Основне академске студије

Предмет:Хемијски параметри радне и животне средине

Семинарски рад
Тема: Токсични параметри животне средине

Ментор: Студент:
Амелија Ђорђевић Милан Милошевић 13084

Ниш, 2015.

Садржај
Увод............................................................................................................................................................3
1. Токсикологија..................................................................................................................................4
1.1.Токсичне супстанце.......................................................................................................................6
2. Токсични параметри...........................................................................................................................7
2.1. Токсични ефекат...........................................................................................................................8
2.1.1. Класификација токсичних ефеката....................................................................................9
2.2. Врсте токсичних концентрација..............................................................................................10
2.3. Токсична доза..............................................................................................................................11
3. Токсични параметри у живоној средини...................................................................................12
3.1. Токсични елементи у животној средини............................................................................12
3.1.1. Кадмијум (Cd).................................................................................................................12
3.1.2. Олово (Pb).......................................................................................................................12
3.1.3. Жива (Hg)........................................................................................................................13
3.1.4. Хром (Cr).........................................................................................................................14
3.1.5. Никл (Ni)..........................................................................................................................14
3.2. Токсични параметри отпадних вода..................................................................................15
3.3. Токсични елементи у отпадним водама.............................................................................16
Закључак.................................................................................................................................................18
Литература.............................................................................................................................................19
 Увод

Цела животна средина се састоји из одредјених сфера. Три основне сфере су:
атмосфера, хидросфера, литосфера. Земља као небеско тело са атмосфером до 3000 km
чини геосферу. Животну средину загадјују природна и вештачка загадјења. Постоје три
основне групе загадјења: физичко (бука, вибрације и све врсте зрачења), хемијско
(неорганске и органске супстанце и њихове смеше), биолошка (микроорганизми).
Физичке загађиваче проучава физика и њене научне дисциплине.. Хемијске
загађиваче проучавају хемија и екотоксикологија. Билошке загађиваче проучавају
биологија, медицина, токсикологија и њихове научне дисциплине. Да на земљи постоје
само природни загађивачи не би било потребно ни да се животна средина штити јер се
њих животна средина ослобађа пречишћавањем. Вештачка (антропогена) загађивања
ствара човек својим боравком и својим активностима на земљи. Хемијски загађивачи
доспевају у животну средину преко својих извора, а то су: индустрија, саобраћај,
пољопривреда и индивидуална ложишта. Сви вештачки загађивачи чине техносферу.
Грана науке која проучава штетне (токсичне) ефекте хемијских агенаса на живе
организме је токсикологија.

3
 1. Токсикологија

Токсикологија,наука која потиче од грчких речи токсикон и логос, је наука о

неповољним утицајима хемикалија на живе организме. Она проучава симптоме,
механизме, лечење и откривање биолошког тровања — посебно тровања људи. Главни
критеријум токсичности хемикалије је доза, то јест степен излагања супстанци.Може се
рећи да су скоро све супстанце токсичне под одређеним условима. Парацелзус, отац
модерне токсикологије је рекао да „доза одређује отров“.
Многе супстанце које се сматрају отровима су токсичне само индиректно. Метанол, је
пример, јер сам по себи није токсичан, али се ујетри хемијским путем претвара
у формалдехид, који је отрован. Многи молекули лекова у јетри постају токсични — добар
пример је ацетоминофен(парацетамол), посебно у присуству алкохола.Генетички
варијабилитет одређених ензима јетре чини да се токсичност одређених једињења
разликује од појединца до појединца. Како задаци постављени пред одређени ензим јетре
могу да индукују активност у другом, многи молекули постају токсични само у
комбинацији са другим молекулима. Скуп активности којима је заокупљен велики број
токсиколога укључује изучавање који ензими јетре претварају молекул у отров, шта су
токсични производи ове конверзије и под којим условима и у којим појединцима се ова
конверзија одиграва.
Термин LD 50 се односи на дозу токсичне супстанце која убија 50 процената тест-
популације (обично пацова или других сурогата када се тест тиче токсичности за
људе).LD 50 процене код животиња су престале да се користе 1991. године, и нису више
неопходне за регулаторне податке као део пред клиничког развоја.
Термин вишеструка хемијска осетљивост је контроверзна дијагноза које индицира да
особа пати од алергијских симптома које узрокују количине хемикалија из окружења у
траговима.
Израз токсикологија не треба мешати са изразом токсинологија. Токсинологија је
специјализована област токсикологије која се бави биолошким токсинима, попут змијских
отрова или отровних биљака.

