PRINCIPI JEZIČKE KOMUNIKACIJE

Tanja Ostojić

Problem odnosa institucionalnih i konvencionalnih činilaca jezičke

komunikacije, otvorio je pitanje o tome koliko je upotreba jezika podređena
društvenim pravilima ponašanja. Početkom sedamdesetih godina konstituiše se
pragmatika, posebna lingvistička disciplina,koja za predmet istraživnja uzima upravo
komunikacijsku delatnost u jeziku. Terminologija i problemi koji se razmatraju u
okviru ove discipline velikim delom proizilaze iz teorijskog okvira istraživanja
govornog čina. Kao nasleđe ove teorije preuzima se poimanje ilokucije i performativa,
kao i intencionalno-konvencionalna determinisanost procesajezičke komunikacije.

Od posebnog značaja za dalje istraživanje jezika u funkciji međuljudske

komunikacije je koncepcija filozofa Paula Gricea. On odbacuje konvencionalnost
interpersonalne jezičke komunikacije, i uspostavlja pojam implikature kao posebnog
načina zaključivanja u jeziku. Kao što će biti pokazano u daljem toku izlaganja,
implikature se bitno razlikuju od logičkog načina zaključivanja.Dakle, pored izražene
sumnje u konvencionalnost jezičke komunikacije, podvlači se i nemogućnost
adekvatne logičke reprezentacije procesa jezičke komunikacije. Ako jezik ne možemo
podvesti ni pod društvene konvencije, ni pod logičke zakone, onda preostaje traganje
za onim što je za jezik specifično, a što ipak iskazuje određenu vrstu pravilnosti. Ovu
ulogu pokušavaju da preuzmu pragmatski principi.

Grice je svojukoncepcijujezičkogkomunikacijskog funkcionisanja zasnovao na

principu kooperacije (co-operative principle) i njegovim maksimama. Engleski
lingvista Geoffrey Leech predlaže primarnost principa učtivosti (politeness principle)
u interpersonalnoj retorici. Izlažući različite govorne strategije za postizanje
komunikacijskog efekta, Leech ukazuje na postojanje niza pragmatskih principa koji
usmeravaju jezičku komunikaciju.

Principi jezičke komunikacije naglašavaju interperso- nalni odnos sagovornika,

pri čemu nastoje da obuhvate osnove komunikacijske namere u jeziku. U tom cilju se
analiziraju pojedini oblici društvenog ponašanja, kao što su kooperacija i učtivost, koji
se smatraju paradigmama komunikativnog delovanja.

1. PRINCIP KOOPERACIJE

Princip kooperacije (cooperative principle) kao princip jezičke komunikacije

razvijen je u Griceovoj filozofskoj koncepciji zajedno sa pojmom implikature
(implicature). Osnovno pitanje koje Paul Grice postavlja jeste pitanje o tome kako se
jezik koristi kao sredstvo komunikacije. U cilju opisa jezičke komunikacije kao
interaktivnog odnosa dva ili više učesnika, uvodi se princip kooperativnosti
(cooperative principle) . On glasi:

1
 Učini svoj doprinos odgovarajućim, na nivou na kojem se događa, sa
prihvaćenim ciljem ili usmerenjem govorne razmene u koju si uključen.

Nakon navođenja osnovnog principauzajamnesaradnje sagovornika, određuju

se četiri maksime kojima se ona rukovodi.

Maksima kvaliteta (The maxim of Quality) pokušaj da tvoj doprinos bude

istinit, posebno: (i) nemoj reći ono što veruješ da je laž (ii) nemoj reći ono za šta ti
nedostaje odgovarajući dokaz Maksima kvantiteta (The maximof Quantity) (i) učini
svoj doprinos onoliko informativnim koliko je to potrebno za tekuće svrhe razmene (ii)
ne čini svoj doprinos više informativnim nego što je to potrebno Maksima
relevantnosti (The maxim of Relevance) učini svoj doprinos relevantnim Maksima
načina (The maxim of Manner) budi jasan, posebno : (i) izbegavaj nejasnost (ii)
izbegavaj dvosmislenost (iii) budi sažet (iv) pazi na red (Levinson, 1983, str. 101-102)

Navedene maksime predstavljaju osnove komunikativnog ponašanja

potencijalnih sagovornika. Na obostranom poznavanju i prihvatanju principa
kooperacije i njegovih maksima zasniva se prepoznavanje govorne namere u jezičkom
komuniciranju. Ono što bitno određuje maksime principa kooperacije jeste da one
podležu mogućnosti izbora. Dakle, govornik može izabrati da li će ili neće slediti
navedene maksime. Time se ukazuje na činjenicu da princip kooperacije nema
obavezujuću snagu, i da on deluje kao upustvo za ostvarivanje uspešne jezičke
komunikacije, a ne kao obavezujuća norma. Ova odlika principa
kooperacijeističenjegovu nekonvencionalnost. U središte pažnje postavljena je
govorna namera i strategija njenog uspešnog ostvarenja.

Sledeći značajan segment Griceove teorije jezičke komunikacije je pojam

implikature. Implikatura (implicature) je suprotstavljena pojmovima poput "logička
implikacija" i "logička posledica", koji se odnose prvenstveno na semantički sadržaj
nekog iskaza. Grice značenje reči "implicirati" (to implicate) ograničava na govornike
, dok rečenice, tvrđenja i stavovi ulaze u logičke odnose. Tako je izrcanje (utterance)
ono što implicira. Lingvistički aspekt maksima principa kooperacije jeste to da one
imaju uticaja izvan semantičkog sadržaja upotrebljene rečenice. Stoga su implikature
ujedno posledica i semantičkog sadržaja iskaza, i principa kooperacije koji se
podrazumeva u komunika- cijskom jezičkom događaju.

Implikature imaju četiri bitne karakteristike. To su : poništivost, neodvojivost,

izračunljivost, i nekonve- ncionalnost .

