Македонска православна црква —

Охридска архиепископија
За друге употребе погледајте страницу Охридска архиепископија (вишезначна одредница).
Македонска православна црква —
Охридска архиепископија
МПЦ—ОА

Основни подаци
Оснивач Димитрије Стојковић
Самосталност 5. јун 2022. год.; пре 3 дана
Признање мај 2022. год.; пре 1 месеца
Аутономија 1959.
Верски поглавар Стефан
Седиште Скопље и Охрид
Јурисдикција Северна Македонија
црквенословенски,
Језик
македонски и српски
Календар јулијански календар
www.mpc.org.mk
Број
Верника приближно 1.500.000.[1]
Део серије о Македонцима

Македонци
 По регији или земљи
 
Македонија
 Северна Македонија

o Албанија
o Бугарска
o Грчка

Дијаспора
 Бивша Југославија
 Босна и Херцеговине
(Република Српска)

o Хрватска
o Црна Гора

o Србија
o Словенија

Подгрупе и
сродне групе

o Горанци
o Торбеши

o Мијаци
o Шопи

Култура

o Уметност
o Биоскоп

o Кухиња
o Образовање
 
o Језик
o Књижевност

o Музика
o Симболи

Религија
 Православље
 Католицизам
 Протестантизам

o Ислам
o Јудаизам

Остале теме
 Историја
 Македонски национализам

 п
 р
 у

Македонска православна црква — Охридска архиепископија (МПЦ—ОА) је

аутокефална црква у Северној Македонији. Томос о аутокефалности је добила од
патријарха српског Порфирија у Београду 5. јуна 2022. године.[2] Настала је као аутономна
црква 1959. године у оквиру Српске православне цркве. Прогласила је аутокефалност
самостално 1967. године и од тада је до маја 2022. године била у расколу. Прекид раскола
представља акт повратка у аутономни статус у оквиру Српске православне цркве објављен
16. маја 2022. године.[3] Литургија помирења између СПЦ и МПЦ—ОА одржала се 19.
маја 2022. године у Саборноме храму Светога Саве у Београду.[4] На светој литургији у
Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу 24. маја 2022. године, патријарх
српски Порфирије је саопштио да је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве
једногласно одлучио да призна аутокефалност Македонске Православне Цркве - Охридске
Архиепископије.[5]

Цариградска патријаршија признала је 9. маја 2022. године црквену јерархију ове цркве
(именујући је као „Охридска архиепископија”) као канонску и важећу за свеправославни
свет успостављајући канонску и литургијску сарадњу.[6]

Поред МПЦ−ОА, у Северној Македонији постоји и Православна охридска

архиепископија, аутономна црква у саставу Српске православне цркве.[7]
Предисторија настанка
Главни чланак: Православље у Северној Македонији

Црква Свете Софије

Манастир Светог Наума

Црква Светог Климента

Манастир Светог Ђорђа

Марков манастир
Манастир Лесново
Саборна црква Светог Климента у Скопљу

Након ослобођења Вардарске Македоније од вековне турске власти (1912—1913) и

прикључења тог подручја Краљевини Србији покренути су званични преговори са
Цариградском патријаршијом ради укључивања тамошњих епархија у састав Београдске
митрополије. Иако су успешно започети, преговори су ускоро морали бити обустављени
услед избијања Првог светског рата (1914). Непосредно по окончању рата (1918) дошло је
до наставка преговора који су окончани споразумом о преносу надлежности над
тамошњим епархијама са Цариградске патријаршије на Српску православну цркву која је
1920. године обновила своје пуно канонско јединство у степену патријаршије. Тада је
извршено и преуређење епархијских управа на подручју Вардарске Македоније, тако да су
од 1920. године постојале четири епархије: Скопска, Охридска, Битољска и Злетовско-
струмичка. Ново преуређење извршено је 1931. године, када је дошло до спајања
Охридске и Битољске епархије у јединствену Охридско-битољску епархију. Такво стање
остало је непромењено све до избијања Другог светског рата (1941).

Након Априлског рата 1941. године Бугарска је окупирала југоисточне делове Краљевине
Југославије, укључујући и дотадашњу Вардарску Србију. Окупациона власт је протерала
српске архијереје, митрополита скопског Јосифа Цвијовића и епископа злетовско-
струмичког Викентија Проданова, који је истовремено био и администратор упражњене
Охридско-битољске епархије, а такође је протерано и нешто више од 50 парохијских
свештеника и десетак монаха. У исто време, Бугарска православна црква је на окупираном
подручју успоставила своју управу, са бугарским владикама и око 375 свештеника.
Западни део Вардарске Македоније, који су окупирали Италијани прикључен је
италијанској Албанији, црквене установе на том подручју стављене су под управу
Албанске православне цркве.[8][9]

Настанак аутокефалистичког покрета

Након ослобођења земље и стварања југословенске федералне јединице Македоније у

јесен 1944. године, покренут је питање о обнови редовне црквене управе на том подручју.
Архијерејски синод СПЦ је 18. октобра 1944. године донео одлуку о повратку свих
прогнаних архијереја и свештеника у своје епархије и парохије, али убрзо се испоставило
да нова комунистичка власт у многим случајевима није желела да допусти повратак на
претходно стање, што се показало управо на примеру Македоније. Митрополит скопски
Јосиф и епископ злетовско-струмички Викентије од нових државних власти нису добили
дозволу да се врате у своје епархије, чиме је означен почетак непосредног државног
мешања у решавање црквених питања на том подручју.[10][11]
У исто време, на подручју федералне јединице Македоније појавила се тежња за
стварањем засебне „Македонске православне цркве”. Међу поборницима таквих замисли
постојале су две струје, од којих се прва залагала за добијање аутономног статуса унутар
СПЦ, док се друга залагала за потпуну аутокефалност. Сва ова питања имала су и своју
политичку позадину. Уз подршку нових комунистичких власти, крајем 1944. године
створен је „Иницијативни одбор за организацију Православне цркве у Македонији” који
се почетком 1945. године поводом решавања црквених питања у Македонији обратио
Светом архијерејском синоду Српске православне цркве. Тим поводом, уследили су
одговори скопског митрополита Јосифа Цвијовића и Светог архијерејског синода, са
препорукама које су се сводиле на поштовање постојећег канонског поретка. Незадовољни
одговорима, чланови „Иницијативног одбора” који су чинили чланови Главног штаба
Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије за Македонију,
приступили су сазивању „Македонског црквено-народног сабора” који се састао 4. марта
1945. године у Скопљу уз учешће око 300 свештеника, представника црквених општина и
разних гостију. На сабору је усвојена резолуција у којој је захтевана обнова Охридске
архиепископије као самосталне црквене области, која би у случају стварања опште
„југословенске” православне цркве постала њен саставни део, потпуно равноправан са
осталим „деловима” што се односило на Српску православну цркву. Овакви ставови
представљали су победу радикалне струје која се залагала за аутокефалност. Тим поводом,
у Београду је већ 12. марта била одржана шира епископска конференција Српске
православне цркве на којој су захтеви из поменуте резолуције означени као неканонски.
Иако је скопски митрополит Јосиф непосредно након тога хтео да посети своју епархију,
комунистичке власти му нису издале дозволу за одлазак у Скопље. Свети архијерејски
синод СПЦ је разматрао сва ова питања 22. септембра и 21. децембра 1945. године,
позвавши свештенство и православне вернике у Македонији да остану привржени
очувању канонског поретка.[12]

