POKAZIVANJE I KAZIVANJE

Vojislav Božičković

Apstrakt: Dejvid Kaplan je tvrdio da propratna demonstracija koju govorno lice izvodi
prilikom izgovaranja demonstrativnog izraza nema nikakvog semantičkog značaja, jer je ona
samo ispoljavanje njegove namere da usmeri pažnju na opaženi objekt. Nasuprot njemu,
Marga Rajmer je pokušala da pokaže da se relevantne činjenice slažu sa gledištem da je
demonstracija pre nego ova namera semantički značajna. Kent Bah, zatim, insistira da je
namera pokazivanja pogrešno izabrana namera i da se Kaplanova teza potvrđuje ako izabe-
remo drugačiju, specifično referencijalnu nameru. Autor ovog članka insistira da
demonstrativna referencija nije određena namerom govornog lica, bilo da je to njegova
namera da usmeri pažnju na opaženi objekt, njegova namera da referira na objekt koji ima na
umu ili specifično referencijalna namera na koju Bah cilja, već pre relevantnim lingvističkim i
paralingvističkim sredstvima.

ključne reči: demonstracija, referencija, namera pokazivanja, specifično referencijalna

namera, lingivistička i paralingvistička sredstva.

David Kaplan je tvrdio da propratna demonstracija koju govorno lice izvodi prilikom
izgovaranja demonstrativnog izraza nema nikakav semantički značaj, budući da ona
predstavlja samo ispoljavanje njegove namere da usmeri pažnju na opaženi objekt koji može
ali i ne mora biti objekt koji ono ima na umu. Pošto Kaplan ne pruža nikakav argument u
prilog ove teze, Marga Rajmer je pokušala da rekonstruiše jedan takav argument. Uradivši to,
nastojala je da pokaže da je sama demonstracija, pre nego namera govornog lica da usmeri
pažnju na opaženi objekt, semantički značajna. U diskusiju se uključuje Kent Bah, koji
insistira da ova vrsta namere nije relevantna, i da se Kaplanova teza prema kojoj
demonstracija nema semantički značaj može potvrditi ukoliko se koncentrišemo na drugačiju,
specifično referencijalnu nameru (koja će uskoro biti određena). Pokušaću da dokažem da ova
potonja namera nije semantički značajna jer sama okolnost da govorno lice ima takvu nameru
pretpostavlja da je sam propratni čin demonstriranja semantički značajan. Odatle sledi da su
čin demonstriranja i ostala prateća javna sredstva semantički značajna kad god govorno lice
ima nameru da usmeri pažnju na opaženi objekt kao i da referira na objekt koji ima na umu te
da, kao što ću pokušati da razjasnim, ove namere nikada nisu semantički značajne.

Prema Bahu, ono što se izriče demonstrativnom rečenicom u meri u kojoj nije određeno
njenim lingvističkom značenjem određeno je namerom govornog lica. Kada je demonstriranje
uključeno, sama ova namera sadrži nameru da se referira na ono što neko demonstrira. Kao
stvar svoje više namere govorno lice namerava da ova specifično refrencijalna namera bude
prepoznata od slušalaca i da se oni oslone na nju kako bi identifikovali neki objekt kao objekt
referencije. Ona je deo komunikativne namere, "refleksivne namere čija se osobenost ogleda u
tome da "se njeno ispunjenje sastoji u njenom prepoznavanju"od strane slušalaca, delimično
pretpostavljajuci (na grajsovski način) da govorno lice namerava da njegova namera bude
prepoznata" (š1č, str. 143). Drugim rečima, referencijalna namera o kojoj je ovde reč,
određuje referenciju u tom smislu da čini da je slučaj da se na izvesni objekt referira, što će
reći da je semantički značajna. S druge strane, Bah smatra da je neki čin demonstracije,

1
zajedno sa bilo kojim drugim načinom izdvajanja objekta, samo uobicajen znak koji bira
govorno lice da bi omogućilo slušaocima da odrede objekt referencije, u smislu da ga
identifikuju, jer ono ne očekuje od slušalaca da budu čitači misli. To jest, za razliku od
lingvističkog značenja, demonstracija je značajna samo pragmatički, a ne i semantički.

