Professional Documents
Culture Documents
породично-Драшкић (dopunjeno)
породично-Драшкић (dopunjeno)
ПОРОДИЦА
Посебна заштита породице – породица увек ужива заштиту друштва и државе, независно од тога да ли се
раади о брачној или ванбрачној, потпуној или непотпуној.
Слободно одлучивање о рађању деце – реч је уставном праву сваког човека да слободно одлучује о условима
под којима ће сопствену егзистенцију наставити у свом потомству. Нови Устав, ипак, каже да РС подстиче
родитеље да се одлуче на рађање и помаже им у томе.
ЗОО, Закон о основама својинскоправних односа, Закон о решавању сукоба закона с прописима других
земаља, Закон о парничком поступку, Закон о медијацији, Закон о извршењу и обезбеђењу, Закон о општем
управном поступку, Закон о наслеђивању, Закон о становању, Закон о ванпарничном поступку, Закон о
матичним књигама, Закон о социјалној заштити, Закон о финансијској подршци породици са децом, Закон о
уређењу судова и Закон о јавном бележништву
1
6. УЛОГА ВРХОБНОГ СУДА КАО ИЗВОРА ПОРОДИЧНОГ ПРАВА
Врховни суд на седници одељења усваја правна схватања, која су обавезујућа за сва већа и представљају
извор права у правом смислу речи.
Основна надлежност предвиђена је за одлучивање о питањима тумачења или примене Европске конвенције
о људским правима у свим случајевима када они који поднесу представку тврде да су жртве повреде права
установљених у Конвенцији
Друга врста надлежности је саветодавна, па је Комитет министара овлашћен да захтева од Суда саветодавна
мишљења о правним стварима која се тичу тумачења Конвенције или протокола уз њу. Саветодавна
мишљења даје Велико веће Суда
држава уговорница, односно појединац, невладина организација или група лица (појединачна представка).
Да би суд разматрао о представци, морају бити исцрпљени сви унутрашњи правни лекови и представка мора
бити упућена у року од 6 месеци од када је донета правоснажна одлука у предмету на који се односи
представка.
Судије – има онолико судија колико има држава чланица Европске конвенције о људским правима. Све судије
бира Парламентарна скупштина са листе од три кандидата које предложи свака држава чланица. Мандат
судија траје девет година, без права да буду поново изабрани.
Суд разматра предмете од стране судије појединца, у одборима од 3 судије, већу од 7 судија или у Великом
већу од 17 судија, а свако веће образује и одборе као помоћна радна тела.
У састав Великог већа улази по службеној дужности судија изабран са листе заинтересоване државе или друго
лице по избору заинтересоване државе, ако овај није у могућности.
Поступак – поступак пред Европским судом тече тако што најпре судија појединац или одбор прихватају или
не прихватају представку појединца.
Одмах доносе пресуду ако је питање већ елаборирано у судској пракси, у противном веће одлучује
о суштини представки које упућују појединци, односно државе. Ако је озбиљно питање од значаја
Када суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право омогућава само делимичну
одштету, Суд ће пружити правично задовољење оштећеној странци.
- навођење на сексуални однос или сексуални однос са лицем које није навршило 14. годину живота или са
немоћним лицем
1) супружници или бивши супружници, 2) деца и родитељи, 3) крвни, адоптивни и тазбински сродници, 4)
особе које везује хранитељство, ванбрачна заједница или живот у истом породичном домаћинству, а
напослетку и 5) лица која су међусобно била или су још увек у емотивној или сексуалној вези, односно која
имају заједничко дете или је дете на путу да буде рођено, иако никада нису живела у истом породичном
домаћинству.
Да, јер се наводи да у лица која се сматрају члановима породице у случају насиља спадају и лица која су
међусобно била или су још увек у емотивној или сексуалној вези.
1. Брачна сметња – крвно сродство је брачна сметња у првој линији без обзира на степен сродства, а у
побочној обухвата све сроднике другог и трећег степена, док у четвртом степену сметњу представља само
сродство између деце рођене браће и сестара или полубраће и полусестара (првобратучед). Тазбинско
сродство је брачна сметња само у првом степену праве линије, а за адоптивно важи што и за крвно.
2. Адоптивна сметња – крвно сродство је сметња за заснивање усвојења у правој линији, без обзира на
степен сродства, а у побочној само у друом степену. Постојање адоптивног сродства између усвојитеља и
усвојеника јесте сметња за ново адоптивно сродство.
3. Законско издржавање – ова обавеза обухвата све крвне сроднике у правој линији, те и браћа и сестре,
пасторци, очух и маћеха, а и адоптивне, по правилима која важе за крвно сродство.
4. Законско наслеђивање – крвно и сродство усвојењем су основ за груписање сродника у наследне редове,
при чему ближи сродници искључују даље.
5. Кривично дело – крвно сродство између свих сродника у правој линији и између брата и сестре улази у
састав бића кривичног дела „родоскрнављење”, али крвно и адоптивно сродство су основ и за „одузимање
малолетног лица”, „промену породичног стања”, „запуштање и злостављање малолетног лица”, „недавање
издржавања”, „кршење породичних обавеза”, „насиље у породици”.
6. Изузеће судије – судија или судија-поротник не може у кривичном поступку вршити судијске дужности ако
му је окривљени или његов бранилац, тужилац, оштећени, његов законски заступник или пуномоћник, брачни
друг, или лице са којим живи у ванбрачној или другој заједници живота или сродник по крви у правој линији,
или у побочној до четвртог степена, а у тазбинском сродству до другог степена, или је његов усвојитељ или
усвојеник. Исто важи и за парнични поступак, у односу на странку, њеног законског заступника или
пуномоћника.
7. Закуп стана – помоћу сродства се одређују лица која су чланови породичног домаћинства закупца стана и
која имају право да после његове смрти наставе коришћење стана.
8. Пензија – право на породичну пензију имају чланови породице осигураника после његове смрти (брачни
друг, његова деца, унуци, друга деца коју је издржавао, а којој су родитељи неспособни за рад, његови
родитељи, усвојитељи, очух и маћеха).
9. Порез – обвезнику се признају одбици приликом обрачунавања пореза на доходак грађана, попут одбитка
за издржавање породице (у које спадају малолетна деца и усвојеници, пунолетна деца и усвојеници на
редовном школовању, унуци и његови родитељи, тј. усвојеници).
3
16. НАЧЕЛА О ЛИЧНОМ ИМЕНУ
1. Лично име је неимовинско право – титулар не може то право пренети на друго лице, нити га се може
одрећи, такође не застарева.
2. Право на лично име стиче се рођењем, а штити се од тренутка уписа у матичну књигу рођених – матична
књига је јавна књига за коју важи претпоставка тачности, упис има конститутивни карактер, што значи да је тек
од уписа име заштићено право
3. Свако је дужан да се служи својим личним именом – истовремено право и обавеза, настала из потребе
заштите права и интереса трећих лица.
Два су начина да се повреди права на лично име: оспоравање права на име (спречавање или ометање
титулара при употреби личног имена) и неовлашћена употреба имена (присвајање туђег личног имена).
Лице чије је право на име повређено може у парничном поступку захтевати од суда да утврди постојање
права се оно служи својим именом, да нареди уклањање, уништење или преиначење предмета којима се
извршена повреда права, као и да забрани даље вршење такве радње. Повреда је основ за накнаду
имовинске и неимовинске штете. Некада повлачи и кривичноправну одговорност.
4. Лично име се може променити – наравно уз извесна ограничења
19. 5 КОНВЕНЦИЈА
Конвенција о заштити материнства,
Конв о држављанству удатих жена ,
Конв о правима детета,
Конв о пристанку на брак,
Конв о остваривању алиментационих захтева у иностранству,
4
Конв о елиминисању свих облика дискриминације жена
БРАК
5
3. Изјаве воаље будућих супружника морају бити дате истовремено (не буквално у истом тренутку, али да се
следе). Тај тренутак представља моменат конституисања брака, с обзиром да се, након што оба будућа брачна
друга дају изјаве да ступају у брак пред надлженим органом, изјава воље више не може повући.
4. Изјава воље о ступању у брак не сме бити модификована условом или роком (нпр. да неће имати деце).
5. Изјаву воље о ступању у брак морају дати лично вереници, пошто је уговор о браку специјалан уговор
породичног права, за који је прописана свечана форма, која захтева присуство оба будућа супружника.
Изузетно, ако постоје нарочито оправдани разлози, надлежни општински орган управе може дозволити да се
брак склопи у присуству само једног супружника и пуномоћника другог супружника.
Пуномоћје такве врсте мора садржати личне податке о властодавцу, пуномоћнику и лицу са којим се склапа
брак, мора бити оверено, издато специјално у сврху склапања брака, важи 90 дана од дана овере
6
Њиме су дата и данас прихватљива решења о повраћају вереничких дарова у случају одустанка од веридбе,
док се накнада трошкова веридбе не признаје ако је једна страна без оправданог разлога одустала од
веридбе. Наша судска пракса одбија и накнаду нематеријалне штете
28. КЛАСИФИКАЦИЈА БРАЧНИХ СМЕТЊИ
Прва класификација брачних сметњи:
а) оне које повлаче ништавост (апсолутно ништавост) брака – брачност, неспособност за расуђивање, сродство
и старатељство
б) оне које повлаче рушљивост (релативну ништавост) брака – неспособност за расуђивање која је престала
током брака, мане воље, малолетство
Друга класификација брачних сметњи:
а) отклоњиве – малолетство изнад 16 година и тазбинско сродство
б) неотклоњиве – све остале
у зависности од тога да ли се може добити судско ослобођење од брачне сметње (судска диспензација)
Трећа класификација брачних сметњи:
а) апсолутне – брачност, неспособност за расуђивање, малолетство
б) релативне – сродство, старатељство, мане воље
у зависности од тога да ли сметња делује према свим трећим лицима (erga omens) или само између
одређених лица (inter partes)
Четврта класификација брачних сметњи:
а) привремене – брачност, неспособност за расуђивање, старатељство, мане воље, малолетство
б) трајне – сродство
према томе да ли брачна сметња може да престане сама по себи, протеком времена.
