Kamen

Kad naiđeš na kamen

ne bacaj ga uzalud.
Možda ti postane drag.
Prosipao sam bisere,
topio zlato.
Ostali su mi lanci.
Kada sam
prestao biti pas,
ni njih nisam bacio.
Sačuvao sam ih
da bih mogao sebe da okujem
za isti onaj kamen
koji mi je vremenom
postao drag.

Stefan Đorđević

Na Kalemegdanu

Dan julski i vreo, umoran odlazi,

Uz šuštanje lišća razdragano, glasno,
Javljaju lahori da veče dolazi.
S njim i suton ide, i šaptanje strasno
Srećnog nešto sveta.
Ti parkom prošeta.

Tvoj kostim je bio lak k’o mesečina,

Na tvom nežnom licu osmeh vedar, smeo,
U bujnoj ti kosi spava pomračina,
A na glavi šešir pomodan i beo:
Kraj mene, kroz graju
Prošla si u sjaju.

Pogledom te gledah za tebe umrlim.

Ti si divna bila. Ne osetih tada
Želju da te volim, potrebu da grlim
Dan mojih očiju. Nit’ osetih jada,
Il` pesme jeseni,
Il` bola u meni.

Dan julski i vreo umoran odlazi.

I dok šušti lišće sve više i više
Tame, mraka, mira po parku dolazi.
To noć u spokojstvu tišinom miriše
A bol širi krila…
Ti si divna bila.

Vladislav Petković Dis

Noć ljubavi

Jedne večeri, kao posle grada,

Mirisala je koža telo moje:
Miran, bez sreće i radosti koje,
Bijah kao van tamnice jada.

Video nisam sunce kako pada,

Uzdah i cveće oko sna mog što je
Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više

Nositi suze što ti radost krije,
Al’ u noć mesec kad siđe ubavi,

Tišinom sreće kad bol zamiriše,

Odmori oko: nek se duša slije
U pozni šapat velike ljubavi.

Vladislav Petković Dis

Bol i stid

Draga i ja na zabavu neku.

sa oblaka gde nam ljubav bila,
Krenuli smo, padala joj svila,
hod i osmeh u muziku meku.

Ostavismo budućnost daleku,

dan večnosti, pokrajinu vila,
Mesta kondor gde razvija krila,
da bi stigli na igranku neku.

Uđosmo u dvoranu žurno.

S naših lica još se nebo sija.
Nismo znali za život i zvona.

Dočeka nas smeh kostura burno,

vetar greha, miris zemlje, i ja
digoh glavu, lice pokri ona.

Vladislav Petković Dis

Moje milo

Neću znati da me nema

kada me jednom ne bude bilo.
Al’ ću i tada dok spavaš
spustiti glavu na tvoje krilo
i šapnuti ono što već znaš:
„sve si mi na svetu, moje milo“.

Neću znati da me nije

kada se sunce za zastor skrije.
Kad dan u večnost ponese snove,
radost, sreću, po koji oblak.
Znaš ti dobro za nas je sve bilo,
u srcu to čuvaš, moje milo.

Neću sresti tu tvoju suzu

al’ znaću kad vetar glas mi donese.
Kad publika ode, kad budeš sama
da spustim dah na usne tvoje.
Nije to večnost već samo život.
Ne tuguj zato, milo moje.

Ivan Sokač

O pesmama

Pesme se pišu zbog samoće,

zbog razgovora s nekim daleko,
dugo sazrevaju, kao voće,
a minu kao oblak nad rekom.

Pesnik najčešće govori sebi

a taji želju da zbori drugom.
Ni prijatelju priznao ne bi
da s pesmom druguje kao s tugom.

Poželi olovka i papir beli

da ima nekoga ko ih čuje.
U nekog drugog stopiš svet celi:
ja zato tebi pesme ispisujem.

Pero Zubac

Iz kojeg dela neba

Iz kojeg dela neba i iz koje

zamisli Narav uzor je uzela
za milo lice, u kojem je htela
da tu pokaže rajske moći svoje?

Takve zlatne kose zar postoje

u šumskih vila i nimfa iz vrela?
Još mnoga krepkost u njoj se je srela,
a najviša je uzrok smrti moje.

Božanstvenu lepotu zalud ište

ko njene oči još video nije,
kad blagi pogled okreće i njiše.

A kako ljubav i leči i bije,

zna ko nju vide kad milo uzdiše

i milo zbori i milo se smeje.

Frančesko Petrarka

Haljina

Niko na njoj ne vidi tvoje ruke

kada prolazim ulicom.
Niko na njoj ne vidi tvoje prste
kad je vratim kući.

Maleno dugme je opet ušiveno,

i zakopčani svi snovi visoko do vrata.