Prva i najbitnija odlika implikatura je to da se one mogu poništiti (defeasible),

odnosno dokinuti (cancellable). Ova osobina implikature podrazumeva da ona može
jednostavno nestati kada je iz konteksta izricanja jasno da ovakvo zaključivanje nije
deo potpune komunikacijske namere izricanja.

Levinson,analizirajući teoriju implikatura, navodi sledeći primer. Johnov sused,

upitan od strane poreznika koliko krava ima John, u nameri da Johnu olakša poreske
obaveze tvrdi da ovaj ima tri krave.

2
 (1) Inspektor : Da li John zaista ima potreban broj krava? Sused : O svakako, tri
krave ima. (Levinson, 1983, str. 116)

Iz konteksta izricanja jasno je da je bitno da li Johnovo stado ima onoliko krava

koliko je potrebno da ne bi plaćao dodatne poreske obaveze, a ne tačan broj krava koje
on ima ili bi mogao imati.

Dakle, implikature su poništive, odnosno mogu se dokinuti u određenom

jezičkom ili ne-jezičkom kontekstu. U tom smislu , one su sasvim drugačije prirode od
logičkih implikacija, i ne mogu biti simbolički izražene kao semantičke relacije ili
sledovi.

Po Levinsonovom mišljenju, pojam poništavanja predstavlja krucijalni pojam

pragmatike. (Levinson, 1983, str. 114) Najveći broj zaključivanja u pragmatici
poseduje ovu osobinu. Neko zaključivanje sadrži mogućnost poništavanja ako ga je
moguće dokinuti dodavanjem nekih dodatnih premisa originalnim premisama.
Deduktivno logičko zaključivanje nema mogućnost poništavanja. Za razliku od njega
induktivni argumenti mogu se u sebi poništavati. Stoga se smatra da su implikature
sličnije induktivnom načinu zaključivanja. Levinson navodi sledeći argument.
(Levinson, 1983, str.115)

(2)(i) John ima tri krave. (ii) John ima samo tri krave i nijednu više. (iii) John
ima dve krave.

Iskazi (i) i (ii) uključuju u sebe iskaz (iii) koji je implikatura kvaliteta. Ova
implikatura kvaliteta može biti poništena uvođenjem veznika "ako".

John ima tri krave, ako ne i više.

Ono što je još važnije jeste da se implikature mogu poništiti bez

protivurečnosti.

(3) John ima tri krave, u stvari deset. John ima tri krave,a možda i više.

Za razliku od navedenog primera (3), sledeći iskazi bili bi besmisleni.

(4) John ima tri krave, u stvari nijednu. John ima tri krave a možda nijednu.

Druga bitna odlika implikatura (sa izuzetkom onih vezanih za maksimu načina)
jeste da su neodvojive (non-detachable). Pri tome Grice smatra da su implikature
spojene sa semantičkim sadržajem onog što se izriče, a ne sa lingvističkom formom.
Stoga one ne mogu biti odvojene od izricanja samo zamenom reči u iskazu sa njihovim
sinonimima. Značaj ove odlike implikatura je u tome da nam ona pomaže da ih
razlikujemo od drugih vrsta pragmatskog zaključivanja, kao što su pretpostavka ili
konvencionalna implikatura.

3
 Levinson navodi primer ironične upotrebe sledećih iskaza: (5) (i) John je genije.
(ii)John je idiot.

Pretpostavimo izricanje sledećih rečenica u kontekstu u kojem je izvesno

poznato da je (i) lažno.

(6) John je mentalno čudo. John je izuzetno pametno ljudsko biće. John je
neverovatan intelekt. John je veliki mozak.

U ovom slučaju značenje ironije će prožimati sve iskaze navedene pod (6). To
je značenje standardne neodvojivosti implikature.

Da bi ova odlika implikatura bila jasnija može se uporediti sa slučajem

pretpostavke (presupposition) koja ne poseduje ovu karakteristiku.

(7) (i) John nije uspeo da dođe do vrha. (ii) John je pokušao da dosegne vrh.
(iii) John nije dosegao vrh.

Za razlku od implikatura ova vrsta pragmatskog zaključivanja deluje odvojivo.

Odnosno, može se naći drugi način da se kaže iskaz pod (i), što je u ovom slučaju
iskaz (iii), a da se izbegne prihvatanje iskaza pod (ii).

Treća bitna odlika implikatura jeste da su one izračunljive (calculable). To

znači da je za svaku implikaturu moguće konstruisati argument tipa (8).

(8)(i) S je rekao da p (ii) nema razloga da se misli da S ne poštuje maksim i i

irakrakrajnjbarbarpriprinckookooperacije je (iii) da bi S rekao da p i zaista poštovao
maksime i p p princkookooperacijommommomismisliq q q q (iv) S mora znati da je
uzajamno poznato da q mora biti pretpostavljeno ako se smatra da S kooperira (v) S
neće učiniti ništa da mene, slušaoca na koga se poruka odnosi, spreči da mislim q (vi)
dakle S navodi mene da mislim q, govoreći da p implicira q

Iz navedenog primera vidi se kako zahvaljujući doslovnom značenju na jednoj

strani , i principu kooperacije i njegovim maksimama na drugoj strani, sledi da onaj
kome se poruka upućuje (adresat) prihvata saradnju.

Četvrta odlika implikatura je da one nisu konvencionalne. Drugim rečima, one

nisu deo konvencionalnog značenja nekog iskaza. Važna posledica ovog tvrđenja je to
da izricanje može biti istinito iako je implikatura lažna. Takođe jedan te isti iskaz, u
različitim okolnostima, može dovesti do rađanja različitih implikatura.

Bitna karakteristika implikatura jeste da one uvek sadrže neku neodređenost.

Na primer, sledeća rečenica može sadržavati niz različitih implikatura.

(9) John je mašina.

4
 Navedeni iskaz može imati smisao u kome je John određen kao osoba koja
neprestano radi, ili pak kao osoba koja je emocionalno hladna, itd.. Dakle, implikature
se svojim indeterminizmom bitno razlikuju od semantičkog smisla koji je striktno
definisan. Izložene karakeristike implikatura tiču se isključivo standardnih implikatura,
koje proizilaze iz poštovanja principa kooperacije i njegovih maksima. Međutim,
Grice ukazuje na postojanje i drugih vrsta implikatura.

