji su mu se sklanjali s puta - do ulaza u park Njuborške
opatije.
Nije rekao ništa ženi pored sebe. Još uvek nije mogao da veruje u
stvarnost onoga što se upravo dogodilo, onoga što se događalo, iako se
čvrsto držao za tu utvaru i mogao da oseti njenu malu ruku u njegovoj.
Sećao se...
 II DEO

Sećanje: Jedna noć za ljubav

 3.

Lili Dojl sedela je sama na malom stenovitom ispupčenju koje je

štrcalo iznad duboke doline visoko u golim brdima centralne Portugalije.
Decembar je i hladno je.
Umotala se u pohabani, stari, vojnički ogrtač. Ipak, on ne može sakriti
činjenicu da se ona u proteklih godinu dana transformisala od žgoljave
devojčice u prelepu ženu od koje zastaje dah. Njena tamnoplava kosa
talasasto joj je padala niz leđa do ispod struka. Vetar je nosio unazad i
beznadežno mrsio. Njene vitke ruke, pokrivene rukavima izbledele plave
pamučne haljine, obrgrlile su njena skupljena kolena. Stopala su joj bila
bosa, uprkos hladnoći. Kako da oseti zemlju, kako da oseti život, objasnila
je to jednom, ako je uvek obuvena?
Nevil Vajat, major grof Njubori, udobno zavaljen na zemlji malo dalje
iza nje, obema rukama držao je šolju vrućeg čaja, Posmatrao ju je. Ne može
da joj vidi lice, ali može da zamisli njegov izraz dok ona gleda preko doline
u nebo istačkano oblacima i usamljenu pticu koja po njemu kruži.
Lili vidi lepotu gde god da ode. Dok muškarci iz streljačkog puka i
žene koje ih prate proklinju iberijski pejzaž, vreme, beskrajne marševe,
turobne kampove, hranu, jedni druge, Lili uvek može da pronađe nešto
lepo. Ona je miljenica svih koji je poznaju.
Do skoro je bila devojčica. Više nije.
Nevil je bacio ostatke čaja na travu pored sebe i ustao. Osvrnuo se oko
sebe pogledavši društvo muškaraca koje je poveo sa sobom na izviđačku
ekspediciju kako bi se uverio da Francuzi poštuju nezvanično primirje i da
se drže iza svojih linija u Španiji ili drugde unutar graničnog utvrđenja
Siudad Rodrigo, koje će britanske snage opkoliti čim dođe proleće.
Škiljio je preko brda sa druge strane u podnožju doline. Sve je bilo
tiho. Drugačije nije ni očekivao. Da je bilo bilo kakve stvarne opasnosti,
nikada ne bi dozvolio desetaru Geriju da dovede ženu, niti naredniku Dojlu
da povede ćerku. Bila je to rutinska misija, neočekivano prijatna. Sutra će
se vratiti u kamp. Ali večeras će kampovati tu gde su.
Nije mogao više da odoli. Pošao je ka mestu na kome je sedela Lili.
Ona je pogledala ka njemu i nasmešila se. Nije bio sasvim siguran kada je
zbog njenih pogleda i osmeha srce počelo da mu preskače. Pokušao je da
nastavi da je posmatra kao mladu ćerku svog narednika. Ipak, nije mu išlo.
Uostalom, bilo joj je osamnaest godina.
„Lili, nisi primetila nijedan francuski puk kako se nečujno prikrada
dolinom u podnožju?“, pitao ju je ne gledajući u nju.
Ona se nasmejala. „Zapravo dva, gospodine“, reče. „Jedan konjički i
jedan pešadijski. Je li trebalo da kažem nešto?“
„Ne, ne.“ Osmehuno joj se. Njegovo srce se uskomešalo. „To nije
važno. Ne, ako stari Bone nije bio sa njima,“
Ona se ponovo nasmejala. Seo je pored nje i zapitao se da li je znala
kakav uticaj je imala na muškarce - na njega. Nije bio jedini koji je primetio
da je postala žena,
„Pretpostavljam, Lili“, reče Nevil, „da možeš da vidiš neku lepotu u
ovom i od Boga zaboravljenom mestu?“
„Oh, nije od Boga zaboravljeno“, reče ona samouvereno kako je i
očekivao. „Čak i gole stene imaju neku veličanstvenost koja izaziva
divljenje. Vidite?“ Ona podiže jednu vitku ruku i pokaza. „Tamo je trava.
Tamo čak ima i malo drveća. Prirodu je nemoguće ukrotiti. Ona će se
probiti.“
„To je žalostan izgovor za drveće.“ Pogledao je u pravcu u kome je
pokazivala. „Baštovan u Njuborškoj opatiji bi bez dvoumljenja tu travu
otpremio na gomilu smeća.“
Kada se okrenula prema njemu i kada su se njene oči zagledale u
njegove, shvatio je da ubrzano diše.
„Kakav je tamo vrt?“, pitala ga je sa očiglednom žudnjom u glasu.
„Tata kaže da nema ničeg lepšeg od engleskog vrta.“
 „Zelen“, odgovorio je. „Bujan i tako živo zelen da se ne može
adekvatno opisati recima Lili. Trava, drveće i cveće svih boja i vrsta.
Mnogo svega. Pogotovo ruža. Vazduh je leti ispunjen njihovim mirisom.“
Retko je osećao nostalgiju za kućom. Ponekad se osećao krivim zbog
toga. Odgojen je da jednog dana preuzme očevu ulogu grofa i određeno mu
je da se oženi Loren, svojom rođakom, koja je odrasla u Njuborškoj opatiji
sa njim i bila mu draga koliko i njegova sestra Gven. Otac ga je pritiskao
svojim planovima za njegov ljubavni život, a on je očajnički želeo da
započne sopstveni život, da se prepusti avanturi, slobodi...
Povredio je svoje roditelje time što je postao vojnik. Sumnjao je da je
više nego povredio Loren, rekavši joj pred odlazak što je taktičnije umeo,
da ne obećava da će se brzo vratiti i da ne očekuje od nje da ga ona čeka.
„Kako bih volela da ih vidim i pomirišem.“ Lili je zatvorila oči i
polako udahnula kao da zaista može da oseti miris ruža u Njuboriju.
„Jednog dana hoćeš „ Bez razmišljanja je sklonio pramen njene kose
koji joj je zapeo za ugao usana. Koža joj je bila meka... i topla. Kosa mokra.
Osećao je sirovu želju kako mu probada prepone i žurno je povukao prst.
Osmehnula se. Zatim je Lili učinila nešto nesvakidašnje. Pocrvenela
je, oči su joj zasjale, a zatim se okrenula na drugu stranu i ponovo zagledala
u dolinu...
Ona je znala.
Ta pomisao ga je rastužila. Lili mu je oduvek bila prijateljica, otkad je
Dojl postao njegov poručnik pre četiri godine. Imala je živahan um,
očaravajući smisao za humor i posedovala prirodnu prefinjenost uprkos
činjenici da je nepismena. Pričala mu je o svom životu, pogotovo o
godinama u Indiji, u kojoj je umrla njena majka, o ljudima i iskustvima.
Jednom se raspravljala sa njim kada ju je zatekao na bojnom polju nakon
završene borbe i ukorio je zbog toga što je negovala povređenog francuskog
vojnika koji je umirao. Čovek je jednostavno čovek, osoba, rekla mu je.
Nikada nije bila zastrašena njegovim činom iako ga je, kao svog oca i ostale
muškarce, oslovljavala sa „gospodine“. Kleknuo je pored nje i dao
Francuzu da pije iz svoje čuture.
 Međutim, nešto se promenilo. Lili je porasla. A on ju je želeo. Ona je
to znala. Moraće da se povuče jer je Lili mogla da mu bude samo prijatelj.
Ona je ćerka narednika Dojla, a on Dojla poštuje iako su iz različitih
društvenih klasa. Sem toga, Lili je nevinašce, a njegova je dužnost da zaštiti
njenu čast, a ne da je uzme. Ona je, takođe, iz druge društvene klase. Bez
obzira na to što je i dalje buntovnik, on ipak nije prekinuo kontakt sa svojim
svetom i neće nikada. On je gospodin, oficir, budući grof.
Nikada ne može postati Lilin ljubavnik.
„Lili“, upitao ju je pokušavajući da potisne neželjena osećanja. „Čemu
se nadaš? Šta ćeš da radiš u životu? O čemu maštaš?“
Nije mogla zauvek da ostane sa svojim ocem. Šta li joj je nosila
budućnost? Brak sa vojnikom koga je za nju pažljivo odabrao otac? Ne.
Više bi voleo da nije na to pomislio.
Nije mu odgovorila istog trenutka. Kad je okrenuo glavu da je ponovo
pogleda, primetio je da je predivni sanjivi osmeh ponovo ozario njeno lice.
„Vidite li onu pticu, gospodine?“ Okrenuo je glavu. „Želim da budem
kao ona. Da se vinem visoko. Snažna. Slobodna. Nošena vetrom i prijatelj
sa nebom. Ne znam šta će od mene postati. Jednog dana, Vi ćete otići i...“
Zatim tišinu prekide zvuk pucnja.

Jedan od članova predstraže ugledao je zeca krajičkom oka i učinilo

mu se da je u pitanju krvožedni francuski vojnik. To je prva Nevilova
pomisao. Ipak, ne može da rizikuje. Godine koje je proveo kao oficir
naučile su ga da sluša instinkt koliko i razum. On brže deluje i ponekad
spašava živote.
Skočio je i povukao Lili. Trčali su nazad ka svom odredu, Nevil
zaštitnički nadvijen nad njom, dok je narednik Dojl dozivao. Svi su zgrabili
puške i municiju. Nevil je proveravao mač. Dovikivao je naređenja svojim
ljudima i zaboravio na Lili čim ju je smestio u relativno bezbedan zaklon
improvizovanog kampa.
Pogrešno je procenio stražara. Nije mu zec privukao pažnju; već
francuska izvidnička patrola. Međutim, pucanj upozorenja je bio greška. Da
nije bilo njega, Francuzi bi verovatno otišli u miru svojim putem čak i da su
primetili britanske vojnike. Ali pucanj je ispaljen.
Okršaj je bio kratak i oštar, ali relativno bezopasan. To bi se na tome i
završilo da se novi regrut u Nevilovoj jedinici nije zaledio od užasa na goloj
padini, kao nepokretna, otvorena meta za Francuze. Narednik Dojl otišao
mu je u pomoć i u grudi primio metak namenjen dečaku.
Ceo sukob je bio gotov pet minuta nakon što je počeo. Francuzi su
otišli svojim putem podrugljivo kličući.
„Ostavi ga tu!“, viknuo je Nevil trčeći ka oborenom naredniku.
„Donesi kutiju za prvu pomoć.“
Uzalud, Shvatio je čim se primakao. Na tamnozelenoj tkanini
narednikovog kaputa stajala je samo mala mrlja krvi, ali na njegovom licu
videla se smrt. Nevil ju je video na mnogo lica da bi pogrešio. A i Dojl je
to, takođe, znao.
„Gotov sam, gospodine“, jedva je izgovorio.
„Donesite prokletu kutiju za prvu pomoć!“ Nevil je kleknuo pored
umirućeg čoveka. „Zakrpićemo Vas za tili čas, naredniče.“
„Ne, gospodine.“ Dojl ga je stisnuo za ruku prstima koji su već bili
hladni i slabi. „Lili.“
„Bezbedna je. Nije povređena“, uveravao gaje Nevil.
„Nije trebalo da je dovedem ovamo.“ Oči su mu postale zamagljene, a
dah težak i hrapav. „Ako napadnu ponovo...“
„Neće.“ Nevilovi prsti obaviše se oko narednikovih. Odustao je od
zavaravanja. „Postaraću se da se Lili sutra bezbedno vrati u kamp.“
„Ako je zarobe...“
Malo je verovatno i šanse su minimalne da će doći do još jednog
susreta, još jednog okršaja. Francuzi će zasigurno biti malo željni
konfrontacije u ovo doba godine, barem koliko i Britanci. Ali ako bude
zarobljena, naravno, njena sudbina će zaista biti strašna. Silovanje...
 „Postaraću se da bude bezbedna.“ Nevil se nagao nad čoveka koji je
bio cenjeni saborac, čak i prijatelj, uprkos razlici u činovima. „Neće joj
nauditi čak i ako bude zarobljena. Dajem Vam svoju reč. Oženiću se njom
danas.“
Kao supruga oficira i gospodina, Lili će biti tretirana s poštovanjem i
učtivošću čak i od strane Francuza. A velečasni Parker-Rou, kapelan puka,
kome je život u kampu dosadan kao i većini vojnika nemirnog duha, bio je
sa izvidnicom.
„Biće moja žena, naredniče. Biće bezbedna.“ Nije bio sasvim siguran
da ga je umirući čovek razumeo. Hladni prsti i dalje su slabašno stiskali
njegove.
„Moj svežanj u bazi“, kaže narednik Dojl. „U mom svežnju...“
„Biće dato Lili“, obećao je Nevil. „Sutra, kada se bezbedno vratimo u
kamp.“
„Trebalo je odavno da joj kažem.“ Glas mu je postao slabiji,
nerazgovetniji. „Trebalo je da kažem njemu. Moja žena... Neka mi Bog
oprosti. Volela ju je. Oboje smo. Suviše smo je voleli da bismo...“
„Bog Vam oprašta naredniče.“ Gde je dođavola kapelan? ,,I niko
nikada ne bi mogao da sumnja u Vašu odanost prema Lili.“
Parker-Rou i Lili stigli su u istom trenutku. Nevil je ustao, a Lili
zauzela njegovo mesto pored oca, uzimajući njegovu ruku u obe svoje i
nagnuvši se nisko nad njim, sa kosom kao zavesom oko njegovog i njenog
lica.
„Tata“, rekla je. Neprestano je šaputala njegovo ime i ostala tako sve
dok je kapelan čitao molitve, a ostatak jedinice bespomoćno stajao u
prisustvu smrti i žalosti.

Nakon što su sahranili narednika Dojla na padini na kojoj je umro,

Nevil je izdao naređenje da se kamp pomeri dva ili tri kilometra dalje. Već
je pričao sa kapelanom.
 Lili nije plakala. Nije izgovorila ni reč otkad ju je Nevil uhvatio za
ramena, podigao na noge i rekao joj nežno ono što je već i sama znala - da
je njen otac preminuo. Navikla je na smrt, naravno. Ali čovek nikada nije
pripremljen za smrt voljenih.
„Lili“, rekao je Nevil istim nežnim glasom. „Želim da znaš da su
poslednje misli tvoga oca bile vezane za tebe, za tvoju bezbednost i tvoju
budućnost,“
Nije mu odgovorila.
„Dao sam mu obećanje“, kaže joj. „Džentlmensko obećanje. Zato što
je bio moj prijatelj, Lili, i zato što je to nešto što sam ionako želeo da
uradim. Obećao sam mu da ću se oženiti tobom danas, tako da ćeš imati
zaštitu mog imena i titule do kraja ovog putovanja i do kraja svog života.“
I dalje nije odgovarala. Je li zaista dao takvo obećanje? Džentlmensko
obećanje? Zato što je to želeo? Za njega je kao oficira, aristokratu, budućeg
grofa bilo nemoguće da oženi skromnu i nepismenu ćerku vojnika. Ali to je
sada postala obaveza, džentlmenska obaveza.
„Lili“, pitao ju je, naginjući glavu kako bi pogledao u njeno bledo,
bezizražajno lice, „razumeš li šta ti govorim?“
„Da, gospodine.“ Njen glas bio je ravan i uzdržan.
„Znači, udaćeš se za mene? Bićeš moja žena?“ Trenutak je izgledao
nestvarno, kao i svi događaji u prethodna dva sata. Da li je mogla da
odbije? Da li bi mogla da pristane?
„Da“, rekla je.
„Obavićemo to čim ponovo postavimo kamp“, odgovorio je.
Ne liči na Lili da bude tako pasivna, tako pokorna. Da li je to fer
prema njoj...
Ali šta je alternativa? Povratak u Englesku, rođacima za koje je znao
da ih nikada nije upoznala? Udaja za nekog drugog vojnika njenog
društvenog ranga? Ne, to je nepodnošljiva pomisao. U pitanju je bio Lilin
život.
 „Pogledaj me, Lili“, zapovedio je glasom kome su se ona, kao i
muškarci pod njegovom komandom, instinktivno povinovati. Pogledala ga
je. „Bićeš moja žena za sat vremena. Da li je to ono što želiš?“
„Da, gospodine.“ Njene oči tupo su zurile u njegove pre nego što on je
susreo kapelanov pogled.
Onda će biti tako. Za sat vremena.
Ponovo panika.
Ponovo ushićenje.
Bračna ceremonija sprovedena je pred celom jedinicom, a zvanični
svedoci bili su poručnik Haris i novoimenovani narednik Rider. Okupljeni
muškarci nisu znali da li da kliču ili da zadrže mirno, svečano ponašanje
koje su imali na sahrani narednika Dojla pre tri sata.
Sama nova vikontesa, kao da nije bila prisutna. Tiho je otišla da
pomogne gospođi Geri da spremi večernji obrok. Nevil je nije zaustavio niti
spomenuo činjenicu da vikontesa mora da bude uslužena. Imao je dužnosti
koje je morao da obavi.

Bio je mrak. Nevil je proverio stražu i stražarski raspored za noć.

Ostaće u vojsci, odlučio je. U vojsci, on i Lili moći će da budu jednaki.
Moći će da dele svet koji im je oboma poznat i u kome im je prijatno. On
više neće biti rastrzan na dve strane kao što je bio otkad je napustio Njubori.
Sada ga i onako neće želeti nazad. Ne sa Lili. Ona je prelepa. Ona je čista
gracioznost, svetlost i radost. On je zaljubljen u nju. I više od toga, on je
voli. Ali ona nikada ne može biti grofica od Kilburna, osim možda imenom.
Pepeljuge su prihvaćene u bajkama i mogu da očekuju da žive srećno do
kraja života sa svojim prinčevima. U stvarnom životu to ne ide tako.
Bilo mu je drago što je oženio Lili. Osećao se kao da mu je pao teret sa
duše. Ona će biti njegov svet, njegova budućnost, njegova sreća. Njegovo
sve.
Njegov šator, primetio je, postavljen je na faktičkoj udaljenosti od
ostatka kampa. Stajala je sama ispred njega i posmatrala dolinu obasjanu
mesečinom.
,,Lili“, nežno joj je rekao dok je prilazio.
Okrenula je glavu da ga pogleda. Ništa nije rekla. Posmatrala ga je
svesno i sa razumevanjem.
,,Lili.“ Pričali su šapatom kako ih niko ne bi čuo. „Mnogo mi je žao
zbog tvog oca.'„
Vrhovima prstiju dodirnuo joj je obraz. Razmišljao je. Večeras je neće
ni na šta primoravati. Treba joj vremena da odtuguje za ocem, da se
prilagodi novim uslovima života. I dalje ništa nije govorila, ali je podigla
ruku i stavila je na njegovu.
„Trebalo je da kažem ne“, rekla je. „Znala sam šta ste od mene tražili.
Pretvarala sam se čak i pred sobom da nisam, kako ne bih morala da Vas
odbijem i da se suočim sa praznom budućnošću. Žao mi je.“
„Lili“, rekao je, „učinio sam to jer sam želeo.“
Okrenula je glavu, prislonila usne na njegov dlan i zažmurila.
Lili. Lili, da li je moguće...
„Ti budi u šatoru“, rekao joj je. ,,A ja ću spavati ovde na zemlji. Ne
brini. Postaraću se da budeš bezbedna.“
Otvorila je oči i pogledala ga obasjanog mesečinom. „Jeste li zaista
želeli?“ pitala ga je. „Jeste li zaista želeli da se oženite mnome?“
„Da.“ Hteo je da povuče ruku. Nije bio od kamena.
„Pitali ste me o čemu maštam“, kazala je. „Kako sam tada mogla da
Vam kažem? Ali, sada mogu. O ovome. Ovo je bio moj san.“
Dotakao je njene usne svojima zapitavši se da li ih neko posmatra.
„Lili“, prošaputao je. „Lili.“
„Da, gospodine.“
„Nevile“, kazao je. „Izgovori moje ime. Želim da čujem kako ga
izgovaraš.“
 „Nevile“, rekla je kao najerotičniji izraz privrženosti. „Nevile...
Nevile.“
„Hoćemo li deliti šator?“, pitao ju je.
,,Da.“ Bilo je nesumnjivo da ga je želela. „Nevile. Moj voljeni.“
Samo je Lili mogla to da izgovori, a da ne zvuči teatralno.
Činilo mu se čudno što će konzumirati brak kada su sahranili njegovog
prijatelja, njenog oca, pre samo nekoliko sati. Ali on je imao dovoljno
iskustava sa smrću da je znao da je nastavak života sastavni deo procesa
tugovanja.
„Dođi“, rekao joj je, sagnuvši se da otvori krilo malog šatora. „Dođi,
Lili. Dođi, ljubavi.“

Vodili su ljubav skoro u tišini, jer su oko njih bez sumnje bili slušaoci.
Vodili su ljubav polako da ne bi izazvali nepotrebno drmanje klimave
šatorske strukture. I sasvim obučeni, osim na ključnim mestima, pokriveni
sa dva ogrtača kako se ne bi prehladili u decembarskoj noći.
Ona je bila nevina i neiskusna.
On željan, iskusan i rešen da joj pruži zadovoljstvo, prestravljen da joj
ne nanese bol.
Ljubio ju je, dodirivao nežnim rukama punim obožavanja, prvo preko
odeće, a potom ispod, paperjastim dodirima preko njene tople svilenkaste
kože, obuhvatajući njene male, čvrste grudi, prelazeći palcem preko
njihovih ukrućenih vrhova, klizeći nežno prstima ka vlažnoj toplini između
njenih bedara, dodirujući, razdvajajući, izazivajući.
Zagrlila ga je. Nije ga milovala. Nije ispustila nikakav zvuk, samo je
ubrzano disala. Ipak, znao je da je delila njegovu želju. Znao je da čak i u
ovome ona pronalazi lepotu.
,,Lili..“
Otvarala mu se, podstaknuta njegovim kolenima i obavila se oko njega
nošena sopstvenim instinktima. Šaputala mu je tihe nežnosti, njegovo ime,
dok se izdizao iznad nje. Bila je mala i uska. Zasigurno devica. Prepreka se
činila neprobojnom, a on je znao da je povređuje.
Zatim je lako skliznuo unutra celom svojom dužinom. U meku, vlažnu
vrelinu i nevoljne kontrakcije njenih mišića.
Nežno mu je šaputala na uho.
„Oduvek sam znala“, kazala je, „da bi ovo bio najlepši trenutak u mom
životu. Ovo. Sa tobom. Ali nikada nisam očekivala da će se dogoditi.“
Oh, Lili. Nisam ni znao.
„Mila moja“, rekao joj je. „Moja draga ljubavi.“ Više nije mogao da
misli samo na to da ne ozledi svoju nevestu. Njegova želja, njegova
potreba, pulsirala je poput bubnja kroz svaki krvni sud u njegovom telu i
skupljala se kao izuzetan bol u njegovim preponama.
Slušao je njene uzdahe iznenađenja i nesumnjivog zadovoljstva,
povlačio se i opet uranjao duboko. Održavao je stabilan ritam koliko god je
bio u stanju, koliko zbog nje, toliko i zbog sebe, opirući se porivu da
prerano oslobodi zadovoljenje, pre nego što bi ona mogla da nauči da
intimnost podrazumeva više od proste penetracije.
Ležala je opuštena pod njim. Ne zbog odbojnosti, šoka ili pasivnog
pokoravanja. On bi znao. Čak i da nije tiho ječala od zadovoljstva, znao bi.
Uživala je. Pronašao je njene usne i prekrio ih svojima. Bile su tople, meke,
voljene.
„Ljubavi moja“, rekao joj je. „Ovo je stvarnost. A ti si prelepa, Lili.
Tako prelepa.”
Više nije mogao da se uzdrži. Usporio je ritam, uranjao dublje,
pauzirao duže. Lili. Moja ljubav. Moja žena. Telo mog tela, kost moje kosti,
srce mog srca.
Povlačio se i ponovo uranjao duboko. Dublje. Izvan granica. Izvan
vremena i prostora. Oslobodio se duboko u večnosti u kojoj su on i Lili bili
ujedinjeni.
Čuo je kako šapuće njegovo ime.
 Trebalo je da pređu samo nekoliko kilometara do kampa u kome je bila
baza. Međutim, postojao je jedan uzan prolaz kroz koji je trebalo da prođu.
Nije moglo biti stvarne opasnosti od francuskih snaga koje su daleko ispred
svojih linija, ali Nevil je bio oprezan. Poslao je ljude napred u izvidnicu.
Organizovao je liniju jedinice tako da on drži najopasniju poziciju napred,
dok je poručnik Haris u začelju, a najosetljiviji od njegovih ljudi, kao i
kapelan i dve žene u sredini.
Lili je danas bila tiha. Shvatila je da je smrt njenog oca stvarna.
Tugovala je. Ipak, vodila je ljubav sa njim po drugi put u tami ranog jutra
pre nego što je ustao. Obavila je ruke oko njegovog vrata i rekla mu da ga
voli, da ga je oduvek volela, od prvog trenutka kada ga je videla, možda čak
i pre toga, pre svog rođenja, pre vremena i stvaranja. On se nežno nasmejao
i rekao da je obožava.
Nosila je svežanj na konopcu oko vrata. U njemu se nalazila kopija
njihovog venčanog lista; drugi primerak će Parker-Rou uredno zavesti kada
se vrate u kamp. Lilin svežanj je poslednja mera opreza. Svako ko ga bude
otvorio videće da je ona žena britanskog oficira i moraće da se ophodi
prema njoj sa odgovarajućim viteštvom.
Francuzi su bili pametni. Barem ova jedinica. Izbegli su da ih otkrije
napredna britanska jedinica. Dozvolili su prednjem delu britanske linije da
maršira kroz prolaz i izađe na drugoj strani pre nego što napadnu slabi
centar. Nevil se okrenuo na prvi zvuk paljbe sa brda. Činilo mu se da se svet
sporije okretao dok mu se vid sužavao kad je pogledao Lili usred uske
doline kako podiže ruke i zanosi se unazad usred dima i njegovih
uskomešanih ljudi uhvaćenih u zasedu.
Pogođena je.
Dozivao je njeno ime.
„Lili! LILI!“
Instinktivno je postupio kao oficir, izvukao mač, izdao naređenja i
probio se nazad na bojno polje. Nazad do Lili.
Poručnik Haris je, u međuvremenu, svoje ljude iz začelja poveo
uzbrdo. Za nekoliko minuta Francuzi su naterani na privremeni beg. U tih
nekoliko minuta Nevil je stigao do sredine prolaza i zatekao Lili krvavih
grudi. Bilo je više krvi nego juče na grudima njenog oca.
Mrtva je.
Pogledao je ka njenom ranjenom telu i pao na kolena pored nje,
zaboravljajući svoju dužnost. Ispružio je ruke ka njoj.
Lili. Moja ljubav. Moj život. Tako kratko. Na jednu noć.
Samo jedna noć ljubavi.
Lili!
Nije osećao bol od metka koji mu je okrznuo glavu. Smračilo mu se
pred očima i on je nesvesno pao preko Lilinog mrtvog tela.
 III DEO

Nemogući san
 4.

Nisu nastavili kolskim prilazom kao što je Lili očekivala. Skrenuli su

odmah pored kapije i uskoro su šetali duž nepopločane šumovite staze.
Nevil nije razgovarao sa njom niti gledao u nju. Stisak njegove ruke bio je
bolan. Morala je skoro da trči da bi uspela da prati njegov dug korak.
Nije bio potpuno svestan kuda i sa kim ide. Ona nije pokušavala da
prekine tišinu.
I sama teško da je bila u manjem šoku. On je trebalo da se oženi.
Mislio je da je ona mrtva - to je saznala od kapetana Harisa. Tako brzo
nakon svega.
Lili je ugledala njegovu nevestu kada je panično ušla u crkvu. Bila je
visoka i elegantna, lepa, u belom satenu i čipki. Njegova nevesta. Iz
njegovog sveta. Koju je možda voleo.
Tada je Lili utrčala ispred njegove neveste i ušla u crkvu. Kao
prethodne večeri, kao da je zakoračila u drugi svet. Crkva je bila puna
bogato odevenih dama i gospode i svi su gledali u nju. Osećala je njihove
poglede, mada je svoj usmerila na čoveka koji je stajao u dnu crkve poput
princa iz bajki.
Bio je odeven u bledoplavo, srebrno i belo. Lili ga je jedva prepoznala.
Visina, širina ramena, snaga, mišićava pojava su bile iste. Ali ovaj čovek je
bio grof od Kilburna, stari engleski aristokrata. Čovek koga se sećala bio je
major lord Njubori, hrabri oficir streljačkog puka.
Njen muž.
Major Njubori koga se sećala - Nevil, što je postao za nju tog
poslednjeg dana - oduvek je bio nemaran prema svom izgledu i nemoguće
privlačan u svojoj zelenoj i crnoj uniformi, koja je bila pohabana, prašnjava
ili isprskana blatom. Njegova plava kosa uvek je bila kratko ošišana. Danas
je bio primer elegancije.
I upravo je hteo da se oženi tom prelepom ženom njegovog sveta.
Mislio je da je Lili mrtva. Zaboravio je na nju. Nikada nije pričao o
njoj - to je bilo jasno po reakciji prisutnih u crkvi. Možda ga je bilo stid da
to učini. Njegov brak sa njom je bio sklopljen u žurbi, jer je osećao da
duguje to njenom ocu. I bio odbačen kao incident o kome nije bilo vredno
pričati.
Danas je bio dan njegovog venčanja - sa drugom.
A ona je došla da to spreči.
,,Lili.“ Iznenada je progovorio, a stisak njegove ruke postao je još
bolniji. „To si stvarno ti. Zaista si živa.“ I dalje je gledao pravo ispred sebe.
„Da.“ Zaustavila se na vreme da se ne izvini, kao što je to učinila u
crkvi. Bilo bi bolje za njega da je bila mrtva. Ne zato što je on bio loš
čovek. Ipak...
„Bila si mrtva“, rekao je, a ona je iznenada shvatila da je staza bila
prečica do plaže na kojoj je provela noć. „Video sam kako umireš, Lili.
Video sam da si mrtva, metak kroz srce. Haris mi je kasnije kazao da si
umrla. Ti i jedanaest ostalih.“
„Metak je promašio srce“, rekla mu je. „Oporavila sam se.“
Zaustavio se kada su sišli u dolinu i pogledao vodopad koji se
obrušavao u spektakularnom slapu svetle pene preko litice obrubljene
papratima u jezerce i potok koji je tekao prema moru. Mala koliba sa
slamnatim krovom koju je sinoć primetila gledala je u jezerce. Tu je bila
staza koja je vodila do njenih vrata iako nije bilo znakova da je kuća
nastanjena.
On se okrenuo u suprotnom smeru i krenuo prema plaži povukavši je
sa sobom. Lili, kojoj je bilo vruće od šetnje, olabavila je trake svog šešira i
pustila ga da padne na pesak. Izgubila je ukosnice tokom noći. Nekoliko
koje su ostale nisu bile dovoljne da zadrže njene duge kovrdže nestašne
kose priljubljene uz glavu. Kosa joj je pala na ramena i niz leđa. Protresla je
glavu i dozvolila povetarcu da je razbaruši.
„Lili“, rekao je, pogledavši je po prvi put otkad su otišli iz crkve.
„Lili... Lili.“
Hodali su po pesku i zaustavili se kod ivice vode. Da su barem i dalje
bili razdvojeni okeanskim prostranstvom, pomislila je Lili. Da je barem
ostala u Portugaliji. To bi bilo bolje za oboje.
On bi se oženio drugom.
Ona ne bi znala da ju je on zaboravio tako brzo, da mu je tako malo
značila.
„Živa si.“ Konačno je ispustio njenu ruku, okrenuo se ka njoj,
zagledao joj se u lice i podigao ruku. Oklevao je pre nego što je vrhovima
prstiju pomilovao njen obraz. „Lili. Oh, draga moja, živa si!“
„Jesam.“ Stigla je do kraja svog puta. Ili možda samo na početak
drugog. On je stajao tamo u svoj veličanstvenosti grofa od Kilburna.

Nevil je iznenada shvatio da stoji na plaži, na ivici vode. Nije imao

pojma zašto je upravo tu došao. Kuća će uskoro opet biti puna gostiju, a
ovo je bilo mesto na koje je uvek dolazio da bude sam, da razmišlja.
Samo, sada nije bio sam. Lili je bila sa njim. On ju je dodirivao. Bila je
topla i živa. Bila je mala, mršava, lepa, duge kose koja se neukrotivo
vijorila na vetru.
Bila je... oh, Bože, bila je Lili.
„Lili“, pitao je gledajući u more iako nije video ni vodu ni
beskonačnost iza nje. „Šta se dogodilo?“
Odneli su ga onesvešćenog sa tog prevoja. Poručnik Haris mu je u
bolnici rekao da su Lili i još jedanaest muškaraca, uključujući i kapelana,
velečasnog Parker-Roua, poginuli. A jedinica je bila primorana da beži
noseći prtljag i svoje ranjenike. Morali su da ostave mrtve i njihove stvari
Francuzima koji su se vraćali da ih pokradu i pokopaju.
 Krivica je grizla Nevila godinu i po dana. Nije uspeo da zaštiti svoje
ljude od zla. Izneverio je narednika Dojla. Izneverio je Lili - svoju ženu.
„Odveli su me u Siudad Rodrigo“, rekla je, „a hirurg je izvadio metak.
Promašio mi je srce za dlaku - to je bila reč koju je upotrebio. Govorio je
engleski. Nekoliko njih je govorilo. Bili su ljubazni prema meni.“
„Jesu !i?“ Okrenuo je glavu i oštro ju je pogledao, „Pronašli su tvoja
dokumenta, Lili? Jesu li se prema tebi odnosili s poštovanjem?“
„Jesu“, rekla je. Setio se velikih, bezazlenih očiju, plavih kao letnje
nebo. Nisu se promenile. „Bili su veoma ljubazni. Zvali su me gospo.“
Osmehnula se.
Olakšanje mu je donelo slabost u kolenima. Zaprepašćenje je
popuštalo. Do sada je trebalo da bude oženjen i na putu za doručak nazad u
opatiji - sa Loren, svojom ženom. Umesto toga, stajao je na plaži u svojoj
venčanoj odori sa - svojom ženom. Ponovo je osetio vrtoglavicu.
„Držali su te u zatočeništvu i pristojno se ponašali prema tebi?“ rekao
je. „Kada i gde su te oslobodili, Lili? Zašto nisam bio obavešten? Ili si
pobegla?“
Njen pogled se spustio ka njegovoj bradi. „Napadnuti su nedugo pošto
smo napustili Siudad Rodrigo“, rekla je. „Napali su ih španski partizani. Ja
sam zarobljena.“
Osetio je olakšanje. Čak se i nasmešio. „Onda si bila bezbedna“, rekao
je. „Partizani su naši saveznici. Oni su te otpratili nazad u puk? Ali to mora
da je bilo mesecima kasnije, Lili. Zašto me niko nije obavestio?“
Okrenula se, primetio je, i pogledala ka plaži prema dolini. Kosa joj je
poletela preko ramena, skrivajući njeno lice od njegovog pogleda.
„Znali su da sam Engleskinja“, rekla je. „Ali nisu mi poverovali da
sam bila zatočenica. I nisu mi poverovali da sam oficirska supruga. Nisam
bila tako obučena. Mislili su da sam bila sa Francuzima kao... kao
konkubina.“
Otvorio je usta da progovori, ali jedva je izustio.
„A tvoja dokumenta, Lili...?“
 „Francuzi su ih uzeli i nisu mi ih vratili“, rekla je.
Čvrsto je zatvorio oči. Španski partizani su bili ozloglašeni zbog
divljaštva kojim su izlagali svoje francuske zatvorenike. Kako bi tretirali
francusku konkubinu, čak iako je bila Engleskinja? Kako je izbegla užasnu
torturu i pogubljenje?
Znao je kako.
Uzdahnuo je. „Bila si sa njima... dugo?“, pitao je. Nije čekao odgovor,
„Lili, jesu li oni...?“
Da li se svaki najgori Dojlov strah ostvario? Nije želeo da čuje
odgovor. Bilo je grozno jasno. Nije bilo drugog mogućeg odgovora.
,,Da“, rekla je nežno.
Tišina je potrajala pre nego što je ona ponovo progovorila. Odnekud se
začuo krik galeba.
„Nakon mnogo meseci - sedam - pridružio im se Engleski agent na
nekoliko dana i ubedio ih da me puste. Vratila sam se u Lisabon. Tamo niko
nije verovao u moju priču dok se kapetan Haris slučajno nekim poslom nije
zatekao u Lisabonu. On i gospođa Haris su se vraćali u London. Poveli su
me sa sobom. Kapetan je želeo da ti piše, ali ja nisam htela da čekam. Došla
sam. Morala sam da dođem. Morala sam da ti kažem da sam još uvek živa.
Pokušala sam sinoć tokom zabave, ali mislili su da sam prosjakinja. Žao mi
je što je moralo da bude jutros. Ja... ja neću ostati sada kada sam ti rekla.
Ako hoćeš... da mi platiš put kočijom, otići ću... nekuda drugo. Mislim da
postoji način da se brak okonča zbog onoga što sam učinila. Ako imaš
novac i uticaj, a usuđujem se da kažem da imaš, moraš to da uradiš i onda
možeš... da nastaviš sa svojim planovima.“
Da oženi neku drugu. Loren.
Lili je mislila na razvod. Zbog preljube. Zato što je dozvolila da bude
silovana kao alternativu mučenju i pogubljenju - ako je uopšte imala izbora.
Zato što se odlučila za opstanak. I opstala.
Lili silovana.
Lili preljubnica.
 Njegovo slatko, divno nevinašce.
„Lili.“ Nije samo umislio da je bila još mršavija. Njena vitka figura
nekada je bila gipka i dostojanstvena. Sada je izgledala mršavo. „Kada si
poslednji put jela?“
Trebalo joj je malo vremena da odgovori. „Juče“, rekla je. ,,U podne.
Imam nešto novca. Možda mogu da kupim veknu hleba u selu.“
„Dođi.“ Ponovo je uzeo njenu ruku u svoju. Sada je bila hladna i
mlitava. „Potrebna ti je topla kupka, druga garderoba, dobar obrok i dug
san. Zar nemaš nikakav prtljag sa sobom?“
„Moja torba“, rekla je pogledavši na dole, kao da je očekivala da će se
iznenada pojaviti u njenoj praznoj ruci. „Mislim da sam je ispustila negde.
Imala sam je kada sam došla u selo jutros. Htela sam da kupim doručak. A
onda su mi rekli za... za tvoje venčanje.“
„Pronaći ćemo je“, uveravao ju je. „Odvešću te kući.“
U komplikaciju o kojoj njegov um nije mogao ni da počne da
razmišlja.

„Nije da razmišljam o tebi kao o sluškinji, Lili“, objasnio je Nevil -

prve reči koje je bilo ko od njih dvoje izgovorio otkad su otišli sa plaže, „ali
na ovaj način možemo da izbegnemo veliku gužvu.“
Vrata kroz ikoja su ušli u Njuboršku opatiju nisu bila sa prednje strane.
To je bio, shvatila je Lili, ulaz za poslugu. A gole kamene stepenice bile su
napuštene. Ostatak kuće zasigurno nije, ako su sve kočije koje su stajale
ispred bile bilo kakav pokazatelj. Na terasi je bilo ljudi koji su stajali u
malim grupama.
Nevil je otvorio vrata ka širokom hodniku. Pod je bio prekriven
tepisima, a u nizu duž zidova stajale su slike, skulpture i vrata. Znači da su
sada bili u glavnom delu kuće. Naišli su na troje ljudi koji su prestali da
pričaju, pogledali znatiželjno u nju i nesigurno pozdravili Nevila. Kratko im
je klimnuo glavom, ali nije rekao ni reč. Kao ni Lili čiju je ruku i dalje
čvrsto držao.
 Tada je otvorio jedna vrata i pustio joj ruku. Bila je to velika, četvrtasta
soba sa visokim plafonom. Primetila je pozlaćene ukrase koji su stajali po
ivicama plafona, kao i sliku buckastih, golih beba sa krilima. Dva dugačka
prozora pokazala su joj da se soba nalazila iznad prednjeg dela kuće. To je
bila spavaća soba, sa raskošnim tepisima i nameštajem. Krevet je bio
natkriven baldahinom i prekriven teškom svilom.
Lili nikada nije videla ništa ni upola tako veličanstveno u svom životu
- osim možda velikog hola koji je videla prethodne večeri.
„Narediću da odmah donesu hranu i piće“, rekao je Nevil i povukao
svilenu traku sa kićankom pored kreveta, „a zatim ću se postarati da donesu
vruću vodu za kupku. Trebalo bi da se tvoja torba pronađe, ali siguran sam
da će se naći spavaćica i kućni ogrtač za tebe. Moraš da se naspavaš, Lili.
Izgledaš umorno.”
Da, bila je umorna. Ipak, toliko je već navikla na umor da ga je jedva
primećivala. Znala je da je gladna, iako nije bila sasvim sigurna da bi mogla
da jede. Njegov ton je bio odsečan i zvaničan.
To uopšte nije bila radosna dobrodošlica kući koju je zamišljala - niti
užasavajuće odbacivanje koga se plašila. On je znao šta joj se dogodilo, a
ipak ju je doveo u kuću, u ovu ogromnu prostoriju.
„Je li ovo tvoja soba?“, pitala ga je. Nije znala kako da ga oslovi.
„Nevil“ joj je zvučalo isuviše prisno, iako je bila njegova žena. Osećala bi
se komotno da mu se obraća sa „gospodine“, ali on više nije bio oficir, a
ona više nije bila deo njegovog puka. Nije mogla da se natera da ga zove
„gospodaru“.
„Ovo je grofičina soba“, rekao je. Klimnuo je glavom u pravcu vrata u
sobi koja još uvek nije videla. „Tamo je garderoba.“
Grofica? Grofica bi bila njegova žena ili njegova majka? Teško da bi je
smestio u sobu svoje majke. Ona visoka žena u crkvi je trebalo da bude
njegova žena, njegova grofica. Ali on nije mogao da se oženi njom jer je
već bio oženjen sa Lili.
To bi značilo da je ona... grofica? Je li? Zaista nije o tome razmišljala
ranije. Bila je zapanjena kada su je njeni francuski tamničari nazivali
„gospom“ i tada je shvatila da je vikontesa Njubori. Ali to je bilo davno,
davno,
„Ovo će biti moja soba?“, pitala je. „Dakle, ostajem?“ Nikada nije
zaista razmišljala o kraju svog puta. Duboko u sebi je znala da će se jedan
grof zasigurno otarasiti narednikove ćerke najslabijim opravdanjem - a grof
od Kilburna bi imao opravdanje koje teško da je bilo slabo. Ipak, grof od
Kilburna takođe je bio i major lord Njubori. Njen major Njubori, čovek
kome se oduvek divila, kome je verovala i koga je obožavala. Nevil. Njen
muž. Njen ljubavnik. Njena ljubav. Dok je stajala u grofičinoj sobi znala je
da nikada nije očekivala srećan kraj. Samo završetak.
„Lili.“ Koraknuo je prema njoj. „Hajde da ne gledamo dalje od
sadašnjeg trenutka. Ti si živa. I ovde si. I tu si u grofičinoj sobi. Treba da
jedeš i da se odmoriš. Učini to, pa ćemo razgovarati.“
„U redu.“ Da, želela je zaborav više od ičega. Nije znala kako da
ostane na nogama, kako da drži otvorene oči, kako da usmeri um na bilo šta
drugo osim na potrebu za snom.
Iza Lili su se otvorila vrata, a ona se okrenula i ugledala mladu
devojku u jednostavnoj, crnoj haljini, beloj kecelji i mekoj kapi, širom
otvorenih očiju kako se klanja. Nevil joj je davao instrukcije dok je Lili
otišla do prozora. Naručio je hrane dovoljno da nahrani celu vojsku. I vruću
kupku - kakav neverovatan luksuz!
Prišao je i stao iza nje kad je sluškinja otišla. „Ostaću ovde dok ne
stigne poslužavnik“, rekao je. „A zatim ću te ostaviti da ručaš. Kad završiš,
u garderobi će te čekati voda i odeća za spavanje. Potom moraš da se
naspavaš. Onda ćemo razgovarati.“
„Hvala, gospodine“, rekla je i istog časa se osetila budalasto.
Iznenada se zapitala da li je samo umislila to da je nekada davno, na
jednu kratku noć, postojalo veličanstveno cvetanje ljubavi - neobično
pomešano sa dubokom tugom za ocem. Obe emocije su podeljene sa ovim
čovekom, ovim strancem, koji je bio njen muž. Ljubav - ili ono što se
ponekad nazivalo imenom ljubavi - bila je toliko ružna od te noći da je bilo
teško poverovati da bi ikada više mogla da bude lepa. A bila je. Jednom.
Jednom u njenom životu. Sa njim - sa majorom lordom Njuborijem. Sa
Nevilom.
To je bilo najlepše iskustvo koje je imala. Sva ljubav koju je tajno
čuvala u svom srcu od prvog trenutka kad ga je upoznala, kulminirala je u
toj noći putene strasti. A ona je verovala - osetila je - da je ljubav bila
uzajamna, iako je od tad naučila da su muškarci bili sposobni za strast bez
trunke ljubavi. Mogli su čak i da šapuću nežnosti.
Da li je umislila da je Nevil osetio isto te noći? Da li je zbog svoje
naivnosti to umislila - ili zbog potrebe da veruje da je jednom, na jednu
kratku noć, volela čoveka koji je zauzvrat voleo nju?
Poslužavnik je stigao dok je bila izgubljena u sećanjima i spušten na
mali, elegantni sto. Nevil je odmakao stolicu. Tu je zaista bilo dovoljno
hrane za celu vojsku. Gladno je posmatrala par kuvanih jaja dok joj je sipao
čaj.
„Ostaviću te sada samu“, rekao je uhvativši je za ruku. „Ne mogu da ti
opišem koliko mi je drago što nisi umrla, Lili. Drago mi je da si preživela
sve.“ Podigao je njenu ruku do svojih usana i poljubio njene prste pre nego
što je otišao.
Je li mu bilo drago, pitala se zureći za njim. Osim činjenice da nije bio
surov čovek i da ne bi priželjkivao njenu smrt, je li mu bilo drago? Zbog
toga što je preživela, da, možda. Ali što se vratila u njegov život da ga
zakomplikuje? Je li mu bilo drago što se to dogodilo na dan njegovog
venčanja sa drugom ženom?
Kako bi uopšte moglo da mu bude drago? Pogotovo kad zna istinu.
Ko je bila ta nevesta, pitala se Lili. Bila je lepa. Lili je nije dobro
pogledala, njeno lice je bilo prekriveno velom, ali odavala je utisak
dostojanstva, elegancije i lepote. Da li ju je voleo? Da li je ona njega
volela? Da li su bili savršeni jedno za drugo? Jesu li ih samo minuti delili
od srećnog života?
Takve misli su bile besmislene. Sem toga, bilo je nemoguće razmišljati
kada joj je svaka misao bila olovni teret koji joj je pritiskao kapke. Lili je
uzela šoljicu čaja i srknula toplu tečnost. Blaženo je zažmurila.
 Da je samo, pomislila je, uspela da povrati očev prtljag nakon što se
vratila u Lisabon, Ali prošlo je isuviše mnogo vremena. Verovatno je vraćen
nazad u Englesku, napokon joj je rečeno, nekom živom rođaku, osim ako
nije bio izgubljen ili uništen. Tata je imao oca i brata koji su živeli negde -
beše u Lisesterširu? Lili nije bila sigurna i nikada ih nije upoznala. Njen
otac se otuđio od njih. Ipak, tokom odrastanja neprestano joj je ponavljao
da ako iznenada umre, ona mora predati njegov prtljag višem oficiru i reći
mu da pogleda paket koji je bio unutra. To je bio njen ključ za sigurnu
budućnost, uvek je govorio, baš kao što je zlatni medaljon koji je uvek
nosila bio njen talisman.
Pretpostavljala je da je njen otac celog života štedeo od plate za nju.
Nije imala predstavu koliko je novca moglo biti u paketu. Verovatno ne bi
bilo dovoljno da dugo potraje, ali moglo je da joj pomogne da se vrati u
Englesku i da nađe neko pristojno zaposlenje. Da je mogla da ga nađe, ne bi
morala da dođe ovamo u Njuboršku opatiju. Iako bi to u svakom slučaju
učinila. Jedina misao koja ju je održala tokom zarobljeništva bila je misao o
njemu i nada da će ga ponovo videti.
Ona je bila njegova žena - ali takođe je, prema striktnoj definiciji, bila
i preljubnica.
Da je pronašla prtljag i novac, sada bi imala alternativu...
Kad je pojela jedno jaje i zagrizla drugo parče tosta, Lili je čvrsto
zatvorila oči boreći se sa talasom panike. Njen medaljon! Bio je u njenoj
izgubljenoj torbi. Nije ga dugo nosila jer se lanac pokidao kada ga je
Manuel strgao sa njenog vrata. Ipak, nekim čudom joj ga je vratio kada ju je
oslobodio. Nije ga ispuštala iz vida sve do... ovog jutra.
Hoće li Nevil pronaći njenu torbu? I sama bi izjurila da je potraži, ali
nije bila sigurna da bi umela da pronađe izlaz iz kuće. Mogla bi da naleti na
druge. Ne, moraće da mu veruje da će je pronaći.
Međutim, pomisao da će izgubiti i poslednje što ju je vezivalo za oca
donela je talas mučnine i više nije mogla da jede.
Ustala je i otišla do vrata garderobe, ljuljajući se od iscrpljenosti.
Oprezno je okrenula ukrašenu kvaku.
 5.

Grofica od Kilburna je preuzela kontrolu nad veoma neprijatnom

situacijom kada se malo povratila od šoka u crkvi. Gosti iz kuće će doći na
doručak. Naredila je da se posluži u balskoj dvorani, kako je i planirano.
Biće uklonjeni znaci da je tu trebao biti svadbeni doručak.
Balska dvorana nije bila puna, ali je u njoj bilo dosta ljudi. Više
gostiju, uključujući i groficu, svoju svadbenu toaletu je zamenilo
prikladnijom odećom za rano popodne. Uprkos onome o čemu su možda
razgovarali unutar i ispred crkve, kao i tokom povratka u opatiju, na
doručku su prevladali dobri maniri.
Grofica je bila pribrana i dostojanstvena. Upustila se u razgovor sa
gostima za stolom ne pokazujući ni najmanje znake uznemirenosti koju je
osećala. Privatne i lične brige moraju da pričekaju. Ona nije uzalud bila
grofica od Kilburna,
Ovo je bila scena koja je dočekala Nevila kada je ušao u balsku
dvoranu. Izveštačenost je postala očigledna kada je među okupljenima
zavladao trenutni muk, a sve oči se okrenule ka njemu. Shvatio je da nije
presvukao svoju odeću - nije se setio. Bio je mladoženja bez neveste. Stao
je tamo gde se zadesio, odmah do vrata u balskoj dvorani i sklopio ruke na
leđima.
„Veliko mi je zadovoljstvo da vidim da je obrok u toku“, rekao je.
Pogledao je oko sebe i ukrstio poglede sa prijateljima i rođacima i nije se
iznenadio kad je primetio da nema ni traga od Loren ili Gven. „Neću vas
dugo ometati. Ipak, dugujem vam objašnjenje.“
Markiz od Atingsboroua, koji je ustao sa svog mesta kako bi pokazao
Nevilu na praznu stolicu pored sebe, ponovo je seo ne rekavši ništa.
Nevil nije pripremio govor. Nije znao šta da kaže. Majka je gledala u
njega bezizražajno i dostojanstveno. Njegov ujak se mrštio. Nekoliko sluga
je bilo prisutno, uključujući i Forbsa, batlera. I sluge su imale pravo da
znaju, pretpostavio je Nevil. Neće čekati da se povuku pre nego što
progovori.
„Oženio sam Lili Dojl nekoliko sati nakon što je njen otac, moj
narednik, ubijen“, rekao je. „Oženio sam je da bih održao obećanje koje
sam mu dao na samrti, da ću joj pružiti zaštitu svog imena i čina, u slučaju
da bude zarobljena od strane Francuza. Sledećeg dana, jedinica koju sam
predvodio upala je u zasedu. Moja... supruga je ubijena, ili smo bar tako
verovali poručnik i ja koji me je kasnije o tome izvestio. Mene su sa
ozbiljnom ranom glave preneli nazad iza britanskih linija. Lili je preživela
kao francuska zarobljenica.“ Njeno zarobljavanje od strane španskih
partizana nije imao nameru da podeli ni sa kim. „Prema njoj su postupali
časno, kao prema mojoj supruzi i konačno su je oslobodili. Vratila se u
Englesku sa kapetanom i gospođom Haris i došla sama u Njuboršku opatiju
da se ponovo sastane sa mnom.“
Nevilu se činilo da se niko nije ni pomerio otkad je on progovorio.
Pitao se koliko njih je govorilo sebi da je ona, zapravo, bila grofica od
Kilburna. To je moralo biti rečeno.
„Biće mi čast da vam svima predstavim svoju groficu kasnije“, rekao
je. „Razumećete da bi to trenutno bilo previše uznemirujuće za nju. Mnogi
od vas znaju... Loren kao prijateljicu i rođaku. Možete da zamislite njenu
sadašnju patnju. Nadam se da za njenu bol nećete okriviti moju... moju
suprugu. Ja... toliko.“ Zaista nije bilo više šta da se kaže.
„Naravno, Neve“, kratko je rekao markiz od Atingsboroua, jedini koji
je prekinuo tišinu.
„Sada vas sve molim da me izvinite“, rekao je Nevil. „Uživajte u
ručku, molim vas. Zna li neko gde je Loren?“ Kratko je zažmurio.
„U udovičinoj kući sa Gvendolinom, Nevile“, rekla je lejdi Elizabet.
Živele su u udovičinoj kući sa groficom još od veridbe za vreme prošlog
Božića. „Nisu želele da me prime kada sam svratila iz crkve. Možda...“
Nevil joj se samo naklonio i napustio prostoriju. To nije bio trenutak za
razmišljanje, konsultacije ili zdrav razum. Morao je da postupa po instinktu
u datom trenutku da se ne bi potpuno slomio.
 Nevil je silazio niz stepenice kad je čuo ujakov glas kako ga doziva.
Podigao je pogled i ugledao vojvodu, svoju majku i Elizabet.
„Samo nekoliko reči nasamo, Kilburne“, rekao je njegov ujak izuzetno
formalno. „Duguješ to svojoj majci.“
Da, tačno, pomislio je Nevil umorno. Možda je trebalo da prvo
razgovara sa njom, pre nego što se pojavio i javno obratio u balskoj
dvorani. Jednostavno nije znao šta je ispravan protokol u ovakvoj situaciji.
Okrenuo se, kratko klimnuo glavom i krenuo ka biblioteci. Zagledao se u
ugalj u kaminu dok nije čuo kako se vrata zatvaraju, a zatim se okrenuo.
„Pretpostavljam da ti nije palo na pamet, Nevile“, rekla je njegova
majka, sa nešto manje uobičajenog elegantnog dostojanstva u ponašanju
koje je zamenila ogorčenost, „da obavestiš svoju rođenu majku o
prethodnom braku? Ili da obavestiš Loren? Ovo jutrošnje ogromno
poniženje je moglo biti izbegnuto.“
„Smiri se, Klaro“, rekao je vojvoda Anburi i potapšao je po ramenu.
„Sumnjam da je moglo, iako je cela stvar mogla da bude donekle manje
šokantna za tebe da je Nevil bio iskreniji u vezi sa prošlošću.“
„Brak je bio veoma iznenadan i veoma kratak“, rekao je Nevil. „Mislio
sam da je mrtva i... pa, odlučio sam da zadržim tu kratku epizodu iz svog
života za sebe.“
Zato što ga je bilo sramota da prizna da je oženio nepismenu ćerku
narednika, čak iako je ona već bila mrtva? To je bila ružna mogućnost i
nadao se da nije bila istinita. Ali kako je mogao da objasni nagon koji ga je
naterao da to učini? Kako je mogao da im opiše Lili? Kako je mogao da
objasni da ponekad, žena može biti toliko posebna da jednostavno nije
važno ko je ili - tačnije - ko nije?
„Razmišljala sam samo o tome kako da ublažim jutrošnju katastrofu“,
rekla je grofica, utonula u najbližu stolicu i prinela čipkanu maramicu
usnama, ,,i pitala se šta će biti sa sirotom Loren. Nisam mogla da
razmišljam ni o čemu drugom. Nevile, reci mi da ona nije tako strašno
stvorenje kao što je jutros izgledalo? Reci mi da je to samo zbog odeće...“
 „Čula si da momak kaže da je narednikova ćerka, Klaro“, podsetio ju
je vojvoda i stao pored prozora. „Usuđujem se da kažem da ta činjenica
govori za sebe. Ko je bila njena majka, Nevile?“
„Nisam poznavao gospođu Dojl“, odgovorio je Nevil. „Ona je umrla u
Indiji kada je Lili bila veoma mala. Tu nema plave krvi, ujače, ako to pitaš.
Lili je obična žena. Ipak, moja je supruga. Nosi moje prezime i uživa moju
zaštitu.“
„Da, da, u redu, Nevile.“ Njegova majka je govorila nestrpljivo. „Ali...
oh, Bože, ne mogu da mislim ispravno. Kako si mogao to da nam uradiš?
Kako si mogao to sebi da uradiš? Zasigurno su ti vaspitanje i obrazovanje
značili više od toga da... da oženiš ženu koja celom svetu izgleda kao
obična prosjakinja i pripada nižoj klasi.“ Naglo je ustala i primetno se
zaljuljala. „Imam goste koje zanemarujem.“
„Sirota Lili“, rekla je Elizabet, progovorivši po prvi put. Ona je bila
Nevilova tetka, sestra njegovog oca, ali je bila samo devet godina starija od
njega i on ju nikada nije zvao tetkom. Bila je neudata, ne zato što nikada
nije imala ponuda, već zato što je odavno rekla da se nikada neće udati osim
ako pronađe džentlmena koji bi je ubedio da je gubitak njene nezavisnosti
poželjniji od toga da je zadrži - i nije očekivala da se to ikada dogodi. Bila
je lepa, inteligentna i ostvarena i niko nije mogao da pogodi da li joj je
vojvoda od Portfrija bio prijatelj ili udvarač. „Mi zaboravljamo njenu muku
u sebičnoj brizi za svoju. Gde je ona, Nevile?“
„Da, gde je ona?“, ponovila je njegova majka dureći se. „Nije ovde,
pretpostavljam. U opatiji nema niti jedne slobodne sobe.“
„Postoji jedna slobodna soba, mama“, rekao je Nevil čvrsto. „Ona je u
grofičinoj sobi, gde joj je mesto. Ostavio sam je tamo da jede, da se okupa i
odspava. Dao sam instrukcije da je niko ne uznemirava dok ne odem gore
po nju.“
Njegova majka je zatvorila oči i ponovo prislonila maramicu na usne.
Grofičina soba, njena bivša soba, bila je deo kompleksa soba koji je
obuhvatao i grofovu spavaću sobu - Nevilovu.
,,Da“, rekla je Elizabet. „Sigurna sam da je najbolje za nju da malo
odmori. Radujem se što ću je upoznati, Nevile.“
 Ličilo je na Elizabet, pomislio je, da bude milostiva, da prihvati
situaciju kakva jeste i da je učini podnošljivom.
„Hvala ti“, rekao je.
Njegova majka se ponovo pribrala. „Dovešćeš je kasnije dole na čaj,
Nevile“, rekla je. „Nema svrhe držati je skrivenu, zar ne? Upoznaću je u
isto vreme kad i ostatak porodice. Svi ćemo se ponašati onako kako
dolikuje prema tvojoj... tvojoj supruzi, budi siguran.“
Nevil se naklonio svojoj majci. „Ne bih očekivao ništa manje od tebe,
mama“, rekao je. „Sada izvinite, Moram da odem da vidim Loren.“
„Imaćeš sreće ako ne počne da te gađa, Nevile”, upozorila ga je
Elizabet.
Klimnuo je glavom. „Svejedno”, rekao je.
Izašao je iz kuće nekoliko minuta kasnije i uputio se peške prema
udovičinoj kući, koja je bila blizu ulaza u park, udaljena od prilaznog puta i
zaklonjena drvećem i vrtom. Bio je veoma blizu kada je shvatio da još uvek
nosi venčano odelo. Neće se vraćati da se presvuče. Ako to učini, možda
nikada neće povratiti hrabrost.
Nameravao je da se suoči, shvatio je, sa jednim od najtežih zadataka u
svom životu.

Loren nije bila u kući. Bila je napolju i sedela je na ljuljašci na drvetu.

Zurila je bledo u zemlju pred sobom. Gvendolina je sedela na travi pored
ljuljačke. Obe su i dalje bile svečano obučene.
Radije bi bio na bilo kom drugom mestu na planeti, pomislio je Nevil
neposredno pre nego što ga je sestra primetila. One su mu bile dve najdraže
osobe na svetu, a on im je ovo učinio. I nije mogao da im pruži utehu. Samo
objašnjenje.
Gvendolina je skočila kad ga je videla i besno ga pogledala. „Mrzim
te, Nevile”, plakala je. „Ako si došao ovamo da je učiniš još nesrećnijom,
možeš slobodno da odeš - odmah! Šta si mislio? Šta si mislio kada si rekao
da je ona užasna žena tvoja supruga?”
 Briznula je u glasni, nedostojanstveni plač i oštro okrenula glavu.
Loren je prestala da se ljulja, ali se nije okrenula ka njemu.
„Loren?”, rekao je Nevil. „Loren, draga moja?” I dalje nije znao šta bi
mogao da joj kaže.
Kada je progovorila, glas joj je bio miran, ali bezizražajan.
„Sve je u redu”, rekla je. „Savršeno je u redu. Naš brak je, uostalom,
bio samo prigodan aranžman, zar ne? Zato što smo odrasli zajedno i zato
što smo naklonjeni jedno drugome i to je ono što su ujak i deda oduvek
želeli. Kada si odlazio ti si mi rekao da te ne čekam. Bio si sasvim iskren
prema meni. Bio si potpuno slobodan da se oženiš njom. Uopšte te ne
krivim.“
Bio je poražen. Mnogo bi više voleo da je poletela ka njemu sa
isturenim zubima i kandžama.
„Loren“ rekao je, „dozvoli da objasnim, ako mogu.“
„Nema tu šta da se objašnjava“, rekla je Gvendolina ljutito kada je
savladala suze. „Je li ona tvoja žena ili nije, Nevile? To je sve što je važno.
Ipak, ne bi lagao u crkvi pred svima. Ona jeste tvoja žena.“
„Jeste“, rekao je Nevil.
„Mrzim je!“, plakala je Gvendolina. „Otrcano, ružno, neugledno
stvorenje.“
Loren nije želela u tome da učestvuje. „Ne poznajemo je, Gven“, rekla
je. „Da, Nevile. Reci mi. Reci nam. Sigurna sam da mora da postoji
savršeno dobro objašnjenje. Kada budem razumela, moći ću da prihvatim.
Sve će ponovo biti u savršenom redu.“
Bila je u šoku, naravno. Pokušavala je da ubedi sebe da to što se
dogodilo ipak nije bilo katastrofično, već samo nešto zbunjujuće što će biti
savršeno prihvatljivo kada bude razumela. Izvanredno iskrojen i izvezen
šlep njene venčanice, primetio je Nevil, vukao se po prašini.
Bilo je tako tipično za Loren da reaguje racionalno, umesto emotivno,
čak i kada nije bilo prostora da se ponaša racionalno. Oduvek je bila takva,
uvek ona dobra među njih troje, ona koja je mislila o posledicama, koja je
brinula o tome da ne uznemiri starije. Njena priča ju je donekle
objašnjavala. Došla je u Njuboršku opatiju sa tri godine, kada se njena
majka, udovica, vikontesa Vajtlif udala za mlađeg brata pokojnog grofa.
Ostala je u opatiji kada su mladenci otišli na bračno putovanje sa kog se
nikada nisu vratili. Nekoliko godina je bilo pisama i nekoliko pošiljki sa
raznih strana sveta, a zatim ništa. Čak ni vest o njihovoj smrti.
Rodbina nije ni pokušala da je uzme. I zaista, kada im je na svoj
osamnaesti rođendan pisala, dobila je kratak odgovor od vikontovog
sekretara kojim joj je stavio do znanja da poznanstvo sa njom nije nešto što
njegovo gospodstvo želi. Loren, sumnjao je Nevil, nikada nije do kraja
verovala u svoju dopadljivost.
„Ja ne želim da razumem“, rekla je Gvendolina ljutilo. „I kako možeš
tu da sediš tako mirna i uzdržana? Trebalo bi da ,, mu iskopaš oči.“ Ponovo
je zajecala.
„Nevile?“, rekla je Loren još jednom, nepomično. „Ja moram da
razumem. Ispričaj mi o... o Li... Lili.“
„Lili!“ rekla je Gvendolina prezrivo. „Mrzim to ime. Grozno je.“
„Bila je narednikova ćerka“, objasnio je Nevil. „Odrasla je u njegovom
puku, živela i selila se sa njim. Uvek je radila svoj deo posla i svima je bila
prijatelj. Voleli su je najtvrdokorniji muškarci i najgrublje žene. A ona je
bila svoja. Bilo je nečega sanjarskog, bajkovitog kod nje... ne znam tačno
kako da opišem tu njenu osobinu. Bila je neokrnjena ružnoćom života
kojim je bila okružena. Imala je osamnaest godina kada sam... kada sam je
oženio.“ Nastavio je i kratko objasnio detalje u vezi sa okolnostima
njihovog braka.
„I voleo si je“, dodala je Loren kada je završio.
Za njeno dobro, voleo bi da je to mogao da porekne, iako to ništa ne bi
promenilo. Nije odgovorio.
„To nije izgovor“, rekla je Gvendolina. „Ti nisi imao osamnaest
godina, Nevile. Bio si muškarac. Trebalo je da budeš pametniji. Trebalo je
da imaš više osećaja dužnosti prema svojoj porodici i svom položaju, a ne
da oženiš narednikovu ćerku iz tako glupog razloga. Brak je za ceo život.“
 ,,I ja ću morati da naučim da je volim“, rekla je Loren, kao da
Gvendolina nije ni govorila. „Sigurna sam da će to biti moguće. Ako je ti
voliš Nevile, onda ja...“ Ali reči su joj utihle.
Nevil se pitao da li bi joj pomoglo ako bi došao do ljuljaške, uhvatio je
za ramena i dobro je protresao. Setio se sopstvenog zaprepašćenja od pre
nekoliko sati. Hodao je celim putem od crkve do plaže potpuno nesvestan
da je otišao od oltara.
„Loren“ rekao je, „Zaista mi je žao, draga moja. Voleo bih da mogu da
kažem više od toga, nešto što bi te utešilo, nešto što bi učinilo da se osećaš
manje... napuštenom. Mogao bih da izgovorim svakakve besmislice da bih
te uverio da će ovo u nekom trenutku bite prošlost i... Ali to ne bi bila
uteha, a bilo bi drsko. Ipak, znaj da si u ovoj porodici voljena i da je ona
tvoja koliko i moja ili Gvenina.“ Pompezne, prazne reči uprkos njihovoj
istinitosti, Činilo mu se da se nikada nije osećao bespomoćnijim.
„Više ništa neće bite isto“, plakala je Gvendolina. „Kada je Vernon
umro i kada sam došla kući kao udovica, a zatim kada je tata umro, mislila
sam da se svet srušio. Ali onda si se ti vratio i nas troje smo ponovo bili
zajedno, a ja sam videla da ćeš da oženiš Loren. Ali sada je sve gotovo,
uništeno i nepopravljivo.“
Nevil je provukao ruku kroz kosu. Loren se lagano ljuljala.
Gvendolina se udala iz ljubavi dok je on bio na poluostrvu. On nikada
nije upoznao vikonta Mjuira. Bio je to kratak, tragičan brak, koji je okončan
za dve godine. Prvo je Gven imala strašnu nesreću tokom jahanja zbog koje
je doživela pobačaj i zbog koje je ostala zauvek ćopava nakon što joj je
slomljena noga zacelila, a zatim je nakon godinu dana Mjuir nastradao
padom sa balkona svog doma kroz polomljenu ogradu u mermernom holu.
Gven se sklonila u poznatu udobnost doma umesto da ostane u kući svog
supruga.
„Prezirem sopstvenu sebičnost“, rekla je Gvendolina kada niko nije
odgovorio na njene reči. „Razmišljam o sopstvenoj nesreći, a ona je ništa
naspram onoga što se dešava sirotoj Loren. Oh, kako sam svirepa.“ Zgrabila
je suknju i odjurila ka kući, izbegavajući Nevilovu pruženu ruku.
 „Sirota Gven rekla je Loren. „Toliko je želela da vrati vreme nakon
smrti lorda Mjuira, Nevile. Želela je da život bude onakav kakav je bio kada
smo bili deca i činilo joj se da joj se san ostvaruje. Ipak, možemo samo da
idemo napred. Ne možemo da se vratimo na juče ili na današnje rano jutro.
Sada je tu Lili.“
„Da.“
„I ja sam bila sebična“, rekla mu je. „Bila sam preokupirana
sopstvenim razočaranjem. Ipak, ti si sigurno srećan, Nevile, iako si u svojoj
dobroti tužan zbog mene i odvojio si vreme da dođeš i da razgovaraš sa
mnom. Lili je živa i došla je kod tebe. To je zaista divno.“
„Loren“ rekao je nežno. „Draga moja, nemoj to da radiš. Molim te,
nemoj.“
„Želiš li da ti kažem koliko je mrzim?“ pitala je. „Koliko želim da je
umrla i ostala mrtva? Koliko i sada želim da umre? Želiš da ti kažem koliko
prezirem to što si otišao nakon što si mi rekao da te ne čekam, a onda
oženio narednikovu ćerku? Hoćeš da ti kažem koliko te mrzim što mi to nisi
rekao? Što si toliko malo mario za mene, da nisi pomenuo činjenicu da bi ti
ovo bio drugi brak? Što si me izložio takvom poniženju jutros?“
Polako je uzdahnuo. „Da“, rekao je. „To želim da čujem, Loren. Izbaci
to. Viči na mene. Gađaj me. Udari me. Nemoj samo da sediš.“ Ponovo je
provukao prste kroz kosu. „Zaboga, Loren. Tako mi je žao. Kada bih samo
mogao...“
„Ali ne možeš“, rekla je tiho, iako joj se u glasu konačno pojavila
netrpeljivost. „Ne možeš, Nevile. I mržnja je besmislena. Kao i žestoka
osećanja. Hoćeš li, molim te, sada da odeš? Želim da budem sama.“
„Naravno“, rekao je. To je bila jedina stvar koju je mogao da učini za
nju. Da joj se skloni s očiju.
Kada se okrenuo da ode i dalje se jednim stopalom odgurivala na
ljuljašci. Uverena da će, ako samo ostane mirna i racionalna, sve biti u redu.
Nevilu nije pomagalo to što je znao da ga je ona van svake sumnje
uvek volela mnogo jače i dublje nego što je on ikada voleo nju.
 Dok se vraćao nazad prilazom, iznenada je pomislio na to kakva je bila
Loren prethodne večeri - blistava i sjajna od sreće, dok ga je pitala da li iko
zaista zaslužuje da bude toliko srećan.
Tada joj je rekao da ona zaslužuje. Međutim, život nije uvek pružao
ono što neko zaslužuje.
Čime je on zaslužio Lilin povratak? Ubrzao je korak kada je pomislio
na nju kako spava, živa, u grofičinoj sobi
 6.