4
 Дакле, токсикологија се може дефинисати као грана науке која проучава штетне
(токсичне) ефекте хемијских агенаса на живе организме.
Ова дефиниција садржи три основна елемента који су предмет токсиколошких
изучавања:

 токсичка агенс (токсикант, токсична супстанца);

 живи организми, као биосистем који реагује на токсиканте;
 токсички ефекат тј. збир свих физиолошких и биохемијских а кад кад и
структурних промена која су резултат директне, понекад врло специфичне
хемијске интеракције измедју токсиканата и појединих састојака ћелије или
ткива.
Задаци токсикологије: токсиколошка истраживања имају за циљ да утврде:
o границу безбедности тј. количину хемијских супстанци чије је уношење у току
целог живота и нема штетних последица за здравље;
o природу токсиколошких ефеката који се испољавају у случају уношења већих
количина;
o начин како да се открију субтоксични ефекти пре него што постану штетни;
o услове под којима се одредјене супстанце могу неутрализовати без опасности;
o треба нагласити да ниједна супстанца није потпуно безбедна. Постоји само начин
да се она безопасно примени. И овде се мора прихватити одредјени ризик, иначе
бисмо се морали одрећи многих корисних супстанци.
Када се помиње живи организам, биосистем, хумана популација се понаша
егоцентрично и основну бригу управља на човека. Медјутим, исто тако, пуна озбиљност
мора се обратити на деловање хемикалија на природну средину и организме који у њој
живе.

5
 1.1.Токсичне супстанце

Број хемијских супстанци са којима човек долази у додир или у извесним околностима
може доћи у додир достиже више десетине хиљада. Медју овим супстанцама значајно
место заузимају хемикалије које секористе у пољопривреди и производњи хране као што
су пестициди, додаци храни – адитиви, минерална дјубрива, тешки метали и друга
помоћна средства, полазне сировине у технолошким процесима, медјупродукти, отпадне
материје, споредни производи, случајне примесе, крајњи производ или продукт распада
неког технолошког процеса.
Велику групу агрохемикалија чине пестициди. Под овим медјународно
прихваћеним изразом подразумевају се хемикалије које се законски, за примену у
пољопривреди, означавају као ’’средства за заштиту биља’’. Ова средства се користе у
пољопривреди и здравству за сузбијање штетних инсеката и других штетних организама
који директно или индиректно угрожавају храну и друга човекова добра, а у многим
случајевима су преносиоци узрочника многих оболења човека. Пестициди су стога
неопходни за обезбедјење хране све већег броја становништва и заштиту од болести.
Адитиви хране чине хемикалије које се додају током технолошке прераде и
производње готових производа готових намирница а у сврху очувања хемијских својстава,
побољшања мириса, боје илиукуса. Највећи број ових хемикалија су безбедни за људе
мада се и хиљаду адитива широм света користе без адекватног токсиколошког тестирања.
Као адитиви се не користе само синтетичка једињења већ и бројни производи медју којима
има и потенцијално токсичних.
Индустријске хемикалије су оболења индустријских радника позната још из
времена ручне производње, а са индустријском револуцијом њихов број се повећава.
Савремену индустријску производњу прате на хиљаде хемијских супстанци почевши од
метала, неорганских киселина и база па до комплетних органских супстанци и полимера.
У ширем смислу речи растварачи спадају у индустријске хемикалије. Улазе у
састав пестицида, боја и лакова. Препарата за хигијену и у домаћинству. Поред локалних
ефеката као што је надражајно деловање многи могу довести до системског деловања као
што једеловање на нервни систем и деловање на хематопоезни систем.