Prvi kriterijum međusobnog razgraničenja implikatura tiče se poštovanja,

odnosno nepoštovanja principa koopera- cije i njegovih maksima. Standardne
implikature su one koje se ostvaruju pri
poštovanjumaksimaprincipakooperacije.Drugevrste konverzacijskih implikatura,
proizilaze pak iz izigravanja (flouting) ili eksploatacije maksima. Pored navedenog
kriterijuma podele implikatura postoje i drugi načini razganičavanja implikatura. Tako
se može govoriti o opštim (generalized) i posebnim (particularized) implikaturama,
čije pojavljivanje je kontekstualno određeno. Opšte konverzacijske implikature
pojavljuju se nezavisno od nekog posebnog konteksta izricanja, dok posebne
implikature za svoje pojavljivanje zahtevaju određeni kontekst. Takođe , može se
govoriti i o konvencionalnim implikaturama, čije javljanje zavisi od pojedinih
konvencija u koje su uključene. Pored navedenih vrsta implikatura postoji i niz drugih.
Raznolikost mogućih implikatura nije ograničena. Ukoliko se prihvate implikature kao
specifičan vid zaključivanja u jezičkoj interpersonalnoj komunikaciji, onda one
predstavljaju otvoreno poljeistraživanja u kome je moguće iznalaženje novih,
prethodno nepoznatih implikatura konverzacije.

Griceova teorija implikatura ubedljivo je promovisala nekonvencionalnost

jezičke komunikacije. Pri tome konvencionalnost nije prognana iz ovog procesa.
Naprotiv, otvorenost i teorijski prihvaćena, delimična neodređenost implikatura,
dozvoljava i one vrste implikatura koje se javljaju u sklopu pojedinih konvencija. Od
posebnog značaja je Griceovo pridavanje važnosti nameri u postizanju
komunikacijskog efekta. Princip kooperacije trebalo bi da izražava osnovu govorne
namere. Stoga se ovaj princip sa razlogom može smatrati prvim jasno formulisanim
pragmatskim principom.

2. PRINCIP UČTIVOSTI

Odvajanje pragmatike , kao posebne lingvističke discipline, vodi sve

naglašenijem nekonvencionalnom interpretiranju procesa jezičke komunikacije.
Uspešnost nekog iskaza u realizovanju komunikacijskog efekta pokazuje se zavisnom
od niza govornih strategija, koje se menjaju od slučaja do slučaja. Osnovni
kriterijumrealizovanja jezičke komunikacije postaje interpersonalni komunikacijski
efekt.Iznalaženje principa jezičke pragmatike usmereno je ka formulisanju različitih
vidova intencionalnog ponašanja u procesu jezičkog komunikacijskog delovanja.

Geoffrey N. Leech smatra da je jezik primarno motivisan, a tek sekundarno

konvencionalan. Proces jezičke komunikacije se određuje odnosom problem - rešenje
problema. Za razliku od semantike koja je uređena pravilima, pragmatika je
kontrolisana principima, i stoga je iznalaženje pragmatskih principa jedan od osnovnih
5
ciljeva Leechovog istraživanja. On odlučuje da u svoju analizu uvede ne samo princip
kooperacije, ustanovljen u Griceovoj teoriji, već i princip učtivosti (Politeness
Principle) koji u njegovoj pragmatskoj koncepciji zauzima središnje mesto. Upravo
odnos dvanavedena principabiće glavni predmet interesovanja ovog lingviste. (Leech,
1983, str.7)

Razvijajući svoj koncept jezičkog funkcionisanja, Leech kao početnu tačku

analize dometa i mogućnosti principa kooperacije bira dve osnovne primedbe. Prva je ,
da Grice usvajajući princip kooperacije ne vodi računa o jeziku kakav on stvarno jeste
u raznolikim vidovima svog funkcionisanja. Druga primedba počiva na uvidu da
maksime principa kooperacije nisu univerzalne, jer postoje jezičke zajednice koje ih ne
primenjuju, ili barem ne sve.

Leech naglašava da je njegovo socio-pragmatsko stanovište određeno

interesovanjem kako različita društva koriste maksime konverzacije na različite
načine. (Leech, 1983, str. 80)

U cilju isticanja subordiniranosti principa kooperacije principu učtivosti, Leech

navodi sledeći primer:

A: Svima će nam nedostajati Bill i Agatha, zar ne? B: Da, Bill će nam svima
nedostajati.

Iz navedenog primera je očito, da ukoliko smatramo da je učtivost u nekim

društvima motivisana željom za kooperacijom, onda je ona u koliziji sa pragmatskim
poimanjem kooperacije koje smo upoznali u Griceovoj teoriji. Dok A traži od B da
potvrdi njegov iskaz, B potvrđuje samo jedan njegov deo, a ostatak potpuno ignoriše.
U ovom slučaju, sagovornik B je potisnuo traženu informaciju u korist principa
učtivosti.

U negativnoj formi princip učtivosti glasi :

"Minimiziraj (dok sve ostalo ostaje isto) iskaze neučtivih uverenja."

A odgovarajuća pozitivna verzija glasila bi :

" Maksimiziraj (dok sve ostalo ostaje isto) iskaze učtivih uverenja." (Leech,
1983, str. 81)

Tako je u navedenom primeru B minimizirao neučtivo uverenje da Agatha neće

nedostajati u društvu.