Da bismo pogodili koji su razlozi Baha naveli da prihvati ovaj zaključak, kao i da bismo
dokazali neodrživost tog zaključka, njegov argument ću formulisati na sledeći način:

1. Lingvističko značenje delimično određuje referenciju, to jest semantički je značajno

2. Karakteristike koje će se uzeti u obzir kao moguće dalje semantičke odrednice jesu namere
govornog lica:

(A) Namera da usmeri pažnju na opaženi objekt

(B) Namera da se referira na objekt koji govorno lice ima na umu

(C) Specifično referencijalna namera

Paralingvistički znaci

3. (A) i (B) nisu semantički značajni

4. Paralingvistički znaci nisu semantički značajni

5. Dakle, (C) je semantički značajno

Da lingvističko značenje ima ulogu u određivanju referencije, kao što je tvrđeno u premisi (1),
može da bude u duhu Bahovog sopstvenog razmatranja dokazano na sledeći način, što će nam
omogućiti da brzo pokažemo da je njegov argument neutemeljen.

Bah ništa ne govori o tome da li je lingvističko značenje demonstrativne fraze koju govorno
lice koristi da bi referiralo na neki objekt praćeno nekom njegovom namerom sličnoj njegovoj
nameri da referira na ono što demonstrira. Ipak, čini se da je izgovaranje demonstrativne fraze
praćeno namerom govornog lica da referira na ono što ta fraza, posredstvom svog
lingvističkog značenja, izdvaja. Dok izgovara demonstrativnu rečenicu "Ovaj pas je Fido",
izgleda da govorno lice namerava da referira na ono na šta je lingvističko značenje
upotrebljene demonstrativne fraze usmereno da izdvoji u datom slučaju (to jest, na
perceptualno datog psa, a ne na neki objekt druge vrste).

Priznavajući ovu nameru govornog lica, postaje jasno da ona nije refleksivna, to jest da
govorno lice ne namerava i ne očekuje od svojih slušalaca da je prepoznaju i da se oslone na
nju kako bi identifikovali neki objekt kao objekt referencije. Govorno lice se, u stvari, oslanja
na dato izgovaranje demonstrativne fraze kao one fraze koja ima ulogu da referira
konvencionalno (dopunsku ulogu imaju paralingvistička referencijalna sredstva), pošto
pomenuta namera pretpostavlja da on shvata da ovo izgovaranje igra ulogu u referiranju. Bez
pretpostavke ovoga, govorno lice ne bi moglo da ima ovu nameru posto je ona prosto namera
sa njegove strane da referira (kao stvar govornikovske referencije) na konvencionalan objekt
referencije datog izgovaranja. U datom primeru, to što ono ima nameru da referira na psa
koristeći izraz "taj pas" iziskuje da ono shvata ovaj izraz kao referirajući termin koji

2
konvencionalno ima semantičku ulogu izdvajanja posebnog psa, pre nego, recimo, kao
beznačajan zvuk. Zbog toga je lingvističko značenje ovog izraza (zajedno sa drugim
konvencionalnim faktorima), pre nego pretpostavljena referencijalna namera govornika, ono
što je semantički značajno. To znači da, sa ovog gledišta, lingvističko značenje ima ulogu
određivanja referencije u tom smislu da čini da je slučaj da se na neki objekt referira.

Što se tiče ostalog dela Bahovog argumenta, on shvata specifično referencijalnu nameru
govornog lica (C) kao prirodan izbor za semantički značajnu karakteristiku koja dopunjuje
lingvističko značenje. Ali, ma kakvi njegovi razlozi za ovo mogli biti, verujem da je ovo
tvrđenje, to jest zaključak (5), pogrešno iz istog razloga kao i prethodno gledište koje se
odnosi na pretpostavljenu referencijalnu nameru koja prati lingvističko značenje. To što
govorno lice ima pretpostavljenu nameru da referira na ono što demonstrira podrazumeva da
ono shvata svoj čin demonstracije kao čin koji (konvencionalno) igra semantičku ulogu u
determinisanja referencije (putem demonstriranja). Ukoliko se to ne bi podrazumevalo, ono ne
bi moglo da ima tu nameru, pošto njeno postojanje povlači da ono shvata, recimo, neke
pokrete šake i ruke kao semantički značajan čin demonstracije, a ne kao, recimo, čin savijanja
mišića ruke. Stoga, suprotno onome u šta bi Bah želeo da poverujemo, nije istinito da je ova
namera semantički značajna; pre je čin demonstracije koji izvodi govorno lice semantički
značajan. Isto važi i za one slučajeve u kojima se demonstracija ne zahteva. Ako govorno lice
ima nameru da referira na ono što relevantan način izdvajanja omogućuje da se to lako
identifikuje, onda on shvata ovaj način izdvajanja kao onaj koji igra ulogu u skladu sa
relevantnom semantičkom konvencijom. To znači da je relevantan način izdvajanja objekta, a
ne pretpostavljena referencijalna namera to što je semantički značajno u ovoj vrsti slučaja.
Drugim rečima, zaključak (5) Bahovog argumenta je pogrešan zbog lažnosti premise (4).
Neistinitost ove premise povlači da su sami paralingvistički znaci semantički značajni. Zašto
od ove činjenice zavisi istinitost premise (3) videće se uskoro. Ipak, pre toga, hoću samo da
razjasnim jednu stvar.