7
Повлачи апсолутну ништавост, неотклоњива је сметња, трајна (осим у случају поништења усвојења) и
релативна брачна сметња.
32. МАНЕ ВОЉЕ КАО БРАЧНА СМЕТЊА (долазило је питање каква принуда може бити да би је суд узео у
обзир, облици заблуде за поништење брака и врсте заблуде)
Да би се брак сматрао пуноважним захтева се да је изјављена воља била слободна. То није случај ако је лице
које изјављује вољу жртва принуде или заблуде.
1. Принуда је недозвољени акт једног лица којим се друго присиљава да изјави вољу у одређеном правцу.
Овако изражена воља је израз тачне представе о стварности, али није слободна. Притисак се може остварити
употребом физичке силе или изазивањем страха код принуђеног:
а) Физичка принуда је последица примене физичке силе (vis absoluta) приликом склапања брака и може се
остварити различитим средствима (хипноза, отмица, злостављање итд.).
Тешко је опет замислити ово у пракси, јер би на време било уочено, а брак спречен.
б) Психичка принуда или претња је суптилнији вид вршења притиска на вољу нуптуријента и због тога је у
животу чешћа. Она се остварује утицањем на вољу психичким путем (vis compulsiva).
Циљ је да се изазове страх од будуће опасности која се може односити на будућег супружника коме се прети
или на њему блиско лице, на његов живот, слободу, телесни интегритет, час, углед или имовину, али се
опасност може односити и на оног ко прети (да ће извршити самоубиство).
Претњу може вршити и треће лице. Претња може бити и посредна, дакле, не мора се односити на онога ко
склапа брак.
Да би принуда била узрок ништавости брака, морају да постоје одређени услови:
а) Претња мора бити озбиљна – да изазива оправдани страх, да је зло којим се прети озбиљно, такво да
угрожава неко значајно добро једног или другог супружника, односно трећег лица.
Да би се оценила озбиљност претње потребно је употребити објективно-субјективни критеријум, према коме
је принуда озбиљна онда када се објективно види да је страх од принуде оправдан, али и да је принуђени
озбиљно схватио зло којим се прети. Одлучује се, дакле, од случаја до случаја.
8
б) Принуда мора одлучујуће утицати на изјаву воље будућег супружника – мора постојати казуална веза, тако
да до изражавања пристанка на склапање брака не би дошло да је принуђени могао поступати слободно.
в) Принуда мора бити противправна – у теорији грађанско права, претња мора бити недопуштена, дакле у
супротности са правним и моралним нормама. У брачном праву за појам принуде је ирелевантно да ли је она
противправна, јер је свака принуда противправна.
Дакле, чак и ако је дозвољено оно чиме се прети, брак који је склопљен на такав начин може бити поништен.
2. Заблуда – кривa представa о стварности. У брачном праву релевантна је једино заблуда која представља
нетачну представу о личности другог супружника. Има их три:
а) Заблуда о физичкој личности супружника (заблуда о идентитету) – постоји у случају када једна особа склопи
брак са лицем које је физички различито од оног са којим је она стварно желела да склпи брак. Ирелевантно
је ко је скривио заблуду (будући супружник или треће лице). То је тешко замисливо у пракси, али се догађа
(слабовидост вереника, замена близанаца, склапање преко пуномоћника итд.)
б) Заблуда о грађанској личности супружника – када особа са којом се жели склопити брак физички идентична
са особом са којом је брак и склопљен, али заблуда посотји и односи се на оне ситуације када се будући
брачни супружник лажно представљао, кријући свој грађански идентитет (лично име, пребивалиште, датум
рођења, држављанство, брачни и породични статус).
Да ли је одређена околност довољна да буде заблуда о грађанској личности одређује се у сваком
појединачном случају. Свакако, заблуда је правно релевантна ако супружник не би склопио брак да је знао
истините околности о личности другог супружника.
в) Заблуда о битним особинама супружника – када се ради о некој битној особини због које супружник који је
у заблуди не би склопио брак да је за њу знао. Битна је само особина супружника, а не сопствена особина или
особина неког лица блиског брачном другу.
Може се односити на физичка, психичка, морална, социјална и друга обележја супружника, али која ће се
особина сматрати битном закон не одређује таксативно.
Ранији српски Закон о браку и породичним односима је наводио одређене примере (трајна, опасна и
тешка болест, противприродне навике, полна немоћ, оплодна немоћ, ранија осуда због бешчастећег дела,
бременитост жене од другог лица, нечасно занимање).
Иако Породични закон ову листу не помиње, нема сумње да ће у судској пракси ове особине и даље бити
најчешће навођене као основ за поништење брака због заблуде о битној особини супружника.
9
в) Узајамно поштовање и помагање
Међусобно поштовање супружника представља претпоставку складних и успешних брачних односа, а
остварује се настојањем сваког супружника да разуме и уважи потребе, схватања и интересе другог
супружника, да подели срећне и тужне тренутке са својим супружником.
За то су потребни међусобни напори, да би се постигла солидарност, међусобно, према члановима породице,
а посебно према деци.
У супротном, недостатак свега наведеног довешће до развода брака.
Подразумева се и верност, иако она није предвиђена изричито законом. Правни појам верности односи се на
верност само у сфери сексуалног понашања, али је потребна верност и у ширем смислу, у смислу осећања
оданости, привржености и посвећености. Повреду обавезе верности супружник може игнорисати, опростити
или тражити да се брак разведе.
Узајамно помагање представља сваки могући вид помоћи и подршке, као пружање савета и услуга,
неге у болести, утехе у невољи и заштите интереса. Такође се не може остварити принудним путем, али
супружник може захтевати развод брака.
д) Избор презимена
Супружници споразумно одређују презиме приликом склапања брака. Свако може задржати своје презиме,
може уместо свог узети презиме супружника или свом презимену додати супружниково, или преизмену
супружника своје презиме.
а) Неће се поништити нови брак скклопљен за време трајања ранијег брака једног од супружника,
ако је тај ранији брак престао до закључења главне расправе у првостепеном поступлу, било да је претходни
брак престао смрћу, проглашењем за умрлог супружника, разводом или поништењем. Одступа се од
претпоставке да нико не може склопити нови брак док раније склопљени не престане, из практичних разлога.
10
б) У спору за поништење новог брака може се појавити питање постојања, односно пуноважности претходног
брака. Постојање ранијег брака се доказује изводом из матичне књиге венчаних. Ако јавни тужилац то не
може да докаже на тај начин, суд ће прекинути поступак поништења касније склопљеног брака и наложиће
тужиоцу да покрене парницу у одређеном року, у којој би се доказало да ранији брак постоји. Ако тужилац то
не учини, сматраће се да је тужба повучена.
Ако тужени оспорава пуноважност ранијег брака уписаног у матичну књигу венчаних, претходно ће се судити
о пуноважности тог ранијег брака, па ће суд прекинути поступак поништења и наложиће покретање парнице,
а ако тужени то не учини сматраће се да је од тврдње одустао.
Када је парница покренута, у зависности од њеног исхода, дакле од тога да ли је доказано постојање
ранијег брака, односно ништавост претходног, суд доноси одлуку о томе да ли ће каснији брак бити
поништен. Дакле, ако не буде утврђено постојање ранијег брака или тај ранији буде поништен, каснији брак
се неће поништавати, упркос повреди императивне норме о условима за пуноважност брака.
в) Суд је дужан да одбије поништење каснијег брака ако су се за то испунили одговарајући законски услови,
док има овлашћење да не мора поништити брак које је дато суду у случају у коме се као разлог за поништење
брака појављује отклоњива брачна сметња (попут тазбинског сродства). Тада суд може накнадно дати
одобрење. Суд се сматра компетентним да процени оправдане разлоге за давање судске диспензације.
г) Неће бити поништен брак који није био склопљен ради остваривања заједнице живота, већ ради
прикривања неког правног посла или остварења другог циља, под условом да су супружници накнадно
успоставили стварну заједницу живота. Брак не би могао бити поништен ни када је само један супружник
склопио брак у неком другом циљу.
Чињеница заједнице живота има већи значај од повреде претпоставке за пуноважност брака, која је
недостајала у часу његовог склапања. Тај недостатак касније је компензован успостављањем стварне животне
заједнице.
11
39. КОНВАЛИДАЦИЈА РУШЉИВОГ БРАКА
накнадно оснажење рушљивог брака, које се постиже на основу одлуке суда или путем одрицања од права на
поништај брака од стране лица којима закон то право даје.
а) Конвалидација наступа тако што суд пред којим је покренут поступак поништења брака који је склопио
малолетник без судске диспензације не мора поништити такав брак ако утврди да су у време склапања брака
постојали, или се накнадно стекли, законски разлози због којих се могло дозволити склапање брака пре
пунолетства.