Učtiva ili neučtiva uverenja jesu uverenja koja su poželjna ili nepoželjna za
slušaoca ili treću stranu, gde su "poželjno" i "nepoželjno" mereni nekom relevantnom
snagom vrednosti. Uvođenje principa učtivosti trebalo bi da ukaže na autorovu težnju
da problem jezičkog komunikacijskog funkcionisanja sagleda iz šireg sociološko-

6
psihološkog okvira. Po njegovom mišljenju "ukoliko niste ljubazni sa svojim susedom,
komunikacijski kanal među vama će se prekinuti". (Leech, 1983, str. 82)

Princip kooperacije omogućava učesniku neke konverzacije da komunicira na

osnovu pretpostavke da je njegov sagovornik spreman na saradnju (cooperative). Tako
ovaj princip ima ulogu regulisanja onoga što se govori u nameri dosezanja ilokucionog
ili diskursnog cilja. Međutim, princip učtivosti ima višu regulativnu ulogu od ove. Ona
se sastoji u tome da "očuva socijalnu ravnotežu i prijateljske odnose koji nam
omogućavaju da pretpostavimo da su naši sagovornici pre svega spremni na saradnju".
(Leech, 1983, str. 82)

Prema Leechovoj koncepciji komunikacijskog diskursa princip učtivosti je

"jači" , ili drugim rečima, preduslov principa kooperacije. Ipak, odnos snaga između
ova dva principa nije uvek isti. Postoje i govorne situacije u kojima je princip
kooperacije superiorniji od principa učtivosti. To su oni slučajevi, u kojima su
sagovornici uključeni u zajedničku aktivnost u kojoj je razmena informacija
podjednako važna za obe strane. Sa druge strane, postoje i slučajevi gde princip
učtivosti do te mere nadjačava princip kooperacije, da čak i maksima kvaliteta mora
biti žrtvovana. Na primer, izričući "bele laži" (white lies), to jest laži motivisane
učtivošću prema sagovorniku, mi dajemo prednost principu učtivosti nad principom
kooperacije. Tako je možda najljubazniji vid odbijanja odlaska u neku posetu,
navođenje razloga navodne zauzetosti. Osim ova dva principa, u jezičkoj govornoj
komunikaciji deluje i princip ironije (Irony Principle). To je princip drugog reda , koji
eksploatiše princip učtivosti. Definicija ovog principa glasi :

"Ako nekog moraš da uvrediš, uradi to barem na način koji se neće otvoreno
sukobljavati sa principom učtivosti, ali koji će omogućiti slušaocu da dođe do tvoje
uvredljive namere indirektno, putem implikature." (Leech, 1983, str. 82)

Tako je u primeru sa Agathom prenebregnuta maksima kvantiteta, a u sledećem

slučaju krši se maksima kvaliteta.

A. Geoff je upravo pozajmio tvoja kola. B. Gle, baš divno!

Ironija najčešće ima oblik preterane učtivosti u nekim datim okolnostima.

Drugim rečima, ako govornik precenjuje princip učtivosti , dajući mu prednost krši
maksime principa kooperacije.

Implikatura izvedena iz gore navedenog primera, na osnovu principa ironije,

bila bi sledeća :

"Ono što B kaže učtivo je prema Geoffu i očito neistinito.tDakle , ono što B
uistinu mislije neučtivo prema tGeoffu i istinito."

Birajući da bude učtiv, govornik se često suočava sa sukobljenim principima

kooperacije i učtivosti,te tako mora da izabere koji će od njih morati da ustukne. U

7
slučaju ironije, princip učtivosti je eksploatisan sa ciljem da se na nižem nivou očuva
princip kooperacije.

Odnos ova tri principa, Leech prikazuje sledećom šemom,na kojoj je CP simbol
principa kooperacije, PP simbol principa učtivosti, a IP simbol principa ironije.
Simboli su izvedeni od inicijala naziva ovih principa u engleskom jeziku.(Leech, 1983,
str.83)

IP

CP PP CP PP

bele laži ironična istinitost

Za princip učtivosti značajno je istaći da obuhvata dve vrste učtivosti. To su

apsolutna i relativna učtivost. Navedena distinkcija omogućava uspostavljanje skala
učtivosti, čime učtivost podleže kriterijumu "u manjoj ili većoj meri". Skale učtivosti
protežu se između svog negativnog i pozitivnog pola.Neke ilokucije su inherentno
neučtive, a neke su pak inherentno učtive. Negativna učtivost određena je kao
minimiziranje neučtivosti neučtivih ilokucija, a pozitivna učtivost se sastoji u
maksimiziranju učtivosti učtivih ilokucija.

Leech se opredeljuje za istraživanje apsolutne učtivosti, pri čemu naglašava da

će se baviti "strategijama za proizvođenje i interpretaciju učtivih ilokucija, i njihovim
određivanjem na skali apsolutne učtivosti." (Leech, 1983, str. 84)

Princip učtivosti određen je kulturološkom dimenzijom. Leech naglašava da u

slučaju pojma učtivosti moramo voditi računa o kulturološkim razlikama. Dakle,
određenje učtivosti zavisi od njenog civilizacijskog i kulturološkog situiranja. On
navodi razlike između britanskog i japanskog poimanja učtivosti. Tako su Britanci
izuzetno učtivi kada od nekog traže neku uslugu. U Japanu,na primer, forme učtivosti
koje koriste muškarci i žene značajno se razlikuju. Ova relativnost poimanja učtivosti
zahteva da se pragmatika odrekne učtivosti u apsolutnom smislu. Norma koja određuje
učtivost utvrđuje se za svaki pojedinačni tip ilokucije.

Leech smatra da je upravo učtivost pojam koji pruža mogućnost objašnjenja

veza između principa kooperacije i problema odnosa smisla i snage nekog iskaza.

8
(Leech, 1983, str. 104) Istraživanje učtivosti kao principa jezičke komunikacije, polazi
prvenstveno od onoga kome je poruka upućena (addressee). U centru pažnje je
heuristička strategija interpretacije, koja u delatnosti jezičkog komuniciranja pada u
zadatak adresatu.

U okviru ove pragmatske koncepcije predlaže se klasifikacija ilokucionih

funkcija, u zavisnosti od njihovog odnosa prema društvenom motivu ispoljavanja i
očuvanja učtivosti.