6
 Растварачи који се могу наћи у промету често су мешавине више супстанци
штоможе компликовати штетан ефекат. Најчешће коришћени растварачи могу се сврстати
у више група:
1. Алифатични угљоводоници (пентан, хексан, октан)
2. Халогени алифатни угљоводоници (хлорофол, дихлорметан, тетахлороводоник)
3. Алифатични алкохоли (метанон, етанол, пропанол)
4. Гликоли и гликолети
5. Ароматични угљоводоници (бензен)
6. Полициклични ароматични угљоводоници (мада поједини природни производи нпр.
угаљ и нафта садрже полицикличне ароматичне угљоводонике они се ипак везују за
непотпуно сагоревање органских материја и могу потицати од дрвета, угља, нафте,
дувана. Неки од њих су канцерогени и захтевају прераду).
Козметичке хемикалије представљају супстанце које чине основу козметичких
средстава најчешће могу довести до алергијских реакција и контактом дерматитиса
(оштећење коже). Многе супстанце које су се раније користиле (нпр. као ароматичне боје)
нису више у употреби. Употреба неких супстанци као што су етанол, тиогликолин,
броматин, натријум хидроксиди који улазе у састав козметичких средстава могу довести
до токсичних последица.

2. Токсични параметри

Основни задатак токсикологије је да при ирачунавању било које токсичне

супстанце, независно од циља истраживања, да токсичне особине супстанце поред
кавлитативног и кавантитативно дефинише. Токсичне особине супстанци кавнтитативно
се дефинишу токсичним параметрима, који представљају критеријум токсичности дате
супстанце и њене потенцијалне опасности. Правилан закључак о степену токсичности
неке супстанце може да се донесе самоако су параметри токсичности прецизно и
једнозначајн одређени. Једнозначајност параметара токсичности је полазна тачка за
објашњење и утврђивање везе и зависности између физичко-хемијских особина и
структуре супстанце, с једне стране, и токсичног дејства супстаце, с друге стране. Зато
квантитативно дефинисање токсичних особина супстанце није значајно само са
токсиколошке тачке гледишта, већ има и шири и медицински значај. Квантитативни
подаци о токсичности неке супстанце интересују токсикологе и фармакологе, првенствено

7
са тачке гледишта поређења токсичности неке дате супстанце са токсичношћу групе могу
се утврдити приближне токсичне особине и за неповољно проучене супстанце.
Ово тим пре што експериментални подаци о токсичности појединих могу
међусобно да се знатно разликују у зависности од услова испитивања на
експерименталним животињама као и од врсте експерименталних животиња. Критеријуми
на основу којих се може израдити токсиколошка оцена могу се поделити на следеће
групе: физичке, хемијске и токсичне особине, опште карактеристике примене и
опасности од експлозије, хемијска анализа токсичне супстанце у радној или животној
средини, биодинамика токсичне супстанце, нежељена споредна дејства итд.

2.1. Токсични ефекат

При хемијској интеракцији између токсичне супстанце и биосистема (делови

ћелије, ћелија, ткиво) долази до формирања прелазног стања, т.ј. комплекса токсикант-
живи организам. Ако је токсична реакција иреверзибилна долази до токсичног ефекта
односно не долази до дезинтоксикације. Интеракција између токсичне супстанце и
организма може се објаснити на нивоу појединог ткива или органа на субћелијном нивоу
и на молекуларном нивоу. Као последица ове интеракције јавља се токсични ефекат у
виду физиолошких, биохемијских, структурних или функционалних промена појединих
органа или органских система. Ретко се дешава једна врста промена, јер токсични ефекта
је обично збир више врста промена: биокинетичких и биодинамичких.
Токсични ефекат зависи од свих фактора који утичу на токсичност супстанце. Од
свих тих фактора најважнији параметри који детерминишу токсични ефекат су
концентрација токсичне супстанце и дужина времена експлозије. Концентрација, односо,
укупна количина токсичне супстанце која доспева у организам назива се доза. Неке
количине токсичне супстанце доводе до токсичног ефекта, а врло мале дозе могу да буду
чак и нештетне. Према томе, суштину и смисао токсичности неке супстанце представља
однос који постоји између дозе и токсичног ефекта. Овај однос карактерише сваку
токсичну супстанцу и његово одређивање је примарни задатак токсиколошких
истраживања. Ако се логички посматра произилази, уколико је већа доза токсичне
супстанце која делује на организам, то ће, при осталим једнаким условима, бити вечћи и
токсични, ефекат. При једнократном примању веће количине токсичне супстанце доћи ће
токсичног ефекта (акутно тровање). Ово не значи да ће при вишекратном експонирању
малим концентрацијама итзостати токсични ефекат (хронично тровање). Из овога се види
да је за развој токсичног ефекта подједнако важно и време излагања и концентрација
токсичне супстанце.