Пошто је било извесно да су радикални захтеви за аутокефалношћу неутемељени и

неоствариви, скупина од тридесетак православних свештеника који су се залагали за
аутономију састала се почетком 1946. године у Битољу, усвојивши том приликом
закључке који су били помирљивији од оних из спорне резолуције. Међутим, митрополит
Јосиф Цвијовић није на време препознао значај ове промене, оставши привржен ставу о
задржавању канонског поретка. Пошто је у то време дошло до све израженијег
размимоилажења између присталица аутокефалности и аутономије, морала је бити сазвана
општа скупштина православног свештенства са подручја Македоније, која је одржана од
8. до 10. маја у Скопљу. Упркос поделама, постигнути су компромисни закључци тако да
се на једној страни одустало од изричитог помена аутокефалности и уместо тога је
захтевана „самоуправа”, док је на другој страни задржан захтев за стварање опште
„југословенске” православне цркве. Тим поводом, Свети архијерејски синод СПЦ је 25.
јуна 1946. године оценио да последњи догађаји нису битно допринели сређивању прилика
у Македонији, одлучивши да задржи своје раније ставове. недуго потом, након повратка у
земљу српског патријарха Гаврила V, састао се 10. новембра 1946. године Свети
архијерејски сабор, који је у целини одобрио дотадашњи рад Светог архијерејског синода
на решавању црквеног питања у Македонији.[13]
Током 1947. године, Српска православна црква је била изложена све већим притисцима од
стране државних власти које су захтевале од српске јерархије да учини уступке поводом
решавања црквеног питања у Македонији (као и у Црној Гори).[14] Међутим, Свети
архијерејски сабор је на свом заседању од 30. априла (13. маја) 1947. године одлучио да не
попушта пред притисцима, заузевши став о потреби очувања канонског поретка. У начелу,
допуштана је могућност будућег избора епархијских архијереја из радова достојног
кандидата са подручја Македоније, али без давања обласне црквене аутономије. Овакви
одлучни ставови Српске православне цркве делимично су утицали на ублажавање
дотадашњих захтева међу поборницима стварања „Македонске православне цркве”.
Приликом састанка њихове делегације са патријархом Гаврилом који је одржан 9. (22.)
септембра 1947. године у Београду, представници „МПЦ” су изнели захтеве који су се
сводили на обласну црквену аутономију уз очување канонског јединства са Српском
православном црквом. Такође су тражили да се избор будућих владика врши из редова
кандидата који су родом из Македоније и поновили су захтев за стварањем опште
„југословенске” патријаршије. Придржавајући се саборских одлука, патријарх Гаврило је
одбио захтеве за успостављање обласне црквене аутономије у Македонији и стварање
некакве „југословенске” патријаршије.[15]

Аутономија као покушај канонског решења

Доситеј Стојковић, охридско-скопски митрополит (1959—1967), а потом поглавар

„Македонске православне цркве” (1967—1981)

До извесних промена дошло је тек након смрти патријарха Гаврила (1950). Нови српски
патријарх Викентије (1950—1958), дотадашњи злетовско-струмички епископ, покушао је
да пронађе обострано прихватљива решења за црквено питање у Македонији. Већ током
1951. године вођени су нови преговори у којима су поборници стварања „МПЦ” поновили
захтеве за обласном црквеном аутономијом и домаћим епископима, затраживши да им се
уместо митрополита Јосифа Цвијовића, који и даље није пуштан у своју епархију, за новог
владику постави Доситеј Стојковић, тадашњи викарни епископ. Иако ово питање није
могло бити решено одмах, Свети архијерејски сабор је 1955. године донео начелну одлуку
да се изађе у сусрет свим захтевима који нису у супротности са канонима у Уставом СПЦ.
Након тога је дошло до постепене нормализације, тако да је патријарх Викентије у
пролеће 1958. године у својству администратора упражњених епархија посетио
Македонију и сусрео се са представницима свештенства и државних власти, а након тога
је био покренут и поступак за избор нових архијереја у тамошњим епархијама. Међутим,
ово питање је остало нерешено услед изненадне патријархове смрти 5. јула исте године.[16]

Непосредно након смрти патријарха Викентија дошло је до новог заплета. На проширеном

састанку који је одржан 24. јула 1958. године у Скопљу, чланови „Иницијативног одбора”
су донели одлуку о сазивању новог „Македонског црквено-народног сабора” који је
одржан од 4. до 6. октобра исте године у Охриду, без сагласности Српске православне
цркве. На овом сабору донете су далекосежне одлуке. Проглашена је обнова Охридске
архиепископије као самоуправне црквене области са три епархије: Скопском, Преспанско-
битољском и Злетовско-струмичком. Усвојен је закључак о задржавању канонског
јединства са Српском православном црквом под старешинством српског патријарха као
заједничког поглавара. У исто време, припремљен је „Устав Македонске православне
цркве”, а за поглавара новопроглашене Охридско-македонске архиепископије изабран је
викарни епископ Доситеј Стојковић, који је присуствовао овом сабору без сагласности
Светог архијерејског синода СПЦ. Након тога, уследили су жестоки политички притисци
на новоизабраног српског патријарха Германа од кога је захтевано да све ове одлуке
накнадно озваничи. На заседању Светог архијерејског сабора СПЦ одржаном од 3. до 19.
јуна 1959. године у Београду, донета је одлука о начелном прихватању обласне црквене
аутономије у Македонији, уз услов да се „Устав МПЦ” исправи и усагласи са општим
канонским одредбама и уставом СПЦ. Обављен је и канонски избор владике Доситеја за
охридско-скопског архиепископа. Након ових изнуђених одлука, патријарх Герман је
посетио Скопље и ту је обавио устоличење владике Доситеја. Спроведене су и друге
одлуке које су давале наду у коначну нормализацију односа. Међутим, убрзо се показало
да је борба за црквену аутономију била само међукорак ка првобитној тежњи ка потпуној
самосталности.[17]

