EGZISTENCIJALNA IZOLACIJA

Proces najdubljeg istraživanja – proces koji Hajdeger naziva „ razotkrivanje „ ,

vodi nas saznanju da smo konačni, da smo smrtni, da smo slobodni, i da ne
možemo pobeći od sopstvene slobode. Takodje, učimo da smo kao individue,
neumitno sami.

Koncepti slobode i smrtnosti su koncepti koji se tradicionalno, nalaze izvan

psihoterapijskih domena, u prethodnim poglavljima osetio sam neophodnost da
elaboriram na temu njihovog posebnog značaja za psihoterapiju. Sa konceptom
izolacije je malo drugačije otkako je to poznat koncept i pojavljuje često u
svakodnevnoj terapijskoj praksi. U stvari, izolacija je toliko poznat i na više
različitih načina korišćen koncept tako da bi moj prvi zadatak trebalo da bude
definisati je u egzistencijalističkom smislu. Kliničari se, čini mi se, susreću sa tri
različite vrste izolacije: interpersonalna, intrapersonalna i egzistencijalna.

Interpersonalna izolacija: opisuje se uglavnom kao usamljenost i odnosi se na

izolaciju spram drugih osoba. Uslovljen ja mnogim faktorima, prostornom
razdvojenošću, nedostatkom ili manjkom odgovarajućih socijalnih veština,
teškim konfliktnim situacijama u vezi intimnosti ili je uslovljena ličnim stilom
( kao na primer kod shizoida, narcisoidnih manipulativnih ili osuđujućih
ličnosti)koji sprečava prijatne socijalne interakcije. Kulturološki faktori igraju
važnu ulogu u interpersonalnoj izolaciji. Gubitkom i manjm značajem koji imaju
institucije koje neguju bliskost, kao n aprimer proširene porodice, siguran
komšiluk, crkva, porodični doktror...U SAD na kraju krajeva neminovno vodi
interpersonalnom otuđenju.

Intrapersonalna izolacija: je proces gde se delovi ličnosti takoreći otuđuju od

celokupne odnosno ostatka ličnosti. Frojd je koristio termin „ izolacija „ da
opiše mehanizam odbrane, posebno prisutan kod opsesivne neuroze, kod kojih
su neprijatna iskustva lišena svog uticaja, te su izolovana od regularnog procesa
mišljenja. Salivan je bio posebno zainteresovan za fenomen u kojem pojedinac
isključi iskustvo iz svesti i čini delove psihe nedostupne selfu. On misli na proces
disocijacije, napustio je termin potiskivanje, i stavlja ga u centralnu poziciju
svoje sheme psihopatologije. U savremenoj psihoterapijskoj terminologiji,
„ termin izolacija „ se ne koristi samo za opisivanje mehanizam odbrane već
mnogo češće za pretpostavljanje bilo kakvog oblika fragmentacije selfa. Tako da
se na intrapersonalnu izolaciju misli kada god neko guši sopstvena osećanja i
želje, prihvata „ treba „ i „ moram „ kao sopstvene želje, ne veruje sopstvenim
sudovima ili pokopava sopstvene potencijale.

Intrapersonalna izolacija je u širokoj upotrebi kao tekuća paradigma

psihopatologije. Moderni teoretičari kao Hornaj, From, Salivan, Maslov, Rodžers
i Rolo Mej kažu da je patologja rezultat obstrukcije koja se javlja rano tokom
života i deluje tako što izmešta iz koloseka prirodni razvoj individue. Karl
Rodžers u diskusiji o L. Binswangerovom poznatom slucaju Elen West jasno
opisuje intrapersonalnu izolaciju: „ Iako je kao devojčica bila u potpunosti
samostalnog razmišljanja, sada je kompletno zavisna od mišljenja drugih ljudi.
Ona više ne poznaje način da sazna šta misli ili oseća. Ovo je najusamljenije
stanje ikada, skoro potpuna separacija od sopstevnog autonomnog organizma.

Savremeni terapeuti fokus terapije stavljaju na ciljeve koji se odnose na

pomaganje pacijentima da reintegrišu prethodno otcepljene delove sebe. U
istraživačkom projektu koji sam opisao u poglavlju 6, uspešni pacijenti su bili
pitani da rangiraju 60 faktora u terapiji u zavisnosti od toga koliko su bili
pomažući. Najčešće izabran ajtem bio je „ otkrivanje i prihvatanje prethodno
nepoznatih ili neprihvatljivih delova sebe „ ( isključujući simptom orijentisane).
Perls, na primer krstio je svoj pravac „ Geštalt „ terapija naglašavajući svoju
odanost i posvećenost cilju „ celine „.