8
 Зависност између концентрације, времена њеног дејства и токсичног ефекта
квантитативно је уопштено једначином (Hamberov закон ) за уношење токсичних
супстанци преко дисајних органа:
D= e*t
Из ове једначине се јасно види дефиниција Hamberovog закона: токсични ефекат
(D- доза која изазива токсични ефекат) је управно пропорционална концентрацији (е)
токсичне дозе супстанце у стмосферском ваздуху и времену (t) експезиције. Овај однос
теоретски би требао да буде константан. Ѕа спровођење токсичног ефекта разних
супстанци са експерименталним животињама користе се методе нормалне статистичке
расподеле.

2.1.1. Класификација токсичних ефеката

Токсични ефекти се деле на четири основне групе:

1) експлозије које не доводе до појаве токсичног ефекта;
2) експлозије које могу изазвати реверзибилне ефекре на здравље;
3) експлозије које могу изазвати реверзибилна обољења;
4) експлозије које могу изазвати иреверзибилна обољења или смрт.
Када се више супстанци налази присутно као смола у стмосферском ваздуху животне
средине токсични ефекат може да буде:
1) независан;
2) синергетски;
3) анттогнистички.
Независни токсични ефеткат се јавља када комплетне смеше изазивају различите
ефекте и не ометају се међусобно. Синергетски токсични ефекат се јавља на два начин:
ефекат може да буде једнак збиру ефекта сваког токсиканта представља адитивни
ефекат. Већи од збира ефекта токсичних супстанци у смеши је потенцирајући ефекат.
Антогонистички токсични ефекат је мањи од збира ефеката сваког појединачног
токсиканта.
Под одређеним условима токсични ефекти могу да имају посебне називе. Сублетални
ефекат изазивају мирокличине токсичних супстанци из технолошких процеса,
пољопривреде, отпада, идт. који се не манифестује као тровање већ се јавља у виду
биохемијских лезија у виталним органима.

9
 2.2. Врсте токсичних концентрација

Како се вредности за дозу, било које врсте, односе на исту супстанцу, најчешће у
чврстом или течном стању, концентрација се користи за гасовите и испарљиве супстанце
односно за случајеве инхалационог тровања. Исто тако вредности концентрације се
користе и код тровања преко органа за варење ако се токсична супстанца налази у
исхрани, води...

Као и дозе, и концентрације могу да буду:

 леталне (LC);
 терапијске (EC);
 токсичне (TC);
 неефетивне (NC).
Дефиниције концентрација су аналогне дефиницијама за дозе. Као и код дозе са LCL 0
се оболежава најнижа публикована вредност за смртну концентрацију. Средње летална
концентрација је она концентрација која у дефинисаном временском интервалу доводи до
угинућа 50% експерименталних животиња. Минимална летална концентрација (LC 1 )
убија 1%, а максимална летална концентрација (LC 100 ) изазива смрт код свих
експерименталних животиња. У литератури се понекад срећу вредности за поједине
супстанце, тазличитих леталних концентрација, као што су LC 100, LC25, LC75, идт. На
основу вредности LC50 може се приближно израчунати LC100 при ма којој експлозији, за
неку супстанцу. Од свих вредности леталне концентрације, као и код доза, најодрђенију
карактеристику токсичности у кавантитативном смислу представља параметар LC50.
У војној токсикологији концентрације се класификују на подношљиве, неподношљиве
и смртне. Подношљива концентрација је она концентрација бојног отрова коју човек може
да поднесе, за време од једног минута, без последица. Концентрација која за један минут
доводи до смрти је смртна концентрација. Концентрација бојног отрова која за један
минут проузрокује озбиљне поремећаје здравственог стања је неподношљива
концентрација.
Количине гасова и пара у атмосферском ваздуху може се изразити у : cm 3/m3,
cm3/m3*100, ppm, ppb. На основу вредности критеријума токсичности ЛД 50 извршена је
класификација токсичних супстанци у четири групе и то на:

10
 1. ванредно токсичне (0,5 mg/dm3);
2. високотоксичне (0,5-5 mg/dm3);
3. умерено токсичне (5-50 mg/dm3);
4. мало токсичне супстанце (50 mg/dm3).