Отворени раскол
Током наредних година, аутономне црквене власти у Македонији прекорачивале су у
више наврата границе својих аутономних права, крећући се све више у правцу раскола.
Такав развој догађаја подстицан је од стране тадашњег комунистичког режима, који је у
борби против Српске православне цркве користио сва средства. Након стицања
„повољних” политичких околности, поборници стварања независне „Македонске
православне цркве” су крајем 1966. године и званично покренули питање о добијању
потпуне црквене самосталности. Међутим, Свети архијерејски сабор СПЦ је на свом
заседању у пролеће 1967. године одбио такве захтеве, упркос жестоким притисцима који
су вршени од стране режима. Наиме, Петар Стамболић је 25. априла 1967. године
организовао посебан састанак на којем су учествовали Едвард Кардељ, Вељко Влаховић,
Мијалко Тодоровић, Добривоје Радосављевић, Крсте Црвенковски, Никола Минчев, Драги
Стаменковић и Милутин Морача. На овом састанку високих комунистичких функционера
расправљало се о односима СПЦ и тзв. „Македонске православне цркве”, и тим поводом
је констатовано да се "односи све више заоштравају због различитих ставова по основним
питањима, а да су погоршани после одлуке Сабора Српске православне цркве 23. маја
1966. којом је ревидирао своју ранију одлуку из 1959. године. Државни функционери су
били сагласни да „архијереји Српске православне цркве, и после притисака републичких и
државних органа, не показују ни разумевање нити спремност за регулисање односа између
две цркве”. Закључено је да још једном треба извршити притисак на Патријаршију како би
прихватила политичку оправданост захтева за успостављање аутокефалности Македонске
православне цркве. У супротном, руководство Српске православне цркве ће својим
одбијањем изазвати бројне штетне последице.[11]

Снажно подржавана од стране режима, „Македонска православна црква” је сазвала нови,

трећи по реду „Македонски црквено-народни сабор” који је одржан 19. јула 1967. године у
Охриду. Том приликом, донета је одлука о проглашењу аутокефалности „Македонске
православне цркве” и затражено је признање не само од Српске православне цркве, већ и
од осталих помесних цркава. Тих дана у Југославији је боравио Антонио Јерков,
припадник Усташке младежи у време постојања Независне Државе Хрватске, један од
оперативаца у стварању тзв. Хрватске православне цркве. Био је у Савезној комисији за
верска питања и учествовао је у процесу проглашења аутокефалности „МПЦ”.[18]
Једностраном одлуком о проглашењу аутокефалности, супротно канонима, означен је
почетак отвореног раскола. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ које
је одржано 14. септембра исте године у Београду, одбачен је захтев за аутокефалношћу
„МПЦ” и осуђено је изазивање раскола, а са главним виновницима је прекинуто црквено
општење, уз најаву спровођења канонског поступка. Током наредне три године, највиша
тела Српске православне цркве су у више наврата разматрала питање раскола, поступајући
поступно и опрезно у нади да ће ипак бити пронађено некакво решење. Међутим, до
споразума није дошло због упорног истрајавања „Македонске православне цркве” у
расколу, који још увек траје.[19]

Иако је након 1967. године кренула путем раскола, „Македонска православна црква” је
настојала да не повреди друга догматска учења Православне цркве. По тачки 17.
Образложења одлуке о аутокефалности, Македонска православна црква себе и даље
сматра делом једне, свете, саборне и апостолске цркве, придржавајући се Светог Писма и
Светог предања.[20]

Покушај превазилажења раскола

Главни чланак: Нишки споразум (2002)

У Нишу је 2002. године постигнут договор са Српском православном црквом о корацима

који би довели до залечења раскола, међутим Македонска православна црква је накнадно,
под утицајем власти Македоније, одустала од спровођења Нишког споразума. Пошто је
део свештенства МПЦ остао при споразуму и иступио из раскола, Српска православна
црква је основала аутономну Православну охридску архиепископију на челу са
архиепископом Јованом (Вранишковским), што прихватају и све остале православне
цркве.

Крај раскола и повратак у аутономни статус

Јавност је 16. маја 2022. године обавештена да је Свети архијерејски сабор Српске
православне цркве примио акт Светог архијерејског синода Македонске Православне
Цркве – Охридске Архиепископије, којим иста прихвата општепризнати канонски статус,
додељен јој 1959. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне
Цркве, а то је статус најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности,
што представља крај раскола насталог још 1967. године.[3]

Претходно је владика зворничко—тузлански Фотије Сладојевић, током проповеди на

Ђурђевдан 6. маја 2022. изјавио да се води дијалог Српске православне вркве са
Македонском православном црквом и да је могуће успостављање канонског јединства.[21]

Цариградска патријаршија признала је 9. маја 2022. године црквену јерархију ове цркве
(именујући је као „Охридска архиепископија”) као канонску и важећу за свеправославни
свет успостављајући канонску и литургијску сарадњу.[6]

Аналитичари су одлуку Цариградске патријаршије оценили као штетну и неканонску,

насталу у тренутку када су сазнали за преговоре између Српске православне цркве и
Македонске православне цркве — Охридске архиепископије те су брзоплето поступили да
примају МПЦ — ОА у литургијско јединтво, чиме се Цариградска патријаршија умешала
у канонске надлежности на канонском подручју Српске православе цркве.[22]

Литургија помирења у храму Светог Саве у Београду, коју су предводили патријарх

српски Порфирије и архиепископ охридски и македонски Стефан уз саслужење свих
архијереја, служена је 19. маја 2022. године, чиме се успоставило литургијско и канонско
општење две цркве.[23]

Аутокефалност
На светој литургији у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу 24. маја
2022. године, патријарх српски Порфирије је изјавио да је Свети архијерејски сабор
Српске православне цркве једногласно одлучио да призна аутокефалност Македонске
Православне Цркве - Охридске Архиепископије.[5]

Патријарх српски Порфирије уручио је Томос којим се потврђује аутекефалност

Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије архиепископу Стефану у
Београду 5. јуна 2022. године.[2]

Македонска православна црква – раскол

који траје
30/01/2022

Аутор: Милован Балабан, историчар

Увод
Архијереји Српске православне цркве дочекали су нову власт 1944. г. као ослободиоце,
покушавајући да прихвате амбијент који је доносило ново време. Новостворена реалност
није била обећавајућа за СПЦ јер се знала атеистичка идеолошка основа комунистичке
власти. Но, упркос томе црква и њени предводници су у складу са миленијумском
праксом прихватили нове околности, спремни да дају све од себе како би остварили добар
контакт са новим властодршцима. Није било илиузија да ће проблеми бити реалност новог
доба, али ипак се није очекивало да би процес разбијања цркве могао бити у тој мери
драстичан, како се показало већ после кратког периода од устоличења Тита у Београду.

