Приказ књиге: Како мотивисати ученике да уче

Приказ књиге: Како мотовисати ученике да уче

Немања Илинчић

Универзитет у Новом Саду, Педагошки факултет у Сомбору

Приказ књиге: Како мотивисати ученике да уче
2
Књига Како мотивисати ученике да уче, аутора Џере Брофија приказује стратегије које
могу да се користе за мотивацију ученика да уче. Књига не садржи лична искуства
професора или трикове које је научио, већ представља скуп закључака из научних радова
на ову тему. У већем делу књиге, аутор се директно обраћа читаоцу, за кога подразумева
да је наставник. Аутор је књигу поделио у 12 поглавља и на крају сваког поглавља се
налази сажетак, закљукчак, као и питања за размишљање. Очигледни принципи за
мотивисање ученика су укратко описани, док су они мање познати описани са вше детаља.
Књига такође узима у обзир рзаличите карактере ученика, на пример неки ученици воле
изазове и не плаше се неуспеха, док други избегавају изазове, како би избегли неуспехе. У
књизи се налазе и стратегије помоћу којих наставници могу умањити учеников страх од
неуспеха. Такође, књига препознаје важност наставног плана и стратегије за мотивацију
ученика треба да буду кориштене за остваривање циљева из наставног плана. Књига
помаже наставницима у проналаску начина да подстакну ученике у развоју свог знања и
вештина, чак и уколико им се тема часа не интересује. Ту су и стратегије за
искориштавање постојеће интринзичке мотивације ученика и подршку њиховим напорима
у учењу помоћу награда и других интринзичких побуђивача. Поред свега наведеног,
књига нуди и смернице за прилагођавање мотивационих принципа групним и
индивидуалним разликама ученика , као и смернице за „корективни рад“ са ученицима
који су постали незадовљони или обесхрабрени. Принципи и стратегије из ове књиге би
треабло да буду корисни свакоме коме је потребно да мотивише људе да остваре неки
план.
Прво поглавље почиње изношењем две супротстављене идеје о учењу. Прва је да је учење
узбудљиво и забавно ако се поклапа са интересима ученика и подразумева да мотивација
долази сама уколико се ученици осећају пријатно, а уколико то није тако, да је то кривица
наставника. Друга идеја је супротна и тврди да је школа по природи досадна и
фрустрирајућа, јер захтева од ученика присутност и тера их да уче нешто за чиме не виде
потребу или у томе не виде смисао, јер ученикова околина, како вшрњаци, тако и продица
често не сматрају академске успехе важним. Аутор каже да ова два погледа често
представљају срж савета који се дају наставницима како би пронашли начин за
мотивацију деце, такође истиче да иако су обе идеје погрешне, оне садрже елементе
истине. У овом поглављу се представља концепт мотивације и описује се како су настале
и како су се развијале мотивационе теорије. У овом поглављу се истиче да је би главни
фокус наставничких мотивационих напора требао бити усмерен ка мотивацији ученика да
уче. Аутор се слаже да би мотивациона стања требало развијати у учионици када је то
могуће. Ипак сматра да циљ постизања одрживе интринзичке мотивације није
реалистичан као основа за планирање дневних мотивационих стратегија, јер наставни
план захтева од ученика да овладају вештинама које су наметнуте споља и често им нису
интересантне, док их вршњаци само посматрају, а наставници процењују њихово знање.
Аутор закључује да је реалније подстицати ученике да се активно укључе у учење и
помоћи им да активности учења схвате смисленим и вредним труда.
Приказ књиге: Како мотивисати ученике да уче
3
У другом поглављу „Успостављање заједнице за учење у вашој учионици“ се говори о
друштвеном контексту и наглашава важност организовања учионице као заједнице за
учење у којој сви заједнички раде на томе да остваре циљеве учења и схватају да су они
вредни труда. Описују се начини за управљање одељењем и страгегије за социјализацију
ученика које за циљ имају стварање позитивне климе у учионици како би се даље могле
користити принципи за мотивацију ученика, који ће бити описани после. Како би се таква
клима створила, потребно је учинити учионицу пријатном и привлачном за ученике,
усмерити њихову пажњу на циљеве учења и помоћи им у оставаривању тих циљева.