U podsetniku ovog poglavlja fokusiraću se na treću formu izolacije –

egzistencijalnu izolaciju. Ovo ne znači da intrapersonalna i interpersonalna
izolacija nisu značajna za klinički rad; ali ukoliko želim ovu studiju da održim u
podesnom okviru, morao bih da preporučim čitaocima relevantnu literaturu.
Svakako, biće prilika u kojim ću pominjati intra i interpersonalnu izolaciju
obzirom da su u bliskoj vezi sa egzistencijalnom izolacijom ( intrapersonalna i
egzistencijalna izolacija posebno dele zajedničke granice ). Tipovi izolacije su
slični subjektivnosti; to je zato što mogu izazvati slična osećanja i maskirati
jedna drugu. Često ih terapeuti zamene i tretiraju pacijenta rpogrešnim tipom
izolacije. Dalje, njihove su granice semipermeabilne, egzistencijalna izolacija se
na primer često podnosi zahvaljujući i kroz interpersonalno pripadanje. Sve će
ove teme biti pravovremeno obrađene ali prvo bi morali definisati pojam
egzistencijalne izolacije.

ŠTA JE EGZISTENCIJALNA IZOLACIJA?

Pojedinci su često izolovani kako jedni od drugih tako i od delova samih sebe ,
ali ispod ovih podela nalazi se mnogo češća i bazična izolacija a koja se tiče
egzistencije – izolacija koja perzistira uprkos najprijatnijim mogućim vezama sa
drugim ljudima i uprkos samospoznaji i integraciji. Egzistencijalna izolacija se
odnosi na nepremostivi jaz između sebe i bilo kog drugog bića. Takodje se
odnosi i na još fundamentalniju izolaciju – separaciju izmedju osobe i sveta.
„ Separacija spram sveta „ – čini se da je u pitanju adekvatna fraza mada je i
dalje nejasna. Jedna moja pacijentkinja obezbedila je otelotvorenje definicije.
Ona je naime, imala panične napadekoji su se javljali kad god je njena veza sa
značajnim drugim bila ugrožena. Opisujući svoje iskustvo rekla mi je :

„Sećate li se filma Priča sa zapadne strane, kada se dvoje ljubavnika sretnu i

odjednom sve drugo na svetu volšebno izbledi i nestane i oni ostaju absolutno
sami jedno sa drugim? E to je ono što se dešava meni u trenutku napada, samo,
što tada nema nikoga drugog do mene same. „

Jedan drugi pacijent je imao rekurentne košmare koji datiraju od ranog

detinjstva do današnjeg dana kada je kao odrastao čovek posledično razvio
tešku insomniju – u stvari, fobiju od spavanja obzirom da je zbog košmara bio u
strahu da zaspi. Košmari su neobični po tome što se snevaču ne dešava ništa
loše, umesto toga, njegov se svet topi, on biva izložen ništavilu. San :
„ Budim se u svojoj sobi. Odjednom primećujem da je sve drugačije i da sve
počinje da se menja. Prozorski okviri su rastegnuti i valoviti, police za knjige su
zgnječeni, kvaka nestaje i pojavljuje se rupa na vratima koja postaje sve veća i
veća. Sve gubi svoj oblik i počinje da se topi. Više ne postoji ništa i počinjem da
vrištim.“

Thomas Wolfe je bio zauvek progonjen svojom neobičnom akutnom svesnošću

egzistencijalne izolacije. U autobiografiji Look Homeward Angel, protagonista je
okusio izolaciju još kao beba u krevecu: .....

Egzistencijalna izolacija je talas usamljenosti kome se može pristupiti na više

načina. Konfrontacija sa slobodom i smrtnošću neminovno će ubaciti individuu u
taj talas.

SMRT I EGZISTENCIJALNA IZOLACIJA

Saznanje o sopstvenoj smrtnosti je ono što čini da pojedinac shvati da niko ne

može umreti sa njim ili umesto njega. Hajdegerova tvrdnja da „ iako pojedinac
može otići u smrt zbog drugog, takvo „ umreti za „, ne znači da neko drugi može
uzeti smrt čak i u najmanjem stepenu. Niko ne može uzeti tuđu smrt umesto
njega. Iako možemo biti okruženi prijateljima, iako ljudi mogu umreti za za iste
razloge , iako ljudi mogu umreti u istom trenutku ( u drevnom Egiptu običaj da
se sluge sahrane sa faraonom, ili suicidalni pakt ) i dalje je najosnovniji nivo
umiranja najusamljenije ljudsko iskustvo.