Од старта проблеми СПЦ и нове комунистичке државе били су велики, а притисци државе
на цркву снажни и вишеслојни. У овом есеју ћемо покушати да прикажемо један део тих
проблема. Наиме, причаћемо о фокусираности државе усмериних да на простору
ингеренција СПЦ створи независну Македонску православну цркву као финалaн и
неопходан потез у стварању македонске нације. Циљ је био разбијање српског
националног простора, пошто су, као што знамо, Срби и српска нација били означени као
хегемонистички и као највећа препрека остварењу наводне равноправности и братства
свих народа и народности у новонасталој држави.

Отуда смо у наслову ставили Македонска православна црква, мада када то кажемо
мислимо на расколничку организацију, која је губљењем контакта, литургичког и
канонског јединства са СПЦ, изгубила контакт са свим помесним црквама, а тиме и са
васељенским православљем. Оно што је битно да истакнемо је да раскол представља једно
нелегитимно стање, за расколнике опасно, а уколико не дође до превазилажења раскола и
фатално за њихову духовну егзистенцију. Овај раскол траје од 1967. г. када је једнострано
проглашена аутокефалност расколничке МПЦ.

Аутокефалност се не добија једностраним актима. Она је плод саборног духа, како је било
и када је СПЦ добила томос и аутокефалију, упркос томе што је охридски архиепископ
Хометијан био против тог чина. Патријарх и цар Ромеја у Никеји су дали томос Светом
Сави и тиме потврдили да је на том простору постојала зрелост за аутокефалију једне
заједнице, везане литургијски и догматски са читавом православном васељеном. Овде то
није био случај. Формирање нације под комунистичком влашћу, а онда форсирање,
подстакнуто атеистима, да се створи аутокефална црква у најмању руку изазива сумњу.
Односно, говори да мотиви за овај чин нису били црквене и духовне природе, већ вођени
интересима једне пролазне, а што је још индикативније атеистичке власти.

О расколу
 

Но, само у неколико реченица да кажемо нешто о расколу и о његовим погубним

последицама за духовну егзистенцију расколника. Раскол може да се дефинише и
окарактерише као супротстављање унутрашњем устројству цркве. Дакле, раскол је
непослушност цркви, неуважавање унутрашње организације помесне цркве а тиме и
читаве васељенске цркве. Отуда МПЦ није добила признање аутокефалности од помесних
православних цркава. Код раскола формално постоји јединство у учењу и формално се
савршавају Свете тајне. Свете тајне (пре свега евхаристија) оличавају јединство читаве
цркве, извор су њеног благодатног карактера и саборности свих њених удова, без обзира
одакле долазе и где живе причесници јединственог тела Христовог.

Расколници својим актом, покушајем да издејствују статус мимо саборних одлука унутар
цркве, практично сами себе изопштавају. Изопштење је резултат непослушности цркви
која проузрокује једнострани акт покушаја задобијања новог статуса. Иако расколници
формално имају јерархију која има апостолско пријемство, иако формално саврсавају
Свете тајне, оно што је најбитније они немају благодат. Дух Свети не борави међу
расколницима јер они нису признати од стране цркве, а изопштени су због свог
једностраног чина, односно непослушности, чиме су се одрекли саборности.

МПЦ је расколничка од 1967. г. Тада је пренебрегла да митрополита и епископе треба да

потврди патријарх СПЦ, чиме је иступила из канонског јединства са СПЦ. Ово је био
пројекат комунистичке власти за, како је речено, заокруживање македонске нације.
Представници расколничке цркве су се надали добијању благослова, или макар некој
врсти притисака на СПЦ од стране осталих помесних цркава, нарочито Васељенске
цариградске патријаршије, како би издејствовали своју аутокефалију. Међутим сам начин,
мотиви, евидентан недостатк зрелости, као и неспремност да се овако значајан чин обавља
и одвија саборно и какнонски изазвао је супротан ефекат, који се и данас одражава у
усамљености расколничке МПЦ и немогућношћу правазилажења овог стања.

Код расколника Дух Свети није присутан у пуноћи, односно још прецизније речено Бог и
божанске енргије као једини основ спасења нису присутни код расколника. Дух Свети,
који је Дух животни, борави код расколника исто онако како борави и код свих
неправославних, одржавајући у животу појединца и заједницу, али што је најбитније без
шансе за потенцијално напредовање, усавршавање, остваривање пуноће и спасење. Оно
што је такође битно је то да у случају повратка расколника, које је могуће њиховим
покајањем, све оно што је било формално може опет да постане суштинско. Односно,
могуће је да божанске енергије почну да се изливају на заједницу у пуноћи. Међутим,
уколико не дође до повратка васељенској цркви и духу саборности све ово што је
формално, најпре у виду Светих тајни, а нарочито евхаристије, бива на осуду и духовну
погибију. Отуда се говорило, а и данас се говори, да расколницима нема спасења без
повратка у окриље цркве, чак да раскол не може да спере и поништи ни крв мученичка.

Дакле мотив за издвајање расколничке МПЦ је етнофилетизам, али подстакнут

комунистичком влашћу која је стварањем аутокефалне цркве желела да створи
македонску нацију зарад слабљења српског националног корпуса. Етнофилетизам је
осуђен од стране Цариградске патријаршије као јерес, јер негира оно суштинско што се
добија у цркви. А то је ново изабрање и нови откривени дух који нацију третира као народ
Божји, преображен народ, литургијски јединствен у презничном доживљају личности и
народа кроз јединство и сабраност надахнуту божанским духом, што се види код српског
народа који је у овом вишем смислу формиран око светосавског и косовског завета, те у
том благодатном простору доживљава своју пуноћу, потпуну реализацију и суштинско
одређење. Овде је било супротно. Хтело се унети у цркву оно старо, наводно национално,
а које треба да се превазилази у цркви. Отуда су мотиви за аутокефалију били спорни.
Када томе додамо сву политичку позадину разумљиво је што аутокефалија није могла
бити призната.

Стање у расколничкој цркви

Управо због недостатка благодати, недостатка пуноће спасавајућег божанског Духа

Истине, стање у расколничкој МПЦ је незадовољавајуће. Без надахнућа аутентичним
духом немогуће је сачувати црквеност и духовну равнотежу у заједници. Она временом
почиње да се урушава што се одражава како изнутра тако и споља гледано. Временом
долази и до губитка свести трагике раскола и трагичности борављења у расколу. Отуда
многи храмови на овом простору (неки датирају још од Климента, Наума и других који су
ударили темеље духовности Словена) су запуштени, те нису више у својој намени.