2.3. Токсична доза

Токсичност неке супстанце квантитативно се означава токсичним дозама. Највећа

нетоксична доза (NNTD) или максимално толерантна доза (MTD) је највећа количина неке
супстанце која не изазива токсични ефекат и која се не сме прекорачити. Вредност NNTD-
е се налази између вредности максимално терапијске и минимално токсичне дозе. Дозе
одређене супстнце које проузокују токсични ефекат, али не доводе до смрти називају се
токсичне дозе. Најмања токсична доза (TD1) je она количина кода код 1% третираних
организма изазива токсичне ефекте. Средња токсична доза (TD50)код 50% организама
изазива тровање. Највећа токсична доза (TD100)је најмања количина која сигурно изазива
токсични ефекат код свих третираних организама.
У литератури се могу наћи и други изрази којима се означавају токсичне дозе.
Ниска токсична доза је најмања количина неке супстанце која изазива токсични ефекат, а
двострука њена количина не изазива смрт. Доза, чија двострука вредност, изазива смрт,
назива се висока токсична доза. У индустријској токсикологији дозе делимо на групе:

 дозе које изазивају акутно тровање (евентуално и смрт);

 дозе које изазивају субакутно тровање;
 дозе које изазивају хронично тровање;
 максимално дозвољене дозе (безбедне количине токсичне супстанце пре
раду).
Количина токсичне супстанце већа од токсичне дозе, која може да доведе не само
до токсичног ефекта, већ и до смрти, назива се смртна или летална доза. Најмања летална
доза је она количина неке супстанце која убија 1% експерименталних животиња. Средња
летална доза доводи до смрти 50% животиња. Најмања количина супстанце која сигурно
изазива смрт код свих животиња назива се највећа летална доза. Минимална летална доза
користи се код судских вештачења.

11
 3. Токсични параметри у живоној средини

Загађивање животне средине је уношење загађујућих, токсичних материјау животну

средину, изазвано људском делатношћу или природним процесима, које имају или могу
имати штетне последице по животну средину и здравље људи.

3.1. Токсични елементи у животној средини

3.1.1. Кадмијум (Cd)

Код бројних биљних врста интензитет транспорта кадмијума у надземним органима је

у корелацији са његовом концентрацијом у хранљивој подлози. Кадмијум усвојен из
хранљиве подлоге углавном се задржава у корену. Удео овог елемента у стаблу и
листовима биљака је приближно исти али мањи од његове концентрације у подземном
делу биљке. Неке биљке (детелина) имају способност да акумулирају кадмијум усвојен из
земље. У семену житарица, гајених на јако контаминираним земљиштима, најчешће не
прелази 1 mg/kg суве материје. Овај елемент највише се апсорбује у парадајзу, салати и
спанаћу. Код поменутих врста, концентрација кадмијума у вегетативним надземним
органима може износити и до 160 mg/kg. Веће концентрације у биљкама инхибирају
метаболизама гвожђа, изазивају хлорозу и тиме смањују интензитет фотосинтезе. Исто
тако, високе концентрације кадмијума инхибирају дисање и транспорт електрона у
процесу оксидативне фосфорилације. Кадмијум инхибира транспирацију као и покрете
ћелија затварачица стоминог апарата.

Слика 1. Хемијски елемент Кадмијум

12
 3.1.2. Олово (Pb)

Највећи загађивачи природе оловом су моторна возила. Накупљање олова у биљкама, у

близини аутопутева зависи од удаљености биљака од саобраћајнице, покровности
земљишта биљкама, дужине трајања вегетације, правца и интензитета ветра. Интензитет
контаминације биљака оловом смањује се њиховом удаљеношћу од великих
саобраћајница. Биљке олово у неорганском облику слабо усвајају и премештају у
надземне органе, изузев на киселим земљиштима. Органска једињења олова, веома се брзо
усвајају и транспортују у надземне делове биљака. Таложење олова код већине биљака
интензивније је у корену у односу на надземне делове. Велика моћ корена у акумулацији
олова могла би да буде и један вид заштите надземног дела. Олово у већим
концентрацијама инхибира издужавање корена и раст листова, инхибира процес
фотосинтезе, утиче на морфолошко-анатомску грађу биљака... Сматра се да пшеница и
соја имају релативно високу толерантност према олову. Спанаћ се убраја у осетљиве
биљке. Код ове биљне врсте већ при концентрацији од 10 mg/kg суве материје, принос се
значајно смањује.