Hrana i čaj su zadovoljili Lili; duboka, vruća kupka sa mirisnim

sapunom i veliki paperjasti peškir su je umirili i uljuljkali. Spavala je
dugim, dubokim snom i probudila se osvežena, ali zbunjena. Nekoliko
trenutaka nije mogla da se shvati gde se nalazila niti kako je tu dospela.
Nije mogla da se seti kad je poslednji put tako dobro spavala.
Naravno, nije joj dugo trebalo da se seti. Stigla je. Došla je do kraja
svog puta koji je započela, ni sama ne znajući koliko davno, kada je Manuel
došao i rekao joj da može da ide. Tek tako - nakon sedam meseci
zatočeništva i robovanja. Bila je negde u Španiji. jedino što je znala bilo je
da se uputi ka zapadu, u Portugaliju, da ga potraži - Nevila, majora lorda
Njuborija, svog supruga. Nije čak ni znala da li je još uvek bio živ. Možda
je poginuo u zasedi u kojoj je ona ranjena i zarobljena. Bez obzira, krenula
je na put. Nije joj preostalo ništa drugo. Njen otac je bio mrtav.
Stigla je, pomislila je zabacivši pokrivače i stala je na meki ružičasto-
zeleni tepih. Morala je da podigne rub spavaćice da se ne bi saplela. Bila je
preduga, ili je ona bila preniska - verovatno ovo drugo. Stigla je u
najneugodnijem trenutku. Ipak, nije bila odbačena iako je priznala strašnu
istinu koja je mogla da ga navede da je smesta otera.
Još uvek bi to mogao da učini, naravno. Ipak, bio je prijatan prema
njoj uprkos činjenici da mu je upropastila planove. Zasigurno bi joj barem
dao ili pozajmio dovoljno novca da se vrati nazad u London. Možda bi
gospođa Haris bila dovoljno dobra da joj pomogne da nađe neko zaposlenje
iako nije znala ni šta bi mogla da radi.
Okrenula je kvaku vrata garderobe, oprezno kao i ranije. Ovog puta
nije imala toliko sreće. Tamo je bio još neko.
,,Oh, izvinite“, rekla je i brzo zatvorila vrata.
 Ona su se ponovo otvorila skoro istog trenutka, a zapanjeno lice mlade
devojke otprilike Lilinih godina ju je posmatralo. Devojka je nosila jednu
od onih platnenih kapa koju je imala služavka koja joj je donela hranu.
„Izvinite, molim Vas, milostiva“, rekla je devojka. „Donela sam Vam
odeću, a gospođa Ejlšam mi je rekla da ostanem da Vam pomognem da se
obučete i da Vam sredim frizuru. Kazala je da njegovo gospodstvo dolazi za
pola sata, milostiva, da Vas vodi na čaj.“
„Oh.“ Lili se osmehnula i pružila ruku. „Vi ste služavka. Kakvo
olakšanje što to čujem. Kako ste? Ja sam Lili.“
Služavka je iskosa pogledala njenu ispruženu ruku. Nije se rukovala
već se naklonila. „Drago mi je da sam Vas upoznala, milostiva“, rekla je.
„Ja sam Doli. Mama i tata su me krstili kao Doroti, ali svi me oduvek zovu
Doli. Ja ću biti Vaša lična služavka, kako kaže gospođa Ejlšam, dok Vaša ne
stigne.“
„Gospođa Ejlšam?“ Lili je ušla u garderobu i osvrnula se oko sebe.
Kada je bila sklonjena.
„Kućepaziteljka, milostiva“, objasnila je Dob.
Tada je Lili ugledala svoju torbu kako stoji na stolici ispred toaletnog
stola. Pojurila je ka njoj i nervozno je pretražila. Sve je bilo u redu. Stegla
je medaljon koji je našla na dnu torbe. Izvukla ga je i smireno zadržala u
ruci. Da je izgubila taj medaljon, osećala bi da je izgubila deo sebe.
Međutim, neke druge stvari su nedostajale. Pogledala je po sobi.
„Bila sam slobodna da uzmem haljinu i podsuknju iz Vaše torbe,
milostiva“, rekla je Doli. „Ispeglala sam ih. Bile su prilično izgužvane.“
Tu su stajale, pažljivo prebačene preko naslona stolice, njena pamučna
podsuknja i dragocena, lepa svetlozelena haljina od muslina koju je
gospođa Haris insistirala da joj kupi u Lisabonu.
„Ispeglali ste ih?“, rekla je toplo se smešeći sluškinji. „Zaista ljubazno
od Vas, Doli. Mogla sam to sama da učinim.“ Nasmejala se.
I Doli se nasmejala, pomalo nesigurno. „Duhoviti ste, milostiva“, rekla
je. „Kako bi Vas gledali da ste ušli u kuhinju sa haljinom preko ruke i tražili
peglu.“
„Pogotovo ovako obučena“ rekla je Lili podigavši spavaćicu tako da
su joj se videla gola stopala. „Dok se saplićem o ovaj porub.“
Smejale su se kao dva deteta.
„Pomoći ću Vam da se obučete, milostiva“, rekla joj je Doli.
„Da mi pomognete? Ali zašto?“, pitala je Lili.
Doli nije odgovorila. Pokazala je na Liline prilično pohabane cipele,
jedini par koji je imala. I njih joj je kupila gospođa Haris, ali je rekla Lili da
ih je platila vojska. Vojska je, prema mišljenju gospođe Haris, dugovala
nešto Lili. Vojska joj je kupila i torbu i kartu za brod koji ih je doveo u
Englesku.
„Ispolirala sam ih, milostiva“, rekla je Doli. „Ali potrebne su Vam
nove, ako mene pitate.“
„Mislim da ne moram da pitam“, rekla je Lili dok se brzo oblačila.
Osećala se neobično raspoloženo.
Lili nije mogla da se seti kada se poslednji put tako veselo smejala kao
sada sa Doli.
„Imate lepu figuru milostiva“, rekla je Doli gledajući je kritički kada
se obukla. „Sitnu i nežnu, a ne krakatu i koščatu kao ja. Lepo ćete izgledati
kada Vam stigne sav prtljag.“
„Ipak bih volela da imam Vašu visinu“, rekla je Lili sa uzdahom. „Ima
li ovde neka traka, Doli, kojom bih mogla da vežem kosu? Mislim da sam
izgubila sve svoje ukosnice.“
„Traka neće biti dovoljna, milostiva.“ Doli je bila iznenađena. „Ne
dovoljna za čajanku. Sedite na stolicu... evo, pomeriću torbu na drugu
stolicu... i ja ću Vam srediti kosu. Ne morate da brinete. Ponekad sam
sređivala kosu lejdi Gvendoline pre nego što se preselila u udovičinu kuću,
a čak sam popravljala frizuru lejdi Elizabet sinoć kada joj je tokom bala
ispalo nekoliko pramenova, a nigde nije mogla da pronađe svoju služavku.
Rekla je da sam to lepo uradila. Želim da budem stalna lična gospodina
služavka umesto što sam samo sobarica. To mi je velika želja, milostiva.
Imate predivnu kosu.“
Lili je sela. „Ali ne znam šta možete da uradite sa njom, Doli“, rekla je
sumnjičavo. „Beznadežno se kovrdža i liči na žbun. Danas je neobuzdanija
nego obično jer sam je oprala. Kako je ovo neobično... nikada pre mi niko
nije sređivao kosu.“
Doli se nasmejala. „Kakve smešne šale izvodite, milostiva“, rekla je.
„Znam one koji bi ubili da imaju takve lokne. Pogledajte kako se lepo slažu
i ostaju visoko. Pogledajte, milostiva, kako Vam se lepo formiraju uvojci
bez krpica i uvijača. I ja bih ubila za ovakvu kosu.“
Lili je posmatrala u ogledalu kako nastaje njena frizura i široko
otvorila oči od zaprepašćenja. „Kako ste vešti“, rekla je. „Imate predivan
dar, Doli. Mislila sam da je nemoguće da moja kosa tako izgleda.“
Loli je pocrvenela od zadovoljstva i stavila poslednju ukosnicu na
svoje mesto. Uzela je malo ogledalo sa toaletnog stola i pridržavala ga pod
različitim uglovima iza Lili.
„To će biti dovoljno za čajanku, milostiva“, rekla je. „Za veče će nam
biti potrebno nešto malo bolje. Razmisliću šta da uradim. Nadam se da Vaša
lična služavka neće stići uskoro, iako ne bih smela to da kažem, zar ne?“
Nameštala je kratke naduvane rukave Liline haljine dok je govorila i
posmatrala rezultat u ogledalu. „Eto, milostiva. Spremni ste kad god da se
pojavi njegovo gospodstvo.“
Planirao je da je odvede na čajanku. Šta je to tačno značilo? Nije bilo
vremena za razmišljanje. Skoro istog trenutka začulo se kucanje na jednim
od troja vrata u garderobi, a Doli je otišla da ih otvori. Lili je ustala.
On je presvukao svoje venčano odelo. Izgledao je prepoznatljivije u
tamnozelenom sakou. Pogledao ju je i naklonio se.
„Izgledaš bolje“, rekao je. „Verujem da si dobro spavala?“
„Jesam, hvala gospodine“, rekla je. Mora da zapamti da ga ne zove
tako.
 „Brzo si zaspala kad sam došao da te obiđem“, rekao je. „Izgledaš
veoma lepo.“
„Zahvaljujući Doli“, rekla je i osmehnula se služavki. „Ispeglala mi je
haljinu i namestila kosu. Zar to nije divno od nje?“
„Zaista.“ Podigao je obrve. „Možete da nas ostavite... Doli.“
„Da, Vaša milosti.“ Služavka se poklonila i izjurila iz sobe.
„Zovem se Nevil, Lili“, rekao je. „Možeš tako da me zoveš ako želiš.
Odvešću te u salon na čaj. Nemoj da brineš. Nekoliko gostiju je već otišlo.
Uglavnom su ostali članovi moje porodice. Ostaću uz tebe. Samo budi ono
što jesi.“
Šta da kaže? Kako da se ponaša? Šta će oni misliti o njoj? Ništa
posebno dobro, pretpostavljala je. Veći deo svog života je provela sa
vojskom i bilo je velike razlike koja je postojala između muškarca -
uključujući i njenog oca - i oficira.
Celog života Lili je bila u teškim situacijama, a ni u jednoj od njih po
svom izboru. Odrasla je sa vojskom u ratu. Navikla je na svakakva mesta i
ljude. Čak je sedam meseci živela na način koji bi za mnoge žene bio gori
od same smrti.
Prihvatila je Nevilovu pruženu ruku ne pokazujući ništa od svojih
unutrašnjih nemira. Izašli su u širok hodnik. Sišli niz duge, polukružne
stepenice. Pogledala je preko ograde u mermerno popločani hol i prema
pozlaćenoj i zastakljenoj kupoli iznad njih.
„Očekivala sam veliku kolibu“, rekla je.
„Molim?“
„Tvoj dom“, rekla je. „Očekivala sam veliku kolibu u velikom vrtu.“
„Jesi li, Lili?“ Ozbiljno ju je pogledao. „I umesto toga pronađeš ovo?
Žao mi je.“
„Mislila sam da samo kraljevi žive u ovakvim kućama“, rekla je.
Potom su krenuli ka ogromnim dvostrukim vratima, a jedan sluga je
čekao da ih otvori. Bio je to onaj koga je srela prethodne večeri. Čak je
mogla da se seti kako ga je nadređeni sluga nazvao. Njen život sa vojskom
ju je naučio da pamti lica i imena. Toplo se osmehnula.
„Kako ste gospodine, Džounse?“ pitala je.
Sluga se zbunio, primetno se zarumeneo, klimnuo glavom i otvorio
vrata. Lili je pogledala ka Nevilu i videla kako su mu se oči ponovo
naborale u uglovima. Takođe je pućio usne pokušavajući da zadrži smeh.
Čim su ušli u salon ostala je nema i bez daha. Prostorija je bila
ogromna i veličanstvena - četiri njene zamišljene kolibe bi zasigurno lako
stale samo unutar nje. Od same prostorije više ju je obeshrabrio broj ljudi
koji se nalazio u njoj. Svi su bili obučeni manje svečano nego prošle večeri
ili tog jutra, ali Lili je iznenada shvatila da je njena cenjena haljina od
muslina bila sasvim obična, a divna frizura veoma jednostavna. O cipelama
da ni ne govori!
Nastao je muk kada su se pojavili, a Nevil ju je poveo prema starijoj
dami kraljevskog držanja i privlačno osedele tamne kose. Sedela je sa
porcelanskim tanjirićem u jednoj i šoljicom u drugoj ruci. Izgledala je kao
da se zaledila u tom položaju. Njene obrve su bile fino podignute.
„Mama“, rekao je Nevil, naklonivši se. „Mogu li da ti predstavim Lili,
svoju suprugu? Lili, ovo je moja majka, grofica od Kilburna.“ Glasno je
udahnuo i progovorio tiše. „Oprostite... udovica grofa od Kilburna.“
To je bila dama koja je ustala u prednjem delu crkve tokom jutra,
shvatila je Lili. To je bila njegova majka. Spustila je tanjirić i šoljicu i
ustala. Bila je visoka.
„Lili”, rekla je sa osmehom, „dobro došla u Njuboršku opatiju, draga
moja, i u našu porodicu.“ Uzela je Lili za jednu ruku i nagla se da je
poljubi.
Lili je osetila miris skupog parfema. „Drago mi je što smo se
upoznale“, rekla je, iako uopšte nije bila sigurna da je tjedna od njih
govorila iskreno.
„Dozvoli da te predstavim ostalima, Lili“, rekao je Nevil. Prostorija je
bila izuzetno tiha. „Ili možda ne. To bi moglo da bude isuviše stresno za
tebe.“ Okrenuo se i osmehnuo.
 Međutim, grofica je mislila drugačije. „Naravno da Lili mora da bude
svima predstavljena, Nevile“, rekla je i uhvatila Lili pod ruku. „Ona je tvoja
grofica. Dođi, Lili, da upoznaš našu porodicu i prijatelje.“
Usledili su zbunjujući trenuci koji su se za Lili činili dugi kao sati.
Predstavljena je sedom gospodinu i dami; shvatila da su to bili vojvoda i
vojvotkinja od Anburija, grofičini brat i snaja. Predstavljena je njihovom
sinu, markizu od nečega nemoguće dugog.
Zatim je postala svesna samo lica, od kojih su sva pripadala osobama
sa imenima i prezimenima i titulama. Pojedini su bili tetke i ujaci. Pojedini
su bili rođaci. Pojedini porodični ili lični prijatelji njenog supruga ili nekog
drugog. Pojedini su joj se naklonili. Većina se smešila; pojedini nisu.
Previše njih joj se obratilo; nije mogla da se seti ičeg drugog što bi im
odgovorila osim da joj je drago što ih je upoznala.
„Sirota Lili. Izgledaš zaista zbunjeno“ rekla je dama koja je stajala iza
posluženja kada su Lili i grofica konačno došle do nje. „Dosta je za sada,
Klaro. Dođi, sedi na ovu praznu stolicu, Lili, i uzmi šoljicu čaja i sendvič.
Ja sam Elizabet. Znam da to nisi čula prvi put i zaista nije važno ako
zaboraviš do narednog puta kad me budeš videla. Mi imamo samo jedno
ime da zapamtimo, dok ti imaš dosta. Izvoli, dušo.“
Dok je govorila, sipala je čaj u šoljicu koju je dodala Lili, kao i tanjir
sa malim sendvičima. Lili nije bila gladna, ali nije želela da odbije. Uzela je
sendvič i shvatila da ako želi da pije, što je veoma želela, prvo mora da
pojede sendvič da bi oslobodila ruku da uzme šoljicu. Porcelan je bio
veoma delikatan i lep da je osetila iznenadan strah od toga da će joj nešto
od toga ispasti i slomiti se.
Nevil je spustio ruku na njeno rame.
U sobi više nije vladala tišina, primetila je Lili sa delimičnim
olakšanjem, jer sva pažnja više nije bila usmerena ka njoj. Shvatila je da su
svi bili učtivi. Slušala je razgovore koji su se odvijali oko nje. Nisu je
ignorisali. Ljudi čija imena nije mogla da zapamti pokušavali su da je
uvuku u razgovor. Nekoliko dama vodilo je žustru diskusiju o uporednim
prednostima dve različite vrste šešira. „Šta ti misliš, Lili?“ pitala ju je
ljubazno jedna crvenokosa dama. Je li ona bila rođaka?
 „Ne znam“, rekla je Lili kojoj je šešir bilo jednostavno nešto što ju je
štitilo od sunca.
Potom su pričali o jednom pozorištu u Londonu i imale su različita
mišljenja o tome da li je publika više volela komedije ili tragedije. Lili se sa
dragom nostalgijom setila farsi koje su vojnici ponekad izvodili kako bi
zabavili puk.
„Šta ti misliš, Lili?“ pitao ju je jedan gospodin, mlađi čovek, prijatnog
izgleda plavokos i proćelav. Je li on bio rođak ili jedan od prijatelja?
„Ne znam“, odgovorila je Lili.
Razgovarali su o koncertu kome je nekoliko njih prisustvovalo u
Londonu pre nekoliko nedelja. Vojvotkinja od Anburija je smatrala Mocarta
najvećim muzičkim genijem koji je ikada živeo. Debeljuškasti gospodin
rumenog lica se nije slagao sa tim i davao je prednost Betovenu.
„Šta ti misliš, Lili?“ pitala je vojvotkinja.
„Ne znam“, rekla je Lili jer nije čula ni za jednog.
Počela je da se pita da li su je namerno pitali za mišljenje, znajući da
ona nije znala ništa, da je bila skoro podjednako neuka sada kao i kada se
rodila. Možda i nije bilo tako. Nije delovalo da joj se obraćaju da lošim
namerama.
Diskutovali su o knjigama, gospoda su govorila u korist političkih i
filozofskih rasprava, pojedine dame su branile roman kao legitimnu
umetničku formu.
„Koje romane si ti čitala, Lili?“, pitala je jedna ekstremno elegantno
obučena i doterana mlada dama.
„Ne umem da čitam“, priznala je Lili.
Svi su iznenada postali izrazito posramljeni zbog nje. Zavladala je
kratka i neobična tišina koju se činilo da niko nije žurio da ispuni. Lili je
oduvek želela da čita. Roditelji su joj pričali priče dok je bila dete, a ona je
uvek mislila kako bi bilo divno uzeti knjigu i pobeći u te čarobne svetove
mašte kad god bi poželela - ili sticati znanje o stvarima o kojima nije ništa
znala. Međutim, nikada joj se nije pružila prilika da ide u školu, a njen otac
koji je slabo umeo da čita, uvek je tvrdio da nije sposoban da je nauči tome.
Nevil se nadvio nad njom. Sa olakšanjem je pomislila kako će je
spasiti i odvesti odatle. Pre nego što je uspeo to da učini, dama pored čajnog
poslužavnika je progovorila - Elizabet. Ona je bila veoma lepa, primetila je
Lili, mada nije bila mlada. Posedovala je dostojanstvo i eleganciju kojoj je
Lili zavidela, karakterno lice i kosu plavu kao što je bila Nevilova. Ona je
bila njegova tetka.
„Usuđujem se da kažem da je Lili živa knjiga“, rekla je smešeći se
dobroćudno. „Ja nikada nisam imala prilike da putujem dalje od ovih obala,
Lili, jer su razorni ratovi besneli skoro neprestano. Rado bih volela da
putujem i da vidim zemlje i kulture o kojima sam samo imala prilike da
čitam. Ti mora da si videla više njih. Gde si sve bila?“
„U Indiji“ rekla je Lili. „U Španiji i Portugaliji. A sada u Engleskoj.“
„Indija!“ uzviknula je Elizabet, gledajući Lili sa divljenjem. „Muškarci
se vraćaju kućama sa takvih mesta, znaš, i pričaju nam o bitkama i
okršajima. Prava sreća što imamo ženu koja može da nam kaže mnogo toga
zanimljivog i važnog. Pričaj nam o Indiji. Kakvi su ljudi, Lili? Razlikuju li
se mnogo od nas? Pričaj nam o ženama. Kako se oblače? Šta rade? Kakve
su?“
„Volela sam Indiju“, rekla je Lili. Lice joj se ozarilo kad se prisetila
„Ljudi su veoma razumni. Daleko više od naših ljudi.“
„Kako to?“, pitao ju je jedan mladi gospodin.
„Oblače se jednostavno“, rekla je Lili. „I muškarci i žene nose laganu,
opuštenu odeću po vrućini. Muškarci ne moraju da nose uske sakoe
zakopčane do grla, uske pantalone i duboke kožne čizme u kojima bi im
gorele noge i stopala.“
Odjeknuo je smeh - uglavnom gospode. Većina dama je delovala
prilično zaprepašćeno, iako se nekoliko mlađih kikotalo. Elizabet se
osmehnula.
,,A žene nisu bile dovoljno luckaste da nose steznike,“ dodala je Lili.
„Mislim da naše žene ne bi imale nesvestice toliko često da su pratile
primer indijskih žena. Žene umeju da budu veoma blesave - i sve u ime
mode.“
Jedna od starijih dama - Lili se nije sećala kako se zove niti u kakvoj je
vezi sa ostatkom porodice - prislonila je ruku na usta i prigušila usklik
uznemirenosti zbog javnog pominjanja steznika.
„Veoma blesavo, zaista“, složila se Elizabet.
„A tek ženske haljine.“ Lili je zatvorila oči na trenutak i skoro osetila
da je ponovo u toj zemlji koju je volela - skoro da je mogla da oseti miris
vrućine i začina. „Njihovi sariji. Nisu im bili potrebni dragulji da bi ukrasili
te odore. Nosile su staklene narukvice koje su zveckale, alke u nosevima i
crvene tačke ovde“ - prislonila je prst na čelo iznad korena nosa i ocrtala
krug njime - „da pokažu da su udate. Muškarci ne moraju kradom da skreću
lukave poglede na njihove prste, kao što rekla bih, rade naši muškarci, da bi
videli da li mogu slobodno da im se udvaraju. Sve što treba da urade je da
ih pogledaju u oči.“
„Onda nemaju izgovor i ne mogu da se pretvaraju da nisu znali?“,
pitao je mladi gospodin, markiz sa dugim imenom. “To ne deluje zabavno.“
Nekoliko mlađih ljudi se nasmejalo.
„Da li ste znali“, pitala je Lili blago se nagnuvši u svojoj stolici, „da su
sariji, zapravo, samo duge trake tkanine koje su nabrane da izgledaju kao
najfinije haljine? Nema šavova, nema traka, nema igala ni dugmića. Jedna
žena koja je bila prijateljica moje mame me je naučila da napravim sari
haljinu. Bila sam tako ponosna kada sam uspela. Pomislila sam da ličim na
princezu. Međutim, samo što sam napravila tri koraka, on je spao, a ja sam
ostala da stojim u podsuknji. Osećala sam se veoma glupavo, verujte.“
Veselo se nasmejala kao i većina onih koji su je slušali.
„Zaboga, dete.“ To je bila grofica koja se smejala, ali koju je pomalo
bio i stid.
Lili joj se osmehnula. „Mislim da sam tada imala šest ili sedam
godina“, rekla je. ,,I svi su mislili da je to strahovito smešno - svi osim
mene. Kasnije sam naučila kako da na pravi način nosim sari. I dalje se
sećam. Ne postoji lepša haljina, uveravam vas. I nema lepše zemlje od
Indije. Kada su mi majka i otac pričali priče ja sam zamišljala da se
događaju tamo, u Indiji. Tamo, gde je život vedriji i raznobojniji,
misteriozniji i romantičniji nego što je život sa pukom ikada bio.“
„Da si išla u školu, Lili“, rekao joj je gospodin sa proređenom kosom,
„naučili bi te da su sve druge zemlje i svi drugi ljudi inferiorni u odnosu na
Britaniju i Britance.“
„Onda je možda dobro što nisam išla u školu“, rekla je Lili.
Namignuo joj je.
„Zaista, Lili“, rekla je Elizabet, „postoji iskustvena škola u kojoj oni
koji su inteligentni i otvorenog, istraživačkog uma i snažne moći zapažanja,
mogu da nauče vredne lekcije. Čini mi se da si bila marljiva učenica.“
Lili ju je ozareno pogledala. Na trenutak je zaboravila svoje neznanje i
inferiornost u odnosu na sve te ljude. Zaboravila je da je bila uplašena.
„Predugo smo te zagovarali i dozvolili da ti se čaj ohladi“, rekla je
Elizabet. „Dođi. Daj da prospem to što je ostalo i da ti sipam drugi.“
Jedna od mladih dama - ona sa crvenom kosom - zamoljena je da
zasvira klavir u muzičkoj sobi, a nekoliko ljudi je krenulo za njom,
ostavljajući dvokrilna vrata otvorena. Nevil je seo pored Lili na mesto koje
je upravo bilo oslobođeno.
„Bravo!“, rekao je nežno. „Bila si veoma dobra.“
Lili je slušala muziku. Očarala ju je. Kako je toliko bogatih i
harmoničnih zvukova moglo da dopre samo iz jednog instrumenta i da se
proizvede sa samo deset ljudskih prstiju? Dala bi skoro sve na svetu,
iznenada je pomislila, da ume da svira klavir,.,
I da ume da čita i diskutuje o šeširima i tragedijama i da zna razliku
između Mocarta i Betovena.
Bila je tako strahovito neuka.
 7.

Nevil je stajao na mermernim stepenicama izvan kuće i gledao Lili

kako ide ka kamenoj bašti sa Elizabet i vojvodom od Portfrija. Nije ni
pokušao da im se pridruži. Shvatio je da, ako će Lili biti njegova grofica, on
ne može da bdi nad njom u svakom trenutku, spreman da je spasi kad god
mu se učini da je uznemirena, kao što je zamalo učinio na čajanci kada je
priznala da je nepismena. Osetio je iznenađenje prisutnih kao i njenu
postiđenost. Elizabet joj je sjajno pritekla u pomoć pitanjima u vezi Indije, a
Lili se iznenada pretvorila u toplu i opuštenu stanovnicu sveta. Istina,
zapanjila je nekoliko njegovih tetki i rođaka svojim iskrenim opaskama na
pantalone, steznike i slične stvari. Ipak, većina njegove rodbine bila je
očarana njom.
Nažalost, njegova majka nije bila jedna od njih. Sačekala je da Lili ode
i da se svi osim nekoliko najbližih članova porodice povuku posle čajanke.
„Nevile“, rekla je. „Ne mogu da shvatim o čemu si razmišljao. Ona je
sasvim nemoguća. Nema teme za razgovor, obrazovanje, nema - ništa. I zar
nema išta prikladnije da obuče?“ Ispravila je ramena i promenila ton. „Ipak,
žalopojkama nad nemogućim ne može se dobiti ništa, zar ne? Ona,
jednostavno, mora da se promeni.“
„Mislim da je prilično lepa, Neve“, rekao je njegov rođak, Hal Volston.
„Misliš, Hale?“ gospa Vilma Fosit, crvenokosa ćerka vojvode od
Anburija zvučala je prezrivo. „Kao da lepota išta znači. Slažem se sa tetka
Klarom. Ona je nemoguća!“
„Možda“, rekao je Nevil. „Vilma, ne zaboravi da govoriš o mojoj
supruzi.“
Negodovala je, ali više ništa nije rekla.
 Njegova majka je ustala i krenula da izađe. „Moram da se vratim do
udovičine kuće i da vidim šta mogu da uradim za sirotu Loren“, rekla je.
„Sutra ću se vratiti u opatiju, Nevile. Ovde je potrebna gospodarica, a Lili
očigledno neće moći da preuzme tu ulogu barem izvesno vreme. Preuzeću
na sebe da je obučim.“
„Pričaćemo o tome drugi put, mama“, rekao je, „iako se slažem da bi
bilo najbolje da se vratiš ovamo. Međutim, neću da Lili bude nesrećna. Ovo
je veoma teško za nju. Daleko joj je teže nego nama.“
Izašao je pre nego što je iko išta stigao da kaže i zastao na stepeništu.
Bilo je nekih dana, razmišljao je, koji su bili toliko bezlični, ali i onih koji
su se činili prepuni nezaboravnih iskustava. Ovo je bio jedan od njih.
Nakon što se vratio iz udovičine kuće i obišao Lili koja je brzo
zaspala, napisao je nekoliko pisama. Neće biti lako sačekati odgovore.
Uprkos brižnosti i vidljivoj staloženosti, on jednostavno nije bio
siguran da je Lili njegova supruga.
Venčali su se bez dozvole i bez uobičajenog protokola. Pučki kapelan
ga je uverio da je venčanje potpuno legalno i da je sastavio odgovarajuću
dokumentaciju na koju je Nevil stavio svoj potpis, a Lili svoju oznaku i
čemu su posvedočili Haris i Rider. Ali Parker-Rou je sutradan ubijen u
zasedi. Haris je izvestio da je imovina mrtvih ostala na prevoju.
To je, izgleda, značilo da brak nije bio registrovan. Da li to onda nije ni
bio brak? Nevil je i ranije pomišljao na to. Ali nikada nije potražio odgovor.
Bilo je nevažno. Lili je bila mrtva.
Međutim, sada je bila živa, u Njuborškoj opatiji. Priznao ju je kao
svoju suprugu i svoju groficu. Loren je patila. Njihovi životi su okrenuti
naglavačke. Ali brak možda nije bio zakonit. Pisao je Harisu - sada
kapetanu Harisu - i određenim civilnim i crkvenim autoritetima kako bi
pokušao da sazna.
Šta ako on i Lili ipak nisu bili zakonski venčani?
Da li bi trebalo da joj spomene svoje sumnje sada, pre nego što sazna
odgovor? Da li bi trebalo da ih spomene bilo kome drugom? To pitanje ga
je pritiskalo od trenutka kada je stajao sa njom na plaži i gledao u more.
Odlučio je da zadrži svoje sumnje dok ne dobije odgovor. Uostalom, nije
bio siguran da bi to napravilo neku razliku. On se oženio sa Lili u dobroj
veri. Izrekao joj je zavete kojih je imao nameru da se drži. Konzumirao je
brak sa njom.
I voleo ju je.
Ipak, nije mogao da se otarasi slike Loren, koja se nežno ljuljala na
ljuljašci u svojoj venčanici, ravnodušno i tiho prihvatajući svoje razočaranje
- i zasigurno na ivici da eksplodira u besu za koji mu je rekla da je
besmislen.
To je bila đavolska zbrka, pomislio je. Osećao je teret krivice iako mu
je zdrav razum govorio da nikako nije mogao da predvidi događaje tog
dana.

Lili je bila zahvalna što je ponovo bila napolju.

Elizabet je predložila da prošetaju kamenim vrtom, koji je nosio
neobično ime s obzirom na to da je u njemu bilo više cveća i ukrasnog
drveća nego kamenja. Šljunkovite staze su krivudale kroz njega, a nekoliko
lepo postavljenih klupa od kovanog gvozda omogućavale su šetačima da
sednu i da se dive lepoti. Lili je navikla na divlju lepotu, ali je predivno
osmišljen vrt imao svoj šarm.
Elizabet je hodala pored nje ruku pod ruku sa vojvodom od Portfrija.
Pretpostavljala je da ima oko četrdeset godina, ali je i dalje bio zgodan. Nije
bio naročito visok, ali njegova vitka, ponosita figura je činila da izgleda viši
nego što je bio. Imao je istaknute aristokratske crte i taninu kosu, koja je
sedela oko slepoočnica. Ipak, primetila ga je zbog toga što ju je posmatrao
više nego ostali. Zapravo, jedva je skidao pogled sa nje. Njegovo lice je
imalo neobičan izraz - gotovo zbunjen.
Postavio je nekoliko direktnih pitanja dok su šetali.
„Ko je bio tvoj otac, Lili?“
„Narednik streljačkog puka Tomas Dojl, gospodine“, odgovorila je.
,,Gde je živeo pre nego što je stupio u kraljevu službu?“
 „Mislim da je u Lisesterširu, gospodine.“
„Gde se tačno nalazi Lisesteršir?“
„Ne znam, gospodine.“ Njen tata nikada nije mnogo pričao o svojoj
prošlosti. Ipak, nešto što je jednom rekao navelo je Lili da veruje da je
napustio dom i pridružio se vojsci jer je bio nesrećan.
„ A njegova porodica?“ pitao je vojvoda. „šta znaš o njima?“
„Veoma malo, gospodine“, odgovorila je. „Tata je imao oca i brata,
čini mi se.“
„Nikada ih nisi posetila?“
„Ne, gospodine.“ Odmahnula je glavom.
„A tvoja majka“, pitao je. „Ko je ona bila?“
„Zvala se Beatris, gospodine“, rekla je. „Umrla je u Indiji kada sam
imala sedam godina. Od groznice „
,,A njeno devojačko prezime, Lili?“
Elizabet se nasmejala. „Da li ti to planiraš da napišeš biografiju,
Lindone?“ pitala je. „Molim te, ne osećaj se obaveznom da odgovoriš Lili.
Svi smo radoznali u vezi sa tobom jer si nam iznenada predstavljena kao
Nevilova supruga, a tvoj život je bio tako zadivljujuće drugačiji od našeg.
Moraš nam oprostiti ako ti se učinimo skoro nevespitani u svojoj
radoznalosti.“
Vojvoda nije više ništa pitao, shvatila je Lili sa olakšanjem. Njegove
plave oči su je veoma uznemiravale. Odavao je utisak nekoga ko je bio u
stanju da vidi unutar nečijeg uma.
„Znate li imena svog ovog cveća?“, pitala je Lili Elizabet. „Veoma je
lepo. Drugačije od cveća koje je meni poznato.“
Seli su na klupu dok je Elizabet imenovala svaki cvet i drvo, a Lili se
trudila da upamti njihova imena - lupina, slez, šeboj, ljiljan, iris, divlja ruža,
jorgovan, trešnjino drvo, kruškino drvo. Hoće li ih ikada sve zapamtiti?
Vojvoda od Portfrija je šetao dok su one razgovarale, ali je nakratko zastao
na donjem kraju kamene bašte kako bi ponovo pogledao Lili.
 Lejdi Elizabet je stajala pored fontane i gledala kako Lili odlazi ka
kući. Izgledala je prilično izgubljena, ali je odbila Elizabetinu ponudu da je
otprati do sobe.
„Ima hrabrosti“, rekla je Elizabet više sama za sebe nego vojvodi od
Portfrija koji je stajao pored nje.
„Moram da ti zahvalim, Elizabet“, rekao je on kruto, „zbog toga što si
istakla kako su moja pitanja bila nevaspitana i preterano radoznala.“
Okrenula se da ga pogleda. „Zaboga“, rekla je smešeći se pokajnički,
„uvredila sam te.“
„Ni najmanje.“ Blago joj se naklonio. „Siguran sam da si bila potpuno
u pravu.“
„Siroto dete“, rekla je. „Izgleda kao dete, ali ako ju je Nevil oženio pre
više od godinu dana, ne može biti suviše mlada, zar ne? Tako je sitna i
krhka, a opet, živela je u Indiji, Portugaliji i Španiji sa vojskom. To nije
moglo biti lako. I bila je francuska zarobljenica skoro godinu dana. Šta te
toliko zanima u vezi nje?“
Vojvoda je podigao obrve. „Zar nisi to upravo objasnila?“, pitao ju je.
„Ona je enigma. I pojavila se u trenutku koji nije mogao da bude bolje
odabran ni da je želela da to učini namerno.“
„Svakako ne misliš da je bilo namerno?“, osmehivala se.
„Ni najmanje.“ Gledao je zamišljeno u vrata kroz koja je Lili nestala.
„Veoma je lepa. Čak i sada. Kad Kilburn bude dao novac za garderobu i
dragulje i kada je bude uputio u modu...“ Nije završio misao... nije ni
morao.
Elizabet ništa nije rekla. Nije znala ni samoj sebi da objasni prirodu
svog odnosa sa vojvodom od Portfrija, Bili su prijatelji nekoliko godina.
Među njima je bilo neke lakoće i bliskosti koja je bila retka između samaca.
A opet, bilo je i neke distance. Možda je to bila distanca koja je bila
neizbežna jer su bili različitih polova, a nisu bili ljubavnici.
Elizabet se ponekad pitala da li bi postala njegova ljubavnica da je on
to ikada predložio. Ali nije. Niti ju je zaprosio. Bilo joj je drago zbog te
činjenice. Iako je ranije živela u nadi da će upoznati čoveka za koga će
poželiti da se uda, više nije bila sigurna da li želi da se odrekne svoje
nezavisnosti.
Ipak, ponekad je pomišljala da bi joj se dopalo da zna kako je biti
voljen - fizički voljen - od strane zgodnog vojvode od Portfrija.
On se oženio veoma mlad. Brak je bio kratak i tragičan. Bio je vojni
oficir u to vreme i mlađi sin koji nikada nije očekivao da će doći do očeve
vojvodske titule. Tajno se oženio pre nego što je krenuo sa svojim pukom,
prvo u Holandiju, a zatim u zapadnu Indiju, a za sobom ostavio nevestu.
Umrla je pre njegovog povratka. Iako je to bilo mnogo godina ranije,
Elizabet je često osećala da se on nikada nije do kraja oporavio od tog
iskustva - nikada nije oprostio sebi, možda to što ju je ostavio, što nije bio
sa njom kada je poginula u nesreći sa kočijama, što nije bio na njenoj
sahrani.
Elizabet je imala osećaj da nikada nije prihvatio njenu smrt niti se
navikao na nju - iako nikada o tome nije pričao. Bio je ćudljiv čovek.
Možda ju je upravo zbog toga toliko očaravao,
„Hoćemo li i mi da uđemo unutra?“, predložila je. „Vetrić postaje
prohladan.“
Ponudio joj je ruku.

Lili je pokušala da rekonstruiše san koga se sećala duže od godinu

dana. Zamišljala je sebe kako dolazi u veliku kolibu smeštenu u lepom
engleskom vrtu - njen otac je uvek govorio da su engleski vrtovi lepši od
svih drugih na zemlji - i kako vidi oduševljenje na Nevilovom licu kada
otvori vrata i shvati da ona stoji na njegovom pragu. On bi je zagrlio, zatim
bi mu ona ispričala priču, a on bi joj oprostio onaj deo koji je tražio oproštaj
i živeli bi srećno do kraja života. Ona bi imala dom, mesto kome pripada i
koje bi mogla da nazove svojim. U njenom snu nije bilo drugih ljudi - samo
Nevil i ona.
Lili je uzdahnula kada je otvorila veliki prozor spavaće sobe i
udahnula hladni noćni vazduh. Je li ikada verovala u taj san? Verovatno
nije. Nije bila tako naivna da pomisli da bi život ikada mogao da bude tako
jednostavan. Celog života je bila svesna nepremostivog društvenog jaza
između oficira i gospode - i njihovih žena. Njen brak sa Nevilom bio je
iznenadan i suviše kratak. Ali san ju je održao kroz mnoge nedaće. Nekada
je bilo bolje imati neostvariv san, pomislila je, nego samo hladnu istinu.
Ona je bila grofica od Kilburna, gospodarica svega ovoga - osim ako
on na kraju ne odluči da se ipak razvede od nje iako nije mislila da će to
učiniti. Situacija je bila nemoguća. Da joj Nevil na početku nije dodirnuo
ruku i promrmljao da prati ono što on radi i da Elizabet nije uhvatila njen
pogled, namignula i podigla pribor koji je bio potreban za jelo koje se
posluživalo, potpuno bi se osramotila.
U salonu je nakon toga ponovo započeo isti razgovor. Možda bi zaista
bilo predivno slušati sve to da je ona mogla da bude nevidljiva i da drugi
ljudi, iz ovih ili onih razloga, nisu pokušavali da je uključe. Svaki put kad bi
otvorila usta, otkrivala je sve više neznanja.
Ponovo je nosila svoj zeleni muslin iako joj je Doli napravila novu
frizuru. I ostali su se presvukli i učinili da se oseća običnije i otrcanije nego
ikada. Mrzela je što je postala svesna takvih stvari. Nikada ranije nije bilo
posebno važno šta je nosila. Odeća je prosto bila nešto što utopljava i
obezbeđuje osnovnu pristojnost. Međutim, na ovom mestu odeća je
pokazivala status.
Ovo je trebalo da bude njen život, pomislila je i krenula od prozora ka
krevetu. Sagla se kako bi podigla rubove svoje spavaćice da se ne saplete.
Doli je sedela u njenoj garderobi veći deo večeri, uklanjajući nabor sa
krajeva, skraćujući spavaćicu i zašivajući ponovo nabor na nju. Kako je to
bilo ljubazno od nje kada je Lili bila savršeno sposobna da to sama uradi.
Služavka je raspakovala njenu torbu i primetila da u njoj nema spavaćice.
Nije mogla da dozvoli da se njeno gospodstvo sapliće preko poruba i
polomi vrat.
Začulo se kucanje na vratima garderobe. Zar je Doli i dalje budna? Zar
ta devojka nije imala vremena za sebe?
„Napred“, dobacila je Lili.
 Međutim, to nije bila Doli. Bio je to Nevil, veoma zgodan u svojom
dugom, brokatnom, plavom ogrtaču. Lili se setila da joj je rekao da ju je
obišao dok je spavala. Ugrizla je donju usnu setivši se svoje prve bračne
noći. Skoro istovremeno, setila se sa probadajućim bolom, da je ovo trebalo
da bude njegova prva bračna noć sa nekom drugom.
„Lili“, pitao ju je, „da li imaš sve što ti je potrebno?“
Klimnula je glavom.
„Jesi li... dobro?“ pogledao ju je istpitivački.
Ponovo je klimnula glavom.
„Ovo je bio težak dan za tebe“, rekao je. „Možda će sutra biti lakše.“
„Da li je voliš?“, nije uspela da se suzdrži. Sve vreme dok je bila sa
Manuelom i partizanima, grčevito se držeći nade da će se jednog dana
vratiti čoveku koji ju je oženio, on se udvarao drugoj ženi i možda se
zaljubljivao u nju. Sve vreme dok je ona bila na svom teškom putovanju i
dok ju je samo misao da će doći do njega održavala, on je planirao venčanje
sa drugom.
Sklopio je ruke na leđima i ozbiljno ju je pogledao. „Mi smo odrasli
zajedno“, rekao je. „Ona je živela ovde sa nama. Njena majka je udata za
mog strica, brata mog oca, a Loren je njeno dete iz prethodnog braka. Mi
smo bili namenjeni jedno drugome još od detinjstva. Oduvek mi je bila
veoma draga. Nakon mog povratka sa poluostrva, brak između nas se činio
kao logičan sled.“
„Bio si obećan drugoj kada si se oženio sa mnom?“, pitala je.
,,Ne“, rekao je. „Ne baš. Bunio sam se protiv sudbine koja mije bila
namenjena. Savetovao sam je da me ne čeka.“
„Jesam li ja bila deo tvog bunta?“, upitala ga je shvativši da u
njegovom pređašnjem životu zasigurno nije bilo veličanstvenijeg prkosa
prema roditeljima od ženidbe sa narednikovom ćerkom.
„Ne, Lili.“ Mrštio joj se. „Ne, nisi. Oženio sam se tobom zato što sam
to obećao tvom ocu. I zato što sam to želeo.“
 Da. To je bila istina. Ne sme da počne da veruje da je bilo nečeg
ciničnog u njegovom izboru. Oženio ju je jer je bio dobar i častan čovek. I
zato što je to želeo.
„Ali sve vreme, ona ti je bila draga“, rekla je.
„Jeste, Lili.“
Nije joj promaklo da joj nije odgovorio na njeno prvo pitanje. Da li
voli ženu koja se zvala Loren? Da li je sada shvatio kakvu je strašnu grešku
napravio oženivši nju, iako je to želeo u tom trenutku?
„Danas bi se oženio njom“, rekla je.
„Da.“ Nije skidao pogled sa nje. „Znam je ceo život, Lili. Čekala me
je. Moj otac je umro, a ja sam se vratio ovamo, svojim obavezama. Jedna
od mojih dužnosti bila je da se oženim da bi opatija imala groficu. I da bih
stvorio decu, tačnije naslednika. Moj buntovnički život je bio završen. A ti
si bila mrtva.“
„Nikome nisi rekao za mene.“ To nije bilo pitanje. Okrenula se i
dodirnula svileni brokat kićanki na krevetu. Bile su tako teške i bogate.
Tako daleko od svega što je ona ikada upoznala u životu. Želela je da je
ostala u Portugaliji. Možda bi mogla da sačuva deo sna...
„Lili“, rekao je, kao da joj je pročitao misli. „Ožalio sam te duboko u
svom srcu. Nije mi žao što si preživela. Nije, draga moja. Kako bi moglo da
mi bude?“
Ne, on je bio dobar čovek. Oduvek je prema njoj bio nežan i ljubazan,
čak i kada je bila devojčica. Naravno da nikada ne bi poželeo da je mrtva,
bez obzira što je njeno preživljavanje postalo prepreka na njegovoj udobnoj
stazi ka budućnosti.
„Razlog što te ovde nisam nikada spomenuo nije što mi nije bilo
stalo“, rekao je. „Nisam planirao da se oženim Loren ovog jutra, samo
godinu i po dana nakon tvoje... smrti zato što mi nije bilo stalo do tebe.
Molim te, veruj mi.“
Verovala je. Da, bilo mu je stalo. Dovoljno da je oženi. Dovoljno da joj
šapuće one nežnosti prve bračne noći. Dovoljno da žali za njom. Ali da je
on umro, pomislila je, ona bi žalila za njim celog života. Ona ne bi nikada,
ne bi nikada mogla... Ali kako je mogla da bude sigurna? Ko je bila ona da
sudi? U međuvremenu su se dogodile stvari koje su bile još nesavladivija
prepreka od toga što je on bio grof od Kilburna, a ona bivša Lili Dojl.
„Ja...“, progutala je knedlu. „Znaš šta mi se dogodilo u Španiji, zar ne?
Razumeo si to jutros?”
Mogla je da oseti kako dugo zuri u nju dok su se njene ruke igrale
upletenom ivicom zavese.
„Je li to bio jedan čovek, j Lili?“, pitao je. „Ili više njih?“
„Jedan.“ Manuel, vođa. Mali, žilavi, mračno zgodni Manuel, koji je
vladao grupom partizana, svojom odvažnošću, harizmom i povremenim
zastrašivanjem. „Nisam ti bila verna.“
„To je bilo silovanje“, rekao je oštro.
„Ja... nikada se nisam opirala“, rekla mu je. „Govorila sam ne mnogo
puta i bila sam prilično odlučna u tome - da umrem pre nego da se predam,
ali kada je došlo do toga, nisam se opirala.“ To je bio teret na njenoj savesti,
to što se nije snažnije opirala svom tamničaru.
„Pogledaj me, Lili“, rekao je tihim, autoritativnim tonom majora koga
je poznavala. Nevoljno ga je pogledala u oči. “Zašto se nisi opirala?“
„Tu su bili francuski zarobljenici“, počela je. Dah joj je postao
isprekidan dok je pokušavala da se ne priseća šta se dogodilo. „Jer sam bila
uplašena. Toliko uplašena. Jer sam bila kukavica.“
„Lili.“ Glas mu je i dalje bio isti. Njegove oči su gledale pravo u njene
i ona nije mogla da skrene pogled. Odjednom je ponovo bio oficir koji
komanduje, ne njen suprug. „To je bilo silovanje. Nisi bila kukavica.
Dužnost vojnika je da preživi na bilo koji način dok je u zatočeništvu - a ti
si bila ćerka i supruga vojnika. Nema ni govora o kukavičluku. To je bilo
silovanje. To nije bila preljuba. Preljuba zahteva pristanak.“
Nevil je zvučao toliko sigurno, toliko uveren u ono što je govorio. Da
li je moguće da je to bila istina? Nije bila kukavica? Niti preljubnica?
 „Dozvoli mi da te zagrlim“, rekao je tiho. Sada je koristio drugačiji
ton. „Deluješ tako usamljeno, Lili.“
Povila je ramena i pogledala u svoje ruke. Kada je došao i stao ispred
nje i kada ju je uhvatio za nadlaktice i privukao je sebi, kratko se opustila,
spustila glavu na njegovo rame osećajući njegovu toplinu i snagu duž celog
tela. Dozvolila je sebi luksuz da se oseti sigurnom, da se oseti voljenom, da
oseti da je došla kući. Lepo je mirisao - na mošus, sapun i čistu muškost.
A opet, osećala se kao neko ko je stigao na kraj duge samo da bi
shvatio da tamo ipak ničeg nema - ni ćupa sa zlatom, pa čak ni parčeta same
duge. Ničega.
Odaljila se od njega pre nego što je stigla da se izgubi u zavisnosti
koja, jednostavno, ne bi pomogla.
„Bilo bi bolje za nas oboje“, rekla je, „da sam umrla.“
„Ne, Lili“, rekao je oštro.
„Možeš li mi reći“, pitala ga je, ,,da ti tokom prethodnih godinu i po
dana ni jedan jedini put nije palo na pamet da je tako bolje?“
Zaćutala je, ali joj nije promaklo da on nije žurio da porekne.
„Mislim“, rekla je, „da sam ostala živa - da si ti znao da sam ostala
živa - da me ne bi doveo ovamo. Našao bi neki izgovor da me držiš podalje.
Bio bi ljubazan. Objasnio bi mi da je to za moje dobro i bio bi u pravu. Ali
ne bi me doveo ovamo.“
„Lili.“ Došao je do prozora i pogledao napolje u mrak. „Ne možeš to
da znaš. Ni ja ne mogu da znam. Ne znam šta bi se dogodilo. Bila si moja
žena. Bila si mi... draga.“
Bila mu je draga, Ne ljubav njegovog srca, kako ju je nazvao te noći?
Lili se turobno osmehnula i sela na ivicu kreveta, obgrlivši se rukama da se
ugreje.
„Verujem“, rekla je, „da je ovo nemoguće. Toliko je očigledno da ne
pripadam ovde. Ona pripada, zar ne? Loren? Ona je dovedena ovamo sa
namerom da ti postane žena i grofica. A postala je očajna, tvoja budućnost
je srušena, a ja...“
 „Lili.“ Vratio se do nje, čučnuo ispred nje i uzeo obe njene ruke u
svoje. „Ništa nije nemoguće. Poslušaj sebe. Da li to govori Lili Dojl? Lili
Dojl koja je marširala uzduž i popreko poluostrvom, bez straha od vreline
leta, od hladnoće zime, od opasnosti borbi i zaseda, neudobnosti i bolesti?
Lili Dojl koja je uvek imala osmeh i vedru reč za svakoga? Koja je videla
lepotu u najgorem okruženju? Nema ničeg nemogućeg što ti ne bi mogla da
učiniš mogućim. A ja ću ti pomoći. Mi smo slobodnom voljom sjedinili
naše živote na onoj padini u Portugaliji. Moramo da nastavimo dalje, Lili.
Nemamo alternativu. Nisam siguran ni da bih želeo daj e imamo.“
Nije znala da li može da uskrsne tu staru Lili.
„Možda“, rekla je osmehujući se bledo, „sam samo umorna i utučena.
Možda će ujutru sve izgledati vedrije. Ovo je bio težak dan za oboje. Hvala
ti na plemenitosti.“
„Radije bi da budeš sama?“, pitao ju je. „Ostaću da te držim u zagrljaju
tokom noći ako ti je potrebna uteha, Lili. Neću ti nametati ništa drugo.“
To je bilo primamljivo. Bilo bi veoma lako trajno se opustiti njegovoj
dobroti i njegovoj snazi i postati pokorna kakva je bila sa Manuelom. Ipak,
nije smela da se prepusti potrebi za utehom u njegovim rukama - pogotovo
kada od njega nije želela ništa više od toga.
„Radije bih bila sama“, rekla je.
Stegnuo joj je ruke pre nego što ih je pustio i uspravio se. „Onda...
laku noć“, rekao je. „Ako ti budem potreban, noćas ili bilo koje druge noći,
moja garderoba je povezana sa tvojom, a moja spavaća soba je iza nje. Ako
ti treba bilo šta, kanap za zvono ti je pored kreveta. Tvoja služavka će
doći.“
„Hvala“, rekla je. „Laku noć.“
Iznenada se zapitala kako se njegova nesuđena nevesta, Loren, osećala
te večeri. Da li ga je volela? Lili je osetila iskreno sažaljenje prema njoj,
zbog toga što se našla u situaciji u kojoj je bila potpuno nedužna i sasvim
bespomoćna. Ovo je trebalo da bude njena prva bračna noć, ali umesto nje,
Lili je bila u grofičinoj sobi.
Sve je bilo tako pogrešno.
 8.

Lili je dugo spavala. Isprekidano je dremala tokom noći, a dva puta ju

je budio jedan isti san - stara noćna mora. Bila je uvek ista do detalja.
Manuel je bio na njoj dok je ona ležala ispod njega, a onda je otvorila
oči i videla njega - majora Njuborija, Nevila - kako stoji na dovratku barake
i gleda. Na licu mu je bio onaj izraz koji je nekada viđala neposredno posle
bitke, čvrsti, hladni, borbeni, skoro neljudski izgled, a njegova zgrčena ruka
je držala dršku mača. Spremao se da ubije Manuela i da je spasi. Nada joj je
bolno rasla dok se trudila da leži mirno kako ne bi uzbunila Manuela.
San je uvek tekao na isti način. Nakon što je stajao tamo bledog lica i
nepomičan nekoliko beskrajnih trenutaka, okrenuo se i nestao, a dragoceni
minuti su bili izgubljeni dok je Manuel uživao u njoj.
U snu je bila slobodna da potrči za Nevilom čim je Manuel završio, ali
noge su joj uvek bile isuviše slabe da je nose, a vazduh je bio isuviše gust
da bi mogla da se pokrene. Nije imala glasa kojim bi ga pozvala i nije
mogla da vidi kuda je otišao. Uvek je bila prisutna uskovitlana magla i
panika koja ju je paralisala. A zatim - najokrutniji deo sna - magla se
iznenada raščistila, a on je stajao tu, samo nekoliko koraka dalje, mirno,
okrenut leđima.
U snu bi se uvek zaustavila u tom trenutku, plašeći se da nastavi,
plašeći se da dođe do njega, plašeći se onoga što bi mogla da vidi u
njegovim očima kada se okrene. To je bio najstrašniji trenutak sna i skoro
njegov sam kraj, kada bi dosegla zastrašujuće dubine očaja. Tokom te
sekunde neodlučnosti, magla bi se ponovo podigla, a on bi nestao i više ga
nije videla.
Ovaj košmar se ponovio dva puta tokom prve noći u Njuborškoj
opatiji.
 Ustala je kada je još bio mrak, namestila krevet, umila se hladnom
vodom u garderobi i obukla svoju staru pamučnu plavu haljinu. Morala je
da izađe napolje gde je mogla da diše. Morala je da oseti zemlju pod svojim
nogama. Morala je da oseti vazduh na licu i u kosi. Usput nije srela nikoga,
kao ni kada se borila sa teškim rezama na ulaznim vratima.
Konačno je bila napolju, gde se zora tek nazirala na istočnom nebu.
Punim plućima udisala je hladan vazduh. Osećala je kako se od njega ježi
po golim rukama i kako joj stopala trnu. Istog časa se smirila i uputila ka
plaži.
Nije stala dok nije došla do same ivice vode. Do ivice kopna, ivice
prostora i vremena. Do ruba beskonačnosti i večnosti. Vetar koji je duvao
kroz ogromna prostranstva nepoznatog, bio je jak, slan i hladan. Zalepio je
haljinu uz nju i zavijorio joj kosu. Stopala su joj blago potonula u sunđerasti
pesak. Galebovi iznad nje su gakali i kreštali, kao duhovi već slobodni od
vremena i prostora. Na trenutak im je zavidela.
Ali samo na trenutak. Godine koje je provela sa vojskom naučile su je
ponešto o beskrajnoj dragocenosti sadašnjeg trenutka. Život je bio tako
nesiguran, tako prolazan, tako ispunjen nevoljama, užasima i nesrećom -
kao i ćudima, lepotom i tajnovitošću. Kao i svi, i ona je upoznala svoje
nedaće. Ali preživela je.
Preživela je!
A sada... sada u ovim najdragocenijom trenucima... bila je slobodna i
okružena takvom prirodnom lepotom od koje su je bolele grudi i grlo.
Činilo joj se da vetar prodire kroz nju, a ne da duva oko nje i da je
ispunjava misterioznim duhom samog života.
Kako je mogla da ne krene napred i da ne prihvati takav dar?
To je bio život.
Nov život. Uvek i stalno nov. Svakog dana.
Lili je protegla ruke, okrenula lice ka izlazećem suncu i dvaput se
okrenula oko sebe.
Bila je živa.
 Bila je!
Ispunjena novom nadom, novom hrabrošću i poletom, uputila se u
istraživanje, a zbog svojih bosih stopala pažljivo je birala put preko stena na
kraju plaže, uživajući u još većoj osami koju su joj pružale litice sa leve i
okean sa desne strane. Međutim, ta samoća nije dugo potrajala. Čim je
zaobišla krivinu na rtu, mogla je da vidi male brodove kako se ljuljaju na
vodi ispred nje, kućice i druge građevine šćućurene u podnožju litica. To
mora daj e bilo donje selo, Donji Njubori, shvatila je, u dnu strmog brda
pored gostionice.
Lili se vedro osmehnula i nastavila svojim putem. Videla je da su
pojedinci budni i da šetaju po selu iako je još bilo rano. Običan svet, kao što
je bila i ona.

Lili je bila srećna kada su je bose noge konačno dovele do kapije

Njuborške opatije i njenog dugog prilaznog puta. Hodala je uz strmu padinu
do Gornjeg Njuborija, preko travnatih polja i podizala ruku da pozdravi
malobrojne ljude koje je usput sretala. Svi su joj, nakon malo oklevanja,
uzvraćali.
Neverovatno kako je novi dan mogao da obnovi čoveku duh i hrabrost.
Dok je šetala manjom stazom kojom su ona i Nevil zamakli
prethodnog dana na putu iz crkve, mogla je da vidi da staza nije pusta. Dve
dame su išle ka njoj i nisu bile daleko. Lili je zastala i osmehnula se. Bile su
to veoma lepo obučene mlade dame, verovatno gošće iz kuće, iako ni jednu
od njih nije prepoznala.
Jedna od njih je bila visoka, vitka i tamnokosa. Druga je bila niža,
svetlije kose i pomalo je šepala. Obe su bile lepe. Pogled na njihovu
besprekornu eleganciju podsetio je Lili na to kako je izgledala u svojoj
otrcanoj haljini, bosih stopala, puštene ukovrdžane kose, zamršene vetrom i
licem koje je nesumnjivo bilo zajapureno od vazduha i šetnje. Te dame su,
uostalom, bile stranci.
Zatim je prepoznala višu damu, iako je prethodnog dana njeno lice bilo
prekriveno velom.
 Obe dame su prepoznale nju. To je bilo više nego jasno. Obe su
prestale da šetaju i pogledale je širom otvorenih očiju. Zatim je viša dama
prišla bliže.
„Ti si Lili“, rekla je. Bila je veoma lepa uprkos bledilu i tamnim
senkama ispod ljubičastih očiju.
„Da.“ Druga dama se ukočila, primetila je Lili. „A ti si Loren. Nevesta
majora Njuborija.“
„Majora...?“ Loren je klimnula glavom. „Ah, da - Nevil. Drago mi je
da smo se upoznale, Lili. Ovo je lejdi Gvendolina, lejdi Mjuir, Nevilova
sestra.“
Njegova sestra. Njena zaova. Lejdi Gvendolina je gledala u nju
neskrivenom nenaklonošću i ništa nije rekla.
Lorenino lice nije imalo takav izraz. Niti bilo kakav drugi. Bila je to
bleda maska.
„Veoma mi je žao zbog onoga što se juče dogodilo“, rekla je Lili.
„Iskreno mi je žao.“
„Pa,..“ Lorenine oči, primetila je, nisu direktno gledale u njene, „hajde
da to posmatramo sa vedrije strane. Bolje juče nego danas ili sutra. Ali, jesi
li ti to napolju bez pratnje ili služavke, Lili? Ne bi trebalo. Da li Nevil zna?“
Lili je osetila silnu potrebu da prevaziđe neprijatnost i da kaže nešto
što bi sklonilo prazan pogled sa lica druge žene. “Provela sam predivno
jutro“, rekla je gledaj uči u Loren. „Spustila sam se na plažu da posmatram
izlazak sunca, a onda sam prešla preko stena iz radoznalosti i došla do sela
u podnožju. Nekoliko ribara se spremalo da isplovi brodovima, žene su bile
napolju i pomagale im, a deca su jurcala okolo i igrala se. Pričala sam sa
nekolicinom ljudi i svi su bili ljubazni prema meni. Doručkovala sam sa
gospođom Fandi - poznaješ li je? - i zabavljala njenu decu dok je ona
hranila bebu. Ne znam kako uspeva da brine o tako maloj deci i da održava
kuću urednom. Sprijateljila sam se sa svima njima i obećala da ću da
svratim kad god mogu.“ Smejala se. „U početku su svi bili smešni i želeli
su da mi se poklone ili naklone i zvali su me milostiva. Možeš li da
zamisliš?“
 Ćutanje lejdi Gvendoline je postalo skoro glasno.
Lorenino lice se na trenutak razvuklo u nešto što je možda bio osmeh.
„Zadržavam vas“, rekla je Lili, a živahnost joj je splasla. „Zaista mi je
žao. Ti si veoma graciozna. On, major Njubori, mi je sinoć rekao kako si
mu veoma draga. Ne čudi me. Ja... žao mi je.“ Govorila je sve pogrešno,
naravno. Ali zar je mogla išta ispravno da kaže? „Ti živiš u Njuborškoj
opatiji?“
„U udovičinoj kući“, rekla je Loren i pokazala u suprotnom pravcu, ka
drveću kroz koje je Lili mogla da vidi kuću. „Sa Gven i groficom, njenom
majkom. Možda ću doći u posetu jedan dan. Sutra, na primer?“
„Da“, Lili se osmehnula i veoma joj je laknulo. „Volela bih, molim te.
Veoma bih to volela. Hoćeš li i ti doći... Gvendolina?“ Nesigurno je
pogledala u zaovu koja nije odgovorila, ah čije nozdrve su se širile u jedva
kontrolisanom besu.
Gvendolina je volela svoju rođaku, pomislila je Lili. Njen bes je bio
razumljiv. Obema im se kratko osmehnula pre nego što je nastavila ka
opatiji, Loren je bila prelepa i dostojanstvena i daleko milostivija nego što
bi moglo da se očekuje. Kako je Nevil mogao da je ne voli?
Teška osećanja od prethodnog dana su se ponovo sručila na Lili.

Loren i Gvendolina su stajale i gledale za njom.

„Dakle!“ Gvendolina je izdahnula glasno. „Nikada u životu nisam bila
toliko uvređena. Kako se samo usudila da stane i da razgovara sa nama -
naročito sa tobom?“
„Kako se usudila, Gven?“ Loren je gledala prema silueti koja je
odmicala. „Ona je Nevilova žena. Tvoja snaja. Grofica od Kilburna. Osim
toga, ja sam prva progovorila,“ Nasmejala se, iako kiselo. „Baš je divna.“
„Divna?“ prezrivo je kazala Gvendolina. „Čak bi i prosjaku bilo
neprijatno. Da li ona namerno pokušava da ponizi Nevila, ili prosto ne ume
bolje? Pojavila se u oba sela, pred svima, onakva - bez šešira, bez cipela,
bez...“ Ogorčeno je uzviknula. “Zar ne zna kako treba da se ponaša?“
 „Ali, Gven“, rekla je Loren tako tiho da je njena rođaka jedva čula
reči, „zar nisi videla kako je živahna i posebna? Žena koja bi privukla
muške poglede i probudila im želje? Nevilove, recimo?“
Gvendolina je sa nevericom gledala u svoju rođaku. „Jesi li ti luda?“,
pitala je. „Odvratna je. A ti bi prva trebalo da je mrziš, Loren. Ne braniš je
valjda?“
Loren se tiho nasmejala. „Samo pokušavam da je posmatram
Nevilovim očima“, rekla je. „Pokušavam da shvatim zašto me je ostavio i
rekao mi da ga ne čekam, a onda upoznao nju i oženio je. Oh, Gven,
naravno da je mrzim.“ Glas joj je po prvi put postao žustar iako ga nije
podigla. „Osećam najveću mržnju prema njoj. Volela bih da je mrtva. Znam
da ne bi trebalo da se tako osećam. Užasnuta sam sopstvenim osećanjima. I
zato moram da probam da razumem. Uostalom to i nije njena krivica, zar
ne? Mislim da joj Nevil nije ispričao ništa o meni, kao što ni meni nije
ispričao ništa o njoj. I šta je tu imalo da se priča? On mi je rekao da ga ne
čekam. Nije imao nikakvu obavezu prema meni. Nismo bili vereni.
Potrudiću se da mi se dopadne.“
Gvendolina je ćopala pored nje i bilo joj je teško da je prati. „Ja
nemam nameru ni da pokušavam“, rekla je. „Mrzeću je dovoljno za obe.
Uništila je tvoj život, kao i Nevilov, a vi ste dvoje ljudi koje volim više od
svih. I nemoj da mi kažeš da Lili nije kriva. Naravno da nije kriva i naravno
da nisam fer prema njoj. Kako da je ne mrzim kad vidim tebe tako
nesrećnu?“
Došle su do kuće. Loren je zastala pre nego što je ušla. „Moraćemo da
je naučimo mnogo čemu“, rekla je, ponovo bezizražajnim glasom. „Kako
da se oblači, kako da se ponaša, kako da bude dama. Posetiću je sutra,
Gven. Pokušaću... da budem ljubazna prema njoj.“
„ A mi ćemo pokušati da naučimo da sviramo harfu i da uz to
balansiramo sa oreolom iznad glava“ rekla je Gvendolina prekorno, „da
bismo bile spremne da postanemo svetice ili anđeli kad umremo.“
Obe su se nasmejale.
„Molim te, Gven“, rekla je Loren, snažno stisnuvši ruku svoje rođake,
„pomozi mi da je ne mrzim. Pomozi mi... Oh, kako je Nevil mogao da oženi
tako... tako divlje vilinsko stvorenje?“
Gvendolina nije imala nikakav odgovor. Nije bilo razumnog odgovora
na to.
 9.

