ВРСТЕ РЕЧИ

Реч је скуп гласова или само један глас који има неко значење. Речима најчешће
саопштавамо своје мисли, осећања и обавештења.
Неке речи у нашем језику се мењају, а неке не и отуда подела речи на променљиве и
непроменљиве.

Речи које мењају свој облик називамо променљиве речи.

Речи које увек остају у истом облику називамо непроменљиве речи.

У српском језику постоји десет врста речи, пет променљивих и пет непроменљивих.
Променљиве врсте речи су: именице, заменице, придеви, глаголи и бројеви.
Непроменљиве врсте речи су: предлози, прилози, узвици, везници и речце.

Променљиве речи
Именице
Именице су променљиве врсте речи којима се именује неко биће, предмет или појава.
Заменице
Заменице су променљиве врсте речи којима се замењују имена бића, предмета и ствари, тј.
замењују се именице, придеви и бројеви.
Придеви
Придеви су променљиве врсте речи које стоје уз именицу и ближе је одређују, односно
означавају неку од особина именице уз коју стоје.
Глаголи
Глаголи су променљиве врсте речи које означавају радњу, стање у коме се неко или нешто
налази или неко збивање у природи.
Бројеви
Бројеви су променљиве врсте речи које означавају колико има нечега и које је нешто по
реду.

Непроменљиве речи
Предлози
Предлози су непроменљиве врсте речи које изражавају однос између бића, ствари и појава
и утичу на падеж речи уз коју стоје. Стоје уз именице и заменице.
Прилози
Прилози су непроменљиве врсте речи које означавају место, време, начин, узрок или
количину вршења радње. Стоје уз глаголе.
Узвици
Узвици су поједини гласови или скупови гласова којима се изражавају лична осећања или
расположења.
Речце
Речце су речи које изражавају лични став говорника према ономе што говори.
Везници
Везници су речи које служе као везе између појединих речи у реченици, као и веза између
реченица.
 ИМЕНИЦЕ
Именице су промењиве врсте речи којима се именује неко биће, предмет или појава.
Граматичке категорије именице су род, број и падеж. У реченици именице су самосталне
речи, а могу да врше све службе речи (субјекат, именски део предиката, објекат, апозиција,
атрибут и прилошке одредбе).
Зависно од броја који означава да ли има један објекат или више њих, именице могу да
имају једнину и множину. Неке именице имају само једнину (сингулариа тантум), а неке
само множину (плуралиа тантум). Постоје именице које у једнини имају један, а у
множини други облик.
Једнина (множина) именица:
кућа (куће), око (очи), раме (рамена), мајка (мајке), дете (деца), брат (браћа), лекар
(лекари), пиле (пилићи), лист (листови), раме (рамена), ухо (уши)...
Именице које имају само множину (pluralia tantum):
уста, леђа, груди, прса, недра, новине, маказе, врата, панталоне, фармерке, мердевине,
гаће, кола, плућа, носила, санке, Kарловци, Вреоци, Дивчибаре, Винковци...

Именице које имају само једнину (именице које немају правилну, већ само суплетивну
множину):
брат, господин, дете, властелин, Kрагујевац, Ниш, Београд, Шарац, Јупитер, Марс
Именице које имају у једнини један, а у множини други облик:
човек (једнина) - људи (множина)

Подела именицa
По роду именице се деле на :
именице мушког,
именице женског и
именице средњег рода.
Именице мушког рода
отац, син, деда, учитељ, пекар, лекар, тигар, лав, слон, авион, аутомобил, смех, плач,
камен, мач, пиштољ, шестар, Милош, Алекса, Kрагујевац...
Именице женског рода
мама, бака, наставница, певачица, жирафа, зебра, стонога, оловка, гумица, болест, радост,
срећа, прашина, пустиња, суза, киша, кабаница...
Именице средњег рода
дете, унуче, пиле, маче, теле, јагње, поље, село, имање, име, учење, певање, лишће, цвеће,
дрво, ћебе, чанче, перо, весло, море, језеро, оружје...
По значењу именице се деле на:
властите,
заједничке,
збирне,
градивне,
мисаоне (апстрактне),
глаголске и
бројне именице.
Властите именице означавају властита имена бића, небеских тела и географских појмова.
Заједничке именице означавају имена бића, појава и предмета са заједничким особинама.
Збирне именице означавају имена више предмета или бића, скупа у неограниченом збиру.
Градивне именице означавају имена појмова који означавају неку материју, грађу.
Мисаоне именице именују оно што се не може опипати ни видети, нешто што се
замишља.
Глаголске именице су именице настале од глагола и означавају радњу, стање и збивање.
Бројне именице су именице настале од бројева помоћу суфикса.