Običan čovek, najpoznatijia srednjevekovna uloga, prikazuje na snažan i

jednostavan način usamljenost ljudskog susreta sa smrću. Običnog čoveka je
posetila Smrt koja ga je obavestila kako mora da obavi krajnje hodočašće Bogu.
Običan čovek je molio za milost ali bez uspeha. Smrt ga je obavestila kako se
mora spremiti za dan kojem nijedan čovek nije utekao. Očajavajući, Običan
čovek se užurbano baca na traženje pomoći. Uplašen i iznad svega, izolovan,
moli druge da mu se pridruže na njegovom putovanju. Lik Kindred odbija da
podje sa njim....Običan čovek je napušten na isti način od strane svakog
alegorijskog lika u romanu: prijateljstva, zemaljskih dobara, znanja. Čak su ka i
njegovi atributi napustili. Običan čovek je konačno spašen od potpunog terora
egzistencijalne izolacije zahvaljujući jednoj figuri, Dobrim Delima, koja su bila
voljna da idu sa njim čak i u smrt. Zaista, to je deo hrišćanskog morala, dobra
dela unutar konteksta religije obezbedjuju podršku / potporu protiv ultimativne
izolcije. Današnji Običan čovek koji ne može ili ne želi da prihvati religijski oblik
vere, mora zaista da na ovaj put ide sam.

SLOBODA I EGZISTENCIJALNA IZOLACIJA

Usamljenost u tome da je pojedinac sam sebi roditelj. U meri u kojoj je pojedinac