б) Конвалидација путем одрицања од права на поништење брака наступа када лица која имају право на тужбу
просто пропусте да се обрате суду у одређеном року. Да би таква конвалидација производила правна дејства,
потребно је да буду испуњени следећи услови:
• да се конвалидација предузме од стране лица која су овлашћена да захтевају поништење
• да та лица знају за постојање недостатка због кога могу захтевати поништење
• да је протекао рок у коме се може захтевати поништење брака
12
б) Нескривљени – произилазе из животне стварности и немају везе са самовољним поступком другог
супружника (несталост, душевна болест, поремећеност брачних односа и сл.)
Скривљени су све ређи у модерном праву.
13
и складне животне заједнице супружника. Ако је то немогуће, сваки од супружника може тражити развод
брака.
Породични закон не садржи посебне узроке, као Закон о браку и породичним односима, али судови их и
даље узимају као пример објективне немогућности остварења заједнице живота супружника (несталост или
душевна болест).
1. Мирење – спроводи се само у брачном спору који је покренут тужбом за развод брака, а циљ је да се
поремећени однос супружника разреши без развода брака.
То значи да мирењу нема места ако је подигнута тужба за поништење брака (јер егзистенција брака није
угрожена поремећајем брачних односа, већ неким другим чињеницама) или ако је поднет предлог за
споразумни развод (јер су се супружници већ споразумели).
Ако поступак мирења спроводи суд, биће заказано посебно рочиште пред председником већа, где ће
присуствовати само супружници, без пуномоћника. То је због тога да би се утврдило да ли постоји аутентична
жеља супружника да се неспоразуми превазиђу, а брак сачува.
14
Ако поступак мирења спроводи орган старатељства, или неки други орган (брачно или породично
саветовалиште), онда се мирење спроводи уз употребу различитих другхих стурчних знања (социјалног рада,
комуникологије, психологије и сл.), те других метода.
а) Ако се супружници помире, сматраће се да је тужба за развод брака повучена.
б) Ако се не помире, наставиће се поступак нагодбе. Изостанак супружника са рочишта за покушај мирења не
повлачи одмах чињеницу да мирење није успело, већ установа којој је поверен поступак посредовања треба
да процени да ли ипак има изгледа за помирење. О мирењу се саставља записник, који се мора доставити
суду, у случају да суд није био надлежан. Поступак мирења не може трајати дуже од 2 месеца од дана
достављања тужбе суду, односно другој установи, а по протеку рока од 3 месеца суд ће преузети поступак
мирења ако установа којој је поверен поступак посредовања не обавести суд о резултатима мирења.
Тужба се не доставља туженог на одговор, како би се убрзао поступак и како би спречило да садржина тужбе
осујети покушај мирења и пре него што је оно почело.
2. Нагодба – спроводи се у брачном спору који је покренут тужбом за поништење брака, тј. тужбом за развод
брака, када мирење супружника није успело. Смисао је да се уз помоћ медијатора разреше сва најспорнија
питања која оптерећују односе супружника када постане извесно да њихов брак не може опстати. Треба
постићи споразум о вршењу родитељског права и о деоби заједничке имовине. Присуствују и пуномоћници,
који могу и треба да допринесу да се до споразума дође што је могуће брже и једноставније.
Успела нагодба је када се постигну оба споразума.
Делимично успела нагодба је када се постигне један од поменута два споразума.
Свакако, споразум о деоби заједничке имовине уноси се у изреку пресуде о поништењу или разводу брака,
док се споразум о вршењу родитељског права уноси у изреку само ако суд процени да је тај споразум у
најбољем интересу детета.
Неуспела нагодба јесте она ако се један или оба супружника не одазову позиву на нагодбу или се не постигне
ниједан споразум.
Записник мора да садржи споразум о вршењу родитељског права и/или о деоби заједничке имовине, тј.
изјаву да нагодба није успела. Нагодба може трајати најдуже 2 месеца од дана када је окончан поступак
мирења, тј. од дана достављања тужбе суду или одређеној установи; а после 3 месеца поступак преузима суд,
ако одређена установа не обавести суд о резултатима.
ДЕТЕ
15
правоснажном судском одлуком. Ван тих случајева, право припада:
а) Детету – дете има право да оспорава материнство жени која је у матичну књигу рођених уписана као
његова мајка, а тужбу може поднети без обзира на рок.
Док је малолетно, оно то чини преко законског заступника. У овом случају законски заступник је по правилу
жена којој дете оспорава материнство, па дете мора заступати колизијски старатељ.
После десете године живота, дете може тражити самостално од органа старатељства да му постави
колизијског старатеља, а од суда да му постави привременог заступника због постојања супротних интереса
између њега и његовог законског заступника.
Право на тужбу ради оспоравања материнства не прелази на наследнике овлашћених лица, али наследници
детета наследници жене која је уписана у матичну књигу као мајка, наследници биолошке мајке или
мушкарца који се сматра оцем детета, могу наставити поступак, ради утврђивања да је постојао основ за
оспоравање материнства.
б) Жени која је уписана у матичну књигу рођених као мајка детета – има рок до годину дана од дана сазнања
да она није родила дете, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.
в) Жени која тврди да је мајка детета – може оспорити материнство жени која је као мајка уписана у матичну
књигу рођених. Истом тужвом се тражи утврђивање и сопственог материнства. Рок је годину дана од дана
сазнања да је тужиља родила дете, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.
г) Мушкарцу који се по закону сматра оцем детета – може поднети тужбу ради оспоравања материнства у
року од годину дана од дана сазнања да жена која је уписана у матичну књигу рођених као мајка детета није
родила дете, а најкасније у року од 10 година од рођења детета. Право припада и брачном и ванбрачном оцу.
Оспоравање материнства се одражава и на очинство, тако што се гаси претпоставка о брачном очинству или
се у случају ванбрачног детета отвара могућност да мушкарац који је признао очинство поништи сопствену
изјаву о признању очинства.
16
Муж мајке детета сматра се брачним оцем детета захваљујући правној претпоставци која у праву
функционише од давнина, а која и данас има универзалну вредност у упоредном праву.
С биолошке стране гледано, зачеће детета од стране оца није очигледа чињеница. У пракси, најчешће бива да
правна претпоставка о очинству мужа мајке детета буде потврђена и чињеницом његовог биолошког
очинства. Ако се не поклапају, претпоставка се може обарати доказивањем да муж мајке детета није
природни отац детета.
а) Дете – може оспоравати да му је природни отац онај мушкарац који се по закону сматра његовим оцем без
обзира на рок. Поново је потребан колизијски старатељ ако између оца и детета постоје супротни интереси
или се налазе у опречним страначким улогама.
Обрнуто, ако се дете и родитељ који заступа дете по закону налазе у истој страначкој улози, тада родитељ
заступа дете у овој парници.
Ако дете није под родитељским старањем или је лишено пословне способности, тужбу подноси старатељ уз
одобрење органа старатељства.
б) Мајка – рок за тужбу је годину дана од сазнања да њен муж није отац детета, односно 10 година од рођења
детета.
Мајка ће ретко користити ово право, јер се тако погоршава положај детета, а била би изложена и
неугодностима када би признала да је имала ванбрачне сексуалне контакте.
в) Муж мајке – уместо мужа који је лишен пословне способност тужбу може поднети његов старатељ, уз
одобрење органа старатељства. Ради се о томе да би муж мајке, због болест или сметњи лишен пословне
способности, могао, због свог стања, бити злоупотребљен, наметањем обавеза према детету о чијем пореклу
он нема никаквих сазнања, нити је свестан да дете не може потицати од њега.
Муж може поднети тужбу у року од годину од сазнања да није отац, односно 10 година од рођења детета.
Ако сазна након навршене 10. године, тужба ће се одбацити као неблаговремена.
Пример: Крон и други против Холандије – страна 194.
г) Мушкарац који тврди да је отац детета – има право да оспори претпоставку о брачном очинству детета. Не
може то свако учинити, већ само онај мушкарац који истом тужбом тражи и утврђивање сопственог очинства.
Рок за тужбу је годину дана од дана сазнања да је он отац, тј. 10 година од рођења детета.
Утврђивање истине о пореклу детета овде има предност над заштитом породичног мира брачне породице.
Ово право не прелази на наследнике, али они могу наставити поступак ради утврђивања да је постојао основ
за оспоравање брачног очинства.
Дејство судске одлуке има статусни и породичноправни аспект. Тако дете које је рођено у браку или у року од
300 дана од дана престанка брака смрћу мужа мајке, а очинство у односу на њега буде оспорено, губи брачни
статус и сматра се ванбрачним дететом са неутврђеним пореклом у односу на оца (осим ако је тужбу поднео
биолошки отац и ако је у истом поступку утврђено његово очинство). Успешно оспореним брачним
очинством, престаје однос родитеља и детета између мужа мајке и детета, а то значи и престанак свих права
и дужности родитеља и деце и крвних сродника оца и детета. Ако не дође до развода, муж мајке и дете
имају обавезе и права само на основу тазбинског сродства.
Пресуда има деклараторни карактер – дете се сматра ванбрачним од тренутка рођења (ex tunc) и делује erga
omnes. Може утицати и на лично име и презиме детета. Ако је дете старије од 10 година и способно за
расуђивање, потребна је и његова сагласност за промену личног имена
17
делимично лишава пословне способности одреди правне послове које то лице може самостално
предујзимати, па суд одлучује и о евентуалном признању очинства.
Изјава мора бити дата лично, те не може бити модификована никаквим условом или роком, осим у сличају
признања зачетка. У супротном, нема пуноважног признања очинства.
2. Услов који се односи на дете чије се очинство признаје – признаје се само очинство детета које је живо
рођено, дакле које је стекло правни субјективитет, док узраст детета није од правног значаја.
