Наставна тема: Средњи век

Наставна јединица: Медицина у средњем веку

Тип часа: обрада
Облик рада: фронтални
Наставна метода: рад на тексту, понављање, предавање, дијалог, објашњавање, демонстрација
Наставна средства: уџбеник, карта, табла,
Литература за наставника: „Историја седњег века“, Удаљцов; За историјске изворе Историјска читанка за 6.р.
Корелација: знање из историје,
Образовни циљ: Уочити основне карактеристике медицине средњег века, грчко наслеђе у њеном развоју
Функционални циљ: Развијати код ученика способност повезивања стечених знања, развијати радне навике;
развијати вербалне и мисаоне вештине, уочавати битно, анализирати;
Васпитни циљ: Развијати самосталност у раду, развијати науку понављања наученог градива
Нови термини:
АРТИКУЛАЦИЈА ЧАСА

УВОД 5 (МИН): Обновити основне карактеристике медицине старог века,

ГЛАВНИ ДЕО ЧАСА 35 (МИН):

На Западу је после Галена м. почела све више пропадати, да би се изродила у чисту мистику и празноверје?
Читаво научно стварање онога времена било је подређено утицају цркве, а најсудбоносније се тај утица] огледао на
подручју природних наука и медицине.
Појава хришћанства имала је без сумње и свој позитивни утицај на м.. Проповедајући љубав к ближњему и
тражећи од својих верника вршење дела хуманости и милосрђа, хришћанство је дало подстица) активности у
погледу неге болесника, бриге за немоћне, старце и гладне. Већ у првим хршћанским опшинама води се брига за
све оне, којима је потребна помоћ.
Под. утицајем х., настале су прве болнице, прва склоништа за немоћне и друге установе сличнога карактера.
Год. 400. подиже Фабиола прву болницу у Риму. У Византијском царству настаје под утицајем цркве низ јавних
институција, у које се могу склонити болесници, старци, сиромаси, губавци, и т. д. Такве су установе подигнуте у
великом броју за време Јустинијана. Духовни редови сматрају једним од својих задатака негу оолесника, у
самостанима и у становима свештеника настају хоспицији, гдје уморни путници налазе склониште, храну, а по
потреби и негу.
Али поред овог позитивног утицаја х. на м. постоји и веома негативан утицај, који долази до изра-жаја већ у
првим вековима постојања хришћанства и који порастом моћи цркве постаје све јачи. "Сматрајући живот само као
припрему за живот на другом свету, ставила је црква и науку, а посебно м., у службу те идеје, тражећи од СВОЈИХ
верника одвраћање погледа од материјалнога к духовному. Читаво овоземаљско знање прогласила је црква
безвредним, једино она наука има вредност, која је усмерена верским циљевима. Сва је остала наука грешна и зато
је треба уништити. Библија је проглашена јединим извором научне. спознаие знања, Природне су појаве само доказ
божје свемоћи, зато их човек и не може схватити! Медицина има. само један циљ, а то је вршење дела милосрђа.
То су темељи, на којима је црква хтела створити нову медицину.
Улогу Асклепија и свих осталих медицинских божанстава старих Грка и Римљана преузимају у Средњему веку
многобројни хришћански свеци, којима су се приписивале чудотворне моћи и спосбност лечења болести. Први су х.
лекари махом свештеници, , Најпознатији међу њима су браћа Козма и Дамјан, који су лечили искључиво помоћу
молитава и који су страдали за време прогона х.под Диоклецијаном. Црква их поштује као "свеце, а лекари и
апотекари сматрали су их својим заштитницима. Многобројне легенде причају о болеснима, који су ходочастили на
њихов гроб и који су били излечени на цудотворан начин.

Византијска је култура стајала под необично јаким утијецајем различитих мистичких наука и струја, које су
дотле овамо углавном с истока. Велику је улогу играла астрологија, која се увукла и у медицину, подвргнувши
читав људски живот, рађање и умирање, болести и њихово лијечење, навођном утјецају звијезда.