Sledeći Bahov misaoni tok, do sada sam razmatrao nameru govornog lica da referira na ono
što demonstrira (isto kao i njegove paralelne namere koje se tiču drugih načina izdvajanja)
kao samostalnu nameru. Zbog toga se javno sredstvo koje ona pretpostavlja takođe posmatra
kao ono koje samostalno igra semantičku ulogu. Ipak, nije istina da se u svojoj upotrebi neke
demonstrativne fraze govorno lice oslanja na njenu semantičku ulogu kao odvojenu od one
koju igraju dopunski paralingvistički znaci kao što je čin demonstracije. Konvencionalna
referencija koja se tiče relevantnih demonstrativnih izraza je pre stvar njihovog zajedničkog
doprinosa. Niti izgovaranje demonstrativne fraze niti čin demonstracije ( ili čin korišćenja
nekih drugih načina izdvajanja objekta) nemaju svoju samostalnu semantičku ulogu odvojeno
jedno od onog drugog. Izgovaranje rečenice "Taj pas je Fido" je značajno kao izgovaranje
rečenice koja uključuje demonstrativnu frazu čija je uloga da referira na upravo opaženi
objekt samo utoliko ukoliko je ono konvencionalno povezano sa relevantnim
paralingvističkim znacima, i vice versa.

Prema tome, govorno lice nema dve (ili više od dve) već pre samo jednu specifično
referencijalnu nameru. Reč je o nameri da referira na ono na šta njegovo izgovaranje zajedno
sa dopunskim paralingvističkim znacima (konvencionalno) referira, te zbog toga nije
refleksivna.

II

3
Ako govorno lice ima specifično referencijalnu nameru to znaci da lingvistička i
paralingvistička sredstva koje ona pretpostavlja ono koristi da bi jedinstveno referiralo.
Drugim rečima, kad ono izgovara demonstrativnu rečenicu praćenu relevantnim
paralingvističkim znacima ovo je u skladu sa konvencionalnim zahtevima koji se tiču
jedinstvene determinacije referencije u datom konteksu.

Razume se da govorno lice može neuspešno da upotrebi ova sredstva da bi jedinstveno

referiralo. Pretpostavimo da ono izgovara demonstrativnu rečenicu "Taj pas treba da bude
vakcinisan", koristeći datu demonstrativnu frazu koju upotpunjavaju relevantni
paralingvistički znaci da bi referiralo na psa ispred sebe, Fida. Ali ta ista upotreba ovih
sredstava bi mogla u sasvim istoj prilici takođe biti usmerena na nekog drugog psa, Spota, da
su se, kao u slučaju o kome diskutuju Rajmer i Bah, Fido i Spot igrali na taj način da se i na
jednog i na drugog moglo referirati. Slično bi, lingvistički i paralingvistički znaci na koje se
govorno lice oslanja mogli istovremeno da budu usmereni i na Fida i na Spota - kao u slučaju
kad su oni sklupčani zajedno - a da slušalac shvata ove znake kao da oni ciljaju na Spota. I
pošto je uobičajeni način da se ukloni neodređenost ili nesporazum koji se tako javlja
ispitivanje govornog lica o kojem objektu govori, moglo bi da izgleda da je njegova namera
da referira na jedan pre nego na drugi objekt ono što je semantički značajno, makar u ovakvim
slučajevima.