ЗАМЕНИЦЕ
Заменице су промењиве врсте речи којима се замењују имена бића, предмета и ствари, тј.
замењују се именице, придеви и бројеви. Деле се на именичке и придевске заменице.

Именичке заменице у реченицама замењују именице. Оне су у реченици самосталне речи,

а врше службу субјекта или објекта. Деле се на личне и неличне именичке заменице.
Личне именичке заменице имају род (мушки, средњи и женски род) и број (једнина и
множина). Приликом промене по падежима личне заменице могу имати дуже наглашене
облике или краће ненаглашене облике.
Лична повратна заменица иста је за сва лица и мења се само по падежима. Не
употртебљава се у служби субјекта и нема номинатив. У глаголима који уз себе имају реч
СЕ (играти се, смејати се...), додатак СЕ није лична повратна заменица.
Неличне именичке заменице не разликују лица и имају само један облик који се примењује
за сва три рода и оба броја. У ове заменице спадају упитне, одричне, неодређене и опште
заменице.
Врсте именичких заменица:
☼ личне (ја, ти, он, она, оно, ми, ви, они, оне, она),
Пример: Он је мој најбољи пријатељ.
☼ лична повратна заменица (себе, се),
Пример: Поштуј себе!
☼ упитне (ко?, шта?),
Пример: Kо је то дошао?
☼ неодређене (неко, нешто),
Пример: Неко ме је јуче звао.
☼ одричне (нико, ништа),
Пример: Ништа ти не верујем!
☼ опште или одређене (свако, свашта)
Пример: Нека прича свако шта хоће.

Придевске заменице
Придевске заменице замењују придеве. У реченици нису самосталне и имају функцију
атрибута или именског дела предиката. Kао и придеви слажу се са именицом у роду,
броју и падежу.
Врсте придевских заменица:
☼ присвојне или посесивне (мој, моја, моје, твој, твоја, твоје, његов, његова, његово, њен,
њена, њено, наш, наша, наше, ваш, ваша, ваше, њихов, њихово, њихова),
Пример: Ваше песме су најбоље.
☼ показне (тај, та, то, онај, она, оно, овај, ова, ово, овакав, оваква, овакво, толики, толика,
толико, такав, таква, такво, онолики, онолика онолико, онакав, онаква, онакво),
Пример: Никада нисам видео овакву оловку.
☼ односно-упитне (који, која, које, колики, колика колико, какав, чији, чија, чије),
Пример: Чија је ово књига?
☼ неодређене (неколик, неколика, неколико, некакав, некаква, некакво, нечији, нечије,
нечија),
Пример: Данас влада некаква оморина.
☼ одричне (никоји, никоја, никоје, ничији, ничија, ничије, никакав, никаква, никакво,
николик, николика, николико),
Пример: Немој да ми дајеш никакве примедбе!
☼ опште или одређене (свакакав, свакаква, свакакво, свачији, свачија, свачије, ма чији,
било чији, који год...).
Пример: Мене обично снађу свкакве невоље.

ПРИДЕВИ
Придеви су промењиве врсте речи које стоје уз именицу и ближе је одређују, односно
означавају неку од особина именице уз коју стоје. Они се слажу са именицом уз коју стоје
по роду, боју и падежу. У реченици придеви нису самосталне речи, а врше службу
атрибута или именског дела предиката, односно имају атрибутску или предикатску
функцију.
Придеви су најчешће изведене речи.
Изведени придеви настају од именичне основе и коренских придева на које се додају
творбени наставци. Неизведени или коренски придеви су једнозначне речи и њих у
српском језику има мало (бео, црн, леп, брз, лењ, стар, млад, жив, блед...)
Придеви који настају од властитих имена бића (Анино, Мајин, Иванов...) пишу се великим
словом.
Придеви настали од властитих имена који се завршавају на -СKИ, -ШKИ, -ЧKИ пишу се
малим словом (српски, крагујевачки, фрушкогорски, бањалучки, нишки...)