Поред малога броја школованих лекара налазимо у В.читав низ надрилекара и шарлатана који лече
најразноврснијим чаролијама, егзорцизмима, амулетима и другим магичним и бесмисленим средствима, а надасве
важну улогу имају и клерици, редовници, који примјењују духовне методе лечења и који с временом доби]а)у све
већи утјецај у м.. То је тужна слика м. у В. царству: хиљаду година после липократа налази се м. опет у свом
најпримитивнијем стадијуму, као да никада није било ни Хипократа, ни Галена, ни других великих лекара старог
века.
Они малобројни школовани л., који су живели и радили у В. нису створили ништа велико ни значајно. читав научни
рад онога времена састоји се у сакупљању остатака Хипократове и галенове медицине, у опонашању дела грчко-
римских аутора. Неког самосталног научног рада није у В. било, па према томе ни напретка у м.. Најважнија
 заоставштина в. лекара је што су сачивали античка дела о м.. У њиховим делима могу се наћи записи о анатомији,
хирупгији, акушерству, ортопедији
В. лекари су познавали дела антике, на Западу то није био случај, требали су да прођу векови да би се то знање
обновило и почело примењивати.При самостанима, на западу, се отварају болнице, негују болесни, монаси се
баве проучавањем лековитог биља
Арапска м. средњег века заслужна је за пренос тековина м. старог века на Запад. Допунили су знања својим
отјрићима. Ова медицина ке прошла све развојне фазе. Са освајањем Арапа, шири се њихова култура И науке. Као
освајачи, преузимали су знања освојених народа. Имали су мед. школе, Багдад је био центар м. Истока. Један од
најпознатијих арапских лекара био је Разес. Најважније Разесово дело je његов кратки спис о богињама и оспицама
(»Де вариолис ет морбиллис«), који се сматра најзначајнијим делом арапске м.. У томи делу, које је настало
искључиво ма основу властитога искуства, даје нам Разес опис обе болести. Он је пруи лекар, који разликује богиње
од оспица, и први аутор, који пише о тим болестима. У тој монографији говори он опширно о узроцима,
симптомима и лечењу обе болести, па чак о методама спречавања бразготина, сепоће и других компликација
богиња. Посебно су вредни описи појединих случајева из његове властите праксе.
Код Арапа настају велике м. Енциклопедије и монографије с подручја фармакологије, окулистике, дијететике,
анатомије и хирургије. Позитиван напредак постигли су у фармакологији и терапији знатно су унапредили науку о
лековима увођењем великога броја нових лекова, као што су камфор, опијум, мошус, арсеник, жива, етерична уља,
блага средства за чишћење, сирупи, дестилисана вода и многи други. Арапи су надаље унаприједили алхемију,
алхемичар Џабир (Гебер) око год. 900. пронашао алкохол, Разес је први направио сумпорну киселину и т. д.
У западној Европи од великог значаЈа у средњем веку је, постојање медицинске школе у Салерну, где су се
очувале традиције Галена и Хипократа, и преузела знања Арапа. Процват школа доживљава у једанаестом веку,
унапредили су анатомију и хирургију , гинекологију, терапију, патологију, дијагностику.
Салернска медицинска школа била прва је школа на Западу, гдје се могла стећи виша медицинска диплома и она
је претеча медицинских факултета. Ту су настале и прве законске одредбе у погледу студија и у погледу вршења
лијечничке праксе. Студент је морао учити три године логику, а затим пет година медицину, након чега је био дужан
годину дана радити практично под надзором једнога лекника.

ЗАВРШНИ ДЕО ЧАСА 5 ( МИН):

- Обновити у кратким цртама најважније о медицини Византије , код Арапа и у Европи.

- Оценити активност ученика

ИЗГЛЕД ТАБЛЕ:

МЕДИЦИНА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

- Медицина у Европи, школа у Салерну

- Медицина код Арапа

- Византијска медицина
Наставна тема: Средњи век 45.час у I3,5 и 48.час у I1,2
Наставна јединица: Медицина у средњевековној Србији
Тип часа: обрада
Облик рада: индивидуални
Наставна метода:, истраживачки рад ученика, понављање, предавање, дијалог, објашњавање, демонстрација
Наставна средства: уџбеник, карта, табла,
Литература за наставника: „ Српске земље и владари“, Јовић; За историјске изворе Историјска читанка за 6.р.
Корелација: знање из историје,
Образовни циљ: усвајање нових знања о медицини средњег века у Србији,
Функционални циљ: Развијати код ученика способност повезивања стечених знања, развијати радне навике;
развијати вербалне и мисаоне вештине, уочавати битно, анализирати;
Васпитни циљ: Развијати самосталност у раду, развијати науку понављања наученог градива

АРТИКУЛАЦИЈА ЧАСА

УВОДНИ ДЕО 5 МИН: поновити медицину средњег века

ГЛАВНИ ДЕО ЧАСА 35 МИН:

- Ученици излажу шта су пронашли о медицини у средњем веку, о делатности Светог Саве, отварању манастирских
болница и лековима који су се могли користити у том периоду, о законима везаним за отварање болница и понашање према
боленицима.