Namera o kojoj je ovde reč jeste namera da se usmeri pažnja, to jest (A). To je namera
govornog lica usmerena na opaženi objekt čak i ako ono namerava da referira na ovaj objekt
samo zato što ga je zamenio sa nekim drugim objektom koji ima na umu. Ako je, pod
opisanim okolnostima, govorno lice, u stvari, pobrkalo Fida, opaženog psa, sa trećim psom,
Aresom, koji se nalazi izvan njegovog opažajnog polja, namera u pitanju jeste namera da se
referira na opaženog psa - psa određenog da bude izdvojen datim referencijalnim sredstvima,
to jest, Fida, a ne njegova namera da referira na Aresa, psa koga ima na umu, to jest (B) .

No, kao i namera govornog lica da referira na objekt koji ima na umu - objekt koji može ali ne
mora da bude isti onaj objekt na koji cilja njegova namera da usmeri pažnju na opaženi objekt
niti je dovoljna niti nužna za određivanje demonstrativne referencije. Da prva namera nije
dovoljna za određivanje referencije znači da je, pod opisanim okolnostima, ono moglo da
referira na Spota pomoću upotrebljenih referencijalnih sredstava, dok bi u isto vreme
nameravalo da ovim sredstvima referira na Fida, psa koga je imalo na umu. I da ona nije
nužna znači da je Spot, pas koga on nije imao na umu, mogao da bude taj na koga se
referiralo. Slično tome, namera govornog lica da usmeri pažnju na opaženi objekt nije
dovoljna za određivanje referencije pošto je govorno lice moglo da, na primer pokazuje na
Spota dok bi Fido, pas desno od Spota, bio pas na koga se "usredsredilo". Niti je ona nužna,
pošto je moglo da se referira na Spota, psa na koga govorno lice nije "usredsređeno". To znači
da nijedna namera nije refleksivna. Govorno lice ne namerava i ne očekuje od svojih slušalaca
da prepoznaju ni jednu ni drugu nameru ni da se oslone na nju kako bi identifikovali neki
objekt kao objekt referencije; ono se oslanja na upotrebljena referencijalna sredstva kao na
ono što čini ovaj posao konvencionalno.

Deo ovog opisa lingvističke kompetencije govornog lica je da njegova namera da usmeri
pažnju na opaženi objekt nije refleksivna čak ni onda kad ono ne uspeva da upotrebi data
referencijalna sredstva da bi referiralo jedinstveno, kao u prethodno opisanom slučaju. Jer, on
je nameravao da ona jedinstveno referiraju, pre nego što je nameravao i očekivao od svojih
slušalaca da prepoznaju datu nameru. Istina je da će govorno lice, podstaknuto slušaočevom
nedoumicom, u ovoj vrsti slučaja, normalno ostvariti konačnu komunikaciju o nekom objektu

4
detaljno objašnjavajući na koji objekt njegova namera usmeravanja pažnje cilja. Da bi ovo
postiglo, moglo bi čak da kaže "Nameravam da referiram na ovog psa", dok bi jasno
pokazivao na Fida, na taj način rešavajući neodređenost koja se pojavila. Ipak, ono je samo
pribavilo više konvencionalnih referencijalnih znakova a nije svoju nameru da usmeri pažnju
učinio refleksivnom (pošto njegova lingvistička kompetencija pretpostavlja mogućnost
neslaganja konvencionalnih i intendiranih referenata; jer je ono još uvek moglo da zameni
Spota, ili nekog drugog psa, za Fida). Isto važi i za prethodni slučaj u kojem je namera
govornog lica da usmeri pažnju usredsređena na Fida, dok ga slušalac shvata kao da referira
na Spota.

Ovim primedbama koje se odnose na premisu (3) završavam svoju diskusiju o prethodnom
argumentu. Da rezimiramo, demonstrativna referencija nije određena namerom govornog lica,
bilo da je to njegova namera usmeravanja pažnje, njegova namera da referira na objekt koji
ima na umu, ili specifično referencijalna namera na koju Bah cilja, već pre relevantnim
lingvističkim i paralingvističkim sredstvi- ma.

Vojislav Božičković Beograd Septembar, 1997. (Prevod: Tijana uk)

Reference

š1č Kent Bach, "Intentions and demonstrations", Analysis 52 (1992) 140-6

š2č David Kaplan, "Demonstratives" i "Afterthoughts", Almog, J., Perry, J., Wettstein,
H.,eds., Themes from Kaplan, Clarendon Press, Oxford (1989) 481-563 i 563-614

š3č Marga Reimer, "Do demonstrations have semantic significance", Analysis 51 (1991) 177-
83.

š4č P. F. Strawson, "Identifying reference and truth-values", Theoria 30 (1964) 96-118.