Уколико не постоји позитивна клима и ако су ученици уплашени или огорчени, покушаји
мотивисања ученика неће бити успешни. Такође се истиче потреба да се у наставном
програму треба фокусирати на оно што заправо вреди научити и да се тај наставни
садржај прикаже на такав начин да ученици могу схватити значај тог знања, као и начине
да га примене.
Треће, четврто и пето поглавље се односе на то како заштитити самопоуздање ученика као
и на начине за пружање додатне подршке онима који су постали незадовољни и
обезхрабрени, као и на очекивања као аспекте мотивације. У трећем поглављу
„Подржавање самопоуздања ученика као особа које уче“, аутор се осврће на мотивационе
напоре у оквиру модела очекивања и вреднсти. Аутор на основу резултата истраживања
закључује да је важно подржавати самопоуздање ученика и помоћи им да се усредсреде на
учење уместо да се прибојавају могућег неуспеха и приказује разне начине да се то изведе.
Четврто поглавље се зове „Теорија циља“. У овом поглављу, аутор истиче да је
филозофија која је довела до оригиналне теорије циља представља визију онога што би
чколство могло да постане, док становиште о вишеструким циљевима, које постаје све
популарније, нуди компромис, помоћу ког се школовање какво сад имамо, што боље
искористи. Много раних научних радова о теорији циља подржавао је идеју да су циљеви
учења продуктивни, а да циљеви изведбе нису. Новија истраживања су довела до
становишта о вишеструким циљевима као комплементарним циљевима учења, бар за неке
људе у одређеним ситуацијама. Аутор закључује да су циљеви приступања изведбибили
ближе повезани са краткорочном ретенцијом и оценама,док су циљеви учења делују
ближе повезани са дугорочном ретенцијом и интересовањем за предмет. На крају, аутор
предлаже да послушамо савете који дају теоретичари циљева, да покушавамо да
избегавамо строге стандарде оцењивања као и оцењивање према нормалној расподели и
јавна упоређивања ученичких резултата.
У поглављима шест, седам, осам, девет и десет су приказане стратегије које наставници
могу примењивати како би помогли ученицима да цене вредност учења, тако што ће им
показати да ће им њихов труд донети задовољство, или им објаснити важност тог знања
које ће стећи.
Пето поглавље „Поновно успостављање самопоуздања и воље за учењем код
обесхрабрених ученика“ аутор почиње истицањем чињенице да чак и ако ефективно
задовољимо индивидуалне потребе ученика и да и ако напредују најбрже што могу, неки
од ученика ће ипак постићи лошије резултате од већине њихових другова из одељења.
Приказ књиге: Како мотивисати ученике да уче
4
Овим ученицима треба помоћи да заштите своје самопоуздање помоћу метода из другог
поглавља и доследно спроводити наставни програм. Чак и уколико применимо све ове
принципе, овим ученицима ће можда бити потребна додатна мотивациона подршка. У
овом поглављу се приказују стратегије за рад са четири различита типа ученика који
захтевају додатну пажњу. Први су слаби ученици који имају потешкоће у праћењу и
савладавању градива и због тога су развили хронично ниска очекивања. Они захтевају
непрекидно охрабривање и уверавање да ће бити у стању да остваре наставне циљеве, као
и непрекидне поруке подршке и истицање тога да наставник цени учеников напредак све
док они у тај напредак улажу разуман труд. Ови ученици могу захтевати и додатни
индивидуализовани материјал за учење или додатне часове, а уколико и даље нису у
стању да прате наставу упркос максималном труду, треба се потрудити да савладају бар
најосновније ствари. Други тип ученика су ученици са проблемима синдрома неуспеха.