(a) Takmičarske (Competitive) : ilokucioni cilj se takmiči sa društvenim ciljem

: naređivanje, pitanje, zahtevanje, moljenje (b) Druželjubive (Convivial) : ilokucioni
cilj se podudara sa društvenim ciljem : nuđenje, pozivanje,pozdravljanje,
zahvaljivanje, čestitanje (c) Sarađujuće (Collaborative) : ilokucioni cilj je nezavisan od
društvenog cilja : tvrđenje, obaveštavanje,oglašavanje, poučavanje (d) Sukobljavajuće
(Conflictive) : ilokucioni cilj se sukobljava sa društvenim ciljem : zastrašivanje,
optuživanje, proklinjanje, grđenje.

Prve dve vrste ilokucionih funkcija proizvode učtivost. Kada je ilokuciona

funkcija takmičarska, učtivost ima negativan karakter. To znači da je cilj suzbiti sukob
između onoga što govornik želi da dosegne, i onoga što se smatra društveno
primerenim. Druželjubive ilokucione funkcije su intristično učtive. Stoga se smatraju
pozitivnim na skali učtivosti, što znači da uvažavaju princip učtivosti. U sarađujuće
ilokucione funkcije , uglavnom spadaju jezičke upotrebe u pisanoj reči. Kao što je već
naglašeno, za njih je bitna međusobna nezavisnost društvenog i ilokucionog cilja, te je
i učtivost potpuno nezavisna od ovih ilokucionih funkcija. Kod sukobljavajućih
ilokucionih funkcija nema ni reči o učtivosti. Ove funkcije podrazumevaju sukob, te je
princip učtivosti nepotreban. Biti ljubazan pri izricanju zastrašivanja ili proklinjanja
može se prihvatiti samo kao ironija.

Jedna od bitnih odlika učtivosti jeste da je ona asimetrična. Pod tim se misli da
ono što je učtivo za slušaoca ili neku treću stranu jeste neučtivo za govornika, i
obrnuto. Maksime učtivosti trebalo bi da pruže objašnjenje ove asimetričnosti, i njome
izazvanih posledica u smislu indirektnosti. Po Leechovom mišljenju najvažnija vrsta
učtivosti u engleskoj govornoj zajednici pokrivena je delovanjem maksime takta.
(Leech, 1983, str.107)

Maksima takta (Tact maxim) javlja se u okviru onih ilokucija koje ukazuju, u
nekom stavnom kontekstu X da neka radnja treba da bude izvršena, bilo od strane
slušaoca ili govornika.Delovanje maksime takta ukazuje na pragmatsko ponašanje
pojedinih gramatičkih oblika.Tako se, na primer, uočava da u nekim situacijama
imperativni način dovodi do porasta učtivosti. Istraživanjem delovanja maksime
učtivosti dolazi se do još jednog zanimljivog rezultata, a to je da indirektne ilokucije
mogu u jednom slučaju voditi povećanju učtivosti, a u drugom pak smanjenju
učtivosti. Povećanju učtivosti indirektne ilokucije mogu voditi iz dva razloga. Prvi je
da u većem stepenu dozvoljavaju mogućnost izbora. Drugi razlog je , da što je
ilokucija indirektnija, njena snaga je slabija i provizornija.

9
 Pored navedenih rezultata analize konverzcijskog delovanja principa učtivosti,
značajan je i fenomen pragmatskog paradoksa učtivosti. Naime, ukoliko dva učesnika
ragovora nastoje da budu učtivi koliko je to god moguće, oni zapadaju u beskonačni
regres logike konverzacijskog ponašanja. (Leech, 1983, str. 110)

Pretpostavimo da su a i b dva učesnika u nekoj konverzaciji, i da je A učtiva

radnja koju a želi da učini za b ; na primer a može dati sledeću ponudu :

Dozvoli da ponesem tvoje kofere.

Takođe, pretpostavlja se da a i b poštuju maksimu takta u najvećoj meri. To

znači da u situaciji u kojoj neka radnja treba da bude izvršena od strane govornika ili
slušaoca, obostrano se vodi računa o mogućoj šteti ili koristi po jednu ili drugu
stranu.Sledeća formulacija predstavlja prva dva stepena beskonačnog regresa.

(i) a je dao ponudu 1.) a ima u vidu princip učtivosti 2.) A je povoljno za b,
dakle 3.) a (učtivo) implicira "a želi da se A dogodi" ( iz 1 i 2 i principa učtivosti)

(ii) b odbija ponudu koju je dao a 4.) b ima u vidu princip učtivosti 5.) A je
nepovoljno za a , dakle 6.) b (učtivo) implicira " b ne želi da se A dogodi" ( iz 4 i 5 i
principa učtivosti)

Implikature (3) i (6) predstavljaju ono što nazivamo pragmatskim paradoksom :

pridavanje inkompatibilnih stavova učesnicima dijaloga.

Postoji nekoliko mogućih razrešenja ovog paradoksa. Jedno je da a zaključi da

je (6) implicirano tek iz učtivosti, i da uistinu b želi da se A dogodi. Dakle, bilo bi
učtivo da a ponovi ponudu u jačoj formi. Na isti način, b ne mora prihvatiti iz ponude
koju a daje implikaturu (3) kao istinitu, jer i ona može biti implicirana iz razloga
učtivosti. Tako je sa b strane učtivo odbiti još jednom. Ova borba između sagovornika
trajaće sve dokle jedan od učesnika dijaloga ne popusti pred učtivošću drugoga.
Postoji još jedna mogućnost razrešenja ovog paradoksa. Iz implikature (3) slušalac
može zaključiti (1), to jest da je govornik učtiv. Tačnije, implikatura učtivosti može da
bude "meta-implikatura" koja se odnosi na druge implikature. Tako će od ponude
"Dozvoli da ponesem tvoje kofere." relativno direktna implikatura biti :

Govornik želi da ponese slušaočeve kofere.

Ali budući da je, na osnovu poznavanja okolnosti, prihvaćeno da je nošenje

kofera nepovoljno za govornika, sledi implikatura:

(i) govornik je učtiv

i nešto indirektnije sledi meta-implikatura:

(ii) samo zato što je govornik učtiv on implicira da "govornik želi da ponese
slušaočeve kofere".