Храм Св. Пантелејмона је претворен у хотел и ресторан. Саборни храм Света Софија у
Охриду је претворен у концертну дворану. Манастир и храм Светог Наума Охридског,
једног од ученика Ћирила и Методија и утемељивача словенске православне духовности,
претворен је у хотел. Дакле мошти Светог Наума бораве у једном световном духу, поред
туриста и оних који хоће да се разоноде, што је на неки начин и извргавње руглу
светитеља. Простор расколника се, без обзира и на изградњу неких нових храмова,
девестира, најпре духовно, а онда као последица духовног и световно.

Рад на превазилажењу раскола и стање у канонској Охридској архиепископији

 

Подсећања ради, а како би објаснили разлоге овог стања, рећи ћемо неколико речи о
покушају превазилажења раскола. Северна Македонија је 1992. г. добила независност.
После скидања комунистичких стега СПЦ је оценила како је дошао тренутак да ступи у
преговоре са архијерејима расколничке цркве, како би обновила контакт и саборност.
После неколико година преговора 2002. архијереји расколничке цркве ставили су потпис
којим је требало да се врате у оквире СПЦ, као аутономна архиепископија. Међутим,
уследио је велики притисак државе, те су повукли потпис. Потом се синод СПЦ одлучио
да сваком појединачном архијереју упути појединачан позив са циљем да се врате у
оквире СПЦ, под условима који су формулисани 1959. Дакле да имају аутономију
највишег степена, али без аутокефалије. Наиме да се врате у легитимно стање, које
подразумева самосталан избор архијереја, укључујући скопског митрополита, али да тај
избор потврђује српски патријарх у којем се огледа јединство читаве СПЦ, као и да се
успостави нарушено канонско и литургичко јединство.

Државни интереси Северне Македоније су давно перципирали стварање аутокефалне

цркве као део пројекта заокруживања македонске нације, те је притисак на архијереје био
очекиван. Отуда је било за очекивати да онај ко се успротиви држави може ући у велике
проблеме. Али са друге стране у питању је духовна егзистенција, што је епископа Јована
водило у правцу одговора на позив српоког патријарха и враћања у окриље мајке цркве.
Тада је практично наставила да живи архиепископија, која је на простору Северне
Македоније једина призната, пошто је у канонском и литугијском јединству са СПЦ, а
преко ње и читавим васељенским православљем.

Архиепископ Јован је због овог става прогањан, више него што је било очекивано.
Преживео је праву голготу бивајући више пута у затвору, у ком је провео у више наврата
око 7-8 година, а и данас доживљава притиске разних врста. Храм који је градио на имању
својих родитеља македонске власти су срушиле. Манастири који су следили архиепископа
Јована и обновили јединство са СПЦ изложени су прогонима. Монаси из манастира су
протерани, а храмови и манстирски поседи одузети, иако су они прешли у легално,
законско и канонско јединство са мајком црквом, те отуда имају сва права, баш они а не
расколници, на манастире и црквену имаовину.

Канонска православна црква у Северној Македонији делује у катакомбним условима.

Литургије се одржавају у кућама верника, који су под притиском државе. Као први
хришћани они се окупљају кришом прогоњени од световних власти. Храмове не могу да
граде, док мноштво светиња које су изграђени у време српске средњовековне државе
припадају држави, мада би требало да буду у власништви једине канонске цркве, односно
аутономне Охридске архиепископије, чији је архиепископ Јован.
 

Упркос страдањима, или саобразно са страдањима, управо је та прогоњена, законита црква

жива. У њој верници живе црквеним животом, за разлику од расколника који у
велелепним храмовима немају благодат, те су им цркве, осим великих празника, пусте, а
рекли би и безживотне. У канонску Охридску архиепископију верници долазе баш зато
што су позвани благодаћу Духа Светога. Штавише можемо са сигурношћу рећи да они
који су од Бога призвани и позвани управо и долазе у простор Охридске архиепископије,
упркос притисцима и недостатку храмова, одузетих силом државе.

Кратак генеза настанка расколничке МПЦ

Расколничка МПЦ гради свој легитимитет на постојању македонске нације. Но,

македонска нација до комуниста није дефинисана и заокружена. У Македонији, као
географском подручју које увелико премашује простор данашње Северне Македоније, по
мишљењу Срба, Бугара и Грка, живели су припадници ових народа. Дакле, нико није
рачунао са мекедонском нацијом. Чак су и Бугари признавали да је један део народа на
том простору српски. У оквиру комунистичке партије, а зарад разбијања Југославије и пре
свега српског националног простора, почиње да фигурира идеја о македонској нацији, а
сходно томе и праву становништва у Вардарској Македонији да форимра своју федералну
јединицу и државу.

Став са Дрезденског конгреса, када је у питању македонска нација, потпуно је заокружен

на Другом заседању АВНОЈ-а, када се недвосмислено ово тело одредило, на неки начин
прокламовало постојање македонске нације. У том духу констатовано је да ће македонска
држава, или федерална јединица бити у саставу Југославије. Са друге стране на тим
прросторима, поготово на северним деловима, деловали су одреди југословенске војске у
отаџбини, одреди Војча Трбића. Ово говори да су се на тим просторима заиста многи
осећали као Срби, али су касније били изложени мекедонизацији.

Било како било, историјске околности су биле такве. Долазак комунистичке идеологије,
њено јачање под утицајем најбитнијих међународних фактора, била је нова реалност
становништва на овим просторима. Већ током 1943. г. једна група свештеника се
придружује НОП-у и ствара основе за касније формирање Иницијативног одбора, са
задатком да организује црквени живот на просторима Македоније. У августу 1944. г.
Одржано је прво заседање АСНОМ-а, Антифашистичко собрање народног ослобођења
Мекедоније. Ту је поменути Иницијативни одбор фомиран.
 

После Првог светског рата на просторима Вардарске Македоније обновљеној (1922. г.)
Пећкој патријаршији сада у звању СПЦ припадале су епархије Скопљанска, Злетовско-
струмичка, Охридска и Битољска – 1931. г. уједињене у једну епархију. Све до 1941. г. ове
епархије су биле канонски и суштински у јединству са СПЦ. Када су Бугари окупирали
ове просторе протерали су епископе српске, као и многе свештенике и монахе. Довели су
из Бугарске јерархију, а канонски простор СПЦ прикључили свом егзархату.

После рата, после доласка комуниста у Београд, Јосифу Цвијовићу, митроплолиту

скопском и Викентију Проданову, епископу злетовко-струмичком и администатору
Охридско-битољске епископије, нове власти нису дозволиле повратак у њихове епархије,
што је значило да се СПЦ не дозвољава успостављање канонског поредска и јединства са
својим окупацијом одвојеним деловима у Вардарској Македонији. Дакле није
успостављено редовно стање, што је девалвирало будућу причу о евентуалном новом
устројству. Просто речено о новом устројству, уколико је потребно, не може бити
равноправан преговарач нелегални и од цркве непризнати некакав Иницијативни одбор.