Lili je iznenada obuzeo osećaj kao da se vraća u zatvor. Koraci su joj

se otegli kada je ugledala kuću. A zatim se ponovo ubrzali. Videla je da je
Nevil na terasi sa još tri gospodina. Toliko dugo ga je čvrsto čuvala u
snovima. Sada je ponovo bio stvaran. Posmatrali su je dok je prilazila.
Nevil joj se naklonio i pružio ruku - a onda ju je poljubio.
„Dobro jutro, Lili.“
„Bila sam na plaži“, rekla je. „Želela sam da gledam izlazak sunca.
Zatim sam malo istraživala i obrela se u selu.“
„Znam.“ Osmehnuo joj se. „Gledao sam te sa prozora kad si odlazila.“
Potom joj se naklonio markiz sa dugačkim imenom. „Oduševljen
sam“, rekao je. „Nijedna dama koju poznajem nikada nije ustala tako rano
da bi znala da sunce svojim izlaskom pravi čaroliju.“
„Propuštaju jednu od najvećih radosti u životu“, uveravala ga je Lili.
„Molim Vas, hoćete li mi ponoviti svoje ime gospodine? Sećam se samo da
je dugačko.“
„Džozef“, rekao je i nasmejao se. „Sada si deo porodice, Lili, i nema
potrebe da lomiš jezik.“
„Džozef“, ponovila je. „Verujem da mogu da zapamtim.“
„I Džejms, takođe“, rekao je drugi gospodin, naklonivši joj se. „Još
jedan rođak, Lili. Moja supruga se zove Silvija, a sin Patrik. Moja majka je
Nevova tetka, Džulija, sestra njegovog oca. Moj otac...“
„Đavo ga odneo, Džejmse.“ Četvrti gospodin se zagledao u nebesa.
„Lili već prevrće očima. Dodaj još i to da su Nevove tetke Meri i Elizabet, a
njegov stric čuvena crna ovca, izgubljena ovca, koja je pošla na svadbeno
putovanje pre više od dvadeset godina i nikada se nije vratila. Ja sam Ralf,
Lili. Još jedan rođak. Ako ne budeš mogla da se setiš mog imena, slobodno
možeš da me zoveš ‘ti’.“
„Hvala ti“, rekla je smejući se. Nesumnjivo je bilo lakše tog jutra. Ali
opet, njoj je baš uvek bilo ugodno u društvu muškaraca, možda zato što je
odrasla okružena njima.
„Fizička aktivnost je iscrtala najdivnije ruže na tvojim obrazima, Lili“,
rekao je markiz. „Kako si uspela da hodaš tako daleko bosonoga?“
Posmatrao je njena stopala kroz monokl.
,,Oh.“ Spustila je pogled. „Mnogo je udobnije nego u cipelama. Ako
probaš da skineš čizme, Džozefe, i hodaš po travi, videćeš da sam u pravu.“
„Gospode“, kazao je.
„Nećeš to učiniti“, rekla je smešeći se. „Znam. Na poluostrvu je bilo
muškaraca koji nikada nisu izuvali čizme - nikada. Išli čak u krevet u njima.
Ponekad sam se pitala da li uopšte imaju stopala, ili su im se noge
završavale ispod kolena. Zamislite koliko bi niski onda bili - a muškarci
mnogo polažu na svoju visinu. Ne vole da dižu pogled ka drugim
muškarcima, a osećaju se posramljeno ako moraju da dignu pogled ka
ženi.“
Sva gospoda su se smejala. Lili im se pridružila.
„Gospode“, rekao je Džozef, koristeći svoj monokl da pogleda svoje
čizme, „moja tajna je otkrivena. Kada sam prestao da rastem, Lili, dao sam
da mi naprave čizme - visoke čizme, kako bih mogao da posmatram svet sa
visine.“
„On čak i pleše u njima, Lili“, rekao je Ralf. „Ne bi volela da rizikuješ
palčeve i plešeš sa Džoom.“
„Ako kucneš po njima“, dodao je Džejms, „zveče šuplje.“
„Ovaj razgovor“, kazala je Lili veselo, „postaje apsurdan. Ali uprkos
vašem zadirkivanju, ja sam osetila travu i rosu pod stopalima i pesak među
prstima. I videla izlazak sunca iznad mora. Engleska je divna zemlja, kao
što je moj tata uvek govorio.“
 Nevil joj se osmehnuo. „U pravu si, Lili“, rekao je. Ponudio joj je
ruku. „Dozvoli da te otpratim do sobe i pozovem Doli da ti pomogne da se
središ. Moja majka je došla iz udovičine kuće i čeka te u salonu sa nekoliko
dama.“
Nimalo nervozno nije zvučao. Nije joj ni jednom rečju prigovorio ni
tada ni kada su napustili društvo njegovih rođaka. A ipak, Lili nije
promakao detalj o nekoliko dama.
„Da li su druge napolju i uživaju u jutru?“, pitala je.
„Još uvek su u krevetu ili u svojim sobama. Dame, ne uživaju posebno
u jutru dok ih njihove služavke ne odenu i ne spreme i dok ne doručkuju,
Lili.“ Osmehnuo joj se.
,,Oh“, rekla je. Služavke - nije se setila da pozove Doli kad je ustala.
Uostalom, ne bi želela da je tako rano probudi, nije imala odgovarajuću
haljinu za Njuboršku opatiju osim zelene haljine od muslina, a i u to je
sumnjala. Mogla je barem da veže kosu i obuje cipele. „Nisam razmišljala.
Nije trebalo da ovako izađem napolje, zar ne? Sigurno te je bilo sramota
kada sam se vratila, a svi tvoji rođaci bili napolju i videli me. Mnogo mi je
žao.“
„Ne, ne.“ Uhvatio ju je za ruku obema rukama. „Nisam tako mislio.
Nisam te kritikovao, zaboga. Ovo je tvoj dom, Lili. Možeš da radiš ovde šta
god želiš.“
Lili je ućutala, setivši se kako je Loren bila elegantno obučena. Ona je
nosila šešir, čak i rukavice. Ona ne bi odlepršala bosih stopala i sa kosom
puštenom niz leđa da gleda izlazak sunca nad morem. Ona ga ne bi
osramotila na terasi.

Nevil je odveo Lili do salona nakon što se umila i obukla. Doli joj je
napravila jednostavnu punđu sa dve uredne pletenice obmotane oko nje.
Savetovala ju je da ne nosi zeleni muslin, jer će njenoj milosti trebati nešto
u šta bi mogla da se presvuče za popodne, tako da je stara pamučna haljina
morala da posluži.
 Nevil je kratko ostao sa njom u salonu, iako tamo nije bilo druge
gospode, a zatim su ga pozvali da razgovara sa nadzornikom.
Sve dame su je prijatno pozdravile. Grofica je čak ustala da je poljubi i
smestila je pored sebe na malu sofu. Međutim, razgovor nije bio nimalo
ugodan, kao onaj na terasi. Pričale su o Londonu, društvenim klubovima,
javnim bibliotekama, ružičnjacima i upravljanju poslugom, a Lili ni u čemu
tome nije imala iskustva. Kada je pomenut rat i kada su Francuzi opisani
kao zli i izopačeni, Lili je iznela mišljenje da su oni ljudi baš kao i Britanci.
Crvenokosa dama, za koju je Lili upamtila da se zvala Vilma - Džozefova
sestra? - kazala je da će se onesvesti, a druga gospođa je prekorila mladu
Mirandu što je počela nepodobnu temu za razgovor dama.
Tetka Sejdi je pokušala da preokrene neprijatni trenutak upitavši Lili
da li želi nešto da veze. Lili je primetila da su skoro sve dame to činile. Bila
je prinuđena da prizna da nikada nije naučila da veze iako je bila prilično
vesta u krpljenju i štepanju. Ponovo je zavladala kratka neprijatna tišina pre
nego što je njena svekrva predložila Mirandi da ode u muzičku sobu i ostavi
otvorena vrata dok svira na klaviru.
Lili je konačno spasao dolazak batlera koji je objavio da su gospođa i
gospođica Holiouk došle da usluže groficu od Kilburna.
„Zašto bi gospođa Holiouk danas došla?“, pitala je. „Sigurna sam da je
nisam zvala.“
„Oprostite, milostiva“, rekao je gospodin Forbs, diskretno pročistivši
grlo, „ali mislim da ju je pozvalo njegovo gospodstvo - za svoju suprugu.
Odveo sam ih u plavi salon.“
Lili se postidela zbog brzo potisnutog izraza poniženosti na licu njene
svekrve, koja je očigledno zaboravila da je ona, Lili, sada bila grofica od
Kilburna. Moraće da nauči da živi sa tom situacijom. Svi će morati.
Lejdi Elizabet je žurno krenula ka njoj ispruživši obe ruke.
„Lili“, rekla je, uhvatila za ruke i poljubila. „Dobro jutro, draga moja.
U redu je, Forbse. Ja ću upoznati njenu milost sa Holiouk damama. One su
seoske švalje, Lili. Nevil mi ih je ranije pomenuo i zamolio me da se
pobrinem da ti uzmu mere za odeću.“
 To je bila primamljiva pomisao, morala je da prizna Lili. Dve haljine
koje je imala zasigurno nisu bile dovoljne za potrebe njenog novog života.
U plavom salonu ju je čekalo još iznenađenja. Nakon što je predstavljena
gospođi Holiouk i njenoj ćerki, crnokosim i crnookim damama, koje su
neverovatno ličile, primetila je da su donele toliko tkanine, uzoraka i svega
drugog da je sigurno bilo potrebno nekoliko slugu da to sve unese.
„Zar nije bilo zgodnije da ja dođem do vas?“, pitala je.
Obe dame su se iznenadile, a Elizabet se nasmejala.
„Ne ako si grofica od Kilburna iz Njuborške opatije, Lili“, rekla je.
Činilo se da neće dobiti samo dve ili tri nove haljine, što je za Lili
izgledalo kao nemogući luksuz, već desetak i više. Kada se usprotivila,
saznala je da će joj biti potrebne jutarnje haljine, haljine za čajanku i
večernje haljine - one za porodične večeri, za svečane večere, za balove -
kao i haljine za šetnju i vožnju. I za jahanje, kada je ustanovljeno da ume da
jaše.
Različite namene haljina su zahtevale različite materijale i različite
modele, shvatila je. Postojao je veliki izbor boja, međutim, nije prosto
mogla da izabere. Očigledno su postojale boje koje su izgledale dobro na
dnevnom svetlu i druge koje su izgledale bolje na svetlosti sveća. A
postojalo je i mnogo dodataka - pogodnih za različite tkanine, namene i
prilike.
Uprkos Elizabetinoj ljubaznosti i poštovanju koje su pokazale
krojačke, Lili se uskoro osećala kao lutka koja je podizala ruke kada bi
neko povukao odgovarajući kanap, vrtela se kada bi neko povukao drugi i
stalno se osmehivala usiljenim osmehom. Sva radost zbog nove garderobe
je brzo nestala. Sve vreme je luckasto brinula može li da priušti sve to? A
zaboravila je da pita Nevila da li bi kapetanu Harisu poslao novac koji je
pozajmila. Kako je mogla to da zaboravi?
Elizabet ju je uzela za ruku kada je mučenje konačno bilo završeno i
kada su ostavile krojačke da spakuju svoje stvari - zapanjila ih je Lilina
ponuda da im pomogne.
 „Sirota Lili“, rekla je. „Ovo je veoma teško za tebe, zar ne? Dođi da
pojedeš nešto i da se opustiš.“ Nasmejala se. „Sve će biti lakše kako vreme
bude odmicalo, obećavam ti.“
Lili je želela da joj veruje. Kad bi samo mogla da se vrati unazad,
pomislila je, čak i samo nekoliko dana... Ali šta je drugo mogla da uradi
nego da dođe ovamo? Čak i da je odlučila da sačeka da kapetan Haris
napiše pismo, samo bi odložila neizbežno. Bila je Nevilova žena. Imao je
pravo da zna da je bila živa.
Ono što je zaista želela, bilo je da se vrati u onaj dan kada je njen otac
ubijen. Želela je da čuje jasnije, razgovetnije, šta joj je major Njubori rekao,
kako bi skupila hrabrost da kaže ne onome čemu je rekla da.
Je li to zaista bilo ono što je želela? Da se nije udala za njega? Da nije
bilo one noći? Da nije bilo te noći, tog sna o ljubavi i savršenstvu, nije znala
da li bi bila sposobna da preživi ono što joj se nakon toga dogodilo. Barem
ne zdravog razuma.

Lili nije ponovo izašla napolje, Nevil ju je posmatrao sa dubokom

zabrinutošću dok ju je njegova rodbina okruživala. Ona je dala sve od sebe
da izgleda veselo, da nauči imena i odnose, da odgovori na pitanja koja su
joj postavljana, da prati njegova uputstva, kao i ona njegove majke i
Elizabet, u vezi protokola. Ipak, boja njenih obraza kada se vratila iz
jutarnje šetnje, vedrina u očima i bezbrižnost u ophođenju - izbledeli su
kako je dan odmicao.
Poveo ju je u obilazak kuće, što je na nju ostavilo snažan utisak.
Gledala je dugo i pažljivo u porodične portrete u velikoj galeriji.
„Sigurno je predivno“, rekla je kada su bili na pola puta duž velike
sobe, „znati toliko o svojim precima, čak imati i njihove slike. Ti veoma
ličiš na dedu na ovom portretu. Moji roditelji nikada nisu pričali o svojim
porodicama, o mojim precima. Dok tata nije umro, nisam ni shvatala koliko
sam sama. Da sam poželela da nađem njegove rođake, ili mamine, kada
sam se vratila u Englesku, ne bih čak ni znala gde da ih potražim. Rekla bih
da je Lisesteršir veliko mesto.“
 „Nisi sama“, rekao joj je, a srce ga je bolelo zbog nje. „Imaš mene i
moju porodicu.“
Krenula je ka sledećoj slici.
„Zar nisi imala portrete oca i majke u svom medaljonu, Lili?“, pitao ju
je. Uvek ga je nosila, sećao se, mada sada nije.
Dodirnula je rukom vrat, kao da je i dalje bio tamo. ,,Ne“, rekla je.
„Bio je prazan.”
Nije je pitao gde je bio medaljon. Verovatno joj je bio oduzet tokom
zatočeništva, a dalje podsećanje na njegov gubitak bi bilo bolno za nju.
Sledećeg jutra je bio razočaran kada je shvatio da nije izašla napolje da
gleda izlazak sunca. Te noći je padala kiša, pa je i dalje bilo prilično
oblačno i vetrovito, ali nije verovao da su je vremenske prilike odvratile.
Zatekao ju je kako sedi na prozoru i ćutke gleda napolje. Osmehnula mu se
i rekla mu kako će joj jedna od njenih novih haljina biti dostavljena ranije i
da čeka da je obuće. Njegova majka će je upoznati sa kućepaziteljkom i
uključiti je u odabir jelovnika za taj dan.
Bilo je važno, pretpostavljao je - zasigurno je njegova majka mislila da
jeste - da nauči da vodi tako veliku kuću. Ali nije želeo da to iscrpi svu
svetlost i radost iz nje. Želeo je da bude Lili, ona osoba koje se sećao sa
poluostrva.
Ispostavilo se da Lili nije dobro razumela da će kućepaziteljka doći
kod nje, a ne obrnuto. Otišla je sama do kuhinje, očekujući da će tamo
zateći svekrvu. Kada je gospođa Ejlšam obavestila njenu milost, udovicu,
da je grofica Kilburn dole, a zapanjena svekrva sišla za njom, Lili je sedela
za velikim kuhinjskim stolom, sa prevelikom keceljom koja joj je štitila
novu haljinu, ljuštila krompir sa služavkom i zabavljala se sa kuhinjskim
osobljem uz priče o kuvanju za puk.
Nakon što je Nevil to čuo i prigušeno se zakikotao, iako njegovoj
majci to nije bilo zabavno, otišao je da pronađe Lili. Do tada se ona već
vratila u salon i sedela je u društvu njegovih tetki i ženskih rođaka.
Izgledala je istovremeno veselo, nemo i bezvoljno - i veoma lepo, u novoj,
plavoj, jutarnjoj haljini.
 Iz udovičine kuće se pronela vest da će Loren i Gvendolina doći u
posetu tokom popodneva.
Dok se porodica okupljala u salonu, osećala se opšta napetost. Niko se
nije ponašao prirodno. Svi su se preterano osmehivali, mnogo pričali i
smejali se više nego što je bilo potrebno. Lili je bila veoma tiha.
Nevil je očekivao njihov dolazak sa najdubljim strahom.
Kada su došle odabrale su da ne budu najavljene, već su ušle zajedno u
salon čim je sluga otvorio vrata, kao što bi uradile u bilo kojoj drugoj prilici
pre Lilinog dolaska. Obe su izgledale izuzetno elegantno. Gven se nije
osmehivala. Loren je bila vedra i graciozna. Osvrnula se oko sebe i svakoga
pogledala u oči, činilo se sa lakoćom.
Taj trenutak ju je morao koštati ogromnog napora, pretpostavio je
Nevil kada je ustao i požurio ka njima.
„Loren“, rekao je, odupirući se želji da je uhvati za obe ruke. Umesto
toga joj se naklonio. „Kako si? Gven?“
„Zdravo, Nevile.“ Loren mu se osmehnula i pružila mu ruke. „Došle
smo da zvanično pozdravimo tvoju suprugu, zar ne, Gven? Juče ujutru smo
je srele, kada smo bile napolju u šetnji pa su nam se putevi ukrstili. Oh, tu
si, Lili.“ Okrenula se, toplo osmehnula i ispružila ruke. „Izgledaš...
ukroćeno.“ Smejala se. „Lepa ti je haljina. Boja jagorčevine odgovara tvom
tenu.“ Uzela je Liline ruke u svoje i nagla se napred da je poljubi.
To je bila sjajna predstava. Je li bila? Nastavila je da se pozdravlja sa
ostalima, lako i veselo, a zatim je sela pored Lili na malu sofu.
Suprotnost između njih dve - između njegove supruge i žene koja mu
je zamalo postala supruga pre dva dana - teško da je mogla biti izraženija.
Lili, mala, lepa, tiha, pomalo uznemirena kada bi neko rekao nešto upućeno
njoj, sedela je naslonjena i pila čaj ne vraćajući šoljicu na tacnu. Loren,
visoka, prelepa i elegantna, savršeno opuštena, sedela je uspravno i
dostojanstveno, tako da joj leđa nisu dodirivala naslon i pijuckala čaj
vraćajući šoljicu na tacnu, i kao prava dama pokazivala uvažavanje prema
lepim stvarima.
 Kao da je, pomislio je Nevil, namerno sela pored Lili, znajući kako će
taj kontrast izgledati. To je bila zlobna pomisao. Loren nije bila zlobna
žena. Ali opet, nikada se nije našla u takvoj situaciji.
Gven se ponašala onako kako je očekivao da će se ponašati odbačena
nevesta. lako je bila savršeno dobro vaspitana, namerno je ignorisala i Lili i
njega nakon prvog, usiljenog pozdrava. Ograničila je razgovor na grupu
rođaka.
Nevil je delom očekivao - više se nadao - da će Loren napustiti
Njubori tokom jutra sa svojim dedom i gospodinom Kalvinom Dorsijem
koji je starijem gospodinu ponudio mirnu udobnost još od dana prekinutog
venčanja i bio dovoljno ljubazan da mu ponudi svoje društvo tokom prvog
dana baronovog puta kući u Jorkšir. Međutim, Loren nije otišla sa njima.
Njubori je bio njen dom tokom većeg dela života. Možda je, pomislio je
Nevil, za nju bilo važno da ne pobegne, već da ostane i da se suoči sa
novim uslovima.
Išlo joj je veličanstvno dobro. Možda je trebalo da oseća olakšanje... i
osećao je. Ipak, nije mogao da zaboravi kako je Loren kao dete veselo
brbljala o tome šta će da radi kada joj se mama vrati kući - dok jednog dana
nije potpuno prestala i nikada više nije pomenula majku. I kako je, kada je
bila starija, sa entuzijazmom govorila o tome kako će pisati porodici svoga
oca i kako će obnoviti kontakt, a možda i provesti nekoliko meseci sa
njima, dok nije potpuno prestala da priča o njima nakon što je dobila
odgovor na svoje pismo. Tišina na obe teme. Bez gubitka vedrine. Samo
totalna tišina.
Stranac u salonu ne bi pretpostavio da je Loren pre dva dana bila
nevesta - njegova nevesta - niti da su se njene nade naglo i surovo raspršile.
Loren, pomislio je sa nelagodom, pomalo ga je podsećala na bure
baruta, potpuno bezopasno na oko, ali spremno da se zapali i najmanjom
iskrom.
Možda nije bio u pravu. Možda kod Loren samo nije postojalo toliko
strasti. Jednim delom je želeo da se razbesnela pre dva dana, da je tog
popodneva utrčala u salon i napravila bučnu i skandaloznu scenu.
 Polin Brej, Džejmsova sestra, konačno je predložila nešto što je razbilo
neobično napet privid svakodnevice među okupljenima u salonu.
„Idem u šetnju“, rekla je. „Pogledajte. Sunce je izašlo, a trava je imala
dovoljno vremena da se osuši nakon noćašnje kiše. Da li neko želi da mi se
pridruži?“
Činilo se da su skoro svi želeli. Rođaci su prihvatili predlog da
entuzijazmom, a čak su i neki stariji članovi izrazili želju da osete vazduh.
Povela se kratka rasprava o tome da li da se krene stazom rododendrona
preko brda iza kuće ili da se ide dole, na plažu. Plaža je pobedila, iako je
Vilma protestovala jer će joj morski vazduh uništiti ten i zbog toga što se
pesak uvlačio svuda bez obzira koliko čovek pažljivo hodao.
Pre nego što su izašli napolje, planovi su postali detaljniji, pa su izdata
hitna uputstva da se kasnije organizuje čajanka na plaži iako su upravo pili
čaj u salonu.
Nevilu je bilo drago zbog toga, kako zbog njega samog, tako i zbog
Lili. Čitav dan i po provela je u kući, a on je znao da se osećala sputano
mada se nije žalila. Lorenina poseta, bez sumnje, ju je ozbiljno opteretila.
Svaka pomisao da je uhvati pod ruku i povede malo dalje od veće
grupe je propala i pre nego što su napustili kuću. Loren se nije odvajala od
nje. Držala je Lilinu ruku osmehujući se.
„Ti i ja ćemo zajedno da šetamo, Lili“, rekla je. „Bolje ćemo se
upoznati.“
 10.

Polako su hodale terasom i niz travnjak. Polako su hodale niz strmo

brdo i duž plaže. Hodale su dalje nego što je Lili ranije išla, iza velikih
stena koje su se uzdizale iznad njih dok su oni prolazili pored.
Lili je nosila svoje stare cipele iako joj je seoski obućar pravio nove.
Nosila je i novu haljinu boje jagorčevine i pelerinu - gospođa i gospođica
Holiouk su sigurno naporno radile da bi ih završile za jedan dan - i
jednostavni slamnati šešir koji je odabrala iz zaliha koje su donele u opatiju
sa sobom.
Široki obod šešira zaklanjao je Lilino lice od sunca koje je sijalo dok je
vetar rasterivao oblake. Lorenin suncobran koji je ona insistirala da deli,
sprečavao je čak i zalutale zrake sunca da joj pronađu lice. Morale su da
paze na svoj ten, objasnila je Loren, pogotovo sada kada je leto gotovo
stiglo. Zapazila je da je Lilino lice preplanulo, verovatno kao posledica
putovanja iz Portugalije. Ne sme da očajava - boja će izbledeti ukoliko bude
nosila sunconbran sa sobom kad god izađe napolje. Loren će joj pozajmiti
jedan.
Vilma nije želela da hoda preblizu obali da joj so iz mora ne bi
ogrubela lice i kosu. Kada su došle do zaklonjenog mesta pogodnog za
čajanku, i kada su sluge stigle sa ćebadima i korpama, gospoda su dobila
zadatak da od ćebadi naprave nešto nalik šatoru, kako bi bili zaklonjeni od
vetra pogubnog morskog vazduha. Kada su seli, nisu mogli da vide vodu,
pa čak ni pesak.
Mogli su isto tako da ostanu unutra, pomislila je Lili.
Gospoda su se mnogo bolje provodila. Žustro su hodali do kraja plaže i
nazad, pre nego što su se susreli sa damama na pola puta. Šetali su pored
ivice vode gde su leteli galebovi i gde je vetar najjače udarao. U njihovoj
grupi je bilo mnogo veselog smeha. Lili je poželela da šeta sa njima.
 Svi su seli da popiju čaj, ali čim su malo utolili žeđ, mlađi rođaci - Hol
i njegova braća Ričard i Vilijam - bili su nestrpljivi da ponovo odu u
istraživanje, Vilijam je namignuo Mirandi, koja je bila njegovih godina i
dao joj znak, dok je Miranda nervozno gledala u svoju majku koja je bila
zauzeta držeći dve čaše dok ih je njen sin Ralf, vikont Stern, punio vinom.
Potom je Miranda nesigurno pogledala u Lili.
,,I ja žudim da pobegnem“, prošaputala je Lili, zaboravivši na sve
svoje dobre namere kojih se verno držala dan i po. Nevil je sa Elizabet i
vojvodom od Portfrija učtivo slušao monolog koji je njegova tetka Meri
držala prethodnih pet minuta i duže.
I tako su za nekoliko trenutaka nestale, njih dve, sa mladim
gospodinom, trčeći niz plažu dok nisu došle na korak da pokvase cipele.
„Kladio bih se da je voda u ovo doba godine dovoljno hladna da
izazove srčani udar“, rekao je Ričard.
„Ne“, rekla je Lili koja je navikla da se kupa u planinskim potocima
tokom svih godišnjih doba osim najhladnije zime. “Bila bi osvežavajuća.
Oh, vetar je predivan.“ Podigla je lice ka njemu i ka suncu.
„Kupanje u moru je prava stvar u modernim odmaralištima“, rekao je
Hol. „Ali ne ovde, nažalost, i ne u maju. Ja sam se kupao u Brajtonu prošle
godine sa Porterovima.“
„Ja bih pre umrla nego da umočim prst u morsku vodu“, rekla je
Miranda. „Mislim da bi mi to upropastilo kožu.“
Lili se smejala. „To je samo voda, iako je ne treba piti, naravno, zbog
soli.“ Bez razmišljanja o tome šta radi, skinula je cipele i čarape, uzela ih u
jednu ruku, a drugom podigla rub haljine i ugazila u vodu do pola listova.
Miranda se zakikotala, a mladi gospodin je ispustio razdragani
zvižduk.
„Jeste hladna“, rekla je Lili smejući se još razdraganije. „Predivna je.
Oh, probajte.“
Ričard je došao za njom, potom Hol, a potom Vilijam. Na kraju je čak
i Miranda pristala da izuje cipele i čarape i da ugazi u vodu skoro do
članaka. Smejala se sa strahom i uzbuđenjem.
,,Oh, Lili“, povikala je, „Kako si ti zabavna.“
„Vilma je staro džangrizalo“, primetio je Ričard sa čudesnim
nedostatkom poštovanja. ,,A Loren i Gvendolina samo izigravaju dame.“
Svi su gacali po vodi, noseći svoje cipele i čarape, dok nisu došli do
velike stene, a Lili je zaključila da je stena baš na tom mestu i baš takvog
oblika zasigurno postavljena tamo da bi se na nju pelo. Uzverala se na vrh i
sela, obgrlivši kolena rukama i zabacivši glavu unazad. Mogla je da oseti
kako joj je rub haljine težak i mokar, ali brzo će se osušiti. Bilo je prilično
nemoguće, pomislila je, ostati dugo neraspoložen kad je čovek mogao da
oseti sunce i vetar na licu, čuje talase kako udaraju u obalu i krik galebova
iznad glave. Skinula je svoj šešir. Osećala se još bolje,
Ostali četvoro popeli su se za njom i seli malo ispod nje, pričali su i
smejali se. Lili je zaboravila na njih i uživela se u poznati osećaj samoće sa
univerzumom. Oduvek je imala dar - neophodan kada je bilo tako malo
privatnosti u njenom životu - da može da se izoluje,
„Miranda!“
Glasan i zaprepašćen glas, naterao je Lili da skoči i vratio je u
okruženje u kom se nalazila. U podnožju stene pojavila se tetka Teodora,
zajedno sa Elizabet i tetkom Meri. „Obuj cipele i čarape, stavi šešir i
rukavice, ovog časa. I silazi odatle! Zaboga, porub ti je mokar. Jesi li gazila
po vodi? Skandalozna, prosta, neposlušna devojko. Prava dama ne bi ni
sanjala da...“ Podigla je pogled i spazila Lili koja je bila mnogo više
raspojasana nego njena ćerka.
Elizabet je zacoktala jezikom i nasmejala se.
„Svaka čast Lili i Mirandi“, rekla je. „One rade ono što svi mi potajno
čeznemo da radimo i uživaju u suncu i morskom vazduhu - pa čak i moru.“
Njen pokušaj da ublaži neprijatnost nije sasvim uspeo. Svi su prišli,
tetka Teodora je izrazito pocrvenela, a Miranda je briznula u plač. Tetka
Meri je uveravala ostale da su njeni sinovi u potpunosti krivi za to. Oni su
bili tako živahni dečaci. Hol ju je uvređeno podsetio da sa dvadeset i
jednom godinom više nije voleo da ga nazivaju dečakom.
 Lili je tiho obula čarape i cipele i vezala trake svog novog šešira ispod
brade, pa se okrenula da ponovo oprezno siđe na plažu. Vilma se glasno
žalila zbog nečega, a Gvendolina joj je govorila da ne bude dosadna.
Markiz je namerno tromim glasom pitao da li je neko čuo nešto o olujama u
šoljicama za čaj, a Polin se zagrcnula od smeha. Par snažnih ruku je spustio
Lili dole dok je ona pažljivo birala gde će da stane.
Okrenuo ju je i osmehnuo joj se, još uvek držeći ruke na njenom
struku. „Imao sam tako živo sećanje kad sam te video tu gore“, rekao je,
„kao da te gledam kako sediš na vrhu grebena i gledaš u brda Portugalije.“
Osmeh mu je izbledeo pre nego što je završio rečenicu. „Žao mi je. To je
bilo baš pre nego što je tvoj otac umro.“
I samo nekoliko sati pre njihovog venčanja. Koliko je samo morao da
žali što se bilo šta od toga ikada dogodilo. Koliko je samo ona žalila.
Svi su krenuli nazad prema dolini i stazom prema kući usred opšte
atmosfere nezadovoljstva i nelagode. Lili i Nevil su koračali istim tempom
na maloj udaljenosti iza ostalih.
„Žao mi je“, rekla je.
,,Ne“, rekao joj je odlučno. „Ne, ne sme uvek da ti bude žao. Moraš da
živiš svoj život na svoj način.“
„Uvalila sam Mirandu u nevolju“, rekla je. „Nisam razmišljala.“
„Popričaću sa tetkom Teodorom“, rekao joj je i tiho se nasmejao. „Nije
to bio neki veliki nestašluk, znaš.“
,,Ne“, rekla je. Ja ću popričati sa njom. Ne možeš uvek da me štitiš.
Nisam dete.“
„Lili“, rekao je nežno. „Ovo ne funkcioniše dobro, zar ne? Hajde da
odvojimo malo vremena za sebe, hoćemo li? Hajde da ti pokažem kolibu.“
„Onu u dolini?“, pitala ga je.
Klimnuo je glavom. „Moje privatno sklonište. Moje utočište mira i
tišine. Odvešću te tamo.“
 Uhvatio ju je za ruku i ispreplitao prste sa njenima. Nije ga bilo briga
što je neko mogao da se okrene. Uostalom, bili su venčani.
„Koliba je tvoja?“ pitala ga je. „Veoma je lepa.“
„Moja baka je bila slikarka“, objasnio je. „Volela je da bude sama i da
slika. Moj deda je naložio da se sagradi koliba za nju na najlepšem mestu na
celom imanju. Nameštena je, čisti se i provetrava jednom mesečno. I ja
ponekad volim da budem sam u tišini.“
Osmehnula mu se. Razumela ga je.
„To mi je, pored ostalog, teško padalo u vojsci“, rekao je. „nedostatak
privatnosti. Sigurno si i ti to osetila, Lili. Primećivao sam da si često
odlazila da se osamiš, ali nikad van vidokruga svog oca. Uvek sam
zamišljao da si pronašla neki svet koji je bio zatvoren za mene i za skoro
sve druge. Jesi li?“
„Postoje neka mesta“, rekla je, „koja su posebno lepša od drugih.
Mesta na kojima čovek oseća... Boga, rekla bih. Nikada nisam uspevala da
osetim prisustvo Boga unutar crkve. Tamo se osećam zatvorenom,
pritisnutom, kao i u mnogim građevinama. Ali postoje mesta neobične
lepote i mira... svetosti. Ona su, međutim, retka. Nisam imala dolinu nalik
tvojoj dok sam odrastala, ni vodopad, ni jezerce ili kolibu. I nisam
pronalazila mnogo takvih mesta sa pukom, mada ih je bilo. Naučila sam
da...“
„Šta?“ Spustio je glavu bliže njenoj. Često je u prošlosti pričao sa Lili.
Oduvek im je bilo prijatno uprkos razlici u polu i statusu. Osećao je da je
dobro poznaje. Ipak, nikada je nije pitao o njenom unutrašnjem svetu, već
ga je samo posmatrao. Postojale su dubine njenog karaktera njemu i dalje
nepoznate. Tamo je bilo velike lepote, naslućivao je, kao i mudrosti, uprkos
njenoj mladosti i nedostatku formalnog obrazovanja. Nije bilo ničega
plitkog kod njegove Lili.
„Ne znam kako to da kažem“, rekla je. „Naučila sam da budem mirna,
da prestanem da radim, slušam pa čak i da mislim. Naučila sam da
postojim. Naučila sam da gotovo svako mesto može da bude jedno od tih
posebnih mesta, ako mu to dozvolim. Možda sam naučila da nađem to
mesto u sebi.“
 Gledao je u nju - u lepu, nežnu Lili u svojoj novoj plavoj haljini,
pelerini i slamnatom šeširu. Ona je u svom kratkom, teškom životu otkrila
ono što mnogi ljudi ne otkriju ni za čitav životni vek, pomislio je. On sam
nije toliko napredovao iako je znao vrednost samoće i tišine. Pitao se da li
je to što je Lili umela da nađe mesto unutar sebe, da prosto postoji, kako je
to sama objasnila, pomoglo da podnese muke koje je doživela u Španiji.
Neće je pitati o tome. Ne bi mogao da podnese ni pomisao na to.
Došli su do doline i krenuli uz stazu prema kolibi i jezercu u podnožju
vodopada. Svi su već zamakli za brdo i drveće.
,,Da“, uzdahnula je, „ovo je jedno od tih mesta. Mogu da razumem
zašto dolaziš ovamo.“
Primetio je da ga od povratka uopšte nije oslovila iako ju je podsetio
da mu je supruga i da može da koristi njegovo kršteno ime. Čeznuo je da ga
ponovo čuje sa njenih usana. Mogao je da se seli da je to njihove prve
bračne noći zvučalo kao najintimnija nežnost. Ali nije mogao i nije hteo da
je pritiska. Morao je da joj da vremena.
„Dođi da vidiš kolibu“, rekao je. Iznenada je iznenađeno pomislio da
nikada nije došao tu sa Loren, ili barem ne od vremena kad su bili deca.
Koliba je imala samo dve sobe, obe udobno nameštene i obe sa
kaminima pored kojih su stajala naredana drva, spremna za prohladne
dane... ili noći On je ponekad tu provodio noć.
Ovde je čeznuo za Lili, koju je postepeno sve više zavoleo, iako je ta
ljubav samo kratko doživela seksualnu strast i veličanstveni procvat noć pre
nego što je postao uveren da je ona mrtva.
U Njuboriju je pokušavao da ne misli na Lili. Dolazio je u kolibu da je
se seti i da je ožali do kraja.
I dalje je bilo neobično shvatiti da Lili nije umrla. Da je bila pored
njega. Sada.
Provirila je u spavaću sobu, ali ju je druga soba više zadivila. U njoj su
bile fotelje, sto, knjige, papiri, naliv pera i mastilo - i pogled direktno na
jezerce i vodopad. On je voleo tu da sedi, da čita ili da piše. Takođe je voleo
samo da sedi i posmatra. Možda je to bilo ono što je ona nazivala postojati.
 „Ti ovde čitaš“, rekla je i podigla jednu knjigu nakon što je skinula
šešir i spustila ga na stolicu. „Učiš o drugim svetovima.”
„Da“, rekao je.
„A ponekad zapisuješ i sopstvene misli“, rekla je, prelazeći prstom duž
pera. „I možeš da se vratiš i da ih pročitaš i setiš se onoga o čemu si
razmišljao ili kako si se osećao.”
„Da.“ Zvučala je željno, primetio je.
„To mora da je najlepši osećaj na svetu“, rekla je, „umeti da čitaš i
pišeš.“
On je toliko toga uzimao zdravo za gotovo, shvatio je. Nikada nije
zaista razmišljao o tome koliko je bio privilegovan zato što je bio
obrazovan. „Možda bi i ti“, predložio je, „mogla da naučiš, Lili.“
„Možda“, složila se. „Iako sam suviše stara za to. Mislim da ne bih
bila dobra učenica.“ Spustila je knjigu, otišla do prozora i ostala da gleda u
daljinu.
Nije mislio da joj postavi pitanje na koje se bojao da čuje odgovor -
bar ne još uvek. Nije bio dovoljno snažan da sazna. Ali, nekako su reći
došle same.
„Lili“, pitao ju je, ,,šta si preživela?“
Stao je pored nje. Vrhovima prstiju joj je dodirnuo obraz. Izgledala je
tako osetljivo, a ipak je znao da je na svoj način bila snažna kao
najprekaljeniji veteran. Koliko li je surovo njena snaga testirana? „Možeš
da pričaš o tome?“
Okrenula je glavu, a njene krupne, plave oči su se zagledale u njegove.
Ranjene i spokojne istovremeno.
„Bio je rat“, rekla je. „Videla sam daleko veće patnje od svojih. Videla
sam sakaćenja, mućenja i smrt. Ja nisam osakaćena. Ja nisam umrla.“
„Jesi li bila... mučena?“
Odmahnula je glavom. „Udarena nekoliko puta“, rekla je, „kada
nisam... kada nisam zadovoljila.“
 Voleo bi da se taj španski partizan tog trenutka iznenada stvorio pred
njim. Voleo bi da je mogao da slomi svaku kost u njegovom telu, a zatim
golim rukama kida deo po deo njegovih udova. Tukao je Lili? To je bio
zločin gotovo podjednako gnusan koliko i silovanje.
Bolela ga je pomisao na drugog čoveka kako iskorišćava Lili. Ne zato
što ju je to činilo manje poželjnom za njega, već zato što je ona bila satkana
od nevinosti, svetlosti i dobrote, a neko ju je držao kao roba i ulio u nju
tamu i gorčinu svojom požudom. I možda je nepopravljivo povredio.
Kako je on to mogao da zna? Možda ni ona sama to nije znala. Možda
je njeno mirno prihvatanje onoga što se dogodilo, njeno razumno
objašnjenje da je u toku bio rat, bilo samo mali zavoj koji je pokrivao veliku
zjapeću ranu. Možda, na neki način, njen obrazac unutrašnje borbe nije bio
toliko različit od Loreninog...
Iznenada j e izgubio hrabrost. Da je pitao, možda bi mu ispričala i sve
ostalo. Sve užasne pojedinosti koje je trpela, podnosila i preživela. Nije
želeo da zna. Nije mogao da podnese.
Pomilovao ju je po obrazu, a zatim joj je podigao bradu. „Nemaš čega
da se stidiš, Lili“, rekao je. Očekivala da će se on možda razvesti zbog
preljube. „Ti nisi učinila ništa loše. Ja sam pogrešio. Trebalo je da te bolje
zaštitim. Trebalo je da pretpostavim da bi mogli da napadnu. Trebalo je da
shvatim da je postojala šansa da si još uvek živa. Trebalo je da pomerim
nebo i zemlju da te pronađem i platim otkup.“
„Ne!“ Njene oči su smireno gledale njegove. „Ponekad je lakše svaliti
krivicu čak i na samog sebe nego prihvatiti činjenicu da je rat besmislen.
Bio je rat. To je sve.“
Mislio je da se on oporavio od svojih rana. Ona je izgledala kao da ih
nije ni imala. Možda su oni, ipak, bili dvoje ranjenih ljudi koji su nekako
morali da pronađu oproštaj i mir i da se zajedno izleče.
Međutim, da bi se to dogodilo morali su da budu potpuno otvoreni
jedno prema drugom. A opet, on nije mogao da podnese da zna...
Spustio je glavu i dodirnuo njene usne svojima. Bile su meke, tople i
popustljive. Kada se odmakao da je pogleda u oči, one su bile duboko
čežnjive. Ponovo ju je poljubio, ovlaš kao i pre, dok nije osetio kako se
njene usne prislanjaju uz njegove, baš kao i onda kada ju je privukao ispod
pokrivača u šatoru njihove prve bračne noći.
Nedostajala mu je. Čak i kada je mislio da je mrtva. Njegov život je
bio prazan bez nje. Postojala je praznina koju ništa i niko nije mogao da
popuni. Ali, vratila se. Kući, njemu. Zagrlio ju je i privio uz sebe.
Odmakla se od njega i postavila stolicu između njih. Kada ju je
pogledao iznenađeno, ona ga je gledala razrogačenim očima punim užasa.
Zatim je iznenada zažmurila, a kada je on želeo nešto da kaže, pritisla je
rukama uši. Zatvarala mu je vrata. Zatvarala se u sebe.
On se sledio.
,,Lili.“ Rekao je jedinim tonom za koji je instinktivno znao da će ona
prepoznati i da će na njega reagovati - oficirskim. “Lili, potpuno si sigurna.
Dajem ti časnu reč. Sigurna si,“
Ućutala je i nakon nekoliko trenutaka spustila ruke sa ušiju. Otvorila je
oči iako nije gledala u njega. Bile su velike i prazne, kao da je užas i sve
ostalo izbrisano iz njih, primetio je sa izvesnim nemirom.
„Žao mi je“, rekao joj je. „Izvini, molim te. Nisam nameravao da te
povredim niti da te uplašim. Nikada neću učiniti ništa... protiv tvoje volje.
Kunem se. Molim te, veruj mi.“
„Bojim se“, rekla je bezbojnim glasom. „Tako se bojim.“
,,Znam.“ Na sva njegova ranija pitanja dobio je snažniji odgovor nego
da ih je postavio. Bila je, nesumnjivo, osakaćena kao vojnik koji se vraćao
iz rata bez udova. On je bio smrtno uplašen da to nikada neće moći da
nadoknadi. Duboko je udahnuo i ponovo upotrebio svoj oficirski ton.
„Pogledaj me, Lili.“
Pogledala je. Ponovo je bila bleda i unezverena.
„Dobro me pogledaj“, rekao joj je. „Koga vidiš?“
„Tebe“, rekla je.
„A ko sam ja?“
 „Major lord Njubori.“
„Da li mi veruješ, Lili?“ pitao ju je.
Klimnula je glavom. „Svojim životom.“
To je bio odgovor koji ga je prestravio. Jednom je izdao njeno
poverenje, a posledice su bile stravične. Ipak, nije mogao da pokaže
sopstvenu slabost u tom trenutku. „Neću da obećam da te više nikada neću
poljubiti“, rekao je, „niti da neću želeti nešto više od poljupca. Ali nikada
neću učiniti ništa bez tvog punog, slobodnog pristanka. Da li mi veruješ?“
Ponovo je klimnula glavom. ,,Da.“
„Pogledaj oko sebe“, naredio je. „Gde si?“
Pogledala je. „U kolibi“, rekla je. „U Njuborškoj opatiji.“
„A gde je to Lili?“ pitao je.
„U Engleskoj.“
„U Engleskoj nema rata“, rekao joj je. „Ovde je mir. A ovaj mali deo
Engleske je moj. Ovde si sigurna sa mnom. Da li mi veruješ?“
„Da“, rekla je.
„Onda daj da ponovo vidim tvoj osmeh“, rekao je.
Njen osmeh je bio drhtav. Ali strah je nestao, mogao je to da vidi, iako
njegov nije.
„Žao mi je“, rekla je.
„Nemoj da ti bude“, rekao joj je. Uzdahnuo je. „Bolje da danas ne
pokušavamo da razgovaramo. Nisam te doveo ovamo da bih te uznemirio.
Doveo sam te jer volim ovo mesto, a instinkt mi je govorio da ćeš ga i ti
zavoleti. Tvoje je koliko i moje, draga moja. Ti si moja žena. Možeš da
dođeš ovamo kad god poželiš. Ovde ćeš uvek biti sigurna, čak i od mene.
Kunem se. Ovde možeš da budeš ono što jesi.“
Klimnula je glavom i uzela šešir. Gledao ju je kako vezuje trake ispod
brade i okreće se prema vratima. Otvorio ih je i ponovo su izašli napolje i
uputili se dolinom u pravcu brdske staze. Koračao je pored nje sa rukama
sklopljenim na leđima. Plašio se čak i da joj ponudi ruku.
Rane su bile daleko dublje. Hoće li ikada zaceliti? I da li je bio
sposoban da ih zaleći?
Nije imao izbora osim da pokuša da joj pomogne da se suoči sa
sadašnjim životom. Ona je bila njegova supruga. Voleo ju je pre nego što ju
je oženio. Voleo ju je strastveno te jedne noći. Voleo ju je neprestano od
dana kada je navodno umrla.
I ponovo od trenutka kad je kročila u crkvu na dan njegovog venčanja.
 11.

Lili se izvinila tetki Teodori, vikontesi Stern, i preuzela svu krivicu za

Mirandino svojeglavo ponašanje na sebe. Učinila je to javno, za večerom,
kako bi svi znali da je krivica bila njena. Tetka Teodora se samo zajapurila
uveravajući Lili da događaj nije bio posebno važan. Hol je žustro dodao da
to zaista nije bilo ništa naročito, a njegov otac ser Samjuel Volston mu je
oštro rekao da drži jezik za zubima. Džozef, markiz od onog dugog mesta,
delovao je kao da se dosađuje i ponovo je pomenuo oluje u šoljicama čaja.
Polin se kikotala. A Elizabet je promenila temu.
Lili je ostala sa ubeđenjem da je ponovo nešto pogrešila.
To je bilo osećanje koje joj je postajalo sve više poznato tokom
narednih dana. Pošto je jednog jutra novu haljinu odnela u kuhinju i
insistirala da je sama ispegla i nakon što je pomogla sluškinji u kuhinji da
iznese ogromnu korpu veša koji je trebalo prostrti na konopac, svekrva joj
je veoma pažljivo rekla da su sluge angažovane da obavljaju takve zadatke,
kako bi dame mogle da se bave važnijim poslovima. A važniji poslovi su
podrazumevali dnevne sastanke sa kućepaziteljkom i pregledanje računa
koji su bili ispisani u knjizi koju Lili nije mogla da dešifruje. Uskoro je
grofica ponovo preuzela na sebe taj zadatak.
Dame i pojedina gospoda dolazili su u posetu u opatiju, a Lili je
morala da trpi mučenje da mora da razgovara sa njima uz čaj. Jednog
popodneva je gospodin Kanadin, koji je bio u pratnji svoje majke,
razgovarao o ratu sa Nevilom, vojvodom od Anburija, i drugom gospodom,
a Lili im se veselo pridružila. Pošto su posetioci otišli, Loren ju je odvukla
na stranu i istakla da nije bilo otmeno da dama razgovara o tako neprijatnim
temama. Lili nije za to bila kriva, naravno, dodala je Loren žurno. Gospodin
Kanadin nije trebalo da započne tu temu kada je postojala šansa da dame
načuju razgovor koji se vodio među gospodom.
 Posete je trebalo uzvratiti. To je bila uobičajena uljudnost, objasnila je
grofica, izraz poštovanja. Dok je fijaker prolazio selom na putu do lejdi Lej,
Lili je spazila gospođu Fandi i impulsivno doviknula kočijašu da stane.
Pitala je gospođu Fandi kako je i kako su joj deca i muž. Slušala je
odgovore sa interesovanjem i pružila ruke ka gospođinoj bebi kako bi je
zagrlila i poljubila, iako ju je gospođa Fandi upozorila da ne miriše baš
najbolje i da bi trebalo promeniti pelenu. Kada je fijaker ponovo krenuo,
Lili je okrenula veselo i nasmejano lice ka svojoj svekrvi i shvatila da je
zaslužila još jedno dobronamerno predavanje. Određenim ljudima je u redu
klimnuti glavom milostivo, ali je bilo potpuno nepotrebno ulaziti sa njima u
razgovor.
„Određeni ljudi“, shvatila je Lili, bili su oni niže klase. Njene klase.
Lili je bežala napolje kad god je mogla. To nije bilo naročito teško,
posebno nakon što su gosti napustili Njubori. Do kraja nedelje su se svi
osim vojvode i vojvotkinje od Anburija, njihove ćerke, Vilme, Džozefa,
Elizabet i vojvode od Portfrija vratili svojim kućama, a ostali su planirali da
odu za London u narednih nekoliko dana. Lili je obično uspevala da napusti
kuću i da se vrati, a da je niko ne primeti - nije zaboravila ona vrata sa
strane i stepenište za poslugu kojim je došla do svoje sobe prvog dana.
Istražila je ceo park - po suncu i po kiši. Najviše je volela plažu,
Takođe je volela uređene travnjake i vrtove ispred kuće, gustu šumu koja je
stajala između njih i sela kroz koju je prolazio krivudavi kolski prilaz i brdo
iza kuće sa pažljivo uređenom stazom za šetnju koja je imala oblik
potkovice, a počinjala tik iza kamene bašte, uspinjala se preko brda i
izbijala na ružičnjak iza staja. Zvali su je staza rododendrona.
Popela se njome u kasno popodne nakon povratka iz dosadne posete
lejdi Lej. Obukla je staru haljinu i pustila kosu iako ju je prohladan dan
naterao da obuče ogrtač i cipele. Uspon i pogled sa vrha, kao i osećaj
osamljenosti, bili su vredni vremenske nelagode. Odatle gde je stajala,
mogla je da vidi more, plažu i uvalu. Kada se okrenula, mogla je da vidi
polja i pašnjake koji su se prostirali u daljinu.
Nije bilo teško, pomislila je i zatvorila oči, osetiti pripadnost. To je bila
Engleska koju je njen otac toliko voleo i njen dom. Da je samo, pomislila je
setno, Nevil posedovao samo jednu od koliba u donjem selu i išao da peca
svakog dana sa drugim muškarcima. Da je samo...
Pogledala je gde bi mogla da sedne, da se opusti i dozvoli lepoti
prizora da dopre do njenih kostiju i duše. Tada je zapazila savršeno mesto.
Bilo je dobro što Miranda nije bila tu i da potpadne pod njen loš uticaj,
pomislila je žalosno dok se pela na drvo i digla haljinu do kolena. Nakon
nekoliko minuta sedela je na grani koja je odozdo izgledala tako savršeno.
Oči je nisu prevarile. Grana je bila velika i snažna.
Još... kada bi samo mogla da se oslobodi svega, čak i misli, i da
postane deo lepote i mira ovog okruženja. Duboko je uzdahnula, mirisala
lišće, koru, zemlju i so iz morskog vazduha. Međutim, stare veštine ovog
popodneva bile su uspavane. Osećala se usamljeno. Nevil je bio izuzetno
nežan prema njoj od one scene u kolibi... i veoma dalek. Kao da se trudio da
izbegne da ostane sam sa njom. Možda nije želeo da je ponovo uplaši.
On je pogrešno razumeo ono što se dogodilo. Mislio je da se ona
uplašila da će je prisiliti na nešto protiv njene volje. Uopšte to nije bilo u
pitanju. Ona se plašila da će se dogoditi nešto više od poljupca i plašila se
da sazna kako bi to izgledalo. Plašila se da će jedan san koji se održavao
prethodnih godinu i po dana biti zauvek uništen i da neće ostati ništa što bi
ga zamenilo. Šta ako bi se ispostavilo da sa njim nije ništa drugačije nego
što je bilo sa Manuelom? Šta ako bi se zbog toga osećala kao stvar, jedan
neživi predmet koji služi tome da mu donese fizičko rasterećenje? Znala je
da bi bilo drugačije. Sećanje joj je to govorilo. Osetila je talas intenzivne
čežnje.
Ipak, šta ako bude drugačije?
Ptice su pevale, na desetine njih, možda i stotine, nevidljive među
granama drveća, kao što je i ona bila. Ali ona nije pevala. Naslonila je glavu
na stablo i zažmurila.
Plašila se još nečega, ali to nije želela da prizna. Plašila se da će on
pomisliti da je ona upropašćena, zagađena. Bila je sa Manuelom sedam
meseci. Nekim čudom nikada nije zatrudnela - možda je bila jalova. Možda
bi se, ako bi ga pustila u svoje telo, Nevil setio da je pripadala drugom
muškarcu, ma koliko to bilo protiv njene volje. Možda bi, iako ne želi,
osetio gađenje.
Ona bi znala. I to saznanje bi joj bilo nepodnošljivo.
Bila bi sama sebi nepodnošljiva. Sećala se kako se, nakon što je
oslobođena, kupala u potoku i iznenada shvatila kako ne može da se natera
da izađe iz vode niti da prestane da se riba - ribala se i ribala dok nije
postala histerična. Osećala se prljavije nego ikada, ali nije bila u stanju da
spere prljavštinu jer joj je bila ispod kože.
To se više nije ponovilo, ali nakon što je konačno izašla iz vode i legla
na obalu drhtava i uplašena, shvatila je da se možda više nikada neće
osećati čisto. To je bio njen skriveni strah sa kojim je naučila da živi. Ako
bi ikada podelila to osećanje, više ne bi mogla.
Trebalo je da kaže čega se plaši kada je bila u kolibi, pomislila je.
Trebalo je da mu kaže šta je osećala. Trebalo je da mu kaže za Manuela, za
svoj dugi put u Lisabon, za svoje snove, svoje strahove i noćne more... ne,
bila je samo jedna. Trebalo je da mu kaže. Nije mogla.
To je možda bilo najgore od svega. Kako da budu bliski ikada više,
ako ne budu delili sve ono što jesu?
Lih je otvorila oči i zamućenim pogledom prešla preko krova opatije
kako bi videla more u daljini, ali je iznenada postala svesna kretanja sa
svoje leve strane. Neko je dolazio stazom iz pravca kamenog vrta. Ili je
neko ipak samo stajao tamo u daljini, blizu debla drveta i proučavao stazu
ispred sebe rukom zaklonivši oči. Nije mogla znati ko je to bio, ali je bio
visok i nosio je crni ogrtač. Možda je to bio Nevil, koji je krenuo da je traži.
Srce joj je poskočilo od radosti. Možda bi ipak mogli da razgovaraju na
ovako usamljenom mestu. Njemu neće smetati što se popela na drvo.
Mahnula je jednom rukom, ali je shvatila da to nije bio on.
Muškarac, ili žena, je nestao. Ili se sklonio sa vidika. Možda postiđen
zbog toga što ju je video na grani drveta? A možda je, ko god to bio, uopšte
nije video.
Lili je bila razočarana. Samoća očigledno nije bila najbolja ideja za to
poslepodne. Vratiće se nazad kući, odlučila je dok je pažljivo silazila na
zemlju i krenula stazom prema kamenom vrtu. Možda će Elizabet hteti da
se prošeta sa njom.
Kada je zaobišla zavoj na pola puta umalo se nije sudarila sa
vojvodom od Portfrija koji je išao u suprotnom smeru - u tamnom ogrtaču.
,,Oh“, rekla je Lili. ,,To ste bili Vi.“
„Bio sam u štali kad si malopre prošla“, rekao joj je, ,,i pretpostavio
sam da si na stazi rododendrona. Baš sam sad odlučio da ti krenem u
susret.“ Ponudio joj je svoju ruku.
„Zaista lepo od Vas“, rekla je i prihvatila ruku. Ali zašto je stajao tamo
tako krišom tražeći je, ili tražeći nekoga, a onda se vratio nazad, samo da bi
ponovo krenuo napred i pretvarao se da je upravo krenuo da se susretne sa
njom?
„Ni najmanje“, rekao je. „Pričala si mi o svojoj majci pre nekog
vremena, Lili.“
Prekinula ih je Elizabet koja je mu je rekla da je bio isuviše
znatiželjan.
„Da, gospodine“, rekla je Lili.
„Kaži mi“, pitao je, „je li i ona bila iz Lisesteršira?“
„Verujem da je tako, gospodine“, rekla je.
„Koje je bilo njeno devojačko prezime?“
Lili nije znala i to mu je i rekla. Bilo joj je nelagodno zbog njegovog
ispitivanja.
„Kako je izgledala?“ pitao je. „Poput tebe?“
Ne. Njena majka je bila punačka, okruglog lica, ružičastih obraza i
tamnih očiju. Bila je visoka, ili se barem takva činila detetu koje je imalo
samo sedam godina kada je umrla.
„Koliko ti je tačno godina, Lili?“, pitao je.
„Dvadeset gospodine.“
 „Ah,“ Ćutao je nekoliko trenutaka. „Dvadeset. Izgledaš mlađe. Koji je
tvoj datum rođenja?“
„Imam dvadeset godina, gospodine“, odgovorila je čvrsto osećajući da
je vojvodino uporno ispitivanje počelo da je nervira.
Već su prošli kroz kameni vrt i približavali su se fontani. Pogledao ju
je. „Oprosti mi, Lili“, rekao je. „Bio sam neprimeren. Molim te, oprosti mi.
Podsetila si me na staru... opsesiju. Pretpostavljam da bi mogla tako da se
nazove. Mislio sam da me je prošla dok ti nisi ušla u seosku crkvu.“
Bila je zbunjena. Bila je uznemirena zbog njega. I nije bila sigurna da
li bi trebalo da ga se plaši.
„Oprosti mi.“ Zastao je kod fontane, osmehnuo joj se i prineo njenu
ruku svojim usnama.
„Naravno, gospodine“, rekla je ljubazno, povukla ruku, okrenula se i
lagano potrčala uz stepenice terase.
Vojvoda od Portfrija je bio zgodan i elegantan i imao je prijatan
osmeh, pomislila je. Ali bilo bi zaista blesavo da ne bude oprezna prema
muškarcu.

Sledećeg dana Nevil je izašao rano ujutru zbog posla oko imanja sa
svojim nadzornikom. Još nije bilo podne kad se vratio sam kroz selo.
Odlučio je da svrati do udovičine kuće i da vidi kako su Loren i Gven, iako
su dolazile u opatiju. Loren se i dalje ponašala kao da se ništa nije desilo.
Čak se moglo reći i da je uzela Lili pod svoje. Ponekad joj je čak čitala ili
svirala klavir. Iako je možda izgledalo kao srećan obrt, Nevila je to brinulo.
Gvendolina je bila sama u salonu. Spustila je knjigu kada se Nevil
pojavio i podigla lice da je poljubi u obraz. Nije mu se osmehnula. Gven se
u poslednje vreme nije mnogo osmehivala.
„Mimoišao si se sa Lili za samo petnaest minuta“, rekla mu je. „Došla
je ovamo nakon šetnje po plaži. Vratila se u opatiju kroz šumu umesto da je
išla kolnim prilazom. Veoma je nekonvencionalna.”
 „Ako je to bila kritika“ rekao je, „ostavi se toga, Gven. Lili ima moju
punu saglasnost da bude nekonvencionalna koliko joj se sviđa.“
Pogledala ga je procenjivački. „Onda nikada neće naučiti da se
uklopi“, rekla je. „To nije mudro, Neve. Reći ću ti šta me nervira više nego
što mogu da izrazim. Zavidim joj. Ja nikada nisam šljapkala po morskoj
vodi, barem ne otkad smo bili deca. Nikada se nisam popela na onu stenu,
niti zbacila šešir i izula cipele. Nikada nisam naprosto... odšetala u šumu, a
da ne idem stazom.“
Ozbiljno su se posmatrali nekoliko trenutaka, a onda su razmenili
tužne osmehe.
„Nemoj da je mrziš, Gven“, rekao je. „Ona nije imala ni najmanju
nameru da bilo kome izazove bol. I strašno je usamljena. Nisam siguran da
joj je moja podrška dovoljna. Potrebna mi je pomoć.“
Uzela je hekleraj sa stola i nadvila se nad njim. „To je bio tako prijatan
san“, rekla je. „Ti, kako se ženiš sa Loren i kako živiš u opatiji sa njom. Ja
ovde sa mamom. Svi mi zajedno, kao što smo oduvek bili pre nego što
sam... pre nego što sam se ja udala za Vernona. Sada je sve propalo. A
Loren toliko pati da će se teško i meni poveriti. Nev, mi smo uvek pričali o
svemu.“
„Gde je ona?“, pitao je.
„Izašla je napolje nekoliko minuta nakon što je Lili otišla“, rekla je.
„Rekla je da joj je potreban vazduh i fizička aktivnost, ali nije želela da
idem sa njom. Volela bih da ne insistira na tome da od Lili napravi projekat.
Potrebno joj je da dokaže nešto... da može da se izdigne iznad nesreće, da
može da ne bude kivna, da može da nastavi da bude savršena dama kao što
je oduvek bila. Kada bi samo...“
„Gađala mene stvarima u glavu i mrzela Lili?“, predložio je kada je
oklevala.
„To bi barem bilo zdravo, Neve“, rekla je. „Ili kada bi natopila
nekoliko peškira gorkim suzama. Čak je pričala i o tome da se vrati nazad u
opatiju kako bi uvek bila dostupna Lili i pomogla joj da se nosi sa svojim
novim životom.“
 ,,Ne“, rekao je čvrsto.
,,Ne“, složila se. „Zaradiću lepru ili neku drugu fatalnu bolest da je
zadržim ovde da me neguje.“
Ponovo su se kratko osmehnuli jedno drugome, a onda je ona nastavila
sa radom.
„Možda bi trebalo“, rekao je, „da predložim da Loren ode u London
barem tokom dela sezone. Elizabet se vraća tamo za nekolike dana. Sigurna
sam da bi bila oduševljena da ima Lorenino društvo. I tvoje.“
„London?“ Pogledala ga je zapanjeno. ,,Oh, ne, Nevile. Nemam želju
da idem tamo. Ni Loren neće hteti. Misliš, da nađe muža? Previše je rano.
Osim toga, sigurno je... cela naša porodica je trenutno na prilično lošem
glasu.“
Trgao se. Da, zaista se nije setio toga. Događaji od prethodne nedelje
sigurno su propisno hranili neutoljivu glad visokog društva za senzacijama i
skandalima. Mnogi su bili u Njuboriju na venčanju. A oni koji nisu bili,
žudeće da čuju detalje. Ove godine bi bilo ponižavajuće za Loren da se
pojavi u Londonu.
Uzdahnuo je i ustao. „Pretpostavljam“, rekao je, „da nam svima treba
vremena. Samo bih voleo da mogu da preuzmem sav teret onoga što se
dogodilo na svoja pleća i da budem jedini koji pati. Sirota Lili. Sirota
Loren. I sirota Gven.“
Spustila je svoj rad na stranu i otpratila ga do štale gde je ostavio
konja. Dok su šetali, uzela ga je za ruku, a on je usporio hod kako bi se
prilagodio njenom šepanju.
„A nakon što nam se svima da dovoljno vremena“, rekla je, „hoćeš li
biti srećan, Neve? Je li sreća za tebe sada moguća?“
„Jeste“, rekao je.
„Onda bi bilo bolje da obučiš Lili“, rekla je. „Ili još bolje, da dozvoliš
mami da je obuči.“
„Neću da učinim Lili nesrećnom, Gven“, rekao je.
 „Je li ona ovako srećna?“, zacvilela je. „Je li iko od nas srećan? Ako
smo nesrećni to nije Lilina krivica. Pretpostavljam da nije čak ni tvoja.
Zašto uvek tražimo da okrivimo nekoga za svoju nesreću?“
„Gven“, rekao je, „Ona je moja supruga. I to je bio brak iz ljubavi“
„Oh „ Podigla je obrve. „Je li? Sirota Loren.“
Nije rekla više ništa, već je samo podigla ruku i mahnula mu kada se
popeo i odjahao.
Lili se još nije bila vratila u opatiju, shvatio je kada je stigao i ostavio
konja, iako je otišla iz udovičine kuće pola sata pre njega. Kuda li je otišla?
Znao da je otišla u šumu kada je napustila udovičinu kuću. Možda je još
uvek bila tamo. Neće biti lako pronaći je. Ali, možda se izgubila. Otišao je
do fontane, pa preko velikog travnjaka prema drveću.
Mogao je da luta i sat vremena. Bila je čista slučajnost što ju je skoro
odmah ugledao. Oko mu je privuklo lepršanje bledoplave haljine njene
nove garderobe. Stajala je veoma mirno oslonjena o deblo drveta sa rukama
pored tela. Nije želeo da je uplaši. Nije pokušao da priđe tiho. Čak i tako,
nepogrešivo je mogao da uoči strah u njenim očima.
,,Oh“, rekla je i na tren zažmurila, „to si samo ti.“
„Ko si mislila da je?“ pitao ju je radoznalo.
Odmahnula je glavom.
„Ne znam“, rekla je. „Možda vojvoda od Portfrija.“
„Portfri?“ Namrštio se. Ali bila je uplašena.
„Gde ti je ogrtač?“ pitala je.
„Danas ga nisam nosio“, odgovorio je i pogledao u svoju odeću za
jahanje. „Previše je toplo.“
,,Oh“, rekla je. „Onda sam pogrešila.“
Nije hteo da je dodirne, ali je spustio svoju glavu bliže njenoj. „Zašto
si se uplašila?“
Osmeh joj je bio pomalo bled. „Nisam. Trzam se na svaku senku.“
 Oči su mu lutale po njenom licu. Pala mu je na pamet nova, bolna
pomisao.
„Razmišljao sam o tvom zatočeništvu“, rekao je, ,,i o tebi u Lisabonu
kako pokušavaš da dođeš do nekoga u vojsci ko bi poverovao u tvoju priču.
Bila si negde u Španiji i hodala si celim putem do Lisabona u Portugaliji,
Sama, Lili?“
Klimnula je glavom.
„Svako brdo, svaka dolina i šipražje u obe zemlje, mogli su da kriju
grupu partizana“, rekao je, „ili francuske trupe. Ili čak naše ljude. Nisi
imala dokumenta.“ Kakve je samo strahove proživela pored fizičkih teškoća
na tom putu?
„Svako u životu proživi neku patnju“, rekla je. „Ne moramo da nosimo
i teret tuđe.“
„Čak i kada je to nečija supruga?“ pitao je. „Oprosti mi, Lili.“
„Šta?“ Osmehnula mu se. „Ove šume su prelepe. Stare. Osamljene.
Pune ptica i njihove pesme.“
„Daj sebi vremena“, rekao joj je. „Na kraju ćeš poverovati u mir i
sigurnost Engleske. A posebno svog doma. Ovde si sigurna, Lili.“
„Više se ne plašim“ uveravala ga je, a vedar osmeh potvrđivao je njene
reci. „Kasnim li? Jesi li zato došao po mene? Jesu li došli gosti?.“
„Ne kasniš“, rekao je, ,,i nema gostiju... mada će doći večeras. Čak i da
kasniš, čak i da su došli gosti, to nije važno. Ovde moraš da se osećaš
slobodno, Lili. Ovo je tvoj dom.“
Klimnula je glavom, iako nije odgovorila. Pružio joj je ruku ne
razmišljajući. Pre nego što je stigao da je povuče, ona ju je prihvatila kao da
je to bila najprirodnija stvar na svetu.
Bio je to prvi put da ju je dodirnuo od onog popodneva u kolibi.
Pogledao je njenu plavu kosu i osetio neobičnu potrebu da zaplače.
Promenila se. Više nije bila Lili Dojl, bezbrižna mlada žena koja je
veselila srca očvrslih iscrpljenih vojnika u Portugaliji. Izgubila je nevinost,
a ona je ipak lebdela oko nje, skoro kao vidljiva aura.
 12.