10
 Dalji tok zaključivanja vodio bi tome da govornik krši maksimu kvaliteta,
odnosno da je najdirektnija implikatura "govornik želi da ponese slušaočeve kofere"
neistinita. Ovde se suočavamo sa pitanjem iskrenosti, odnosno ozbiljnosti učtivog
ponašanja. Čak ukoliko i izostane korak (ii), iz (i) se može zaključiti da govornik nje
iskren. To jest, o učtivom iskazu uvek se može pretpostaviti da je izraz tek formalne
učtivosti. Ukoliko je izvesno da je direktna implikatura ("govornik želi da ponese
slušaočeve kofere") neistinita, slušalac može da je odbaci iz razloga što govornikovu
učtivost smatra tek formalnom, odnosno nemotivisanom iskrenom željom za delatnost
koja je navodno ponuđena. Tako je otvorena mogućnost za učtivo odbijanje (ii).
Zauzvrat, ovo odbijanje govornik može shvatiti kao neiskreno, i igra konverzacijskog
ping-ponga može se produžiti. Leech sagledava pragmatski paradoks učtivosti kao
komediju neaktivnosti. Ona bi se mogla predstaviti situacijom u kojoj su dva čoveka
večno sprečena da prođu kroz neka vrata, usled preterane učtivosti u kojoj
naizmenično jedan drugom daju prednost. Ovi paradoksi su dobro poznati u kulturama
u kojima ritual nuđenja mora biti više puta ponovljen, da bi se zadovoljili društveni
kriterijumi učtivosti.

Međutim, nameće se još jedno pitanje vezano za pragmatski paradoks. A to je :

zašto se učtivost uopšte manifestuje u pragmatskom paradoksu? Sam odgovor na ovo
pitanje deluje takođe paradoksalno. Paradoks učtivosti deluje kao prepreka za mnogo
opasniju vrstu paradoksa. Ta opasnija vrsta paradoksa je nepoštovanje ka cilju
usmerene aktivnosti (goal-oriented action). To je situacija u kojoj dve individue, a i b ,
poseduju inkompatibilne ciljeve. Ako za ilustracuju ovakve situacije iskoristimo gore
navedeni primer o dvojici ljudi koji pokušavaju da prođu kroz ista vrata, onda bi
paradoks nepoštovanja ka cilju usmerene aktivnosti bio očit u pokušaju jednog da
prođe pre drugog, što vodi njihovom neminovnom sukobu. Ovi paradoksi su društveno
nepoželjni i razvijanjem jezičke kulture teži se njihovoj eliminaciji.

Uloga maksime takta jeste upravo sprečavanje inkompatibilnosti. Njena

formulacija "minimiziraj štetu za slušaoca" nosi sobom implikaciju "nemoj da radiš
ono što slušalac ne želi" . Ako obe strane imaju u vidu ovu maksimu, sukob će biti
izbegnut. Ali, sa druge strane, izbegavanje koje proizilazi iz obostranog poštovanja
ove maksime, jeste uzrok neaktivnosti.

Ovaj opis prikazuje situaciju koja je podložna stepenovanju. Maksima takta

primenjena je u uvek u određenom stepenu. To znači da, sa jedne strane sukob nije
uvek moguće izbeći, a sa druge strane pak neaktivnost nije uvek neminovna posledica.
Tako u slučaju naredbe dejstvo maksime takta je pre da potisne, ili se ogradi od
namere koja bi bila štetna po slušaoca. Osnovni način postizanja ovog cilja jeste
usmeravanje ilokucije ka negativnom ishodu. Još jednom treba istaći da je ovde jedan
od najznačajnijih činilaca opšti zakon indirektnosti : što je implikatura indirektnija, to
je njena snaga slabija.

Pored maksime takta Leech izlaže i niz drugih maksima principa učtivosti, koje
su kao i ova centralna maksima podložne stepenovanju. Drugim rečima, niz govornih
strategija zasniva se upravo na manjoj ili većoj primeni pragmatskih maksima i
principa. Pored prvostepenih principa kooperacije i principa učtivostii drugostepenog
11
principa ironije, Leechova interpersonalna retorika obuhvata i niz drugih principa. Pri
tome su svi ostali pragmatski principi podređeni principu učtivosti i principu
kooperacije. Suština svih govornih strategija, koje se nalaze pod dominacijom ovih
principa, jeste težnja da se dosegne cilj neke konverzacije. Sami tok neke govorne
strategije je izraz razrešavanja problema dosezanja nameravanog cilja. Pri tome se
obostrano mora voditi računa o interesu druge strane.

3. PRAGMATSKI PRINCIPI IZMEĐU KONVENCIJE I NAMERE

Problem teorijskog dometa pragmatskih principa, određen je pitanjem o

kompatibilnosti konvencionalnih i nekonvencionalnih činilaca jezičke komunikacije.
Obe prethodno izložene koncepcije zastupaju nekonvencionalnost pragmatskih
principa koji usmeravaju ponašanje učesnika u konverzaciji. Ipak, ni Grice , ni Leech,
ne odriču prisustvo konvencionalnih determinanti u jezičkom ponašanju.
Konvencionalni činioci mogu biti čak i dominantni u nekim govornim situacijama, kao
što je to slučaj sa konvencionalnim implikaturama

Princip kooperacije, kao i princip učtivosti, pribavljaju sebi važnost na osnovu

pretpostavljene kompatibilnosti stavova mogućih sagovornika. Stoga je namera, kao
centralni pojam interpersonalnog komunikacijskog procesa, određena maksimama
konverzacijskog ponašanja.

Kada bi se princip kooperacije posmatrao nezavisno od pragmatskog

zaključivanja osnovanog na implikaturama, moglo bi se tvrditi da on izražava
društvenu konvenciju konverzacijskog ponašanja. Isto se može tvrditi i za princip
učtivosti. Leech naglašava potrebu za interkulturnim istraživanjem pragmatskih
principa, čime ukazujena njihovu relativnost, ali time ne uspeva da izbegne u velikoj
meri prisutni element društveno propisanog ponašanja.