Али комунистичка партија је имала циљ да створи нацију македонску, негирајући оно
српско. То је диктирало потезе нових комунистичких власти. А под њеним
покровитељством деловао је Иницијативни одбор за обнову црквеног живота на
просторима Македоније. Већ у марту Иницијативни одбор, као неканонски и непризнат у
цркви, шаље допис синуду СПЦ са захтевом да се прогласи аутокефална МПЦ. Синод
одговара после неколико месеци (под великим је притиском) не признајући овај одбор,
који руководи црквеним животом, неканонски поставља и отпушта свештенике и
руководи целокупним верским и црквеним животом. Ово је наравно нерегуларно, па
можемо рећи чак и скандалозно.

Када је постало јасно да синод неће попустити 1947/48. г. прелази се на мекши став.
Иницијативни одбор сада захтева најшири степен аутономије, без аутокефалије, где би
патријарх СПЦ био симбол јединства. Ствар стоји у месту до 1950. г., а тада, на избору
новог патријарха појављује се и иницијативни одбор, што је издејствовано преко
удружења свештеника, такође под покровитељством комунистичке власти. Српска црква
под великим, вишеслојним притисцима, какве вероватно не памти у историји, донекле
попушта те, како је речено, нелегално тело Иницијативног одбора учествује у избору
новог патријарха Викентија Проданова.

 
Тиме се на својеврстан, индиректан начин признаје Иницијативни одбор. Постаје
преговарач са синодом и 1955. г. упућују патријарху у Светом архијерејском сабору захтев
да се на просторима епархија у Мекедонији бирају за епископе домороци, те да службени
језик у цркви постане македонски, с тим што би литургијски остао црквенословенски.
СПЦ је пристала на овај предлог, сматрајући да се тиме простор мекедонских епархија
СПЦ враћа у кононско јединство. Следећих година Патријарх Викентије, у циљу
обнављања канонског јединства, одређује архијерејске заменике, а он постаје
администартор епархија на простору СР Македоније до избора епископа домородаца, или
локалаца, како је и договорено.

Следеће 1958. г. патријарх посећује Македонију. Чинило се да се ствар стишава и улази у

један миран период. Патријарх је нагласио, знајући да је ово привидно, како је најбитније
да у својим срцима будемо једни са другима, а да ће спољашње јединство проистећи из
унутрашњег, хришћанског осећаја. Знао је патријарх за потпору државе овом пројекту и
овим је апеловао на хришћанско осећање свих у Македонији, поготово свештенства. У
контексту мешања државе почиње да фигурира, као један од кандидата за првог човека
цркве која је у стварању, епископ моравички Доситеј, што је било битно за расколнике, јер
су у њему нашли колико толико образованог јереја спремног да крене у конфронтацију са
СПЦ и да буде играч расколничких снага.

Иницијативни одбор је послао четири кандидата за епископе Светом архијерејском

сабору. Међутим, сва четири кандидата су били жењени људи, иако се зна да по канонима
епископ мора бити монах. Не улазећи у мотиве Иницијативног одбора, можемо само
констатовати да Свети архијерјски сабор није могао да испуни овај захтев, иако је
прихватио пре тога све договорено, односно прихватио да епископи буду домороци. Иако
је и Тито током заседања сабора позвао и примио архијереје СПЦ овај захтев због
канонске препреке није могао бити усвојен у овој форми. Кандидати за епископе су
морали бити калуђери како би дошло до њиховог устоличења за епископе.

Синод СПЦ је констатовао да патријарх затражи да Иницијативни одбор кандидује из

редова домородаца за епископе оне који испуњавају услове. Међутим, убрзо умире
патријарх Викентије. У септембру исте године нови патријарх постаје Герман. Уследили
су велики притисци на патријарха Германа и СПЦ. Тражило се да буду потпуно
кооперативни у некакнонском одвајању њеног интегралног дела. Циљ је био да патријарх
и СПЦ буду помирљиви према новом, нелегалном народном сабору, који је за октобар
1958. г. заказао нелегални Иницијативни одбор, да га признају, као и да признају његове
одлуке.

 
На том сабору су под изговором да СПЦ није испунила њихове захтеве за устоличење
епископа домородаца потпуно нелегално, нецрквено, хиротонисали епископа топличког
Доситеја за митроплоита скопског и тиме прогласили МПЦ, још увек у јединству са СПЦ.
СПЦ је била спремна да чак и на овај чин одговори попустљивошћу, али уз то да се устав
нове МПЦ измени у неким деловима, те би тада признала новонастало стање. Отуд је од
стране патријарха, затим епископа Хризостома и Доситеја хиротонисан Климент као
други епископ аутономне МПЦ. После митрополита Скопског Доситеја једнострано и
нелегално устоличеног, а којег је СПЦ ипак признала, Климент је био други епископ на
овим просторима.

Али нешто касније Климент и Доситеј су рукоположили Наума за новог епископа, чиме су
изиграли договор са патријархом, хотећи да створе самосталан синод, што није било
договорено. Синод чине најмање три архијереја, који могу даље да рукополажу нове
епископе без потребе за другим епископима, у овом случају из других делова СПЦ. Тада
је већ МПЦ имала највиши степен самосталности, али је у њиховим главама већ била
аутокефалија, а све до тада урађено македонски новоархијереји су сматрали само фазом ка
потпуном одвајању од СПЦ.

СПЦ, притиснута од власти, чак је и ово стање невољно прихватила, али сада чврсто
одлучна да не прихвати евентуално проглашење аутокефалности, које је било очекивано.
Притисци су се до 1967. г. умножавали. Све је било спремно за завршни чин.
Митрополити Доситеј и други архијереји су званично крајем 1966. г. и почетком 1967. г.
затражили аутокефалност, на шта су патријарх и Свети архијерејски сабор одговорили
негативно, те са поруком да уколико не одустану од свог захтева сматраће дружину око
наводне аутокефалне МПЦ као расколничку, односно наводну МПЦ као одметнуту и као
ону која је ушла и налази се у расколу.