Posle podne je bilo prilično vruće. Veče toplo, ali postalo je prijatno
prohladno pre ponoći, kada je Nevil ispratio goste. Svoju tetku i teču
Volstonove, sa sinovima Holom i Ričardom; Loren i Gven; Čarlsa Kanadina
sa majkom i sestrom; Pola Longforda; lorda i lejdi Lej i njihovu najstariju
ćerku - sve koji su došli na večeru i ostali da igraju karte.
Za Lili je to bilo teško veče, znao je Nevil. Ona nije igrala karte. Iako
je mogla da nađe zajednička interesovanja sa Holom i Ričardom, pa čak
možda i sa Čarlsom ili Polom, primetio je da je njoj bilo prijatnije sa
muškarcima nego sa ženama. Lejdi Lej i gospođa Kanadin su je uzele pod
svoje i nastavile da otkrivaju sve druge damske atribute koje ona
jednostavno nije posedovala. Potom ju je Loren odvela u muzičku sobu, gde
su sve mlade dame, osim Lili, pokazivale umeće na klaviru.
Bile su apsolutno očarane, uveravala je Nevila lejdi Lej kasnije te
večeri, saznanjem da je lejdi Kilburn često bila primorana da spava na
tvrdoj zemlji pod zvezdama poluostrva, okružena sa hiljadu muškaraca.
Draga supruga njegovog gospodstva im mora češće pričati o svojim
neverovatnim iskustvima.
Često ih je bilo mnogo više od hiljadu, pomislio je i pitao se da li su
dame, očigledno zagolicane tako skandaloznom informacijom, shvatale da
je ponekad sigurnost bila u brojnosti.
Kada su svi legli, on je osećao nespokojstvo. Jutro provedeno nasamo
sa Lili probudilo je glad za njenim prisustvom, za bračnom intimnošću. Ne
samo seksualnom - mada je i to želeo - već i za emocionalnom bliskošću.
Shvatio je da je to bilo nešto za čim nikada nije posebno žudeo sa Loren. Sa
njom bi bio zadovoljan udobnim prijateljstvom i privrženošću koje su uvek
delili. Ali, ne sa Lili.
 Borio se sa iskušenjem da ode u njenu sobu da je obiđe. Plašio se da bi
mogao da pokuša da pronađe izgovor da ostane.
Iznenada se nagnuo kroz prozor spavaće sobe. Oslonio se rukama na
prozorsku dasku. Da, Lili je bila tamo dole. Da li je uopšte morao da
sumnja u ono što je video svojim očima? Ko bi drugi izašao iz kuće u ovo
doba noći? Žurnim korakom išla je stazom ka dolini.
U prvom trenutku mu se učinilo čudno što je odlučila da izađe sama
usred noći kada je bila uplašena u šumi usred dana. Ipak, brzo je shvatio da
ako se Lili borila sa demonima, onda se neće kriti od njih već će se sa njima
direktno suočiti.
Trebalo je da je ostavi na miru.
Trebalo je da je pusti da na plaži pod zvezdama pronađe utehu za svoju
nesreću.
Opet je patio za njom. Patio je da bude deo njenog života, njenog
sveta. Žudeo je da podeli sebe sa njom kao što nikada nije ni sa jednom
drugom ženom. I žudeo je za njenim poverenjem, za njenom spremnošću da
podeli sebe sa njim.
Žudeo je za njenim oproštajem, iako je znao da je mislila da nema šta
da mu oprosti.
Međutim, ponekad je teško pobediti sebičnost. Možda to što ga je
pokrenulo da izađe napolje za njom i nije bila samo sebičnost. Možda bi
daleko od kuće, u lepoti noći obasjane mesečinom, mogao da se susretne sa
njom na drugačijem nivou. Možda su ograničenja koja su ih uporno
razdvajala od samog njenog dolaska mogla da se sklone u stranu. Njihov
jutarnji susret je bio obećavajući. Možda...
Možda je samo tražio izgovor - bilo kakav izgovor - da uradi ono što je
znao da će svakako uraditi. Već je bio u svojoj garderobi i oblačio odeću za
jahanje koje je sluga spremio za jutro.
Krenuo je za njom.
Ako ništa drugo, morao je da se pobrine za njenu sigurnost i da se
potrudi da joj se ništa ne desi.
 Lili je nakon popodnevne čajanke na plaži, otišla tamo još jednom po
jutarnjem pljusku. Po povratku ju je Doli ozbiljno ukorila i upozorila da će
njena milost navući smrtonosnu prehladu iako je nosila pozajmljeni ogrtač
sa kapuljačom. Lili je bila na plaži, ali nikada nije ponovo otišla dolinom do
jezerca i kolibe.
To je definitivno bilo jedno od najlepših mesta na zemlji, a ona je sve
pokvarila time što se uspaničila zbog poljupca. Od tog poslepodneva nije
bila u stanju da oseti zadovoljstvo koje je ranije gotovo uvek uspevala da
nađe u promeni okruženja. Postala je uplašena. Počela je da zamišlja
muškarce - ili možda žene - u tamnim ogrtačima kako je prate. Nije joj se
dopadala takva slabost.
Veče je za nju bilo veliko iskušenje. Ne zbog toga što ju je preplavio
broj gostiju. Niti zbog toga što je neko bio neljubazan.
Nije se radilo čak ni o tome što se osećala kao da tu ne pripada. Nakon
nedelju dana u Njuborškoj opatiji, došla do užasne spoznaje: da je to veče
bilo obrazac mnogih večeri koje će doći. Dani koje je proživela će se
ponavljati iznova i iznova tokom godina.
Možda bi se prilagodila. Možda svaka naredna nedelja neće biti tako
teška kao prethodna. Ali iz njenog života je nešto zauvek nestalo - ona nada
i san.
Strah je zauzeo njihovo mesto.
Strah i nepoznati čovek. Ih možda nije bio nepoznat. Vojvoda od
Portfrija ju je neprestano posmatrao dok su bili u kući. Zašto to ne bi radio i
napolju onda kada je želela da bude sama? Ili to možda nije bio vojvoda.
Možda je to bila... Loren. Ona je svakoga dana dolazila u opatiju i uvek se
lepila za Lili, bila pažljiva prema njoj, voljna da je nauči ono što nije znala.
Bila je upravo suprotna od onoga kakva bi trebalo da bude, to je bilo
sigurno. Od same pomisli na nju, Lili je osetila žmarce. Možda je Loren
mislila da je neophodno držati je na oku čak i kad je bila sama.
A možda, pomislila je Lili, to nije bio niko, ni muškarac ni žena, znan
ili neznan.
 Strah je, shvatila je dok je stajala na prozoru svoje spavaće sobe i
gledala napolje, bio jedna stvar kojoj nije mogla da dozvoli da njome vlada.
To bi bilo konačno uništenje. Jednom mu je podlegla, odabravši život i
prostituciju umesto mučenja i smrti. Na mnogo načina je oprostila sebi zbog
takvog izbora. Kao što joj je rekao Nevil, i kao što ju je naučio otac,
dužnost vojnika je bila da ostane živ u zatočeništvu i da pobegne čim mu se
ukaže prilika. Bila je uhvaćena usred rata. Ali rat je za nju sada bio završen.
Bila je u Engleskoj. Bila je kod kuće. Neće dozvoliti bezimenim užasima da
je obuzmu.
Izašla je napolje i suočiće se sa svojim najvećim strahom. Osoba u
ogrtaču koju je spazila na stazi rododendrona i u šumi ovog jutra nije bila
njen najveći strah. To je bila koliba.
Noć je bila mirna i vedra sa mesečinom i zvezdama. Ogrtač koji je
nosila činio joj se nepotrebnim, iako će joj u dolini možda biti drago što ga
ima. Pogotovo ako ostane cele noći. Pomislila je da bi mogla to da učini,
kao što je to učinila one prve noći, kada je bila izbačena iz opatije.
Pomislila je da bi mogla da spava na plaži nakon što natera sebe da ode do
kolibe, mada ne mora da uđe u nju. Sad kada je izašla iz kuće, neki od
njenih strahova su već nestali i nije mislila da će biti sposobna da se natera
da se vrati nazad. Želela je da više nikada ne mora da se vrati nazad.
Zastala je kada je došla do doline. Plaža je izgledala primamljivo
obasjana mesečinom. Bilo bi umirujuće za dušu hodati po pesku bosih
stopala i možda se ponovo popeti na stenu. Ali nije zato došla. Nevoljno je
okrenula glavu i pogledala ka dolini.
To je bio začarani svet, litica prekrivena paprati, tamnozelena i
misteriozna, vodopad od srebrnih slapova, koliba stopljena u okruženje da
je izgledala više kao deo prirode nego nešto što je napravila ljudska ruka.
To je bilo mesto na koje je morala da se vrati ako je nameravala da ponovo
sklopi u celinu deliće svog iscepkanog života.
Polako je prišla jezercu bojažljivim korakom. Dok je prilazila znala je
da radi pravu stvar. Bilo je nečega u vezi ovog malog dela doline što se
znatno razlikovalo od plaže i parka - ili bilo kog drugog mesta na planeti.
Nevil je bio u pravu, kao i ona - to je bilo jedno od najposebnijih mesta na
svetu, jedno od mesta na kojima je nešto zračilo. Oklevala je da pomisli da
je to, možda, bio Bog. Crkveni Bog ustanovljene religije, bio je jedno
ograničeno biće. Ovo je bilo jedno od mesta iz koga je izbijao smisao i na
kome je osećala da bi mogla da razume sve, samo ako bi našla prave misli i
reči kojima je to mogla da dokuči.
Trebalo je hrabrosti da bi se verovalo takvim mestima. Izgubila je
hrabrost onog popodneva nakon čajanke. Morala je da je povrati.
Otišla je i stala među gustu paprat koja je okruživala jezerce. Nakon
nekoliko minuta odvezala je trake svog ogrtača i bacila ga u strana Posle
kratkog oklevanja skinula je staru haljinu i cipele i ostala da stoji samo u
podsuknji. Vazduh je bio svež, ali za nekoga ko je veći deo života proveo
napolju, nije bilo neprijatno hladno. Bilo joj je potrebno da oseća. Stajala je
veoma mimo. Nakon nekoliko minuta zabacila je glavu i zatvorila oči.
Lepota scene na mesečini pretila je da joj potpuno obuzme vid. Želela
je da čuje zvuke vode, insekata i galebova. Želela je da oseti miris paprati i
sveže vode sa vodopada, i soli sa mora.
Ponovo je otvorila oči kada su joj sva čula bila ponovo usmerena na
okruženje. Pogledala je u mračnu, nedokučivu vodu jezerca. Bila je iluzija
da je tama nagoveštavala nešto čega se trebalo plašiti. Vodopad je svojim
svetlucavim kapima hranio jezerce, a ono je zauzvrat hranilo blistavo more.
Tama i svetlost bile su deo jedna druge, dopunjujuće suprotnosti.
,,O čemu razmišljaš?“
Glas - njegov glas - došao je iza nje i ne mnogo izdaleka. Reči su bile
nežno izgovorene. Nije ni čula ni videla kad joj se približio, ali je neobično
bilo to što se nije ni trgla ni iznenadila. Nije bilo ni traga od onog straha,
onog paničnog osećanja da joj se približavalo nešto preteće, kao što je
osetila na stazi rododendrona i jutros u šumi. Osećala je da je njegov
dolazak bio prijatan. Ono što je na tom mestu pošlo po zlu nije moglo da se
ispravi ako on nije bio tu sa njom.
„O tome kako nisam samo neko ko ovo posmatra“, rekla je, „već sam
deo toga. Ljudi često pričaju o posmatranju prirode. Kad to kažu, prave
distancu između sebe i onoga što je zapravo deo njih samih. Propuštaju da
vide deo sopstvenog bića. Ja nisam samo neko ko ovo posmatra. Ja jesam
ovo.“ Nije razmišljala o rečima, samo je govorila iz srca... njegovom srcu.
Nikada nije toliko duboko podelila sebe sa drugim ljudskim bićem. Ali sa
njim je to izgledalo ispravno. On će razumeti. On će prihvatiti.
Nije rekao ništa. A opet, njegovo ćutanje je reklo sve. Iznenada se
pojavilo osećanje savršenog mira, savršenog zajedništva.
Zatim se obreo pored nje, dodirujući vrhovima prstiju kosu na njenim
slepoočnicama. „Ova preostala odeća mora da nestane, mala vodena
nimfo“, rekao je.
Kada je prekrstila ruke i svukla podsuknju, on je skinuo ogrtač, prsluk
i košulju.
„Planirala si da plivaš, zar ne?“, pitao ju je.
Da. Nije to svesno znala, ali to bi bio naredni logičan korak, čak i da
ga on nije izgovorio. Bilo joj je potrebno da uroni u vodu jezerca, da učini
sebe nerazdvojivim delom lepote i mira koji je te noći bio ponovo
uspostavljen - kao savršeni dar.
Klimnula je glavom. I on je bio deo toga, veličanstven u svojoj
nagosti, nakon što je skinuo poslednji deo svoje odeće. Posmatrali su jedno
drugo sa iskrenim uvažavanjem i... narastajućom željom, glađu, potrebom.
Ali bilo je tu i više od toga. Bile su tu potrebe duše koje je trebalo nahraniti,
a sada su one bile od veće važnosti nego telesne žudnje.
Uostalom, čitava noć je bila pred njima...
Okrenuo se, zaronio u jezerce i izronio dahćući i odmahujući glavom
kao mokri pas. Beli zubi su mu zasijali na mesečini. Pre nego što je stigao
išta da kaže i Lili je zaronila.
Voda je bila hladna. Otupljujuće, zapanjujuće hladna. I bistra, dražesna
i pročišćujuća. Imala je osećaj kao da joj prodire ispod kože i umiruje je,
čisti i obnavlja. Nakon što je izronila i zagladila kosu, videla je da voda više
nije bila crna, već treperava od svetlosti koja se pomerala po njoj. Tama je
bila samo stvar percepcije, ponovo je shvatila; tama iz jedne tačke gledišta,
ali svetlost iz druge.
 Jezero nije bilo veliko niti naročito duboko. Plivali su jedno uz drugo
nekoliko minuta i nisu govorili ništa jer nije bilo potrebe da se išta kaže.
Prišli su bliže vodopadu i pružili ruke da bi osetili oštre iglice vode koje su
im udarale o prste i dlanove. Voda je bila hladna čak i nakon što bi se neko
navikao na nju.
„Sačekaj ovde“, rekao je napokon, podupirući se rukama o ivicu i
izlazeći iz vode jednim veštim potezom.
Lili je lenjo plutala na leđima dok se nije pojavio iz kolibe obmotan
peškirom i sa druga dva prebačenim preko ruke. Pružio joj je ruku i
pomogao da izađe, a zatim obmotao veliki peškir oko njenog drhtavog tela.
Iscedio joj je kosu pre nego što joj je dodao drugi peškir da ga obmota oko
glave.
„Mogli bismo da upalimo vatru u kolibi“, predložio je, „ako želiš
ponovo da uđeš unutra, Lili. Neću te ni pipnuti bez tvog pristanka. Je li ti
primamljiva mogućnost da se utopliš?“
Da, bila je. Ali još primamljivija je bila pomisao na produžavanje ove
magične noći, noći u kojoj je mogla da ubedi sebe da su svi životni
problemi bili zauvek rešeni. Znala je da život nikada nije tako jednostavan,
ali je, takođe, znala da su trenuci kao što je bio taj bili neophodan melem za
obnavljanje duše.
U noćima poput te, ljubav je mogla da postane sve.
Sem toga, koliba je predstavljala strah koji je ostao da se pobedi.
Osmehnula se. ,,Da“, rekla je. „Ne plašim se. Kako bih i mogla nakon
ovoga?“ Pokazala je jednom rukom na prizor oko njih. Znala je da će on
razumeti. On je zajedno sa njom postao deo svega toga. „Želim da uđem. Sa
tobom.“

Poznavao je kolibu veoma dobro, pomislila je Lili. Pronašao je peškire

u mraku, a sada mu je trebalo samo nekoliko sekundi da pronađe sveće i
kresivo. Dok je Lili oblačila podsuknju i haljinu, on je kleknuo i upalio
vatru u kaminu koji je već bio pripremljen. Tada je svetlost bila još jača, a
osećao se i prijatan miris gorućeg drveta.
 Ostaci straha su nestali.
Seo je na fotelju pored ognjišta pošto se obukao - iako nije obukao
prsluk i sako - dok je Lili sedela na podu blizu vatre, skupljenih kolena i
kosom prebačenom preko jednog ramena koja se sušila na toploti. Setila se
opuštenog života u vojnom kampu, iako tamo nikada nije sedela tako sa
njim - postojao je preveliki društveni jaz između njenog oca i majora lorda
Njuborija.
„Lili, nakon što je tvoj otac umro“, rekao je, čini se potpuno usklađeno
sa njenim mislima, „jesi li žalila zbog raznih stvari koje bi mu rekla ili
učinila za njega da si samo znala da će tog dana umreti? Ili si uvek bila
svesna da kao vojnik može da pogine bilo kada, pa nisi ništa ostavljala
neizgovoreno i neučinjeno?“
„Mislim da je to drugo“, rekla je nakon što je malo razmislila. „Bila
sam srećna što sam ceo svoj život bila u mogućnosti da proživim sa njim,
do poslednjeg dana. Bila sam srećna što sam imala oca koji me je
neizmerno voleo i koga sam ja volela bez rezerve. Volela bih, međutim,
zaista bih volela da znam šta je tako očajnički želeo da dobijem nakon
njegove smrti. Uvek je naglašavao da je postojalo nešto za mene u
njegovom prtljagu. Ali nisam imala šansu da vidim šta je to bilo jer ga je
ostavio u bazi. Ali ono što je važno je da znam da me je voleo i da je
pokušao da obezbedi moju budućnost.“ Pogledala je Nevila, sedeo je
ispruženo i opušteno u fotelji, a opet elegantno. „Ti nisi bio te sreće?“
„Moj otac je bio upravnik“, rekao je. „Voleo je da organizuje živote
svih koje je voleo. Isplanirao je naše živote umesto nas - Gvenin, Lorenin i
moj. Ja sam se pobunio. Želeo sam da pravim sopstvene izbore. Ponekad
sam mu direktno prkosio zbog toga. Moj otac se protivio mom pristupanju
vojsci, a kada je konačno popustio i pokušao da odabere prestižni konjički
puk za mene, ja sam insistirao na pešadiji, koju je on smatrao ispod
dostojanstva za svog sina. Voleo sam ga, Lili. Verujem da bih vremenom
prerastao buntovništvo i da bih bio blizak sa njim. Ali umro je pre nego što
sam dobio priliku da mu kažem sve što sam želeo.”
„Znao je.“ Obgrlila je kolena. „Ako te je voleo koliko kažeš da jeste,
onda je i razumeo. Dovoljno dugo je živeo da bi bio svestan različitih faza u
životu. Verujem da je za mnoge faza buntovništva normalna u mladosti. Ne
smeš da kriviš sebe. Nikada nisi učinio ništa da ga osramotiš. Sigurna sam
da se ponosio tobom.“
„Kako si ti tako mudra sa svojih dvadeset godina?“ pitao ju je smešeći
se usnama i očima.
„Videla sam i slušala mnoge ljude za tih dvadeset godina“, rekla je.
„Mnoge različite ljude. Svako je jedinstven, ali otkrila sam da svi imaju i
zajedničke crte.“
„Voleo bih da sam poznavao tvoju majku“, rekao je. „Ona je bila jedna
od onih nesavladivih žena koje su pratile puk čak i nakon što su dobile
decu. Stvorili su veoma posebnu ćerku“
„Zato što su bili veoma posebni ljudi“, rekla je. ,,I ja bih volela da sam
bolje poznavala mamu. Sećam je se, ali više po osećanjima vezanim za nju
nego nje kao ličnosti. Beskrajna udobnost, sigurnost, prihvatanje i ljubav. I
ti imaš sreće da si imao takvog oca kome je stalo do tebe dovoljno da te
pusti. Drago mi je da je to učinio.“
Osmehnuli su se jedno drugom.
Pričali su bez nekog posebnog izbora teme, sa takvom lakoćom i
udobnošću kakva nije postojala tokom prethodne nedelje. Kao u dobra stara
vremena.
Vremenom je njihovo ćaskanje davalo prostora dužim tišinama, isprva
prijateljskim, ali neizbežno sve više i više ispunjenim nečim drugim. Lili je
bila potpuno svesna promene atmosfere, ali je dozvolila da bude šta bude.
,,Lili“, rekao je konačno. „Želim da vodim ljubav sa tobom. Da li i ti to
želiš?“ pitao ju je.
„Da“, prošaputala je.
„Ovde?“, rekao je. „Na krevetu u susednoj sobi? U ovoj kolibi? Da
izbrišemo sećanje na ono što se dogodilo poslednji put kada smo bili
ovde?“
„Zbog toga smo ovde, zar ne?“, odgovorila je. „Da budemo zajedno
uprkos onome što se dogodilo i što se događa. Zajedno, kao što smo bili
napolju u jezercu i ovde pored vatre. I zajedno... tamo.“ Pokazala je glavom
u pravcu spavaće sobe.
„Ne smeš da se plašiš“, rekao joj je. „Ni u jednom trenutku. Do koje
god mere da me obuzme strast, zaustaviću se istog časa kada mi kažeš da
stanem. Da li mi veruješ?“
,,Da“, rekla je. „Verujem. Ali neću ti reći da staneš.
Znala je da bi želela. Pre nego što bi ušao u nju, želela bi da ga
zaustavi. Jer će jednom kada bude u njoj, ona znati. Znače da li su njeni
snovi o ljubavi bili nerealni kao što je većina snova. I znaće ako mu posle
svega bude odbojna zbog saznanja da ju je od dana njihovog venčanja
upoznao drugi muškarac. Ali neće ga zaustaviti.
„Onda, dođi, Lili.“
Ustao je i pružio joj ruku. Stajala je pored njega dok je gasio vatru, a
zatim ušla sa njim u spavaću sobu.
 13.

Svukli su se bez neprijatnosti ili stida, možda zbog toga što su se samo
sat vremena pre toga kupali zajedno goli. Stavio je ruke na njena ramena.
Bila je sitna, ali savršeno građena.
Međutim, njegove oči su se fokusirale na ružičasti, naborani ožiljak na
gornjoj strani njene leve dojke. Nežno je prstima prešao preko njega, a
zatim ga dodirnuo usnama.
„Malo je falilo da te zauvek izgubim, Lili“, rekao je dok je ona lagano
prelazila preko ožiljka koji je skoro zahvatao njegovo celo levo rame -
ostatak rane od sablje koja mu je skoro odsekla ruku u Talaveri.
,,Da“, rekla je, a kada je podigao glavu pratila je kažiprstom liniju
ožiljka na njegovom licu. „Rat je okrutan. Ali oboje smo ga preživeli.“
Poljubio ju je, samo dodirujući njene usne svojima, dok su mu ruke
mirovale pored njenog uskog struka. Izgledala je kao slatko nevinašce.
Skoro da je mogao da zamisli da joj je to bilo prvi put, iako je sećanje na
njihovu prvu bračnu noć u njemu bilo snažno. Pomislio je i na Španca,
partizana bez imena - imena koje nije želeo da zna, iako će u nekom
trenutku morati da priča o njemu. Pomislio je na tog čoveka i na to šta je
radio Lili iznova i iznova tokom sedam meseci. Nije želeo da potisne
saznanje da je bila primorana da bude ljubavnica drugog čoveka.
„Važno je, zar ne?“ Gledala ga je u oči. „To što je postojao neko
drugi?“
„Važno je“, rekao je, „to što se to dogodilo tebi, Lili. Važno je zato što
si ti bila potpuno nedužna, a ja nisam. Važno je jer ne osećam da sam te
dostojan.“
Nežno je prislonila prste na njegove usne.
 „Prošlost se ne može promeniti“, rekla je. „Bio je rat. Ovo je
sadašnjost, jedini trenutak vremena koji ćemo ikada imati i u kome ćemo
moći da kreiramo nove uspomene. One bolje.“
Ah, Lili. Njegova prelepa, mudra, nevina Lili, koja je mogla da vidi
život kao nešto sasvim i neverovatno jednostavno. Sklonio je njenu ruku sa
svojih usana, poljubio joj dlan, a zatim usne. Želeo je da povrati svu njenu
lepu nevinost. Želeo je da povrati svoju čast.
„Neću te povrediti“, rekao joj je. „Neću te iskoristiti za sopstveno
zadovoljstvo i ne dati ti ništa za uzvrat. Vodiću ljubav sa tobom.“
,,Da“ rekla je. „Znam to. To si uradio i prethodni put.“
Privio ju je uz sebe, obavio ruku oko njenih ramena, a drugu oko
struka, razdvojio svoje usne preko njenih i poljubio je strastvenije. Bilo je
teško ići polako. Sećanja na uzavrelu strast njihove prve bračne noći
iznenada su postala veoma živa, a on od tada nije bio sa ženom. Obavila je
ruke oko njega i privila telo uz njegovo kao što je učinila i te noći,
razmakavši usne.
„Biće sve u redu“, promrmljao je nešto kasnije odvojivši usne od
njenih, dok joj je nežno ljubio slepoočnice, obraze i bradu. „Biće sve u
redu.“
„Da“, prošaputala je. „Sve je već u redu.“
Bio je uplašen koliko i ona. Morao je sve zbog nje da popravi. I hoće.
Dobio je odgovor od kapetana Harisa tog popodneva i zasigurno će ga
ubrzo dobiti i od svih ostalih. Dokumenta velečasnog Parker-Roua
ostavljena su sa njegovim telom na portugalskom prevoju.
Znao je i kakvi će biti ostali odgovori - kakvi moraju da budu.
„Dođi“, prošaputao je.
Legao je na krevet sa njom, na stranu, podbočen jednom rukom.
Pogledala ga je bez vidljivog straha. Oči su joj bile sanjive i željne.
„Želim da budem na tebi“, rekao je. „Tako mogu da te volim najdublje.
Ali ako ćeš se zbog moje težine osećati zarobljenom i ako ćeš se tako
osećati bolje, bićeš ti gore. Kaži mi šta želiš.“
 Okrenula se na leđa i podigla ruku. „Dođi“, rekla je. „Neću se osećati
zarobljenom. Nisam uplašena. Nikada se nisam plašila tebe, samo sebe.
Trebalo je da ti to kažem. Tebi sam uvek verovala“
Kleknuo je između njenih butina, ali nije se odmah spustio svom
težinom. Uživao je u njenom telu lagano, prelazeći svojim rukama i usnama
preko njega, nadvijajući se nad nju, ali i dalje ne dodirujući njeno telo
svojim. Bila je živa, pomislio je sa radošću kao da je upravo postao svestan
realnosti te činjenice. Bila je topla, meka i živa, i bila je sa njim na krevetu
u kolibi u dolini, gde je ležao mnogo puta tokom prethodne godine,
sanjareći o njoj, oplakujući je.
Ona je bila njegova žena i njegova ljubav. Bila je živa.
I spremna za ljubav. Skliznuo je rukom niz tamni žbun na vrhu njenih
bedara. Prstima je pronašao njenu srž i milovao je dok nije osetio vrelinu i
klizavu vlažnost njene želje.
„Pogledaj me, Lili“, rekao je, potiskujući nagon da se jednostavno
popne na nju. Čak ni sada nije želeo da njen pristanak uzme zdravo za
gotovo - nije se usuđivao. A ona je ležala veoma mirna.
Otvorila je oči sa nesumnjivom strašću i pogledala ga.
„Pogledaj me“, rekao joj je ponovo. „Ja sam tvoj muž. Ući ću u tebe i
voleću te i pustiti te da me voliš. Neću te iskoristiti, povrediti ili poniziti.“
,,Znam“, promrmljala je, „Znam ko si.“
Namestio se pažljivo i ušao u nju dok je ona posmatrala njegovo lice.
Osetio je kako joj se mišići stežu oko njegove muškosti i borio se da zadrži
kontrolu - bila je meka, vrela i vlažna. Lagano je zažmurila, glavu spustila
na jastuke, a usne su joj se razdvojile. Nije mogao da ne primeti, sa
mešavinom olakšanja i želje, da ona doživljava početak ekstaze.
Muškarcu je bilo teško da nesebično voli kada mu je želja tutnjila kroz
vene, udarala u slepoočnice i stvarala agoniju u preponama.
I dalje je klečao između njenih butina, pa se spustio svom težinom na
nju, pažljivo, tako da deo zadrži na svojim laktovima. Napokon je počeo da
se pomera u njoj, uzbuđen njenom mirnoćom koja nikako nije bila pasivna,
njenim sitnim, izuzetnim telom, svojom dugom apstinencijom, njenim
povratkom iz mrtvih, stalnim škripanjem opruga od kreveta, uzdasima
zadovoljstva koji su joj se otimali.
Lili, pomislio je kada su svi osećaji i sva svesnost postali usmereni na
izuzetan bol njegove želje. „Lili“, promrmljao je. “Ljubavi moja. Ah,
ljubavi, ljubavi moja.“
Prestala je da uzdiše. Telo joj se opustilo, a on je znao da se preselila u
svet oslobađanja pre njega sa tihom radošću, a ne iznenadnom eksplozijom
strasti. Nije mogao da traži dragoceniju nagradu za svoje strpljenje. Bila je
daleko od straha koliko je bilo moguće biti.
„Voljeni.“ To je bio samo šapat. Nežnost koju je izgovorila tokom
njihove prve bračne noći.
Njegov vrhunac je došao brzo. Prodirao je u nju svom svojom snagom,
pritiskajući snažno i duboko i dozvolio blaženo oslobađanje svih svojih
potreba, sveg svog bola, sve svoje ljubavi u nju.
To je bio trenutak izuzetnog jedinstva.
Sve će biti u redu, pomislio je minut ili dva kasnije kada je ponovo
počeo da ovladava punom svesnošću. Sve. Bili su zajedno i bili su jedno.
Bilo je manjih problema koje će vremenom zajedno rešiti.
„Izvini“, promrmljao je, shvativši koliko joj je bio težak dok je ležao
na njoj. Legao je pored nje, i dalje topao, znojav i bez daha. Provukao je
ruku ispod njenog vrata i okrenuo glavu kako bi je pogledao. Međutim,
sveća je zatreptala i konačno se ugasila. Oči su joj bile zatvorene. Izgledala
je spokojno.
„Hvala ti“, rekla je i okrenula se na stranu kako bi se privila uz njega,
dok je jednom rukom prešla preko njegovih vlažnih grudi.
Osećao je bol od suza u svom grlu. Izgledalo je kao oproštaj. Kao
praštanje.
Osećao je prohladan vazduh na svom vlažnom telu. Prekrio ih je
ćebetom. „Bolje?“, pitao je. Nežno se nasmejao. Uzdahnula je i zaspala sa
osmehom na licu.
 Sve će biti dobro. Privukao ju je bliže, protrljao lice o njenu kosu,
udahnuvši njen miris i namestio se u udobniji položaj. Kad bi samo mogao
da vidi Loren tako srećnu. I to će vremenom doći. A Gven... njena sreća je
bila tako kratkog veka.
Ponekad se, pomislio je pospano, čoveku može oprostiti što uživa u
sebičnoj sreći. Osećao je najdublje saosećanje prema svojoj sestri i rođaki,
bivšoj verenici. Ali te večeri, bio je srećan zbog sebe, zbog Lili, zbog njih,
da je bilo teško trošiti misli na bilo koga drugoga.
Zaspao je.

Kada se Lili probudila to je bilo zbog osećaja čežnje, tako intenzivnog

da je bio bolan. Kroz prozor su se nazirali prvi obrisi zore. Nalazila se u
kolibici pokrivenoj slamom, pored jezerca, ispod vodopada. Bila je tu sa
Nevilom, svojim mužem. Vodio je ljubav sa njom i bilo je divno, bolje od
svega o čemu je maštala. Osećala se pročišćenom iznutra. A on nije osetio
gađenje - znala bi da jeste.
To je, bez sumnje, bila najsrećnija noć u njenom životu.
Ipak, iako je oduvek bila sanjar, nikada nije mešala snove sa
stvarnošću. Snovi su čoveku pružali trenutke sreće i snagu sa kojom je
mogao da se nosi sa realnošću. A ponekad, kada bi se snovi i realnost
dodirnuli, i na čas postali jedno, kao što se dogodilo te noći, morali su da se
prihvate kao dragoceni dar.
Noć će se završiti, a oni će se vratiti u Njuboršku opatiju. Ona će i
dalje biti nesnađena, nepripadajuća i nesposobna. A on će, kao pravi
džentlmen, nastaviti da izvlači najbolje iz svake situacije. Nastaviće da viđa
Loren skoro svakoga dana i, možda nesvesno, upoređivaće ženu koja je bila
njegova supruga, sa ženom koja je trebalo da bude njegova supruga.
Možda je, pomislila je, nešto bilo dobijeno tom noći. Postalo im je
prijatno, kako fizički tako i emotivno. Razgovarali su kao prijatelji.
Sjedinili su se kao ljubavnici. Nije bila toliko naivna da pomisli da su sada
svi njihovi problemi bili rešeni i da su mogli da nastave da žive zauvek
srećni. Ipak, možda je te noći nemogućnost postala malo više moguća.
 „Volim da se probudim ovde“, šapnuo joj je tihim glasom na uho.
„Slušam vodopad, vidim ivicu slamnatog krova i mirišem raslinje. Mogu da
zamislim kako je svet veoma, veoma daleko.“
„Da li ponekad poželiš da jeste?“, pitala ga je.
„Često.“ Jednim prstom sklonio joj je kosu sa lica iza ramena, „Ali ne
zauvek. Beg je divna stvar dok god čovek ponovo može da se vrati.“
On onda nije osećao želju da ta noć traje zauvek?
Poljubio ju je - meko, lenjo. Uzvratila mu je poljubac, osećajući toplu,
opuštenu čvrstinu muškog tela i želju koja ju je prožimala. Mogla je da
oseti postepeno zatezanje u svojim grudima i otvrdnjavanje bradavica, bol u
utrobi i duž unutrašnjeg dela butina. Mogla je da oseti njega kako raste i
učvršćuje se.
Nekoliko minuta samo su se ljubili mekim, otvorenim usnama. Ali
toplina između njih je postala vrelina.
„Dođi na mene“, rekao je, „zadovolji se onako kako želiš.
Kakav je to neverovatan luksuz bio, pomislila je, osetiti želju pre
spajanja, znati da će iz pulsirajuće patnje nastati čudo vrhunca. Možda je
nije voleo, ali mu je značila. Ako se sa njom spajao i uživao u njoj, brinuo
se i da joj uzvrati.
Koliko su različita dva muškarca mogla biti... ali nije želela da gubi
vreme na poređenju.
Ovako su to radili drugi put njihove prve bračne noći, setila se, iako ju
je tada podigao iznad sebe, namestio je i držao čvrsto, prislonjenu na svoje
telo, dok ju je uzimao. Bila je pasivna, ništa nije znala. Morali su da budu
veoma tihi jer je njihov šator bio nedaleko od mesta gde je ostatak puka
spavao.
Opkoračila ga je nakon što je odbacio pokrivače. Klečala je nad njim i
pritiskala ga kolenima sa strane. Raširila je ruke, zatvorila oči i spustila se
na njega.
Nemoguće je da postoji lepši osećaj na svetu, pomislila je, osećajući
kako njegova kruta dužina isteže njene duboke, zgrčene unutrašnje mišiće.
Ili je možda sam čin bio najlepši deo - pulsirajući ritam, žudnja koja se
postepeno povećava i penje kroz njenu utrobu, u njene grudi, u svaki nervni
završetak. Otvorila je oči i pogledala u njegove.
„Ovo je tako lepo“, rekla mu je.
„Da“, složio se, „jeste.“
Nikada joj nije palo na pamet pre nego što je on to predložio, da je
moguće da ne bude pasivna u seksualnom činu. Uvek je ležala veoma mirno
- u čudu i užitku tokom te prve noći, kao i ove, i u jednostavnom trpljenju
tokom onih sedam meseci. Nikada nije pomislila o tome da bude
ljubavnica, već samo da bude voljena ili iskorišćena. Veran svojoj reči -
iako je znala dovoljno o muškarcima da shvati da mu je to sigurno bilo
teško - ležao je veoma mirno ispod nje, iako je bio čvrst i vreo unutar nje.
Kako je želela da ga uzme? Poduprla se rukama na njegove grudi,
sasvim se izvila i ponovo spustila. Bilo je moguće, otkrila je dok je
ponavljala potez iznova i iznova, da uspostavi ritam za koji je uvek mislila
da je ekskluzivna mogućnost muškarca i shvatila je da je to izrazito
uzbudljivo.
„Ah...“, rekao je promuklim glasom i blago je uhvatio rukama za
bokove. Postala je svesna zvuka koliko i osećaja - njihovog teškog disanja,
vlažnosti, škripanja opruga na krevetu. I mirisa sapuna, kolonjske vode,
sagorelog drveta i mošusa.
„Veruj mi, Lili“, rekao je. „Neću te ponovo izneveriti.“
Uvek će mu verovati. On je nikada nije izneverio. Nikada.
Ali bio je potreban napor volje da se otvori bez brane od bola, propasti,
smrti.
Otvarala se - otvarala i otvarala dok ju nije konačno čvrsto stegao za
bokove i držao je mirno dok se on kretao kroz nju i u njoj i još dalje...
Čula je svoj vapaj.
Nije se opustila u potpunosti dok nije osetila da je stigao duboko u
tajno mesto gde je samo ona postojala. Sada su se susreli, spojili i postali
jedno biće.
 Prošle su sekunde, minuti ili sati pre nego što je postala svesna kako
spušta njeno telo i ispravlja joj noge. Bila je previše pospana da bi
reagovala, samo je na trenutak stegla mišiće i osetila ga i dalje toplog, i
dalje u njoj. Kada ne bi morali nikad više da se razdvoje.
Zapitala se na trenutak kako je mogao da zna, kako je mogao da oseti
njen strah u istom trenutku kada ga je i sama postala svesna, kako je znao
koje reči da upotrebi da je ubedi da ga prevaziđe, kako je uspeo da se
kontroliše tako da njegovo seme uplovi u nju upravo u trenutku kada mu se
otvorila.
Slušala je otkucaje njihovih srca kako usporavaju i osetila se ispunjena
blaženstvom od prstiju na nogama do temena. Utonula bi u san da nije
osećala prohladni vazduh po leđima i nogama. Ali to joj je prijalo, kao i
toplina njegovog tela pored njenog.
„Možemo da spavamo“, rekao je, prstima se igrajući njenom
umršenom kosom i masirajući joj teme, „ili možemo da plivamo. Šta
ćemo?“
Napravila je grimasu. „Da li bi to trebalo da bude izbor?“, pitala je ne
otvarajući oči. Iznenada se osmehnula. „Plivanje, naravno. Da li si morao
da pitaš?“
,,I nisam“, uverio ju je uz kikotanje dok se okretao da bi se razdvojili.
„Ne bi ti bila Lili kada ne bi više volela hladnu kupku od sna. Ko poslednji
- kukavica!“
Nije mogla da dozvoli sebi da zasluži tu sramotnu etiketu tako što će
se zaustaviti da uzme odeću. Bila je u prednosti jer je bila bliže vratima. On
je bio u prednosti zbog dužih nogu. Ona je bila u prednosti zbog
nepromišljenosti. On je zastao da zgrabi peškire. Ipak je čitav sekund pre
nje stigao do jezerca obraslog papratima. Zastao je da bi likovao. Skočili su
u vodu u istom trenutku.
Plivali su i igrali se, naizmenično se smejali i prskali, petnaestak
minuta pre nego što su ih neumitna hladnoća vode i svitanje izvukli napolje
da se brzo osuše i žurno uđu u kolibu u kojoj su se obukli.
 To je bio kraj, shvatila je Lili, kraj noći u kojoj su se san i java dotakli i
spojili. Te dve suprotnosti će se uskoro ponovo razdvojiti. Noć je prošla, a
dan će morati da vrati nju i Nevila nazad u Njuboršku opatiju, gde nisu
mogli da budu jednaki ni u čemu. Bila je to magija noći, shvatila je. Te noći
bili su jednaki, niko nije bio superioran ili inferioran. Bili su jednaki kao
ljubavnici. Ipak, dvoje ljudi ne mogu da žive od ljubavi niti izolovani od
ostalih. A ni u čemu drugom nisu bili jednaki.
„Da li želiš da ostaneš ovde i da spavaš dok ja odem do kuće?“, pitao
ju je kada su se obukli. „Nisi se baš odmorila?“
To je bilo primamljivo. Ali znala je da ne bi mogla da podnese da
gleda kako je san napušta. Mora ona otići od njega. Samo na taj način
mogla je da se nada da će preuzeti bilo kakvu vrstu kontrole.
Odmahnula je glavom i osmehnula se. „Vreme je da idemo kući“, rekla
je namerno upotrebivši reč kuća, iako se u Njuborškoj opatiji nije osećala
onako kako je uvek zamišljala da će se osećati kod kuće.
,,Da.“ Verovala je da nije umislila izraz tuge u njegovim očima. I on je
osetio da je jedna noć strasti pokušala da ih zavara.
Držao ju je za ruku dok su išli dolinom. Iako nije bila svesna trenutka
kada ju je pustio, Lili je primetila da se više nisu dodirivali. Niti su
razgovarali.
Vraćali su se kući.
 14.

Loren je imala problema sa spavanjem još od svog propalog venčanja.

I sa jelom. I sa ostavljanjem utiska da je strpljiva, vesela, brižna i savesna.
Nikada u svom životu nije razmišljala o tome da sve okonča. Ali bilo je
takvih trenutaka u danima koji su sledili za onim najstrašnijim danom kada
je stajala na jednom kraju crkvenog prolaza, a Nevil stajao na drugom, dok
je Lili stajala između njih - bilo je trenutaka kada je želela da se njen život
nekako sam od sebe završi, da jednostavno zaspi i da se nikada više ne
probudi.
Bilo je daleko više trenutaka kada je želela da Lili bude ta koja će
umreti.
Počela je da ustaje u zoru, ponekad je sedela u salonu po sat i duže
pokušavajući da čita, a da čak nije ni okrenula stranicu. Ponekad je šetala
sama napolju.
Tražeći Lili.
Setila se jutra nakon venčanja, kada je Lili sišla na plažu, a zatim
šetala stenama do donjeg sela i vratila se kući prilaznim putem kada je
naišla na Loren i Gven. Znala je da je Lili često imala običaj da pobegne iz
kuće da bi bila sama. Obraćanje pažnje na ono što je radila Lili postala je
neka vrsta Lorenine opsesije.
Nikada nije razmišljala o sebi kao o sujetnoj ženi. Ali zašto je Nevil
ostavio nju, a oženio Lili? Zašto su je svi ostavljali i odbacivali? Šta je to
bilo kod Lili što ih je sve privlačilo? Svi muškarci u kući su bili napola
zaljubljeni u nju. Čak su i žene postajale mekše prema njoj. Pa i Gven...
Odlutala je ka plaži baš tog jutra, kao što je to činila i ranije. Plaža
nikada nije bila njen omiljeni deo parka. Oduvek je više volela uređenu
lepotu travnjaka i cvetnih vrtova, kao i stazu rododendrona. Divljina plaže i
mora je za nju bila isuviše stihijska, suviše zastrašujuća. Podsećala ju je na
to koliko je oduvek živela na ivici sigurnosti. Uostalom, nije pripadala
Njuborškoj opatiji po pravu rođenja. Mogli su da je isključe u bilo kom
trenutku. Ako nije bila dobra...
Bila je na pola puta nizbrdo, kada je začula glasove i smeh. Isprva nije
znala odakle su dopirali. Ali kako se spuštala dalje - sporije i opreznije nego
do tada - shvatila je da su dopirali iz jezerca u podnožju vodopada. Zatim ih
je ugledala - Nevila i Lili - kako se kupaju. Ako je njene zaprepašćene oči
nisu varale, pomislila kada je pobegla uzbrdo nakon samo jednog pogleda
na njih, oboje su bili goli. Smejali su se kao bezbrižna deca - ili ljubavnici.
Još uvek je mogla da ih čuje. I još uvek su joj pred očima bila vrata kolibe,
širom otvorena, kao da su proveli noć unutra.
Bili su muž i žena, rekla je sebi dok su je panični koraci žurno nosili
uzbrdo kroz šumsku stazu prema glavnoj kapiji i udovičinoj kući. Naravno
da su bili i ljubavnici. I naravno da su imali svako pravo...
Loren je najednom shvatila nešto što joj je zaledilo srce i um. Ona
nikada ne bi mogla to da uradi. Ona nikada ne bi mogla da bude - da bude
gola sa njim. I da se tako zabavlja bez stida. Ona nikada ne bi mogla čak ni
da se smeje sa njim na taj način. Smejali su se kad su bili deca, naravno -
ona, Gven i Nevil. Naravno da su se smejali i posle. Ali nikad ne tako.
Ona ne bi mogla da ga zadovolji na način na koji je to Lili očigledno
činila.
To je bila zastrašujuća spoznaja. Ideja da su ona Nevil bili stvoreni
jedno za drugo, da su bili savršeni jedno za drugo, da su se voleli, bila je
toliko deo uređene koncepcije njenog sveta za koju se držala celog svog
života, da nije bila sigurna da bi mogla nastavi život ako bi morala da se
odrekne te ideje.
Neće je se odreći. Ona ga jeste volela. Više nego Lili. Lili je možda
mogla da ga voli na takav sirovi, telesni način, ali Lili nije umela da čita ni
da piše niti da priča sa njim o temama koje su mu bile važne. Nije mogla da
vodi opatiju niti da zabavlja njegove prijatelje i obavlja stotinu i jednu
dužnost koju je imala grofica. Nije mogla da ga učini ponosnim. Nije mogla
da ga poznaje tako kao neko ko je odrastao sa njim niti da nepogrešivo zna
šta da radi da mu obezbedi udobnost i sreću.
 Lili nikada ne bi mogla da bude njegova srodna duša.
Ali, Lili je bila Nevilova žena.
Loren je naglo zastala na stazi i uvila se čvrsto u svoj tamni ogrtač da
se ugreje. Tresla se uprkos dugoj šetnji.
To nije bilo pošteno.
Nije bilo ispravno.
Koliko je samo mrzela Lili. I koliko je bila uplašena od žestine svojih
osećanja. Kao dama bila je suzdržana, ljubazna i ukazivala je poštovanje.
Kao dete je mislila da će je svi voleti ako bude dobra. Ako bude savršena
dama, razmišljala je kako je odrastala, svi će je prihvatiti i voleti je.
Nevil će je voleti. Tako bi konačno zaista negde pripadala.
Ali, on je otišao i oženio Lili. Lili!
Želela je da je Lili mrtva. Želela je da je mrtva.
Želela je da umre.
Loren je dugo stajala na stazi, uvijena u ogrtač, drhteći od siline
sopstvene mržnje na koju nije bila navikla.
Lili se vratila u opatiju nošena svežom nadom. Nije bila dovoljno
naivna da pomisli da će svi njeni problemi magično ispariti, ali je osećala
da ima snagu i da Nevil ima strpljenja da se suoče sa njima i da ih
prevaziđu.
Doli je bila u njenoj garderobi i čekala je unutra kada je ušla.
Pogledala je svoju gospodaricu od glave do pete i odmahnula glavom.
„Još ćete da nazebete, milostiva“, ukorila ju je. „Kosa Vam je vlažna.
A noge su Vam bose. Ne znam šta ću reći njegovom gospodstvu kad se
razbolite.“
Lili se smejala. „Sa njim sam i bila, Doli“, rekla je.
„Gospode“, rekla je Doli, zbunjena. „Dozvolite da Vam pomognem da
skinete haljinu, milostiva.“ Uvek je bila blago iznenađena kada je
posmatrala Lili kako radi nešto što je ona smatrala dužnošću sluškinje -
poput svlačenja ili oblačenja.
Lili se ponovo zakikotala. „I njegova je kosa mokra, Doli“, rekla je,
„iako mislim da njegov sobar neće imati problem koji ćeš ti imati, da
provučeš češalj kroz ovo žbunje. Plivali smo.“
„Plivali?“ Doline oči su se raširile od zaprepašćenosti. ,,U ovo doba
dana? U maju? Vi i njegovo gospodstvo? Oduvek sam mislila da je on...“
Setila se sa kim razgovara i okrenula se da uzme jutarnju haljinu koju je
spremila za svoju gospodaricu.
„Razuman?“ Lili se još jednom nasmejala. „Verovatno je i bio, Doli,
dok ja nisam došla da ga iskvarim. Plivali smo zajedno u jezercu - sinoć i
opet jutros. Bilo je predivno.“ Dozvolila je Doli da joj navuče haljinu preko
glave i poslušno se okrenula kako bi joj je zakopčala na leđima. „Mislim da
ću od sada ići da plivam svakoga dana. Šta misliš da će grofica reći?“
Doli je susrela njen pogled u ogledalu dok je Lili sedala da bi joj
namestila frizuru i obe su prasnule u smeh.
Doli je uzela Lilinu četku i razmišljala odakle da počne obeshrabrujući
zadatak kroćenja njene kose, kada joj je nešto drugo palo na pamet. „Kako
to da Vam podsuknja nije mokra milostiva?“ pitala je.
Ali razumela je odgovor još dok je govorila i zarumenela se. Obe su se
ponovo veselo nasmejale.
„Sve što mogu da kažem“, rekla je Doli žustro četkajući, „je da je
veoma dobra stvar to što niko nije naišao i video vas oboje.“
Nakon doručka, kada znala da će dame kao i obično otići do salona da
pišu pisma, razgovaraju i bave se vezom, spustila se u kuhinju i pomogla da
se umesi hleb i isecka povrće, pridruživši se veselo razgovoru - sluge su se,
bilo joj je drago da to vidi, već navikavale na njeno pojavljivanje i
prestajale su da pokazuju nelagodnost pred njom. Kuvarica joj se čak oštro
obratila.
„Zar još niste završili sa tim šargarepama?“, pitala je žustro. „Previše
pričate...“ Tada je shvatila sa kim razgovara, kao što su i svi ostali u kuhinji.
 „Zaboga“, rekla je Lili smejući se. „Popuno ste u pravu, gospođo
Lokhart. Neću reći više nijednu reč dok sve šargarepe ne budu iseckane.“
Ponovo se veselo nasmejala nakon neprijatne tišine.
„Barem“, rekla je, „ne moram da se brinem da će me gospođa Ejlšam
otpustiti, zar ne?“
Svi su se smejali, možda nešto srčanije, ali su se ponovo opustili. Lili
je završila i sela uz solju čaja i toplu hrskavu koricu sveže pečene vekne
hleba pre nego što se nevoljno vratila gore. Razvedrila se kada ju je svekrva
pitala da li bi želela nakon ručka da sa njom krene da dostave nekoliko
korpi u donjem selu - jednu starijem čoveku koji je bio bolestan i drugu
ribarevoj ženi koja se porodila.
Isporuka korpi, kasnije je otkrila Lili dok su sedele u salonu gospođice
Tejlor i pile neizbežan čaj, trebalo je da se bavi preko posrednika. Kočijaš je
trebalo da ih odnese i dostavi do određenih koliba.
„Ne“, protestovala je Lili, skočivši. „Ja ću ih odneti.“
„Draga moja, lejdi Kilburn“, rekla je gospođica Amelija, „namera je
vrlo ljubazna.”
„Brdo je isuviše strmo za kočiju, lejdi Kilburn“ istakla je gospođica
Tejlor.
„Ići ću peške“, osmehnula se Lili blistavo. Nije bila u Donjem
Njuboriju od onog jutra kada je stenama dospela do njega. Radovala se
prilici da se vrati tamo.
„Lili, draga moja.“ Grofica joj se osmehnula i odmahnula glavom.
„Sasvim je nepotrebno da ti lično ideš. To se ne očekuje.“
„Ali ja želim da idem“, uveravala ju je Lili.
Nakon što su napustile otmenu kolibu gospođice Tejlor, grofica je
krenula ka prostorijama sveštenika, dok se Lili lagano spuštala niz strmo
brdo noseći veliku korpu u ruci. Kočijaš koji je nosio drugu, želeo je da
ponese obe, ali je ona insistirala da ponese svoj deo tereta. I nije mu
dozvolila da hoda nekoliko koraka iza nje. Hodala je pored njega i uskoro
ga navela da priča o svojoj porodici.
 Gospođa Giš koja je rodila sedmo dete prethodnog dana, nakon dugog
i teškog porođaja, pokušavala je da održi svoju kuću i svoju mladu porodicu
u redu uz pomoć jedne starije komšinice. Lili je ubrzo očistila dnevnu sobu,
raspremila i očistila sto, oprala i osušila gomilu prljavih sudova i očistila
krvavu ogrebotinu sa kolena jednog deteta i zavila je čistom krpom.
Stari gospodin Hauels koji je sedeo ispred kolibe svog unuka i pušio
melanholično lulu, imao je ozbiljnu potrebu za parom ušiju voljnih da
saslušaju njegovo dugo prisećanje na dane kada je bio ribar - i švercer.
Jeste, uveravao je zainteresovanu Lili, u Donjem Njuboriju su dosta
švercovali. Kad se samo seti...
„Milostiva“, rekao je napokon kočijaš nakon što se nakašljao, „njeno
gospodstvo je poslalo slugu iz prostorija sveštenstva...“
„Zaboga“, rekla je Lili skočivši na noge. „Ona me čeka da se vratimo u
opatiju.“
Grofica je zaista čekala - i to skoro dva sata. Nije joj prebacila ni pred
sveštenikom i njegovom suprugom, ali ni kasnije u kočiji dok su se vozile
kući.
„Lili, draga moja“, rekla je, spustivši ruku preko ruke svoje snaje,
„tvoja briga za Nevilove siromašnije zakupce za nas je poput daška svežeg
vazduha. A tvoji osmesi i šarm stvaraju prijatelje kuda god da odeš. Svima
si nam postala veoma draga.”
„Ali?“, rekla je Lili okrenuvši glavu da pogleda kroz prozor. „Ali ja
sam sramota za sve vas?“
„Oh, draga moja.“ Udovica ju je potapšala po ruci. „Ne, nikako.
Imamo da učimo od tebe isto koliko i ti od nas. Ipak, moramo puno toga da
te naučimo, Lili. Ti si Nevilova supruga, a on ti je očigledno naklonjen.
Drago mi je zbog toga, jer sam ja njemu naklonjena. Ali ti si, takođe,
njegova grofica.“
„A takođe sam i ćerka običnog vojnika“, rekla je Lili ogorčeno.
„Takođe sam neko ko ne zna ništa o životu u Engleskoj ili u uređenim
domovima. I apsolutno ništa o životu dame ili grofice.“
 „Nikad nije kasno da se nauči“, rekla je njena svekrva žustro, ali ne
grubo.
„Dok svi posmatraju svaki moj potez tražeći mi grešku?“, pitala je Lili.
„To nije fer, znam. Svi su bili ljubazni. Vi ste bili ljubazni. Pokušaću. Zaista
hoću. Ali nisam sigurna da mogu... da se odreknem sebe.“
„Draga moja, Lili“, udovica je zvučala iskreno zabrinuta. „Niko to ne
očekuje od tebe.“
„Jedan deo mene želi da bude u Donjem Njuboriju i da se druži sa
ribarima“, rekla je Lili. „Tamo se osećam prijatno. Tamo pripadam. Da li bi
trebalo da naučim da tim ljudima klimam glavom ljubazno i da ne pričam sa
njima, da ne pokazujem lično interesovanje za njih niti da držim njihove
bebe?“
„Lili.“ Njena svekrva izgleda nije znala šta da kaže.
„Pokušaću“, rekla je Lili ponovo nakon kratke tišine. „Nisam sigurna
da ću ikada moći da budem osoba kakva želite da budem. Nisam sigurna da
želim da prestanem da budem ono Što jesam. A ne vidim kako mogu da
budem i jedno i drugo. Ali obećavam da ću pokušati.“
„To je sve što možemo da tražimo od tebe“, rekla je udovica
potapšavši je po ruci.
Dok je trčala uz stepenice ka svojoj sobi, Lili se osećala tužno,
beznadežno, kao promašaj koji Nevilu neće doneti ništa osim podsmeha.
To je bio čudesno srećan dan za Lili. Sa svežim uspomenama od
prethodne noći i jutra s nadom da će joj on ponovo doći te večeri.
Ipak, izgleda da je bila nepopravljiva. Umesto da pozvoni Doli da je
presvuče u drugu haljinu, da siđe na čaj i pokuša da se nekako iskupi, Lili je
skoro poderala sa sebe lepu muslinsku haljinu čim je ušla u garderobu, a
zatim navukla staru pamučnu, zgrabila stari šal, pa pojurila niz stepenice ka
bočnim vratima. Trčala je travnjakom, pa se okliznula i skliznula niz brdo,
uhvativši se za džinovsku paprat kako bi se zaustavila. Nije čak ni
pogledala ka dolini - nije želela da pokvari uspomene u svom trenutnom
stanju uzrujanosti - već je otrčala na plažu i trčala licem okrenutim ka nebu
i raširenim rukama kako bi osetila punu snagu vetra.
 Posle nekoliko minuta ponovo se smirila. Mogla je da se prilagodi,
rekla je sebi. To će zahtevati napor, ali mogla bi to da učini ako se potrudi.
Veći deo života je provela prilagođavajući se na stalno promenljive uslove.
Naterala je sebe da pomisli na najveće prilagođavanje od svih koje je
morala da načini. Naučila se poslušnosti i pokornosti - čak je naučila i
španski jezik - jer je on bio sredstvo da preživi. Ako je to mogla, zasigurno
je mogla da nauči da bude dama i grofica.
Plima se podigla. Stene koje su povezivale plažu sa uvalom Donjeg
Njuborija bile su dopola vidljive. Lili se popela na njih. Nije imala nameru
da ponovo ide čak do sela čak i da je mogla, ali je morala da izbaci više
energije nego što bi to šetnja ili trčanje duž plaže zahtevali. Na stenama je
imala snažniji doživljaj divljine i samoće, sa morem sa jedne strane i gotovo
ravnim zidom litice sa druge. Stajala je i mirno posmatrala more.
Tada je začula nešto što nije bio ni okean, ni vetar, ni galeb. Nešto
neprepoznatljivo zbog čega se skoro zaledila u mestu dok su joj trnci
krenuli uz kičmu. Oštro je pogledala sa obe strane, ali nije bilo ničega.
Nikoga. Mogla je da vidi dosta daleko.
Ipak, osećaj je nije napuštao. Je li to što je čula bilo krčkanje stena?
Podigla je pogled.
Sve se dogodilo u samo nekoliko sekundi, pa je naknadno bilo teško
imati jasnu sliku - čak i bistrog uma. A Lili je bila daleko od bistrog uma.
Videla je nekoga kako stoji na vrhu litice iznad nje - figuru u tamnom
ogrtaču. Zatim se figura pretvorila u veliki kamen koji je padao ka njoj.
Uzmakla je prema litici, a kamen je pao baš na mesto na kome je ona
trenutak pre stajala - veliki kamen koji bi je bez ikakve sumnje ubio.
Stajala je sa leđima naslonjenim uz liticu i sa rukama pripijenim uz
telo, koje su tražile nešto za šta bi se uhvatile. Zurila je u kamen koji bi bio
njena smrt, dok joj je srce udaralo u grlu i ušima i kradući joj dah i razum.
Bio je to nesrećan slučaj, rekla je sebi kada je uspela da dođe do prve
trezvene misli. Kamen je pao usled erozije. Okolne stene, videla je kada je
osmotrila, bile su prekrivene sličnim kamenim gromadama koje mora da su
u nekom trenutku pale odozgo.
 Ne, to nije bio nesrećan slučaj. Kamen je neko gurnuo - neko u crnom
ogrtaču. Vojvoda Portfri? To je bilo smešno. Loren? Smešno! Naravno da
tamo gore nije bilo nikoga.
Ali tamo jeste bio neko!
Je li bio tu i sada, stajao iznad nje i čekao da vidi da li ju je ubio? Ili
ona?
Zašto bi iko želeo da je ubije?
Da li je ubica u pokušaju, sada silazio niz brdsku stazu u dolinu kako
bi obišao oko stena da se uveri da je uspeo? Ili je to bila ona?
Lili je ponovo bila u bezumnoj panici. Pomislila je da će se raspasti
ako samo pomeri mišić. Ali ako se ne bude pomerala, ostaće tu zauvek.
Ako se ne bude pomerala ni na koji način neće biti gospodarica svoje
sudbine. Počela su da joj naviru sećanja na slične trenutke tokom te duge,
zastrašujuće šetnje kroz Španiju i Portugaliju. Nekoliko puta je skoro
izgubila živce, zamišljajući partizane iza svake stene, zamišljajući kako ne
veruju u njenu priču.
Odaljila se od litice na drhtavim nogama i polako udahnula vazduh.
Pogledala je gore. Tamo nije bilo nikoga - naravno. Nije bilo nikoga ni na
plaži - barem ne još. Bila je u iskušenju da krene u suprotnom smeru i da se
nada da se plima dovoljno spustila da može da dođe do sela i drugih ljudi.
Ipak, neće bežati od svog straha. Ako to bude učinila, nikada neće ovladati
njime. Ponovo je pažljivo prešla preko stena do plaže. Tamo nije bilo
nikoga. Nije bilo nikoga ni u dolini niti na padini.
Nije bilo apsolutno nikoga, rekla je sebi čvrsto dok se odlučno pela
gore. Kada je došla do vrha, naterala je sebe da krene šumskom stazom dok
nije pomislila da je blizu mesta, blizu ivice litice. Da, bila je otprilike na
pravom mestu iako nije prišla ivici da bi se uverila. Tamo nije bilo nikoga
niti je bilo znakova da je iko tamo ranije bio.
Sve što je videla bile su stene.
Bila je zadovoljna objašnjenjem sve dok se nije približila opatiji.
Panika se vratila kada je sigurnost njenih zidova postala bliža. Možda bi,
pomislila je, pojurila kroz glavna vrata, zahtevajući da zna gde je Nevil, a
zatim pojurila u sigurnost njegovog naručja, da se nije setila kako je
obučena. Ali setila se, pa je zato otišla na bočni ulaz i popela se pomoćnim
stepenicama do svoje sobe. Oprala se i presvukla.
Čula je kucanje na vratima koja su se napola otvorila pre nego što je
Doli promolila glavu.
„Tu ste, milostiva“, rekla je. „Njegovo gospodstvo Vas je tražilo. On je
u biblioteci, milostiva.“
„Hvala ti, Doli.“
On je bio u biblioteci i čekao ju je. Nije mogla da dođe do njega
dovoljno brzo. Više od svega na svetu želela je da oseti njegove ruke na
sebi. Želela je da pripije svoje telo uz njegovo i da oseti njegovu toplinu i
snagu. Želela je da položi glavu na njegovo rame i da čuje pravilne otkucaje
njegovog srca.
Želela je da se uvuče u njega.
 15.

Sa poslepodnevnom poštom stigli su i ostali odgovori koje je Nevil

očekivao. Ali nigde nije mogao da pronađe Lili. Vratila se iz sela sa
njegovom majkom, ali nije sišla na čaj. Nije time bio iznenađen nakon što
je čuo majčin izveštaj.
Da nije bio toliko uzrujan, njeno dugo zadržavanje u donjem selu bi
mu bilo zabavno. Međutim, sada mu je bilo nemoguće da se skoncentriše na
bilo šta.
Napokon je čuo kucanje na vratima koja su se otvorila, a Lili je ušla
ispred sluge, u žurbi, stala ispred njega, rumena i sa osmehom.
„Lili.“ Podigao je njene ruke do usana, a zatim se sagnuo i poljubio je.
Kada je odmakao glavu, zagledao se u njene oči. “Šta nije u redu?“
Oklevala je, a njene ruke su još jače stisle njegove. „Ništa“ rekla je
zadihano. „Sve je u redu.“
„Ponovo senke?“, pitao je. Nadao se da ih je prethodna noć zauvek
oterala. Ali nije mogao da očekuje da će ona rešiti svaki problem.
Odmahnula je glavom i ovlaš se osmehnula. „Želeo si da me vidiš?“
„Da. Dođi i sedi.“ Držao ju je za ruku i poveo je do kožne fotelje pored
kamina. „Da li te je moja majka uznemirila? O tome se radi? Prekorila te
je?“
„Oh.“ Ugrizla se za usnu. „Nije. Želela je da bude ljubazna. Ona
smatra da treba više da se potrudim i ponašam onako kako bi trebalo da se
ponaša grofica od Kilburna, i naravno da je u pravu. Ostavila sam je da me
čeka veoma dugo. Pretpostavljam da nije pomislila da mogu peške do
kuće.“
Ne, ne bi pomislila. „Kladio bih se“, rekao je, „da se nekoliko mojih
zakupaca danas oduševilo tobom. Imaš dar da se dopadneš.“
 Pogledala ga je, ali nije odgovorila. Iznenada je osetio nervozu i
naslonio se u fotelju. Nije je pozvao da bi razgovarali o poslepodnevnim
događajima. Nije znao kako da počne ono što je imao da kaže.
„Idemo ujutru u London“, rekao je. „Samo ti i ja, Lili. Prvo sam
pomislio da odem sam, ali kada sam malo bolje razmislio, shvatio sam da bi
bilo bolje da te povedem sa sobom.“
„U London?“
Klimnuo je glavom. „Moram da nabavim posebnu dozvolu“, rekao joj
je. „Mogao sam da je uzmem u Londonu i da je donesem ovamo, pa bismo
mogli da se venčamo u seoskoj crkvi. To bi bilo završeno za nedelju dana,
rekao bih. Ali moglo bi da izazove zbunjenost kod onih koje ne moramo da
zbunjujemo.“
„Posebna dozvola.“ Gledala ga je bezizražajno.
„Bračna dozvola. Da bismo mogli da se venčamo, Lili, bez odlaganja
oglašenja.“ Objašnjavanje mu zaista nije išlo.
„Ali mi jesmo venčani.“ Bezizražajnost se pretvarala u zbunjenost.
„Da.“ Ruke su mu stezale rukohvate fotelje. Opustio ih je. „Jesmo,
Lili, u svakom pogledu. Ali crkva i država su veoma zahtevni u vezi
nebitnih detalja. Velečasni Parker-Rou je poginuo u zasedi, a njegove stvari
su ostale pored njega. Kapetan Haris mi je potvrdio tu činjenicu u pismu
koje sam juče primio. Danas sam primio odgovore na nekoliko drugih
pisama koje sam napisao na dan tvog dolaska. Naša venčana dokumenta su
izgubljena, Lili, pre nego što smo stigli da ih ozvaničimo na odgovarajući
način. Naš brak, kako se čini, ne postoji u očima crkve i države. Moramo to
ponovo da obavimo.“
„Nismo venčani?“ Njene plave oči su se raširile i ne trepćući zurile u
njegove.
Jesmo, Lili“, požurio je da je uveri. „Ali moramo da zadovoljimo
propise tako što ćemo brak ozvaničiti. Niko osim nas ne mora da zna. Otići
ćemo u London, na nedelju ili dve, da nešto kupimo, da obiđemo
znamenitosti, pa čak i da posetimo sezonske događaje. Dok budemo tamo,
venčaćemo se sa posebnom dozvolom. Neću dozvoliti da te ovo osramoti.
Niko neće znati.“
Očajnički je želeo da je zaštiti od pomisli da je potpuno sama i
napuštena. Bio je svestan da ona nije imala nikog drugog osim njega. Nije
želeo da ni na trenutak pomisli da će se on uhvatiti za taj mali propust kako
bi se oslobodio svoje obaveze prema njoj.
„Nismo venčani.“ U njenim očima nije bilo nikakvih naznaka da je
čula išta drugo. Lice joj je bilo bledo.
„Lili“, rekao je, „ne smeš da se plašiš. Nemam nameru da te ostavim.
Mi jesmo venčani. Ali postoji formalnost koju moramo da ispunimo.
“Ja sam Lili Dojl“, rekla je. „Ja sam još uvek Lili Dojl.“
Ustao je i prišao joj. Pružio joj je ruku. Blesava Lili. Kako je nakon
prethodne noći i na trenutak mogla da sumnja? Ipak, previše naglo je izneo
činjenice. Nije je pripremio. Đavo ga odneo, bio je trapavi glupan.
Lili nije prihvatila njegovu ruku. Kada ga je pogledala u oči, video je
da je iz njenih očiju nestala ošamućenost.
„Nismo venčani“, rekla je. „Hvala bogu.“
„Hvala bogu? Osetio je kako mu se želudac prevrnuo.
„Zar ne shvataš?“ pitala ga je, stegnuvši rukonaslone i nagnuvši se
prema njemu. „Nije ni trebalo da se venčamo, ali ja sam bila u šoku nakon
tatine smrti, a bila sam i uplašena, a ti si mu bio odan i obziran prema meni.
To je bila strašna greška sa obe strane. Čak i da smo mogli da provedemo
ostatak života sa pukom, to bi bila greška. Čak bi i tamo jaz između oficira i
poručnikove ćerke bio ogroman. Tek ovde...“ Jednim zamahom ruke činilo
se da je pokazala na ćelu Njuboršku opatiju i na sve koji su živeli u kući i
parku. „Ovde je jaz nepremostiv. Potpuno je nemoguće. Sanjala sam o
izlazu, baš kao što si sigurno i ti. A sada smo ga nekim čudom dobili.
Nismo venčani.“
Ni na trenutak mu nije palo na pamet da bi njoj moglo da bude drago
kad čuje istinu. Iznenada je osetio strah kome nije mogao da se odupre.
Jednom ju je izgubio, mislio je zauvek.
 Zatim mu je nekim veličanstvenim čudom vraćena. Da li će je ponovo
izgubiti, čak još okrutnije nego pre? Da li će ga ona ostaviti? Ne, ne, ona
nije razumela. Čučnuo je pored njene fotelje i uhvatio je za obe ruke.
,,Lili“, rekao je, „Postoje neke stvari koje su važnije od crkve i države.
Čast, na primer. Obećao sam tvom umirućem ocu da ću se oženiti tobom.
Na našem venčanju sam se zakleo pred tobom, pred Bogom i pred
svedocima da ću te voleti, poštovati i čuvati do smrti. Te noći sam ti uzeo
nevinost. Prošle noći smo ponovo bili zajedno. Čak i da nikada ne prođemo
kroz ceremoniju kojom će sve postati ozakonjeno, uvek ću smatrati sebe
tvojim mužem. Ti si moja žena.“
„Ne.“ Nije bilo ni traga boje na njenom licu, osim plavih očiju kojim
ga je gledala. Odmahnula je glavom. „Ne, nisam. Ne, ako svi drugi kažu da
nije tako.“
„Nije tako? Bio sam u tvom telu, Lili.“ Stegnuo joj je ruku tako da se
trgla.
Pogledala ga je pravo u oči. Usne su joj se zgrčeno pomerale dok je
govorila. „Kao što je i Manuel“, rekla je. „Ali ni on mi nije bio muž.“
Ustuknuo je gotovo kao da ga je ošamarila. Manuel. Nevil je čvrsto
zatvorio oči i borio se sa naletom vrtoglavice i mučnine. Taj čovek je sada
imao ime. A ona je obojicu stavljala u isti koš - kao muškarce koji su je
posedovali, ali nisu imali bračno pravo. Zar u njenom umu zaista nije bilo
razlike? Zar prethodna noć za nju nije bila ništa osim seksa? Ništa osim
isterivanja nekih njenih demona? Nije u to verovao.
„Lili“, rekao je, „možda si zatrudnela nakon prethodne noći Jesi li
pomislila na to? Moraš da se udaš za mene.“ Ali to nije bio razlog. Ona je
bila njegova ljubav. On je bio njena.
„Ja sam jalova, gospodine“, rekla je prilično ravnodušnim glasom.
„Zar se nisi zapitao kako sam mogla da budem sa Manuelom sedam meseci,
a da ne zatrudnim? Ne smemo da se venčamo. Ti moraš da se oženiš ženom
koja će moći da bude grofica od Kilburna. Konačno, moći ćeš da oženiš
Loren. Mislim da je ona prava žena za tebe. Ona je prava u svakom
pogledu.“
 Stegao joj je ruke još jednom pre nego što se uspravio i provukao prste
kroz kosu. To je bilo ludilo. Mora da je bio u košmaru. „Volim te, Lili“,
rekao joj je. „Mislio sam da me voliš. Mislio sam da je sinoć u pitanju bila
ljubav. Kao i naše prve bračne noći.“
Gledala ga je očima prepunim suza. „Ljubav nema ništa sa tim“, rekla
je. „Zar ne shvataš? Da mogu da ti budem ljubavnica, ali ne i žena? Niti
tvoja grofica.“ Pre nego što je stigao da udahne vazduh, ona je ponovo
progovorila tihim i ravnim glasom. „Ja neću biti tvoja ljubavnica.“
Blagi Bože!
„Šta ćeš da radiš?“ Shvatio je da šapuće. Pročistio je grlo. Nije mogao
da veruje da zaista to pita. „Kuda ćeš da ideš?“
Usne su joj se na trenutak pomakle bez zvuka, a on je osetio tračak
nade. Nije imala alternativu osim da ostane sa njim. Nije imala nikog
drugog, nigde drugde. Ali on nije računao na Lilin nesalomivi duh. Njeno
tiho, ponekad detinjasto ponašanje bilo je prividno, i sada kao uvek.
„Otići ću u London“, rekla je, „ako ćeš biti tako dobar da mi pozajmiš
novac za kočiju. Verujem da će gospođa Haris biti voljna da mi pomogne da
pronađem posao. Kad bih samo mogla da se vratim u Lisabon i da nađem
očev paket. Tamo je možda bilo dovoljno novca... ali bez obzira na to...“
Zaćutala je na trenutak. „Ne smeš da brineš za mene. Bio si dobar i častan i
dalje bi bio dobar ako bih ti ja to dozvolila. Ali ti nisi odgovoran za mene.“
Naslonio se jednom rukom na okvir kamina. „Ne vređaj me, Lili“,
rekao je. „Ne optužuj me da se prema tebi ponašam tako samo zbog
samilosti i časti,“ Hvatala ga je panika. „Dakle, nećeš da se udaš za mene?
Stegla si srce? Ne postoji ništa što bih mogao da kažem da te ubedim?“
„Ne, gospodine“, rekla je nežno.
To je bio najsuroviji udarac. Pitao se da li ga je namerno oslovljavala
kao da je i dalje bio oficir, a ona i dalje samo ćerka običnog vojnika. Rekla
mu je „gospodine“.
„Lili.“ Bio je na ivici suza. Zažmurio je i sačekao da umiri glas. „Lili,
obećaj da nećeš pobeći. Obećaj da ćeš ostati ovde barem večeras i dozvoliti
mi da te pošaljem kočijom nekome ko bi zaista mogao da ti pomogne. Još
uvek ne znam kome. Nisam razmatrao tu mogućnost. Daj mi vremena do
sutra ujutru. Obećavaš? Molim te?“
Mislio je da će da odbije. Zavladala je duža tišina. Ali drhtaj u njenom
glasu kada je progovorila, objasnio je razlog tome. Bila je blizu da se slomi
koliko i on.
„Oprosti mi“, rekla je napokon. „Nisam želela da te uvredim. Nevile?
Nisam. Ali, moram da idem. Sigurno razumeš. Ne mogu da ostanem.
Obećavam. Sačekaću do sutra.“