Ja ovu haljinu nežno skidam,

ja ovu haljinu pazljivo oblačim.
Ona za mene moć mađije ima.
Volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokažem svima.
Mira Alečković

Oprosti kamenu što ćuti

Oprosti kamenu što ćuti

Oprosti što tajnu sakriva:
Kako ti se nad umom sliva
Samoća i teku minuti

Kap po kap u prazan krug

Što se širi ko vid pred strahom.
Oprosti ptici koja i dahom
Hoće da ti postane drug.

Oprosti senci što te prati

I vetru što te u krug vodi.
Zagledaj se u tanke vlati

I reci nečem malom: hodi

Šumno kao što ptice slete
Sa plavog mira na suncokrete.

Stevan Raičković

Praznina

Danas me nema..
Pustinjski vetar po vrelome pesku.
Nit slobode u kavezu grešnih
Danas,ja sam ivica trena.
Nevidljiv trag ukorenjen u svesci.

Tračak plamena sa Orizame.

Delić spokojnog Hilandara
Vidljivi vrh sa predivne Tare.
Danas sam samo užeglo rame,
Prokletstvo koje niče iz dara.
Danas sam hladna jeza iz tame,
Koja se sastoji od zlata i para.

Danas sam nema stihija glasa

Prozirna voda bez ikakve duše.
Umorni čopor divljih pasa,
Koji se često u suzama guše.
Danas me nema…
Možda sutra me bude..
Kada počnu satovi trenutke da greju.
Možda kad misli prestanu da sude,
I hladni snegovi previše da veju.
Možda ću tada izaći pred ljude.
Pa kako mi bude,
Neka mi bude…

Miloš Marjanović

Samoća

Samoća je poput kiše,

U večeri iz mora se diže,
Iz ravnica pustih i dalekih stiže,
Ide u nebo, gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.

Pada pre nego svetlost je izašla,

kad ulice se okreću spram zore,
I kad se tela što nisu ništa našla,
Razočarano dele puna mora,
I kada ljudi što od mržnje gore,
U postelji jednoj moraju da noće.

Rajner Marija Rilke

Teška bolest

Kakve li su tvoje misli

dok ja smišljam
kako da te pitam za njih

za te misli
sakrivene
iza tvoga mirisnog lica
na koje se privikavam

Eto ležiš
Evo ležim

oko nas je besposlena romantika

nož u zidu
i haljina tvoja njime
samo meni na videlu
prikovana

ja slušam tvoje srce

ono mojoj ljubomori malo kaže

ja hoću tvoje misli

ja hoću da uništim zadnju kap
u tvom tajnom kapilaru
gde se krije

povremeni san o njemu

o detinjstvu
o slobodi

ja hoću tvoje misli

sakrivene
iza tvoga opasno lepoga lica
na koje se ubistveno privikavam

A ti ćutiš
Nema leka

Duško Trifunović

Šta ime moje za te znači

Šta ime moje za te znači?

Umreće ono k´o šum vala
Što tužno mije tuđa žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.
Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
K´o grobni natpis,čudna šara

Nečitljiva za ikog živog.

Šta znači ono?Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim…

Aleksandar Sergejevič Puškin

Haljina bela

Haljina bela , purpurna traka ,

Latice kidam dozrelog maka.
Slavlje u selu poput oluje,
U kolu njena pesma se čuje.

Secam se, minu uz podsmeh blagi :

“Lep si , al’ nisi mog srca dragi .
Plam tvoje kose nek vetar gasi,
A moje drugi miluje vlasi.”

Znam da joj nisam blizak i mio:

Malo sam plesao, premalo pio.
Bio sam tužan, uvek u seni,
Dok pesma ječi i vino peni.

Srećnik, jer on je bestidnik mali,

Njegova brada prsi joj pali.
I dok u plesu vatra je greje,
Ona se meni u lice smeje.

Haljina bela, purpurna traka,

Latice kidam dozrelog maka.
Tu poput maka srce mi vene,
Zalud jer ona nije za mene.

Sergej Jesenjin

Posle kiše

Nisi sam:
Pored tebe rastu travke i savijaju se.
Tri šiljata lista nešto čudno šume.
Skakavac je skočio sa busena na cvet.
Otkinut rep guštera je novi stanovnik:
Niko sem tebe ne zna da se umnožio svet.
Nisi sam.
Gaziš trulo lišće bosim nogama.
Pod petom si prelomio prut:
Jedna ptica prhnu preko tvoga ramena.
Prislonio si uho dole:
Ti bi sad da čuješ pesmu kamena.
Nisi sam.
Kome li se tvoje oči smeškaju?
Možda misliš da te ostavio um?
Opet gledaš crnu zemlju što se puši.
Nešto se dešava sad u tvojoj duši.
Možda ti već čuješ zlatni žitni šum?

Stevan Raičković

Očiju tvojih da nije

Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba
U malom našem stanu.

Smeha tvoga da nema

Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali.

Slavuja tvojih da nije

Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle.

Ruku tvojih da nije

Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo.

Vasko Popa

Ponovni susret

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo

vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov je sjaj u nama.

Herman Hese