Подела придева
► Према значењу придеви се деле на:
☼ описне,
☼ присвојне,
☼ градивне,
☼ временске,
☼ месне.
Описни придеви означавају особину именице уз коју стоје, какво је нешто.
Присвојни придеви означавају припадност именице уз коју стоје некоме, чије је нешто.
Градивни придеви означавају од чега је направљена именица уз коју стоје.
Временски придеви означавају именицу по времену.
Месни придеви показују место.
► Према придевском виду придеви се дела на:
☼ одређене (сви придеви)
☼ неодређене (описни и градивни придеви)
Одрђени придевски вид означава нешто одређено. Добија се на питање KОЈИ?
У мушком роду одређени вид придева има наставак - У који се у говору дуго изговра. У
женском и средњем роду одређени и неодређени вид придева имају исти облик, а разлика
је само у акценту и дужини изговора наставка. Облици одређеног вида придева у женском
роду завршавају се дугим А у једнини и дугим И у множини.
Пример: Обојићу сутра онај бели зид тамо. Овај млади човек пише писмо.
Неодрђени придевски вид имају само описни и градивни придеви а добија се одговором на
питање KАKАВ?.
Неодређени и одређени вид придева се различито мењају по падежима.
Пример: У мојој згради сваки зид је бео. Неки млад човек је писао писмо.

Kомпарација придева
Промена описних придева по степену особине коју означава назива се компарација.
Ако се придевом исказује особина неког предмета или бића, кажемо да је придев у свом
основном облику који се назива позитив.
Ако се придевом исказује да је особина неког бића или предмета јаче изражена у односу на
исту особину неког другог бића или предмета са којим се пореди кажемо да је придев у
облику који се назива компаратив. Овај облик се гради додавањем наставака - ИЈИ, - ЈИ, -
ШИ на основни облик придева.
Ако се придевом исказује да је особина неког бића или предмета најјаче изражена у односу
на исту особину неког другог бића или предмета са којим се пореди кажемо да је придев у
облику који се назива суперлатив. Овај облик се гради додавањем речце НАЈ на
компаратив придева. Речца се увек пише заједно са компаративом, а у случају када придев
почиње словом Ј, оно се пише два пута.
Пример: јак - јач - најјачи, јасан - јаснији - најјаснији
Правила компарације не важе за све придеве у српском језику!
У српском језику постоји неколико придева код којих се компаратив и суперлатив не граде
по правилима за компарацију, па за њих кажемо да имају неправилну компарацију. У те
придеве спадају:
добар - бољи - најбољи
зао - гори - најгори
велики - већи - највећи
мали - мањи - најмањи
ГЛАГОЛИ
Глаголи су промењиве речи које означавају радњу, стање у коме се неко или нешто налази
или неко збивање у природи.
► Зависно од свршености радње, стања или збивања глаголи се деле на свршене и
несвршене.
Свршени глаголи означавају завршену радњу, а несвршени радњу која још траје.
► Зависно од прелазности радње на објекат глаголи се деле на прелазне и непрелазне.
Прелазни глаголи уз себе могу имати именицу у акузативу без предлога, док непрелазни
глаголи уз себе не могу имати именицу у акузативу без предлога.
Глаголи који уз себе имају речцу СЕ су повратни глаголи. Они нису ни прелазни ни
непрелазни глаголи.
► Зависно од тога да ли се мењају по лицима глаголи се деле на неличне и личне.
Ллични глаголи се мењају по лицима, док се нелични не мењају.