Ser Samjuel Volston i lejdi Meri prešli su osam kilometara do

Njuborške opatije zajedno sa svoja četiri sina da bi još jednom večerali sa
članovima porodice koji su sutradan planirali da odu. Loren i Gvendolina
došle su iz udovičine kuće. Vojvoda i vojvotkinja od Anburija, Džozef i
Vilma, grofica i Elizabet bili su sa njima u salonu kada je Nevil ušao i
izvinio se u Lilino ime. Imala je glavobolju, rekao je svima.
„Sirota draga“, rekla je tetka Meri. „Ja sam žrtva migrena i znam kako
pati.“
„Šteta, Neve“, rekao je Hol Volston. „Radovao sam se što ću ponovo
videti Lili. Zabavna je.“
„Žao mi je, Nevile“, rekla mu je Loren. „Hoćeš li joj preneti moje
najlepše želje za oporavak?“
Nevil joj se naklonio.
„Veoma razumno što nije sišla ako ima glavobolju“, rekla je Elizabet.
Udovica nije bila toliko blaga. Rekla je tiho Nevilu: „Ovo je takav
porodični događaj“, rekla je, „na kome je važno da tvoja grofica bude pored
tebe, Nevile. Hoće li ove glavobolje postati redovne? Pitam se. Lili mi ne
deluje kao tip žene koja pati od nervne slabosti.“
„Ima glavobolju, mama“, rekao je čvrsto, „i biće pošteđena.“
Nije mogao dugo da krije istinu od njih. Možda bi i mogao da je Lili
pristala na njegove planove kao što je očekivao. Zaista, još uvek nije mogao
da prihvati realnost činjenice da nije bio oženjen Lili i da neće ni biti. Da
nije imao pravo na nju. Da ga je ostavljala. Da je nakon sutrašnjeg dana
više neće videti.
A opet, desila se prethodna noć...
Trebalo je preživeti ovo veče. Isprva je planirao da istraje do kraja u
svojoj šaradi koju je započeo objavom Liline glavobolje. Svi drugi su bili u
veselo raspoloženi, možda zbog prisustva nekoliko mlađih ljudi. Čak je i
mladom Dereku Volstonu koji je imao petnaest godina bilo dozvoljeno da
večera sa odraslima. Međutim, Nevil se predomislio. Već je bilo dovoljno
pisama sa objašnjenjima koja će morati da pošalje. To veće je pružalo
savršenu priliku da se vest saopšti barem najbližima.
Kada je sto rasklonjen, a njegova majka dala signal damama da se
premeste u salon i ostave gospodu sa njihovim vinom, on je progovorio.
„Molim vas da ostanete još malo, mama“, rekao je podižući glas tako
da se čuje za celim stolom. „I dame, molim vas. Imam nešto da kažem.“
Još trenutak se poigravao kašikom koja je ostala na stolu. Nije
isplanirao šta će reći. Gnušao se uvežbanih govora. Podigao je pogled i
osmotrio članove svoje porodice.
„Lili nema glavobolju“, rekao je.
Tišina je dobila notu neprijatnosti. Teča Volston je pročistio grlo. Tetka
Sejdi je vrtela oko prsta svoje bisere.
„Ovog poslepodneva je otkrila“, rekao je, „da nije moja supruga.
Barem ne zakonski.“
Isprva je zavladala napeta tišina, a zatim su svi pokušali da mu postave
pitanje u isto vreme. Nevil je podigao ruku i svi su naglo zaćutali.
„Posumnjao sam da bi moglo da bude tako još onog dana kad je stigla
ovamo“, rekao je i nastavio da im izlaže isto objašnjenje koje je ranije
ponudio Lili. Nije bilo dovoljno to što se bračna ceremonija zaista obavila i
što ju je sproveo propisno zaređeni sveštenik. Nije bilo dovoljno to što su
on i Lili izrekli zavete jedno drugome, ni to što je jedan od svedoka još
uvek bio živ da posvedoči toj činjenici. Postojale su formalnosti koje je
trebalo obaviti da bi brak bio važeći u očima crkve i države. A te
formalnosti u njihovom slučaju nisu bile ispunjene jer je velečasni Parker-
Rou umro, a papiri su bili izgubljeni. Jedan od svedoka je umro mesec dana
kasnije kod Siudad Rodriga.
„Dakle, Lili nije tvoja supruga“, ponovio je vojvoda od Anburija kada
je Nevil završio govor. „Nikada nisi bio oženjen njome.“
„Zaboga!“ Uzviknuo je Hol uznemireno.
„Lili ipak nije grofica od Kilburna“, rekla je tetka Meri odmahujući
glavom pomalo zbunjeno. „Ne ćudi me što ima migrenu, sirota draga. Ti i
dalje imaš titulu, Klaro.“
Većina okupljenih za stolom je imala nešto da doda osim grofice, koja
je zurila u njega u tišini, Džozefa koji ga je gledao namršteno i Loren koja
je bezizražajno piljila u sto.
„Ali. Nevile...“ Elizabet se nagla napred. „Ti zasigurno nameravaš da
zadovoljiš konvencije i ponovo oženiš Lili, zar ne?“
Svu pogledi bili su uprti u Nevila. Pokušao je da se osmehne i nije
uspeo. „Ona me neće“, rekao je. „Odbila me je i neće se predomisliti.“
„Molim?“ Grofica je progovorila po prvi put.
„Nameravao sam sutra ujutru da odem u London sa njom, mama“,
rekao joj je. „Venčali bismo se u tišini uz posebnu dozvolu i niko osim nas
dvoje ne bi ništa znao. Ali ona to neće. Neće se udati za mene.“
Neočekivano, Elizabet se osmehnula. „Ne, neće“, rekla je više sebi
nego drugima.
Gvendolina se obradovala.
„To je predivno!“, uzviknula je i toplo se osmehnula bratu. „Ti i Loren
ipak možete da se venčate, Neve. Možete da odredite novi dan venčanja i
možemo da počnemo nove planove. Letnje venčanje će biti lepše od
prolećnog. Moći ćeš da nosiš ruže, Loren.“
Nevilova ruka se čvrsto obavila oko kašike. Udahnuo je vazduh kako
bi odgovorio, ali je Loren prva progovorila, kao bez daha.
 „Ne“, rekla je. „Ne, Gven. Prethodnih devet dana ne mogu prosto da se
izbrišu kao da nisu ni postojali. Ništa ne može da bude isto kao što je bilo
ranije.“ Podigla je pogled i pogledala ga u oči. „Zar ne, Nevile?“
Nije znao da li je želela da on potvrdi njene reči ili ga je molila da se
ne složi. Mogao je jedino da joj iskreno odgovori. Odmahnuo je glavom.
„Istina je“, rekao je, „da sam se ja zavetovao Lili u dobroj veri.
Nameravao sam u celosti da poštujem te zavete celog života. Da li ima
ikakve veze to što oni nisu pravno obavezujući? Zar nisu moralno
obavezujući? I da li bih želeo da nisu? Smatram Lili svojom suprugom.
Verujem da će uvek biti tako.“
Loren je ponovo spustila pogled. Bilo je nemoguće znati da li je bila
zadovoljna ili razočarana. Čovek je retko mogao da zna najdublja Lorenina
osećanja. Osećao je bolnu privrženost prema njoj. I čežnju da je oslobodi
bola koji je sigurno osećala. Ipak, bio je bespomoćan da išta učini.
„To je besmisleno, Nevile“, rekla je njegova majka oštro. „Jesi li ti
iznad države? Iznad crkve? Ako crkva kaže da niste venčani, onda naravno
da niste. A tvoja je dužnost da oženiš damu koja odgovara tvom statusu i
koja je sposobna da ti podari naslednike.“
Lili nije bila dama; nije odgovarala njegovom statusu; prema
sopstvenom priznanju, nije bila sposobna da mu podari naslednike. Ali Lili
je bila njegova žena.
„Cela stvar će biti čudo od devet dana, usuđujem se da kažem1, rekao
je vojvoda. „Masa će biti oduševljena pričom i zaboraviće je čim im neka
nova senzacija ili skandal privuku pažnju. Tvoja majka je u pravu, Nevile -
moraš da povratiš svoj prethodni način života što pre. Oženi neku sličnu
sebi. Ne želim da budem grub prema Lili, ali...“
„Onda nemoj, ujka Vebstere“, rekao je Nevil tiho, ali toliko čvrsto da
je njegov ujak stao usred rečenice i pocrveneo. „Ako iko ima uvrede koje bi
izrekao na račun Lili, želim da ga obavestim da ću braniti njenu čast na
svaki način koji budem smatrao potrebnim - podjednako predano kao i da je
ceo svet priznaje kao moju ženu.“
„Nego šta“, rekao je Ričard Volston. „Bravo, Neve.“
 „Jezik za zube“, oštro gaje opomenuo otac.
„Strasti postaju uzavrele“ rekla je Elizabet i nastavila da uvede još
jednu važnu temu koju, činilo se, niko nije uzeo u obzir iako je Nevila
mučila još otkad ga je Lili ostavila u biblioteci. “Šta će biti sa Lili, Nevile?
Šta će ona da radi? Kako sam razumela, ona u Engleskoj nema porodicu
koju poznaje.“
„Ona želi da ide u London da potraži posao“, rekao je. „To me brine.
Nadam se da će mi dozvoliti da joj obezbedim naknadu i da joj negde
pronađem pristojan dom. Ipak, bojim se da neće. Bojim se da je ponosna i
tvrdoglava.“
Gvendolinine oči su bile pune suza. „Tako me je sramota“, rekla je.
„Moja prva pomisao je bila kako je ovo naša sreća - Lorenina, Nevilova i
moja. Nisam se čak ni zapitala šta će se dogoditi sa Lili. Volela bih - zaista -
da se uopšte nije pojavila u našim životima. Ali došla je i dopala mi se.
Sada mi je strašno žao nje. Neće prosto pobeći, Neve?“
„Obećala je da neće“, uverio ju je.
„Nevile“, rekla j e Elizabet, „Možda ja mogu da učinim nešto za Lili.
Imam veze u Londonu i velike simpatije prema njoj iako jeste rasturila
sreću moje sirote Loren. Hoćeš li mi dozvoliti da razgovaram sa njom?“
„Voleo bih da to učiniš, Elizabet“, rekao je. „Možda bi mogla da je
ubediš da promeni mišljenje? Da se ipak uda za mene?“
„Ne radi ništa ishitreno, Nevile“, savetovao ga je vojvoda. „Dobio si
drugu priliku da mudro odabereš groficu. Bilo bi dobro da daš sebi vremena
da odlučiš na osnovu razložnog prosuđivanja umesto na osnovu sirovih
emocija.“
Elizabet je ustala. „Gde je ona?“ pitala je. „U svojoj sobi?“
„Verujem da jeste“, rekao je. Čovek nikada nije bio načisto sa Lili, ali
tamo je bila kada je sišao na večeru. Sklupčana na stolici blizu prozora. Nije
se okrenula da ga pogleda, niti je odgovorila i na jedno njegovo pitanje
osim što je slegala ramenima, više kao da se brani nego kao da je nije bilo
briga. Primetio je da je obukla svoju staru pamučnu haljinu.
 „Idem gore do nje“, rekla je Elizabet, „izvinite.“
Forbs je, shvatio je sa zakašnjenjem Nevil, stajao ćutke pored
pomoćnog stola. Ali to nije bilo važno. Činjenica da on i Lili nisu bili
venčani i onako nije mogla da se sakrije od posluge. Mogli su da čuju celu
priču od batlera ili da se zabavljaju delićima koji bi bili mešavina istine i
glasina.
„Možda bi“, rekao je Nevil i ustao odgurnuvši stolicu zadnjim delom
kolena, „svi trebalo da se povučemo u salon. Nemam želju da pijem vino u
narednih pola sata.“
Derek i njegov brat Vilijam, od sedamnaest godina, izgledali su skoro
komično razočarano. Talas veselosti koji je Nevil osetio kada je to primetio,
bio je suprotan njegovim drugim osećanjima. Ali mu je pomogao da se
podseti da se život nastavljao čak i posle najgorih preokreta kojima je bivao
izložen.
Iznenada je pomislio kako će pronaći taj Dojlov paket za Lili, ako je
postojala i najmanja šansa da ga pronađe. Šta god da je u njemu bilo za Lili,
možda je i nestalo, pogotovo ako je to bio novac, ali možda je mogao da
povrati bar nešto. Ona verovatno nije imala uspomenu na oca.
Sigurno je bilo strašno izgubiti celu porodicu, ne biti u kontaktu sa
preostalom rodbinom i izgubiti sve što je imalo veze sa roditeljima.
To će učiniti za nju. Ako je paket i dalje postojao negde, naći će ga -
čak i ako mu za to bude potreban ceo život.
Bilo je utešno znati da je postojalo nešto, čak i malo, što je mogao da
učini.
„Neve“, Džozef, markiz od Atigsboroua mu je stavio ruku na rame dok
su ostali izlazili iz trpezarije. „Nije ti potrebno salonsko ćaskanje večeras,
staro momče. Treba ti da se dobro napiješ. Želiš li društvo za to?“
 16.

Lili je i dalje sedela na stolici koju je dovukla do prozora, skupljenih

nogu. Ustala je samo jednom da uzme ćebe sa kreveta i da se zavije u njega.
Veče je postalo hladno, ali nije želela da zatvori prozor. Nastavila je da zuri
u tamu.
Tiho kucanje na vratima njene spavaće sobe je nije uznemirilo.
Jednostavno ga je ignorisala. To je bio on, a ona nije mogla da ga pogleda
ili da priča sa njim. Njena odlučnost bi mogla da popusti, a ona bi mogla da
se privije uz njega - do kraja života. Nije želela da dozvoli da se to desi.
Ljubav nije bila dovoljna. Volela ga je - obožavala ga je iz dubine duše - ali
to nije bilo dovoljno. Nije pripadala njegovom životu. On nije pripadao
njenom - iako je ta misao bila zastrašujuća. Ona nije imala život. Ali je
odbijala da bude zastrašena zjapećom prazninom koja je stajala iza te
poslednje noći u Njuborškoj opatiji.
„Lili?“ To je bio Elizabetin glas. „Mogu li da uđem, draga? Mogu li da
sednem pored tebe?“
Lili ju je pogledala. Kao i obično, Elizabet je bila slika i prilika
suptilne elegancije u tamnozelenoj haljini visokog struka, plave kose i
blistave frizure. Bila je prava aristokratkinja, ćerka grofa, obrazovana,
ostvarena, žena besprekornih, ali jednostavnih manira. Ona je tražila da
sedne pored narednikove ćerke - Lili Dojl? Pa, dobro. Lili je oduvek bila
ponosna na svog oca; imala je lepe uspomene na svoju majku; odrasla je
voleći i poštujući sebe. Njeno samopoštovanje je pokleklo tokom onih
sedam meseci kada je odabrala opstanak umesto prkosa, ali se oporavilo.
Nije bilo ničega u njoj, njenom životu i prošlosti čega se stidela.
Klimnula je glavom i vratila pogled u tamu.
Elizabet je privukla stolicu blizu Lili i sela. Uhvatila je Lili za ruku.
Elizabetine ruke bile su tople. Po prvi put Lili je shvatila da joj je još uvek
bilo hladno uprkos ćebetu i činjenici da večernji vazduh ipak nije bio tako
svež.
„Poštujem te, Lili“, rekla je Elizabet.
Lili ju je iznenađeno pogledala.
„Učinila si ono što je ispravno za Nevila i sebe“, rekla je Elizabet. „Ali
to nije bilo lako. Odrekla si se mnogo toga.“
„Ne.“ Lili je odmahnula glavom. „Nije teško odreći se Njuborške
opatije i svega ovoga. Ne razumete. Vi ste ovde rođeni. Ja sam odrasla u
vojsci.“
„Ono na šta sam mislila“, rekla je Elizabet nežno, „je da si se odrekla
Nevila. Ti ga voliš.“ To nije bilo pitanje.
„To nije dovoljno“, rekla je Lili.
„Ne, nije draga moja” Sedele su neko vreme zajedno u tišini pre nego
što je ponovo progovorila. „Nevil kaže da želiš da nađeš posao.“
„Da“, rekla je Lili. „Ne znam šta sam kvalifikovana da radim, ali sam
spremna da se dobro potrudim. Mislim da će mi možda gospođa Haris, sa
kojom sam došla u Englesku iz Lisabona, pomoći da se snađem, ako je
zamolim.“
„Ja mogu da ti ponudim posao“, rekla je Elizabet.
„Vi?“ Lili je zurila u nju.
Elizabet se osmehnula. „Imam trideset i šest godina Lili“, rekla je, ,,i
davno je prošlo vreme kada mi je bio potreban staratelj kuda god da
krenem. Ali ja sam žena koja živi sama i postoje neke konvencije koje se
moraju uzeti u obzir. Od mene se očekuje da imam družbenicu u rezidenciji
i pratilju kad god izađem bez muške pratnje. Rođaka Herijet je bila sa
mnom pet godina, ali se udala za pastora pre četiri meseca i ostavila me
samu. Bila sam presrećna zbog nje, naravno - ona je starija od mene i
oduvek je smatrala da žena nije kompletna osoba dok se ne odrekne svoje
individualnosti kako bi se udala. I zaista, Lili, ona mi je bila iskušenje. Dve
žene toliko različite po karakteru i temperamentu bi bilo teško naći.
Potrebna mi je družbenica. Hoćeš li to da budeš ti? To bi bila plaćena
pozicija, naravno.“
Lili je prezirala sebe zbog naleta radosti koji je osetila. Ali to neće ići.
„Ljubazni ste“, rekla je. „Ali ja ni na koji način nisam sposobna da
Vam ponudim svoje društvo. Ne umem da čitam niti da pišem; ne umem da
slikam ni da sviram klavir; ne znam ništa o pozorištu, muzici ili... ili o bilo
čemu. Ja nisam iz Vašeg sveta. Ako Vam je rođaka bila zamorna, uskoro
biste shvatili da sam ja nemoguća.“
„Oh, Lili.“ Elizabet se osmehnula i stisla Lilinu ruku koju je još uvek
držala. „Kada bi znala koliko dosadan može da bude život za ženu iz
visokog društva, ne bi tako spremno odbila moju ponudu. Ne možeš da
shvatiš kakvo si mi ushićenje bila u proteklih nedelju i po dana. Ti misliš da
nemaš šta da ponudiš jer ne znaš ono što ja znam. Ali, ja ne znam ono što ti
znaš. Možemo da ukrstimo svetove, Lili. Možemo da zabavimo jedna
drugu. Usuđujem se da kažem da će mi život sa tobom u mom domu biti
veoma zabavan. Ti imaš živopisan i inteligentan um čak i ako to ne shvataš
- inteligencija je tako važna osobina. Red mi da ćeš doći - kao moja
prijateljica.
Iz praktičnih razloga ćeš biti moja zaposlena, pošto će ti biti potrebno
đa od nečeg živiš. Šta kažeš?“
Bila bi njena zaposlena, pomislila je Lili. Ali prema opisu svog posla,
takođe bi joj bila na neki način jednaka. Elizabet nije mislila da su njih dve
bile nejednake po pitanju uma i inteligencije. Iskušenje da pristane je bilo
jako.
„Možda kratko“, rekla je. „Ali ako shvatite da nisam ono što ste
očekivali, onda mi to morate reći i ja ću otići. Ne želim đa budem bilo čiji
teret.“
Elizabet je podigla obrve. „Ne bih dovela nikoga u svoj dom iz
sažaljenja, Lili“, rekla je. „Isuviše mnogo polažem na sopstvenu udobnost.
Ali slažem se sa tvojim uslovima. I oni će važiti u oba smera. Ako posle
nekog vremena shvatiš da je za mene nemoguće raditi, onda mi to moraš
reći, a ja ću ti pomoći da pronađeš nešto drugo. Možeš li da budeš spremna
za polazak ujutru?“
 „I ranije“, rekla je Lili sa žarom. „Ali obećala sam da ću ostati
večeras.“
„I to je sasvim u redu“, rekla je Elizabet. „Nevil nije srećan zbog
razvoja događaja, Lili. Nimalo. Ne nameravaš, nadam se, da ostaviš svu
svoju novu odeću?“
„Moram“, rekla je Lili, „Kupljena je za njegovu ženu. Ja nisam
njegova žena. “
„Njega bi strašno povredilo da je ne poneseš“, rekla je Elizabet.
„Ponekad ponos može da bude sebičan. Hoćeš li je poneti, kao poklon od
njega? To nije pohlepno. To je ispravna stvar. Bilo bi okrutno da to ne
učiniš.“
Lili se ugrizla za usnu. Ali je klimnula glavom.
„Sjajno!“ Elizabet je ustala. „Krenućemo rano. Pokušaj da odspavaš.“
Sagla se i poljubila Lili.
Lili je klimnula glavom. „Hvala Vam“, rekla je. Ali je zaustavila
Elizabet pre nego što je ona stigla do vrata. „Hoće li vojvoda od Portfrija
putovati sa nama?“
„Ne. Provokativan čovek.“ Elizabet se smejala. „Otišao je ovog
poslepodneva. Ne ide pravo u London i možda neće biti tamo nekoliko
nedelja. Ali nije me napustio, znaš - mada, i ne polažem bilo kakvo pravo
na njegovo društvo. Vebster i Sejdi će nas pratiti u svojoj kočiji - i Vilma,
naravno. Džozef će krenuti u isto vreme kad i mi, iako očekujem da će on
jahati ispred nas tempom koji više odgovara njegovoj mladosti i polu.
Srećnik!”
Lili je klimnula glavom i osetila ogromno olakšanje. Vojvoda od
Portfrija je otišao. Neće biti u Londonu neko vreme. Otišao je tog
popodneva? Iznenada? Nakon što je pokušao da joj oduzme život, možda?
Je li pomislio da je uspeo? Bila je užasnuta sopstvenim mislima. Nije bilo
nikoga. A i ako jeste, nije bilo dokaza da je to bio vojvoda od Portfrija.
Uostalom, to je lako mogla da bude i žena. Ako jeste bila Loren, onda više
neće biti praćenja i pokušaja izazivanja nesreće. Loren će biti slobodna da
ponovo osigura Nevilovu naklonost. Najverovatnije tamo nije bilo nikoga.
Taj kamen koji je pao je zaista bio nesrećni slučaj.
Zatvorila je oči nakon što je Elizabet otišla i naslonila glavu na naslon
stolice. Mislila je o svom venčanju i svojoj prvoj bračnoj noći, o svom snu
o ponovnom susretu koji joj je čuvao razum tokom zatočeništva, o dugom,
usamljenom i opasnom putu nazad u Lisabon i o uzaludnoj potrazi za njim
tamo i za nekim ko bi poverovao u njenu priču, o svom dugom putovanju u
Englesku i Njubori, o tome kako ga je zatekla u crkvi u selu spremnog da se
oženi nekom drugom, o svim događajima u prethodnih nedelju i po dana.
O prošloj noći.
Dve suze su joj se iskrale ispod trepavica i pale na haljinu.
Nije se usuđivala da pogleda u budućnost. Ona je sada izgledala
svetlija, ili barem sigurnija, nego što je bila pre sat vremena, to je bilo
tačno. Ali to će biti budućnost proživljena bez njega. Bez Nevila.
Nevil je od njene četrnaeste godine uvek bio tu, čak i ako je prve četiri
godine bio nedostižan, a godinu i po dana posle nedostupan. Ipak, uvek je
sanjala o njemu. San i java su se prošle noći dodirnuli - bila je potpuno
svesna u tom trenutku da je to bio samo dodir i da ne može da potraje. Nije
shvatala da će večeras tom snu doći kraj.
Iako ga je još uvek volela i uvek će ga voleti.
Iako je on nju voleo.
Kraj jednog nemogućeg sna.
Preživeće, pomislila je kada je otvorila oči i ustala da se spremi za
spavanje. To je oduvek bila glavna svrha u životu onih sa kojima je odrasla
- da naprosto prežive. Ona će to učiniti. Možda je negde u budućnosti bio
neki drugi san koji je čekao da se odsanja. Sada nije mogla da ga zamisli,
ali mogla je da se nada.

Nevil se nije napio. Sedeo je u biblioteci sa markzom od Atingsboroua

u iskušenju da potraži privremeni zaborav dok je ispijao dva brendija jedan
za drugim, ali više nije pio. Alkohol ne bi izlečio ono što ga je mučilo.
Samo bi mu zamaglio um za ono sa čime je morao da se suoči ujutru.
Lili ga je ostavljala ujutru.
„Voleo bih da imam nešto da kažem, Neve“, rekao je markiz i spustio
svoju napola praznu čašu. „Kad sam bio sa tobom u crkvi pre devet dana,
mislio sam da ne može da se dogodi išta gore. Do đavola, može! Ovo sad.“
„Misliš li da bi moglo da pomogne da joj zavrnem šiju?“ Nevil se
nasmejao, crni humor samo je učinio da se oseća lošije. Naslonio je glavu
na naslon stolice i zažmurio.
„Ona je redak primerak“, rekao je Džozef i nasmejao se. „Koja druga,
osim Lili, bi imala srca tebe da odbije? Pogotovo što nema ništa drugo. A
posebno Što te ludo voli.“
„Možda će je Elizabet ubediti da se predomisli“, rekao je Nevil
nadajući se. „Šta da radim ako ne uspe? Obećao sam Lilinom ocu da ću
brinuti o njoj. Ja... nema ovo puno veze sa obećanjima i zavetima. Ja... ti to
ne možeš da razumeš, Džo.“ “Da si beživotni panj koji nikada nije naišao
na ljubav i koji je sanjao da je pronašao tu jednu ljubav koja mu se nikada
više ne može oteti?“ rekao je njegov rođak žalosno. „Tvoja osećanja prema
njoj su prilično očigledna, Neve, i, rekao bih, prilično duboka. Zavideo sam
ti. Svi smo pomalo potpali pod Liline čini.“
U tom trenutku Elizabet je ušla u sobu, pa su obojica skočila. Značajno
je pogledala u njihove čaše, ali nije ništa komentarisala.
„Dakle?“ Nevil je držao ruke pored tela, a šake je čvrsto stegao u
pesnice.
„Lili će ujutru krenuti u London sa mnom, Nevile“, rekla je.
„Prihvatila je zaposlenje kod mene. Kao moja družbenica.“
„Šta?“ Nevil je mogao samo da zuri u nju u neverici.
Markiz je pročistio grlo i sa neprijatnošću se prebacio sa noge na nogu.
„Tako je izabrala“, rekla je mirno Elizabet. „To će za nju biti ugledna
pozicija, Nevile.“
 „Jesi li uopšte pokušala da je ubediš da ostane i da se uda za mene?“
pitao ju je. Njen izraz lica mu je dao odgovor. Sva njegova suzdržana
nervoza je eksplodirala. „Nisi, zar ne? Nisi ni imala nameru da to učiniš.
Namerno si me obmanula. Da li i ti želiš da je ukloniš sa puta, Elizabet, da
se raščisti prostor da bi sve bilo kao pre? Ništa ne može da bude kao pre.
Lili je moja žena. Ja je volim. Zar niko ne može da razume tu činjenicu
samo zato što nije dama? Za mene je ona jeste dama. Ona je moja dama.
Sad ću da odem gore i da...“
„Ne, Nevile“, rekla je tiho pre nego što je krenuo ka vratima. „Ne,
dragi moj. To bi bilo pogrešno. Pogrešno za tebe. Pogrešno za Lili“
„Ti znaš šta je ispravno za nas?“ Nevilove oči su plamtele. „Ti,
Elizabet? Tetka usedelica? Šta ti znaš o ljubavi?“
„Pripazi, Neve, staro momče“, rekao je Džozef tiho.
„Izvini“, rekao je. „Dođavola. Oprosti mi, Elizabet. Mnogo mi je žao.“
„Bila bih zabrinuta“, rekla je prilično nonšalantno, „kada ne bi
reagovao strastveno, Nevile. Ali molim te, saslušaj me. Ovo bi moglo biti
najbolje za vas oboje. Ti je voliš, ne moram čak ni da te pitam da li je tako.
Ali moraš da priznaš da je tvoj brak imao sve šanse da ne bude srećan.
Možda će sledeći put kada Lili budeš ponudio brak, postojati više od ljubavi
i dužnosti da vas zbliži.“
„Sledeći put?“ Obrve su mu se spojile dok je markiz odšetao do jedne
police s knjigama.
„Nikada nisi odustajao bez borbe za ono što si želeo, Nevile“ rekla je.
„A ja ozbiljno sumnjam da postoji nešto što si želeo više od Lili. Zar zaista
planiraš da je se odrekneš tako lako?“
Gledao je u nju nekoliko trenutaka. Nije zaista razmatrao mogućnost
da je vrati nazad kada jednom napusti Njuboršku opatiju. Ili će se udati za
njega sada, mislio je, ili će biti primoran da ostatak života živi bez nje.
„Kada?“
„To ne mogu ja da kažem“, rekla mu je, odmahujući glavom. „Možda
nikada. Zasigurno ne za manje od mesec dana.“
 „Mesec dana.“
„Ni dan ranije“, rekla mu je. „Krenućemo rano ujutru. Idem da
legnem. Laku noć, Nevile. Laku noć, Džozefe.“
Pošto je otišla, u biblioteci je zavladala tišina.
„To bi bila budalasta nada“, rekao je Nevil napokon. „Bila bi, Džo. Zar
ne?“
„Đavo ga odneo“, uzdahnuo je njegov rođak. ,,Ko može da predvidi
žensku reakciju, Neve? Ja ne, staro momče. Ali oduvek sam gajio najdublje
poštovanje prema Elizabet.“
„Obećaj mi nešto“, rekao je Nevil.
„Sve što želiš.“ Markiz se okrenuo i ozbiljno pogledao svog rođaka.
„Drži je na oku“, rekao je Nevil. „Ako se jasno bude videlo da je
očajnički nesrećna...“
„Dođavola, Neve“, rekao je markiz. „Ako bude nesrećna? Poenta je u
tome, staro momče, da je slobodna da će nastaviti da donosi svoje odluke.
Ali posetiću Elizabet neki put. I jahaću pored njene kočije celim putem do
Londona, što će biti ozbiljan test mojih živaca s obzirom da će kočija mog
oca takođe biti blizu, a putovanje sa mojom majkom i sa Vilmom nikada
nije posebno prijatno. Ipak, postaraću se da Lili bezbedno stigne do
Londona. Dajem ti reč.“
„Hvala ti.“
„A ko zna?“, rekao je veselo Džozef. „Možda je Elizabet u pravu i
možda će Lili jasnije videti šta propušta kad jednom bude daleko od tebe.
Elizabet bolje zna kako funkcioniše ženski mozak. Hoćeš li da se napiješ ili
da završimo za večeras i da se predamo?“
„Mislim da ne bih mogao da se napijem ni kad bih hteo, Džo“, rekao
mu je Nevil. „Ipak, hvala na ponudi.“
„Čemu služe prijatelji?“, pitao ga je markiz.
Nevil je otišao u krevet ponesen nekom bledom nadom. Čak je i
spavao na preskok. Ujutru su mu u ušima odzvanjale Elizabetine reći možda
nikad, a njihov zvuk je udavio nadu.
Svi su odlazili zajedno - tetka Sejdi i ujka Vebster sa Vilmom, Džo na
konju, Elizabet sa Lili. Terasa je bila puna ljudi koji su se grlili i opraštali -
čak su i Gven i Loren došle iz udovičine kuće. Lili je nosila lepu, plavu
haljinu za putovanje koja je nedavno sašivena za nju. Plašio se da će ona
odbiti da uzme išta od nove garderobe.
Njoj je poslednjoj prišao. Bio je svestan da se ostali taktički
udaljavaju. Obema rukama uhvatio ju je za ruku i pogledao u oči. Bile su
velike, mirne i bistre, bez suza.
Zaustio je nešto da kaže, ali nije ničega mogao da se seti. Ona ga je
nemo gledala. Podigao je njenu ruku do svojih usana i zadržao je tu
nekoliko trenutaka, zatvorivši oči. Nije bilo reći kojima bi iskazao šta je
osećao. Zato nije rekao ništa.
Ona je progovorila.
„Nevile“, rekla je skoro bez glasa.
Gospode! Koliko je samo žudeo da čuje kako ponovo izgovara
njegovo ime. Izgovorila ga je prethodnog popodneva. Izgovarala ga je sada.
Osećao da kako mu se oštri nož zariva u srce.
„Lili“, prošaputao je, sagnuvši glavu. „Ostani. Predomisli se. Ostani sa
mnom. Možemo da uspemo.“
Ali ona je lagano odmahnula glavom.
„Ne možemo“, rekla je. „Ne možemo. Ona... ona noć. Drago mi je da
se dogodila ona noć.“
„Lili...“
Izvukla je ruku iz njegovog stiska i požurila ka otvorenim vratima
Elizabetine kočije. Gledao ju je sasvim očajan dok joj je sluga pomagao da
uđe.
Sela je pored Elizabet i bledo zurila u jastuke na suprotnom sedištu.
Sluga je podigao stepenice i zatvorio vrata. Kočija je blago poskočila i
krenula.
 Nevil se borio sa panikom, porivom da potrči, razvali vrata, uzme je u
naručje i nikada je više ne pusti.
Podigao je ruku u znak pozdrava, ali ona se nije okrenula.
Možda nikad. Te reči su neprestano odzvanjale u njegovom umu.
Ah, ljubavi moja. Kada se snovi jednom razbiju, ne može biti garancije
da će ikada više biti ponovo sastavljeni, ponovo odsanjani.
 IV DEO

Obrazovanje dame
 17.

„Zabavi me, Lili“, naredila je njena nova poslodavka nakon što je

protekao prvi sat skoro potpune tišine i sirovog bola, ,,i odgovori mi na
neka pitanja. Moraš da odgovaraš iskreno - to je osnovno pravilo igre Šta-
ako.“
Lili se osmehnula i okrenula ka njoj. I dalje nije znala kako je uopšte
mogla da bude odgovarajuće društvo za Elizabet, ali daće sve od sebe.
„Ako bi imala slobodu i mogućnost da učiniš jednu, bilo koju stvar na
svetu koju želiš“, pitala je Elizabet, ,,šta bi to bilo?“
Da se vratim Nevilu. Ali to bi bio besmislen odgovor. Imala je slobodu
da se vrati. Međutim, povratak njemu takođe bi značio povratak u
Njuboršku opatiju i sve što je uz to išlo. Odgovor na pitanje, shvatila je,
trebalo je da zna od prvog trenutka.
„Naučila bih da čitam i pišem“, rekla je. „Jesu li to dve stvari?“
„Smatraćemo ih jednom“, rekla je Elizabet i pljesnula rukama. „Kakav
divan odgovor. Sad još jednu. Možda ćemo skupiti pet želja. Nastavi.“
Bilo je mnogo toga drugog o čemu je moglo da se sanja, pomislila je
Lili. Ništa dovoljno da zameni san koji je izgubila, naravno, ali možda
dovoljno da životu da neku svrhu. Ti novi snovi će se verovatno pokazati
kao nedostižni, ali opet, u tome je bila njihova privlačnost. Reč verovatno je
bila najvažnija. Ona je ostavljala nadu.
„Naučila bih da sviram klavir“ rekla je, ,,i sve što može da se nauči o
muzici.“
„Dobro, to je više od jedne stvari“, protestovala je Elizabet smejući se.
„Ali pošto sam ja smišljala pravila igre, dozvoliću smisleno grupisanje.
Sledeće?“
 Lili je pogledala u Elizabet, ljupku i elegantnu u putnoj odeći koja je
savršeno pristajala njenim godinama, statusu, figuri i tenu.
„Naučila bih kako da se ispravno i elegantno oblačim, pa možda čak i
da budem moderna“, rekla je.
„Ti već to jesi, Lili, posebno u ovoj kombinaciji sada“, rekla joj je
Elizabet. „Bledoplava ti lepo stoji.“
„Ti si odabrala sve što nosim“, podsetila ju je Lili, „osim podsuknje i
cipela. Sama ne bih mogla ništa da uradim - ne bih znala. Za mene je odeća
nešto što je udobno, pristojno, toplo tokom zime, lagano tokom leta.“
„U redu.“ Elizabet se osmehnula. „To je broj tri. Dalje? Zar nemaš
želju da putuješ ili da poseduješ skupu imovinu?“
„Putovala sam celog života“, rekla je Lili. „Sanjala sam o tome da
ostanem u jednom mestu dovoljno dugo da mogu da ga osetim kao dom. A
imovina...“ Slegla je ramenima. Šta bi još odabrala da popuni ovu listu?
Čitala bi, pisala, učila o muzici, svirala bi klavir, oblačila se lepo i
elegantno, naučila bi...
„Volela bih da umem da računam“, rekla je Lili. „Ne samo na prste ili
u glavi, već... već kao što to gospođa Ejlšam i grofica rade kroz vođenje
knjiga u domaćinstvu. Pokazale su mi ih jedno jutro. Obe umeju da
razumeju šta tamo piše i umeju da koriste brojke da shvate šta se događa u
opatiji i da planiraju ono što će da se događa. Volela bih da umem to da
radim. Volela bih da umem da vodim knjige i da umem da upravljam nečim
tako velikim i važnim kao što je Njuborška opatija.“
„A poslednja želja, Lili?“
„Oduvek mi je bilo prijatno sa drugim ljudima“, rekla je nakon što je
malo duže razmislila. „Sa različitim ljudima, čak i sa oficirima kada su bili
deo puka. Ali ne osećam se prijatno sa ljudima kojima ti pripadaš. Volela
bih da naučim.., kako da se ponašam, kako da razgovaram, kako da radim
ono što se od mene očekuje. Volela bih da naučim manire tvoje klase. Ne
zato što imam ambiciju da joj pripadam, već zato što... ne znam zašto. Zato
što ti se divim. Zato što poštujem groficu.“
 Elizabet izvesno vreme nije rekla ništa. „Nisam sigurna da je ovo
tvojih pet želja, Lili“, napokon je rekla. „To je, zapravo, samo jedna želja -
želja za znanjem i obrazovanjem jedne dame. Neko bi dodao slikanje,
vezenje i ples, možda i znanje jezika, ali sve to bi moglo da se podvede pod
neku od pet stvari koje si poželela. Da li slikaš, plešeš ili znaš neki od jezika
osim engleskog? Znam da umeš da krpiš i ušivaš, ali ne i da vezeš.“
„Govorim hindi i španski“, rekla je Lili. „Nekada smo igrali narodne
igre. Nikada nisam slikala.“
Njihov razgovor je u tom trenutku prekinut zbog skretanja kočije u
kaldrmisano dvorište gostionice radi promene konja. Lili skoro da je
uživala. I za sve to je bila zaslužna Elizabet - ona je namerila da skrene
misli svoje saputnice sa očajanja zbog rastanka.
Vojvoda od Anburija je rezervisao privatni salon u gostionici, pa je
njih šestoro večeralo zajedno. Lejdi Vilma je bila oduševljena što napokon
ide u London u kome je sezona već počela. Samo je pričala o balovima,
prijemima, pozorištima i dvorskim predstavljanjima. To je bilo
omamljujuće za Lili, koja je naterala sebe da pojede barem mali obrok i
koja nije pokušavala da učestvuje ni u čemu o čemu se razgovaralo čak ni
kada je Džozef sugerisao da je neudobnost njihovog putovanja verovatno
bila ništa u poređenju sa onom vrstom putovanja koju je ona doživljavala na
poluostrvu. Ona se blago nasmešila, shvativši da je i on, kao i Elizabet,
pokušavao da joj odvrati misli od onoga što ih je pritiskalo kao tona olova.
Elizabet je nastavila njihov prekinuti razgovor pošto su se vratile u
kočiju.
„Lili“, rekla je i potapšala je po kolenu, „vidim da će narednih mesec
ili dva sa tobom biti zaista zanimljivi. Jesam li upotrebila reč zabavno juče?
Naredni meseci će zasigurno biti zabavni - da, to je pravi izraz. Mi ćemo,
draga moja, uz pomoć najboljih učitelja koje mogu da angažujem, da te
pretvorimo u pravu damu. Šta kažeš?“
Lili je ćutala nekoliko trenutaka. Igrale su igru Šta-ako, zar ne? „Ne“,
rekla je mršteći se. „Učitelji bi morali da budu plaćeni.“
„Najbolji učitelji bi morali da budu dobro plaćeni.“ Elizabet se
osmehivala. „Lili, draga moja, ja sam nepristojno bogata.“
 „Ali ne možeš da trošiš na mene“, rekla je Lili zapanjeno. „Ja sam
tvoja služavka. „
„Da“, složila se Elizabet. „Zbog tvog ponosa, dopustiću tu opasku,
Lili. Samo, sluge moraju da zarade svoje plate. Tako što slušaju svoje
poslodavce i zadovoljavaju svaki njihov hir. Ja sam jedna od najsrećnijih
žena, iz mnogo razloga. Ali imati sve - skoro sve - što čoveku treba, ima
svoje nedostatke, pogotovo kad je taj neko žena. Postoji određeni stepen
dosade sa kojom je potrebno boriti se. Ne mogu da ti kažem kad sam se
poslednji put zabavljala. Nadgledanje tvog obrazovanja će mi to omogućiti,
Lili. Ne smeš da me odbiješ, naročito sada kad si priznala da je to ono što
želiš više od skoro bilo čega drugog na svetu.“
To nije bila igra, iznenada je shvatila Lili. Ona nije bila angažovana da
služi, barem ne u nekom uobičajenom smislu. Elizabet je to od početka
planirala. Nameravala je da zabavi sebe i da obraduje Lili time što će od nje
napraviti damu.
To bi bilo nemoguće.
Ne bi!
Bilo bi veličanstveno i predivno. Mogla bi da nauči da čita.. Bila bi
sposobna da ispuni sobu muzikom... oh, toliko blistavih mogućnosti joj je
preplavilo um.
To je bio novi san.
„O čemu razmišljaš?“, pitala je Elizabet.
„Moći ću... kad odem od tebe“, rekla je Lili, „da se zaposlim kao
prodavačica ili možda čak guvernanta.“ Stekla bi znanje, a onda bi mogla
da'ga prenosi na druge.
„Naravno“, rekla je Elizabet. „Ili ćeš se možda udati, Lili. Nameravam
da te vodim sa sobom da upoznaš ljude iz visokog društva pre nego što se
završi sezona. To je jedna od dužnosti družbenice. Ti ćeš biti više od
družbenice - ti ćeš biti prijateljica i učesnica u društvenim događajima na
koje ćemo ići.“
 Lili se naslonila. „Ne“, rekla je. „Ne, ne, to će biti nemoguće, Ja nisam
dama.“
„Tačno“, složila se Elizabet, „a otmeno društvo je veoma arogantno po
pitanju porekla i veza. Damsko ponašanje ni uz najveći trud, nije ono što
nekoga čini damom. Ali, izuzetak potvrđuje pravilo. Seti se, molim te,
koliko si slavna. Tvoja priča... tvoj dolazak usred Nevilovog i Loreninog
venčanja, njegova objava da si ti supruga za koju je dugo mislio da je
mrtva, njegovo objašnjenje vašeg venčanja i prividne smrti, još uvek su
senzacija u Londona Ostatak priče - otkriće da vaš brak ipak nije zakonit,
tvoje odbijanje da ga ozakoniš prolaskom kroz još jednu svadbenu
ceremoniju sa grofom od Kilburna uzburkaće visoko društvo. Biće ludi da
te upoznaju pa čak i samo da te vide. Kada se sazna da živiš sa mnom,
pozivnice će samo prštati. Ostavićemo ih sve da malo čekaju. Kada se
budeš pojavila, Lili, bacićeš London na kolena. Tu su još tvoja prirodna
lepota, ljupkost i šarm. Usuđujem se da tvrdim da ćeš moći da se udaš za
vojvodu ako budeš želela - i ako bude dostupan neki odgovarajući.” Nežno
se nasmejala. Očigledno je uživala.
„Ne mogu da se udam”, rekla je Lili. Preko rukavica je pogladila svoje
ruke koje su joj ležale u krilu.
„Zašto ne?“ Pitanje je bilo postavljeno tiho, ali je zahtevalo odgovor.
Lili je dugo ćutala. Zato što sam već udata. Zato što ga volim. Zato što
sam spavala sa njim i dala mu, ne samo svoje telo već sve što jesam. Zato
što... zato, zato.
„Ne mogu“, napokon je rekla. „Sigurno znaš razlog.“
„Da, draga moja. Bilo bi besmisleno da te uveravam da će vreme sve
izlečiti. Ja nikada nisam iskusila ništa ni nalik tvojim patnjama, tako da ne
mogu da znam da li će rane kao što su tvoje ikada zaceliti. Ali ti si žena
velike hrabrosti i snage karaktera. Živećeš, draga moja. Nećeš samo
životariti. Ja ću ti staviti na raspolaganje svoje resurse i veze, ali ti ćeš se
sama izboriti za sebe. Verujem u tebe.“
„Hvala ti”, rekla je.
 „Reci mi“, Elizabet je ponovo progovorila nakon kraće tišine, „šta ti se
dogodilo tokom onih meseci dok je Nevil mislio da si mrtva?”
Lili je progutala. „Istinu?”, rekla je.
„Pomislila sam”, rekla je Elizabet, „da bi Francuzi obavestili Britance
da drže suprugu oficira kao zarobljenicu. Mogli bi da naprave veoma
unosnu razmenu za jednog ili više njihovih oficira koje su držali Britanci.
To se nije dogodilo, zar ne?”
„Ne“, rekla je Lili.
„Lili“, rekla je Elizabet, „iako verujem da mi nećeš dozvoliti da
zaboravim da si moja zaposlena, želim da znaš da ćeš uvek imati slobodu
da sačuvaš svoju privatnost. Nisi ni pod kakvom prisilom da mi bilo šta
kažeš.“
Lili joj je, glave naslonjene na jastuke i zatvorenih očiju, ispričala sve -
sve bolne, prljave, ponižavajuće detalje koje je sakrila od Nevila onog dana
u kolibi. Kada je završila, Elizabet ju je čvrsto držala za ruku. Njen dodir je
bio neobično utešan... ženski dodir koji je značio žensko saosećanje. Druga
žena je mogla da shvati strahovitu unutrašnju bitku koja je morala da se
vodi svakog dana i svake noći, kako bi se zadržalo ono u srži nje same, što
je bila ona sama, što joj je davalo identitet i dostojanstvo. To nešto što
silovatelj, čak ni ubica, nije mogao da joj oduzme.
„Hvala ti“, rekle su istovremeno nakon kratke tišine. Obe su se
nasmejale, iako ne veselo.
„Znaš, Lili“, rekla je Elizabet, „muškarci glupo smatraju da čovek
mora da ide stisnutih zuba kroz najgore katastrofe u životu. Žene nisu tako
budalaste. Sasvim je u redu plakati, draga moja.“
Lili je plakala, jecala je dok nije pomislila da bi bol mogao da je
rastrgne na dva dela. Plakala je lica spuštenog na Elizabetino krilo, dok ju je
starija žena rukom milovala po kosi.
Konačno, Lili se uspravila, obrisala oči, izduvala nos i izvinila se zbog
mokre fleke na Elizabetinoj suknji. Drhtavo se nasmejala. „Dvaput ćeš
razmisliti“, rekla je, „pre nego što mi ponovo kažeš da plačem.“
 „Da li Nevil zna?“, pitala je Elizabet.
„Samo u grubim crtama“, rekla je Lili. „Ne detalje.“
„Tako i treba. Hajde, hoćemo li da napravimo plan? Lili, draga moja,
biće nam zabavno, zabavno, zabavno.“
Obe su se ponovo nasmejale.

Nevil je čekao mesec dana.

Pokušao je da se vrati normalnom životu. Taj normalan život od
njegovog povratka iz rata na poluostrvu uključivao je veoma blisko
prijateljstvo sa svojom sestrom i rođakom, i njegovo postepeno, neizbežno
udvaranje Loren.
Prijateljstvo je bilo usiljeno. Nije želeo da obmane Loren i da je
navede da pomisli da bi mogao da nastavi da joj se udvara, a ona,
očigledno, nije želela da ostavi utisak da je to očekivala. Gven je,
jednostavno, bila neprijatna. Kao što je i sama Loren rekla za večerom veče
pred Lilin odlazak, ništa više nije moglo biti isto.
Ipak, očigledno se očekivalo da će on i Loren da se venčaju. Komšije
koje su posećivale opatiju sa svakojakim bledim izgovorima i koji su
učestalije nego inače slali pozive na večere, kartanje, neformalne plesne
večeri i piknike, bili su isuviše lepo vaspitani da bi to pitanje otvoreno
pomenuli, ali bilo je raznih tajnih i dovitljivih načina da se nešto nagovesti
ili da se izvuče poneka informacija.
Da li mogu da očekuju skori povratak barona Galtona, dede gospođice
Edžvort u Njubori? To je lejdi Lej pitala jednog dana.
Da li grofica od Kilburna planira da se vrati da živi u udovičinoj kući?
Gospođica Amelija Tejlor je želela da zna. Pitala je samo zato što za nju i
njenu sestru uopšte ne bi bilo iznenađenje kada bi jednog dana došle u
posetu u opatiju i zatekle samo njegovo gospodstvo u rezidenciji.
Da li njegovo gospodstvo planira put do jezera ove godine, pitao se ser
Katbert Lej. Tazbina njegovog rođaka se upravo vratila odande i proglasili
su tu destinaciju izuzetno živopisnom i otmenom.
 Njegovo gospodstvo sigurno smatra Njuboršku opatiju previše
velikom i pustom sada kada njegova sestra i rođaka više ne žive tamo,
primetila je gospođa Kanadin.
Je li se njegovo gospodstvo potpuno oporavilo od male neprijatnosti,
pitala je gospođa Bekford, sveštenikova supruga. Ona i velečasni su se
nadali - nada je propraćena lukavim pogledom koji joj uopšte nije pristajao
- da će uskoro sve ponovo doći na svoje mesto.
Nisu to bile samo komšije. I sama grofica je vršila pritisak da se vrate
na prvobitni plan.
„Dopadala mi se Lili, Nevile“, uveravala ga je dok su zajedno
doručkovali nedelju dana nakon što je Lili otišla. „Ona poseduje divan,
neusiljeni šarm. Bila sam spremna da joj pružim naklonost i podršku. A
znam da je i tebi bilo stalo do nje i da ti je prethodna nedelja bila teška. Ti si
moj sin i toliko te poznajem... srce me je bolelo zbog tebe.“
„Ali?“ Osmehnuo joj se žalosno.
„Ali ona nije tvoja žena“, podsetila ga je, „i ne želi da bude. Loren ti je
bila namenjena od detinjstva. Znate se dobro; gajite stvarnu naklonost jedno
prema drugome; jednaki ste u mišljenju i obrazovanju. Ona bi preuzela
moju ulogu bez bolnog perioda prilagođavanja. Donela bi stabilnost tvom
životu i decu. Čeznem za unucima, Nevile. Možda ne možeš da razumeš
razočaranje koje sam osetila kada je Gvendolina pobacila zbog nesreće...
Ali odaljila sam se od glavne teme. Odlučio si da se oženiš Loren. Bio si
srećan zbog te odluke. Bio si ispred oltara i čekao je. Zaboravi ovaj metež
od prethodnih nekoliko nedelja i vrati konce svog života u ruke. Za dobrobit
svih.“
Uhvatio ju je za ruku obema rukama. „Zaista mi je žao, mama“, rekao
je. „Ne.“ Pokušao je da smisli neko objašnjenje koje bi za nju imalo smisla,
ali je znao da ga nema. Nije mogao da otvori srce čak ni svojoj majci.
„Pustimo da prođe malo vremena“, dodao je neubedljivo.
Činilo se da je njegov život tih dana bio satkan od čekanja. Odgovor
na pismo koje je poslao glavnom štabu pukovnije na dan Lilinog odlaska,
čekao je duže od nedelju dana. Napokon je stiglo. Pismo nije poslao
poštom, već ga je, uz posebno usmeno uputstvo, predao svom sobaru,
krupnom, prilično mračnom čoveku koji je uvek dobro služio interesima
svog gospodara. Odgovor je dao Nevilu izgovor da ode iz opatije, koja je
počela da ga pritiska.
Mogao je da pošalje glasnika da se raspita. Međutim, odlučio je lično
da ode u Levenskort u Lisesterširu, gde je poslata imovina Tomasa Dojla
nakon povratka u Englesku. Dojlov otac je bio konjušar na imanju u
Levenskortu.
Bilo je to dugo putovanje po vlažnom, vetrovitom i hladnom vremenu.
Nevil je bio prinuđen da putuje u zatvorenoj kočiji, što je bilo nešto što mu
je oduvek bilo krajnje mučno. Nije očekivao da će išta naći na kraju tog
putovanja. Barem, pomislio je dok je nestrpljivo čekao u oronuloj gostionici
koju je zbog vremena morao da istrpi jednu noć, barem je nešto radio.
Njubori mu je postao mrzak i toliko toga ga je u njemu podsećalo na Lili.
Čak je napravio grešku i proveo jednu noć u kolibi.
Levenskort je bio malo, ali prosperitetno imanje. Radoznalo ga je
posmatrao dok je prilazio kući. Ovde je Dojl odrastao? Porodica nije bila u
kući, a kućepaziteljka se iznenadila njegovim dolaskom. Zurila je u njega
dok je objašnjavao kako je došao da razgovara sa gospodinom Dojlom,
jednim od konjušara, ocem narednika Tomasa Dojla iz streljačkog puka.
Čak je zaboravila da mu se nakloni.
Henri Dojl je bio mrtav već više od četiri godine.
Nevil je osetio kako mu se vrata zatvaraju pred nosom. „Kako sam
razumeo“, rekao je, „vojska je nakon smrti narednika Dojla poslala njegove
stvari ovamo, pre više od osamnaest meseci. Znate li, možda, nešto o tome,
gospođo?“
Naklonila se. „Mislim da su date Vilijemu Dojlu, Vaša milosti.
Odnosno, sinu Henrija Dojla.“
„Gde bih mogao da nađem Vilijema Dojla?“ pitao je.
„On je umro, Vaša milosti“, rekla mu je. „Umro je pre oko godinu
dana u gadnoj nesreći, Vaša milosti.“
„Žao mi je što to čujem“, rekao je Nevil. Zaista je to mislio. Dva
čoveka koja su možda bila jedini živi Lilini rođaci bili su mrtvi. „Da li
možda znate, gospođo, šta se desilo sa njegovim stvarima?“
„Verujem da su kod Besi Dojl, Vaša milosti“, rekla je. „Ona je
Vilijamova udovica. I dalje živi u kolibi. Odgaja dva momčića, a gospodar
je bio suviše molećiv da bi ih otpustio. Ona je pralja.“
Lilina strina - i njeni rođaci.
„Možda biste mogli“, rekao je, „da me uputite ka kolibi, gospođo,“
Kućepaziteljka se ponovo značajno usplahirila i uveravala njegovu
milost da može da pozove Besi da dođe do kuće, ali on je odbio njenu
ponudu i dobio uputstva koja su mu bila potrebna.
Besi Dojl je bila snažna, rumena žena srednjih godina. Dom joj je bio
neuredan iako je delovao čisto. Odmerivši ga od glave do pete sa rukama
podbočenim na kukove dočekala je elegantno obučenog grofa koji se
pojavio na njenom pragu.
„Ako imate veš za pranje“, rekla mu je, „na pravom ste mestu. Mada
ne garantujem za skupe čizme ako su prošle kroz blato. Obrišite noge ako
nameravate da uđete.“
Nevil joj se osmehnuo. Vojna pratnja je bila puna žena kao što je bila
Besi Dojl, snažnih, sposobnih, praktičnih, koje bi i celu vojsku Napoleona
Bonaparte dočekale podbočene rukama o kukove i zajedljivom opaskom.
Besi se sećala pisma koje ih je obavestilo da je Tomas poginuo. Vil ga
je odneo svešteniku da ga pročita. Tada su poslale i njegove stvari -
beskorisno đubre. Stajale su na gomili - pokazala je u ćošak prostorije u
kojoj su stajali. Kad je Vil nastradao pozvali su je dok je negovala majku da
joj kažu da je pao sa konja i poginuo udarivši glavom o kamen.
„Veoma mi je žao“, rekao joj je Nevil.
„Spalila sam stvari“, rekla mu je pre nego što je stigao da pita. „Celu
prokletu gomilu.“
Nevil je na trenutak zatvorio oči. „Jeste li ih prvo pažljivo
pregledali?“, pitao ju je. „Da nije među njima bilo neko pismo, paket, ili...
novac možda?“
Ako je i bilo novca, Vil je, verovala je, odmah kupio piće.
 „Može biti da je zato pao“, rekla je, ali to nije bila ozbiljna opaska.
„Ne, nije bilo novca. Tom ne bi čuvao novac koga bi Vil mogao da se
dočepa kad ovaj umre.“
„Tomas Dojl je imao ćerku“, rekao joj je Nevil.
Besi Dojl nije znala ništa o tome i nije pokazivala želju da čuje bilo šta
o davno izgubljenoj rođaki. Njeni momci će se uskoro vratiti iz štale, rekla
je. Biće gladni toliko da mogu da pojedu vola.
Nevil je opasku shvatio kao signal da treba da krene. Kada se okrenuo
da ode, nešto mu je zapalo za oko - vojna torba koja je visila sa eksera
pored vrata.
„Je li ovo pripadalo Tomasu Dojlu?“, pitao je pokazavši na torbu.
„Mislim da jeste“, rekla je, „Jedina korisna stvar u celoj gomili. Ali
prljava. Morala sam da je oribam, pre nego što je upotrebim.“ Bila je puna
krpa.
„Mogu li da je dobijem?“, pitao ju je Nevil. „Mogu li da je kupim?“
Izvadio je novčanik i izvukao novčanicu od deset funti.
Pogledala ju je popreko, „Jesi li ti šašav?“, pitala ga je. „To je više
nego što momci i ja zaradimo za godinu dana zajedno. Za tu staru torbu?“
„Molim Vas.“ Nevil se osmehnuo. „Ako deset funti nije dovoljno,
udvostručiću iznos.“
Besi Dojl je bila ponosna. Njegova milost je možda bila šašava, ali ona
nije bila lopov. Ispraznila je sadržaj torbe na pod, predala mu je jednom
rukom, a drugom uzela deset funti.
Čista, deformisana torba njegovog narednika, stajala je na sedištu
kočije preko puta Nevila, celim putem do Njuborija. To je bila jedina Lilina
uspomena na oca. Platio bi za nju i sto funti - i hiljadu. Osećao je i
razočaranje. Da li je gospođa Dojl slučajno spalila pismo ili neki paket koji
je sadržao nešto za Lili?
Nevil je sebi dao mesec dana da ostane u Njuboriju pre nego što ode u
gradsku kuću u Londonu. Prošlo je dve nedelje od kada se vratio iz
Lisesteršira.
 Kratko pre isteka mesec dana od njegovog povratka, pre nego što se
odlučio za tačan datum svog odlaska, stigla je pošiljka od Elizabet.
„Nabavila sam ti ovo“, napisala je u kratkoj poruci, „pošto znam da
planiraš da dođeš u grad uskoro. Možda želiš da prisustvuješ, Nevile.“
Prateća pozivnica bila je za bal kod lejdi Ešton.
Nevil je klimnuo glavom. „Da“, rekao je naglas. „Da, Elizabet. Biću
tamo.“
 18.

Godišnji bal lejdi Ešton na Kavendiš skveru oduvek je bio jedan od

najvećih društvenih skupova u sezoni. To je bio bal na kome je lejdi
Elizabet Vajat odlučila da predstavi svoju družbenicu svetu.
Elizabet je imala mnogo prijatelja i poznanika. Međutim, još uvek niko
nije upoznao njenu družbenicu, gospođicu Dojl, niti je pokazao naročitu
radoznalost u vezi nje, dok Elizabet nije, tobože slučajno, za večerom,
neposredno pre Ešton bala, izletela informacija da su Lili Dojl i žena koja je
izazvala buru na venčanju grofa od Kilburna u Njuboriju bile ista osoba.
Svi su znali za Lili, Ona je možda bila najpoznatija, ili najozloglašenija
žena u Engleskoj tog proleća među članovima visokog društva. Dosta pre
početka sezone saznao se ostatak priče - Lili, ipak, nije bila grofica od
Kilburna, jer njen brak sa grofom nije bio propisno registrovan.
Lilina priča je bila prepričavana u svakom modernom salonu u
Londonu. Bilo je toliko pitanja bez odgovora koja su bila nepresušna tema
debata: Ko je bila ona? Zašto ju je Kilburn oženio? Zašto nikada nikome
nije rekao? Gde je bila u periodu kada je Kilburn mislio da je mrtva? Šta se
dogodilo kada je Kilburn saznao istinu o zakonitosti braka? Je li ga ona
klečeći molila da je ponovo oženi? Je li bila istina da je pretila da će se
baciti sa litice na stene? Je li iko pouzdano znao koliku nagodbu je Kilburn
bio primoran da joj isplati? Je li ona zaista bila prosta kao što su svi pričali?
Kuda je otišla? Da li je zaista pobegla sa pola grofovog bogatstva i jednim
od njegovih konjušara? Kada će Kilburn da oženi gospođicu Edžvort? Hoće
li se ovog puta odlučiti za tiho venčanje? Je li bila istina da je gospođica
Edžvort prezrela grofovu ponudu? I ko je bila ta Lili? Je li zaista bila samo
ćerka običnog vojnika?
Tada se saznalo da je gospođica Dojl, koja je živela sa lejdi Elizabet
Vajat kao njena družbenica, zapravo bila gospođica Lili Dojl, bivša i
nakratko grofica od Kilburna. I da će doći na bal lejdi Ešton. Retko ko je
pomislio da ćerka običnog pešadijskog narednika, člana niže klase, nema
pravo da se pojavi na balu visokog društva, niti da Elizabet ozbiljno krši
protokol time što je dovodi.
Radilo se o tome da su svi strastveno želeli da vide Lili Dojl, i ako je
to moglo da se dogodi na balu lejdi Ešton, onda neka bude. Neki od onih
koji su je već videli u crkvi u Njuboriju, sećali su se mršave, neugledne
žene koju su svi pomešali sa prosjakinjom i pitali se sa određenom
fascinacijom kako je lejdi Elizabet imala hrabrosti da pomisli da je uvede u
društvo. S druge strane, većini je bilo drago što je Elizabet imala hrabrosti
za to, želei i su još jednom da bace pogled na ženu koju su kratko videli.
Bal lejdi Ešton je bio veoma posećen događaj. Ni ove godine nije bio
izuzetak. Visoko društvo koje je do tada već počinjalo da klone od dosade,
brujalo je od željnog iščekivanja zabave koja će zasigurno biti drugačija.
Tada je, dva dana pre bala, sam grof Kilburn stigao u Kilburn
rezidenciju na Grosvenor skveru. Dan pre bala to je znao ceo London - ali i
činjenicu da je prihvatio poziv od lejdi Ešton.

Vojvoda od Portfrija je stigao, shvatila je Lili čim je ušla u Elizabetin

salon. Znala je da će pratiti njih dve na balu, pa se nije iznenadila. Ipak, bio
je to susret od koga su joj nervi poigravali. Otkako je stigla u London sa
Elizabet, on je bio van grada. Više bi volela da je vojvoda tamo i ostao.
Zastala je nedaleko od vrata salona, ali ne previše - naučili su je
pristojnoj razdaljini - i naklonila se. Bilo joj je potrebno mnogo vremena da
nauči da se pravilno nakloni. Obično savijanje kolena i klimanje glavom
nije bilo dovoljno, tako su se klanjale sluge, ona je morala drugačije.
Suprotna krajnost - skoro dodirivanje zemlje obama kolenima i čelom - bila
je preterana, tako se predstavljalo kraljici ili princu regentu. To je kod
Elizabet izazivalo salve zaraznog smeha. Lili je bila primorana da prizna, da
je učenje bilo zabavno - dosta su se smejale.
„Vaša milosti“, rekla je držeći pogled skromno spušten dok se
naklanjala i podižući ga dok se uspravljala. Opuštena, dostojanstvena
gracioznost bio je termin koji je Elizabet često koristila.
 „Gospođice Dojl?“
Vojvoda joj se naklonio kratko, ali elegantno. Lili je naučila ponešto o
modi tokom proteklog meseca - kako džentlmenskoj, tako i ženskoj - i
prepoznavala je razliku između dobrog ukusa i kicošenja. Njegova milost
posedovala je besprekoran ukus. Zaista je bio veoma zgodan za starijeg
čoveka, pomislila je Lili. Nije čudo što ga je Elizabet prihvatila kao
udvarača. I on je nju pažljivije osmotrio, čak je uzeo i monokl, pa se setila
nelagodnosti koju je u njoj izazvao u Njuboriju.
„Izvanredno. Izvrsno“, promrmljao je.
„Naravno“, rekla je Elizabet zadovoljno. „Zar si očekivao nešto drugo,
Lindone?“ Toplo se osmehnula Lili. „Zaista izgledaš predivno, draga moja.
Više nego predivno. Izgledaš kao...“
„Dama?“, nastavila je Lili kad je Elizabet zastala.
Elizabet je podigla obrve. „Da, bez sumnje“, rekla je. „Reč skladno je
ona koju sam tražila. Izgledaš... kao da si rođena dama. Zar ne, Lindone?“
„Hoćete li mi, gospođice Dojl“, rekao je vojvoda, „učiniti čast da
odigrate prvi ples sa mnom?“
„Zahvaljujem, Vaša milosti.“
Lili se suzdržala da se ne ugrize za usnu i ne kaže ono što je govorila
Elizabet tokom prethodne nedelje - bez uspeha. Tvrdila je da iako je imala
najveličanstveniju balsku haljinu koju je ikada videla i iako je naučila kako
da se nakloni, kako da drži glavu, telo i ruke ispravno, iako je naučila kako
da se obraća različitim ljudima i kako da radi sulude stvari, recimo da
ispravno koristi lepezu, zaista nije mogla da razmišlja o tome da pleše na
balu. Tačno je bilo da je uzimala časove plesa tri puta nedeljno, ali i pored
toga nije bila ni izbliza sigurna da izvodi korake na pravom, uglednom balu.
„Hoćemo li da krenemo?“, predložio je vojvoda.
Pet minuta kasnije Lili je sedela u gradskoj kočiji njegove milosti
pored Elizabet, naspram vojvode koji je sedeo leđima okrenut konjima.
Krenuli su na bal lejdi Ešton. Lilina dužnost je bila da je prati, rekla joj je
Elizabet kada je pokušala da protestuje. Od kakve je koristi bila družbenica
koja nije mogla da se kreće u društvu sa poslodavkom? Elizabet nije imala
nikakve koristi od još jedne sluškinje - već ih je imala i previše. Bila joj je
potrebna prijateljica.
Lili je bila prestravljena. U Njuborškoj opatiji je videla nagoveštaj
života više klase. Za nju je to bio tuđ, potpuno nepoznat svet. U stomaku je
osećala jaku mučninu i pored toga što nije pojela više od nekoliko zalogaja
za večerom. Ako je kolena budu držala uspravno kada bude prinuđena da
siđe iz kočije, biće zaista zahvalna.
Nadala se da će nakon što vojvoda od Portfrija bude igrao sa njom,
moći da nestane u senci - ali, da li je bilo te senke u kojoj se moglo sakriti
na velikom balu? Nadala se da je Elizabet neće terati da igra ni sa kim
drugim. Nadala se da niko neće znati ko je ona. Naravno, bila je veoma
svesna činjenice da su neki od večerašnjih gostiju sigurno bili prisutni u
crkvi u Njuboriju na venčanju koje je prekinula. Mada nije verovala da će je
bilo ko od njih prepoznati. A zašto bi? Izgledala je sasvim drugačije.
Zasigurno bi bila prezreno odbačena kada se otkrilo ko je - ili još važnije,
ko nije. Ona nije bila dama.
Vojvoda od Portfrija ju je neprestano posmatrao, shvatila je kada ga je
krišom pogledala. Nije mogla tačno da odredi osećanje koje je u njoj
izazivao, osim da je bilo neprijatno.
„Zaista izvanredno“, promrmljao je.
„Je li?“, rekla je Elizabet veselo. „Prava Pepeljuga, zar ne, Lindone?
Moraš da priznaš da nije neverovatno. Ima tu velikog udela lepote i
prirodne elegancije i prefinjenosti. Nismo stvorili novu Lili. Samo smo
ispolirali staru i napravili od nje ono što joj je oduvek bilo dato da bude.“
„Pitam se...“ Njegova milost je podigao obrve i zadržao pogled na Lili.
Govorio je nežno, ostavljajući Lili sa nelagodnim utiskom da Elizabet nije
dobro shvatila njegovu raniju opasku.
Više nije bilo vremena za nelagodnost. Kočija je usporila, a potom
stala. Ispred njih nalazio se red kočija, mogla je da vidi kada je pogledala
kroz prozor, a pred njima se rasula blještava svetlost koja je dopirala kroz
otvorena vrata blistavo osvetljene palate. Crveni tepih je bio prostrt od
vrata, preko stepenica i duž pločnika kako gosti koji silaze iz svojih kočija
ne bi morali da staju na čvrsto, hladno tle.
Morali su da sačekaju svoj red dok su se kočije ispred njih zaustavljale
pored tepiha, a livrejisane sluge pomagale raskošno odevenim putnicima da
izađu.
Lili je žarko želela da njihov red nikada ne dođe. A želela je i da dođe
odmah, bez daljeg odlaganja, da joj ne ostavi ni trenutka za razmišljanje.
„Ući ćete u kuću i u balsku dvoranu sa mnom pod ruku, gospođice
Dojl“, rekla je njegova milost tiho, jasno prepoznavši njenu uznemirenost,
iako je ona mislila da se ne primećuje. “Bićete potpuno sigurni. A čak i bez
moje pratnje, u svakom pogledu izgledate kao dama i dovoljno dražesno da
izmamite divljenje svakog prisutnog.“
Lili nije imala želju da privuče takvu pažnju, ali njegove reči su bile
ohrabrujuće, morala je da prizna. Iznenada je postao savršeno pouzdan i
dostojan poverenja. Osetila je da postaje smirenija.