Закључак

Овакво стање опстало је током комунистичке власти, упркос покушајима и притисцима

државе на патријарха и архијереје. Иако је било мноштво покушаја да се међу осталим
помесним црквама издејствује признање, до дана данашњег МПЦ је остала расколничка,
са танденцијом, како смо нагласили на почетку, пропадања духовног и световног, што
суштински и јесте судбина расколника. Верници окупљени око архиепсикопа Јована су на
путу обнављања Охридске архиепископије, једине легитимне и канонске у оквиру СПЦ и
целокупног васељенског православља. Обнова је тешка, страдалничка, али покренута
живом вером и благодатном енергијом, што гарантује њен добар исход. Уз страдање,
наравно, али то је миленијумско искуство цркве. Страдање и ношење крста су увек били
благодатни и спасавајући за вернике на свим  просторима, диљем наше планете, па тако и
за вернике са простора Северне Македоније, што се и потврђује кроз животворни рад
канонске Охридске архиепископије, која је лука спасења свим људима у Северној
Македонији.

САДРЖАЈ

НАСЛОВНА СТРАНА

ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно

АНТИЕКУМЕНИЗАМ

СВЕЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА

БОРБА ЗА ВЕРУ

МИСИОНАР

ПРАЗНИЦИ

ДУША ПОСЛЕ СМРТИ

АПОКАЛИПСА

РЕЧ СВЕТООТАЧКА

СВЕТА ЛИТУРГИЈА

ПОДСЕЋАЊА

ПРАВОСЛАВНА ДОМАЋИЦА

КАЛЕНДАР

СВЕТ ОКО НАС

ИНТЕРВЈУ

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ
 ЕПАРХИЈСКЕ НОВОСТИ

ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА

СТАТЬИ на Русском Языке

СРБОЦИД

КОРОНА

Православни цитати - СЛИКЕ

СВЕТ ОКО НАС

 Владимир Похватилов: Да ли је економска криза на Западу почела „баш у право

време“?
 Владимир Семенко: Да ли је рано за радовање? - улога Федералне службе
безбедности у смени Илариона
 Путин: САД у шест европских земаља држе 200 нуклеарних бомби
 Врховни суд САД лишио Американке права на абортус
 Вилијам Енгдал: Почиње глобални финансијски цунами

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

 Уредништво Мегаломанија македонског "архиепископа" и екуменистичка сервилност

патр. Порфирија

Уредништво: Наш одговор на екуменистичку ујдурму са Македонцима

 Уредништво: Плаче земља правоверна, плачу патријарси Герман, Павле и Иринеј, плаче
Небеска Србија!

 Владика Николај о „македонском“ (и „црногорском“) питању, у две речи

 Уредништво: Још један доказ екуменистичко-новотарске издаје
НАСЛОВНА СТРАНА

Драгана Трифковић: Чије су наше цркве у Северној

Македонији?

понедељак, 27 јун 2022

У српској јавности и даље влада недоумица око тога шта

је епилог недавних одлука Српске православне цркве и какав је
статус српске културне и духовне баштине у Северној
Македонији. Све је почело сасвим неочекивано после
вишедеценијског спора, уливањем наде о помирењу Српске
православне цркве и расколничке Македонске православне цркве. Неопходно је нагласити
да је овај раскол настао из политичких разлога за време владавине Јосипа Броза Тита,
када је утемељен оквир за пројектовање нових нација, са идејом да оне у будућности имају
своју државу, језик и цркву.

Не доводећи у питање слободу сваког појединца да бира своју националну

припадност и да се опредељује по свим другим основама, не смемо да упаднемо у
заблуду да то аутоматски подразумева и сагласност на присвајање туђе културне и
духовне баштине. У овом случају наше на територији Старе Србије или Јужне Србије (како
се некада звала Вардарска Србија/Македонија, односно данашња Република Северна
Македонија) која је Србији припала потписавањем мировног споразума којим је окончан
Други балкански рат 1913. године. Сам назив Стара Србија односи се на територију
данашње Северне Македоније и јужне српске покрајине Косова и Метохије, која је пре
османске инвазије на Балкан, уз Рашку област, чинила језгро српске средњовековне
државе. Отуда се на територији данашње Републике Северне Македоније, насталој након
распада СР Југославије, налазе многобројне српске цркве и манастири које су подигли
владари из лозе Немањића. Неки од њих су Црква Светог Спаса у Скопљу, задужбина
цара Душана из прве половине 14. века, Манастир Светог Ђорђа у Нагоричану код
Куманова, задужбина краља Милутина из 14. века, Црква Успења Богородице на
обронцима Скопске Црне Горе из друге половине 14. века, задужбина цара Уроша и многе
друге. Историчари уметности тврде да је на територији данашње Северне Македоније
постојало преко 800 средњовековних српских манастира и цркава. Нажалост та баштина
није у потпуности очувана, али постојеће цркве и манастири који јесу највећим делом су у
крајње запуштеном стању, па чак и разрушени или напуштени. То много говори о односу
државе Северне Македоније према српској историјској баштини али и о нашој бризи за
светиње, што је између осталог условљено и расколом такозване Македонске
православне цркве и сукобом који траје већ више деценија.

У сваком случају многе је изненадила вест, коју су објавили медији под контролом
власти, да је „после 55 година раскола македонска црква враћена у литургијско и канонско
јединство са СПЦ, као и под њено окриље, а патријарх Порфирије је оценио да је сада
зацељена дубока и болна рана раскола“.  Само неколико дана након „зацељивања“ ране
уследио је контраобрт, када је објављено да је Српска православна црква признала
аутокефалност Македонске православне цркве?! Ово је јавности саопштио патријарх
Порфирије из Скопља, тврдећи да је то једногласна одлука Сабора СПЦ. По свој прилици,
помирили смо се да бисмо се растали?! Као врхунац свега захвални даропримаоци из
Скопља, након добијања томоса о аутокефалности од СПЦ, изјавили су да се захваљују
СПЦ на препоруци, али да томос о аутокефалности очекују од васељенског патријарха. Да
не улазимо у анализу поступака васељенске патријаршије, јер то у крајњем случају није
неопходно за оцену поступка Српске православне цркве, довољно је да имамо у виду
чињеницу да Фанар не представља духовну институцију, већ војну организацију НАТО.

Српска јавност остала је тако без одговора на многобројна питања, али и на оно
главно, како је могуће да ни један црквени великодостојник није подигао свој глас против
одлуке да се комплетна српска културна и духовна баштина, на територији данашње
Републике Северне Македоније, преда? Присутне су многобројне спекулације да се на
Сабору заправо није ни гласало о таквој одлуци, али чак и ако је то тако, како је могуће да
нико од црквених великодостојника није имао потребу да се обрати јавности? Поред тога,
оно што је застрашујуће - то је ћутање великог дела јавности, која се једноставно понаша
као да се ништа није десило. Са тим у вези новинар Предраг Поповић написао је: „Издају,
каква није забележена у историји СПЦ-а, без поговора су прихватили политичари из
владајућих и опозиционих странака, чланови Српске академије наука и уметности,
независни интелектуалци и обични верници. Сви су се ћутке одрекли најважнијег
идентитетског дела српске историје и стотина храмова и манастира“.