Изузетно, може се признати и насцитурус, али тада признање производи правна дејства само под позитивним
суспензивним условом да се дете живо роди. Одступање је учињено ради заштите интереса детета у
приликама када отац, из било ког разлога, не може сачекати тренутак рођења детета.
Није допуштено признање очинства после смрти детета. То је зато што се процењује да не постоји правни
интерес умрлог детета, али и тако да мушкарац не би могао да злоупотреби признање ради стицања неког
другог права (попут права на наслеђивање).
3. Услов који се односи на сагласност мајке и детета са признатим очинством – за пуноважност признања
очинства потребно је да се са признањем сагласи мајка ванбрачног детета, а ако је дете старије од 16 година,
онда и оно треба да се сагласи са признатим очинством.
а) Сагласност мајке – има нарочити значај, јер мајка најбоље зна ко је природни отац њеног детета. Изјаву
може дати мајка која је навршила 16. годину живота и способна је за расуђивање, а ако мајка не може дати
сагласност, довољна је сагласност детета. Изјаву не може дати мајка која је млађа од 16 година или је потпуно
лишена пословне способности. У случају када је мајка делимично лишена пословне способности релевантна
је само одлука суда.
Сагласност прибавља матичар по службеној дужности. Када прими изјаву о признању очинства, матичар
позива мајку детета да се у року од 30 дана изјасни о признању. Сагласност се даје у истој форми у којој се
даје и изјава о признању очинства (пред матичарем, органом старатељства или судом, или у тестаменту). Исто
дејство има и изјава мајке којом она пријављује рођење детета, када у изјави означи особу коју сматра оцем
детета.
б) Сагласност детета – тражи се само када је оно старије од 16 година и способно за расуђивање. У супротном,
довољна је сагласност мајке. У том случају је могуће да признавалац, уз
сагласност мајке, свесно призна очинство детета за које зна да не потиче од њега.
Форма сагласности детета је иста као и форма изјаве о признању очинства, тј. као форма изјаве о сагласности
са признати очинством коју даје мајка детета.
в) Сагласност старатеља детета – уз одобрење органа старатељства, потребна је уместо сагласности мајке, ако
она више није жива, или је њено боравиште непознато, или је неспособна за расуђивање, или уместо
сагласности детета, ако је дете млађе од 16 година или неспособно за расуђивање.
Другим речима, за пуноважност признатог очинства захтева се сагласност мајке и детета старијег од 16
година, али је одступање неизбежно у неколико случајева:
• довољна је само сагласност мајке, ако је дете млађе од 16 година или је неспособно за расуђивање
• довољна је само сагласност детета старијег од 16 година способног за расуђивање, ако мајка није
више у животу, ако је непознато њено боравиште или је неспособна за расуђивање
• довољна је само сагласност старатеља детета, ако ни мајка ни дете из горе наведених разлога не могу
дати правно релевантну изјаву воље
У недостатку сагласности мајке, детета, односно старатеља детета, мушкарац који тврди да је отац детета има
право да захтева да се његово очинство утврђује у судском поступку. Рокови су годину (од кад сазна да се
нису сагласили), односно 10 година од рођења детета.
Пример: Јусуф против Холандије – страна 203.
4. Услов који се односи на форму изјаве о признању очинства – поред следећих форми треба додати и облик
јавнобележничког записа:
а) Признање пред матичарем – може бити учињено приликом пријаве рођења детета или накнадно, или у
одвојеном поступку ради утврђивања очинства признањем.
Поступак утврђивања порекла детета рођеног изван брака траје најкраће и најједноставнији је, уколико до
признања ванбрачног очинства дође поводом пријаве рођења детета. Тада ванбрачни отац може изјаву о
признању дати истовремено кад он сам пријављује рођење или у одређеном року након што је мајка
пријавила рођење детета.
18
Када мајка означи мушкарца као оца детета приликом пријављивања рођења, матичар је дужан да означено
лице обавести о наводима мајке, чувајући податак као службену тајну. Обавештење садржи и позив
означеном лицу да у законском року од 30 дана дође код матичара ради давања изјаве о признању очинства,
односно да изјаву поднесе писмено. Ако позвани изјави да није отац детета или ускрати давање изјаве,
сматра се да признање очинства није учињено, па ће матичар о томе обавестити мајку, коју ће додатно
поучити о њеном праву да порекло детета од оца утврђује у поступку пред судом.
Независно од могућности да очинство призна пред матичарем у поступку пријаве рођења детета, или да то
учини на иницијативу мајке након рођења детета, лице које себе сматра оцем детета може и само покренути
поступак признања очинства. У том случају, матичар (било који) је дужан да на записник прими изјаву о
признању очинства од стране лица које себе сматра оцем детета. Матичар је дужан да о учињеном признању
обавести мајку детета, а евентуално и дете, те да им остави рок од 30 дана ради добијања њихове сагласности
са изјавом о признању.
Ако сагласност изостане, матичар је дужан да поучи мушкарца о праву на утврђивање очинства судском
одлуком.
б) Признање пред органом старатељства може се дати у записник који се одмах доставља матичару
надлежном за упис рођења детета у матичну књигу рођених ради окончавања поступка утврђивања очинства
признањем.
в) Признање пред судом може бити учињено:
- у ванпарничном поступку – исто као и признање учињено у записник пред матичарем или органом
старатељства, обавезује суд да прими изјаву, а исправу достави матичару ради уписа изјаве о признању
очинства у матичну књигу рођених.
- у парничном поступку – када тужени у поступку који се води пред судом ради утврђивања ванбрачног
очинства призна тужбени захтев. Суд је у овом случају дужан да без одлагања достави оверени препис
записника са рочишта на коме је учињено признање матичару надлежном за упис детета у матичну књигу
рођених. Ако је признање ваљано, тада се тужба одбацује.
г) Признање у тестаменту – тестамент треба да буде проглашен, пошто завешталац увек може у целини или
делимично опозвати тестамент, а тиме и изјаву о признању очинства коју тестамент садржи. Изјава о
признању очинства чини се поред изјаве којом завешталац чини распоред своје имовине за случај смрти, и
дели правну судбину тестамента као једностраног правног актра.
То значи да је изјава о признању очинства правно релевантна само ако је тестамент пуноважан. Ако је ништав,
ништава је и изјава.
Без обзира на форму у којој су учињене, изјава о признању очинства, као и изјаве мајке и детета о сагласности
са признањем очинства не могу се опозвати. Међутим, у неким случајевима дозвољено је поништавање
признатог очинства, као и оспоравање очинства.
19
Док је дете малолетно или док над њим траје продужено родитељско право, заштиту у његово име и за његов
рачун врши његов законски заступник, а то је по правилу његова мајка.
Ако мајка није у могућности да буде његов законски заступник, тужбу подноси старатељ детета уз одобрење
органа старатељства.
Дете ће заступати колизијски старатељ ако између родитеља који заступа дете и детета постоје супротни
интереси или се они налазе у опречним страначким улогама. Дете које је навршило 10. годину живота може
захтевати од органа старатељства да му постави колизијског старатеља.
б) Мајка – може поднети тужбу и у своје име, у року од годину дана од дана сазнања да мушкарац кога сматра
оцем детета није признао очинство, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.
в) Мушкарац који тврди да је отац детета, покушао је да призна дете за своје, али се са тим признањем нису
сагласили мајка, односно старатељ детета – тужбу може поднети у року од годину дана од дана пријема
обавештења о несагласности мајке, односно старатеља детета, а најкасније у року од 10 година од рођења
детета.
Иако није законски прецизирано, матичар је дужан да достави обавештење мушкарцу о несагласности,
односно у претходном случају мајци о непризнању, одмах пошто га прими, односо одмах по протеку рока од
30 дана који је био остављен овим особама на изјашњење.
г) Мушкарац који тврди да је отац детета, оспорава брачно или признато ванбрачно очинство другом
мушкарцу и истом тужбом тражи да се утврди његово очинство – примењују се одговарајуће одредбе о
оспоравању брачног очинства од стране мушкарца који себе сматра оцем детета.
Дејство правоснажне судске пресуде којом је утврђено ванбрачно очинство детета огледа се у томе што се
утврђује порекло детета од оца. Између детета и његовог оца заснивају се сва међусобна права и обавезе које
познаје породично право. Дете остаје ванбрачно дете, али са утврђеним пореклом од оца.
Одлука је деклараторног карактера, што значи да се ванбрачно очинство сматра утврђеним од тренутка
рођења детета (ex tunc), и оно делује erga omens. Дејство је трајно. Утврђено ванбрачно очинство може
утицати и на лично име и презиме детета. Ако се мења име детета старијег од 10 година, које је способно за
расуђивање, потребна је и његова сагласност.
Утврђивање ванбрачног очинства у случају више суложника – тужени мушкарац може ставити приговор да је
мајка у време зачећа детета имала сексуалне односе са другим мушкарцем, односно са више других
мушкараца. У том случају суд је дужан да спроведе поступак против мушкарца за кога се у тужби тврди да је
отац детета и зависно од резултата доказног поступка, изрекне пресуду којом се усваја тужбени захтев, или се
одбија. Не може по службеној дужности суд покренути поступак против особа које наведе мушкарац у свом
приговору, али мајка може да, по окончању једног поступка (који се завршио одбијањем тужбеног захева),
поднесе тужбу против других особа са којима је имала полне одоносе у критично време зачећа детета.