Nevil nije stigao rano na bal. Večerao je sa markizom od Atingsboroua

i zadržali su se uz vino duže nego što je bilo neophodno.
„Nisam je video“, rekao mu je markiz. „Elizabet ju je dobro skrivala.
Ne bih i znao da je u gradu da nisam bio u Njuboriju kad je otišla.
Međutim, sada se vest proširila. Ceo svet zna da će biti tamo.“
Nevil se trgao. Mislio je da zna - nadao se da zna - šta je Elizabet
namerila, ali nije bio siguran da su mu se dopadale njene metode. Susret će
biti na javnom mestu, na otmenom skupu. Više bi voleo da je u tišini
posetio Elizabet, ali ona je to odbila. Mogao je da se kladi da Lili nije znala
da je on u Londonu.
Sirota Lili, Večeras će morati sa mnogo čim da se bori. Očekivao je da
Elizabet bude uviđavnija. Dovodila ju je na bal visokog društva, a znala je
da se jedva snalazila u Njuborškoj opatiji. Ona jednostavno neće moći da se
nosi sa takvim iskušenjem, Nervoza koju je osetio kada je napokon prišao
Kavendiš skveru obuzimala ga je koliko zbog nje toliko i zbog sebe.
 „Dođavola“, kazao je markizu dok su stajali na vratima. „Zašto ovo
radim?“
Nažalost, u toku je bila plesna pauza, a njegovim pojavljivanjem
zavladao je upadljiv muk, da bi se samo delić sekunde kasnije žamor
nastavio dok su se gosti u plesnoj dvorani nevešto pretvarali da gledaju
svoja posla. Lili je, dakle, zaista bila tu. Nevil nije verovao da će sama
njegova pojava izazvati tako primetnu uznemirenost.
„Dođavola, Elizabet“, prošaputao je.
„Dragi moj Neve“, rekao je markiz, „monokl je izmišljen upravo za
ovakve prilike.“ On je svoj držao na oku i kroz njega nadmeno posmatrao
skup.
„Da bih bolje mogao da vidim svoju sramotu?“ pitao je Nevil,
sklopivši ruke na leđima. Čitav mesec žudeo je samo da jednom vidi Lili, a
sada je shvatao da se toga plaši - plašio se da je vidi paralizovanu stidom
koji je čak i njemu bio nepodnošljiv.
„U daljini sa tvoje leve strane, Neve“, rekao mu je rođak.
Odmah je ugledao Portfrija, a pored njega Elizabet. U njihovoj grupi je
bilo više ljudi - gotovo isključivo muškaraca, iako se činilo da je i jedna
žena među njima. Lili? Okružena gomilom? Nevil je osetio kako se sledio
kao i uvek tokom bitke kada bi video da je neko od njegovih ljudi okružen
sa više neprijatelja.
Društvo ga, očigledno, nije primećivalo. Svi ostali jesu. Znatiželjno su
ga posmatrali dok je išao balskom dvoranom u njihovom pravcu.
„Mirno, Neve“, rekao je markiz. „Izgledaš kao da ćeš napasti nekoga.
To ne bi bilo otmeno, staro momče. Scena bi bila prava poslastica za druge,
a ti bi bio ozloglašen naredne decenije ili duže. Isto bi važilo i za Lili.“
Elizabet ih je videla kako prilaze i dražesno se osmehnula. „Džozefe?
Nevile?“ rekla je. „Zaista mi je drago što vas vidim.“
Dobri maniri su preovladali. Nevil se naklonio, kao i njegov rođak.
Razmenili su naklone sa vojvodom od Portfrija koji se, takođe, okrenuo da
ih pozdravi.
 „Nadam se da si majku ostavio u dobrom zdravlju, Nevile?“, pitala je
Elizabet. „Gvendolinu i Loren, takođe?“
„Sve tri“, uveravao ju je Nevil. „Sve tri šalju pozdrave.“
„Hvala“, rekla je. „Jeste li upoznali gospođicu Dojl? Mogu li da vas
predstavim?“
Drskost, pomislio je Nevil. Uživala je u tome. Postao je svestan da se
žamor utišao. Plašio se da se okrene. Bilo mu je teško da to učini. Ali ipak
jeste, prilično naglo.
Bila je sva u belom - predivno jednostavna. Izgledala je poput anđela.
Nosila je satensku haljinu sa visokim strukom, četvrtastim izrezom, kratkim
rukavima, belom lepezom, cipelama i dugim rukavicama. Čak je i traka u
njenoj kosi bila bela - njena kosa! Bila je skraćena i uvijena u nežne lokne
oko lica koje je izgledalo srcastije, a plave oči krupnije. Izgledala je nežno,
nevino i izvanredno privlačno.
Lili. Gospode, Lili! Nedostajala mu je svakog trena otkad je otišla.
Nije shvatao koliko mu je bilo teško dok je nije ponovo video.
„Mogu li da ti predstavim markiza od Atingsboroua i grofa od
Kilburna, Lili?“ rekla je Elizabet. „Gospodo, gospođica Dojl.“
Kakva je to bila farsa? Nevil se pitao ne skidajući pogled sa njenog
lica. Kad ga je ugledala oči su joj se raširile, a lice zarumenelo - dakle nije
znala da će on doći. Ipak, dobro se držala. Ljupko se naklonila.
„Milorde“, rekla je prvo Džozefu, a zatim i njemu.
Zvanično se naklonio i shvatio da je bio glumac u farsi. „Gospođice
Dojl?“
Nikada je nije tako nazvao, shvatio je. Oduvek mu je bila draga i
oduvek ju je poštovao kao ćerku narednika Dojla, ali oduvek joj se obraćao
samo sa Lili, što sigurno ne bi radio da je bila ćerka višeg oficira. Dakle,
oduvek ju je tretirao kao da nije dama. Je li tako?
„Da“, odgovorila je na pitanje koje joj je Džozef postavio. „Veoma,
hvala Vam, lorde. Svi su bili veoma predusretljivi i odigrala sam sva tri seta
plesova do sada. Njegova milost je bio veoma ljubazan da me povede u
prvi.“
Kako je samo bila drugačija - ne samo zbog kose, koja je zaista
izgledala veoma lepo; bila je drugačija zbog nečeg drugog - oh, zbog
mnogo toga. Oduvek je bila graciozna. Ali večeras posebno. Bilo je nečega
i u njenom govoru. Oduvek je bio ispravan, ali večeras se u njenom glasu
osećala prefinjenost.
Nije više delovala izgubljeno i zbunjeno kao u Njuborškoj opatiji, već
pribrano i opušteno. Izgledala je kao da joj je tu mesto.
„Hoćete li plesati sa mnom... gospođice Dojl?“ pitao je iznenada.
Video je da se parovi postavljaju.
„Žao mi je, milorde“, obavestila ga je. „Već sam obećala ovaj ples
gospodinu Farnhoupu.“
Fredi Farnhoup je bio u blizini; iako se činilo da mu je neprijatno, bio
je odlučan da ne uzmakne.
„Možda naredni“, rekao je Nevil.
„Hvala“, rekla je i stavila ruku na zglob Farnhoupove pružene ruke -
gde li je to naučila? „Bilo bi lepo, milorde.“
Milorde. To je bio prvi put da ga je tako nazvala. Bila je formalna kao i
on sa njom. Kao da su se sreli prvi put. Zar je Lili umela da igra kadri!? S
prvim taktovima mu je postalo jasno da ume. Igrala ga je znalački, čak
graciozno - i sa dražesnim izrazom skoncentrisanosti na licu. Kao da je,
pomislio je, tek nedavno naučila korake, što je bez sumnje i bio slučaj.
Elizabet i Lili, shvatio je, nisu bile besposlene tokom tih mesec dana u
Londonu.
To saznanje ga je čudno zabolelo. Nastavio je život u Njuboriju iz
nužde, ali je mislio da je Elizabet nastavila svoj, dok je Lili živela nesrećna
i neprilagođena u prikrajku. Ceo mesec je smišljao načine da je ubedi da mu
se vrati, načine da život u Njuborškoj opatiji učini manje strašnim za nju.
Ukoliko mu to ne bi pošlo za rukom pokušavao je da smisli kakav bi život i
okruženje odgovarali mladoj ženi koja je živela prilično nomadski, daleko
od Engleske. Sanjao je o tome da bude njen spasitelj, da njenu sreću stavi
ispred svoje, da učini ono što je dobro za nju.
A Elizabet i Lili su zajedno radile nešto na šta on nikada ni pomislio
nije - zapravo, opirao se majčinim pokušajima da to učini. One su od nje
pravile damu.
Sigurno nije mogla da bude srećna, pomislio je, tužno je gledajući dok
je plesala. Je li mogla? Gde se denula Lili, ono srećno, sanjivo, malo,
vilenjačko stvorenje koje je posmatrao na poluostrvu i koje mu je bodrilo
duh dugo pre nego što se zaljubio u nju? Nimfa duge kose i bosih stopala
koja je sedela na steni u Portugaliji, posmatrala pticu kako leti nebom i
sanjala da bude nošena vetrom? Čarobna žena koja je stajala u lepoti pored
jezerca u podnožju vodopada i rekla mu kako nije samo neko ko gleda u taj
prizor već i deo njega?
Postala je nežna, elegantna, privlačna dama koja je igrala kadril na
otmenom balu u Londonu, osmehivala se Frediju Farnhoupu i pazila na
svoje korake.
„Boga mu, Elizabet“, govorio je Džozef gledajući ponovo kroz svoj
monokl, „pretvorila se u retku lepoticu.“
„To misle oni čije su oči navikle na balske lepotice, Džo“, rekao je
Nevil, više za sebe nego svom rođaku. „Oduvek je bila retka lepotica.“
„Nevile“ rekla je Elizabet, „isprati me do sobe sa osveženjem, molim
te.“
Ponudio joj je ruku i poveo je ka vratima.
„Luiza mora da je veoma zadovoljna“, rekla je čim su se pomerili u
tišinu iza balske dvorane. „Njen bal je posećeniji nego inače. Možda zato
što je većina gostiju u balskoj dvorani umesto da se razmile po sali za
kartanje i salonu kao što to obično biva.“
„Elizabet“, pitao je, „zašto radiš ovo? Zašto pokušavaš da promeniš
Lili? Dopadala mi se baš onakva kakva je.“
„Onda si sebičan“, rekla je. „Soba sa osveženjem je ovamo. Treba mi
čaša limunade.“
 „Sebičan?“ Namrštio se.
„Naravno“, rekla je. „Možda Lili nije bila zadovoljna sobom. Nema ni
govora da pokušavam da je promenim, Nevile, Kad neko uči, on dodaje
znanje i postignuća onome što već jeste. Obogaćuje svoj život. Raste.
Osoba se ne menja u svojoj suštini. I meni se dopadala Lili onakva kakva
je. Ona je i dalje Lili i uvek će to biti.“
„Mrzela je da boravi u Njuborškoj opatiji“, rekao je, „iako su svi
pokušavali da budu ljubazni prema njoj. Čak je i mama bila ljubazna nakon
što se oporavila od zaprepašćenja. Bila je sasvim spremna da preuzme
pojedine dužnosti grofice sa Lilinih pleća. Ipak, Lili je i dalje sve to mrzela
- i sama znaš. Sigurno mrzi i ovo. Neću da dozvolim da bude nesrećna,
Elizabet, niti prisiljena da radi ono što ne želi i da bude ono što ne želi. Naći
ću mesto na kome će moći da živi svojim mirnim životom“
„Možda će to na kraju odabrati“, rekla je Elizabet. „A možda i neće.
Možda će prihvatiti nekakav posao - čak i kao moja stalna družbenica. Ili će
se možda udati uprkos svojoj lošoj sreći. Večeras je ovde mnogo gospode
koja su, izgleda, očarana njome.“
„Neće se udati“, rekao je sa stisnutim zubima. „Ona je moju žena.“
„A ti ćeš izazvati na dvoboj u zoru svakog muškarca koji se usudi da
ospori tu činjenicu“, rekla je veselo dok su ulazili u sobu sa osveženjem.
„Limunadu molim, Nevile.“
Osmehivala se kada se vratio do nje sa čašom u ruci.
„Hvala ti“, rekla je pre nego što je otpila gutljaj i nastavila razgovor.
„U pitanju je to, Nevile, što Lili ima dvadeset godina. Za dva meseca biće
zvanično odrasla. Možda bi trebalo da razmišljaš šta ona želi.“
„Želim da bude srećna“, rekao je. „Voleo bih da si je poznavala na
poluostrvu, Elizabet. Uprkos uslovima svog života bila je najsrećnija,
najvedrija osoba koju sam ikada upoznao. Želim da joj vratim taj život
jednostavnog zadovoljstva.“
„Ali ne možeš“, rekla je. „Osim činjenice da se ništa ne pitaš, otada joj
se mnogo toga dogodilo - smrt oca, brak sa tobom, zarobljeništvo, dolazak
u Englesku. Ne može da se vrati nazad. Dozvoli joj da krene napred i da
pronađe svoj put.“
„Svoj put“, sa gorčinom je rekao. „Bez mene.“
„Svoj put“, ponovila je. „Sa tobom ili bez tebe, Nevile. Prilaze nam
Hana Kisli i Džordž Karson da nam se pridruže.“
Nevil se okrenuo sa učtivim osmehom.
 19.

Vojvoda od Portfrija nije imao naviku da posećuje balove tokom

sezone. Ni u kom slučaju nije bio samotnjak, ali balovi su, kako je to voleo
da kaže svojim prijateljima, bili za mlade momke u potrazi za ženama i
koketiranjem. Sa svoje četrdeset i dve godine, nije bio zainteresovan za
takve javne potrage - a sem toga tu je bila Elizabet sa kojom je zasigurno
imao vezu iako njena tačna priroda nikada nije bila definisana.
Balu lejdi Ešton prisustvovao je zbog nesvakidašnje očaranosti Lili i
zato što je Elizabet tražila njegovu pratnju, što nije nameravao da odbije.
Prvi ples je odigrao sa Lili, a drugi sa Elizabet. Zatim je bio primoran da
postane uzdržaniji kako bi odvratio domaćicu od namere da ga predstavi
drugim mladim damama.
Dvoje ili troje poznanika zadirkivalo ga je zbog mama provodadžiki
koje su pokušavale da ga uhvate u svoje mreže - njihovo interesovanje
opalo je pre mnogo godina kada su njegove godine i ravnodušnost prema
ženskim mamcima i smicalicama postepeno prevazišle privlačnost statusa
koji je posedovao, bogatstva i nepromenjeno dobrog izgleda.
„Bilo bi im korisnije da svoje mrežice zadrže čvrsto na glavama“,
odgovorila je njegova milost ležerno duhovito. Dobro raspoloženje ga je
napustilo kada mu je prišao Kalvin Dorsi nakon što je Nevil otpratio
Elizabet u sobu sa osveženjem. Vojvoda ga je ignorisao i opušteno je
razgledao prostoriju kroz svoj monokl. Dorsi je bio blizak rođak njegove
pokojne supruge i naslednik njenog oca, barona Onslova. Njegova milost ga
nikada nije voleo, kao ni njegova supruga.
„Portfri? Vama na usluzi“, rekao je gospodin Dorsi prijatno, nehajno se
naklonivši. „Stigao sam kasno. Je li moguće da je priča istinita? Da li je
vojvoda od Portfrija poveo narednikovu ćerku na prvi ples na najvećem
okupljanju u sezoni?“ Odmahnuo je glavom i prigušeno se nasmejao.
„Dokle su samo neki muškarci spremni da idu samo da se dodvore svojim
ljubavn...“ Zaćutao je stavivši prst na usne. „Svojim posebnim
prijateljicama.“
„Čestitam, Dorsi“, njegova milost je rekla ne udostojivši pogledom
svog sagovornika. „Još poseduješ talenat da za pola reči izbegneš rukavicu
u lice.“
Gospodin Dorsi se nasmejao i nije rekao ništa dok je posmatrao kako
se razvijaju plesne formacije. Bio je vojvodinih godina, ali je vreme bilo
manje blagonaklono prema njemu. Njegova nekada kestenjasta kosa je
posedela i proredila se, pa je izgledao daleko starije. Međutim, bio je
duhovit i šarmantan. Nije pričao vrcavo sa mnogima. Vojvoda od Portfrija
je bio jedan od tih retkih.
„Rečeno mi je da si posetio Natl Grandž pre nekoliko nedelja“, rekao
je nakon nekog vremena.
„Je li?“
Njegova milost se naklonio punačkoj udovici sa spektakularnim
perjem u kosi koje se njihalo dok je prolazila pored njih.
„Ne liči na tebe, zar ne?“, pitao je gospodin Dorsi.
Vojvoda je po prvi put okrenuo monokl ka svom sagovorniku pre nego
što ga je spustio i pogledao ga golim okom.
„Ne mogu da ukažem poštovanje tastu, a da me njegov sestrić ne
ispituje?“, pitao je.
„Uznemirio si ga“, rekao je gospodin Dorsi. „Lošeg je zdravlja, a moj
je zadatak da mu obezbedim mir.“
„S obzirom da dvadeset godina čekaš sa jedva skrivenim nestrpljenjem
da naslediš Onslovijevu titulu i bogatsvo“, rekla je njegova milost brutalno
otvoreno, „pomislio bih da ti je više u interesu da me ohrabriš da ga
uznemiravam, Dorsi. Ali nemaš zašto da se bojiš - niti nadaš. Nisam ni
očekivao ni želeo da me primi. Nikada nije postojala posebna naklonost
između Onslovljeve i moje porodice, čak ni pre nego što smo se Fransis i ja
suprotstavili obema svojim tajnim brakom. Bilo je još i manje nakon njene
smrti i mog povratka iz zapadne Indije.“
 „Pošto otvoreno razgovaramo“, rekao je gospodin Dorsi, „možda bi
mogao da mi udovoljiš i objasniš zašto si njuškao oko Grandža dok je moj
ujak bio previše bolestan da ti pokaže vrata.“
„Njuškao?“ njegova milost je ponovo vratio monokl na oko.
„Pijenje čaja sa kućepaziteljkom je njuškanje, Dorsi? Gospode Bože,
engleski jezik izgleda ima različita značenja u Lisesterširu nego ostalim
mestima na kojima sam bio.“
„Šta si želeo od gospođe Rafls?“, insistirao je gospodin Dorsi.
„Dragi moj druže,“ rekao je tiho vojvoda, „želeo sam da znam -
zapravo, osećao sam goruću želju da otkrijem - koliko setova posteljine drži
u ormaru.“
Gospodin Dorsi je pocrveneo od besa. „Ne sviđa mi: tvoja lakrdija,
Portfri“, rekao je. „I upozorio bih te da se ubuduće kloniš mog ujaka, ako
znaš šta je dobro po tebe.“
„Sigurno da znam šta je dobro po mene“, rekla je njegova milost,
ponovno ležernim glasom. „Izvini, Dorsi. Zadovoljstvo mi je što sam
ponovo razgovarao sa rođakom svoje supruge. Prošlo je puno vremena, zar
ne, imajući u vidu da smo odlučno ignorisali jedan drugoga u Njuborškoj
opatiji pre nešto više od mesec dana. Možemo samo da se nadamo da će
proći barem još toliko pre sledećeg puta.“ Otišao je da razmeni učtivosti sa
udovicom koja je prošla pored njih pre nekoliko minuta.
Gospođa Rafls je mogla da da zadovoljavajuće odgovore na pitanja
vojvode od Portfrija. Morala je pažljivo da razmisli, jer je od događaja oko
kojih se raspitivao prošlo više od dvadeset godina. Pitao je za Beatris koja
je bila zaposlena u Grandžu. Kućepaziteljka se precizno svega sećala jer je
devojka bila otpuštena zbog drskosti, ali ne prema gospođici Fransis. Zašto
je pomislila da je to mogla da bude Fransis, pitao je vojvoda. Jasno se
sećajući rekla mu je gospođa Rafls zato što je Beatris bila lična služavka
gospođice Fransis, a gospođica Fransis ju je volela i veoma ju je nervirao
njen rođak. Kućepaziteljka se namrštila. Da, to je bilo to. Gospodin Dorsi je
bio taj prema kome je Beatris bila drska, iako se nije sećala i verovatno
nikada nije ni znala, šta je mu je tačno devojka rekla ili uradila.
 Beatris je napustila Natl Grandž, godinu dana ili više - da, sigurno više
- pre smrti gospođice Fransis, tvrdila je gospođa Rafls. Nije znala kuda je
služavka otišla. Imala je sestru koja je još uvek živela u selu, dodala je
naknadno.
Njegova milost je posetio sestru, koja mu je, kada se oporavila od
uzbuđenja i skoro nepovezanog brbljanja koje je usledilo, kazala da je
Beatris otišla da živi sa tetkom, a zatim se udala za redova u vojsci, Tomasa
Dojla, čiji otac je bio glavni konjušar na imanju gospodina Kradoka u
Livenskortu desetak kilometara dalje. Dojlovi su otišli u Indiju, gde je
Beatris umrla pre mnogo godina. Mislila je da je i Tomas Dojl sigurno
mrtav do sada. Nikada nije čula da se vratio. Bilo kako bilo, sigurno se nije
vratio u Livenskort. Njeov otac i brat su bili mrtvi, kako je čula.
Nije čula da su Beatris i Tomas imali dece.
Nije znala ništa o Lili Dojl, koju je vojvoda od Portfrija sada netremice
posmatrao dok je igrala kadril na balu Eštonove sa Fredijem Farnhoupom.

Lili je bila ošamućena. Osmehivala se, pa čak i razgovarala. Izvodila je

složene, sveže naučene korake bez nesigurnosti. Nosila se sa svim
zastrašujućim i vrtoglavim novinama koje je nosila činjenica da se nalazila
na otmenom balu i da je bila ravnopravna učesnica. Nije joj trebalo dugo da
shvati da nije bila samo anonimna družbenica lejdi Elizabet Vajat, već da su
svi znali ko je ona bila i to pre nego što je došla. Takođe, nije joj trebalo
dugo da shvati da se neće ponašati prema njoj sa visine, već popustljivo
radoznalo.
Smatrala je da nije razočarala ni Elizabet ni samu sebe. Sećala se svega
što su je naučili i sve je funkcionisalo. Ako joj i nije bilo posebno prijatno,
barem je vladala sobom.
Kad se okrenula da upozna još jednog džentlmena koji je zamolio
Elizabet da bude predstavljen našla se oči u oči sa Nevilom.
Otad je bila ošamućena. Nije čak bila sigurna ni da se sećala šta se
tačno dogodilo. Naklonio se; ona se poklonila. Nazvao ju je gospođicom
Dojl - jeste li? Nikada je ranije nije tako nazvao. Naklon je bio formalan.
Nije se osmehivao. Setila se - mislila je da jeste - da mu se obrati sa
„milorde“.
Oboje su se ponašali kao da se nisu ranije sreli. A opet...
Gospodin Farnhoup joj je rekao nešto, a ona mu se nasmešila i
odgovorila ne razmišljajući.
Plesala je sa gospodinom Farnhoupom i znala da su sve oči visokog
društva uprte u nju zainteresovanije nego na početku bala. Plesala je,
osmehivala se sve vreme osećajući snažan bol. Zašto je došao? Nije
očekivao da će je zateći na večerašnjem balu, naravno. Ali zašto je došao u
London? Da pribavi posebnu dozvolu? Ovog puta za Loren?
Nije želela da zna. To nije bila njena stvar.
Tada se setila da je trebalo da odigra naredni ples sa njim. Prvi put
tokom cele večeri osetila je izvesnu paniku koju je često osećala u
Njuborškoj opatiji, ali i potrebu da pobegne. Iza palate lejdi Ešton nije bilo
parka u kome bi mogla da se sakrije, niti šume i plaže. Osim toga, bežanje
ne bi imalo mnogo smisla osim da joj onemogući da se vrati. Dama nije
bežala. Uostalom, nije bežala ni Lili Dojl. Ne više.
Kada se kadril završio videla ga je kako stoji sa Elizabet, a gospodin
Farnhoupiju je poveo ka njima. Nevil je bio krajnje elegantan i naočit.
Posmatrao ju je skoro oholo. Možda je i on osećao stid jer je znao da su oni
centar pažnje iako su svi bili isuviše dobro vaspitani da bi otvoreno piljili u
njih. Delovao je kao stranac. Bilo je teško poverovati da je bio čovek koji ju
je oženio - major lord Njubori. Isti onaj čovek koji je vodio ljubav sa njom
u kolibi pored vodopada.
Naklonio joj se ponovo, a ona se ponovo poklonila.
„Nadam se da je grofica od Kilburna dobro, milorde?“, pitala ga je.
„Hvala, jeste”, rekao je.
„Loren i Gvendolina, takođe?“
„Obe su dobro, hvala.”
Osmehnula se i žarko poželevši da Elizabet nešto kaže, ali je ona
ostala nema.
 „Verujem da uživate... gospođice Dojl?” pitao je.
„Izuzetno, hvala, milorde.” Lili se setila osmeha i lepeze i upotrebila
ih.
„Verujem da ste pomalo obišli London?”
„Ne naročito, milorde”, odgovorila je. „Bila sam veoma zauzeta.”
Da je Elizabet imala nož, pomislila je Lili iako je ta pomisao nije
zabavljala ni veselila, mogla je da seče vazduh između njih. Zar niko neće
doći da je spasi? Ipak jeste.
„Lejdi Elizabet? Hoćete li mi učiniti čast i ponovo me predstaviti?”
Bio je to prijatan muški glas i Lili se okrenula zahvalno se osmehnuvši.
Prepoznala ga je. Bio je u Njuborškoj opatiji nekoliko dana nakon njenog
dolaska. Bio je prijatelj barona Galtona, Loreninog dede.
„Gospodine Dorsi?“, rekla je Elizabet. Okrenula se ka Lili. „Lili, sećaš
li se gospodina Dorsija? Gospođica Dojl, gospodine.“
„Drago mi je, gospodine“, rekla je Lili poklonivši se. Žarko se nadala
da će se zadržati u ćaskanju, mada je znala da bi svakog časa trebalo da
počne postavljanje za naredni ples.
„Drago mi je, gospođice Dojl“, rekao je. „Očaran sam, ako smem da
kažem. Hoćete li mi učiniti čast da mi poklonite sledeći ples?“
„Obećan je njegovom gospodstvu“, rekla je Lili.
„Naravno.“ Osmehnuo se Nevilu. „Zdravo, Kilburne. Možda naredni?“
„Naredni je obećan meni, Dorsi.“
Lili se okrenula iznenađeno i shvatila da joj je vojvoda od Portfrija
prišao s leđa. Njegove reći su bile odsečne i ne posebno učtivo izgovorene.
„I svaki ples nakon toga je takođe obećan“, njegova milost je dodala,
potpuno netačno. On čak nije rezervisao ni naredni ples sa njom.
„Lindone...“, ubacila se Elizabet.
„Prijatno veće, Dorsi“, rekao je vojvoda odlučno kao da ga ispraća.
Gospodin Dorsi se osmehnuo, naklonio se i otišao bez ijedne reči.
 „Lindone“, rekla je Elizabet, ,,šta te je to spopalo da budeš tako
nepristojan?“
„Nepristojan, madam?“, rekao je hladno. „Zbog toga što držim bitange
podalje od nevinih devojaka? Zapanjen sam što predstavljate gospođicu
Dojl svakom nitkovu koji to zatraži.“
Elizabet je stisla usne i prebledela. „A ja sam zapanjena, Vaša milosti“,
rekla je, „što se usuđujete da me učite kako treba da se ponašam. Gospodin
Dorsi je, koliko se sećam, rođak Vaše supruge. Ako ste u bilo kakvoj zavadi
sa njim, ne možete očekivati da ću i ja zbog toga biti.“
Bila je to kratka i oštra rasprava tihim tonom. Ona je iznenadila i
uznemirila Lili koja je imala osećaj da je razlog neočekivane svađe.
„Lili“, rekao je Nevil i pružio joj ruku. „Postavljaju se parovi za ples.
Hoćemo li da se pridružimo?“
Kratko je zaboravila na njega. Parovi su se zaista postavljali, a ona je
pristala da provede celih pola sata u njegovom društvu. Pola sata sa njim
nakon kojih ju je čekao ceo životni vek i cela večnost bez njega, za nju je
bila smrtna agonija.
Podigla je ruku, nadajući se da ne drhti isuviše primetno i stavila je,
kao što je naučena, na manžetnu njegovog crnog sakoa. Osetila je njegovu
snagu i toplotu. Osetila je poznati miris njegove kolonjske vode. I skoro da
je zaboravila svoje okruženje i izgubila svest o tome da je ovo bio trenutak
koji su okupljeni članovi visokog društva sigurno čekali od trenutka kada je
on ušao u balsku dvoranu. Želela je da ga čvrsto uhvati za ruku, uvuče se u
njega i tamo šćućuri na toplom i sigurnom. Želela je da isplače svoju tugu i
usamljenost.
Trenutak kasnije bila je užasnuta kako talasom zaborava, tako i
sopstvenom slabošću. Prošlo je mesec dana, mesec dana napornog rada i
zabavljanja. Mesec dana u kome se pripremala za nezavisan i produktivan
život. Ceo mesec je postavila između sebe i njega. Moćni bedem, pomislila
je. Ipak, jedan pogled na njega, jedan dodir, i sve se ponovo raspalo. Bol je,
bila je sigurna, bio gori nego ikada pre.
 Zauzela je svoje mesto u redu sa damama koji je bio okrenut redu
džentlmena. Osmehnula se, a on joj je odgovorio osmehom.

Elizabet je i dalje stiskala usne. Pogledom je tražila nekog poznatog

kome bi mogla da se pridruži. Vojvoda od Portfrija ju je hladno posmatrao.
„Uhvati me za ruku“, zapovedio je. „Idemo u sobu sa osveženjem.“
„Upravo sam došla odande“, rekla je. „I ne odgovaram na takav ton,
Vaša milosti.“
Glasno je uzdahnuo, „Elizabet“, rekao je, „hoćeš li, molim te, da pođeš
sa mnom u sobu sa osveženjem? Tamo je mirnije.
Iskustvo me je naučilo da svađa koja se ne razreši odmah nakon
usijanja verovatno nikada neće biti razrešena.“
„Možda bi bilo dobro“, rekla je, „da se ova nikad ne razreši.“
„Da li to zaista misliš?“, pitao ju je glasom iz koga je nestala sva
hladnoća.
Pogledala ga je dugim, odmeravajućim pogledom, a zatim ga uhvatila
pod ruku.
„Poznaješ li dobro Dorsija?“, pitao ju je dok su šetali.
„Skoro nimalo“, priznala je. „Mislim da proletos nismo razmenili više
od desetak reči u Njuboriju. Bila sam iznenađena kada me je pitao da ga
upoznam sa Lili, budući da ju je video tamo. Teško da je to večeras
neobičan zahtev i ne znam nijedan razlog zašto bih ga odbila. Postoji li?“
„Uporno je obletao oko Fransis - moje supruge“, rekao je. „To je bila
neželjena pažnja na kojoj je insistirao čak i kada mu je stavljeno do znanja.
Je li to dovoljan razlog?“
„Zaboga!“ uzviknula je. „Tako mi je žao, Lindone. Neću da ga
opravdavam time što se to dogodilo pre više od dvadeset godina i što je tada
sigurno bio mlad i tvrdoglav. Za tebe je ta uvreda još uvek sveza.“
„Očajnički je želeo da se oženi njom“, rekao je. „Osim titule, nema
pravo ni na šta što Onslou poseduje, uključujući i Natl Grandž. Sve je
zaveštano Fransis. Kad ga nije prihvatila, Dorsi je pokušao da... da je prisili
na brak. To je bio razlog što smo požurili sa tajnim venčanjem samo dan pre
nego što ću otići u Holandiju sa pukom. Postojala je zavada među
porodicama koja nam je otežavala da se venčamo. Oboje smo mislili da
ćemo kad se ja vratim uspeti da ubedimo obe porodice da je naša ljubav
dovoljno snažna da se mora prihvatiti. Bili smo mladi i luckasti. Naš brak
mogao biti dobra karta protiv Dorsijevog navaljivanja.“
Nikada pre toga nije pričao o svojoj supruzi, pomislila je Elizabet dok
su ulazili u sobu sa osveženje. U njoj nije bilo nikoga osim nekoliko sluga
koji su radili za pomoćnim stolom okrenuti leđima. Nikada ga nije pitala
ništa u vezi njegovog braka.
„Mogu da razumem“, rekla je, „zašto ga ne voliš. Naravno, možda se
za dvadeset godina promenio, ali Lili ne poseduje ništa što bi privuklo
njegovu pohlepu. Ipak, obeshrabriću ga u svakom daljem pokušaju da
produbi poznanstvo sa njom.“
„Hvala ti“, rekao je. „Čuvaj je od njega, Elizabet.“
Odjednom se namrštila i pogledala ga iskrenuvši glavu u stranu. Nisu
joj se dopadala osećanja koja su je obuzela. Ljubomora? „Zašto te Lili
toliko interesuje?“, pitala ga je.
Nije odgovorio. Učinio je ono što nikada ranije nije, uprkos bliskom
poznanstvu koje je trajalo nekoliko godina. Nagnuo se ka njoj i strasno je
poljubio.
„Ovo je sigurno ples pred večeru“, rekao je. „Zato je ova prostorija
prazna. Hoćemo li u trpezariju?“
Elizabet ga je uzela pod ruku boreći se da sredi misli. Osećala se,
pomislila je podsmevajući se samoj sebi, kao mlada školarka koja je upravo
doživela svoj prvi poljubac - bez daha, drhtavih kolena i želje da nastavi.
Beznadežno zaljubljena, naravno. Bila je dovoljno disciplinovana da tu
činjenicu sakrije čak i od sebe.

Plesali su spori, svečani, seoski ples. Pošto je ples bio takav da su

igrali jedno oko drugoga ili se držali za ruke, bilo je prilike za razgovor.
Nevil nije iskoristio ni jednu, a Lili nije ni pokušavala da razgovara sa njim,
iako se sve vreme osmehivala. Kratki razgovori bili su o beznačajnim
temama. Osim toga, svaki razgovor u tim okolnostima mogli su da čuju
drugi. Plesali su u tišini.
Znali su da ih posmatraju. On je znao da će svaki pogled i gest, svaki
dodir i reč biti primećeni i komentarisani sutradan u mnogim salonima i da
će se značenje pronalaziti u svakom detalju. Shvatio je da nije mario.
Plesala je lagano i graciozno. Držala se ponosno i elegantno. Izgledala
je kao da je oduvek pripadala takvom okruženju. Bila je lepotica, najčistiji
dijamant. Nije mogao - nije želeo - da skloni pogled sa nje.
Došao je u London sa nadama, iako uznemiren. Očekivao je da će je
zateći nesrećnu. Nadao se da će moći da je privije u naručje i da je uveri da
će je štititi do kraja života čak i ako ne bude želela da se uda za njega, a ona
je izgledala kao da joj je mesto u balskoj dvorani lejdi Ešton. Izgledala je
pribrano i opušteno.
Imao je osećaj da je vidi prvi put. Povratila je svežinu koju je izgubila
pre dolaska u Njubori, a koju tamo nije uspela da očuva. I dalje je bila sitna
i vitka, ali je sada imala prijatne i privlačne obline. Nije bilo ni tragova
bezbrižne devojke koje se tako dobro sećao. Niti tragova lepe, koščate žene
koja je ušla u crkvu u Njuboriju. Sada je izgledala...
Nije bilo odgovarajućih reči koje bi to opisale. Bila je otelotvorenje
ženstvenosti. Ne, to je suviše pitomo. Bila je sve što je ikada želeo i što bi
mogao da poželi. Ne samo prijateljica, supruga, srodna duša. Bila je sve za
čime je njegovo telo žudelo. Bila je... bila je žena.
Da je ovo samo bio valcer, pomislio j e, doveo bi je do francuskih
prozora, zavrteo je, otplesao sa njom u senku izvan svetlosti sveća i
nerazumno je poljubio.
To nije bio valcer. Plesali su jedno naspram drugog, kretali se jedno
oko drugog i vratili na početne pozicije bez ijednog dodira, iako je osećao
vrelinu njenog tela koje se obavijalo oko njega poput toplog ćebeta.
Osmehivala se kao na samom početku večeri, ali su joj oči sjajile jer je bila
svesna njegovog prisustva. Hvata bogu što nisu plesali valcer. Oči su joj se
smešile. Čast je nalagala da ne pokuša da iskoristi situaciju bez njenog
pristanka.
Oh, Lili.
Bilo je vreme za večeru, shvatio je Nevil kada se ples približio kraju, a
ona je očigledno znala šta to znači. Uhvatila ga je za ruku i dozvolila mu da
je povede u trpezariju gde je on, uz malo sreće, pronašao dva mesta za
stolom malo udaljenim od ostalih. Smestio ju je i doneo tanjir sa
posluženjem i šoljicu čaja.
„Lili“, pitao ju je, sedajući pored nje opirući se porivu da je uhvati za
ruku, „kako si?“
„Hvala, milorde, veoma dobro“, odgovorila je. Njene oči koje su se za
vreme plesa osmehivale njegovim, sada su gledale u njegovu bradu.
„Izgledaš divno“, rekao joj je. „Ipak, mogao bih da plačem za tvojom
kosom.“
To ju je nateralo da ga pogleda u oči, a on je video staru Lili kako
veselo blista. „Doli jeste plakala, blesava devojka“, rekla je, „dok joj nisam
obećala da će mi i dalje trebati njene usluge. Potrošila je sate na moju kosu.
Više ne peglam odeću niti pravim izmene i popravke.“
„Niti nameštaš krevet i pomažeš da se oljušti krompir ili isecka luk?“,
pitao je.
„Ni to“, potvrdila je. „Dame te poslove ne rade.“
„Osim ako ne reše da ih obavljaju“, rekao je smešeći se.
„Previše su zauzete drugim stvarima“, rekla mu je.
„Jesu li, Lili?“ pitao ju je. „Čime, recimo?“
Nije želela da mu kaže čime je bila okupirana poslednjih mesec dana -
osim što je odsekla kosu, naučila da pleše i da se ponaša kao dama.
Promenila je temu.
„Hvala što ste vratili novac koji sam pozajmila od kapetana Harisa,
milorde“, rekla je, „iako niste bili u obavezi da to učinite, Posetila sam ih
nekoliko puta. Elizabet je rekla da će me rado pustiti da ih posetim.“
 „Je li ona težak poslodavac?“, pitao je.
„Naravno da nije“, odgovorila je. „Da li bih Vas uvredila, milorde, ako
bih ponudila da Vam vratim ono što ste poslali kapetanu Harisu čim budem
mogla?“
„Bio bih uvređen, Lili“, rekao je. „Bio bih povređen, draga moja.“
Klimnula je glavom. „Da“, rekla je. „Mislila sam da bi bilo tako. Zato
neću insistirati.“
„Hvala ti“, rekao je.
Igrala se hranom, primetio je. Ni on nije dotakao svoju.
„Mogu li da te posetim, Lili?“, pitao ju je. „Sutra posle podne?“
„Zašto?“ Njene oči su ponovo gledale pravo u njegove. Bio je
uzdrman tim pitanjem. Hoće li reći ne?
„Imam nešto za tebe“, rekao je. „Nešto nalik poklonu.“
„Ne mogu da prihvatim poklon od Vas, milorde“, rekla je Lili.
„Ovo je drugačije“, uveravao ju je. „Nije lično. To je nešto što ćeš
sigurno prihvatiti i obradovati se. Mogu li da ga donesem lično i da ti ga
predam u ruke? Molim te.“
Oči su joj zablistale, možda su to bile suze, ali je oborila pogled pre
nego što je mogao da bude siguran. „U redu“, rekla je, „ako Elizabet bude
dozvolila posetu. Morate zapamtiti, milorde, da sam ja njena družbenica.“
„Pitaću je za dozvolu“, rekao je. Više nije mogao da odoli zadovoljstvu
da je uhvati za ruku i prinese je svojim usnama. “Lili, draga moja...“
Njeni kapci su se ovog puta spustili brže, ali ne pre nego što je bio
potpuno siguran da je u njenim očima ugledao suze koje je pokušala da
sakrije. Primorao je sebe da ne izusti ono što je želeo. Čak iako se njena
osećanja nisu ugasila, znao je da se ona neće tako lako predati njegovom
udvaranju. Ljubav ili nedostatak ljubavi nisu imali veze sa njenim
odbijanjem. Ako ne budu mogli da pronađu zajednički svet u kome će živeti
zajedno, i ako ne budu mogli da žive kao ravnopravni u njemu, ona će ga
odbijati makar je prosio jednom nedeljno u narednih pedeset godina.
 20.

Lili je stigla do najtežeg dela svog obrazovanja. Isprva je sve bilo

zbunjujuće i iscrpljujuće, ali zapravo veoma lako i nesumnjivo uzbudljivo.
Svakog dana je bilo nečeg novog što bi naučila i mogla je da vidi svoj
napredak.
Ipak, došlo je vreme kada su lekcije počele da se ponavljaju i bivaju
dosadne, kada se napredak činio spor, a ponekad kao da ga nije ni bilo, kada
joj se činilo da nikada neće dostići bar zadovoljavajuće osnovno
obrazovanje.
Naučila je sva slova - umela je da ih prepozna i napiše. Mogla je da
dešifruje određene reči, a posebno one koje su se pisale slično kako su
zvučale i koje su se pojavljivale u skoro svakoj rečenici. Ponekad je
ubeđivala sebe da ume da čita, ali kad god bi uzela knjigu sa police u
Elizabetinoj biblioteci, shvatila bi da je svaka stranica za nju i dalje
misterija. Nekoliko reći koje je mogla da pročita nisu joj omogućavale da
ovlada značenjem celine, a sporost sa kojom je čitala čak i ono što je mogla
da prepozna, kod nje je ubijala interesovanje. Kada je jednog dana uzela
pozivnicu sa stola i shvatila da se rukopis značajno razlikovao od onoga što
je naučila iz knjiga, da jedva da je mogla da prepozna ijedno slovo, osetila
je očajanje.
Održala ju je čista tvrdoglavost. Neće priznati poraz. Čak je insistirala
da ne propusti jutarnje časove nakon bala iako su se u svitanje vratile kući,
a Elizabet je predložila da pošalje poruku učitelju da ne dolazi.
Odsedela je i na času muzike odmah nakon ručka. Klavir se pokazao
podjednako naporan. U početku je stiskanje dirki i učenje osnova bilo
predivno. Osećala je da počinje da otkriva tajnovitost muzike. Bilo je
uzbudljivo učiti lestvice, vežbati njihovo lagano sviranje odgovarajućim
prstima pod odgovarajućim uglom. Bila je čista magija odsvirati melodiju
desnom rukom i reči sebi da ume da svira klavir. Međutim, tada je na red
došlo prokletstvo leve ruke, koja je svirala nešto različito od desne. Kako da
uskladi dve ruke i da obema svira ispravno? To je bilo slično staroj igri
zbog koje su se deca u vojsci smejala - pokušaj da se istovremeno trlja
stomak i tapše po glavi.
Ipak, istrajala je. Naučiće da svira. Nikada neće biti veliki muzičar.
Verovatno nikada neće biti dovoljno dobra da svira za publiku u salonu kao
što je većina dama mogla, ali bila je odlučna da nauči da svira ispravno i
melodično u meri u kojoj bi sama bila zadovoljna.
Svirala je Bahovu vežbu za prste iznova i iznova, više od pola sata.
Svaki put kad bi je učitelj zaustavio da joj ukaže na grešku ili da negativno
komentariše ono što je uradila dok je svirala bez prekida, osećala je želju da
upadne u raspravu, da ga gada notama i opsuje, da objavi da nikada više ne
želi da dodirne dirke klavira, da viče da je jednostavno nije briga. Ipak,
svaki put bi poslušala i pokušala još jednom. Shvatila je da je umorna. Ne
samo da je noć bila kratka, već je uz to ležala budna i razmišljala o njemu.
Shvatila je i da je uznemirena.
On je trebalo da svrati kasnije. Imao je poklon za nju. Kako je mogla
ponovo da ga vidi, a da se ne slomi, da mu ne pokaže koliko je slaba?
Nastavila je da svira. Konačno je uspela da odsvira, ne samo bez
prekida, već i, po njenom mišljenju, uspešnije nego ikada. Kada je završila,
spustila je ruke na krilo i čekala presudu.
,,Predivno!“, uzviknuo je.
Osvrnula se preko ramena. Stajao je na dovratku otvorenih vrata
salona sa Elizabet. Bio je iznenađen i zadovoljan.
„Ovako si iskoristila vreme, Lili?“ pitao je.
Ustala je i naklonila se. Da je ispod njenih stopala postojala duboka
crna rupa, rado bi uskočila u nju. Uhvaćena je kako vežba nešto što bi
petogodišnjak zasigurno bio sposoban da odsvira dvostruko bolje. Prekorno
je pogledala u Elizabet.
„Gospodine Stenvik“, rekla je Elizabet učitelju muzike, „verujem da će
se gospođica Dojl složiti da Vas danas pusti ranije. Lili?“
 Lili je klimnula glavom. „Da“, rekla je. „Hvala Vam, gospodine
Senvik.“
Elizabet je, potpuno nepotrebno, otišla da ga isprati i nije se odmah
vratila.
„To je zvučalo veoma lepo“, rekao je Nevil.
„Osnovna vežba“, rekla je, „koju sam odsvirala prosečno dobro,
milorde.“
„Da“, složio se ozbiljno, „jesi.“
Tako ju je razoružao. Osetila je ogorčenost. Da li joj je udelio
kompliment samo da bi ga povukao?
„I sve to za mesec dana“, nastavio je. „To je izvanredan uspeh, Lili.
Naučila si i da se krećeš u visokom društvu graciozno i lako - kao i da
plešeš. Šta si još radila?“
„Učila sam da čitam i pišem“, rekla je podigavši bradu. „Ne umem ni
jedno ni drugo čak ni prosečno dobro... još uvek.“
Osmehnuo joj se. „Sećam se da si rekla, bilo je to u kolibi“, kazao je,
„da misliš da je nešto najlepše na svetu znati da čitaš i pišeš. Tada sam
propustio znak. To nije bio puki san, zar ne? Ja sam mislio da je sve što ti je
potrebno sloboda i smirujući uticaj netaknute prirode.“
Okrenula se i sela na ivicu klavirske stolice. Nije želela da se priseća
kolibe. Ta sećanja bila su njena najveća slabost,
„Kako je Loren?“, pitala je. Da li ga je to već pitala sinoć?
„Dobro“ odgovorio je.
Gledala je u svoje ruke. „Hoćete li.., hoće li biti letnjeg venčanja?“,
pitala je iako uopšte nije nameravala.
„Između Loren i mene?“, rekao je. „Ne, Lili.“
Nije ni bila svesna koliko se toga plašila, sve dok nije čula njegov
odgovor, iako naravno, nije rekao da neće biti jesenjeg venčanja, ili
zimskog ili...
 „Zašto neće?“, pitala ga je.
„Zato što sam ja već oženjen“, rekao je tiho.
Lili je osetila da joj se utroba prevrnula. Isto je govorio i u Njuboriju.
Ništa se nije promenilo. Ako bi je ponovo pitao ono što ju je tamo pitao,
njen odgovor bi bio isti. To se nije moglo promeniti.
„Doneo sam ti poklon koji sam sinoć spomenuo“, rekao je i prišao joj
bliže. Videla je da drži paket. Pružio joj ga je.
Rekao je da nije ništa lično. Da jeste, morala bi da odbije. Dok je bila
u Njuborškoj opatiji kupio joj je odeću i cipele koje je zadržala. To je bilo
drugačije, U to vreme je mislila da mu je zakonita žena. Sada je bila
neudata žena u društvu neoženjenog muškarca i nije mogla da prihvati
poklone od njega. Ipak, podigla je ruku i uzela paket.
Znala je šta je to čim je odmotala pakovanje, iako je bilo izbledelo,
deformisano i neprirodno čisto. Ipak ga je pitala.
„Tatino?“ prošaputala je.
„Da“, rekao je. „Bojim se da je sadržaj nestao, Lili. Ovo je sve što sam
uspeo da povratim za tebe. Mislio sam da bi ipak volela to da imaš.“
„Da.“ osetila je bolno stezanje u grlu. „Da. Hvala. Oh, hvala.“ Gledala
je kako se tamna vlažna mrlja širi po torbi, pa ju je jednim prstom obrisala.
„Hvala ti.“ Skočila je i obavila mu ruke oko vrata, a lice prislonila među
nabore njegove kravate pre nego što je shvatila šta radi. Njegove ruke su je
čvrsto zagrlile. Stisla je torbu čvrsto u jednoj ruci i osetila lanac sigurnosti
koji je postojao tokom tih godina na poluostrvu – njen otac, major lord
Njubori i ona. To nisu bile bezbrižne godine - rat je uvek bio strašan - ali ju
je zapljusnula nostalgija. Čvrsto je zatvorila oči, skoro kao da je želela da
ponovo bude tamo u tom životu kad ih otvori.
Pustio ju je kada se sabrala, a ona je ponovo sela na stolicu.
„Žao mi je zbog sadržaja“, rekao je. „Žao mi je što nikada nećeš znati
šta je tvoj otac čuvao za tebe.“
„Gde si je našao?“, pitala je.
 „Poslata je tvom dedi u Livenskortu u Lisesterširu“, rekao joj je. „On
je tamo bio konjušar. Umro je pre tvog oca, nažalost, a njegov sin, brat tvog
oca je umro ubrzo nakon njega. Ali imaš strinu koja još uvek živi tamo sa
dva sina. Torba je bila kod nje.“
Ima rodbinu - strinu i dva rođaka. Ta pomisao je trebalo da je obraduje.
Međutim, tog trenutka je osećala veliku tugu za ocem. Nikada ga nije na
pravi način ožalila, shvatila je. Udala se samo tri sata nakon njegove smrti,
a nekoliko sati nakon toga, kada je pogođena iznad srca, započeo je dugi,
dugi košmar. Nikada nije imala šansu da u potpunosti shvati razmere svog
gubitka.
„Nedostaje mi“, rekla je.
„I meni, Lili.“ Ustao je i naslonio se na klavir. „Sada barem imaš nešto
što može da te podseća na njega. Šta se dogodilo sa tvojim medaljonom?
Jesu li ga Francuzi uzeli... ili Španci?“
„Manuel“, rekla je. „Ali mi ga je vratio kada sam oslobođena. Mada je
pokvaren. Lanac se pokidao kada mi ga je strgao sa vrata.“
Čula je kako je uznemireno uzdahnuo. „Uvek si ga nosila“, rekao je.
„Je li to bio poklon od tvog oca ili majke?“
„Od oboje, pretpostavljam“, rekla je. „Imala sam ga otkad znam za
sebe. Tata je govorio da uvek moram da ga nosim, da nikada ne smem da ga
skinem ili izgubim.“
„Lanac je pokidan“, rekao je. „Moraš ponovo da nosiš medaljon, Lili,
kao uspomenu na oba tvoja roditelja. Hoćeš li mi dozvoliti da ga odnesem
kod juvelira da popravi lanac?“
Oklevala je. Poverila bi mu i svoj život, ali nije mogla da podnese
pomisao da medaljon ponovo preda nekome. Kada su je Španci zarobili
strgli su joj odeću, ali osetila se potpuno gola kada joj je Manuel strgao
medaljon sa vrata. Imala je osećaj kao da je otrgnut deo nje.
„Ili još bolje“, rekao je Nevil, ispravno pročitavši njeno oklevanje,
„hoćeš li mi dozvoliti da te otpratim do juvelira, Lili, da popravi lanac? Ne
sumnjam da će to moći da uradi na licu mesta.“
 Pogledala ga je, poverovala mu i na trenutak zaboravila barijeru koja
je zauvek morala da ostane između njih. „Da“, rekla je. „Hvala ti, Nevile.“
Uvukla je donju usnu među zube, a pogledi im se sretoše. Imala je osećaj da
je izgovorila nešto nežno, a on kao da ju je čuo.
Vrata su se otvorila u pravi čas, a Elizabet je ušla nasmejana. „O,
Bože“, rekla je, „gospodin Stenvik baš voli da priča kad mu se pruži prilika.
Oprosti što sam te zapostavila, Nevile. Nadam se da te je Lili zabavljala.
Izveštila se u ćaskanju.“
„Ne žalim se“, rekao je Nevil.
„Hajdemo u salon na čaj“, predložila je Elizabet „Tamo je raspaljena
vatra. Prilično je svež dan za leto, zar ne? I vlažan.“
Lili je pogledala kroz prozor. Zaista je bio siv i oblačan dan. Na staklu
je bilo kapljica kiše, iako se činilo da u tom trenutku nije padala. Vreme ju
je celog jutra činilo potištenom, setila se. Ipak, imala je snažan utisak da je
tog popodneva sijalo sunce. Varala se.

Elizabet je uvek otvoreno priznavala Nevilu da je on bio njen omiljeni

bratanac. Želela je da bude srećan i on je to znao. Takođe je znao da je ona
bila svesna dubine njegovih osećanja prema Lili. Ipak, ona neće pritiskati
Lili da mu se vrati. Dala je sebi zadatak da pruži Lili priliku da nauči
manire i stekne samopouzdanje kako bi mogla sama da bira sudbinu. Ako
Lili odluči da se uda za njega, Elizabet će se radovati. Ako odluči da to ne
učini, Elizabet će je podržati.
Kad se žene povežu, pomislio je Nevil žalosno, bilo ih je lako pomeriti
koliko i gibraltarsku stenu.
Bio je nestrpljiv da odvede Lili kod juvelira. Znao je da joj je medaljon
bio dragocen, pa je želeo da joj pomogne da ga popravi kako bi ponovo
mogla da ga nosi. To je bio njegov glavni motiv, bio je veoma siguran.
Naravno i izgovor jer mu je to bila prilika da ponovo provede vreme s Lili.
To sutradan neće biti moguće, obavestila ga je Elizabet tog popodneva
tokom čajanke kada je doneo Dojlovu torbu. Lili ima časove celog jutra, a
popodne se održava vrtna zabava kod Foglsa. Za tu priliku će joj biti
potrebna Lilina pratnja. Za prekosutra su planirani jutarnji časovi i časovi
plesa tokom popodneva. To je, takođe, bio i dan u nedelji kada je Elizabet
dočekivala goste, a ove nedelje će Lili sedeti sa njom i pomagati joj da ih
razonodi.
Najbolje što je Nevil mogao, s obzirom da nije dobio pozivnicu za
vrtnu zabavu, bilo je da poseti Elizabet narednog poslepodneva i da sedi,
pije čaj i razgovara sa gostima. Tek je naredno poslepodne bilo slobodno za
odlazak kod juvelira. Čak i tada će ih pratiti Elizabet, ukoliko ne bude
mogao da je uveri da će uzeti otvorenu kočiju sa konjušarem koji će stajati
iza.
Elizabet je oduvek bila velika cepidlaka. Posmatrala je Lili više kao
dragocenu štićenicu nego kao plaćenu družbenicu. To je bilo uznemirujuće,
ali je Nevilu ipak bilo drago. Previše mladića je dolazilo na čaj kod Elizabet
bez drugog očiglednog razloga osim želje da kibicuju Lili.
Sunce je napokon ponovo zasijalo tog poslepodneva, a Lili je nosila
privlačnu i krajnje modernu zelenu haljinu i slamnati šešir. Nevil joj je
pomogao da se popne u fijaker, seo pored nje i uzeo uzde iz ruku konjušara,
pa sačekao da se momak popne iza.
„Kaži mi iskreno, Lili“, rekao je dok su se vozili u pravcu Bond Strita.
„Da li uživaš?“
Razmislila je. „Osećam se... opušteno“, rekla je. „Osećam da sad mogu
da uklopim u skoro svako društvo u kome se budem našla. To je prijatan
osećaj, milostivi.“
„Učiš li sve što si želela da naučiš?“, pitao ju je.
„Bez sumnje“, rekla je. „Sumnjam da čovek ikada može da nauči sve
neverovatne činjenice i tajne života, ja učim daleko sporije nego što sam
očekivala. Jedva mogu da čitam iako imam časove više od mesec dana. Pa
opet, svaki put kada se iznerviram, setim se kako sam oduvek čeznula za
znanjem i veštinama. I setim se koliko imam sreće što imam mogućnost da
napokon zadovoljim tu svoju čežnju.“
Uzdahnuo je. „Nisam želeo da se promeniš, Lili“, rekao je. „Dopadala
si mi se kakva si bila. Kad sam to rekao Elizabet, ukazala mi je koliko je to
sebično od mene. Moram da priznam da je zadovoljstvo videti te tako
opuštenu.“ Nasmešio joj se. „Zaista mi se sviđa tvoja sadašnja frizura.“
„I meni.“ Veselo se osmehnula i podigla ruku da pozdravi dve dame
koje su izlazile iz modistkinjine radnje. U istom trenutku je Džordž Brigam
koji je prolazio ulicom, dodirnuo rub šešira štapom i naklonio se Lili.
Izgledala je i ponašali su se prema njoj kao prema mladoj dami iz
visokog društva, shvatio je Nevil. Njena hrabrost i Elizabetino ohrabrenje
spasili su je skrivanja i sada je bila opuštena. On bi je sakrio, zaštitio, ali i
učinio da se oseća neprijatno i nesrećno. To nije bilo prijatno priznanje.
Uveo ju je u juvelirsku radnju koju je smatrao najboljom i objasnio
juveliru da gospođica Dojl radije ne bi ostavljala medaljon, već bi volela da
posmatra popravku. Seli su, a dragoceni komad joj se nije gubio iz vida.
Medaljon je bio od zlata. Kao i lanac. To nije bila drangulija koju bi
neko očekivao da pronađe kod vojnika koji čak nije imao ni platu narednika
kada je kupljena. Nevil ga je video mnogo puta na Lilinom vratu. Bio je deo
nje. Nikad mu nije padalo na pamet da razmišlja o ogrlici. Na spoljašnjoj
strani medaljona postojala je neka vrsta složene šare, ali on nije pokušavao
da priđe bliže i da je prouči. Iz nekog razloga Lili ju je čuvala skrivenu. On
je poštovao njene želje.
Platio je popravku, a ona je pažljivo vratila medaljon u tašnicu.
„Nećeš da ga staviš?“, pitao ju je kada su napustili radnju.
„Toliko dugo ga nisam nosila“, rekla je, „da želim da odaberem neku
posebnu priliku da ga ponovo ponesem. Ne znam koju. Smisliću kad bude
vreme.“
„Dozvolićeš da te odvedem kod Gantera na ledenu poslasticu?“, pitao
je.
Ugrizla se za usnu, ali je klimnula glavom. „Da“, rekla je. „Hvala,
milorde. I hvala što ste mi popravili medaljon. Veoma ste ljubazni „
Zastao je na trotoaru i sagnuo glavu kako bi mogao da je pogleda u
oči.
 „Lili“, rekao je, „ne zavaravaj se razmišljanjem da sam to učinio iz
ljubaznosti. Ponovo sam bio sebičan. Kad opet budeš nosila medaljon,
nadam se - zapravo, verujem - da ćeš se setiti ne samo svoje mame i tate,
već i čoveka koji će sebe uvek smatrati tvojim mužem.“
„Oh, nemoj“, brzo je rekla i pogledala ga prodornim plavim očima.
„Setićeš se toga, zar ne?“, rekao je.
Nije mu odgovorila, ali je, nakon nekoliko trenutaka, skoro neprimetno
klimnula glavom.

Lili se plašila poslepodneva. Molila se da Elizabet pođe sa njima.

Nakon što je rešeno pitanje kočije, molila se da padne kiša kako bi on bio
primoran da uzme zatvorenu kočiju, a Elizabet bi im se onda pridružila.
Bila je toliko slaba. Bilo je tako teško videti ga, razgovarati sa njim,
biti nasamo sa njim, a ne otkriti mu prava osećanja. Bila je prava agonija
znati da će te uspomene, skoro nepodnošljivo bobe uspomene na njega,
ostati sa njom kada on konačno ode. Nije joj trebalo više uspomena. Već ih
je imala i previše.
Ipak, ispostavilo se da joj je poslepodne bilo prilično čarobno. Vreme
je ponovo postalo letnje, nakon nekoliko sumornih dana praćenih kišom.
Vožnja u otvorenom fijakeru, osećaj toplote sunca i njegova svetlost, dali su
divan polet njenom duhu. Kao i njegovo društvo.
Nešto drugo je stvorilo čaroliju - ideja koja joj je sinula i uzbudila je,
pa nije mogla da ne bude zanesena njome iako je znala da mora da se vrati
kući i pažljivo razmisli pre nego što je ostvari.
Odbila je da se uda za Nevila jer joj je bilo neprijatno u njegovom
svetu u koji nikada ne bi mogla da se uklopi, kao ni u ulogu grofice. Odbila
je za sopstveno i njegovo dobro – on bi vremenom postao nesrećan zbog
njene neprilagođenosti.
Shvatila je da joj više neće biti neprijatno i da neće osećati kao da ne
pripada njegovom svetu. Nije se promenila za malo više od mesec dana. Još
uvek je morala da pređe veoma dug put pre nego što postane dama koja je
rođena i vaspitana za takav život. Ali, bila je na putu ka tome. Iako je neke
lekcije usvajala sporo i teško, znala je da može da ih usavrši. Nije bila dama
po rođenju i u visokom društvu će uvek biti onih koji će joj to zamerati, ali
će biti dama po obrazovanju. A bilo je puno onih - onih koje je volela i
poštovala - koji će je prihvatiti.
Šta će je tada sprečiti da se ponovo uda za Nevila?
Ne bi mu dozvolila da se oženi njom iz osećaja dužnosti, isprva je
rekla sebi. Ipak, znala je da je to besmisleno. Znala je da ju je i dalje voleo
čak i pre nego što ju je zaustavio ispred juvelirove radnje i rekao ono u vezi
njenog medaljona. Ona je bila sigurna da ga je volela. Nije prestala da ga
obožava od svoje četrnaeste godine kad ga je prvi put videla.
Ipak, moraće dobro da razmisli. Mora da bude veoma sigurna da ne
traži opravdanja. Mora da bude sigurna da je unutrašnji doživljaj manje
vrednosti neće sprečiti da doživi sebe kao jednaku. Neće mu biti jednaka po
poreklu i bogatstvu. Morala bi da zna da ta Činjenica sigurno nikad neće
biti kamen spoticanja za njih - čak i kada se prvi bujni talas njihove ljubavi
završi, što će se na njihovom životnom putu neminovno dogoditi.
Razmisliće kada ponovo ostane sama. Ovog popodneva će dozvoliti
sebi da se opusti u čaroliji i da jednostavno uživa. Tako je sa njim otišla kod
Gantera, pojela ledenu poslasticu i razgovarala sa njim o svim lekcijama
koje je naučila u proteklih mesec dana. Odlučila je da ga zabavi komičnim
detaljima kojih je mogla da se seti - od kojih je većina bila na njen račun.
Zajedno su se veselo smejali, i znala je, možda sa trunkom nelagode, da je
čarolija i njega obuzela.
Bilo je malo razočaravajuće što im je razgovor prekinut, ali Lili se
ljubazno osmehnula gospodinu koji je zastao kod njihovog stola da bi
popričao sa njima. Bilo je teško setiti se imena svih onih sa kojima se
upoznala na balu kod lejdi Ešton, ali se odmah setila gospodina Dorsija,
delimično zbog toga što je bio u Njuborškoj opatiji dan ili dva nakon njenog
dolaska, ali više zato što su se Elizabet i vojvoda od Portfrija oko njega
sporečkali.
„Gospođice Dojl. Dobar dan“, rekao uz naklon i osmeh, mada
iznenađeno kao da ju je upravo primetio. „Kilburne?“
 Oboje su učtivo uzvratili, bez posebnog oduševljenja. Nevil je želeo da
bude sam sa njom, koliko je i ona želela da bude sama sa njim,
pretpostavila je Lili. Setila se Elizabetinog kratkog osvrta na raspravu. Da
ne bi izdala ukazano poverenje, Elizabet nije mogla da objasni Lili zašto
treba da izbegava susrete sa gospodinom Dorsijem, ali je Lili verovala da je
zaista postojao dobar razlog.
Ipak, on je bio ljubazan gospodin i sigurno bezopasan, mislila je Lili
narednih pet minuta tokom kojih je nepozvan sedeo sa njima za stolom.
Čuo je da je grof Kilburn nedavno bio u Livenskortu u Lisesterširu. Voleo
bi da je znao. On je bio naslednik bolesnog barona Onsloua koji je živeo u
Natl Grandžu, samo nekoliko kilometara dalje. Sa zadovoljstvom bi došao
da grofu pokaže okolinu. A možda je njegovo gospodstvo tamo bilo
poslovno?
Veoma neprijatna slučajnost, pomislila je Lili, što je lično vojvoda od
Portfrija prošao pored Gantera i video njih troje zajedno. Zastao je na
trenutak, a zatim nastavio dalje nakon što je dodirnuo šešir da pozdravi Lili.
Barem će moći da uveri Elizabet da Nevil i ona nisu imali drugog izbora
osim da ispadnu nepristojni, pomislila je.
Gospodin Dorsi je ubrzo otišao.
„Neobično ljubazan čovek“, rekao je Nevil. „Došao bi čak do
Lisesteršira samo da mi pokaže okolinu da je znao da sam nekoliko
kilometara daleko od imanja njegovog ujaka? A jedva da se poznajemo.
Možda misli da mi duguje ljubaznost zato što je bio gost u Njuboriju u
maju. Došao je kao prijatelj Loreninog dede. Barem se potrudio da pokaže
da mi ništa ne zamera.“
Osmehnuli su se jedno drugome.
„Pretpostavljam“, rekao je nagnuvši se ka njoj, „da nisi bila u Vokshol
vrtovima, zar ne Lili?“
„Ne.“ Odmahnula je glavom. „Ali čula sam za njih. Priča se da su
prelepi noću.“
„Hoćeš li da ideš sa mnom“, pitao ju je, „ako budem mogao da
organizujem izlet?“
 Možda je trebalo odmah da odbije. Mogla je barem da kaže da će
razmisliti o tome i popričati sa Elizabet.
Shvatila je da se željno nagla ka njemu dok im lica nisu postala suviše
blizu.
„Oh, hoću“, rekla je. „Da, molim, milorde.“
 21.