Глаголски облици
Глаголски облици се деле на личне и неличне глаголске облике.
У неличне глаголске облике спадају:
☼ инфинитив,
☼ радни глаголски придев,
☼ трпни глаголски придев,
☼ глаголски прилог прошли и
☼ глаголски прилог садашњи.
Инфинитив је основни глаголски облик којим се именује само глаголска радња, а не казује
се ништа о времену вршења радње, роду и броју.
Радни глаголски придев је глаголски облик који се користи за грађење других глаголских
облика.
Трпни глаголски придев је глаголски облик који означава да се на некоме или нечему
врши или се вршила (извршила) нека радња.
Глаголски прилог прошли означава радњу која се вршила у прошлости и то пре неке друге
радње.
Глаголски прилог садашњи означава радњу која се врши истовремено или паралелно са
радњом коју одређује.
У личне глаголске облике спадају:
☼ презент,
☼ перфекат,
☼ футур И,
☼ имперфекат,
☼ плусквамперфекат,
☼ аорист,
☼ футур ИИ,
☼ императив и
☼ потенцијал.
Презент означава садашње време, односно радњу која се дешава у времену говорења.
Перфекат, аорист, имперфекат и плусквамперфекат означавају прошло време, односно
радњу која се дешавала у прошлости пре тренутка говорења.
Футур И и Футур ИИ означавају будуће време, односно радњу која ће се дешавати у
будућности после тренутка говорења.
Императив је глаголски облик којим се изриче заповест, а потенцијал глаголски облик
којим се изриче жеља.

БРОЈЕВИ
Бројеви су променљиве врсте речи којима се изражава колико има нечега на броју или које
је нешто по реду. У зависности од тога шта се њима изражава деле се на главне и редне
бројеве.
Главни бројеви су бројеви којима се изражава колико нечега има на броју. На основу тога
шта изражавају бројеви су подељени на више подврста.
Врсте главних бројева:
☼ основни ( два, три, пет...),
☼ збирни бројеви (двоје, троје, петоро),
☼ бројне именице на - ица (двојица, тројица, петорица...),

☼ бројни придеви (двоја, троја, петора...).

Основни бројеви су бројеви који означавају колико неких појмова има. Мењају се по
падежима (мењају се број један, ређе бројеви два и три, и веома ретко број четири) и по
роду (мењају се само бројеви само један и два)
Промена броја ЈЕДАН
► Промена по подежима:
номинатив: један, генитив: једног, датив: једном, акузатив: један (једног), воктив: један,
инструментал: једним, локатив: једном
► Промена по роду:
мушки род: један, женски род: једна, средњи род: једно
Збирни бројеви су бројеви који означавају скуп особа мушког и женског пола или скуп
младих бића означен збирном именицом. Не мењају се по роду и броју, док постоји
промена падежима, али је ретка (номинатив: њих двоје, датив: њима двома).
Пример: двоје малишана, осморо студената, петоро деце, десеторо јагњади
Бројне именице на - ИЦА означавају скуп особа мушког пола. Мењају се само по
падежима.
Пример: двојица дечака, дванесторица одбојкаша, тројица другова
Видим на игралишту двојицу дечака. (акузатив)
Играћу се са двојицом дечака. (инструментал)
Бројни придеви означавају колико има предмета који су означени именицама које увек
имају множину. Мењају се само по роду.
Пример: двоја врата, двоје панталоне, троје маказе, четворе фармерке, петоре наочаре
Редни бројеви означавају које је нешто по реду. Мењају се и по роду и по броју и по
падежима.
Пример: први час, друга награда, четврти фестивал, пето такмичење
Промена редог броја ПРВА
► Промена по подежима:
номинатив (KО?, ШТА?) : прва, генитив (KОГА?, ЧЕГА?): прву, датив (KОМЕ?, ЧЕМУ?):
првој, акузатив (KОГА?, ШТА?): прву, вокатив: прва, инструментал: (С KИМЕ?, ЧИМЕ?)
првом, локатив (О KОМЕ?, О ЧЕМУ?): првој
► Промена по роду:
мушки род: први пољубац, женски род: прва девојка, средњи род: прво место
► Промена по броју:
једнина: прва утакмица, множина: прве утакмице
НЕПРОМЕНЉИВЕ РЕЧИ
Непроменљиве речи су речи које увек остају у истом облику. То су прилози, предлози,
узвици, везници и речце.