Слика 2. Хемијски елемент олово

3.1.3. Жива (Hg)

Сва једињења живе су изузетно токсична за биљке и животиње. Фитотоксичност живе

не представља већи еколошки проблем. Концентрација при којој се уочавају симптоми
вишка живе на биљкама знатно је изнад оних који се у нормалним условима налазе у
земљишту. Сем тога, приступачност живе у земљишту за биљке је обично ниска. Сматра
се да корен представља препреку већем накупљању живе у изданку. Према испитивањима,
Беауфорда (1970) акумулација живе у корену је двадесет пута већа него у изданку.
Концентрација живе у биљкама креће се у просеку од 10 до 200 ng/g суве материје, а у
близини налазишта живе од 500 до 3.500 ng/g. Код жита, концентрација живе је од 3 до 10
пута нижа у зрну него у слами. У зрну јечма и пшенице, концентрација живе се креће око

13
1 до 2 ng/g суве материје. Жива нарушава грађу биомембрана и мења активност ензима
чиме нарушава размену материја и инхибира раст и развиће биљака.

Слика 3. Хемијски елемент жива

3.1.4. Хром (Cr)

Концентрација за биљке приступачног хрома у већини земљишта је ниска, чиме се

може објаснити његов мали удео у биљкама. Концентрација хрома у сувој материји
биљака у просеку креће се од 0,2 до 4 mg/kg. Биљке које успевају на серпентинским
земљиштима могу да садрже и до 100 mg/kg (Броокс, 1987). Концентрација хрома у
коренастом поврћу и у већини крмних биљака креће се од 0,01 до 1 mg/kg . У зрну жита,
утврђена је концентрација од 1,7 mg/kg, а у брашну и хлебу који су добијени од њега, 0,23,
односно 0,17 mg/kg (Паис 1980). Веће концентрације хрома делују токсично на биљке.
Најчешћи симптоми вишка хрома су хлороза и заостајање у расту. Веће концентрације
могу да утичу и на клијање семена, водни режим, садржај елемената и пигмената
хлоропласта (Станковић 1992).

Слика 4. Хемијски елемент хром

3.1.5. Никл (Ni)

Просечан садржај никла у биљкама износи од 0,1 до 5 mg/kg суве материје. Лишће
обично има највећи садржај никла, млађи делови имају већи садржај од старијих, а семе
већи садржај од сламе. Карванек и Бохмова (1966), проучавали су садржај никла у лишћу
44 сорте спанаћа и установили да се креће од 1,5 до 3 mg/kg суве материје. Никал, за
разлику од олова и кадмијума, има добру покретљивост како у ксилему тако и у флоему и
у значајној количини се накупља у плодовима и семену. Уочено је да вишак никла изазива
хлорозу која подсећа на хлорозу изазвану недостатком гвожђа. Никал неповољно утиче не
само на покретљивост, односно транслокацију гвожђа, већ и на само његово усвајање.
Ницхоелас и Тхомас (1954) испитали су утицај никла на пораст парадајза и установили да
концентрација од 15 до 30 миливала изазива хлорозу, нарочито код младих листова. Код

14
овса долази до некрозе а код пшенице, сунцокрета и кукуруза до смањења раста. Постоје,
међутим, неке биљке, као што је Alyssum, које за номалан раст и развиће захтевају никал.

