Јасеновачки мартирологиј:

†
Потресно сведочење о једном Србину – мученику у Јасеновцу који је
мучеништвом победио зло и у мучитељу
† "Ради ти, дијете, свој посао!"
Јануара 1943. тадашњи командант концентрационог логора
Јасеновац Ивица Матковић наредио је да се образује "љекарска
комисија", која ће систематски прегледати одређени број усташких
кољача, о чијем је здравственом стању желио да добије "стручно
мишљење". За предсједника ове "комисије" именован је усташки
поручник Прпић, и као љекари др. Никола Николић и ја.1
Пред вече, уочи дана када је "комисија" требало да почне с радом,
дошао је изненада један усташа по мене и саопштио ми да одмах с њим
пођем у официрске станове, гдје ме чека у својој соби Жиле
Фригановић, један од најкрволочнијих кољача у Јасеновцу. До те вечери
ја сам провео доста времена у Јасеновцу и успео да стекнем онај
специфични мир и спокојство старих логораша и зато сам релативно
мирно саслушао овај позив. Узимајући из амбуланте "коферче" за хитну
помоћ, рекао сам успут нашем групнику др. Лајндорферу да је Жиле
послао усташу по мене и, ако се не вратим, нека се барем зна гдје ми је
нестао последњи траг.
Када сам ушао у собу, кољач Жиле сједио је у једној фотељи,
раздрљан, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијано
напрегнутим изразом лица. У соби се осјећао јак задах ракије. И заиста,
на столу је била напола испијена боца и неколико чашица у нереду.
– А, дошао си докторе. Сједи ту на столицу и, ако хоћеш, послужи се
ракијом, – рече ми и окрену се усташи који ме је допратио: – А ти,
чаркере, слободан си и иди својим послом.
Остали смо у соби сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих
страна жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. Затим
је изненада скочио с фотеље, поднимио се рукама о сто и унезвјерено
упро поглед у мене.
– Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да
ником нећу одговарати за то?
Није ми ништа преостало него да слегнем раменима и шкрто кажем:
– Знам.
А тада се он одвоји од стола и поче бјесомучно да хода, да шмрче и
да разбацује столице и остале предмете по соби. Сједио сам укочен у
столицу и напрегнуто очекивао, шта ће се из свега овога ишчаурити.
Послије извесног времена некако се смирио и поново се спустио у
фотељу насупрот мени. Поново је наступила несносна шутња када ме је
1
Оба су преживели логорске патње Јасеновца – А. Ј.

1
он опет посматрао као да одмјерава сваки грам меса на мени, а затим се
наједном зацерекао, почео да одаје од себе неке неартикулисане гласове,
поднимио се на сто и бјесомучно упиљио поглед у мене.
– Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овдје? Разумије
се да знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Вечерас ја имам други посао
с тобом. Ти ми мораш обећати да ћеш ми помоћи.
Нисам могао никако да се снађем шта овај кољач намјерава са мном
и тупо сам одговорио:
– Што могнем, учинићу.
Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, и тада
дотурио мени боцу и наредио да и ја себи напуним чашу. Искапивши и
другу чашу, спустио ју је на сто и почео да се њом игра.
– Елем, докторе, сад смо овдје нас двојица сами. И ако ико ишта
сазна од овога што ћемо разговарати, ти знаш шта те чека.
Застао је и поново упиљио поглед у мене. А затим је испрекидано и
неуједначено наставио:
– А ја, ја више не могу да подносим ове муке. Више ми не помаже
ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, не жене, ни ракија. Увртио ми се у
главу, а никако да га се ослободим. Јест, онај стари ми се увртио у главу,
па никако да нађем мира.
Застао је као да се колеба. А затим је наставио још неуједначеније:
– Ти знаш врло добро ко сам ја. Ти си стари логораш и ти знаш све,
па ћемо стога играти отворених карта. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа
у Јасеновцу, који је поклао на хиљаде логораша, ето тај Жиле сада је
постао посљедња пачавра због тамо некаквог старог, смрдљивог
сељачине Вукашина из Клепаца.
Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:
– Ти се сјећаш кад је у августу (1942) био велики наступ у логору и
кад је Јере Маричић послао 3.000 људи у Градину на клање. Тада смо се
Перо Брзица, Зрнушић, Шипка и ја опкладили: ко ће те ноћи заклати
највише логораша. Отпочело је клање и ја сам већ послије једног сата по
броју закланих био далеко измакао испред осталих.
Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам
на деветом небу, никада у животу нисам осјетио такво блаженство и већ
послије неколико сати био сам заклао 1.100 људи, док су остали једва
стигли да закољу по 300 до 400.
И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед на
страну и угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим
миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како се приклани у
највећим мукама претурају. Тај ме је његов поглед некако пресјекао,
учинило ми се као да сам се наједном скаменио и једно вријеме нисам