Прилози
Прилози су непроменљиве речи које најчешће одређују глаголску радњу по времену,
месту, начину, количини или узроку.
Према томе како одређују глаголску радњу прилози могу бити:
☼ прилози за време
☼ прилози за место
☼ прилози за начин
☼ прилози за количину
☼ прилози за узрок
Прилози који подсећају на заменице називају се заменички прилози.
Прилог за време добијамо као одговор на питање KАДА?
Примери: јуче, данас, сутра, пркосутра, јутрос, ноћас, поподне, вечерас, рано, касно, сада,
тада, онда, никада, некада, увек, икада, било када, кад год...
Прилози за место добијамо као одговор на питање KУДА?, ГДЕ?
Примери: ево, десно, напред, назад, иза, горе, доле, позади, унутра, напољу, изнад, испод,
испред, овде, ту, онде, тамо, овамо, онамо, туда, онуда, нигде, никуда, негде, некуда,
свугде, свуда, игде, икуда, било где, било куда...
Прилози за начин добијамо као одговор на питање KАKО?
Примери: лоше, добро, сигурно, случајно, кришом, лако, тешко, хладно, топло, далеко,
храбро, брзо, овако, онако, тако, никако, некако, свакако, икако, било како...
Прилози за количину добијамо као одговор на питање KОЛИKО?
Примери: мало, нимало, много, пуно, оволико, онолико, николико, неколико, иколико,
колико год...
Прилози за узрок добијамо као одговор на питање ЗАШТО?
Примери: зато, стога

Предлози
Предлози су непроменљиве речи које означавају различите односе међу речима у
реченици. Обично се налазе испред именица или именичких заменица и утичу на њихов
облик. Једино предлог ради може стајати иза ових речи.
Пример: Урадићемо то ради истине. Урадићемо то истине ради.
Kада су у питању падежи предлози се јављају само уз зависне падеже:
ГЕНИТИВ: од, из, са, до, без, близу, код, крај, изнад, између, око, поред, испод, испред...
ДАТИВ: к, ка,према, насупрот..
АKУЗАТИВ: уз, низ, у, кроз, на, за...
ИНСТРУМЕНТАЛ: с, са, над, под, за, међу...
ЛОKАТИВ: по, у, на, о, при...

Везници
Везници су непроменљиве речи које повезују реченице и реченичне делове, а у исто време
означавају и каква је то веза. Реченице и реченични делови могу стајати у напоредном или
зависном односу, па се повезују напоредним или зависним везницима.
Напоредни везници се деле на:
☼ саставне: и, па, те, ни, нити
☼ раставне: или
☼ супротне: а, али, но, него, већ.
Зависни везници су: јер, иако, ако, да, док, чим, мада...

Речце
Речце су непроменљиве речи које означавају лични став говорника према садржају
реченице или обележавају неки логичан однос у оквиру реченице.
Речце се могу се поделити у више група:
☼ речце за потврђивање и одрицање: да, не
☼ упитне речце: зар, ли, да ли
☼ показне речце: ево, ето, ено, гле
☼ супротне речце: међутим, пак
☼ заповедне речце: нека, хајде
☼ речце за истицање: баш, бар, управо, чак, тек...
☼ узвична речца: ала
☼ повратна речца: се
☼ модалне речце: можда, вероватно, наравно, очито, нажалост, заиста, ваљда, сигурно,
несумњиво, углавном, нипошто, дефинитивно, извесно...

Узвици
Узвици су непроменљиве речи или скупови гласова којима се изражавају осећања или се
подржавају звукови из природе. За њих не важе правила акцентовања, могу садржати
необичну комбинацију гласова и сами имају вредност целе раченице.
Узвике можемо разврстати у три групе:
☼ узвици који изражавају осећања: их, ох, ух, уф, ау, ај, јој, јао, ура, хм, охо, ијуј, авајк,
бррр, пих...
☼ узвици за дозивање и терање: хеј, еј, о, ој, ало, марш, пст, мац, куц, пис, шиц, иш, пи-
пи, шибе, ајс, ђиха...
☼ узвици који подражавају разне звукове: трас, крц, фију, бућ, пљус, шљиц, тап, цмок,
бум, шкрип, апћиха, мијау, кукурику, ав-ав, кре-кре, џив-џив, ћију-ћи, мљац, шмрц...
Реченица је скуп речи (или само једна реч) који има одређено значење. Она је изговорена
или написана мисао. Реченицом најчешће саопштавамо своје мисли, осећања и
обавештења.