Ono što pragmatski principi nastoje da usmere i odrede jeste intencionalnost

interpersonalne jezičke komunikacije. Još od Austinovog razdvajanja fatičkog i
retičkog čina, izvesno je da govorni jezik sledi pravilnost drugačiju od gramatičke ili
semantičke uređenosti. Ako jedan isti stav može imati različite ilokucione efekte, i
obrnuto, ako isti ilokucioni efekt može biti postignut različitim stavovima, onda je
potrebno odrediti mogućnosti interakcije između ova dva konstituenta govornog čina.

Pragmatski principi nastoje da pruže usmerenje govornim strategijama u

postizanju određenog cilja, odnosno efekta. Razdvajanje onoga što se misli u nekoj
datoj situaciji, i komunikacijskog efekta koji se želi postići, kao i prihvatanje
neverbalnih ilokucija u teoriji govornog čina, naglašava bihejvioristički pristup jeziku
kao jednom od oblika društvenog ponašanja. Ukoliko se želi sačuvati
nekonvencionalnost pragmatskih principa, onda se mora ukazati na mogućnost
kreativnosti u okviru govornih strategija. Odnosno, potrebno je odrediti odnos
komunikacijskog efekta i pragmatskog principa šire od pukog prihvatanja da je
određeni vid ponašanja podsticajan za razvoj komunikacije u govornom diskursu.
Princip kooperacije, kao i princip učtivosti, osnivaju se na pretpostavci da je govorna
namera usklađena sa principima društvenog ponašanja. Za razliku od teoretičara
12
govornog čina, Grice i Leech naglašavaju intencionalnost jezičke komunikacije
ostvarene govorom, i pridaju konvencionalnosti tek drugorazredni značaj.

Grice tvrdi da implikature nisu konvencionalnog karaktera. Ono što implikature

treba da pruže jeste opis zaključivanja, koje je inherentno konverzaciji, i koje nije
moguće podvesti pod postojeće logičke jezike i njihova pravila. Međutim, kada je u
piatnju princip kooperativnosti i njegove maksime, onda preostaju dve mogućnosti.
Jedna je, da je ovaj princip društvena konvencija u nekoj govornoj zajednici, a druga
da je reč o jeziku inherentnom principu. Kako Grice uočava nedostatnosti
konvencionalnih teorija jezičke komunikacije, kao što je, na primer, činjenica da u
jeziku i o jeziku nema pravila bez izuzetaka, čini se da bi za njegovu koncepciju druga
mogućnost bila prihvatljivija. Namera je, za Gricea, jedan od osnovnih činilaca jezičke
komunikacije. Ona je usmerena principom kooperacije i njegovim maksimama.
Implikature, kao specifičan način konverzacijskog mišljenja, razlikuju se od logičkih
implikacija po tome što se one ne tiču rečenice, tvrđenja ili stava, već onoga što
govornik izričući neki iskaz njime implicira. Prihvatajući stav da pojedini oblici
jezičke komunikacije ipak počivaju na postojanju društvenih konvencija, Grice uvodi
pojam konvencionalne implikature. Ova vrsta implikature osniva se na konvenciji koja
je pridodata pojedinim leksičkim članovima iskaza. Primeri reči čije se
komunikacijsko delovanje osniva na konvencionalnim implikaturama su veznici and
(i) i but (ali). Ovi veznici po Griceovom mišljenju, imaju istu istinitosnu funkciju. Tek
veznik but, sa dodatom konvencionalnom implikaturom, daje efekt određenog
kontrasta među terminima koje povezuje. Dalji primeri javljanja konvencionalnih
implikatura jesu reči: therefore (stoga), even (čak), yet (ipak). Konvencionalne
implikature se razlikuju od konverzacijskih po svim bitnim odlikama. Tako su
konvencionalne implikature neponištive, jer se one tiču onih činilaca konteksta
izricanja koji se mogu poništiti. Konvencije su po paravilu opšte prihvaćeni stavovi o
pojedinim segmentima stvarnosti. Stoga se ne očekuje njihovo iščezavanje u
pojedinim kontekstima izricanja. Zatim, konvencionalne implikature se ne mogu
predvideti (be calculated) iz pragmatskih principa i poznavanja konteksta, već su date
konvencijom. Na primer, to da ali označava kontrast između članova iskaza koje
povezuje ne može biti izvedeno, već je dato konvencijom. U slučaju ovih implikatura
može se očekivati određena determinisanost značenja ili sadržaja, ali ne i to da postoji
univerzalana tendencija svih jezika da vezuju iste konvencionalne implikature za
iskaze istih istinitosnih uslova. Postojanje konvencionalnih implikatura ima bitne
posledice za organizaciju gramatike. Prvo, leksičke jedinice će često imati od
istinitosnih uslova nezavisne činioce značenja, jer će biti vezane za konvencionalne
činioce značenja. Tako će rečnik jednog jezika sadržavati reference prema
pragmatskim komponentama značenja. Drugo, sintaksička pravila nalaze se pod
uticajem ovih konvencionalnih činilaca značenja. Uzmimo sledeći primer: (10)(i) Ti si
profesor. (ii) Vi ste profesor. U navedenom primeru učtivog obraćanja (ii), gde je posle
glagolskog oblika za množinu usledio imenski deo predikata u jednini, očit je uticaj
pragmatike na gramatički proces. U prethodno izloženom Griceovom tvrđenju o
konvencionalnosti upotrebe pojedinih veznika, čini se da ostaje nejasan distinkcija
koju ovaj autor pravi između leksičke strukture nekog jezika i njegove gramatike, na
jednoj strani, i pragmatskih mogućnosti upotrebe neke reči u pojedinim govornim