20
55. УТВРЂИВАЊЕ И ОСПОРАВАЊЕ МАТЕРИНСТВА – УЗ БИОМЕДИЦИНСКУ ПОМОЋ
мајком детета зачетог уз биомедицинску помоћ у
нашем праву се увек сматра жена која га је родила, а ако је дете зачето дарованом јајном ћелијом,
материнство жене која је даровала јајну ћелију не може се утврђивати. То имплицира да сурогацијски уговори
нису у овом тренутку допуштени у нашем праву. Технике у којима би могло бити спорно материнство су:
Донација јајне ћелије – поступак који се примењује код жена са смањеном или одсутном функцијом јајника,
односно ако јајници функционишу, али постоји ризик од преношења наследних генетских поремећаја на дете.
Процедура се састоји у аспирацији јајне ћелије од жене донора, њеном оплођењу и трансферу тако добијеног
ембриона у материцу жене примаоца (гестационе мајке).
Јасно је да се као потенцијални претендент на материнство појављује жена која је донирала јајну ћелију и која
као давалац генетског материјала, такође, може бити сматрана биолошком мајком детета (генетска мајка).
Нека права допуштају (аустралијско, шпанско, хрватско), под одређеним условима, а нека стриктно забрањују
(немачко, аустријско) донацију јајних ћелија. Прихваћено је схватање да се мајком детета може сматрати
само жена која је носила дете као резултат смештања у њено тело дароване јајне ћелије и ниједна друга
жена.
Донација ембриона – техника која означава комбинацију поступака донације јајне ћелије и артифецијелне
инсеминације семеном донора, али се ретко спроводи у пракси.
Сурогат материнство – метода аситиране репродукције за жене којима је из неког разлога одстрањена
материца и оне нису саме способне за ношење и рађање детета. За оплођење се користе јајне ћелије и
сперматозоиди супружника којима се пружа помоћ, а оплођене јајне ћелије се преносе у материцу изабране
жене као примаоца, уз њену сагласност.
Циљ је да материнство стекне жена која је давалац генетског материјала.
У нашем праву сурогат материнство је изричито забрањено, а тако је и у већини правних поредака (аустријско,
шведско, немачко). У енглеском праву, ипак, сматра се да је могуће да се мајком детета не сматра жена која
га је родила, већ да се супружници који су добили дете уз помоћ сурогат мајке могу правно сматрати
родитељима, под следећим условима: а) бар један од њих мора бити генетски родитељ детета, б) захтев мора
бити поднет у року од 6 месеци од рођења детета, в) суд мора донети одлуку о родитељству, г) дете треба да
живи заједно са подносиоцима захтева, д) морају бити држављани Велике Британије и имати најмање 18
година, ђ) да су се мајке која је носила и родила дете и биолошки отац сагласили да буде донета судска
одлука, и е) да није била дата нити примљена накнада у вези са доношењем судске одлуке.
И у праву Израела сурогацијски уговор је условљен таксативно набројаним условима.
( сурогат материнство долазило као посебно питање)
21
Хетерологно оплођење (хетерологна артифицијелна инсеминација) – дете се рађа уз помоћ донираних
семених ћелија, тј. семени материјал за оплођење не потиче од мужа, односно ванбрачног партнера мајке.
Медицински индикатори су стерилитет или субфертилност мужа, односн ованбрачног партнера мајке,
односно његова озбиљна болест или тешки случајеви резус инкомпатибилности.
УСВОЈЕЊЕ
2. Интерес усвојеника – усвојење треба да буде у најбољем интересу усвојеника. Поред родитеља, односно
старатеља, интересе усвојеника цени и орган старатељства, који може одбити захтев за усвојење ако процени
да оно није корисно за усвојеника. Како ни сва деца нису подобна за усвојење, орган старатељства мора да
оцени психо-физички статус детета и сагледа његову целокупну социјалну ситуацију, како би могао донети
одлуку о томе да ли је усвојење корисно за дете.
3. Малолетство усвојеника – усвојење се може засновати најкасније док дете не наврши 18 година живота.
Ако је малолетник склопио брак, односно стекао потпуну пословну способност пре пунолетства, усвојење није
допуштено. Наше право одређује и доњу старосну границу (3. месец живота), како би спречио доношење
исхитрених и непромишљених одлука.
5. Крвно сродство усвојеника – забрањено је усвајање детета које је усвојитељу крвни сродник у правој
линији, без обзира на степен сродства, или му је брат, односно сестра. Циљ је да се избегне да између
сродника код којих већ постоји један правни однос (крвно сродство) наступи непотребно дуплирање
породичних обавеза установљавањем новог правног односа (адоптивно сродство).
6. Адоптивно сродство усвојеника – адоптивна сметња, пошто се усвојењем правним путем заснива однос
детета и родитеља између усвојеника и усвојитеља, а усвојитељ врши родитељско право као лично и
апсолутно право. Већ усвојено дете не могу усвајати друге особе, док претходно усвајање траје. Изузетак је
кад се усвојење може проширити на супружника, односно ванбрачног партнера усвојитеља.
7. Старатељство усвојитеља над усвојеником – старатељ не може усвојити свог штићеника, што значи да дете
под старатељством не може бити усвојено од стране свог старатеља, све док старатељ не буде разрешен
дужности старатеља. Разлози су исти као и код крвног сродства, тј. да би се искључила истовремена правна
заштита детета кроз две различите правне установе.
8. Сагласност родитеља или старатеља усвојеника(долазило и као засебно питање) – потребна претпоставка
за пуноважност усвојења, како би оба родитеља била у прилици да одлуче о томе да ли ће се одрећи свог
родитељског права или га пренети на усвојитеље. Може бити дата уз означавање усвојитеља или без
означавања усвојитеља (бланко сагласност), што значи да родитељ даје сагласност за усвојење свог детета не
знајући ко су усвојитељи. Сагласност се може дати само након што је орган старатељства препоручио
22
родитељу да се подвргне психо-социјалном саветовању, како би овај постао свестан дејстава изјаве о
сагласности, односно преношења родитељског права, а давање бланко сагласности има дејство изјаве о
одрицању од родитељског права. Родитељ не може дати сагласност пре него што дете наврши 2. месец
живота, али може и повући ту сагласност у року од 30 дана од дана када је дао сагласност, али ово право
може искористити само једном. Не тражи се сагласност од родитеља који је потпуно лишен родитељског
права или пословне способности, као и када је лишен права да одлучује о питањима која битно утичу на
живот детета. Ако је дете под старатељством јер нема родитеље, или ако се од родитеља не тражи сагласност
из одређених разлога, сагласност се тражи од старатеља детета.
23
оправдани разлози су навођени приврженост детета за усвојитеља, претходно старање усвојитеља о детету,
лични квалитети усвојитеља и сл.
Ирелевантно је да ли усвојитељ већ има или нема своје дете приликом заснивања усвојења, односно да ли
има једно или више усвојене деце, али у пракси далеко ређе усвајају особе које имају сопствену децу.
5. Припрема усвојитеља – још једна претпоставку коју је установио нови ПЗ Србије. Настоји се да се будућим
усвојитељима помогне да постану компетентни и успешни родитељи, који су стекли основна потребна знања
о детету и вештинама поступања са дететом. Припрема се обавља током процене опште подобности
усвојитеља, али обавезно пре доношења коначне одлуке о сувојењу, а спроводи је орган старатељства на
чијем подручју будући усвојитељи имају пребивалиште, односно боравиште.
6. Држављанство усвојитеља – адоптивну способност у нашем праву првенствено имају лица која су
држављани Републике Србије. Овакав став је оправдан страхом да ће усвојено дете живети у инострантству и
трајно интегрисати у страну средину.
Ипак, странац може усвојити дете а) ако се не може наћи усвојитељ међу српским држављанима, и б) ако се
министар надлежан за породичну заштиту сагласио са усвојењем.
Сматра се да се усвојитељи не могу наћи међу домаћим држављанима ако је прошло више од годину дана од
дана уношења података у будућем усвојенику у Јединствени лични регистар усвојења, а ако је то у најбољем
интересу детета, министар може дозволити усвојење и пре истека овог рока.
(странци као усвојитељи-долазило ка засебно питање)
б) Поступак доношења одлуке о заснивању усвојења – представља резултат испитивања свих околности
значајних за усвојење које је обављено у претходном поступку.
Орган старатељства који је изабрао будуће усвојитеље, доноси писмено решење о усвојењу ако утврди да су
се испунили сви услови за заснивање усвојења (општа и посебна подобност усвојитеља и усвојеника).
Усвојење је засновано даном доношења решења о усвојењу, које се уручује на свечан начин лично
усвојитељима и старатељу усвојеника. Уручивању решења може присуствовати и дете, ако је то у складу са
његовим годинама и зрелошћу. Јавност је искључена, а подаци из евиденције и документације о усвојењу
спадају у службену тајну, коју су дужни да чувају сви учесници у поступку којима су ти подаци доступни.
Службено лице органа старатељства је, након доношења, а пре уручења решења о усвојењу, дужно да са
усвојитељима обави разговор, у коме ће их детаљно упознати са правним, моралним, васпитним и другим
аспектима усвојења. Службено лице препоручује усвојитељима да обавесте дете о његовом пореклу што је
пре могуће. Разговор се може обавити и са дететом, ако је то у складу са годинама и зрелошћу детета, у коме
ће дете бити обавештено о предстојећем усвојењу.
в) Поступак регистрације усвојења – односи се на обавезу органа старатељства који је засновао усвојење да на
основу решења у освојењу одмах донесе решење о новом упису рођења усвојеника и да га без одлагања
достави матичару који води матичну књигу рођених за дете. Решењем о новом упису рођења поништава се
ранији упис рођења усвојеника, а подаци о родитељима замењују се подацима о усвојитељима.