ЗАВРШНИ ДЕО ЧАСА 5 (МИН): Обновити пређено градиво

Srpska medicinska kultura začela se u srednjevekovnoj srpskoj državi. Srbija se prostorno nalazila na ukrštanju puteva sa tri
kontinenta i pod uticajem triju civilizacija. Ona čini most između Evrope, Azije i Afrike. Na toj geografskoj tromeđi susretale su se
razne bolesti i epidemije, razni lekari i njihovi pristupi lečenju i razni lekovi. Poznato je da su na ove naše prostore, bolesti donosili
karavani ili putnici – pojedinci , koji su se kraće ,duže ili trajno zadržavali u ovoj sredini. Mnogi od njih ostaviće u istoriji beleške,
koje danas predstavljaju dragoceni prikaz vremena u kojem su se našli. Srpska srednjevekovna medicina je po mestu pojave nazvana
manastirskom medicinom. Prve manastirske bolnice bile su osnovane u manastirima Hilandaru i Studenici, a njihov osnivač je bio
najmlađi sin Stefana Nemanje Rastko u monaštvu narečeni Sava. U Svetu goru Rastko Nemenjić je prispeo kao visoko obrazovana
osoba formirana pre svega na delima ranog hrišćanstva.
Rašku i dvor mog oca posećivali su mnogi monasi. Oni su donosili mnoga znanja ne samo iz susedne Vizantije već i iz drugih
kulturnih centara kako Istoka tako i Zapada. Ja sam uz njih uz svete knjige proučavao i svetsku baštinu. Posebno sam dobro upoznao
staroslovensku i vizantijsku kulturu u kojoj je medicina kao nauka veoma cenjena.
U sklopu manastira Хиландар postoji i bolnica još od 1049.g., uređena je prema manastirskim pravilima. Bolnica ima 3 odeljenja sa
50 bolesničkih postelja. A jedno od odeljenja je žensko odeljenje. Ima 12 postelja. U njemu radi više lekara, 1 lekarski pomoćnik i
nekoliko babica pod čijim se nadzorom porađaju i vizantijske carice. Božijom pomoći i mi ćemo uz manastire osnovati takve bolnice
jer je lečenje, negovanje i pomaganje bolesnima i nemoćnima delo milosrđa za koje nagradu treba očekivati pred licem Gospodnjim.
Kako smo u manastiru oformili bolnicu potrebno je i u njoj urediti život posebnim prasvilims koja treba da poštuju ne samo monasi
bolničari nego i bolesna braća naša. Ja sam 40- tu glavu „ HILANDARSKOG TIPIKA „ naslovio „ O BOLNICAMA I
BOLNIČARIMA „. Evo čujte šta sam sve propisao ( ČITA )
„ Staranje o bolesnima je jedna od osnovnih dužnosti svakog člana hilandarskog bratstva. Sve što se tiče brige o njima, stavlja se
igumanu u dužnost. Potrebno je da se o njima, bolesnima više zna. Naređujemo da se za bolesnika izabere ćelija koja ima izgled
bolnice i da se postave postelje za bolesne i da im se dade bolničar da ih opslužuje. Ako bi ne dao Bog mnogi od njih pali u bolest, da
im se dodele i 2 bolničara i jedno veliko ognjište od bakra skovano i pokretno, na kom bi se za bolesnike voda zagrevala i topio ukrop
odnosno lekoviti melem i drugo što im je za utehu a po mogućstvu za jelo i piće a i za druge potrebe. Iguman treba svagda i ne retko
da dolazi i svakom od njih da donosi šta je potrebno. A naša braća bolesna oslanjajući se na to nek se ne osmele, pa da traže nešto
prekomerno niti ono što nisu čuli ni videli, ni okusili, već treba da se uzdrže i ograniče, zadovoljavajući se samo onim što im manastir
prema dobu godine i mogućnostima može dati. Ako ih i opslužujete to činite po zapovesti kako smo kazali, ali ne radujemo se da oni