2
могао да макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да
је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све
поубијали, а њега с неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је
све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао
него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца
у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем мир и спокојство
најсвирепијим мучењима. Издвојио сам га и посадио на један пањ.
Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, – или ако то не
каже да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Он
није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, –
или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио. Откинуо сам му и
друго ухо. Вичи: Живио Павелић, – или ћу ти откинути нос!- Он је
шутио као заливен. Тада сам му откинуо нос. А када сам му и по четврти
пут заповједио да викне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му ножем
извадити срце из груди, он ме је погледао и, упријевши поглед некако
кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетно ми је
добацио: Ради ти, дијете, свој посао!-
Послије свега, ова његова посљедња ријеч потпуно ме је избезумила,
скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха и
ногама га сјурио у јаму. Али тада је у мени нешто препукло и те ноћи
нисам више могао да кољем. Перо Брзица је побједио, јер је заклао 1.350
логораша, и ја сам му без ријечи и платио опкладу. Од те ноћи више
немам мира. Кад год у мучењу и клању покушам поново да доживим
оно посебно задовољство, увијек ме изненада простријели Вукашинов
поглед. Тада малкшем. Бацим нож и не могу више да кољем. Почињем
све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито
пред вече, често ме изненада тргне глас: Ради ти, дијете, свој посао.- И
тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се
ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе и бјесомучно нападам
на кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки час се трзам из сна и
тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем
оно: Ради ти, дијете, свој посао!- И, ето, сад сам постао посљедња
цркотина и ничим више не могу себи да помогнем.
Послије ове чудовишне исповјести Жиле је наједном умукнуо,
унезвјерено се загледао негдје у даљину, сав се укочио и тако једно
вријеме остао као нека скамењена фигура. А затим су почели да му се
трзају мишићи на лицу. Очима је почео да сијева около, стезао је шаке и
заривао нокте себи у дланове, почео да дахће и да се беспомоћно врти у
мјесту.
А тада, одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и
плач, са анималним ридањем. Неочекивано, у једном тренутку, нагло је

3
устао с фотеље, сручио се на кољена испред мене, у једном маху
ухватио руку и почео да је љуби. Овим неочекиваним обртом потпуно
збуњен, тек послије првог запрепаштења могао сам кроз његово ридање
и чудне анималне звукове да разаберем како говори:
– Докторе, као Бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и
не могу сам себи ове муке да прекратим једним хицем из револвера. Ни
клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више не
помажу: не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског
фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање
до бесвијести; ништа ми више не помаже. А сутра сам одређен за
љекарски преглед у "комисији". Ти ћеш тамо бити љекар и даваћеш
стручне предлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негдје на одмор, у
неку бању, да тамо покушам да се смирим! Молим те, докторе, хоћеш
ми то учинити? Обећај ми! То ми је једини спас. Милост, милост ми
учини!
Чинило ми се као да сам занијемио. Навала неочекиваних утисака у
једном необичном напетом емоционалном стању, а уз то укоријењени
логорски став према свима кољачима, чудовишна исповијест овог
најсвирепијег између њих – све се то у мени ускомешало до бијелог
усијања, тако да ми се реметио ток логичног размишљања и почело се и
мени самом да врти у глави. Али кад ми је Жиле почео да љуби руке,
одједном ми се учинило као да ме додирнула нека љигава неман.
Махинално сам тргнуо руку, у мени се све усковитлало, скочио сам са
столице и послије његових посљедњих ријечи готово избезумљен
проциједио неким далеким, туђим гласом:
– Добро, предложићу да те пошаљу у (бању) Липик.
Послије овог хистеричног плача Жиле се смирио, придигао се,
прошетао још неколико пута по соби, а тада стао преда ме и мрко ми
добацио:
– Сад знаш све, можеш ићи!
Када сам изашао напоље, осјетио сам као да се будим из неког
несносног кошмара и покушавао сам да се освјежим удишући пуним
плућима окрепљујућу хладноћу зимске вечери.
Те ноћи, у којој нисам могао да спавам, непрекидно ми је пред
очима лебдио свијетли лик Вукашина из Клепаца и клупче јада и биједе
које се звало Жиле.
Недо Зец
(Отпор у жицама. Сећања заточеника, књ. 1, Београд 1966, 61–65)