„Pitam se“, rekao je vojvoda od Portfrija, „šta bi mogao da bude razlog

interesovanja gospodina Kalvina Dorsija za Vas, gospođice Dojl.“
Elizabet i Lili su bile gosti koje je vojvoda pozvao u svoju ložu u
pozorištu. Lili je bila očarana tim iskustvom - raskošnom elegancijom
pozorišta, publikom u drugim ložama, orkestrom, galerijama i prvim činom
predstave. Čim je počelo izvođenje bila je ponesena u neki drugi svet i
potpuno je izgubila osećaj da tu ne pripada - poistovetila se sa likovima na
sceni i proživljavala njihove živote. U toku pauze, loža se ispunila
posetiocima koji su došli da pozdrave Elizabet ili druge članove društva - i
da izbliza vide čuvenu Lili Dojl.
Njegova milost nije trošio vreme na besmislena ćaskanja. Predložio je
da Lili sa njim prošeta van lože.
„Šta je razlog tolikog interesovanja za mene, Vaša milosti?“, rekla je
kao odgovor na njegovu primedbu. „Prema standardima visokog društva ja
sam niko i ništa.“
„On nikada nije bio ženskaroš“, rekla je njegova milost, „niti je
posebno poklanjao pažnju damama. Ali sa tobom se namerno susreo dva
puta.“
„Verujem, Vaša milosti“, rekla je Lili, „da to nije Vaša briga.“
„Taj sjaj u očima i trzaj bradom“, rekao je odmahujući glavom. „Lili,
šta čovek radi kada...? Nije važno.“
„Uostalom“, rekla je Lili, „Gospodin Dorsi je bio zainteresovaniji za
grofa od Kilburna, nego za mene. Rekao je da bi i sam otišao do
Lisesteršira pre nekoliko nedelja da je znao da je njegovo gospodstvo bilo
tamo.“
„Kilburn je bio u Lisesterširu?“ pitao je vojvoda.
 „U Livenskortu“, rekla je Lili, ,,gde je moj otac odrastao... moj deda je
tamo bio konjušar.“
„On je još uvek živ?“, pitala je njegova milost.
„Ne“, rekla je Lili. „Umro je pre mog oca, a i brat mog oca je umro.“
„Ah“, rekao je vojvoda, „dakle, više nemaš nikoga. Žao mi je.“
„Samo strinu“, rekla je Lili. „I njena dva sina.“
„Moja supruga je bila iz Lisesteršira“, rekao je vojvoda, „Jesi li znala
da sam nekada bio oženjen, Lili? Odrasla je u Natl Grandžu, nekoliko
kilometara od Livenskorta. Kalvin Dorsi joj je bio rođak, a tvoja majka
lična služavka.“
Lili je naglo stala. Zurila je u njega ne primećujući prolaznike koji su
se skoro sudarili sa njima. Iznenada, bez posebnog razloga, osetila je strah.
„Otkud znate?“ pitala je skoro šapatom.
„Razgovarao sam sa njenom sestrom“, rekao je. „Tvojom tetkom.“
Tokom prethodne nedelje, Lili je otkrila određene činjenice u vezi
porekla svojih roditelja. Saznala je da su oboje imali žive članove familije.
Nije bila potpuno sama na svetu kako je mislila. Ipak, umesto da se raduje,
osećala je nelagodu... i više od toga. Međutim, nije umela da objasni tačan
osećaj. Čega se ili koga se plašila?
„Mislim“, rekla je njegova milost, „da je vreme da se vratimo u ložu,
Lili. Drugi čin uskoro počinje.“

Lili je posebno poštovala Elizabet koja je za nju bila otelotvorenje svih

kvaliteta prave dame. Lili ju je cenila i divila joj se. Takođe, bila je svesna
činjenice da je zaposlena kod Elizabet i da skoro ništa nije radila za svoju
nimalo malu platu.
Sve što je Elizabet zahtevala bilo je da Lili uzme časove o kojima je
sama sanjala i da pokaže što je više moguće svoja novostečena znanja i
veštine tako što će prisustvovati određenim društvenim događajima sa
svojom poslodavkom.
 Lili je naporno radila, kako zbog sebe tako i zbog svoje poslodavke.
Bila je zadovoljna rezultatima, iako pomalo nestrpljiva zbog usporenosti sa
kojom su neki od njih postizani. Ipak, ponekad je osećala veliku nostalgiju
za starim načinom života. Potreba da boravi napolju, da bude u vezi sa
prirodom, da nestane u sopstvenom svetu unutrašnjeg mira bila je ogromna.
Hajd park nije bila prava zamena za seoski pejzaž, jer se nalazio u
najužurbanijem gradu na svetu. Tokom većeg dela dana bio je moderno
odmorište članova visokog društva koji su voleli njime da paradiraju, da
vide i da budu viđeni i da razmene najnovije vesti. Lili je retko imala
idilične uslove da uživa u svetu prirode. Navikla je da vidi ono što je želela
dok bi se u tim dragocenim trenucima zatvarala za ostatak spoljašnjeg
sveta. Hajd park je u ranim jutarnjim časovima bio blizu idiličnom.
Nekoliko puta nakon dolaska u London, Lili se iskradala iz kuće sama,
čim bi svanulo, kako bi uživala u tišini, sama, pre nego što počnu užurbane
aktivnosti. Nikada to nije rekla Elizabeti, a ako je Elizabet znala, nije to
pokazivala. Ako bi priznala da zna, bila bi, naravno, u obavezi da insistira
da Lili povede sluškinju ili slugu sa sobom. A to bi sve upropastilo.
Skoro da nije bilo nikoga. Lili je izbegavala staze i šetala je po
orošenoj travi. Bila je u iskušenju da izuje cipele i čarape, ali nije to učinila.
Morala je, nažalost, da se drži određenih pravila ponašanja. Park, ipak, nije
bio potpuno napušten. Nekoliko prodavača žurilo je da obavi svoje rane
jutarnje obaveze, a povremeno bi prošao poneki jahač lagano galopirajući.
Lili je podigla glavu da osmotri krošnje dok je uvlačila vazduh duboko
u pluća. Pokušala je da razbistri um u kome su se mešali nelagodnost i
ushićenja čak toliko da je cele noći naizmenično šetala i spavala. Ponovo je
sanjala isti košmar.
Nije mogla da razume zašto ju je uplašilo ono što je saznala prethodne
večeri. Možda zato što je mislila da nema bliskih rođaka. Od njene sedme
godine, tu je bio samo njen otac - njena sigurnost dok je bio živ, jedini
oslonac. Sada se iznenada pojavilo nekoliko njih - tetka i strina, dva rođaka
i dva poznanika koja su imala bliske veze sa mestom na kome je njena
majka bila služavka. Lili čak nije ni znala da je njena majka negde služila.
Bila je lična služavka rođake gospodina Dorsija, supruge vojvode od
Portfrija.
 Šta ju je tu tako nejasno uznemirilo? Lili nije mogla da nađe odgovor
ni tog jutra. Pokušala je da odagna taj osećaj.
Dobro je znala zašto je bila uzbuđena. Nevil je nameravao da
organizuje grupu ljudi za odlazak u Vokshol vrtove. Bila je uzbuđena što
ide u čuvene vrtove zadovoljstva, pomislila je. Ali... ali nije samo činjenica
da ide tamo izazvala toliko uzbuđenje zbog koga nije mogla da spava.
Vokshol vrtovi bili su mesto romanse, kako je čula, sa avenijama oivičenim
drvoredima, fenjerima i puno skrovitih staza, privatnih loža, koncerata,
igranki i vatrometa.
Ona će za nekoliko dana ići tamo sa Nevilom. Poći će njih osmoro, ali
ta činjenica Lili nije ništa značila. Znala je da je ostalih šest pozvao jer nije
mogao da pozove samo nju.
Pitala se da li je planirao romantično veče - i da li će ona to dozvoliti,
Još uvek nije odlučila.
Pokušavala je da ne razmišlja o starim razlozima dok je šetala parkom.
Slušala je ptice koje su pevale u horu. Pokušala je da usredsredi misli na
dragoceni, sadašnji trenutak.
Nosiće medaljon u Vokshol, odlučila je. On će ga primetiti i setiti se da
mu je rekla da će ga nositi u posebnoj prilici.
Da li je bila spremna da mu da takav signal?
Udahnula je pomalo vlažan vazduh u kome se osećao snažan miris
prirode i slušala udaljeni zvuk galopa konjskih kopita.
Ako je vojvoda od Portfrija pričao sa sestrom njene majke, onda je
sigurno nedavno bio u Lisesterširu. Zašto i ne bi? Bio je oženjen ženom
koja je tamo odrasla. Možda je još uvek bio blizak sa njenom porodicom.
Konj joj je prilazio s leđa. Ubrzao je hod skoro do galopa. Pomislila je
kako volela da jezdi stazama Hajd Parka na leđima konja.
Zatim su se istovremeno dogodile tri stvari - zvuk konjskih kopita je
postao prigušen, kao da je sišao na travu; neko je vrisnuo, a Lili je ponovo
obuzeo poznati osećaj - osećaj hladnoće u kostima i užasa koji parališe um.
Kada je okrenula glavu, konj i jahač su skoro stigli do nje. Zahvaljujući
instinktu izvila se u stranu i svom težinom pala na travu. Konj je protutnjao
i nastavio u punom galopu.
Vrisak se ponovio, a mlada služavka je dotrčala usput ispustivši veliku
korpu. Dva muškarca, jedan odeven kao radnik, a drugi koji je izgledao kao
uspešni trgovac, takođe su se niotkuda pojavili. Lili je ošamućeno ležala na
mokroj travi i gledala u njih.
„Gospođice...“ Devojka se spustila na kolena pored Lili. „Gospođice,
jeste li živi?“
„U šoku je, nije mrtva, ti šašava devojko“, rekao je radnik. „Jeste li
povređeni gospoj’ce?“
„Ne“, odgovorila je Lili. „Mislim da nisam. Ne znam.“
„Nemojte se pomerati, madam“ rekao je trgovac žustro, „dok ne
budete sigurni. Prvo povratite dah, pa proverite drže li Vas noge.“
„Divljak!“ uzviknula je služavka, gledajući za konjem i jahačem koji
su brzo zamakli. „Nije ni pogled’o kuda ide. Sigurno i ne zna da je zamalo
ubio nekoga.“
„Baš ga briga“, dodao je radnik cinično. „Bogate baš briga ako
povrede momka ili devojku, samo da ništa ne fali njihovom konju.
Gospoj’ce, hoćete da ustanete?“
„Ostavi je na trenutak“, rekao je trgovac. „Vaša služavka nije sa Vama,
madam?“
Lili je tek počela da shvata da je izbegla smrt za dlaku - ponovo. Još
uvek se nije osvrnula na brojne modrice koje je zadobila u neprijatnom
padu.
„Sasvim sam dobro“ rekla je. „Hvala vam.“
„Izgledao je ko đavo iz pakla“, obavestila ih je služavka, „sa onim
crnim ogrtačem što je leteo oko njega. Nisam mu videla lice. Oh, možda je
to stvarno bio đavo.“
„Ne budi šašava, devojko“, rekao joj je radnik. „ Al’ ne znam što je
nosio kapuljaču po ovakvom jutru - osim ako nije bila žena, pa nije htela da
je neko prepozna. Bogati su svi ćaknuti, ako mene pitate.“
 Trgovac je bio praktičniji u želji da pomogne Lili da ustane. Ponudio
joj je da se pridrži za njegovu ruku dok se ne uveri da će je noge držati.
„Hoćete li mi dozvoliti da Vas otpratim kući, madam?” pitao ju je.
„Hvala Vam”, rekla je. „Ne treba. Sasvim sam dobro. Hvala vam
svima. Veoma sam vam zahvalna.”
„Ako ste sigurni...” rekao je trgovac i nimalo kavaljerski izvukao sat iz
gornjeg džepa, pa se namrštio, primetivši da je već kasnio na sastanak.
Lili je sama šetala do kuće. Uspela da uđe i da se popne u svoju sobu,
a da je ne primeti ni Elizabet ni neko od sluga. Skinula je mokru odeću pre
nego što je pozvonila Doli, a onda se veselo osmehnula svojoj služavki i
rekla joj da je bila u parku i da se okliznula na travu - ali bi volela da niko
drugi ne sazna za njenu vratolomiju. Doli je radosno pristala na zaveru i
obećala da će joj usne biti zapečaćene - a zatim nastavila, kao što je imala
običaj, da deklamuje detaljan izveštaj napretka svoje veze sa Elizabetinim
zgodnim kočijašem.
To je bila nezgoda, rekla je sebi Lili, kada je počela da oseća bolne
modrice. Neobazrivi jahač je skrenuo sa staze i nije je ni primetio.
Nosio je tamni ogrtač - sa navučenom kapuljačom.
Verovatno je svaki gospodin u zemlji imao barem jedan tamni ogrtač.
A jutro je bilo sveže, iako ne posebno hladno.
Sigurno je bilo moguće da je on, zapravo, bila ona.
To je bila nezgoda.
Ipak, plašila se da možda i nije.
Kao ni kamen koji je pao sa vrha litice u Njuboriju.

Nije pogrešila. Oženio ju je iz osećaja dužnosti. Bio je ljubazan prema

njoj nakon što je došla u Englesku jer je bio dobar čovek. Vodio je ljubav sa
njom zato što je umeo da izvuče najbolje iz svake situacije u kojoj bi se
našao. Ponudio joj se ponovo čak i nakon što je saznao da nisu u
zakonskom braku, zato što se osećao dužnim i jer ga je čast na to terala.
Bilo je tu i pomalo ljubavi, naravno - sam je rekao, a ona u to nije sumnjala.
Sada više nije bilo nikakve obaveze. Oslobodila ga je, stvorila samoj
sebi život i naučila veštine koje će joj pomoći da živi nezavisno od ičije
milostinje.
Sada joj se udvarao jednostavno zato što ju je voleo.
Više nije imala ni trag sumnje. Više neće postavljati prepreke kojima
između njih više nema mesta. Pomisao na Njuboršku opatiju je više nije
ispunjavala očajem. Dok su sa markizom i lejdi Selinom šetali avenijom
oivičenom drvoredima i osvetljenom fenjerima, nije protestovala zbog
skoro komičnog manevrisanja oba gospodina kako bi se dva para osamila.
Nije ni lejdi Selina.
„Vidiš, Lili“, rekao je Nevil nakon što su njih dvoje skrenuli na jednu
od užih, mračnijih i mirnijih staza, „postoje mesta koja su stvorena za
ljubavnike.“
„Da“, rekla je.
„Napravili su dovoljno uske staze“, rekao je, „da dvoje ljudi moraju da
hodaju jedan iza drugog ili zagrljeni.“
„Ne možemo da pričamo ako budemo išli jedno iza drugog“, rekla je
smešeći se tami koja se pružala ispred njih.
„Upravo tako.“ Prebacio je ruku preko njenih ramena i privukao je uz
sebe. Nije mogla da stavi svoju ruku nigde drugde osim oko njegovog
struka. Zatim je shvatila da je njenoj glavi najudobnije kada je naslonjena
na njegovo rame.
Vladao je čudan osećaj osamljenosti, čak i dok su zvuci orkestra i
glasova još uvek mogli da se čuju. Povremeno se mogao opaziti neki fenjer
na drvetu, ali staza je uglavnom bila obasjana mesečinom. Ako se nadala
romantici, pomislila je Lili, onda ju je zasigurno pronašla u izobilju.
Koraci su im se otegli kada su odmakli stazom, a zatim su istovremeno
stali. Okrenuo ju je tako da se našla leđima udobno naslonjena na široko
deblo drveta.
 „Lili“, rekao je, rukama joj obuhvativši lice. „Moraš reći ne, draga
moja, ako ne želiš da ovo ide dalje.“
Podigla je ruku i vrhom prsta prešla duž linije njegovog ožiljka na licu.
„Ne govorim ne“, prošaputala mu je.
Poljubio ju je, dodirujući je isprva samo usnama. To je bio poljubac
ljubavi, pomislila je pre nego što je stavila ruke na njegova ramena, a zatim
ih obavila oko njegovog vrata. Nije moglo biti drugog motiva. Samo ljubav.
Razdvojila je usne i uzvratila mu poljubac.
Podigao je glavu kada ju je obavio rukama i privukao uz sebe. Jedva
da je mogla da mu vidi lice jer je mesečina sjajila iza njih, ali joj se činilo
da se osmehivao.
„Ovo“, rekao je, prelazeći usnama preko njenih, „je bilo suđeno, Lili,
od prvog trenutka.“
„ Nije ga pitala na koji prvi trenutak je mislio. Na trenutak kad su se
upoznali? Trenutak kada je ušla u crkvu u Njuboriju? Prvi trenutak u
vremenu u osvit sveta? Možda je mislio na sve te trenutke. I bio je u pravu.
To je oduvek bilo suđeno.
Poljubio joj je usne, oči, slepoočnice. Lagano ju je ljubio niz obraze
sve do brade. Zatim u vrat. I ponovo u usne.
Osećaj romantike je izbledeo. Mogla je da oseti poznatu čvrstinu
njegovog tela prislonjenog uz svoje. Mogla je da oseti njegovu kolonjsku
vodu i muževni miris. Mogla je da oseti ukus vina na njegovim usnama i
jeziku. Mogla je da čuje kako mu se disanje ubrzava i da oseti njegovu
rastuću goruću želju prislonjenu uz nju. Njeno telo je samo reagovalo - još
od prvog dodira njegovih usana. Osetila je žudnju koja je pulsirala u njenoj
utrobi i duž unutrašnjeg dela njenih butina dok se prislanjala uz njega u
slepoj želju da bude blizu - bliže. Nevil. Želela ga je. Želela ga je tu. Ovde.
Sada.
Iznenada je podigao glavu, a ruke stegao u pesnice. Kao da je nešto
osluškivao. Čak je i u tami mogla da vidi kako se mršti.
Lili posle toga nije bila sigurna da li je i sama čula zvuk - još neki
zvuk osim udaljenog šuma revolvera. Ponovo je osetila onaj strašan strah
kada se okrenuo da pogleda između drveća sa druge strane staze. Nakon
toga nije bila sigurna da li je išta videla. Nije bila sigurna da li je videla
siluetu u tamnom ogrtaču sa uperenim pištoljem. Sve se dogodilo isuviše
brzo.
Nevil se iznenada okrenuo prema njoj i povukao je iza drveta,
zaklonivši je svojim telom od opasnosti. Činilo se da je zvuk došao kasnije.
Metak ju je promašio, pomislila je kada ju je bolno pritisnuo uz drvo,
okrenut leđima ka njoj kako bi je zaklonio. Taj zvuk je i dalje odzvanjao u
njenim ušima.
Osetila je da se guši. Jedva da je mogla da diše.
Čula ga je kako ubrzano diše i znala je da pokušava da se utiša kako ne
bi otkrio njihov položaj. Znala je i da mu je predstavljala smetnju. Da nije
morao da je štiti, mogao je da krene u potragu za napadačem umesto što je
čekao da on njih pronađe.
Činilo se da su tako napeto stajali oko pet minuta, možda čak i deset -
verovatno, mislila je kasnije, to nije bilo duže od minut ili dva. Tada se
začuo smeh koji je dopirao iz blizine i približavao se, a ona je sa
olakšanjem zaključila da neko dolazi stazom - zapravo, više njih.
Bilo ih je četvoro. Kada su stigli do drveta i prošli pored, Nevil ju je
čvrsto uzeo za ruku i povukao na stazu. Hodali su iza dva para, koji su bili
tako veselo pijani da izgleda nisu ni primetili da im se broj povećao.
„Vodim te nazad do Elizabet“, rekao je Nevil i zagrlio je kada su došli
do glavne staze. „A onda se vraćam da pronađem kučkin...“, na vreme se
zaustavio. Glasno je disao.
Lili, koja je čvrsto obavila ruku oko njegovog struka osećajući da bi
mogla da se sruši, iznenada je postala svesna nečega - nečeg toplog,
mokrog i lepljivog.
„Pogođen si“, rekla je. Tada je uspaničeno vrisnula: „Nevile, pogođen
si!“
„Nije to ništa“, rekao je kroz zube. Ubrzao je hod.
 Kada su prišli loži pustio ju je i gurnuo ka za zaprepašćenoj Elizabet
koja je stajala sa vojvodom od Portfrija.
„Vodi je“, rekao je Nevil „Izvedi je odavde. Vodi je kući.“
I srušio se na zemlju pred njima.
 22.

Kada se osvestio, Nevil je ležao je na stomaku u krevetu koji nije bio

njegov. Ruke su mu bile raširene u stranu, a neko ga je čvrsto držao za oba
zgloba. Shvatio je da je bio nag od struka na gore. Desno rame ga je bolelo
kao hiljadu đavola.
Znao je i šta se dešavalo.
„Dođavola!“ To je bio Džozefov glas - on ga je čeličnim stiskom držao
za desni zglob. „Zar nisi mogao da spavaš nekoliko minuta duže, Neve? Da
uživaš u zemlji snova?”
„Možeš da otpustiš svoj pakleni stisak“, rekao je Nevil „Neću se
opirati. Ko je hirurg?“
„Doktor Najtingejl je moj lični lekar, Nevile.“ Elizabetin glas je bio
miran i razuman - od nje se nije mogla očekivati histerija. „Metak je još
uvek u tvom ramenu.“
Doktor Najtingejl je već napravio rez da ga izvadi, Nevil je čvrsto
stegao ivice dušeka. Otvorio je oči. Glava mu je bila okrenuta na levu
stranu - Lili je bila ta koja ga je držala za levi zglob.
„Izađi odavde“, rekao joj je.
„Ne.“
„Žene bi trebalo da slušaju svoje muževe“, rekao je.
„Ti nisi moj muž.“
„Naravno“, rekao je, „videla si i mnogo gore od ovoga na bojnom
polju. Ovo za tebe nije ništa. Glupo je od mene što pokušavam da te
zaštitim od dramatičnog padanja u nesvest.“
„Tako je.“
 Lekar koji nije bio spretan kao vojni hirurzi tada mu je ponovo prišao i
nežno pokušao da izvadi metak izazivajući dugotrajnu i mukotrpnu agoniju.
Nevil je gledao u Lili dok bol nije pretio da postane nepodnošljiv, a zatim je
čvrsto zatvorio oči i stisnuo zube.
„Ah“, napokon je rekao doktor Najtingejl zadovoljno.
„Gotovo!“ Džozef je zvučao zadihano kao da je upravo trčao bežeći od
divljeg bika. „Izvadio ga je, Neve.“
„Ni kost ni tetive nisu oštećeni koliko mogu da vidim“, dodao je lekar,
„Zakrpićemo Vas čas posla, milorde.“
Bol se nije značajno smanjio. Dok je ponovo otvarao oči, bio je
svestan da se Lilina ruka sklonila sa njegovog zgloba, da je nekako dospela
u njegovu ruku - i čvrsto je stisla. Primetio je da su njeni prsti pobeleli,
čvrsto spojeni tako da nije mogla da ih pomeri. Bilo je čudo da ih nije sve
polomio, ali ona nije pustila ni zvuk.
Okrenuo se na drugu stranu, a zatim osetio hladnu, vlažnu krpu na licu.
Džo je nešto pričao - Nevil nije znao o čemu. Lekar je i dalje bio
zauzet njegovim ramenom, a Elizabet mu je očigledno asistirala. Nevil je
gledao u Lili koja je radila tiho i efikasno, kao i uvek nakon bitke ili okršaja
- umakala je krpu u vodu, cedila je i stavljala nežno na njegovo lice ili vrat.
„Je li uhvaćen?“, napokon je pitao. Iznenada se setio da je bio u
Voksholu, ljubio Lili u jednoj od mračnijih uličica i razmišljao da je odvuče
dalje među drveće kako bi mogli da se prepuste strastima, a zatim osetio
neprijatno peckanje duž kičme, kao da ga šesto čulo, koje je razvio tokom
godina provedenih u vojsci, upozoravalo na opasnost. Čuo je puckanje
grančice, koje možda nije svesno registrovao. Sećao se da je video siluetu
ogrnutu plaštom koja je vrebala između drveća sa druge strane staze
uperivši pištolj ka njima. Setio se da je skočio u stranu da zakloni Lili i
primio metak koji bi nju zasigurno ubio. „Je li neko uhvatio kopile?“ Setio
se Elizabetinog i Lilinog prisustva prekasno.
„Haris i Portfri su krenuli u poteru“, rekao je markiz, „kao i mala
vojska drugih muškaraca, Neve. Kladio bih se da se Vokshol brže ispraznio
nego ikada u celoj svojoj istoriji. Ipak, sumnjam da će pronaći napadača.
Tamo je, verovatno, bilo pedeset muškaraca koji su odgovarali opisu, a
među njima i ja i Portfri.“
„Bio si na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, Nevile“, rekla je
Elizabet mirno. „Doktor Najtingejl je završio. Možda bi ti mogla da ga
ispratiš, Lili, dok Džozef i ja skinemo Nevila i obučemo mu pidžamu.“
„Ne“, rekla je Lili. „Ostajem.“
„Lili, draga moja...“
„Ostajem“, rekla je.
Nevil je shvatio da je Elizabet ispratila doktora. Za njega je usledilo
nekoliko košmarnih minuta - koji su se činili kao sati - dok su ga Lili i
njegov rođak svlačili i nekako mu obukli nečiju noćnu košulju i izvukli ga
iz kreveta kako bi peškiri na kojima je ležao mogli da se sklone i da se
posteljina vrati na mesto. Dosta puta je bio ranjavan tokom ratnih godina.
Shvatio je da se nije dobro sećao punog obima fizičke agonije.
Mogao je da čuje brujanje sopstvenog daha. Ako bi se skoncentrisao
na ritam disanja, pomislio je, mogao bi da uspostavi neku vrstu kontrole
nad situacijom.
„Ne bi trebalo da ga stavljamo na leđa.“ To je bio Džozef.
„Tako je.“ To je bila Lili. „Nevile, moraš da uzmeš morfijum koji je
doktor ostavio.”
„Idi dođavola“, rekao je i naglo otvorio oči. ,,Ja se stvarno
izvinjavam.“
Usne su joj se izvile u osmeh. „Staviću ti nešto pod glavu“, rekla je.
Oduvek se opirao uzimanju lekova bilo koje vrste. Ipak, poslušno je
ispraznio celu dozu morfijuma kao kaznu za ono što joj je rekao.
Nakon toga je sve postalo magla bola i postepena, blažena obamrlost.
Pomislio je da su Elizabet i Portfri u sobi, iako nije otvorio oči da vidi ili da
obrati posebnu pažnju na izveštaj da nije bilo ni traga od neke sumnjive
osobe sa pištoljem.
 Na kraju su ostale samo Elizabet i Lili u raspravi... Lili se nije
raspravljala; ona je jednostavno odbila da ode.
Brzo je tonuo u obamrlost kada su konačno ostali sami. Stajala je
pored kreveta i gledala u njega, još uvek je nosila elegantnu, zlatnu, svilenu
večernju haljinu sa čipkom koju je nosila u Voksholu.
„Nećeš sedeti pored kreveta celu noć dok spavam“, rekao joj je. „Ako
nameravaš da ostaneš, skini haljinu i lezi pored mene. Uostalom, ti si mi
žena.“
„Da“, rekla je, ali njegov um nije bio dovoljno budan da bi mogao da
razume sa čime se složila.
Bol se lokalizovao i postao tupo pulsiranje u ramenu. Činilo mu se da
mu je jezik otekao. Disanje mu se produbljivalo. Duž leve strane osetio je
novu toplinu i nečiju malu ruku u svojoj.

Lili se probudila kada je svetlost praskozorja obasjala sobu -

nepoznatu sobu. Osećala je kao da gori vatra sa jedne strane. Neko je
pričao.
Nevil se izvinjavao Loren. Zatim je govorio čudesno prostim jezikom
narednika Dojla kako je prokleto glupu stvar uradio bacivši se na liniju
metka namenjenog nekom drugom. Potom je naređivao celoj četi ljudi da
ostanu tu gde jesu na prevoju, da ignorišu smrtonosnu francusku paljbu sa
brda sa obe strane - i da traže bračna dokumenta dok ih ne pronađu. Zatim
je govorio nekome da će pošto-poto odvojiti Lili nasamo u Voksholu, a
Elizabet neka samo proba da ga spreči.
Imao je mahnitu groznicu sa pratećim delirijumom.
Lili mu je otkopčala noćnu košulju i kupala ga hladnom vodom kada je
Elizabet stigla. Osim što je podigla obrve kada je videla Lili samo u
podsuknji, a zatim pogledala na levu stranu kreveta na kojoj se očigledno
spavalo, nije ništa komentarisala. Tiho se priključila nezi bolesnika.
Otkazala je sve časove do daljnjeg, rekla je Lili.
Lili je nepokolebljivo odbila da izađe iz sobe do kasnog poslepodneva.
Iz iskustva je znala da je mnogo više muškaraca umiralo od groznice koja je
usledila nakon operacije, nego što ih je ikad umrlo od samih rana. Metak u
ramenu nije trebalo da bude smrtonosna rana, ali groznica je mogla da
ubije. Neće ga ostavljati. Negovaće ga dok ne ozdravi ili biti pored njega
ako umre.
Elizabet je bila u pravu - bilo je teško negovati čoveka kada je
postojala emocionalna povezanost sa njim. Volela ga je tako duboko da je
znala da bi njegova smrt ostavila zjapeću prazninu u njenom životu koja
više nikada ne bi mogla da bude ispunjena. Znala je da je primio metak
umesto nje. I nije razumela zašto se to dogodilo.
Nikada mu nije rekla da ga voli - barem ne od prve bračne noći. Sada
je možda bilo kasno. Mogla je da mu to kaže deset puta tokom dana - što je
i činila - ali on nije mogao da je razume.
Nikada mu nije rekla da će ga do svog samrtnog dana smatrati svojim
mužem, bez obzira na to šta crkva i država budu imale da kažu - i da se
nikada nije pokolebala u svojoj vernosti njihovom braku.
Kasnije tog jutra uhvatio ju je za zglob ruke vrelim, bolnim stiskom.
„Trebalo je da je držim uz sebe na čelu kolone, zar ne?“, pitao ju je, sa
očima koje su se caklile od groznice, “Nije trebalo da poverim njenu
bezbednost drugim ljudima. Nije trebalo to da učinim. Trebalo je da umrem
štiteći je.“
„Učinio si najbolje što si mogao, Nevile“, rekla mu je, nagnuvši se nad
njega. „To je sve što čovek može da uradi.“
„Mogao sam da je spasim“, rekao je, „od - je li tačno da je to sudbina
gora od smrti, šta misliš? Voleo bih da sam umro da je spasim toga.“
„Ništa nije gore od smrti“, rekla je. „Sa ove strane groba uvek postoji
nada. Dok god sam bila živa, mogla sam da sanjam o tome da ti se vratim.
Volela sam te. Uvek sam te volela.“
„Ne smeš to da govoriš, Loren“, rekao je. „Molim te, nemoj to da
govoriš, draga.“
Elizabet ju je kasnije tokom poslepodneva konačno ubedila da se vrati
u svoju sobu uz obećanje da se neće raspravljati oko toga da Lili ponovo
preuzme noćnu smenu. Doli ju je čekala i, rekla je, pretila je da će doći i
silom odvući svoju gospodaricu. Čekali su je i vruća kupka i krevet.
„Probudiću te ako bude bilo kakvih promena“, obećala je. „On je jak,
Lili. Prebrodiće ovo.“
Lili bi znala da Elizabet govori istinu da se radilo o bilo kome
drugome osim o Nevilu.
Iznenadila se što je četiri sata spavala dubokim snom bez snova. Kada
je pozvonila Doli, služavka ju je obavestila da je njegova milost, vojvoda
od Portfrija, zamolio za nekoliko minuta vremena u salonu, pre nego što se
vrati u bolesnikovu sobu.
Lili je veoma odlučno potisnula iz uma sve misli o onome što se
dogodilo u Voksholu. Bilo je to lakše reći nego učiniti, naravno, ali je
odbijala da razbija glavu oko te strašne misterije. Sada to nije mogla da
priušti sebi. Bila joj je potrebna sva snaga za Nevila. Strah se velikom
brzinom vratio kada je saznala da je vojvoda u prizemlju i kada se prisetila
da se on iznenada pojavio u Voksholu, između trenutka kada je ona sa
ostalima otišla u šetnju i trenutka kada su se vratili. I nosio je dugi crni,
operski ogrtač.
Bez obzira na to, otišla je u salon.
Brzo je krenuo prema njoj obeju ispruženih ruku. „Lili, draga“, rekao
je. Njegovo lepo lice se mrštilo od zabrinutosti.
Lili se naslonila na vrata i obema rukama stegla kvaku.
Spustio je ruke i zastao nekoliko koraka dalje od nje. „Nismo uspeli da
ga uhvatimo“, rekao je. „Mnogo mi je žao. Jesi li ga videla, Lili? Jesi li ga
dobro pogledala? Možeš li da se setiš bilo kog drugog detalja osim tamnog
ogrtača i pištolja?“
„Jeste li to bili Vi?“, šaputala je.
Zurio je u nju ne razumejući. „Molim?“
„Jeste li Vi pucali u Nevila?“ Sada je govorila glasno.
Nije rekao ništa, činilo se veoma dugo. „Zašto bi pomislila da sam to
bio ja?“ pitao ju je.
 „To ste bili Vi, na stazi rododendrona“, rekla je. „Jeste li i u šumi bili
Vi? Jeste ti Vi gurnuli kamen preko litice i pokušali da me ubijete na
stenama u podnožju? Jeste li Vi pokušali da me pregazite konjem u Hajd
Parku? Znam da sam u Voksholu ja bila meta, a ne Nevil. Jeste li to bili
Vi?“ Osećala se neobično smireno. Primetila je da mu je lice potpuno
izgubilo boju,
„Neko je pokušao da te ubije u Njuboriju?“, pitao ju je. ,,I u Hajd
Parku?“
„Videla sam siluetu na stazi rododendrona“, rekla je, „kako mirno stoji
i traži me - bila sam na drvetu. Zatim sam sišla na stazu i tamo zatekla Vas.
Zašto me želite mrtvu?“
Dlanovima je prekrio oči. „Postoji samo jedno objašnjenje“,
promrmljao je. Otvorio je oči i pogledao je. „Ali kako ću to, dođavola,
dokazati?“ Trepnuo je i pogledao je sa više razumevanja. „Lili, to nisam bio
ja. Kunem se. Ne želim ti ništa nažao. Naprotiv. Kad bi samo znala...“
Odmahnuo je glavom. „Nemam dokaz... nikakav. Molim te, veruj mi da to
nisam bio ja.“
Iznenada su joj njene sumnje postale besmislene. Nije mogla da
razume zašto je ikada tako nešto pomislila. Ali opet, i sama ideja da ju je
neko želeo mrtvu, takođe je bila besmislena. Sem toga, teško da je mogla da
očekuje da potencijalni ubica prizna žrtvi da ju je progonio više od mesec
dana.
„Zbog svog ličnog mira“, rekao je, „molim te da mi veruješ. Oh, Lili,
kad bi samo znala kako te volim.“
Sa užasom je ustuknula i prislonila se uz vrata, tako da joj se kvaka
koju je držala bolno zarila u leđa. Šta je time mislio? Voleo ju je? Na koji
način? Svakako da je postojao samo jedan način. A opet, bio je dovoljno
star da joj bude otac. I udvarao se Elizabeti, zar ne?
Njegova milost je provukao prste kroz prosedu kosu i uzdahnuo.
„Oprosti mi“, rekao je. „Nikada nisam bio tako neuviđavan. Idi kod
Kilburna, Lili, i zamoli Elizabet da mi se pridruži, molim te. Učini mi čast
da mi veruješ, preklinjem te.“
 Nije mu odgovorila. Okrenula se, otvorila vrata i utekla. Imala je sve
razloge da mu ne veruje - sad više nego ikada. Šta je mislio time što joj je
rekao da je voli? Kada ju je zamolio da mu veruje, osetila je sklonost da to i
učini.

Kada je otvorio oči, soba je bila mračna. Nije znao da li je to ista ona
noć kada mu je izvađen metak iz ramena. Ipak je mislio da nije. Osećao se
slabo, a rame mu je bilo zgrčeno i đavolski ga je bolelo. Okrenuo je glavu i
zgrčio se od bola. Ležala je pored njega, glave okrenute ka njemu i
otvorenim očima.
„Ako sanjam“, rekao je smešeći joj se, „nemoj da mi kažeš.“
„Groznica je prestala pre dva sata“, rekla je. „Spavao si. Sad si se
probudio. Jesi li gladan?“
„Žedan“, rekao je.
Kada je ustala i otišla na drugi kraj sobe da mu naspe čašu vode, video
je da je nosila samo tanku podsuknju. Držala ga je za ruku dok se nije
podigao. Bilo mu je potrebno malo vremena da to učini, a zatim je odbio
njenu pomoć. Kada je uzeo čašu, namestila mu je jastuke iza leđa.
„Civilni život smekšava, Lili“, rekao je. „Da se ovo dogodilo na
poluostrvu, do sad bih se već vratio na bojno polje.“
„Znam“, rekla je.
Uhvatio ju je za ruku kad je sela. „Pretpostavljam“, rekao je, „da niko
nije uhvaćen.“
Odmahnula je glavom.
„Ne smeš da se plašiš“, rekao joj je mada nije mogao da zamisli da se
Lili trese u dugotrajnom strahu. „Bio je to besmislen i nasumičan čin nasilja
za koje sam uvek mislio da se događaju nekom drugom. Bio je to neki
luđak, ili se te večeri dogodilo nešto što ga je navelo da bude kivan na ceo
svet, a mi smo se slučajno zadesili tamo. To se neće ponoviti.“
„Dogodilo se i ranije“, rekla je.
 Ni na tren je nije pogrešno razumeo. Sledio se. Ni sam, shvatio je, nije
verovao sopstvenom objašnjenju, ali nije mogao da smisli ništa drugo.
Zašto bi iko želeo da ubije njega ili Lili?
„Neko je i ranije pucao na tebe?“ Bilo je suludo uopšte misliti o tome.
Odmahnula je glavom. „Nije pucao“, rekla je i ispričala mu o udaljenoj
silueti u crnom ogrtaču koju je videla na stazi rododendrona i kako joj se
učinilo da je ponovo zapazila nekoga u ogrtaču kad je bila u šumi. Rekla
mu je za kamen koji je pao sa litice dok se pela po stenama. Rekla mu je za
bliski susret sa smrću u Hajd Parku.
„Neko želi da sam mrtva.“
„Zašto?“ Namrštio se. Želeo je da nije tako prokleto slab. Želeo je da
mu mozak nije toliko trom.
Odmahnula je glavom i slegla ramenima.
Neko je želeo Lili mrtvu i želja mu se skoro ostvarila u tri različite
prilike - jednom u Njuboriju.
Pružio je ruke ka njoj, skoro ne osećajući strahovit bol u ramenu.
Zagrlio ju je, a glavu joj spustio na svoje levo rame.
„Ne“, rekao je, kao da može da je zaštiti samom svojom voljom, „to se
neće dogoditi, Lili. Kunem se da neće. Jednom nisam uspeo da te spasem.
To se neće ponovo dogoditi.“
„Moraš da zaboraviš na tu zasedu u Portugaliji“, rekla je mazeći ga
jednom rukom po licu. „Spasio si mi život u Voksholu. Šta je bilo, bilo je.“
„Niko ti neće nauditi“, rekao je. „Dajem ti reč.“
Poljubila ga je. „Moraš da odmaraš“, rekla je, „ili će se groznica
vratiti.“
„Lezi pored mene“, rekao je. „Ne želim da te ispustim iz vida „
Došla je do kreveta, legla pored njega i pokrila se. „Odmori se“, rekla
je. „Nije trebalo ništa da ti kažem dok ne ojačaš.“
Uhvatio ju je za ruku i okrenuo glavu da je pogleda. „Dozvolićeš mi da
vodim ljubav sa tobom?“
 Oklevala je, ali je odmahnula glavom. „Ne“, rekla je. „Ne još, Nevile.
Nije pravo vreme.“
Ponovo ga je oslovljavala sa Nevil, primetio je. Iako je rekla ne,
dodala je ne još. Zatvorio je oči i osmehnuo se. Odakle bi smogao snage, da
je rekla da?
„Osim toga“, rekla je, „još uvek si isuviše slab.“
„Grrr“, rekao je ne otvarajući oči.
Nežno se nasmejala.
Sigurno se iscrpela negujući ga. Zaspala je brzo, za nekoliko minuta.
Nevil je ležao pored nje i gledao u plafon. Neko je želeo Lili mrtvu.
Zašto? Koji motiv bi neko mogao da ima? Ko bi mogao da ima ikakav
razlog da je mrzi? Koliko god da je pokušavao, mogao je da se seti samo
Loren i Gven. Mržnja koju bi neka od njih mogla da oseća svakako nije bilo
ubistvena. Osim toga, one su bile daleko, Gven u Njuboriju, a Loren kod
dede. Odlučila je da otputuje iznenada, brzo nakon njegovog odlaska u
London, kako mu je pisala majka, ali je odbila društvo za putovanje.
Ko drugi?
Nije bilo nikog drugog.
Šta je to Lili imala što bi neko želeo? Lili nije imala ništa. Medaljon je
bio jedina vredna stvar koju je posedovala, a niko ne bi želeo da je ubije
zbog zlatnog medaljona kada je skoro svaka kuća u Mejferu sigurno bila
puna daleko skupljeg nakita. Osim toga, do večeri u Voksholu, nije nosila
medaljon još od poluostrva. Možda je u Dojlovoj torbi bilo novca, ali to nije
mogla da bude suma za koju bi vredelo ubiti. Osim toga, šta god da je bilo
tamo, bilo je spaljeno.
Zastao je na toj pomisli.
Da li je moguće da je Besi Dojl spalila sadržaj torbe, a da ga prvo nije
proverila? Da je tamo bilo ičeg vrednog, zar to ne bi zadržala? Da li je
zadržala nešto osim same torbe? Ipak, delovala je kao otvorena i iskrena
žena. Nije stekao utisak da je išta krila - on i dalje nije verovao.
 Nije bila kod kuće kad je torba stigla. Verovatno ju je primio njen muž
koji je nastradao u nezgodi koja se dogodila pre nego što se ona vratila kući,
ostavivši torbu i njen sadržaj rasute po podu u ćošku kolibe.
Kao da je on - ili neko drugi - tražio nešto.
Bez razumljivog razloga, Nevil je osetio jezu i neprijatnost.
Narednik Dojl je pokušavao da mu kaže nešto pre svoje smrti. Nešto
što je on morao da prenese Lili i još nekome. Nešto u vezi paketa koji je
ostavio u bazi. Puno puta rekao Lili da je unutra bilo nečeg za nju. Da li je
bilo moguće da je Vilijem Dojl pronašao šta god da je to bilo?
I da je zbog toga ubijen?
Sada nije bilo načina da se dobiju odgovori.
To je bilo besmisleno, pomislio je Nevil nestrpljivo. Ali opet, i sama
pomisao na tri pokušaja ubistva Lili je bila besmislena.
Tada mu je niotkuda sinulo - detalj na koji nije obratio mnogo pažnje u
tom trenutku. Besi Dojl mu je rekla da je stiglo pismo u kome su obavešteni
o smrti narednika Dojla. A Vilijem koji nije znao da čita, odneo je pismo
svešteniku koji mu ga je pročitao. Ako je i sama torba sadržala pismo ili
paket sa nečim napisanim, da li bi i to odneo kod sveštenika?
To je bilo besmisleno, ponovo je pomislio Nevil.
Neko je želeo Lili mrtvu. Ništa nije bilo besmislenije od toga. Ipak,
negde moraju postojati odgovori.
Tada je znao šta će morati da učini.
Obavio je svoju ruku oko Liline, zaštitnički.
On će je spasiti. Ako će ga to koštati života, ako će ga koštati nje,
spasiće je užasa i smrti. Neće prestati da traži dok ne pronađe ono što ju je
ugrožavalo.
 23.

Lili nije bila raspoložena. Nevil se nakon što je groznica prestala, brzo
oporavio, što se i moglo očekivati od iskusnog vojnika, i vratio se u Kilburn
Haus dva dana kasnije. Došao je u posetu narednog dana, ali samo na
kratko, da objavi da odlazi iz grada na nekoliko dana. Nije objasnio ni kuda
ide niti kada očekuje da će se vratiti - ako se uopšte vrati. Bio je odlučan i
uzdržan, iako je uhvatio Lili za ruke kad je odlazio. Elizabet je, takođe, bila
prisutna.
„Lili“, rekao je, „molim te, obećaj mi da nećeš izlaziti iz kuće sama i
da osim ove, nećeš napuštati ni jednu sobu u kući bez pratnje.“
Čekao je njen odgovor. Činilo joj se da je to nije bio pravi trenutak da
insistira na nezavisnosti. U svakom slučaju, isto bi uradila čak i da je on to
nije zamolio.
„Obećavam.“
Stisnuo ju je za ruke, a zatim nastavio. „Kada izađeš iz kuće“, rekao
joj je, „možda ćeš imati osećaj da te neko posmatra i prati. Ne smeš da se
zabrineš iako ćeš biti u pravu. Biće više onih koji će brinuti o tvojoj
bezbednosti.“
Oči su joj se raširile, ali se nije raspravljala. Više nije mogla da ubedi
sebe da je umišljala napade opasne po život. On je dobio pravo - dao mu ga
je metak u ramenu - da pokaže brigu za njenu sigurnost.
Ponovo je klimnula glavom, a on je otišao stegnuvši joj ruke još
jednom i sagnuvši se da je lagano poljubi u obraz.
Od tada je dva puta otišla na vožnju parkom sa Elizabet i vojvodom od
Portfrija, bila je na večeri kod vojvode od Anborija i odabranoj sedeljci u
domu Elizabetine prijateljice - dame koja je uživala ugled učene žene.
Ponovo je imala časove.
 Bacila se na učenje energično i odlučno. Ipak, bila je neraspoložena.
Nije bilo pomaka u pronalaženju osobe koja u tri odvojena navrata pokušala
da je ubije. Nije ispoljavala svoje sumnje. Nije bilo dokaza ni tragova. U
međuvremenu se osećala kao u kavezu. Nije mogla nikuda da ide sama,
iako je vreme bilo prelepo, a rana jutra su je skoro neodoljivo mamila. Čak i
kada je bila van kuće, osećala je prisustvo svojih čuvara.
Živci su joj bili iscrpljeni. Elizabet je spomenula kako joj je drago što
čuje da je Loren otišla kod dede u Jorkšir. Pramena okruženja će joj prijati.
Kada je otišla?
„Je li Gvendolina otišla sa njom?“, pitala je Lili.
Loren je nameravala da ide sama. Je li zaista otišla u Jorkšir? Lili nije
mogla da se ne zapita. To je bilo apsurdno. Loren, iako je jahala, nije bila
neko ko će galopirati otvorenim prostranstvom Hajd parka. Pored toga, nije
mogla ni da je zamisli kako puca iz pištolja. Niti kako gura kamen sa vrha
litice. Ali ipak...
Što je bilo najgore, Nevil je otišao baš kad je Lili pomislila da se među
njima razvija nova romansa i da je na granici da se izjasni. Pokušala je da
ne razmišlja o njemu. Imala je svoj život. Ali taj život je trenutno bio toliko
turoban. Radovala se večernjoj zabavi koju je Elizabet planirala nekoliko
nedelja. Očekivalo se da to bude veliko okupljanje. Lilina slava je dostigla
nove visine nakon incidenta u Voksholu. Osim toga, pozivnice na
Elizabetine ekskluzivne zabave su uvek bile veoma poželjne.
Lili se pažljivo obukla za tu priliku. Nameravala je da uživa i da se
dobro pokaže. Trebalo je da bude u ulozi domaćice budući da je tu živela, a
to je za nju bio potpuno novi zadatak.
„Šta misliš, Doli?“ pitala je svoju služavku pre nego što je sišla.
„Jesam li lepa ili sam prelepa?“ Napravila je piruetu graciozno raširivši
ruke.
„Ne znam kako bih Vas tačno opisala, milostiva“, rekla je Doli,
nagnuvši glavu na jednu stranu držeći prst na bradi. Doli nije prestala da joj
se obraća kao grofici. „Ako biste mene pitali - što i činite - rekla bih da
izgledate prelepo.“
 Obe su se nasmejale toj šali.
„Uvek izgledate divno u belom“ nastavila je Doli. „Mnoge dame bi
ubile za svu tu finu čipku. Treba Vam nešto nakita.“
„Da stavim dijamante ili rubine?“
Opet su se zakikotale, a Lili je izvukla svoj medaljon iz fioke pored
kreveta. Nije ga nosila od Vokshola - te veoma posebne prilike koja je pošla
naopako. Neće biti sujeverna. Dodirnula ga je nakon što joj ga je Doli
zakačila oko vrata. Bila je u pravu, pomislila je, zatvorivši oči na tren.
Medaljon je činio da oseti tatinu blizinu i podsetio ju je na mamu. Povrh
svega, naveo ju je da se seti njega kako je vodi kod juvelira da popravi
lanac da bi mogla ponovo da ga nosi.
„Vratiće se on, milostiva“, rekla je Doli.
Uli ju je pogledala začuđeno. Njena služavka je mudro klimala
glavom.
„Zaboga“, lagala je Lili, „nisam ni pomislila na njega, Doli.“
„Kako onda znate o kome sam pričala?“, pitala je Doli drsko i ponovo
prasnula u smeh.
Lili se još uvek osmehivala dok je silazila niz stepenice. Gosti su
počeli da pristižu, pa nije imala vremena za dalja i dublja razmišljanja.
Usredsredila se na držanje i osmeh, na slušanje i učtivo odgovaranje.
Kretanje u visokom društvu ipak nije bilo toliko teško, shvatila je.
Uglavnom su ljudi prema njoj bili ljubazni.
Sat vremena kasnije zatekla se u biblioteci sa Elizabet, markizom od
Atingsboroua i još dva gospodina. Gospodin Vajli ju je u salonu pitao da li
se učlanila u neku biblioteku, a markiz ga je obavestio da gospođica Dojl ne
ume da čita, ali da joj to neće uzeti za zlo jer je zasigurno bila jedna od
najdivnijih dama u gradu.
Lili je bila dovoljno nesmotrena da uvređeno protestuje i da kaže kako
zaista ume da čita.
Džozef joj se široko osmehnuo. „Znaš, Lili, ljudi koji izmišljaju“,
rekao je, „idu pravo u pakao kad umru.“
 „Onda ću dokazati“, rekla mu je.
Zato su otišli u kućnu biblioteku. Lili je izazvala markiza da uzme bilo
koju knjigu sa bilo koje police, a ona će naglas pročitati prvu rečenicu.
„Ima li ovde nekih knjiga sa propovedima, Elizabet?“, pitao je
gledajući police.
„Što se mene tiče“, rekao je gospodin Vajli obraćajući se Lili, „verovao
bih Vam na reč, gospođice Dojl. Siguran sam da zaista lepo čitate. Mislim i
da ne bi bilo važno i da ne čitate.“
Lili mu se osmehnula.
„Pažljivo ophođenje prema damama“, rekla je Elizabet, „nikada nije
bio Džozefova jača strana, gospodine Vajli. Nema propovedi, Džozefe.
Dovoljno ih slušam nedeljom u crkvi.“
„Šteta“, promrmljao je. „Evo, ovo će poslužiti - Napredak
hodočasnika.“
Lili se smejala, ali Je istovremeno bila i usplahirena. Osetila je još veći
stid kada se na vratima pojavio vojvoda od Portfrija. Verovatno je tek stigao
i došao da se pozdravi sa Elizabet.
„Lindone“, rekla je, „Džozef je uvredio Lili tvrdeći da je nepismena.
Upravo će mu dokazati da greši.“
Vojvoda se osmehnuo i ostao gde se zatekao, kod dovratka, rukama
sklopljenim na leđima. „Trebalo je da se kladimo, Atingsborou“, rekao je.
„Rasteretio bih te bogatstva.“
„Zaboga“, rekla je Lili. „Još uvek ne čitam posebno dobro. Možda
neću moći da pročitam svaku reč,“ Savila je glavu i sa izvesnim olakšanjem
videla da prva rečenica nije bila naročito duga; niti joj se činilo da sadrži
mnogo teških reći.
„Dok sam hodao kroz di-v-ljine sveta“, čitala je monotono i
oklevajući, „s-sišao sam do nekog mesta na kome se nalazila jama i legao
da spavam; i, dok sam spavao, usss-nio sam san.“ Podigla je pogled
trijumfalno se osmehujući i spustila knjigu.
Gospoda su aplaudirala, a markiz je zviznuo.
 „Bravo, Lili“, rekao je. „Možda si ipak stvorena za raj. Najskromnije i
najponiznije se izvinjavam.“ Uzeo joj je knjigu iz ruke i teatralno je
zatvorio.
Lili je pogledala vojvodu od Portfrija, koji joj se približio nekoliko
koraka. Njen osmeh je nestao. On je zurio u nju, bez imalo boje na licu. Svi
su to primetili. Neprirodna tišina zavladala je u prostoriji.
„Lili“, rekao je neobičnim polušapatom, „odakle ti taj medaljon?“
Podigla je ruku i zaštitnički ga prekrila, „Moj je“, rekla je. „Moji otac i
majka su mi ga dali.“
„Kada?“, pitao je.
„Oduvek ga imam“, rekla mu je. „Otkad znam za sebe. Moj je.“
Ponovo je bila uplašena. Obavila je prste oko medaljona.
„Da ga vidim“, zapovedio je. Prišao joj je veoma blizu.
Ona je još jače stegla medaljon.
„Lindone...“, počela je Elizabet.
„Da ga vidim?“
Lili je sklonila ruku, a on se zagledao u medaljon još bleđi u licu, ako
je to bilo moguće - činilo se da će se onesvestiti.
„Ima isprepletana slova F i L“, rekao je. „Otvori ga. Šta je unutra?“
„Lindone, šta je ovo?“, Elizabet se usplahirila.
„Otvori ga!“ Njegova milost je nije ni čula.
Lili je odmahnula glavom, prestravljena iako je u sobi bilo još četvoro
ljudi. Činilo se da vojvoda od Portfrija nije bio svestan njihovog prisustva
dok nije iznenada skrenuo pogled sa medaljona i nikom prekrio lice. Zatim
je, dok su svi posmatrali u tišini, olabavio maramu koju je nosio oko vrata
dovoljno da može da izvuče zlatni lanac na kome je bio medaljon identičan
onome koji je nosila Lili.
„Bila su samo dva ovakva“, rekao je. „Dao sam da se posebno izrade.
Ima li nečega u tvom, Lili?“
 Odmahivala je glavom. „Tata mi ga je dao“, rekla je. „On nije bio
lopov.“
„Ne, ne“, rekao je. „Ne, sasvim sam siguran da nije. Ima li nečeg
unutra?“
Odmahnula je glavom ponovo i odmakla se od njega. „Prazan je“,
rekla je. „Medaljon je moj. Nećete mi ga uzeti. Neću Vam dozvoliti.“
Elizabet je stala pored nje. „Lindone“, rekla je, „plašiš je. I šta ovo
znači? Napravio si dva identična medaljona?“
„Slovo L je za Lindon“, rekao je. „F je za Fransis. Moju ženu. Tvoju
majku, Lili.“
Lili ga je belo gledala.
„Ti si Lili Montagi“, rekao je, gledajući u nju. „Moja ćerka.“
Lili je odmahnula glavom. U ušima joj je zujalo.
„Lindone“, to je bio Elizabetin glas. „Kako možeš da tvrdiš tako nešto.
Možda...“
„Znao sam to“, rekao je, „od trenutka kad sam te ugledao u crkvi u
Njuboriju. Osim plavih očiju, Lili neobično mnogo liči na Fransis - na svoju
majku.“
„Hej! Pogledajte gospođicu Dojl“, rekao je jedan gospodin, ali njegove
reči su bile nepotrebne. Vojvoda od Portfrija je reagovao i uhvatio je u
naručje. Lili je samo napola bila svesna svog medaljona - ne, njegovog -
kako se ljulja pred očima sa njegovog vrata.
Spustio ju je na sofu i protrljao joj ruke dok joj je Elizabet nameštala
jastuke iza glave.
„Nisam imao dokaze, Lili“, rekao je njegova milost, „do sad. Znao
sam da sigurno postojiš, iako sam i za to imao malo dokaza. Ali nisam
mogao da te pronađem. Nikada nisam prestao da tragam za tobom. Nikada
nisam bio sposoban da nastavim sa svojim životom. A tada si se ti pojavila
u crkvi.“
Lili je okretala glavu na jastuku. Pokušavala je da ne sluša.
 „Lindone“, rekla je Elizabet tiho, „samo polako. I ja samo što se ne
onesvestim. Zamisli kako se Lili oseća.“
Pogledao je u Elizabet, a zatim se osvrnuo po prostoriji.
„Da“, rekla je, „ostala gospoda su se taktički povukla. Lili, draga moja,
nemoj da se plašiš. Niko ti neće uzeti ništa.”
„Mama i tata su moji roditelji“, prošaputala je Lili.
Elizabet ju je poljubila u čelo.
„Šta se ovde dešava?“, oštro je pitao glas sa vrata. „Dok sam ulazio
Džozef mi je rekao da bolje da brzo dođem ovamo. Lili?“
Zateturala se kad je skočila. Bila je u njegovom naručju pre nego što je
uspela da napravi i jedan korak i čvrsto je zarila lice u njegov vrat.
„Ja sam je uznemirio, Kilburne“, rekao je vojvoda od Portfrija.
„Upravo sam joj rekao da je ona moja ćerka,“
Lili se zarila još više u toplinu i sigurnost.
,,Da“, rekao je Nevil tiho. „Jeste,“

„Pismo je bilo adresirano na lejdi Fransis Lilian Montagi“, rekao je

Nevil. „Ali neko je drugim rukopisom ispod toga napisao Lili Dojl - to mi
je sveštenik rekao.“
Sedeo je na sofi pored Lili, a ona se oslonila na njega. Posmatrala je
svoju ruku na krilu. Nije pokazivala zainteresovanost za razgovor. Vojvoda
od Portfrija je otišao i vratio se sa čašom brendija koju joj je pružio bez
reči. Odmahnula je glavom. Spustio je čašu i privukao stolicu kako bi
mogao da sedne naspram nje. Sada je gledao u nju, proždirućim pogledom.
Elizabet je šetala po sobi.
„Kada bismo samo mogli da znamo šta je pisalo u pismu“, rekao je
vojvoda.
„Znamo.“ Nevil je na trenutak odvukao vojvodin pogled sa Lili
„Pismo je adresirano na Lili Dojl. Vilijam Dojl joj je bio najbliži rođak iako
nije znao da ona postoji. Sveštenik je otvorio pismo i pročitao mu ga.“
 „Sveštenik se seća sadržaja?“, oštro je pitala njegova milost.
„Još bolje“, rekao je Nevil. „Napravio je kopiju pisma. Pošto ga je
pročitao savetovao je Vilijema Dojla da ga odnese u Nutal Grandž, baronu
Onlouu, Lilinom dedi. Ali je verovao da i Vilijam ima pravo na kopiju.
Izgleda da je mislio da bi Dojlovi mogli da traže neku vrstu kompenzacije
zbog godina brige koju je Tomas Dojl pružao Lili,“
Lili je prstima presavijala skupu čipku svoje haljine. Bila je poput
deteta koje sedi nemo i ravnodušno dok odrasli pričaju.
„Imaš li kopiju?“ pitao je vojvoda napetim glasom.
Nevil ju je izvadio iz džepa i predao bez reči. Njegova milost je čitala
u tišini.
„Lejdi Lindon Montagi je obavestila svog oca će ostati sa bolesnom
školskom prijateljicom nekoliko meseci“, rekao je Nevil nakon nekoliko
minuta. Elizabet je sela pored njih. „Zapravo je otišla kod svoje bivše
služavke i devojčinog novog muža - Beatris i redova Tomasa Dojla - kako
bi rodila dete.“
Lili je poravnala nabore koje je napravila, a onda ponovo nastavila da
gužva čipku.
„Njen brak sa lordom Lindonom Montagijem je bio tajan“, rekao je
Nevil, „i oboje su se zavetovali da ga neće otkriti do njegovog povratka iz
službe u Holandiji. On je poslat u zapadnu Indiju sa svojim pukom, a ona je
otkrila da je trudna. Plašila se gneva svog oca. Još gore, plašila se svog
rođaka, koji ju je pritiskao da se uda za njega kako bi mogao da nasledi
bogatstvo, imanje i titulu, nakon Onslovljeve smrti. Plašila se šta bi mogao
da joj učini - kao i detetu - ako bi otkrio istinu.“
„Gospodin Dorsi?“, pitala je Elizabet.
„Niko drugi.“ Njegova milost je savio pismo i spustio ga u krilo.
Ponovo je pogledao Lili. „Bili smo dovoljno naivni da verujemo da će je
naš brak zaštititi od njega. Istina je naravno bila suprotna.“
„Plašila se da ode kući i da povede bebu sa sobom“, rekao je Nevil.
„Čekala je da joj se muž vrati iz zapadne Indije. Pisala mu je kako bi mu
saopštila o svom stanju. U međuvremenu je ostavila bebu Dojlovima.
Sigurno je nameravala da ponovo piše suprugu kad se vrati kući. On je bio
oficir i uvek mu je pretila smrtna opasnost. Veoma se plašila za svoju
sigurnost. I tako je ostavila svoj medaljon sa bebom i pismo koje je trebalo
da bude predato njenom mužu po njegovom povratku ili njenoj ćerki
ukoliko bi se desilo da niko od njih dvoje ne dođe po nju.“
„Oduvek sam sumnjao“, rekao je vojvoda, „da njena smrt nije bila
nesrećni slučaj. Takođe sam sumnjao da ju je Dorsi ubio. Ona mi je zaista
pisala da mi kaže da ćemo dobiti dete, ali ako je napisala još neko pismo, ja
ga zasigurno nisam dobio. Kada je umrla, dete nije bilo sa njom niti je iko
znao da ga je nedavno rodila. Shvatio sam da je možda pogrešila kada je
pisala to prvo pismo ili da je možda pobacila. Ipak, nekako sam oduvek
osećao da dete postoji, da na ovom svetu postoji neko ko je moj sin ili
ćerka. Istražio sam svaku mogućnost koje sam mogao da se setim, ali nisam
znao za Beatris Dojl.“
„Lindone“, pitala je Elizabet, „je li onda gospodin Dorsi taj koji je
pokušao da ubije Lili? Ne može biti. Ne mogu da verujem da bi mogao tako
nešto da uradi.“
„Onslou je prikovan za krevet“, rekao je Nevil. „Vilijem Dojl je
verovatno predao pismo u Dorsijeve ruke. On bi tada otkrio istinu, iako po
njega ne bi bilo loše što je Lili mrtva. Ipak, pitam se, da li je smrt Vilijema
Dojla bila slučajna. Možda je imao neprijatna potraživanje prema Onslou
zbog godina brige o njegovoj unuci. Sveštenik u Livenskortu je srećan što
je još živ. Tada se, naravno, Lili iznenada pojavila u Njuboriju. I Dorsi je
bio tamo, u crkvi. Video je isto ono što je video Portfri i sigurno je odmah
shvatio istinu.“
„Lili.“ Vojvoda od Portfrija se iznenada nagnuo napred ka njoj i
uhvatio je za ruku. Pismo je neopaženo palo na pod. “Beatris i Tomas Dojl
su bili tvoji mama i tata. Dali su ti porodicu i sigurnost, vaspitanje i
neobično duboku ljubav, rekao bih. Niko, a ponajmanje ja, nikada neće
pokušati da ti ih oduzme. Oni će uvek biti tvoji roditelji.“
Priljubila je glavu na Nevilovu ruku, ali je mogao da vidi da je podigla
pogled ka Portfriju,
 „Voleli smo se, Lili“, rekao je Portfri, „tvoja m... Fransis i ja. Začeta si
u ljubavi. Obasipali bismo te svom ljubavlju da...“ Duboko je udahnuo i
polako izdahnuo. „Dovoljno te je volela da te se privremeno odrekne zbog
tvoje bezbednosti. Za dvadeset godina ja nisam mogao da je ostavim da
počiva u miru ili zaboravim mogućnost da ti postojiš. Mi te nismo napustili.
Ako ikako možeš, misli o njoj, o Fransis, mojoj supruzi, kao o svojoj majci,
ako ne kao o svojoj mami... a o meni kao o svom ocu... ne postavljam se
kao rival tvom tati. To nikako. Ipak, dozvoli mi...“ Podigao je njenu ruku do
svojih usana, a onda je pustio i naglo ustao.
„Kuda ćeš?“, pitala je Elizabet.
„Ona je u šoku“, rekao je. „A ja je pritiskam svojim sebičnim
zahtevima. Moram da odem, Elizabet. Izvini. Svratiću sutra ako je moguće.
Ne smeš da pokušavaš da teraš Lili da me primi. Čuvaj je.“
„Vaša milosti.“ Lili je prvi put progovorila otkad je Nevil ušao u sobu.
Portfri i Elizabet su se okrenuli i pogledali je. „Primiću Vas... sutra.“
„Hvala ti,“ Nije se osmehnuo. Formalno se naklonio i okrenuo ka
vratima.
„Sačekaj me, Portfri, možeš li?“, pitao je Nevil. „Stižem za minut.“
Njegova milost je klimnuo glavom i u pratnji Elizabet izašao iz
biblioteke.
Nevil je ustao i podigao Lili. Zagrlio ju je i privukao sebi. Kakav je to
bio osećaj, zapitao se, iznenada otkriti da tvoji voljeni roditelji nisu bili
tvoji pravi otac i majka? Pokušao je da zamisli kako bi bilo kada bi on to
otkrio za svoje roditelje. Osećao bi se kao bez korena, bez uporišta. Osećao
bi... strah.
„Hoću da zaboraviš na zabavu“, rekao joj je, ,,i da odeš gore u svoju
sobu. Pozovi Doli, a onda lezi. Pokušaj da odspavaš. Hoćeš li?“
„Hoću“, rekla je.
Bolelo ga je što je vidi tako bezvoljnu, tako spremnu da se povinuje,
kao neko poslušno dete. Ni nalik Lili. Portfri je bio u pravu. Bila je u
velikom šoku. To ga je podsetilo kakva je bila u satima nakon Dojlove
smrti.
„Pokušaj da ne razmišljaš previše večeras“, rekao je. Sutra ćeš biti u
stanju da se lakše prilagodiš novoj realnosti. Verujem da ćeš na kraju
shvatiti da ništa nisi izgubila. Jedna je stvar, Lili, brinuti o detetu iz
sopstvenog semena ili utrobe. Drugo je voleti i čuvati tuđe dete prema kome
nemaš nikakvu odgovornost. To je ono što su tvoji mama i tata učinili za
tebe. Nisam poznavao tvoju mamu, ali oduvek sam se divio tome da otac
može da oseća tako posvećenu i toplu ljubav prema ćerki kakvu je tvoj tata
osećao prema tebi. Nisi ih izgubila. Samo si dobila ljude koji će te voleti i
brinuti se o tebi u budućnosti i koji neće biti ljubomorni na prošlost“
„Tako sam umorna“, rekla je i podigla lice ka njemu - bledo lice
krupnih očiju. „Ne mogu da razmišljam ispravno, nimalo.“
„Znam,“ Spustio je glavu i poljubio je, a ona je uzdahnula, pritisla
usne uz njegove, podigla ruke i ispreplela ih oko njegovog vrata.
Strahovito mu je nedostajala dok je bio u Lisesterširu. Bio je bolestan
od brige za njenu bezbednost - posebno nakon što je pročitao pismo. To što
je ponovo osetio njeno malo, izvajano telo uz svoje, osetio njene ruke oko
svoga vrata i njene usne kako prianjaju uz njegove, probudilo je žudnju koja
je pretila da ga preplavi. Ali ona nije bila u stanju za strast. Osim toga,
postojala je stvar od smrtne važnosti koja je morala da se obavi te večeri - a
Portfri ga je čekao.
„Idi lezi, ljubavi“, rekao je odaljivši glavu i obgrlivši joj lice sa obe
ruke. „Vidimo se sutra.“
,,Da“, rekla je. „Sutra. Možda ću sutra moći da razmišljam.“
 24.