Њима је потребно да науче продуктивно превазилажење уместо да одустају када наиђу на
фрустрације или неуспех. Овде треба имати на уму, да чак и када буду редовно постизали
успехе, ово неће уклонити могућност за катастрофалну рекацију на неуспех. Ученицима
заокупљеним заштитом осећања сопствене вредности потребно је помоћи да схвате да
су та осећања супротна њиховим интересима. Такође, треба показаити и емпатију за
њихове страхове и потрудити се да се осећају угодније у учионици. Посвећеним
подбацивачима, такође је потребно помоћи да схвате да њихово понашање није у складу
са њиховим дугорочним интересима. Потребно им је охрабрење као и помоћ у рађењу
задатака. Код тежих случајева, потребно је укључити и породицу. На крају, аутор
закључује да празна охрабрења или неколико похвалних речи неће успети да мотивишу
свкаог ученика, али добра комбинација пзазовних захтева и навођење ученика да виде
како је успех достижан уз рад и труд, може позитивно утицати чак и на ученике који су
потпуно одустали. Аутор такође истиче да ученике треба научити да на академске
неуспехе и фрустрације гледају реалистично и да на њих реагују адаптивно.
У шестом поглављу „Обезбеђивање спољашњих / екстринзичких побуђивача“ су описане
стратегије за обезбеђивање спољашњих побуђивача са циљем мотивације ученика на
нагажовање. Ове стратегије немају за циљ да повећају вредност коју ученици придају
одређеној активности, већ да повежу успешно завршену активност са позитивним
последицама које они цене. Нуде се три стратегије за обезбеживање спољашње
мотивације, а то су: награђивање ученика за добру изведбу, усмеравање пажње на
инструменталну вредност учења и повремено организовање такмичења. Треба се
побринути да се ученици фокусирају на постизање наставних циљева а не на стицање
награде, као и да сваки ученик има једнаку прилику да заради награду. Такође, треба
помоћи ученицима да цене своја постигнућа и да се њима поносе. Аутор закључује да
спољашње мотивационе стратегије могу бити делотоворне понекад, али да се не треба
превише ослањати на њих. Уколико се превише ослањамо на награде, или такмичење,
ученици могу престати да обраћају пажњу на оно што заправо треба да уче и да им
стечено знање постане само алат за достизање награде, уместо да виде вредност стеченог
знања.
Приказ књиге: Како мотивисати ученике да уче
5
Седмо поглавље је „Теорија самоодређености интринзичке мотивације: задовољавање
потреба ученика за аутономијом, компетентношћу и повезаношћу“. Аутор у овом
поглављу предлаже да потребу ученика за аутономијом можемо задовољити тако што би
им се дала могућност да често бирају нешто. Потребу ученика за компетентношћу можемо
задовољити тако што ћемо осигурати да се кативности учења поклапају са њиховим
предзнањем и вештинама и наглашавати животне примере који укључују примену тих
вештина, као и значај задатака. Ученици такође имају потребу за повезаношћу са другима,
на коју треба одговорити тако што ће учионица бити организована као заједница за учење,
као што је то описано у поглављу 2 и пружањем прилика ученицима за групни рад,
нарочито у малим групама или паровима.
У осмом поглављу „Други начини подржавања интризичке мотивације ученика“, аутор
допуњује седмо поглавље и закључује да би школовање требало да буде пријатно и
ученицима и наставницима колико год је то могуће. Да би се то постигло, кад год се
планирани наставни резултати могу остварити помоћу неких активности, треба истаћи
активности које су награђујуће за ученике и избегавати оне које су им досадне или им се
не допадају. Приликом овога важно је имати у виду два ограничења у погледу шта је
могуће постићи стратегијама интринзичке мотивације. Први је да је наставни програм
увек најважнији, то значи да се мора испредавати читав наставни програм а не само оно
што се ученицима допада а чак и када им се допада, треба имати у виду да учење и даље
захтева концентрацију и напор. Друго ограничење је то да иако стратегије интринзичке
мотивације повећавају учениково уживање у учионици и у активностима у којима
учествује, ове стратегије не подстичу жељу ученика за стицањем знања и остваривањем
циљева учења. Због тога, ове стратегије треба допуњавати стратегијама за подстицање
ученичке мотивације за учење, о којима ће бити реч у деветом поглављу.