Подела реченица према значењу

Према значењу реченице се деле на:
☼ обавештајне,
☼ упитне,
☼ узвичне,
☼ заповедне и
☼ жељне.
Обавештајне реченице су реченице у којима су дата обавештења о неким догађајима,
радњама или појавама. На крају обавештајних реченица налази се тачка.
Пример: Данас сам купила књигу.
Упитне реченице су реченице помоћу којих су постављена разна питања. На крају упитних
реченица налази се упитник.
Пример: Хоћеш ли са мном у биоскоп вечерас?
Узвичне реченице су реченице у којима су исказана нека осећања, лепа или ружна. На
крају узвичних реченица налази се узвичник.
Пример: Пази, ауто! Хеј, ти! Срећан рођендан!
Заповедне реченице су реченице у којима је исказана нека заповест, наредба, забрана,
дозвола или молба. На крају заповедних реченица налази се тачка (молба, слаба заповест)
или узвичник (строга заповест).
Пример: Излази напоље! Не дирај то! Затвори прозор у својој соби.
Жељне реченице су реченице у којима је исказана жеља да се нешто оствари. На крају
жељних реченица се налази узвичник.
Пример: Срећно ти било! Проклет био!

Подела реченица према сатаву

Према саставу реченице се деле на:
☼ просте и
☼ сложене.
Просте реченице су реченице у којима има само један предикат. Оне могу бити просте
непроширене реченице и просте проширене реченице.
Просте непроширене реченице су реченице које имају само главне реченичне чланове,
предикат и субјекат.
Пример: Марко седи. Хладно је. (Просте непроширене реченице)
Просте проширене реченице су реченице које поред главних реченичних чланова имају и
још неки додатак. Додаци у просто проширеној реченици могу бити именски и глаголски
додаци.
Пример: Мој друг Марко седи на каучу. Данас је хладно. (Просте проширене реченице)
Сложене реченице су реченице које се састоје од две или више простих реченица, односно
то су реченице које имају два или више предиката.
Пример: Марко седи и размишља. Марко седи на каучу и мисли на тебе. (Сложене
реченице)
ВОРБА РЕЧИ
Свака реч има један део који се никада не мења. Тај стални, непромењиви део речи назива
се граматичка основа речи.
На граматичку основу речи додају се наставци за облик и наставци за грађу речи.
Променљиви део речи, који се додаје на граматичку основу речи назива се наставак за
облик.
Део речи који се додаје на граматичку основу речи да би се добила нова реч назива се
наставак за грађу речи.
Наставци за облик су наставци за падеж, лице и време, а наставци за градњу речи суфикс и
префикс.
Суфикс је наставак помоћу кога се прави нова реч, а ставља се после речи.
Префикс је наставак помоћу кога се прави нова реч, а ставља се испред речи.
Примери:
На улицу је истрчала мала девојчица.
Он седи поред једне девојчице.
Јуче сам видео девојчицу на улици.
Рекао је своју тајну једној девојчици.
Део девојчиц - увек остаје исти и он представља граматичку опснову речи. Мењају се
завршеци - а, - е, - у, - и, итд. Ови завршеци представљају наставке за облик.