Право увида у матичну књигу након тога имају само дете и усвојитељи детета. Пре уписа, матичар је дужан да
дете упути на психо-социјално саветовање, како би тренутак суочавања са овом чињеницом протекао уз
помоћ стручњака и био у најмањој могућој мери трауматичан за дете. Најзад, орган старатељства је дужан да
води евиденцију и документацију о усвојеној деци, као и о усвојитељима.
25
садржини родитељског права природних родитеља, тако да се на вршење, лишење, престанак и продужење
родитељског права примењују иста правила која уређују родитељско право природних родитеља.
Заснивање усвојења представља основ за престанак не само родитељског права природног родитеља, већ
свих других права и дужности усвојеника према његовим крвним сродницима, као и права и дужности крвних
сродника према детету које је усвојено. Изузетак је, као и у случају родитељског права, могућ једино ако су у
питању крвни сродници природног родитеља детета, који је супружник, тј. ванбрачни партнер усвојитеља.
3. Наследноправна дејства – иста су као и када се ради о природном родитељском односу и крвном сродству
као основу законског наслеђивања. То значи да се на адоптивне сроднике примењују иста правила наследног
права која важе за законски наследни ред природних сродника одређеног степена сродства. Усвојеник,
његови потомци и његови усвојеници са својим потомцима наслеђују усвојитеља и његове сроднике исто као
што деца наслеђују своје родитеље и њихове сроднике. С друге стране, усвојитељи и њихови сродници
наслеђују усвојеника и његове потомке, исто као што и родитељи и њихови сродници наслеђују своју децу и
њихове потомке
За поништење усвојења, стварно је надлежан суд опште надлежности (у првом степену – основни суд, у
другом степену – апелациони суд). Месна надлежност припада суду на чијем се подручју налази орган
старатељства пред којим је засновано усвојење.
Дејство правоснажне пресуде о поништењу усвојења јесте конститутивно. Дејства усвојења поништавају се од
тренутка правоснажности судске одлуке. Суд доставља пресуду органу старатељства, а орган на основу ове
пресуде доноси решење о поништењу решења о новом упису рођења усвојеника, чиме се оснажује
оригинални упис рођења детета које је било усвојено.
а) Млађи малолетник је дете које није навршило 14. годину живота и може предузимати правне послове
малог значаја, правне послове којима прибавља искључиво права (поклон, послуга, зајам), правне послове
којима не стиче ни права ни обавезе и правне послове малог значаја.
Сви послови ван ових биће апсолутно ништави и не производе никаква правна дејства, без обзира да ли их је
малолетних предузео сам или уз сагласност свог законског заступника.
б) Старији малолетник је дете које је навршило 14. годину живота и које може предузимати поред поменутих
правних послова и све остале правне послове уз претходну или накнаду сагласност родитеља. Његова
пословна способност је при томе ограничена у три правца:
1. Старији малолетник може самостално предузимати правне послове које може и млађи.
2. Старији малолетник има право да предузима све правне послове, али је за њихову пуноважност потребна
претходна или накнадна сагласност родитеља као законских заступника, а за послове располагања
непокретном имовином и покретном имовином велике вредности и претходна или накнада сагласност
органа старатељства.
3. Дете које је навршило 15. годину жвиота може предузимати правне послове којима управља и располаже
својом зарадом или имовином коју је стекло сопственим радом. Иначе, радни однос (долазило као засебно
питање) може да заснује малолетник који има најмање 15 година, али само уз писмену сагласност родитеља
и ако такав рад не угрожава његово здрављее, морал и образовање, односно ако такав рад није забрањен
законом.
Дете, својом зарадом и имовином коју је стекло својим радом може слободно да управља и располаже, те да
закључује све правне послове који се односе на оно што је стекло радом, независно од сагласности својих
родитеља као законских заступника и без обзира на вредност тих послова. Малолетникова способност
самосталног предузимања правних послова односи се и на све оно што води порекло од самосталног рада
(ствари прибављене из зараде, камате, плодови, приходи и сл.).
Малолетник који није стекао потпуну пословну способност парнично је способан у границама признате
пословне способности.
в) Малолетник чије су личне изјавље воље услов за пуноважност правног посла је дете, без обзира на узраст,
које правни посао мора да предузме лично, како би правни посао био пуноважан. То су личне изјаве воље
детета које се тичу његовог статуса. Дете тада може да предузима правне послове на основу самог закона.
Тако на пример само малолетник старији од 16 година може да покрене поступак за издавање судске дозволе
за клапање брака, малолетник који је навршио 16 година и који је способан за расуђивање мора лично да
призна очиство, прекид трудноће може се извршити само на захтев трудне жене која је старија од 16 година,
малолетник који је навршио 15 година стиче тестаменталну способност и сл.
27
РОДИТЕЉСКО ПРАВО
28
Суд може донети одлуку да дете остане код неког трећег или у некој институцији, па тако лиши родитеља
родитељског права, али само у неком оправданом случају или у случају насиља у породици и тек након
прибављеног мишљења органа старатељства или друге установе.
6. Има право на давање сагласности са усвојењем свог детета
2. Основ – у нашем праву предвиђена су два основна разлога за потпуно лишење родитељског права:
а) Злоупотреба родитељског права – штетно понашање родитеља, када поступци родитеља противрече
интересима детета у тој мери да је озбиљно угрожен његов физички, морални и интелектуални развој.
Закон наводи еxempli causa ситуације, када родитељ злоупотребљава права из садржине родитељског права
онда када физички, сексуално или емоционално злоставља дете, ако израбљује дете силећи га на претеран
рад, или на рад који угрожава морал, здравље или образовање детета, подстиче дете на вршење кривичних
дела, навикава дете на одавање рђавим склоностима или на неки други начин злоупотребљава своја права
(показује окрутност, ограничава детету слободу кретања, свесно уништава имовину детета и сл.).
Злоупотреба родитељског права подразумеа свесно и вољно понашање родитеља.
29
Поступци се најчешће понављају, али могуће је да у питању буде и само један поступак, толико опасан за дете
да се не сме чекати понављање (покушај убиства, сексуална злоупотреба и сл.).
б) Грубо занемаривање родитељских дужности – када родитељ уопште не брине о детету, нити подмирује
неке његове основне животне потребе (не води рачуна о исхрани детета, не лечи га, ускраћује му
издржавање и сл.)
Законодавац и овде наводи неке конкретне поступке родитеља, примера ради, попут напуштања детета, ако
се родитељ уопште не стара о детету са којим живи, избегава да издржава дете или да одржава личне односе
са дететом са којим не живи итд.
За разлику од злоупотребе, овде родитељ обично делује пасивно, пропуштајући делимично или потпуно
радње које су обавезни саставни део родитељских дужности.
Влада Републике Србије 2005. доноси Општи протокол за заштиту деце од злостављања и занемаривања, где
су наведене дефиниције злостављања и занемаривањња деце усклађене са дефиницијама Светска
здравствена организација (злоупотреба или злостављање детета су сви облици физичког, емоционалног
злостављања, сексуалне злоупотребе, занемаривања или немарног поступак, као и комерцијалне и друге
експлоатације)
3. Дејства потпуног лишења родитељског права – Родитељ се лишава родитељског права на неодређено
време, у односу на сву децу или у односу на само једно дете. Лишење родитељског права може погодити
једног или оба родитеља, у зависности од тога да ли су обоје или само једно од њих злоупотребљавали
родитељско право или грубо занемаривали родитељске дужности.
Судска одлука о потпуном лишењу родитељског права лишава родитеља свих права и дужности из
садржине родитељског права. Од њега се не тражи ни пристанак за усвајање детета. Изричито је, међутим,
прописано да се родитељ који је потпуно лишен родитељског права не ослобађа тужности да издржава дете.
Одлука о лишењу родитељског права мора се забележити у матичну књигу рођених, а ако дете има права на
непокретностима и у јавни катастар непокретности. Тако се обезбеђује правна сигурност.
2. Основ – родитељ који несавесно врши права и дужности из садржине родитељског права може бити
делимично лишен родитељског права, дакле, лишен једног или више права, али никада не може бити лишен
дужности да издржава дете.
а) Делимично лишење родитељског права родитеља који врши родитељско право – значи да родитељ може
бити лишен права и дужности на чување, подизање, васпитавање, образовање и заступање детета, те на
управљање и располагање имовином детета. Којих ће права и дужности родитељ бити лишен, зависи од тога
да ли је родитељ поступао несавесно у погледу више права и дужности из садржине родитељског права, или
само неког од њих, али родитељ никада неће моћи бити делимично лишен родитељског права у полгеду свих
права и дужности из садржине родитељског права.
б) Делимично лишење родитељског права родитеља који не врши родитељско право – односи се на
могућност да родитељ буде лишен права на одржавање личних односа са дететом, или права да одлучује о
питањима која битно утичу на живот детета. То је последица веће или мање несавесности у вршењу
родитељског права.
2. Дејства делимичног лишења родитељског права – родитељ се делимично лишава родитељског права,
такође на неодређено време, у односу на сву децу или у односу на само једно дете. Делимично лишење
родитељског права погађа једног или оба родитеља, а зависи од тога да ли родитељ врши породично право
или га не врши. Родитељ наставља да врши родитељско право у оном делу кога није лишен, заједно са другим
родитељем.
Ако су оба родитеља лишена родитељског права у погледу истих права и дужности, детету се мора поставити
привремени старатељ, који ће преузети вршење оних права и дужности којих је родитељ лишен, а по потреби,
дете се може збринути и у другој, хранитељској породици, односно у социјалној установи.