Девето поглавље је „Подстицање ученичке мотивације за учење“ и у њему аутор каже да
је наставников задатак да осмисли и осигура наставни садржај као и активности учења
буду смислене и вредне труда и да подржавају ангажовање ученика у наставним
активностима на тај начин да они могу видети и ценити њихову врендост. Такође, аутор
истиче да је важно да ученици схвате да је наставни садржај важан за њих и да треба
подржати њихово уважавање сопственог учења.
У десетом поглављу „Социјализовање незаинтересованих или отуђених ученика“, на
самом почетку, аутор каже да највећи проблем са којим се наставници сусрећу није
обесхрабреност, већ апатија. Апатични ученици су потпуно незаинетересовани за учење,
не виде смисао у њему нити сматрају да је вредно труда или чак имају отпор према учењу.
Код ових ученика, потребно је уложити истрајан напор, како би се њихови ставови и
уверења променили, треба им показати значење ангажовања у школским активностима и
подстицати њихову жељу за учестовањем у њима. Претњама и санкцијама овакве ученике
је могуће натерати само да пруже минимум труда потребан за пролазну оцену. Такође
истицање важности образовања као осигурања за бољу будућност јесте важно, али и то је
захтев наметнут споља а такве циљеве апатични ученици лако одбацују. Аутор сматра да
је најбољи начин за мотивисање апатичних ученика то да им се помогне да науче да цене
Приказ књиге: Како мотивисати ученике да уче
6
своје академске успехе и самоостварења који проистичу из ангажовања у школским
активнсотима с мотивацијом за учење. Такође, важно створити близак и пријатељски
однос са овом врстом ученика и показати стрпљење и упорност при инсистирању на
стабилном напредовању, упркос отпору ученика. Уколико имате ближи однос са ученким,
он ће имати већу жељу да удовољи вашим захтевима.
Принципи у првих десет поглавља су универзални и могу се приметинити на све ученике,
без обзира на узраст, пол, и друге разлике. Аутор не сматра да постоји научна основа за
тврдњу да су потребне различити мотивациони принципи за ученике различитих узраста,
пола, или културног порекла, како би се са њима ефективно радило. Истовремено, сматра
да је могуће и често потребно прилагодити универзалне принципе индивидуалним
потребама и искуствима ученика.
У једанаестом поглављу „Прилагођавање разликама у ученичким обрасцима мотивације“
се приказују индивидуалне и групне разлике имеђу ученика које су се аутору чиниле
важним. У овом поглављу, аутор говори о прилагођавању мотивационих стратегија
разлитчитим ученицима и ситуацијама. Аутор истиче да су неке од шема за измену
мотивационих стратегија представљају само удовољавање жељама ученика и наводи три
разлога за опрез. Први разлог је то што удовољавање не подстиче развитак мотивације за
учење, други је то удовољавање њиховим захтевима није исто што и задовољење њихових
стварних потреба, а трећи је то што удовољавање може подржати особине личности које
треба променити. Због тога, планове за индивидуализацију мотивационих стратегија треба
осмислити тако дда задовоље ученикове стварне потребе имајући у виду њихове
дугорочне интерсе. Такође, један од проблема у прилагођавању мотивационих планова
појединим ученицима јесте временска ограниченост, јер наставник који предаје одељењу
од двадесет или више ученика, нема времена да свакоме посвети јединствен програм.
Дванаесто поглавље „Поглед уназад и унапред: интегрисање мотивационих циљева у ваше
планирање и поучавање“ предлаже начине помоћу којих је принципе и стратегије из
књиге могуће имплементирати у наставне планове. Након тога се фокус премешта са
ученика на наставнике и њихову мотивацију. Аутор тврди да се принципи који се користе
за разумевање мотивације ученика који се суочавају са изазовима учења могу применити
како би се разумела мотивација наставника који се суочавају са професионалним
изазовима, као што су потешкоће у мотивисанњу ученика. Такође, у овом поглављу, аутор
скреће пажњу на неке од замки на које наставник може да наиђе у својим покушајима да
мотивише ученике и предлажу се начини за избегавање или превазилажење ових замки.