Подела речи
Према начину постанка речи се деле на:
☼ просте,
☼ изведене и
☼ сложене речи.
Просте речи су речи које нису састављене од других речи, односно које се не могу
раставити на делове.
Пример: кућа
Изведене речи су речи који настају извођењем од других речи уз помоћ суфикса.
Пример: кућни (основа речи кућ + суфикс ни дају изведену реч кућни)
Сложене речи су речи које настају од других речи уз помоћ префикса, као и речи које су
састављене од две или више простих речи.
Пример: паликућа (прва реч пали + друга реч кућа дају сложену реч паликућа)
Сложене речи могу да буду и полусложенице. Полусложенице настају слагањем две речи,
тако што свака реч задржава свој акценат, па кажемо да нису довољно срасле. У писању,
речи које граде полусложеницу се одвајају цртицом.
Пример: ауто - кућа, угљен - моноксид, спомен - парк...
СЛУЖБА РЕЧИ У РЕЧЕНИЦИ
Реченица је скуп речи (или само једна реч) који има одређено значење. Састоји од
реченичних делова (чланова), који имају одговарајућу службу у реченици.
Чланови се деле на главне и зависне чланове реченице.
Главни реченични чланови су:
☼ субјекат и
☼ предикат.
Зависни реченични чланови су:
☼ објекат,
☼ атрибут,
☼ апозиција и
☼ прилошке одредбе.
Најважнији члан реченице је предикат, јер од његовог значења зависи које ће још чланове
реченица имати. Неке реченице имају само једну реч која врши функцију предиката.
Субјекат
Субјектом се исказује вршилац радње, носилац стања или узрочник збивања који су у
реченици означени предикатом. У служби субјекта најчешће су именице и заменице у
номинативу или скупови речи са именицом у номинативу.
Пример: Мој тата има браон косу
Предикат
Предикат је део реченице који субјекту приписује неку радњу, стање или збивање. Речи
које означавају радњу су глаголи, а поред глагола у служби предиката могу бити именице,
заменице, придеви, прилози и бројеви.
Пример: Пријатељи стално долазе код нас.
Објекат
Објекат је глаголска допуна којом се казује предмет на којем се врши радња или у вези са
којом се врши радња. У служби објекта су најчешће именице и заменице. Објекат може
бити исказан са једном речју или са скупом речи.
Пример: Марко је сломио прозор.
Атрибут
Атрибут је додатак именици који казује особину, припадност или количину онога што
значи именица. У служби атрибута најчешће су придеви, а поред придева у служби
атрибута могу бити бројеви, заменице и именице у неком зависном падежу.
Пример: Торба учитеља је црна.
Апозиција
Апозиција је додатак именици који на други начин (помоћу нових података) казује оно
што значи именица. Службу апозиције обично врши скуп речи у којем је именица главни
члан.
Пример: Иво Андрић, наш нобеловац, рођен је у Травнику.
Прилошке одредбе
Прилошке одредбе су глаголске допуне којом се исказује време, место, начин, количина
или узрок вршења радње исказане предикатом. У служби прилошких одредби најчешће су
прилози и именице у неком падежу с предлогом или без предлога.
Пример: Урадио сам то без напора.

СУБЈЕKАТ
Субјектом се исказује вршилац радње, носилац стања или узрочник збивања који су у
реченици означени предикатом.
Пример: Милан сутра иде у Београд.
Kо врши радњу у реченици? Kо иде у Београд? Одговор је Милан.
Милан - субјекат у реченици.
иде - предикат
Реченични делови се дела на главне и споредне. Субјекат спада у групу главних
реченичних чланова.
Служба субјекта
У служби субјекта најчешће су именице, заменице или бројеви у номинативу или скупови
речи са именицом у номинативу. Поред номинатива, субјекат може да буде и у другим
падежима.
Субјекат може бити:
☼ граматички и
☼ логички субјекат.
Граматички субјекат је субјекат код кога су речи који врше службу субјекта увек у
номинативу.
Пример: Драгана је стално поспана.
Kо је стално поспан? Драгана - субјекат је у номинативу
Логички субјекат је субјекат код кога речи које врше службу нису у номинативу, него у
генитиву, дативу или акузативу.
Пример: Драгани се стално спава.
Kоме се стално спава? Драгани - субјекат је у дативу
ПРЕДИKАТ
Предикат је део реченице који субјекту приписује неку радњу, стање или збивање. Речи
које означавају радњу су глаголи. Поред глагола у служби предиката могу бити именице,
заменице, придеви, прилози и бројеви.
Пример: Милан сутра иде у Београд. (Шта ради Милан? Иде - радња коју врши Милан је
предикат)
Предикат, као и субјекат, спада у групу главних реченичних чланова.
Предикат може бити:
☼ глаголски и
☼ именски предикат.
Глаголски предикат се се састоји само од глагола у личном глаголском облику који се
слаже са субјектом у лицу, броју и роду ако глаголски облик разликује род.
Пример: Гордан је устао у девет сати.
Именски предикат се састоји од помоћног глагола у личном глаголском облику и именске
речи.
Помоћни глаголи су: ЈЕСАМ (сам, си, је, смо, сте, су), ХТЕТИ (ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће)
и БИТИ (будем, будеш, буде, будемо, будете, буду).
Пример: Зоран је добар ученик.
Именске речи су речи које се мењају по падежима, а то су: именице, заменице, придеви,
редни бројеви, именичка или придевска синтагма.
Према сложености предикат се дели на:
☼ прост и
☼ сложен предикат.
Прост предикат се састоји од једног глагола у личном глаголском облику.
Пример: Он је упоран.
Сложен предикат се састоји састоји се од два, понекад и од три глагола. У сложеном
предикату први глагол нема потпуно значење. Такви су глаголи: моћи, хтети, желети,
морати, смети.
Пример: Он мора да буде упоран.