13
strategijama. Ako je razlika između veznika i i ali isključivo konvencionalnog
karaktera, samo zato što se tvrdi njihova logička ekvivalencija, onda je identitet
implikature dat njenom ekvivalencijom sa logičkom implikaturom. U čemu je onda
razlika između ova dva načina zaključivanja? Levinsonova kritika Griceovog
shvatanja implikatura naznačila je, i to sa pravom, da je Grice pre izložio nedostatnost
semantičkih pravila prirodnih jezika, nego što je uspeo da ponudi potpun model za
opis jezičkog funkcionisanja. (Levinson, 1983, str. 128) Kada je u pitanju osetljivost
implikature na uslove izricanja nekog iskaza, Grice je predložio razlikovanje opštih i
posebnih implikatura. Opšte konverzacijske implikature pojavljuju se nezavisno od
nekog posebnog konteksta. Za razliku od njih, posebne konverzacijske implikature
zahtevaju upravo neki određeni kontekst izricanja za svoje pojavljivanje. Primer opšte
implikature bili bi iskazi u sledećem primeru (11), gde je (ii) implikatura koja
proizilazi iz (i). (11)(i) Ja sam ušla u neku kuću. (ii) Ta kuća nije moja. Dakle, postoji
neka opšta implikatura od poimanja "neko X" do prihvatanja da to X nije neposredno
vezano za govornika. Nasuprot opštim implikaturama, u slučaju posebne implikature
(i) će u sledećem primeru (12) implicirati (ii) samo u okolnostima datim pod (iii).
(12)(i) Pas izgleda veoma srećno. (ii) Možda je pas pojeo pečenje. (iii) Šta se zaboga
dogodilo sa pečenjem? Pas izgleda veoma srećno. Izrazit slučaj javljanja posebne
implikature je ironija, gde su uvek potrebne određene informacije o okolnostima
izricanja da bi se izbeglo doslovno značenje izrečenog. Sa druge strane, metafore i
tautologije mogu biti očiti primeri iskaza čije značenje ne zavisi od konteksta izricanja.
Za Gricea je značajno napomenuti da je njegovo istraživanje jezika poniklo iz
filozofske teorije značenja, i da je stoga u njegovoj koncepciji fokusirano sučeljvanje
logike i raznolikosti jezičke upotrebe. Kada je reč o principu kooperacije i njegovim
maksimama, može se pouzdano tvrditi da postoji veliki broj govornih situacija koje se
ne osnivaju na kooperaciji i oblicima ponašanja koje opisuju maksime ovog principa.
Kooperacija može biti samo jedan od govornih namera, ali nikako univerzalni princip.
Kooperativno ponašanje u toku neke konverzacije pre je posledica uspešno vođene
konverzacije, nego unapred dat model ponašanja. Leech svoju koncepciju jezičkog
komunikacijskog ponašanja razvija u odnosu na Griceovu ideju o univerzalnom
principu kooperacije. Odnos principa kooperacije i princiopa učtivosti predstavlja
središnji problem njegovih analiza. Prema ovom autoru, učtivost je onaj vid ponašanja
koji doprinosi održavanju govorne komunikacije. Uz učtivost postoji i niz drugih
pragmatskih principa, od kojih je najznačajniji princip ironije. Svi pragmatski principi
nalaze se u odnosu zavisnosti od dominantnog principa učtivosti. Princip učtivosti, kao
i princip kooperacije, veoma brzo pada na testu univerzalnosti. Dobro je poznato da se
komunikacijski efekt ostvaruje i u krajnje neučtivom govornom diskursu. Iako je
delovanje principa učtivosti relativizovano tvrđenjem da je ovaj princip podložan
izboru, a takođe i skalaran u svojim manifestacijama, ostaje opšti stav da je učtivost, u
manjoj ili većoj meri, prisutna u svim govornim događajima. Sam Leech ne pruža
potpuno objašnjenje o odnosu principa učtivosti i mogućih pragmatskih strategija.
Tako, na primer, ostaje otvoreno piatanje zašto indirektne ilokucije nekad vode
uvećanoj, a nekad umanjenoj učtivosti. Sasvim je izvesno da učtivost i uviđanje
interesa sagovornika podstiče konverzaciju. Međutim, čini se da okosnica pragmatskih
principa nije pouzdana. Samom komunikacijskom efektu, koji Leechov
funkcionalizam naglašava, učtivost doprinosi samo u izvesnom broju slučajeva.

14
Jednostavno, komunikacijski efekt nije bitno određen načinom ponašanja sagovornika,
bilo da je reč o kooperativnosti, učtivosti ili bilo kom drugom principu ponašanja. Ono
što je bitno za postizanje komunikacijskog efekta je potpunost govorne namere.
Leechove analize govornih situacija, kao ipregled interpersonalne retorike i njenih
principa, predstavljaju izuzetno podsticajan model pragmatskog istraživanja.
Otvorenost njegove koncepcije, kao i raznolikost principa pragmatike koje izlaže,
otvara mogućnost sagledavanja govornog toka kao određenog pojedinačnošću
situacija. Ukoliko se prihvati pojedinačnost kao suštinska odrednica govorne
komunikacije, onda jedinica govora ili princip govornog ponašanja mogu biti tek
striktno teorijski termini koji određuju aspekt sa kojeg se odvija istraživanje jezičke
kominikacije u govornom diskursu.

Literatura

Brown, Gillian & Yule, George (1987). - Discourse Analysis. - Cambridge: Cambridge
University Press

Brown, Penelope & Levinson, Stephen C. (1983). - Politeness: Some universals in language
usage. - Cambridge: Cambridge University Press Cole,

Peter ed. (1981). - Radical Pragmatics. - New York: Academic Press

Gazdar, Gerald(1979).-Pragmatics:implicature, presupposition and logical form. - New York:

Academic Press

Leech, Geoffrey N. (1983). - Principles of Pragmatics. - London: Longman Levinson,

Stephen C. (1983). ' Pragmatics. - Cambridge: Cambridge University Press

Proceedings of the Texsas Conference on Performatives, Presuppositions and Implicatures

(1977). - Arlington : Center for Applied Linguistics

15