Lili se probudila iz dubokog sna kada je rano, jutarnje sunce već sijalo
kroz njen prozor. Razgrnula je pokrivače, iskočila iz kreveta, kao što je
imala običaj, i protegla se. Kakav je čudan san sanjala! Nije mogla sa
sigurnošću da ga se seti, ali je znala da je bio neobičan.
Zastala je na pola istezanja.
Setila se. To nije bio san.
Ona nije bila Lili Dojl. Tata nije bio njen otac. Ona čak nije bila ni Lili
Vajat, grofica od Kilburna. Ona je bila lejdi Fransis Lilian Montagi, potpuna
strankinja. Bila je ćerka vojvode Portfrija. Njen deda je bio baron Onslou.
U jednom trenutku njen um je pretio da ponovo pobegne u izmaglicu
prethodne večeri, ali time se ništa ne bi postiglo. Borila se sa panikom.
Koje ona bila?
Tokom svih sedam meseci u Španiji borila se da zadrži svoj identitet.
To nije bilo lako. Sve joj je bilo oduzeto - odeća, medaljon, sloboda, telo.
Tada se čvrsto držala onoga što je bila. Odbijala je da se toga odrekne.
Sada, tog jutra, više nije poznavala sebe. Koje bila Fransis Lilian
Montagi? Kako je taj ozbiljni, zgodni muškarac plavih očiju poput njenih
mogao da bude njen otac? Kako je žena čiji su inicijali bili upleteni sa
njegovim na njenom medaljonu mogla da bude njena majka?
Vojvoda koji je bio njen otac i žena koja je bila njena majka razdvojeni
su veoma brzo nakon venčanja. Lili je znala kakav je to bio osećaj. Znala je
kakav bol žudnje i usamljenosti je žena morala da oseća. A voleli su se. Lili
je začeta u ljubavi, rekao joj je vojvoda prethodne večeri. Voleli su jedno
drugo i bili razdvojeni zauvek. Njihovo dete je privremeno ostavljeno sa
ljudima koji su postali Lilini roditelji.
 Mama i tata su je najsnažnije voleli kako samo roditelji mogu da vole
svoje dete.
Ta žena, njena majka, ju je, takođe, zasigurno volela. Lili je zamišljala
kako bi se osećala da je dobila Nevilovo dete nakon njihovog rastanka. Da,
njena majka ju je volela. A vojvoda, njen otac, više od dvadeset godina nije
bio u stanju da zaboravi ni svoju ženu ni uverenje da je ona, Lili, negde
postojala.
Ona nije želela da bude lejdi Fransis Lilian Montagi. Nije želela da
vojvoda od Portfrija bude njen otac. Želela je da njen tata bude čovek koju
ju je stvorio. Ali tako je bilo, htela ona to ili ne. Nije mogla da prestane da
razmišlja o tome da je, dok je osamnaest godina imala najboljeg tatu na
svetu, a tri godine od njegove smrti čuvala uspomenu na njega, da je
vojvoda od Portfrija sve to vreme bio bez svog deteta. Sve te godine za nju
su bile ispunjene ljubavlju, a za njega su bile prazne.
On je bio njen otac. Razmišljala je o tome pokušavajući da prihvati.
Vojvoda od Portfrija je bio njen otac. Tata je oduvek planirao da ona to u
jednom trenutku sazna. On i mama su joj dali medaljon da ga neprestano
nosi, a tata je uvek insistirao da ona mora da odnese njegovu torbu nekom
od oficira ako on pogine u bici. Nije znala zašto je on toliko dugo krio
istinu od nje i zašto nije pokušao da pronađe vojvodu od Portfrija. Da, znala
je. Mogla je da se seti kako ju je mama obožavala i kako se tata ponašao
kao da sunce izlazi i zalazi sa njom. Shvatili su da nisu bili u stanju da je se
odreknu i bez sumnje su nalazili svakakve izgovore da to ne urade. Tata je
nameravao da joj kaže kada odraste. Bila je sigurna u to.
Nikada neće zasigurno znati njegove namere i motive, zaključila je.
Ipak, dve stvari je znala: tata nije nameravao da zauvek krije istinu od nje. I
tata ju je voleo.
Iznenada je pomislila kako uopšte nije bilo loše biti ćerka vojvode i
unuka barona. Sanjala je o jednakosti sa Nevilom i verovala je da će je
možda dostići, osim u poreklu i bogatstvu.
Bledo se osmehnula.
Elizabet je sišla je u trpezariju pre Lili što je bilo zaista neobično.
Ustala je, uhvatila Lili za ruke i poljubila je u oba obraza pre nego što joj je
ispitivačkim pogledom pretražila lice.
„Lili“, rekla je, „kako si, draga moja?“
„Budna sam“, rekla je Lili. „Sasvim budna.“
„Primićeš ga ovog jutra?“ Elizabet je zvučala veoma nervozno. „Ne
moraš, ako se ne osećaš spremnom da to učiniš.“
„Primiću ga“, rekla je Lili.
Došao je sat kasnije, kada su sedele u salonu i vezle - ili se pravile da
to rade. Ušao je u sobu odmah iza batlera, naklonio se, a zatim zastao kod
vrata, kao da je iznenada izgubio samopouzdanje.
„Zaboga, Lindone”, rekla je Elizabet i žurno mu prišla, „šta se to
dogodilo?“
„Nesrećni susret sa vratima?“ pitanjem je odgovorio kao da je
proveravao da li bi bile voljne da prihvate očigledno besmislenu laž. Lice
mu je bilo u modricama. Levo oko mu je bilo krvavo i ljubičasto.
„Tukli ste se sa gospodinom Dorsijem“, rekla je Lili tiho.
Prišao joj je bliže. „Već neko vreme ti nije pretila opasnost od njega,
Lili“, rekao je. „Kilburn ti je, kako sam shvatio, obezbedio nadzor, a ja sam
pažljivo pratio Dorsija. Vidiš, znao sam da je to bio on, ali nisam imao
dokaz sve do sinoć. Neće te više nikada uznemiravati.”
Lili je prethodne večeri znala zašto su vojvoda i Nevil otišli sa zabave
tako rano. Ali njen um nije bio u stanju da se nosi sa tim saznanjem.
„Mrtav je?“, pitala je.
Klimnuo je glavom.
„Vi ste ga ubili?“
Oklevao je. „Onesvestio sam ga“, rekao je „u pesničenju; Kilburn i ja
smo se sa velikim žaljenjem složili da ne možemo da nosimo na savesti da
ga ubijemo hladnokrvno, ili čak u dvoboju do smrti, ali smo se dogovorili
da ćemo ga ozbiljno kazniti pre nego što ga izvedemo na suđenje. Bili smo
neoprezni. Izvukao je pištolj pre nego što su ga odveli i ubio bi me da ga
Kilburn nije prvi pogodio.”
 Elizabet je obema rukama prekrila usta. Lili je samo mimo gledala
vojvodu u oči i znala je da čula sve što je bio spreman da kaže. Iako je
gospodin Dorsi verovatno ubio njenu majku i gospodina Vilijema Dojla,
iako je u tri navrata pokušao da ubije nju i skoro ubio Nevila, znala je da bi
na sudu bilo teško dokazati ubistava ili pokušaje ubistava. Nije bila sigurna
da li je zbog neopreznosti pištolj ostavljen gospodinu Dorsiju na dohvat
ruke. Možda su želeli da uzme taj pištolj. Možda su želeli da pokuša da ga
upotrebi kako bi se našao savršeno dobar izgovor za ubistvo u samoodbrani.
Sam vojvoda to, naravno, nikada ne bi rekao. Niti bi Nevil. A ona
nikada ne bi pitala. Zaista nije želela da zna.
„Drago mi je da je mrtav“, rekla je zaprepašćena saznanjem da je
govorila istinu. „Hvala.“
„To je sve što imamo da kažemo na temu Kalvina Dorsija“, rekao je.
„Sigurna si, Lili. Slobodna si.“
Klimnula je glavom.
„Dakle“, rekla je Elizabet žustro, „moram da se vidim sa
kućepaziteljkom. Danas je dan za sređivanje računa. Izvinićeš me na pola
sata Lindone? Lili?“
Lili je klimnula glavom, a vojvoda se naklonio.
Kada se okrenuo, nakon što je pogledom ispratio Elizabet iz sobe, bio
je oprezan, ali Lili mu se osmehivala.
„Hoćete li sesti, Vaša milosti?“ pitala je.
Seo je na stolicu blizu njene i gledao je u tišini nekoliko trenutaka.
„Razumeću“, napokon je rekao kao da deklamuje dobro izvežbani
govor, „ako osećaš da ne možeš da prihvatiš našu povezanost, Lili. Kilburn
mi je sinoć ispričao puno toga o naredniku Dojlu. Mogu da razumem koliko
si ponosna na njega i koliko ga voliš. Ipak, molim te - preklinjem! - da mi
dozvoliš da prepišem deo svog bogatstva na tebe kako bi mogla da živiš
udobno i nezavisno do kraja života. Dozvoli da učinim za tebe bar to
najmanje što mogu.“
 „Šta biste želeli da učinite“, pitala ga je, „ako bih rekla da sam voljna
da prihvatim više od tog najmanjeg?“
Naslonio se nazad na stolicu, duboko udahnuo i pogledao je. „Javno
bih te priznao“, rekao je. „Odveo bih te kući u Rutland Park u Vorikširu i
posvetio svaki slobodan trenutak da te upoznam i da ti upoznaš mene.
Obukao bih te i okitio draguljima. Ohrabrivao bih te da nastaviš sa
učenjem. Odveo bih te u Nutal Grandž u Lisesterširu da upoznaš svog dedu.
Ja bih... Šta je ostalo? Pokušavao bih na svaki način koji mi je dostupan da
nadoknadim izgubljene godine.“ Polako se osmehnuo. ,,I tražio bih da mi
ispričaš svaki detalj koga se sećaš u vezi sa Tomasom i Beatris Dojl i sa
svojim odrastanjem. To bih želeo da učinim, Lili.“
„Onda to morate i učiniti, Vaša milosti“, rekla je.
Dugo su posmatrali jedno drugo pre nego što je on ustao, prišao joj i
pružio ruku. Ustala je, pružila mu ruku i posmatrala kako je prinosi usnama.
„Lili“, rekao je. „Oh, draga moja. Najdraža moja.“
Povukla je ruku, zagrlila ga oko struka i naslonila obraz na njegovo
rame. „On će uvek biti moj tata“, rekla je. „Ali od današnjeg dana, ti ćeš biti
moj otac. Hoću li tako da te zovem? Oče?“
Njegov zagrljaj bio je snažan. Kada je začula prve bolne jecaje, malo
se zbunila, ali je stegla ruke još jače oko njega kada je pokušao da se odalji.
„Ne, ne“, rekla je. „U redu je. Sve je u redu.“
Nije dugo plakao. Muškarci nikad ne plaču dugo. Znala je iz iskustva.
Za njih je to bio znak sramne slabosti, čak i dok su gledali bliskog prijatelja
raznesenog topovskim đuletom na hiljadu sitnih komada ili dok im je hirurg
sekao ud - ili kad su pronašli ćerku nakon dvadeset jedne godine. Odmakao
se od nje i otišao do prozora gde je stao leđima okrenut sobi i obrisao nos
velikom maramicom,
„Zaista mi je žao što sam te izložio ovome“, rekao je. „Neće se
ponoviti. Verujem, Lili, da ćeš shvatiti da sam jak i pouzdan, da mogu dosta
da pružim i da zaštitim“
„Da, znam, oče“, rekla je smešeći mu se iza leđa.
 Čula je kako uzdiše i zadržava vazduh nekoliko trenutaka. „Mogao
sam“, rekao je, „da se ponovo oženim tokom prethodnih dvadeset godina.
Mogao sam da imam pune jasle dece i da me tako oslovljavaju. Verujem,
Lili, da je bilo vredno čekanja da to prvi put čujem sa tvojih usana.“
„Kada ćemo krenuti za Rutland Park?“, pitala je. „je li to velika kuća?
Hoće li mi se dopasti... oče?“
Okrenuo se da je pogleda. „Što pre“, odgovorio je. „Veća je od
Njuborške opatije. Oduševićeš se. Sve ove godine te čeka. Proverimo hoće
li će Elizabet poći sa tobom. Danas je četvrtak. U ponedeljak?“
Lili je klimnula glavom.
Osmehnuo joj se i otišao do zvona. Rekao je slugi da zamoli lejdi
Elizabet da se vrati u salon. Zatim su oboje ponovo seli i gledali jedno u
drugo.
Bilo bi tačnije reči, pomislila je Lili, da ju je on zadivljeno posmatrao.
Uprkos izubijanom licu, izgledao je veoma srećno. Ona je zadržala vedri
izraz na licu, nimalo usiljeno. Ipak, nije joj bilo svejedno. Ponovo je kretala
u nepoznato, kao što je to činila toliko puta tokom proteklih nekoliko
godina.
Setila se putovanja iz Londona u Njuboršku opatiju kada se nadala da
je dug put uskoro završen. Setila se kako je videla Nevila prvi put nakon
skoro godinu i po dana i kako je uprkos teškim okolnostima, osetila da je
konačno stigla kući. Ali nije bila kod kuće. Još uvek nije bila kod kuće.
Pitala se da li će ikada biti. Da li će ikada doći vreme kada će konačno
osetiti da je stigla, da može da se skrasi u miru i da tako proživi ostatak
života?
Ili je život uvek bio putovanje nepoznatom stazom?
„Kilburn me je zamolio“, rekao joj je vojvoda malo pre nego što se
Elizabet vratila, „da te obavestim da namerava da te poseti danas
poslepodne, Lili - ako si voljna da ga primiš.“

Ubistvo drugog ljudskog bića niko nije činio sa uživanjem, razmišljao

je Nevil tokom noći i tokom jutra nakon smrti Kalvina Dorsija. Čovek je
bio isuviše svestan činjenice da ljudi koje je ubio nisu bili ništa više zli niti
su više zasluživali smrt od njega. Čak ni kada je ubijeni čovek bio ubica
koji je ubio majku njegove žene i nekoliko puta pokušao da ubije i nju. Bilo
je možda određenog zadovoljstva u tome da gleda Dorsija kako zagriza
mamac neoprezno ostavljenog pištolja i ostavlja mu malo izbora osim da ga
ubije... Ali to zasigurno nije bilo uživanje.
Da li je bilo zadovoljstva u otkrivanju istine o Lilinom rođenju? U
saznanju da pripada višem društvenom staležu od njegovog? Da nije imao
da joj ponudi ništa što već nije imala u izobilju? I da li se nadao da će tako
pridobiti Lili - svojim statusom, bogatstvom i nadom da će je njena beda
naterati da mu se vrati? Zasigurno ne. Želeo je da mu bude jednaka, da se
oseća jednakom.
U tom slučaju trebalo je da se raduje obrtu događaja. Zašto nije? Zbog
same Lili, konačno je zaključio. Sirota Lili je preživela toliko toga tokom
proteklih godinu i po dana. Kako će podneti gubitak svojih korena? Hoće li
je zateći slomljenu kada bude stigao kod Elizabet? Ili još gore, hoće li je
zateći bez nesalomivog duha, ošamućenu i pasivnu kakva je bila prethodne
večeri?
Prišao je Elizabetinoj kući sa mnogo strepnje. Čak je uhvatio sebe
kako se delimično nada da će kada uđe i zatraži da ga gospođica Dojl primi,
dobiti negativan odgovor. Ali nije. Batler ga e uputio u salon. Lili i Elizabet
su bile tamo.
„Nevile“, rekla je Elizabet i krenula ka njemu nakon što se naklonio i
razmenio pozdrave sa njima. Poljubila ga je u obraz. “Ostaviću te da
razgovaraš nasamo sa Lili.“ Izašla je iz sobe bez oklevanja.
Lili nije izgledala slomljeno niti ošamućeno. Uistinu, izgledala je
zadivljujuće živahno u modernoj, cvetnoj, muslinskoj haljini i kosom nežno
uvijenom oko njenog lica.
„Ubio si gospodina Dorsija“, rekla je, „Moj otac mi je to jutros rekao.
Nije mi žao što je mrtav iako nikada pre nisam poželela ničiju smrt. Ali mi
je žao što si ti bio prinuđen da to učiniš. Znam da nije lako ubiti.“
Da, Lili je to morala da zna, budući da je odrasla sa vojskom.
 Ali - moj otac?
„Nije bilo posebno teško“, rekao je.
„Nećemo pričati više o tome“, čvrsto je rekla. Ustala je i prišla mu.
„Nevile, ja u ponedeljak idem u Rutland Park sa svojim ocem i sa Elizabet.
U novinama će se sutra pojaviti vest. Idem da provedem neko vreme sa
njim, da naučim da budem njegova ćerka, da mu dozvolim da nauči da mi
bude otac. Otići ću da vidim dedu i da posetim grob svoje majke. Otići ću
da... otići ću.“
„Da.“ Osećao je kako mu se srce stislo u grudima, a zatim sišlo u pete,
iako mu je bilo drago zbog nje.
Blago mu se osmehnula. „Bila sam Lili Dojl“, rekla je. „Zatim sam
bila Lili Vajat, pa onda nisam. Sada sam Lili Montagi. Moram da otkrijem
ko sam zaista. Nakon što sam došla u London, mislila sam da saznajem
odgovor, ali sada mi izgleda dalje nego što je ikada bio.“
„Ti si Lili.“ Pokušao je da joj se osmehne.
Klimnula je glavom, a oči su joj zablistale ispunjene suzama.
„Koliko ćeš ostati?“ pitao je.
Odmahnula je glavom.
Nije mogao da je pritiska, shvatio je. Nije joj bio potreban još jedan
teret. Znao je i da je nemoguće odgovoriti na to pitanje.
Počeo je da veruje da je ipak postojala budućnost za njih. U Voksholu
je bio na ivici da to pitanje stavi na probu. Mrzeo je sećanje na tu noć koja
je tako čarobno započela. Sada će ponovo ko zna koliko morati da čeka bez
garancija koje bi čekanje učinile lakšim.
Pružio je obe ruke ka njoj, a ona je svoje Šake spustila u njegove.
„Dopašće ti se, Lili“, rekao je. „Usuđujem se da kažem da ćeš ga čak i
zavoleti. On je dobar čovek i tvoj otac. Idi i pronađi sebe. I budi srećna.
Obećavaš?“
Mogao je da vidi kako grize gornju usnu.
 Stegao joj je ruke i podigao ih do svojih usana. „Nisam naročiti
ljubitelj Londona“, rekao je. „Biće mi drago da provedem leto u Njuboriju.
Otići ću sutra ili prekosutra. Možda bi mogla, ako misliš da je to primereno,
da mi napišeš koje pismo?“
„Ne umem... da pišem dovoljno dobro“, rekla je.
„Naučićeš“, osmehnuo joj se. ,,I moći ćeš da pročitaš moj odgovor.“
„Hoću li?“, pitala ga je. „Ponekad poželim... oh, kako poželim da sam
ponovo Lili Dojl, a da si ti major lord Njubori, a tata...“
„Ali, nismo“, rekao je tužno. „Ipak, želim da znaš nešto, Lili. Ne da bi
imala još jedan teret na leđima, već da bi znala da su neke stvari
nepromenljive. Voleo sam te kad sam te oženio. Volim te i danas. Voleću te
do poslednjeg daha. Voleo sam te i voleću te u svakom trenutku.“
„Nije pravi trenutak za to“, rekla je, a oči su joj se pomutile emocijom
koju nije mogao da odgonetne. Sirota Lili. Toliko toga joj se dogodilo u
poslednje vreme, a ona je sve to podnela dostojanstveno.
„Neću produžavati ovu posetu“, rekao joj je. „Idem, Lili. Izvinićeš se
Elizabet u moje ime?“
Klimnula je glavom.
Držali su se za ruke još nekoliko trenutaka. Bila je u pravu. Nije bio
pravi trenutak. Ako mu se bude vratila - kad mu se bude vratila - u njoj neće
smeti da postoji druga potreba osim da bude sa njim do kraja života.
Nežno je povukao ruke, zadržavajući osmeh u očima i ostavio je bez
ijedne reči.
Bio je na pola puta do Kilburn Hausa, koračajući slepo ulicama pre
nego što se setio da je ostavio svoje dvokolice kod Elizabet.
V DEO

Venčanje
 25.

Lili je željno gledala kroz prozor kočije. Selo Gornji Njubori je

izgledalo tako poznato. Tu je bila gostionica u koju je ušla kad je izašla iz
poštanske kočije i strma staza koja je vodila do donjeg sela. A tamo...
„Može li kočija da se zaustavi?“ pitala je.
Vojvoda od Portfrija je pokucao na prednju ploču, a kočija je naglo
stala. Lili je istog trena spustila prozor uprkos hladnom danu i izbacila
glavu.
„Gospođo Fandi“, pozvala je. „Kako ste? Kako su deca? Beba je zaista
porasla.“
Dok su vojvoda i Elizabet razmenjivali tihe poglede, gospođa Fandi,
koja je blenula u veliku kočiju sa vojvotskim grbom široko se osmehnula, a
zatim uznemirila i naklonila.
„Svi smo veoma dobro, hvala milostiva“, rekla je. „Lepo je videti da
ste se vratili.“
„Oh, lepo je vratiti se“, rekla je Lili. „Posetiću vas jednom prilikom,
ako dozvolite.“
Ozareno se osmehnula gospođi Fandi dok je kočija kretala. Nije se
vraćala kući, podsetila se. Njuborška opatija nije bila njen dom. Ali osećala
je kao da jeste. Zavolela je Rutland Park, kao što je njen otac predvideo da
će se dogoditi. Zavolela je i njega, kao što je bila odlučna da učini, iako to
uopšte nije bilo teško. Čak je i uživala u njihovoj produženoj poseti Nutal
Grandžu, gde je osvojila ljubav svog bolesnog deke, strine i tetke, koje joj
zapravo nisu ni bile rođake - Besi Dojl i mamine sestre. Čak je počela da se
oseća srećno i spokojno i u miru sa samom sobom i sa svetom. Otkad se
vratila iz Londona ni jednom nije imala noćnu moru.
 Ali Njuboršku opatiju, iako još uvek nije videla ni park ni kuću,
osećala je kao dom.
„Vidite!“ uzviknula je zadivljeno nakon što je kočija prošla kapije i
nastavila prilaznim putem kroz šumu. Drveće je bilo u veličanstvenim
nijansama crvene, žute i smeđe. Nešto lišća je već opalo i ležalo je u
raznobojnom tepihu duž prilaznog puta. „Jesi li ikada video nešto
veličanstvenije od Engleske u jesen, oče? A ti, Elizabet?“
„Nisam“, rekao je otac.
„Samo Englesku u proleće“, rekla je Elizabet. „To nije veličanstvenije,
priznajem, samo podjednako veličanstveno.“
Kada je Lili prvi put došla ovamo, bilo je proleće. Sada je bila jesen -
oktobar. Koliko se samo toga desilo u mesecima između, pomislila je Lili.
Sećala se kako je koračala ovim putem u toku noći, sa torbom u ruci.
Pisala mu je početkom septembra, kao što ju je zamolio da učini. Pitala
je Elizabet da li je prihvatljivo da to uradi - da napiše pismo gospodinu.
Elizabet je odgovorila, sa iskrom u očima, da to nije prihvatljivo. Njen otac
koji je u tom trenutku bio prisutan, podsetio ih je da je ona bila Lili i da je
prilično vešto rastezala svako pravilo skoro do granica pucanja, a da pri
tome ne učini ništa neprikladno - u tome je ležao njen šarm, dodao je
popustljivo sa osmehom. I tako je napisala pismo - teškom mukom i dečjim
rukopisom. Vežbala je pisanje vredno, ali trebalo je vremena.
Bila je srećna sa svojim ocem, pisala je. Bila je srećna u društvu
Elizabet. Bila je u Nutal Grandžu i upoznala je svog dedu. Odnela je cveće
na grob svoje majke. Nadala se da je lejdi Kilburn dobro, kao i Loren i
Gvendolina. Nadala se da je i on dobro. Bila mu je pokorni sluga.
Pisao je i on njoj da poziva nju i njenog oca da kao gosti posete
Njuboršku opatiju u oktobru povodom proslave pedesetog rođendana
njegove majke. Elizabet je već isplanirala svoj dolazak.
I tako su otišli. Bili su samo gosti. Ali je njoj to izgledalo kao povratak
kući. U trenutku kada je ugledala kuću Lili je blistavim pogledom pogledala
svog oca i videla da je shvatio i pomalo se rastužio iako joj se nasmešio.
 ,,Oče.“ Instinktivno ga je uhvatila za ruku. „Hvala ti što si pristao da
dođemo ovamo. Zaista te mnogo volim.“
Potapšao ju je po ruci. „Lili“, rekao je, „Imaš dvadeset jednu godinu,
draga moja. Ne očekujem da te još dugo zadržim samo za sebe.“
Ništa nije uzimala zdravo za gotovo. Prošlo je nekoliko meseci.
Mnogo toga se promenilo u njenom životu, a možda se promenilo i u
njegovom. Pozvao ih je iz pristojnosti. Nesumnjivo će tamo biti još mnogo
drugih gostiju. Neće pridavati puno važnosti tome što je pozvao nju.
Primetili su njihovu kočiju. Velika, dvokrilna vrata su se otvorila dok
je prilazila, a ljudi su počeli da izlaze... Gvendolina, Džozef, grofica i... on.
Markiz je otvorio vrata kočije i spustio stepenice. Vojvoda je izašao i
pre nego što su postavljene i okrenuo se da pomogne Elizabeti da izađe.
Grofica je prišla da je zagrli. Svi su pričali istovremeno.
Zatim je neko provirio u kočiju i pružio Lili ruku. Kao da su bili
sasvim sami. Sve drugo je izbledelo i izgubilo se. Gledao ju je blistavim
očima i čvrsto stisnutih usana. A ona je njega ozareno posmatrala.
„Lili“, progovorio je.
Iznenada je znala da su sve njene strepnje zaista bile besmislene.
„Zdravo, Nevile.“
Smestila je svoju ruku u njegovu.

Kuća je već bila puna gostiju iako je ostao još jedan dan do
rođendanske zabave. Za večerom je bila gužva i vladala je buka. Njegova
majka, primetio je Nevil zadovoljno, smestila je Portfrija sa svoje desne
strane, a Lili sa leve. Bili su daleko od mesta na čelu stola na kome je on
sedeo. Osim nekoliko trenutaka na terasi tokom poslepodneva, jedva da je
bilo prilike da razmeni koju reč sa njom.
To mu nije zaista smetalo. Trenutno je bio zadovoljan mogućnošću da
je gleda, da primećuje promene koje su joj se desile tokom nekoliko
prethodnih meseci. Setio se kako mu je Elizabet jednom prilikom rekla da
nova znanja i veštine nisu menjale osobu već su samo dodavale onome što
je već postojalo. U Lilinom slučaju je to bilo istina. Bila j e moderna,
skladna i živahna. Ono što je nestalo bio je neprijatan osećaj nepripadanja
koji joj je vezivao jezik u finom društvu - u ženskom društvu - kada je
poslednji put bila u Njuborškoj opatiji.
Ali i dalje je bila Lili. Bila je Lili onakva kakva je rođena, ali sada
slobodna da pronađe radost u svakom društvu i svakom okruženju.
Džozef ju je pitao kako napreduje sa čitanjem.
„Izgubio bi opkladu kada bi bio dovoljno blesav da se sada kladiš, da
znaš“, rekla mu je. „Čitam veoma dobro. Zar ne, Elizabet? Mislim da mogu
da pročitam celu stranicu za pola sata, ukoliko me ništa ne ometa i ako
nema mnogo dugih reči. I ne moram da izgovaram reči naglas niti da
mrdam ustima u tišini. Šta kažeš na to, Džozefe?“ Njen smeh na svoj račun
odjeknuo je duž celog stola.
„Mislim da bih zaspao mnogo pre nego što bi stigla do kraja stranice,
Lili“, rekao je Džozef zevajući.
Bila je očaravajuća, pomislio je Nevil, pokušavajući da povremeno
skine pogled s nje kako bi mogao da isprati razgovor sa rođacima koji su
sedeli blizu njega. To nije bilo lako.
Jedan sluga je prišao da skloni njen tanjir, a ona ga je pogledala i
ozarila se kad ga je prepoznala.
„Gospodine Džounse!“, uzviknula je. „Kako ste?“
Siroti Džouns je skoro ispustio tanjir. Snažno je pocrveneo i
promrmljao nešto što Nevil nije čuo.
„Znam“, rekla je Lili sa pokajničkim izrazom. „Zaista se izvinjavam
što sam Vas postidela. Sići ću u ujutru kuhinju ako dozvolite, da proćaskam
sa svima. Čini mi se da je prošao čitav vek otkako sam vas videla.“
Njegova majka, primetio je Nevil, smešila se Lili iskrenom
naklonošću.
„Naravno, ako nemate ništa protiv, madam“ rekla je Lili okrenuvši se
ka njoj. „Zaboravljam da nisam kod kuće. Kod kuće često silazim u
kuhinju, je li tako, oče? To je najudobnije mesto u kući i uvek nađem nešto
korisno da radim. Otac nema ništa protiv.“
„Nemam ni ja, dete“, rekla je grofica i potapšala je po ruci.
„Čovek brzo nauči, madam“, rekao je vojvoda od Portfrija, „da su
ćerke stvorene da vrte očeve oko malog prsta.“
Izgledao je kao drugi čovek, primetio je Nevil čim je došao. Blistao je
od sreće, a nije se ni trudio da sakrije ponos zbog ćerke.
Kasnije, u salonu, Lili je šarmirala sve prisutne, sedeći i pričajući sa
njegovim tetkama i sa majkom. Nakon što je uklonjeno čajno posluženje,
pojedini rođaci su otišli u sobu sa klavirom da se zabave muzikom, a ona je
ozbiljno popričala sa Loren držeći je za ruku. Tada se Gven nadvila nad
njom i rekla nešto, osmehnule su se jedna drugoj i otišle u sobu sa
klavirom, ruku pod ruku.
Veče je za Loren sigurno bilo veoma teško, pomislio je Nevil tužno.
Od njegovog povratka iz Londona između njih je vladala neobična
atmosfera - ona ipak nije otišla u Jorkšir, jer su oboje znali da se u okolini
spekuliše o njegovim daljim planovima. Da li je planirao da zaprosi lejdi
Lilian Montagi ili je nameravao da oženi Loren?
Oboje su znali odgovor. Međutim, odgovor nikada nisu rekli jedno
drugom. A kako bi i mogli? Kako je mogao da joj kaže da ne namerava da
obnovi ponudu, a da ne ostavi utisak da je ona to očekivala? I kako je ona
mogla da mu kaže da je razumela da među njima ne može da bude ničeg
više osim prijateljstva, a da ne ostavi utisak da je očekivala da je oženi?
Kao i uvek, ponašala se pristojno i dostojanstveno. Niko nije znao šta
joj se motalo po glavi.
Dugo je voleo Lili. Prošlog proleća nije mislio da je moguće da je voli
više. Ali, voleo ju je. Pokušao je da živi svoj život i ne razmišlja neprestano
o njoj. Pokušao je da ne bude previše siguran u to da će mu se ona jednom
vratiti.
Ipak, samo jedan pogled na nju rasterao je sva zavaravanja. Život bez
Lili za njega bi imao malo smisla. Ona je bila sunce, toplota, i smeh. Ona je
bila... bila je, jednostavno, njegova ljubav.
 Držao se na distanci. Nije želeo da je požuruje. Došla je sa svojim
ocem na proslavu rođendana. Dozvoliće joj da uživa u tome... sutra. Ali
posle toga...
Svi njegovi snovi oslanjali su se na ono što će se sigurno dogoditi
posle toga. Odbijao je da sumnja, da se plaši.
Loren i Gvendolina nisu odmah otišle u krevet kad su se vratile u
udovičinu kuću, iako je bilo kasno. Sedele su u dnevnoj sobi u kojoj je bila
upaljena vatra. Bila je manja i udobnija od salona. Izvesno vreme bez reči
su gledale u vatru koja je pucketala u kaminu.
„Znaš li šta mi je rekla?“, napokon je rekla Loren.
„Šta?“, pitala je Gvendolina. Nije bilo potrebe da pojasne o kome su
pričale.
„Rekla mi je da zna da je sigurno mrzim“, rekla je Loren. „Rekla mi je
da je i ona mene mrzela prošlog proleća jer sam bila tako savršena, primer
kakva bi svaka dama trebalo da bude, toliko primerenija da budem
Nevilova grofica nego što je to bila ona. Rekla mi je da se divi mojoj
suzdržanosti, mom dostojanstvu, mojoj nepogrešivoj ljubaznosti prema njoj
uprkos onome što osećam. Zamolila me je da joj oprostim što je ikada
sumnjala u moje namere.“
„U pravu je što je tako otvoreno progovorila o onome što je između
vas“, rekla je Gvendolina. „Ona zaista govori ono što misli, zar ne?“
„Ona je...“ Loren je zatvorila oči. „Ona je žena koju Nevil želi. Jesi li
primetila kako ju je gledao cele večeri? Jesi li mu videla oči?“
„Meni je rekla“, rekla je Gvendolina tiho, „da zna da me je povredila
što je tako nepozvana upala u moju porodicu dok još nisam okončala
tugovanje za Vernonom i prilagodila se novim životnim okolnostima.
Zamolila me je da joj oprostim. Nije mi se dodvoravala, Loren. Stvarno je
to mislila. I dalje bih želela da je moguće mrzeti je, ali nije, zar ne? Ona je
tako dopadljiva.“
Loren se osmehnula ka vatri.
 „Kad to kažem“, dodala je Gvendolina žurno, „to svakako ne znači
da...“
„Da ti se zato ja ne sviđam?“ rekla je Loren gledajući u nju. „Ne,
naravno da ne, Gven. Zašto bi to značilo? Ona nije moja suparnica. Da nije
došla Nevil i ja bismo se venčali, ali dobro je što jeste. Mi ne bismo bili
pravi ljubavni spoj.“
„Oh, Loren, naravno da biste!“, uzviknula je Gvendolina.
„Ne.“ Loren je odmahnula glavom. „Sigurno si večeras osetila ono što
su i svi drugi osetili, Gven. Vazduh je pucao od napetosti njihove strasti.
Oni su stvoreni jedno za drugo. Između mene i Nevila to nikada nije
postojalo.“
„Možda...“ počela je Gvendolina, ali Loren se ponovo zagledala u
vatru, a nešto na njenom licu je ućutkalo njenu rođaku.
„Znaš, jednom sam ih zatekla“, rekla je Loren, „kada nije trebalo. Bili
su zajedno kod jezerca, u rano jutro. Kupali su se, smejali i bili savršeno
srećni. Vrata kolibe su bila otvorena, u njoj su proveli noć zajedno. Tako
ljubav treba da izgleda, Gven. To je ono što si ti imala sa lordom Mjuirom.“
Gvendolinine ruke su stegle naslon stolice, ona je oštro udahnula
vazduh, ali ništa nije rekla.
„To je ljubav kakvu ja nikada neću spoznati“, rekla je Loren.
„Naravno da hoćeš“, uveravala ju je Gvendolina. „Ti si mlađa i
predivna i..“
„I nesposobna za strast“, rekla je Loren. „Jesi li primetila koliko smo
Lili i ja drugačije, Gven? Nakon... neuspelog venčanja mogla sam da odem
odavde. Mogla sam da odem kući kod dede. Mogla sam da započnem novi
život. A ja sam ostala ovde, nadajući se da će ona da umre. Čak i nakon što
sam kasnije odlučila da ću ipak otići, predomislila sam se. Plašila sam se da
odem da ne bih... ovde nešto propustila. A Lili, koja nije imala kuda da ode
i koja je daleko više imala da ostavi iza sebe, otišla je da stvori novi život
umesto da ostane i pristane na ono što je nije zadovoljavalo. Ja ne
posedujem tu vrstu hrabrosti.“
 „Umorna si“, rekla je Gvendolina, „i pomalo malodušna. Ujutru će sve
izgledati bolje.“
„Postoji nešto za šta imam hrabrosti“, rekla je Loren i ustala. Pažljivo
se protegla da uzme skupu porcelansku figuru pastirice sa okvira kamina.
„Da, zaista imam.“
Bacila je ukras na ognjište i razbila ga na hiljadu komada.

Glavna proslava grofičinog rođendana trebalo je da se održi tokom

večeri, ali je bilo toliko gostiju da je Čak i čajanka bila veliki događaj.
Napolju je bio svež, jesenji dan. Svi su bili srećni što su unutra.
Osim Elizabet. Ona je bila oduševljena što je ponovo kod kuće, što
ponovo može da vidi rodbinu, da učestvuje u porodičnoj proslavi. Bila je
više nego srećna što primećuje da će se uskoro desiti ono čemu se nadala
još od proleća. Iako je zvanični povod bio Klarin rođendan, svi su jasno
razumeli da je bilo nečeg mnogo važnijeg. Ta ljubav koju su delili Nevil i
Lili bila je retka i predivna.
To je obradovalo nesebični deo Elizabetinog srca.
I rastužilo onaj sebični deo.
Više neće biti potrebna ni Lili ni... Lilinom ocu.
Povukla se tiho iz salona, ranije nego većina ostalih gostiju, uzela topli
ogrtač, šešir i rukavice i izašla napolje u šetnju do kamenog vrta. U ovo
doba godine vrt je izgledao veoma sumorno i bezlično, shvatila je. Setila se
da je tu došla onog prvog dana kada je Lili stigla u Njuboršku opatiju, dana
kada je trebalo da se obavi Nevilovo i Lorenino venčanje. Lindon je tom
prilikom detaljno ispitivao Lili, a ona, Elizabet mu je zvocala, ne znajući da
je on još onda naslućivao istinu. Kako je to davno bilo...
„Primaš li društvo?“ pitao je glas iza nje. „Ili bi radije da budeš sama?“
Došao je za njom. Okrenula se i osmehnula mu se. Želela je da nađe
snage da mu kaže da bi zaista radije bila sama, ali to bi bila laž. Imala je
ostatak života pred sobom u kome će moći da se nasamuje.
 „Lindone“, rekla je dok joj je prilazio, „jesi li pomalo tužan? Imao si
tako malo vremena sa njom.“ Sa radošću i iznenađenjem gledala je kako se
njen prijatelj menjao od Lilinog dolaska... Ali i blagom jezom u srcu.
„Zato što će me napustiti zbog Kilburna?“, rekao je. „Da, pomalo.
Proteklih nekoliko meseci bili su najsrećniji u mom životu. Hoćemo li da
krenemo stazom rododendrona? Ili je previše hladno?“
Odmahnula je glavom. Nije joj ponudio ruku, primetila je. Možda jer
je tako odlučno držala ruke na leđima. Nikada se nije osećala nelagodno sa
njim. Sada jeste.
„Osećam i izvesno zadovoljstvo“, rekao je. „Lili će biti srećna... ako
ga prihvati. Ne sumnjam da će tako i biti. Kao ni grofica niti iko drugi u
Njuboriju. Osećam izvesno zadovoljstvo, Elizabet, u saznanju da ću
konačno moći da nastavim da živim.“
„Kada si plakao na Fransisinom grobu letos“, rekla je, „kao i Lili,
konačno si bio u stanju da prihvatiš da je otišla, zar ne? Sigurno si je veoma
voleo.“
„Jesam“, rekao je. „Nekada davno, davno. Razmišljao sam o tome da
se ponovo oženim, da dobijem sina i da mi bude naslednik. A onda sam
zamišljao kako pronalazim Fransisino i moje dete i shvatam da je u pitanju
sin. Zamišljao sam neprijateljstvo i ogorčenost koja bi se razvila između
dva brata - oba deteta moga semena, a samo jedno može da me nasledi.“
Na brdskoj stazi je bilo više lepote nego što je bilo u vrtu. Raznobojno
lišće im je bilo iznad glava i ispod nogu.
„Nije prekasno, I.indone“, naterala je sebe da kaže, teškog i hladnog
srca, u skladu sa hladnim povetarcem koji im je duvao u lice. „Mislim za to
da dobiješ sina, naslednika. Ti, uostalom, nisi previše star. A uz to si i
krajnje dobra prilika. Ako bi oženio mladu ženu, mogao bi da dobiješ još
nekoliko dece. Mogao bi da imaš porodicu koja bi ti bila uteha u Lilinom
odsustvu.“
„To bi mi ti savetovala, draga prijateljice?“ pitao ju je.
,,Da“, rekla je, nadajući se da joj glas zvuči hladno i odlučno kako je
planirala.
 Staza je bila napravljena tako da, na svom najvišem delu, vodi iznad
krošnji odakle se pruža širok pogled na opatiju i park, sa morem u daljini.
Trudila se da misli o lepoti koja ju je okruživala dok se tišina među njima
otezala. Shvatila je da su prestali da hodaju.
„Smatraš li sebe mladom, Elizabet?“ napokon ju je pitao.
Nešto se u njoj trglo. Gledala je ispred sebe u olovno sivo more,
odbijajući da obrati pažnju na činjenicu da je pokušavao da je uhvati za
ruku.
„Ne posebno mladom“, rekla je. „Nisam mlada, Lindone. Imam
trideset šest godina. Ostala sam sama po sopstvenom izboru, to znaš. Nisam
htela da se udam ako ne mogu da volim. Sada sam previše stara za to.“
„Da li mene voliš?“ pitao ju je.
Nije bilo u redu što joj je postavio to pitanje. Srce joj je udaralo toliko
snažno da je pretilo da je ostavi bez daha.
„Kao veoma dragog prijatelja“, odgovorila mu je.
„Oh“, uzdahnuo je. „Šteta, Elizabet. Do pre nekoliko meseci mogao
sam da kažem da prema tebi isto to osećam. Ali više ne. Znači, uzalud je da
sa tobom načinjem temu braka? Ne voliš me onako kako bi želela da voliš
muža?“
„Lindone“, prošaputala je, „za mene je prekasno da ti rodim sina.“
„Je li?“, pitao ju je prinevši njenu ruku usnama ne ispuštajući je nakon
što joj je svukao rukavicu. „Imaš samo trideset i šest, draga moja.“
Nasmejao se. Ne naglas, ali glas mu je podrhtavao smehom. Pokušala
je da povuče ruku, ali ju je njegova samo čvršće stegla.
„Lindone“, zahtevala je, „budi razuman. Ništa mi ne duguješ. Svom
imenu i svojoj poziciji duguješ dosta.“
„Dugujem nešto i sebi“, rekao joj je. „Dugujem sebi da se oženim ako
volim, Elizabet. Volim te. Hoćeš li da se udaš za mene?“
,,Oh“, uzviknula je. Nije mogla da se seti ničeg drugog što bi mogla
reći. „Za nekoliko dana, kad se sa Lili sve sredi i kad shvatiš da ćeš uskoro
biti slobodan, zažalićeš zbog ovoga. Laknuće ti što sam rekla ne.“
„Znači, kažeš ne, draga moja?“ Iznenada je zvučao tužno, a u
njegovom glasu više se nije osećao smeh. „Hoćeš li da me pogledaš i kažeš
da je to zato što me ne voliš i radije biraš da živiš sama nego sa mnom? U
oči, moliću.“
Okrenula je glavu i pogledala ga u bradu... a zatim u njegove izrazito
plave oči, Oh, da li je takav pogled mogao da bude namenjen njoj? Takav
pogled kojim je Nevil gledao Lili i na kome je toliko zavidela? Vojvoda od
Portfrija nepokolebljivo ju je gledao u oči.
„Obećaj mi da nikada nećeš zažaliti.“ Nada i užas su se izmešali
stvarajući bolan i neobičan osećaj u njenoj utrobi. “Obećaj mi da ti neće biti
žao za godinu dana, ili za dve godine ako ne bude dece. Obećaj mi...“
Poljubio ju je snažno.
„Nikada do danas nisam čuo da brbljaš besmislice, Elizabet“, rekao joj
je nešto kasnije.
„Lindone.“ Trepnula je da razbistri vid. Njene ruke su nekako pronašle
svoj put do njegovih ramena. ,,Oh Lindone, jesi li sasvim, sasvim si..?“
Ponovo ju je poljubio, ovog puta razdvojenih usana, jezikom ispitujući
njene. To je bio toliko prisan zagrljaj da je izgubila dah, osećaj u kolenima i
bila prinuđena da obavije ruke oko njegovog vrata i da se bori za cenjeni
život. Zatim mu je uzvratila poljubac, dodirujući njegov jezik svojim.
Ponovo je podigao glavu, osmehujući se. „Zaista ti se izvinjavam“,
rekao je. „Prekinuo sam te. Šta si ono htela da kažeš?“
„Imam osećaj“ rekla je ozbiljno, „da mi nećeš dozvoliti da završim
rečenicu koju ne želiš da čuješ.“
„Brzo učiš“, rekao je i protrljao nos o njen, a zatim mekim poljupcima
prešao preko njenog obraza do uha, pre nego što je počeo da joj gricka ušnu
školjku i kod nje izazvao jecaj čistog zadovoljstva. „Ti si ipak jedna
inteligentna žena. Sad sigurno razumeš kako nameravam da sprovedem u
delo bračnu poslušnost.“
 „Nikada nisam shvatala koliko šašav umeš da budeš“, rekla je. „Kako
si samo beskrupulozan. Lindone?“
,,Mmmm?“ Nežno ju je ljubio po bradi,
„Zaista te volim“, rekla je i zažmurila. „Kao dragog prijatelja i mnogo
više od toga. Ako se udam za tebe, daću sve od sebe da ti podarim sina.“
Zabacio je glavu i glasno se nasmejao pre nego što ju je snažno privio
u zagrljaj. „Hoćeš li, zaista?“, rekao je. „To je veoma izazovno obećanje,
draga moja - veoma izazovno. Testiraću tvoju rešenost prve bračne noći,
obećavam, i svake naredne. Možda povremeno ujutru i poslepodne. Kada,
Elizabet? Uskoro? Što pre? Sa posebnom dozvolom? Nemam strpljenja sa
oglašenjima, a ti? Imam četrdeset dve godine. Ti imaš trideset i šest. Želim
da provedemo zajedno svaki dan, svaki trenutak do kraja života.“
„Nismo baš toliko stari“, protestovala je.
„Zasigurno nismo suviše stari“, složio se i ponovo je poljubio.
Nasmejao se. „Hajde da vidimo šta će deca da odluče u narednih dan-dva,
hoćemo li? Ja ću insistirati na prikladnom venčanju u Rutlandu za moju
voljenu Lili, nigde drugde neće moći da se uda. Veoma bih voleo da ima
maćehu koja će mi pomoći da organizujem venčanje.“
„ Ah“, uzdahnula je, „sad dolazimo do pravog smisla svega ovoga.
Sad dolazimo do pravog razloga zbog koga pokušavaš da me ubediš...“
Poljubio ju je. Ljubio ju je dugo i strasno.
 26.

Njuborška opatija je, otkrila je Lili, izgledala sasvim isto, a opet tako
različito. Sada je mogla da se divi njenoj veličanstvenosti i voli njenu
eleganciju. Sada se osećala kao kod kuće. Zato što je to bio njegov dom, a
zasigurno će biti njen.
Razgovarala je sa svima i uživala u svačijem društvu - uključujući i
kuhinjsko osoblje sa kojim je popila kafu sredinom jutra. Uživala je i u
Nevilovom društvu, iako nijednom nije bila sama sa njim. Najintimnije što
su imali bio je onaj minut - ne, čak ni toliko - kada je zavirio u kočiju
njenog oca.
Nije bilo važno. Postojao je način da se bude sam sa nekim čak i usred
gužve. Ona je odrasla okružena pukom vojnika, njihovim ženama i decom i
tu lekciju je rano naučila.
Razgovarali su jedno sa drugim u društvu drugih. Gledali su se i
osmehivali jedno drugome pred svima drugima. Sve vreme su, zapravo,
postojali samo njih dvoje i obostrano razumevanje da je konačno došlo
pravo vreme, da je konačno došla kući i da u njoj ostane. Do kraja života.
Lili je bila sigurna da ne greši.
Još uvek ništa nije bilo izgovoreno, jer iako je bilo pravo vreme, još
uvek se nije pojavio pravi trenutak. Neće da požuruju, kao da su se
sporazumeli oko toga. Dugo su čekali; mnogo toga su pretrpeli. Trenutak
njihovog konačnog predavanja će se sam desiti. Neće pokušavati da ga
nametnu.
Tepih u salonu je bio urolan tokom večeri, kako bi moglo da se pleše.
Lejdi Volston, Nevilova tetka Meri, zauzela je poziciju za klavirom, Nevil
je plesao sa majkom, a zatim sa Gvendolinom, koja je volela da pleše
uprkos povređenoj nozi. Plesao je sa Elizabet i sa Mirandom.
I naravno, plesao je sa Lili - poslednji ples večeri, valcer.
 „Vidiš Lili, sebičan sam“, rekao joj je sa osmehom. „Da je u pitanju
seoski ples, morao bih da te prepustim drugim partnerima. Uz valcer, imam
te samo za sebe.“
Lili se smejala. Plesala je sa ocem, sa Džozefom, Ralfom i Holom.
Potpuno je uživala u večeri. Zato što je znala da će konačno, na kraju,
plesati sa Nevilom.
„Znala sam da će to biti valcer“, rekla mu je.
„Lili.“ Nagnuo je glavu ka njoj. „Ti si neudata, ćerka vojvode,
obavezana pravilima koja se odnose na damu iz visokog društva.“
Liline oči su igrale od radosti.
„Već sam pričao sa Portfrijem i dobio sam njegovu saglasnost“, rekao
je. „Mogu formalno da te zaprosim sutra u biblioteci. Tvoj otac ili Elizabet
će te tamo dovesti, a onda će nas ostaviti same petnaest minuta. Ne duže od
petnaest, to bi bilo neprikladno.“
„Ili?“ Lili se ponovo nasmejala. „Ako se, kao i ja, mrštiš na mogućnost
da dobiješ petnaest minuta nasamo sa mnom, šta ćemo onda?“
Osmehnuo joj se. „Portfri će me izazvati na dvoboj pištoljima u zoru
zbog same pomisli na to“, rekao je.
„Nevile.“ Nagla se ka njemu. Njihova blizina bi skandalizovala visoko
društvo na otmenom balu. Ipak, bili su među rođacima koji su ih posmatrali
privrženo i blagonaklono, iako su se pretvarali da uopšte ne gledaju. „Šta je
alternativa biblioteci? Oh. Treba li ja da kažem? Misliš na dolinu, zar ne?
Na vodopad i jezerce. I kolibu.“
Klimnuo je glavom i polako se osmehnuo.
„Sutra ujutru?“, pitala je. „Ne, to bilo isprovociralo svakog oca. Misliš
na večeras, zar ne?“
Toliko su se zagledali jedno drugome u oči da skoro nisu primećivali
da i dalje plešu. Osetivši stezanje u grudima i slabost u kolenima Lili je
znala da je trenutak došao. Savršeni trenutak. Ponovo je progovorio tek kad
je muzika stala.
„Poći ćeš sa mnom tamo, Lili?“
 „Naravno“, rekla je.
„Kad svi večeras legnu? Pokucaću ti na vrata.“
„Biću spremna.“
Da, pomislila je Lili dok je nešto kasnije išla u svoju sobu, nakon što je
zagrlila groficu, Elizabet i svog oca i pristojno poželela laku noć Nevilu.
Da, bilo je potpuno neprikladno da odu u kolibu. Večeras. Sada je bila
dama, vojvodina ćerka, bila je sama, i bila je obavezana pravilima kojima je
pristojno društvo sebe kontrolisalo. Mnogo važnija od toga stajala je
činjenica da je ona bila Lili, da je u svom srcu bila udata i to skoro dve
godine, da je bila obavezana nečim daleko snažnijim od običnih društvenih
pravila.

Pun mesec je blistao sa vedrog neba prepunog zvezda. Bila je jesen i

bilo je hladno. Međutim, Lili je, dok ju je Nevil držao za ruku, videla i
osećala samo lepotu sadašnjeg trenutka. Žurili su pored štala, niz travnjak,
kroz drvorede, paprat, niz strmu nizbrdicu ka dolini. Nisu razgovarali čak ni
kad su bili dovoljno daleko od kuće da nisu mogli da uzbune nikoga
zvukom svojih glasova. Nije bilo potrebe za razgovorom. Među njima je
dok su išli, pulsiralo nešto mnogo dublje od reči.
Konačno su sišli u dolinu i išli ka vodopadu, jezercu i kolibi. Tamo su
proživeli divan trenutak... mučno kratki trenutak potpune i savršene sreće
pre nego što su ih razdvojili događaji o kojima sada nisu želeli da
razmišljaju. Vraćali su se na mesto na kome su bili srećni. I na kome će biti
ponovo srećni.
Vratili su se tamo gde su pripadali.
Progovorio je pre nego što je otvorio vrata kolibe; rekao je, spustivši
glavu i nežno joj obuhvativši lice dlanovima, „vodićemo ljubav pre nego
što se izjasnimo, zar ne? Iako crkva i država ne priznaju naše pravo da to
radimo?“
„Ja ga priznajem“, rekla mu je. „I ti. To je jedino važno. Ja sam tvoja
žena. Ti si moj muž.“ Od onog trenutka na padini u Portugaliji, kada je bila
ošamućena tugom i zaprepašćenjem. Čak i tada je znala da je on sve što želi
i što joj treba. Niko - bar ne ta bezlična lica crkve i države - nije mogao da
uništi svetost tog čina.
„Tako je.“ Spustio je čelo na njeno čelo i zažmurio. „Ti si moja žena.“
Upalio je dve sveće u kolibi. Ona je jednu ponela do spavaće sobe dok
je on klečao kod kamina i palio vatru. Vazduh je bio ledeno hladan.
„Biće potrebno malo vremena da se zagreje“, rekao je, ustao i razgrnuo
ogrtač kako bi je privukao sebi. Naslonio je obraz na njenu glavu, „Dozvoli
mi da te grlim i ljubim dok ne bude dovoljno toplo da se svučemo i
legnemo.“
Nasmejala se i zabacila glavu da ga pogleda u lice. „Naše prve bračne
noći“, podsetila ga je, „je bilo hladno.“
„Da“, rekao je osmehnuvši se. „Samo ogrtači, ćebad i šator da nas
zaštite od decembarske hladnoće.“
,,I strast“, rekla je. „To je bila jedna od dve najlepše noći u mom
životu“, rekla mu je. „Druga je bila ovde. Vazduh je već topao pored vatre.“
„Ali pod je tvrd.“
Osmehnula mu se ošamućeno. „Nije tvrđi od zemlje u tvom šatoru u
Portugaliji.“
Uzeli su jastuke i ćebad iz spavaće sobe. Iskoristili su ogrtače. Pod je
zaista bio tvrd i hladan, a vazduh nije bio prijatno topao uprkos vatri koja je
pucketala dok se rasplamsavala na ognjištu.
Njihova strast nije poznavala neudobnost. Nakon nekog vremena,
nakon što su milovali jedno drugo rukama i usnama i šaputali nežnosti, on
joj je podigao haljinu, svukao svoju odeću koliko je bilo potrebno, uronio
duboko u nju i više nije postojalo jedno i drugo, već se činilo da su njih
dvoje jedno telo, jedno srce, jedno biće. Nakon što je počeo da se pomera u
njoj i sa njom u dugim minutima zajedničke strasti i zadovoljstva, ostalo je
samo bezumno blaženstvo.
Da, bili su venčani.
 Bio je još uvek u njoj. Spavao je, opušten svom težinom preko nje. A
ona je ležala leđima na podu kolibe. Odmakao se i legao pored nje, ne
puštajući je iz zagrljaja. Stenjanjem je protestovala i okrenula se ka njemu
sanjivo mrmljajući.
Preko njenog ramena je video da je vatra lepo buktela. To je značilo da
nije dugo spavao.
„Sigurno ti je mnogo kostiju slomljeno“ rekao je.
,,Aha.“ Uzdahnula je. Pomerila je glavu i poljubila ga nežno. „Hoćeš li
da napraviš poštenu ženu od mene?“
„Lili.“ Čvrsto ju je zagrlio. „Oh, Lili, ljubavi. Kao da bi ti ikada mogla
da budeš nepoštena. Ti si moja žena. Možeš hiljadu puta da kažeš ne, možeš
to da govoriš do kraja života i da me nikada ne navedeš da posumnjam u
svoje ubeđenje.“
„Ne nameravam da kažem ne hiljadu puta“, rekla je. „Čak ni jednom.
Rekla sam da prvog puta kada si me pitao. Udala sam se za tebe sat
vremena kasnije. Udata sam za tebe sve vreme od onda, iako nisam mogla
da se složim da sve ponovo ozakonimo proletos. Sada ne govorim ne. Udata
sam za tebe i želim da ceo svet prizna tu činjenicu - otac, tvoja majka, svi.
Samo da priznaju ono što već postoji.“
Poljubio ju je.
„Otac će želeti veliko venčanje“, rekla je, „iako će jedino venčanje
koje meni nešto znači ostati ono u Portugaliji. On će želeti da se venčamo u
Rutland Parku. Moramo mu dati ono što želi, Nevile. On je za mene veoma
poseban. On je... volim ga.“
„Naravno. I mama će to očekivati“, rekao je i ponovo je poljubio.
„Društvo će to očekivati. Naravno da ćemo se ponovo venčati... u velikom
stilu. Kada, Lili?“
„Kad god požele moj otac i tvoja majka“, rekla je.
,,Ne.“ Iznenada joj se osmehnuo. „Ne, Lili. Mi ćemo odlučiti. Kako ti
zvuči druga godišnjica našeg prvog, našeg pravog venčanja? Decembar - u
Rutland Parku.“
 „Da.“ Osmehnula mu se sa očiglednim oduševljenjem. „Da, to bi bilo
savršeno.“
Sve je bilo savršeno - za sada. Naravno, neće tako biti ceo život. Život
nije tako funkcionisao. Ali sada, te noći, sve je bilo savršeno. Budućnost je
izgledala svetla, a prošlost...
Ah, prošlost. Prošlost u kojoj je Lili propatila, a on nikada nije našao
hrabrosti da je sa njom podeli. Možda to i nije bilo važno. Prošlost je bilo
najbolje ostaviti tamo gde je i bila. Ali opet, prošlost nikada nije mogla
tamo da ostane. Ona je zadirala u sadašnjost i mogla je da razori budućnost
ako se ne razreše događaji koje je pokrenula. Lilina prošlost će uvek biti
nešto oko čega će on koračati na prstima, nešto o čemu ona neće želeti da
priča sa njim.
„O čemu razmišljaš?“ Dodirnula je usnama njegove. „Zašto si se
rastužio?“
„Lili.“ Govorio je tiho i gledao u njene poluzatvorene oči. „Pričaj mi o
tim mesecima. Ima tu još toga da se ispriča, zar ne? Proletos nisam imao
hrabrosti ni snage da saslušam celu priču. Bol onih koje volimo je uvek teže
podneti nego lični, posebno kada je upletena krivica. Ali ja moram da znam.
Moram, da među nama ne ostane ni jedna senka. Možda je i tebi potrebno
da ispričaš. Potrebno mi je da ti pomognem da se oslobodiš toga, ako mogu.
Potreban mi je...“
„Oproštaj?“, rekla je jer nije dovršio rečenicu. Prstom je pratila liniju
njegovog ožiljka na licu. „Učinio si sve što si mogao, Nevile, i za mene i za
ljude koji su poginuli na prevoju. Bio je rat. Tata je bio taj koji me je poveo
na tu izviđačku misiju. Znala sam za rizik; znao je i on. Ne smeš da kriviš
sebe. Ne smeš. Hoću, ispričaću ti. Tada ćemo se oboje osloboditi bola.
Zajedno. Onda će konačno sve to ostati u prošlosti gde i pripada.“
Čak i tada je želeo da nije pokrenuo to pitanje.
„Zvao se Manuel“, rekla je tiho.
Udahnula je duboko i čujno. „Da, zvao se Manuel“, rekla je. „Bio je
mali, žilav, zgodan i harizmatičan. Bio je vođa grupe partizana i fanatični
nacionalista. Bio je žestoko odan svojim sunarodnicima i užasavajuće surov
prema neprijateljima. Ja sam živela sa njim sedam meseci. Verujem da me
je zavoleo. Plakao je kad me je oslobodio.“
Grlio ju je kad je nastavila. I nakon što je završila. Na kraju je plakala.
I sada je plakala. Kao i on.
„Ne mora da se kaže“, šapnuo joj je na uho kada je povratio kontrolu
nad glasom, „jer nije bilo krivice, Lili, ali znam da kriviš sebe što si
preživela dok su francuski zatvorenici umrli. I zbog toga što si dozvolila
tom čoveku da koristi tvoje telo umesto da si se borila do smrti. Zato ću
reći, ljubavi, i moraš da mi veruješ. Oprošteno ti je. Ja ti opraštam.“
Njene suze su se konačno zaustavile, zatim je obrisala nos maramicom
koju je on pronašao u džepu svog ogrtača,
„Hvala ti“, rekla je. Drhtavo se osmehnula. „Ne mora da se kaže jer
nije bilo krivice, Nevile. Ali znam da moraš to da čuješ. Opraštam ti što nisi
uspeo da me zaštitiš, što nisi došao da me tražiš, što si se vratio kući u
Englesku i nastavio život. Oprošteno ti je.“
Spustio je njenu glavu ispod svoje brade i nežnim prstima joj masirao
teme. Gledao je u vatru.
Čudna noć, pomislio je. Skoro kao prva noć koju su proveli zajedno,
rđavost i tuga sa jedne strane, a ljubav i blaženstvo fizičke strasti sa druge,
koji su se preplitali u tkanini koja se zvala život. Nešto što je uprkos svemu
bilo vredno življenja i borbe. Sve dok je bilo ljubavi - tog nedefinisanog
elementa koji je svemu davao smisao i vrednost dublju od reči.
„Lili.“ Poljubio ju je u usta. „Lili...“
Čvrsto se privila uz njega.
Žestoko su se voleli bez predigre, bez velike nežnosti. Bila je to žudnja
dva tela da pređu granicu želje, granicu zadovoljstva i proste seksualne
strasti do same srži ljubavi. I blaženo su je našli tu, u kolibi, pored jezerca i
vodopada, zasićenih i isprepletanih tela na tvrdom podu među ćebadima,
ogrtačima i drugom odećom.
Zaspali su.
 Nevil je i dalje čvrsto spavao i umotan u ćebad kada je Lili ustala,
namestila odeću, zagladila kosu najbolje što je mogla i obukla ogrtač. Bila
je u iskušenju da ga ostavi tako, ali vatra se ugasila, a uskoro bi ga svakako
probudila hladnoća. Ćušnula ga je stopalom.
Promeškoljio se.
„Nevile“, rekla je i bez iznenađenja posmatrala kako se istog trena
sasvim pobudio i ustao u sedeći položaj - ipak je on bio vojni oficir.
„Nevile, u narednih nekoliko sati moraćemo da se vratimo u kuću, da
izgledamo sveže, uredno i dovoljno nevino da se susretnemo sa ocem,
tvojom majkom i svima ostalima. Moraćemo da im saopštimo vesti.
Hoćemo li da protraćimo ovih nekoliko dragocenih sati?“
Nasmejao se i pružio ruku ka njoj. „Sad kad si to spomenula...“
Zapucketala je jezikom. „Mislila sam na kupanje“, priznala je, „ali
pretpostavljam da je voda veoma hladna.“
Napravio je grimasu.
„Umesto toga ćemo da šetamo plažom“, rekla mu je. „Ne, da trčimo.“
„Hoćemo?“ Protegao se. „Iako možemo da vodimo ljubav?“
„Ići ćemo da trčimo po plaži“, rekla je čvrsto. „Zapravo“, šeretski mu
se osmehnula, „do stene i uz nju do vrha. Ko poslednji, sramotni je
lenjivac.“
„Šta?“ rekao je kroz smeh.
Otišla je u drugu sobu i ostavila vrata širom otvorena, dok je njen
smeh odzvanjao po kolibi.
Nevil je ponovo napravio grimasu, uzdahnuo, bacio pogled na usahlu
vatru, zakikotao se, skočio, skupio odeću i krenuo u poteru.
 27.

Lili nije sasvim ispravno procenila vojvodu od Portfrija. Želeo je da

njeno venčanje bude u Rutland Parku, to je bilo tačno. Bila je njegova
ćerka, a on ju je konačno pronašao i doveo kući gde je pripadala. Ispratiće
je iz doma i dati čoveku kome je već dao blagoslov da bude njen suprug.
Međutim, izbor kakvo će venčanje biti ostavio je samoj Lili. Ako je
želela celokupno visoko društvo, primoraće svakog člana da dođe. Ako je,
sa druge strane, želela nešto intimnije, samo sa porodicom i prijateljima,
onda će tako biti.
„Celokupno visoko društvo ne može da stane u crkvu“, rekla mu je. To
je bila drevna, normanska crkva, smeštena na brdu iznad sela, a uska staza
je krivudala uzbrdo kroz dvorište crkve do njenog zasvođenog ulaza. Nije
bila velika.
„Uguraće se“, uveravao ju je, „ako je to ono što želiš.“
„Jesi li siguran da ti neće smetati“, pitala ga je, „ako odaberem
venčanje samo sa rodbinom i pojedinim prijateljima?“
„Ni najmanje.“ Odmahnuo je glavom. „Lili, znam da će ovo venčanje
da zauzme drugo mesto u odnosu na prethodno. Ali želim da to bude
dragoceno drugo mesto. Nešto čega ćeš se sećati s ljubavlju do kraja
života.“
Čvrsto ga je zagrlila. „Biće“, rekla je. „Biće oče. Ovog puta ćeš ti biti
tamo, i Elizabet će biti tamo, i cela Nevilova porodica. Oh, neće zauzeti
drugo mesto, obećavam ti, već jednako mesto.“
„Onda će biti manje, intimno venčanje“, rekao joj je. ,,I onako sam se
nadao da ćeš to odabrati.“
Ipak, venčanje nije bilo tako malo i intimno kao što je bilo njegovo
venčanje sa Elizabet, koje je obavljeno u Rutlandu početkom novembra, a
kome su prisustvovali samo Lili i vojvodin nadzornik. A opet, ništa drugo
nije moglo da učini taj dan srećnijim za njega i njegovu nevestu, rekao je
posle toga.
Elizabet, uvek lepa, elegantna, dostojanstvena, smirena, sijala je
novom radošću koja je vratila bujnost mladosti nazad u njene obraze.
Radosno je kovala planove za venčanje svoje pastorke i bratanca.

I tako je u oštro, ledeno, sunčano decembarsko jutro, ispred oltara

crkve u Rutlandu, Nevil čekao svoju nevestu da se pojavi. Crkva nije bila
sasvim puna, ali sve važne osobe u njegovom i Lilinom životu bile su
prisutne, sa izuzetkom Loren, koja je uprkos svim njihovim protestima,
insistirala da ostane kod kuće. Njegova majka je sedela na prednjoj klupi
pored njegovog ujaka i ujne, vojvode i vojvotkinje od Anburija. Elizabet,
grofica od Portfrija bila je na klupi sa druge strane. Svi stričevi, strine,
tetke, teče i ostali rođaci su bili prisutni. Kapetan i gospođa Haris takođe su
došli, kao i brojni Portfirijevi rođaci. Baron Onslou je ustao iz bolesničke
postelje u Lisesterširu kako bi prisustvovao venčanju svoje unuke.
Džozef, markiz od Atingsboroua, stajao je pored Nevila, kao kum.
U zadnjem delu crkve došlo je do uzbuđenog komešanja, a na kratko
se mogla videti Gven koja je zastala da ispravi šlep nevestine venčanice.
Sama nevesta je ostala izazovno van vidokruga.
Ali ne zadugo. Pojavio se Portfri, besprekoran u crnoj, srebrnoj i beloj
kombinaciji boja. Nevesta je stala pored njega i uhvatila ga pod ruku. Bila
je u beloj venčanici jednostavnog, klasičnog kroja koja je svetlucala na
prigušenoj svetlosti u unutrašnjosti crkve, kratkih plavih uvojaka sa
upletenim belim cvetićima i zelenim listovima.
Uzdah zadovoljstva se prolomio među okupljenima koji su sedeli.
Međutim, Nevil nije video elegantno, ukusno i skupo odevenu nevestu.
On je video Lili. Lili u svojoj izbledeloj, plavoj, pamučnoj haljini, ogrnutu
starim vojničkim ogrtačem koji je i dalje bio širok iako ga je suzila. Lili
bosih stopala uprkos decembarskoj hladnoći i sa nesputanom kosom koja
joj je u divljoj grivi padala niz leda sve do struka.
 Njegova nevesta.
Njegova ljubav.
Njegov život.
Gledao je kako ide ka njemu, dok su njene plave oči gledale pravo u
njegove. U tom trenutku je znao da ni ona ne vidi mladoženju u somotskom
kaputu boje vina sa srebrnim brokatnim prslukom, sivim pantalonama i
belom lanu. Znao je da ona vidi oficira streljačkog puka, pohabanog i
prašnjavog u maslinastozelenoj uniformi, neispoliranim čizmama i kratko
podšišane kose.
Osmehnula mu se, a shvatio je da se i on njoj osmehuje. Portfri je
stavljao njenu ruku u njegovu i okrenuo se da zauzme mesto pored Elizabet.
„Dragi i voljeni, okupili smo se...“
Usredsredio se na ceremoniju koja će ih sjediniti u očima crkve i
države, kao što ih je ceremonija u brdima centralne Portugalije zauvek
sjedinila u njihovim srcima.

Sačekao ih je hladan vazduh kada su izašli iz crkve. Bila je to hladnoća

savršenog zimskog dana, ona hladnoća koja je donosila boju u obraze, iskre
u očima i energiju u mišićima.
Lili se smejala. „Gospode“ uzviknula je.
Zaista nije primetila, dok su hodali od oltara ka izlazu nakon što su se
upisali u crkveni registar i dok su se smešili rodbini i prijateljima koji su ih
ozareno gledali, da je značajan deo skupa, naročito mlađih članova, nestao.
Sada je bilo očigledno, Stajali su sa obe strane vijugave crkvene staze sa
rukama punim municije.
I Nevil se smejao. „Gde su, dođavola“, pitao je buntovno, „samo našli
sve ovo cveće u decembru?“
„Očevi staklenici“, pretpostavila je Lili. „Ali to više nije cveće. To su
latice.“
 Na stotine njih. Na hiljade njih. U rukama rođaka koji su radosno
čekali da zaspu mladu i mladoženju.
„Pa“, rekao je Nevil, gledajući otvorenu kočiju koja je trebalo da ih
odveze nazad do kuće na svadbeni doručak, „ne smemo da ih razočaramo i
da hodamo mirno kao da nam ne smeta da nas zasipaju otpacima, Lili. Bolje
da potrčimo.“
Čvrsto ju je uhvatio za ruku i zatim su veselo se smejući protrčali kroz
gomilu krivudavom stazom dok su rođaci klicali, uzvikivali i ispunili
vazduh raznobojnim laticama.
„Utočište“, rekao je Nevil i dalje se smejući kada su došli do kočije.
Pomogao je Lili da se popne i ogrnuo je preko ramena belim, krznenim
ogrtačem koji je tu čekao.
Lili je primetila da grofica plače, pa je pružila ruku svojoj svekrvi i
poljubila je kada je prišla bliže. Poljubila je i Elizabet kojoj su, takođe oči
bile vlažne, i zagrlila oca koji se pretvarao da su mu oči suzile od hladnoće.
Nevil je iz kočije posuo kovanice ka velikoj grupi seljana koji su se
okupili da posmatraju spektakl. Deca su zapištala i jurnula da pokupe blago.
Zatim je kočija krenula, a Lili i Nevil su shvatili da se za njima vukao
ceo arsenal traka, mašni i zvončića.
„Čovek bi pomislio“, rekao je Nevil kad je seo pored Lili, „da rođaci
nemaju pametnija posla.“
„Imaš laticu na nosu“, rekla je veselo se smejući i posegnula rukom da
je skloni.
Zgrabio ju je za ruku čim je to učinila i prineo je svojim usnama.
Njegov smeh je utihnuo. Gledala ga je u oči blistavim pogledom.
„Lili“, rekao je. „Moja žena. Moja grofica.“
Pomilovala ga je po obrazu. Skrenuli su na seosku stazu koja je vodila
do kuće. Crkva, gosti i seljani su nestali iz vida. “Toliko puta sam promenila
identitet u protekle dve godine da nisam znala ni ko sam ni ko bi trebalo da
budem.“
 „Znam.“ Spustio je ruku na njenu. „Sada si se konačno pronašla? Ko si
ti, Lili?“
„Ja sam Lili Dojl“, rekla je, „i lejdi Fransis Lilian Montagi. I Lili Vajat,
grofica od Kilburna. Ja sam sve tri.“
„I dalje zvučiš zbunjeno“, rekao je zamišljeno.
Odmahnula je glavom i osmehnula mu se dok joj je pogled radosno
blistao.
„Ja sam sve osobe koje sam bila“, rekla je, „i sva iskustva koja sam
doživela. Ne moram da biram. Ne moram da poričem jedan identitet da bih
prisvojila drugi. To sam što sam. Ja sam Lili.“ Osmeh joj je postao
razdragan. „I tvoja supruga, takođe.“
Okrenuo je glavu, zatvorio oči i prislonio usne na njen zglob. „Da“,
rekao je. „Upravo to si. Ti si Lili. Žena koju volim. Zaista te volim, Lili.“
„Znam.“ Približila je svoju glavu njegovoj. „Voleo si me dovoljno da
me pustiš kako bih pronašla sebe.“
„A ti si mi se vratila „
„Da“, rekla je. „Jer nisam morala, Nevile. Jer sam mogla slobodno da
dođem i slobodno da ponudim sebe. Zato što te volim. Oduvek sam te
volela. Od prvog trenutka kad sam te ugledala kako razgovaraš sa tatom.
Tada si bio moj heroj. Zatim si postao moj prijatelj. A onda moja ljubav.
Sada si još više od toga. Ti si osoba sa kojom mogu da budem jednaka i da
volim kao jednaka.“
„Jesam li ti rekao“ pitao ju je, osmehnuvši se nežno, „da si divna
nevesta, Lili?“
„Oh“, rekla je, „za to možeš da zahvališ Elizabeti. Ona me je ubedila
da je ova venčanica prava i da ću bolje izgledati samo sa cvećem u kosi
nego sa šeširom i velom.“
„Mislio sam“, rekao je, „u svojoj plavoj, pamučnoj haljini, vojnom
ogrtaču i bez ičega u kosi, bez ijedne ukosnice.“
,,Oh“, ugrizla se za usnu. „Prelepo je to što si rekao. Ni ti nikad nisi
bio zgodniji nego u svojoj iznošenoj uniformi. Nevile, koliko smo srećni što
imamo dva takva dana za pamćenje.“
„Oho“, rekao je iznenada. Gledao je ispred sebe duž staze, dok je Lili i
dalje gledala u njegovo lice. Oštro je okrenula glavu.
„Gospode“, uzviknula je.
Zaklela bi se da je svaki sluga iz Rutland Parka, od batlera do najnižeg
pomoćnika baštovana, bio na terasi. Bili su uredno poredani po rangu „kako
bi dočekali mladence. Takođe su bili - svi do poslednjeg - naoružani
cvetnim laticama.
Nevil je obgrlio Lili preko ramena i savio glavu da je pogleda u lice.
Ona mu je uzvratila pogled. Činilo se da je njihov divni, intimni predah bio
gotov. Barem za sada.
„Do večeras, ljubavi“, rekao je.
,,Da“, rekla je čežnjivo. „Do večeras.“
Okrenuli su nasmejana lica prema slugama i cvetnoj zasedi koja ih je
čekala.