Обим лишења зависиће од судске процене околности сваког појединачног случаја. Од родитеља који је
лишен права да одлучује о питања која битно утичу на живот детета не тражи се ни пристанак за усвајање
30
детета. Ипак, родитељ се не може ослободити дужности да издржава дете. Одлука о делимичном лишењу
родитељског права уписује се у матичну књигу рођених и у јавни регистар права на непокретностима.
31
76. ОПШТА ПОДОБНОСТ ХРАНИТЕЉА
У нашем праву мора бити испуњено неколико услова:
1. Лична својства хранитеља – одређена су законом да позитиван начин, једном општом одредбом, према
којој хранитељ може бити лице за које је утврђено да се може старати о детету у његовом најбољем интересу.
Законодавац је, служећи се методом негативне енумерације изричито одредио својства хранитеља и
околности које га могу дисквалификовати, па хранитељ не може бити:
а) лице које је потпуно или делимично лишено родитељског права
б) лице које је потпуно или делимично лишено пословне способности
в) лице оболело од болести која може штетно деловати на храњеника
г) лице осуђено за кривично дело проитв брака и породице, полне слободе, живота и тела
2. Припрема хранитеља – нови Породично закон Србије установио је још једну претпоставку за заснивање
хранитељства, која каже да хранитељ може бити лице које је припремљено за хранитељство по посебном
програму. Овде се припрема хранитеља, за разлику од усвојења, препоручује, није обавезна. Ratio legis лежи у
настојању да се будућем хранитељу помогне да
стекне основна знања о детету и вештинама чувања, подизања и васпитавања деце. Обавља се
током процене опште подобности, али је пожељно да се заврши пре доношења коначне одлуке. Спроводи је
орган старатељства, на чијем подручју будући хранитељ има пребивалиште, тј. боравиште.
СТАРАТЕЉСТВО
32
79. СУДСКИ ПОСТУПЦИ КОЈЕ МОЖЕ ДА ПОКРЕНЕ ОРГАН СТАРАТЕЉСТВА
За заштиту права детета,
За вршење родитељског права,
За лишење родитељског права,
За враћање родитељског права,
За издржавање детета,
За заштиту од насиља у породици
33
боравиште непознато, а нема законског заступника, 2) непознатом сопственику имовине, 3) лицу чији су
интереси у супротности са интересима његовог законског заступника (колизијски старатељ), 4) страном
држављанину који се налази или има имовину на територији Републике Србије, 5) лицу које ахтева да му буде
постављен привремени старатељ и наведе оправдан разлог за то, и 6) у другим случајевима када је то
предвиђено законом.
34
која су им дата, дужни су да о томе одмах обавесте орган старатељства, који након тога може да постави
привременог старатеља.
Најзад, органу старатељства остављена је могућност да процени, с обзиром на околности сваког конкретног
случаја, да ли је потребно поставити старатеља одређеном лицу ради заштите неког његовог права или
интереса у свим осталим случајевима (нпр. ако се лице налази на издржавању казне закона).
ИЗДРЖАВАЊЕ
85. ПРАВНА ПРИРОДА ЗАКОНСКОГ ИЗДРЖАВАЊА (нека од начела су долазила као засебно питање –
наследници,минимална сума..)
1. Законско издржавање је уређено императивним нормама – поверилац и дужник издржавања
не могу се споразумети о самом праву, односно дужности издржавања, нити се поверилац издржавања може
одрећи свога права. Дозвољено је споразумевање о висини и модалитетима давања издржавања. Уговор се
може сачинити само у форми јавнобележничког записа.
2. Законско издржавање је лично имовинско право – везано је за личност повериоца и дужника, па
се не може преносити на друге ни за живота ни за случај смрти.
Због такве природе није дозвољена компензација са било којом другом новчаном обавезом, нити законско
издржавање може бити предмет принудног извршења.
3. Право на законско издржавање не застарева – застаревају потраживања доспелих оброка
издржавања према општим правилима која важе повремена потраживања (3 године од доспелости сваког
појединачног давања).
4. Законско издржавање се не може тражити за протекло време – од давнина је познат правни
принцип да се не живи у прошлости. Само изузетно, издржавање се може тражити и за време од 6 месеци
пре подношења тужбе, под условом да поверилац наведе оправдане разлоге због којих није раније поднео
тужбу.
5. Исплаћени износи законског издржавања се не враћају – ако га је давао онај ко није био дужан
или дужник плаћао више него што је био дужан, законска обавеза издржавања претвара се у натуралну
облигацију према повериоцу издржавања. Лице које је фактички давало издржавање има право да захтева
накнаду тих трошкова од оног ко је по закону био дужан да даје издржавање.
6. Обавеза законског издржавања се не може мењати – поред могућности измене обавезе
издржавања због промењених околности, у нашем праву, врши се и аутоматска месечна ревалоризација
досуђеног законског издржавања у новцу. Поверилац по свом избору може захтевати да висина издржавања
буде одређена у фиксном месечном новчаном износу или у проценту од редовних месечних новчаних
35
примања дужника издржавања (не мање од 15% и не више од 50% редовних месечних новчаних примања,
умањених за порезе и доприносе).
7. Обавеза законског издржавања зависи од минималне суме издржавања – законом је посебно
прописано да критеријуме за одређивање висине издржавања представљају потребе повериоца издржавања,
односно могућности дужника издржавања, али суд мора водити рачуна и о минималној суми издржавања, а
то је сума коју као накнаду за храњенике, односно лица на породичном смештају периодично утврђује
министарство надлежно за породичну заштиту. Дужник издржавања може да доказује да су потребе
повериоца издржавања мање него што је то уобичајено, тј. да су приходи дужника издржавања недовољни
да задовоље критеријуме минималне суме издржавања.
8. Законско издржавање има привилегован статус у извршном поступку – има релативно
првенство намирења код принудног извршења продајом непокретности, а с друге стране извршење се
спроводи на минималној заради, односно на инвалиднини, ортопедском додатку или инвалидском додатку
само за потраживања по основу законског издржавања и то само до износа једне половине тих примања.
9. Законско издржавање има привилегован статус у парничном поступку – суд је дужан да
нарочито хитно поступа у споровима о издржавању, па се прво рочиште мора заказати у року од 8 дана од
дана када је тужба примљена у суду, а да је другостепени суд дужан да одлуку донесе у року од 15 дана од
дана када му је достављена жалба. Поред суда опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем
подручју тужилац има пребивалиште, тј. боравиште.
10. Законско издржавање ужива посебну заштиту у кривичном и наследном праву – онај ко не
даје законско издржавање подлеже кривичној одговорности за кривично дело „недавање издржавања”.
Због недостојности за наслеђивање, не може бити законски или тестаментални наследник особа која се теже
огрешила о законску обавезу издржавања према оставиоцу.
11. Редослед којим се остварује право на законско издржавање прописан је законом – тако
супружник остварује право првенствено од другог супружника, а крвни сродници међусобно остварују право
на издржавање редоследом којим наслеђују на основу закона. Исто важи и за адоптивно сродство.
Издржавање од тазбинских сродника остварује се тек ако ниједан крвни сродник повериоца издржавања није
у могућности да га даје.
36
Ако није у могућности да обезбеди себи посао у струци, требало би да прихвати посао у сродној струци.
Могућност запослења односи се и на радни однос на одређено време, односно прихватање привремених и
повремених радних односа. Исто тако јасно се не може захтевати да поверилац прихвати било какав посао,
далеко испод његових стручних способности или опасан по његово здравље.
У оцени обавезе на промену пребивалишта ради стицања запослења, судска пракса каже да незапослени
супружник јесте у дужности да покуша да се запосли у месту које се налази у ближој, па евентуално и у даљој
околини места његовог пребивалишта.
Посебну категорију оправдано незапослених лица чине жене у време док су заузете одгајањем малолетне
деце. Жени се тако даје прилика да, не водећи бригу о сопственој егзистенцији једно време, подигне дете и
потом се оријентише на тражњење најпогоднијег начина за сопствено запослење и стицање финансијске
самосталности.Према мишљењу једног броја правних писаца, право на издржавање треба признати нарочито
домаћицама. Најзад, поставило се и питање да ли се може сматрати оправдано незапосленом особа која се
налази на школовању. Релевантно је само континуирано школовање, независно од пролазних неуспеха. Није
релевантно школовање које је неуспешно у дужем временском периоду.
87. ИЗДРЖАВАЊЕ ПОСЛЕ РАЗВОДА И ПРЕСТАНАК (трајање – долазило као засебно питање)
(А) Претпоставке за издржавање – исте су као и претпоставке које су потребне за конституисање права на
издржавање за време трајања брака.
(Б) Захтев за издржавање – правило је а супружник остварује право на издржавање у поступку за развод или
поништење брака, што значи да има право да постави захтев за издржавање најкасније до закључења главне
расправе у брачном спорур, а изузетно то може учинити и у одвојеној парници, али само под следећим
условима:
1) да су услови од којих зависи право на издржавање постојали у време престанка брака и да још увек постоје
у време закључења главне расправе у парници за издржавање
2) да је ахтев постављен у законски предвиђеном року од годину дана од развода брака
3) да поверилац издржавања докаже постојање оправданих разлога што тај захтев није поставио у
брачном спору.
У истом овом року судску заштиту права на издржавање може остварити и онај супружник који је
издржавање примао на основу вансудског споразума са другим супружником, или тако што га је разведни
супружник фактички издржавао. Рок у том случају почиње да тече од дана када је учињено последње
фактичко давање на име издржавања.Супружник поверилац издржавања, дакле, може остварити
алиментациони захтев само ако су чињеничне претпоставке од којих зависи његово право настале у време
пре развода брака.