odgovoran za sopstveni život, pojedinac je usamljen. Odgovornost podrazumeva
autorstvo. Svesnost sopstvenog autorstva podrazumeva napuštenje verovanja
da je tamo negde neko ko nas vodi i stvara. Duboka usamljenost je udružena sa
činom samo kreacije. Pojedinac postaje svestan kosmičke ravnodušnosti. Možda
životinje imaju neki osećaj vodjastva i zaklona ali ljudska vrsta, vodjena
samosvešću mora ostati izložena postojanju.
Erih From veruje da je izolacija primarni izvor anksioznosti. On posebno ističe
osećanje bespomoćnosti koje je svojstveno bazičnoj odvojenosti ljudskih bića.
Svesnost usamljenosti i odvojenosoti, bespomoćnosti nasuprot sila prirode i
društva, čini njegovo odvojeno i razjedinjeno postojanje nepodnošljivim zatvorom.
Iskustvo separacije stvara anksioznost, i ono je zaista izvor svih anksioznosti. Biti
separiran znači biti odsečen, bez ikakvih kapaciteta za koriščenje ljudskih
mogućnosti i snaga. Otuda, biti separiran znači biti bespomoćan, bez mogućnosti
shvatanja sveta, stvari i ljudi - aktivno, To znači da me svet može okupirati a bez
moje sposobnosti da reagujem.
Ovi spojeni i pomešani afekti usamljenosti i bespomoćnosti su razumljivi
emocionalni odgovori umetnuti bez našeg pristanka u proces pronalaženja
sebe. Hadeger koristi termin „thrownness“ da bi opisao ovo stanje. Mada
pojedinac stvara samog sebe, sopstevni projekat, ono što je krajnje kreirano je
ograničeno time što je pojedinac takoreći bačen sam na „ štafelaj sopstevnog
postojanja „.
Defamilijarizacija.Čovek ne samo da kreira samog sebe već kreira i svet na način
koji skriva da je konstituisan od nas samih. Egzistencijalna izolacija impregnira
temelje sveta ali je toliko sakrivena ispod brojnih slojeva svetovnih artefakta od
kojih je svaki prožet ličnim i kolektivnim značenjem, da mi proživljavamo i
osećamo samo o svet svakodnevnice, rutinskih aktivnosti. Okruženi smo
stabilnim objektima i institucijama, svetom u kojem su svi objekti i bića
povezivani i umreženi mnogo puta i na mnogo načina. Ušuškani smo u osećanje
udobnog i poznatog pripadanja, primordijalni svet velike praznine i izolacije je
sahranjen i ućutkan, jedino se oglašava u vidu kratkih rafalnih paljbi tokom
košmara i mitskih vizija.
Ipak, postoje trenutci kada se zavesa stvarnosti momentalno otvori te na kratko
steknemo uvid te pogled na mašineriju koja radi iza zavese u bekstejdzu. U ovim
trenutcima koje je, verujem, svaki introspektivni i samoreflektvni pojedinac
iskusio, trenutna defamilijarizacija se pojavljuje kroz simbole, ključne objekte i
tome slično, te je spokojsto proisteklo iz „ kao kod kuće „ stanja, narušeno.
Albert Kami u svojim ranim radovima opisuje ovakav momenat koje se javio
kada je bio u hotelskoj sobi u stranoj državi:
Ovde sam bez odbrane, u gradu gde ne umem da čitam znake...bez prijatelja sa
kojim bih progovorio, uratko bez diverzije. U sobi u koju prodiru zvuci nepoznatog
grada. Znam da me ništa ne vuče ka delikatnijoj svetlosti kuće ili drugom nežnom
mestu. Da li ću zvati na glas ? Da li ću zaplakati ? Nepoznata lica će se pojaviti.I
sada, zavesa navike, udobnog tkiva postupaka i sveta, u kome srce lenjo raste,
polako se uzdiže i na kraju otkriva bledo lice straha. Čovek je lice u lice sa sobom
samim. Izazivam ga da bude srećan.
U ovakvim trenutcima dubokog egzistencijalng bola, pojedinčev odnos sa
svetom značajno je prodrman. Jedan moj pacijent, visoko uspešan direktor,
opisao je jedan sličan incident: trajao je svega nekoliko minuta, ipak, bio je
toliko moćan da se u sećanju zadržao u veoma jasnoj i slikovitoj formi
godinama. U svojoj 12 oj godini zaspao je van kuće gledajući nebo, u jednom
trenutku se osetio toliko odvojenim od majke zemlje i vinut visoko u zvezde.
Gde se nalazi? Odakle potiče? Odakle je Bog?Odakle nešto ( radije nego ništa )
potiče?Postao je savladan usamljenošću, bepomoćnošću i nedostatkom tla pod
nogama. Iako mi je teško da poverujem da se životne odluke donose u
trenutku , on je insistirao da je tada doneo odluku da će postati toliko poznat i
moćan da neće sebi ikada više dozvoliti da se ovako oseti.
Naravno, ovo granično iskustvo praznine i izgubljenosti ne nalazi se „ tamo
negde „, ono je u nama, i nije potrebno ni jedno spoljašne iskustvo da bi smo
ovo otkrili. Sve što je potrebno jeste iskkrena unutrašnja potraga. Robert Frost
ovo parafrazira:
Ne mogu me uplašiti svojim praznim licima
Medju zvezdama, na zvezdama, gde nema ljudi
Imam ga u sebi toliko blizu kući
Da uplašim sebe svojim sopstvenim napuštenim mestima
Kada pojedinac upadne u svoja sopstvena napuštena mesta, svet odjednom
postaje nepoznat.
Hajdeger koristi termin „uncanny“ ili „ not at home „ ne bi li objasnio stanje u
kojem se pojedinac oseća kao da je izgubljen u epoznatom svetu.Kada je
pojedinac potpuno umešan u poznat svet do te mere da je izgubio kontakt sa
sopstvenim egzistencijalnim situacijama, Hajdeger tvrdi da je čovek u
svakodnevnici u „ opadajućem maniru „ ( parafrazirati, u minus fazi ).
Anksioznpt nam služi kao vodič da nas vrati nazad.U drugom delu Hajdeger tvrdi
kada je pojedinac vraćen iz tzv absorbovanosti u svetu, objekti su lišeni
značenja, pojedinac oseća anksioznost i suočava se sa usamljenošću, nemilošću i
prazninom sveta. Vrhunski užas se pojavljuje u suočavanju sa prazninom.
Suočavajući se sa prazninom, niko i ništa nam ne mogu pomoći, to se dešava u
trenutku kada osećamo egzistencijalnu izolaciju u svojoj potpunosti.
Defamilijarizacija uključuje više od objekata u svetu. Drugi su entiteti uključeni u
obezbeđivanju stabilnosti i strukture: uloge, vrednosti, vodiči, pravila, etika –
mogu jednostavno biti lišeni značenja. U poglavlju 5 opisao sam jednostavnu
vežbu „ disidentifikacije „ u kojoj osobe odgovaraju na pitanja „Ko sam ja ?“ na
kartama, onda meditiraju i razmišljaju i odustaju postepeno od jedne po jedne
uloge. Na kraju vežbe, osoba se odrekla svih svojih uloga, i postala svesna da je
biće nezavisno od brojnih uloga koje postoje, ako što je Niče govorio, čak i kada
„ poslednji oblačni trag realnosti nestaje „.Neke od ovih fantazija prijavili su
subjekti na kraju vežbe : „ kao bestelesni duh koji odlazi u prazninu „ i jasno
sugerišu da uloge lišavaju pokretanju u iskustvo egzistencijalne izolacije.
Iskustvo samoće, kao i toga da svakodnevno imamo neko vodjstvo a da