Слика 5. Хемијски елемент никл

3.2. Токсични параметри отпадних вода

Природна или кондиционирана вода, пошто је једном искоришћена за одређену

намену постаје употребљена или отпадна вода. Том приликом у њен састав улази мања
или већа количина различитих примеса – загађивача, односно њене физичке, хемијске и
биолошке карактеристике се у току употребе толико мењају да она постаје неподобна за
ону употребу при којој је и настала.Урбана отпадна вода садржи многе штетне састојке
који потичи из разних извора. Велики извори загађења прикључени на урбане
канализационе системе, чија је контрола законом уређена, лако се могу
идентификовати.Одлике отпадних вода:
 Отпадне воде које садрже неорганске примесе са специфичним токсичним
особинама. Од неорганских материја садрже соли, базе, арсен, бакар, олово и др.
Тешке метале, металне оксиде и хидроксиде, водоник-сулфид и др. једињења
сумпора.
 Отпадне воде које садрже минералне примесе – суспендоване минералне материје
и ситне честице минерала - без специфичног токсичног дејства
 Отпадне воде са органским примесама, претежно из прехрамбене индустрије, без
специфичног токсичног дејства. Троше кисеоник и стварају неповољни гасни
режим, поспешују развој аеробних и анаеробних микроорганизама, са продукцијом
H2S, NH3 и амонијака
 Отпадне воде које садрже органске примесе са специфичним токсичним
особинама. Садрже феноле, смоле, боје, алкохоле, алдехиде, деривате нафте,
једињења сумпора, киселине и др. Дечловање је аналого водама прве групе али јаче
изражено.
Преглед расположиве литературе указује да отицање са градских улица није главни
узрочник потенцијално токсичних елемената (PTEs) у урбаним отпадним водама. Највећи
део садржаја Cd, Zn, Cu i Ni у отпадној води из домаћинства (60 до 70%) потиче од фецеса.
Фекалије обично садрже 250mg/kg Zn, 70mg/kg Cu, 5mg/kg Ni, 2mg/kg Cd и 10 mg/kg Pb.
Други главни извори метала у отпадној води из домаћинства су производи за негу тела,
фармацеутски производи и средства за чишћење. Кадмијум је присутан у сировини за

15
производњу детерђжената (минерали фосфатног порекла), па се изостављањем фосфата
потенцијално може смањити испуштање Cd из домаћинстава. Метали са улица потичу од
абразије коловоза, хабања аутогума и облога кочница, такође и од скидања Pb са обојених
површина и спирања Pb и Zn са материјала кровних покривача.

Слика 6. Отпадна вода

3.3. Токсични елементи у отпадним водама

Потенцијално токсични елементи (PTEs) представљају проблем због њихове

акумулације у земљишту и седименту. Зато спречавање улаза ових елемената у систем
PPOV путем урбаних отпадних вода представља неопходни степен редукције загађења.
Коришћење муља у пољопривреди углавном је условљено нутритивним садржајем (азот и
фосфор), али је и садржај потенцијално токсичних елемената важан за квалитет муља.
Дугорочно коришћења муља у пољопривреди је у складу са политиком одрживог
управљања урбаним отпадним водама, рециклаже и поновног коришћења отпада. Ово има
значај код веће количине произведеног муља, што се огледа у строжијој контроли
одлагања отпада. У случају поступка спаљивања муља може се очекивати отпор јавности
због потенцијалног загађења атмосфере. Просечне концентрације потенцијално токсичних
елемената у отпадној води из домаћинстава и индустрије дате су у табели 1.

16
 Елемент Отпадна вода из Отпадна вода из
домаћинства (mg/l) индустрије (mg/l)
Pb 0,1 ≤ 13
Cu 0,2 0,04-26
Zn 0,1-1,0 0,03-133
Cd <0.03 0,003-1,3
Cr 0.03 ≤ 20
Ni 0.04 ≤ 7,3
Табела 1. Концентрације потенцијално токсичних елемента у отпадним водама из
домаћинства и индустрије

Као последица високог степена непречишћавања отпадних вода доспелих из

комуналних и индустријских канализационих система, у водотоцима Србије присутан је
недопустиво висок садржај потенцијално токсичних елемената и према нивоу максималне
дозвољене концентрације и учесталости њеног појављивања.

17
 Закључак

Осим познавања извора загађења (токсиканата) у урбаним отпадним водама,

успостављањем локалних и националног регистра загађивача, потребно је проценити и
потенцијални утицај фармацеутских производа за узгој стоке који се са отпадом из фарми
неконтролисано дистрибуирају на пољопривредно земљиште.
 Литература

1. Поповић, Д., Хемијски параметри радне и животне средине - изводи са

предавања, Факултет заштите на раду, Ниш, 2009.
2. М.П. Милошевић, С.Љ. Виторовић: Основи токсикологије са елементима
екотоксикологије, Научна књига, Београд,1992.
3. sr.wikipedia.org/sr/Токсикологија
4. struna.ihjj.hr/naziv/toksicna-doza/14387/
5. dictionary.reference.com/browse/toxic+effect
6. http://www.sepa.gov.rs/pollutantsWater