u tom mogu da se naslađuju. Skromno neka žive kako to dolikuje monasima da bi im lišenje želja i muka od bolesti učinilo da za
svoje trpljenje prime od Boga nagradu kojom će se naslađivati. „
Boraveći u manastirima Svete gore, u zemlji kolevci medicinske nauke sv. Sava je prevodio knjige Hipokrata o organizovanju
bolničke službe, terapiji, moralnim odnosima preme bolesnicima, o ishrani i higijeni u bolnicama. Prevodio je 9 dela ostalih antičkih
lekara Diskoridisa i Avicene, želeći da njihova saznanja učini dostupnim prvim srpskim medicinskim radnicima. Sveti Sava se na
svojim čestim putovanjima susretao sa brojnim državnicima i dostojanstvenicima. Svi ti susreti i razgovori proširili su njegovo o
onako bogato obrazovanje. Tokom svojih putovanja pored dvorova obilazio je i mnoge manastire i uz njih postojeće bolnice kao i
azile za ubige i nemoćne. Sa svih svojih putovanja donosio je i seme lekovitog bilja koje će se gajiti po manastirskim baštama kao i
recepte po kojima će se od tog bilja spravljati lekovi.
Na ovom mom zadnjem putovanju upoznao sam neke čudotvorne tvari. Aleksandrijski kalif mi je poklonio balsamovo ulje i uputio
me u njegovu tajnu, koju čine neke biljne smole očvrsnule na vazduhu i koje ne dozvoljavaju truljenje tkiva. Ako ovladamo ovom
tajnom mogli bi se i Nemanjići balsamovati kao egipatski faraoni.
A ono što je najčudotvornije od svega što sam video, kupio sam i doneo. To je kamfor. On čini najveća čuda jer kad neko obamre ili
padne od sunčanice, obeznani se ili prividno umre, ili padne u komu daju mu kamfor pa se čovek osvesti, povrati i dođe sebi.
Kalif mi je poklonio i nekoliko dragocenih recepata. Evo, prepišite ih pa po njima spravljajte meleme.
Prvu bolnicu na tlu Srbije sv. Sava osniva 1208.g. u studeničkom manastiru. Bila je to u pravom smislu reči prva, prava bolnička
ustanova u Srbiji. Imala je više odeljenja u krugu samog manastira i odeljenja za lečenje umno poremećenih koje se nalazilo van
manastirske porte. U prvo vreme u bolnici su lečeni monasi i radnici koji su zidali Žiču a kasnije i svetovna lica.
1217.g. u manastiru Žiča sv. Sava osnova i drugu bolnicu u srednjevekovnoj Srbiji. Na više mesta u „ STUDENIČKOM TIPIKU
„ Sava propisuje i pravila ponašanja i ophođenja preme bolesnima i iznemoglima kojih treba da se pridržavaju kako sam iguman tako
i drugi članovi manastirskog bratstva. Bolničari su bili sami monasi.
Tipikom se zabranjivalo magijsko lečenje, praznoverje, vrađžbine i gatanje. To se u trebnike, tipike i druge crkvene knjige uvuklo tek
za vreme turske invazije. Uz manastire sv. Sava osniva i stranoprijemnice ( ambulante ) za putnike namernike, zatim domove za
starce, iznemogle, slepe, bogalje i siročad, kao i trpezarije gde se besplatno deli hrana sirotinji, starcima i putnicima.
Koristimo samoniklo bilje po livadama, šumama i poljima oko manastira kao i bilje koje gajimo u manastirskim baštama čije seme sa
svojih putovanja donosi sv. Sava. Mi ga prepoznajemo, beremo, sušimo i priprememo u obliku čaja, ekstrakta u vinu ili rakiji. Od
bilja spravljamo i meleme za koje koristimo med, vosak, smole četinara, mleko, loj, mladi koziji ili ovčiji sir i lekovite vode. U
svežem stanju koristimo crni i beli luk, bokvicu, bosiljak, koprivu, dren, beli dud i drugo.