(В) Трајање издржавања – може трајати одређено или неодређено време, али по престанку брака не може
трајати дуже од 5 година. Изузетно се може продужити ако нарочито оправдани разлози спречавају
супружника повериоца издржавања да ради.
На одређено време се досуђује издржавање супружнику који је у могућности да у догледно време на други
начин обезбеди средства за егзистенцију. На тај начин, издржавање добија карактер привремене помоћи
брачном другу, док се не оспособи за самостално привређивање или консолидује своје имовинске прилике.
Време трајања одређује суд у зависности од конкретних околности сваког појединог случаја, али не може
трајати дуже од 5 година од престанка брака.Тако се обезбеђује супружник финансијски, али се и подстиче да
што пре пронађе обезбеђење сопствених прихода.
Рок се може продужити ако је поверилац издржавања спречен да ради (тешко болестан, не успева да
пронађе запослење и сл.). Тужба за продужење издржавања мора се поднети до истека времена за које је
издржавање досуђено.На неодређено време досуђује се, по правилу, издржавање у току трајања брака, али
може и по његовом престанку. Дужник након 5 година може тражити престанак супружанског издржавања,
осим ако нису у питању изузетни и нарочито оправдани разлози који налажу да се издржавање продужи и
после овог рога.Право на издржавање у оквиру овог рога траје све док постоје претпоставке од којих зависи
конституисање права, тј. док не наступи нека околност која утиче на губитак права на издржавање
развреденог супружника.
(Г) Престанак издржавања – када престану претпоставке од којих зависи конституисање права на издржавање
(када поверилац стекен довољно средстава за издржавање). Међутим, оно увек престаје у следећим
случајевима:1) истекне време за које је издржавање досуђено, ако је досуђено на одређено време
2) смрћу повериоца или дужника издржавања, пошто је облигација издржавања ненаследива
3) поверилац издржавања склопи нови брак
4) поверилац издржавања заснује ванбрачну заједницу.
37
Супружник чије је право на издржавање једном престало, не може поново захтевати право на издржавање од
истог супружника.
88. ИЗДРЖАВАЊЕ ВАНБРАЧНОГ ПАРТНЕРА
1. Препоставке за издржавање – не разликују се од претпоставки од којих зависи конституисање
облгације издржавања између супружника. То значи да право на алиментацију може остварити само онај
ванбрални партнер који нема довољно средстава за издржавање, неспособан је за рад или је незапослен, а
други ванбрачни партнер има могућности да му даје издржавање. Ипак, право на издржавање између
ванбрачних партнера условљено је испуњењем још неколико специфичних услова:
а) Постојање заједнице живота – основна чињеница која служи за квалификацију појма ванбрачне
заједнице у нашем праву. Само однос који задовољава узјамне потребе емотивне, сексуалне, прокреативне,
етичке и економске природе једног мушкарца и једне жене подобан је да буде основ за признање одређених
права и дужности особама које су ванбрачни партнери.
б) Трајање заједнице живота – судка пракса тумачи овај правни стандард „трајније” заједнице. Треба
напоменути да је дуготрајност ванбрачне заједнице услов стицања права на алиментацију ванбрачног
партнера, док је само постојање ванбрачне заједнице (без обзира колико траје), довољно да ускрати право на
издржавање супружника из поништеног или разведеног брака.
в) Непостојање брачних сметњи – одстуство истих сметњи које важе и за брак.
2. Захтев за издржавање – право на издржавање може се остварити у року од годину дана од дана
престанка заједнице живота, под условом да су претпоставке од којих зависи право на издржавање настале
пре престанка заједнице и трајале непрекидно до закључења главне расправе у парници за издржавање. Исти
рок важи и када су се ванбрачни партнери вандуски споразумели о издржавању или је један вранбрачни
партнер физички издржавао другог.
3. Трајање издржавање – може бити досуђено на одређено или неодређено време, под истим
условима као и у случају издржавања супружника.
4. Престанак издржавања – исто као и када се ради о издржавању између супружника
ИМОВИНА
39
г) имовину коју је жена унела у брак као мираз
д) приходе од посебне имовине, под условом да у њих није уложен рад супружника (камата)
2. Уговор о поклону – Породични закон Србије изричито предиђа (пре је то било могуће, али је постојала
правна празнина) да су супружници слободни да закључују уговор о поклону. У случају развоја или
поништења брака, уобичајени поклони се не враћају, осим поклона чија је вредност несразмерно велика у
односу на вредност заједничке имовине супружника. Но, ни такав поклон није дужан да врати онај супружник
за кога би то представљало очигледну неправду.
3. Уговор о раду – постојало је много спорења, јер уговор о раду подразумева да се у улози уговорних страна
послодавца и запосленог јавља однос надређености и подређености, што противречи природи односа који се
у браку заснивају на начелу равноправности мужа и жене. Данас, ипак, нема законских препрека за
закључење овог уговора међу супружницима.
40
Родитељи управљају имовином свог детета самостално, што значи да правна ваљаност њихових аката
није условљена сагласношћу органа старатељства. Орган старатељства има право надзора над вршењем
родитељског права, па ако то сматра потребним, може заштити имовинска права малолетног детета
ограничавајући родитељско право.
Под управљањем треба подразумевати све акте који су потребни за чување, одржавање и
унапређење, односно повећање имовине детета (поправљање ствари, плаћање пореза, камата).
б) Одговорност родитеља за штету коју дете причини трећим лицима – све до наступања пунолетства детету је
за опстанак, сазревање и оспособљаање за самосталан живот потребна помоћ и заштита одраслих, пре свега
родитеља.
Ипак, дете је од најранијег детињства у стању да проузрокује штету.
Родитељи одговарају за штету коју њихово малолетно дете причини трећим лицима према правилима о
одговорности за другог.
Одговорност родитеља је заједничка, осима када један родитељ врши родитељско право.
1. Дете млађе од 7 година – родитељи одговарају без обзира на совју кривицу. Могућност екскулпације не
постоји, јер необорива правна претпоставка спречава родитеље да доказују како су са своје стране обављали
потребан брижљив надзор над својим дететом. Могу се ослободити одговорности само ако постоје разлози
за искључење одговорности према правилима о објективној одговорности.
Родитељи неће одговарати за штету коју дете млађе од 7 година проузрокује ако је било поверено другом
лицу на чување и уколико је то лице одговорно за штету.
2. Дете старије од 7, а млађе од 18 година – темељи се на правилима о субјективној одговорности, по основу
претпостаљене кривице, где је правна претпоставка о кривици родитеља оборива. Родитељи имају право да
доказују да за насталу штету нису они криви, односно да је искључиво или делимично крив сам фактички
учинилац штете. Деца су у том узрасту подложна разним утицајима, а и све брже сазревају и долазе у додир
са опасним стварима. За штету поред родитеља, могу одговарати и особе које врше стални надзор над
малолетником (старатељ, школа и сл.), осим ако докажу да су вршили надзор на начин на који су обавезни
или да би штета настала и при брижљивом вршењу надзора.
И у том случају оштећеник има право да захтева накнаду од родитеља када је штета настала услед лошег
васпитања, рођавих примера или породичних навика које су му родитељи дали.
41
Родитељи могу одговарати и по основу правичности, ако је штету проузроковао малолетник способан за
расуђивање, који није у стању да је накнади.
ЗАДАЦИ
1. Мајка се зове Биљана Анђелић а отац Јован Петровић. Како се може презивати њихова ћерка?
2. Будући супружници се зову Софија Стошић и Петар Пешић. Како се све може презивати Софија?
3. Љубица и Сабахудин су склопили брак. После 3 године брака Сабахудин је тражио поништење брака због
заблуда о битној особини супружника јер није знао да је њен брат осуђен због ратног злочина у Хашком
трибуналу. Да ли може покренути поступак за поништење брака?
4. Марија и Петар имају 15 и 17 година, желе да склопе брак и обратили су се Центру за социјални рад. Да ли
је тај орган надлежан за овај случај?
5. Ана је била у браку са Петром три године и после тога хоће да склопи брак са његовим братом. Да ли може?
6. Пера и Ивана су склопили брак када је Ивана имала 17 година и тада нису добили судску диспензацију.
После пет година Ивана је подигла тужбу за поништење брака због брачне сметње малолетства. Шта ће бити
са тужбом?
7. Јавни тужилацје покренуо поступак за поништење брака Марије и Николе, зато што је Марија још увек била
у браку са Игором, у тренутку склапања брака са Николом. Марија на суду да приговор да је покренут
поступак за развод брака са Игором пре склапања брака са Николом. Да ли постоји могућност да Маријин
брак са Николом буде конвалидиран?
8. Милена је родила ванбрачно дете, Милош је дао изјаву да он није отац детета. Ко ће све бити обухваћен
тужбом за утврђивање очинства и који рок за жалбу има Милена?
9. Тамара и Дејан су били 3 године у браку, одлучили да се споразумно разведу. Правоснажна пресуда о
разводу-15.августа2006. а Марко се родио 26. октобра 2006. Да ли је Дејан Марков отац?
10. Никола је имао жену Весну која је умрла и са њом има сина Мирка. Никола хоће да се ожени Надом. Да ли
Нада може да усвоји Мирка? Објасни
11. Марко и Ана су венчани и имају сина Ивана. После 3 године брака, Душан, са којим је Ана имала интиме
односе у време зачећа детета поднесе зужбу за оспоравање ванбрачног очинства. Шта је потребно да наведе
у тужбеном захтеву?
12. Јован је сазнао да га је његова мајка родила помоћу дароване јајне ћелије. Јован жели да оспори
материнство своје мајке. Да ли ће успети у томе?
42