С друге стране још страшније је усиљено оправдавање потеза, који до сада није
забележен у историји Српске православне цркве дугој више од 800 година, од стране
ангажованих професионалних патриота. Тако је историчар Александар Раковић изјавио да
се српске цркве и манастири у Северној Македонији не поклањају већ „предају на
коришћење“. Није јасно да ли је Раковић имао увид у уговор о „коришћењу српских цркава
и манастира“, или је на основу неких других информација дошао до таквог тумачења. Оно
што је познато, то је да је  Република Македонија од почетка црквеног раскола
претендовала на имовину СПЦ, а од осамостављивања Р. Македоније и стварања нове
државе  1991. године, уписала је у катастар имовину СПЦ као власништво Македонске
православне цркве. Тиме практично „давање на коришћење“ српских цркава и манастира
МПЦ, само значи пристајање на отимање и коначно духовно одрицање од светиња. Још
један апологета предаје српских цркава и манастира пак пише: „Наша црква у време
доношења саборских одлука у мају ове године није имала ни право својине, ни право
државине ни над једним православним манастиром или храмом који је 1959. године
припао МПЦ“ –протојереј Велибор Џомић. Ова конструкција се односи на чињеницу да је у
катастар Републике Северне Македоније отета српска имовина уписана на име
Македонске православне цркве. Али то што је неко присвојио туђу имовину, не значи да на
њу има и право, а поготово не значи да било који црквени великодостојник сме да тврди да
нешто што нам је отето „није наше“. Овде се намеће и логично питање, ако цркве и
манастири у Северној Македонији нису наши, како тврди протојереј Џомић, како онда СПЦ
може да даје на коришћење, како тврди Раковић, нешто што није наше?!

Углавном, за оправдавање поступка којим је српска културна и духовна баштина

предата расколничкој МПЦ, професионални Срби користе два аргумента. Први је да је тај
потез веома добар јер је тиме спречена „украјинизација“ македонског проблема
(Александар Раковић, Стеван Гајић, Душан Пророковић и др.). У преводу, боље је да им
сами поклонимо цркве и манастире него да их они силом отуђе, што су иначе већ и
учинили. Други аргумент је да је наводно Руска православна црква захтевала од Српске
православне цркве да се овај проблем реши (Владимир Димитријевић). Ради се о чистој
манипулацији, јер је Руска православна црква у светлу нејасних дешавања око статуса
МПЦ, издала званично саопштење у коме каже да признаје искључиво надлежности
Српске православне цркве на територији Северне Македоније. Поред тога почетком јуна
министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, изјавио је да Америка ради на
уништавању православља, користећи цариградског патријарха и да покушава да поцепа
Српску православну цркву.  Индикативно је и то да је почетком јуна Руска православна
црква сменила са дужности епсикопа Илариона, који је био на челу Одељења за спољне
црквене послове РПЦ, што се тумачи последицом незадовољства актуелним проблемима
о којима је и Лавров говорио. Дакле тврдње да је Руска православна црква одговорна за
предају српских цркава и манастира у Р. Македонији, истоветне су и тврдњама да су Руси
криви за предају Косова и Метохије под контролу Албанцима или да нас је Путин
помињањем Резолуције 1244 ставио у незавидан положај. Ради се о пребацивању
сопствене одговорности на оне који бране наше интересе на међународном плану.

Оно што за српску јавност остаје потпуна непознаница, то је какав је сада статус
наших цркава и манастира у Северној Македонији и какве последице ће након свега имати
 одлука СПЦ о давању томоса МПЦ. Ово питање је крајње деликатно ако узмемо у обзир
чињеницу да такав преседан може да буде увод за даље цепање Српске православне
цркве и могуће стварање Црногорске православне цркве, Хрватске православне цркве,
Босанске православне цркве па чак и Косовске православне цркве. Без обзира на ћутање,
црквени великодостојници ће морати кад тада да одговоре на ова питања.

Владика Атанасије Јевтић приликом једног гостовања на телевизији рекао је

следеће: „Зато немојте много да верујете изјавама ни Синода, Српска црква није у
изјавама и у ставовима… Који је званични став Синода?! Народ је умео и одлуке
Васељенских сабора да обори јер нису одражавале народ. Православље је нешто друго
него званичне изјаве Ватикана, Уједињених нација, владе, Синода… Ја вам то говорим као
православни теолог, пре свега. Знам шта говорим. Говорим и као владика – моје одлуке
немојте сутра да слушате, ако моје одлуке нису израз онога што јесмо, што верујемо, у шта
се надамо“.

23. јун 2022.

Извор: geostrategy.rs

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 27 јун 2022 )

Следеће >

[ Назад ]

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА

Тренутно је 100 гостију на вези

ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог
публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+++

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО

ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

ДОНАЦИЈЕ ЗА САЈТ:

(ОБЈАШЊЕЊЕ) 

+++

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:

+++
 

„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте
незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“

Укупан број посета:

© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.

© 2022 БОРБА ЗА ВЕРУ

Joomla! is Free Software released under the GNU/GPL License.

Путин: САД у шест европских земаља држе 200 нуклеарних

бомби
понедељак, 27 јун 2022
 НАВЕО ДА ЈЕ 257 БОРБЕНИХ АВИОНА – НЕ САМО АМЕРИЧКИХ
– У СТАЊУ ДА ИХ НОСИ

  Сједињене Државе су распоредиле 200 НАТО тактичких

нуклеарних бојевих глава на територијама европских држава – изјавио је
Владимир Путин.

Навео је да се те А-главе налазе у шест европских земаља које су чланице

северноатлантског блока.

Прецизирао је да је 257 борбених авиона, не само америчких, припремљено за ношење тих

бомби.

Све је ово руски лидер рекао након састанка са председником Белорусије Александром
Лукашенком у Санкт Петербургу.

Лукашенко је замолио Путина да помогне његовој земљи да се припреми за „потенцијалне

претње са Запада“.

Председник РФ изнео најновије податке

Председник РФ је предложио да се модернизују авиони Су-25 из арсенала Оружаних снага

Белорусије под условом да се то одвија у руским фабрикама.

Није прецизирао да ли ће то омогућити да белоруски СУ-25 носе атомске бомбе. Али,

обећао је да ће Москва убрзо послати Белорусији партију тактичких ракетних система Искандер-М
који може да лансира и балистичке и крстареће ракете у конвенционалној и нуклеарној верзији.

Лукашенко је раније најавио и куповину „потребне количине“ руских противваздушних

ракетних система С-400 Тријумф.