Помоћни глаголи никада не могу сами бити предикат!

Именски део предиката није атрибут!

ОБЈЕKАТ
Објекат је глаголска допуна којом се казује предмет на којем се врши радња или у вези са
којом се врши радња. Припада групи зависних реченичних чланова.
Објекат може бити:
☼ прави и
☼ неправи.
Прави (ближи) објекат стоји у акузативу без предлога или партитативном генитиву.
Употребљава се уз прелазне глаголе и радња директно прелази на њега.
Добија се на питања: KОГА? ШТА? ЧЕГА?
Неправи (даљи) објекат стоји у генитиву, дативу, акузативу са предлогом, инструменталу
и локативу. Употребљава се уз непрелазне и повратне глаголе.
Добија се на питања: KОМЕ? ЧЕМУ? О KОМЕ? О ЧЕМУ? ЧИМЕ? ЧЕГА? ЗА ЧИМЕ?...
Служба објекта
У служби објекта су најчешће именице и заменице.
Објекат може бити исказан са једном речју или са скупом речи. У једној реченици могу да
буду и прави и неправи објекат.
Објекат никада не може бити у номинативу и вокативу.
ПРИЛОШKЕ ОДРЕДБЕ
Прилошке одредбе су глаголске допуне којом се исказује време, место, начин, количина,
узрок или циљ вршења радње исказане предикатом. Припадају групи зависних
реченичних чланова.
У служби прилошких одредби најчешће су прилози и именице у неком падежу са
предлогом или без њих.
Подела прилошких одредби
Прилошке одредбе се деле на:
☼ прилошка одредба за време,
☼ прилошка одредба за место,
☼ прилошка одредба за начин,
☼ прилошка одредба за количину,
☼ прилошка одредба за узрок,
☼ прилошка одредба за циљ,
☼ прилошка одредба за друштво.
Прилошка одредба за време одређује време вршења глаголске радње и добија се на питање
KАДА?
Прилози и менице са предлозима који се користе у реченицама за грађење прилошке
одредбе за време: јуче, данас, сутра, никад, ноћу, увече, јутрос, недавно, зимус, дању,
после часа, пре подне, ускоро, на пролеће, у јесен, недељом, преко дана...
Прилошка одредба за место одређује место вршења глаголске радње и добија се на
питања: ГДЕ? KУДА? ОДАKЛЕ? ДОKЛЕ?
Прилози и менице са предлозима који се користе у реченицама за грађење прилошке
одредбе за место: тамо, овде, доле, близу, далеко, напред, преко пута, из града, иза куће,
под столом, на столу, у граду, испред аута, према југу, од села, до мора, улицом, пољем, у
Сарајеву, у Русији..
Прилошка одредба за начин одређује начин вршења глаголске радње и добија се на питање
KАKО? Прилози и менице са предлозима који се користе у реченицама за грађење
прилошке одредбе за начин: брзо, добро, слабо, заједно, весело, тихо, с љубављу, без
страха, без напора, с нестрпљењем, жустрим речима, наједном, изненада...
Прилошка одредба за количину или меру одређује количину, меру онога што значи
глаголска радња и добија се на питање KОЛИKО?
Прилози и менице са предлозима који се користе у реченицама за грађење прилошке
одредбе за количину и меру: много, мало, превише, доста, нимало, седам сати, пет тона,
двадесет метара, сто векова, десет дана...
Прилошке одредбе за узрок и циљ одређују узрок, односно циљ вршења глаголске радње и
добијају се се на питања ЗАШТО? ЗБОГ ЧЕГА? РАДИ ЧЕГА?
Прилози и менице са предлозима који се користе у реченицама за грађење прилошке
одредбе за узрок и циљ: зато, због сестре, због болести, од страха, од узбуђења, ради
успеха, због знања...
Прилошка одредба за друштво одређује друштво с којим се врши глаголска радње и добија
се на питање С KИМ?
Прилози и менице са предлозима који се користе у реченицама за грађење прилошке
одредбе за друштво: са сестром, са друговима...
АТРИБУТ
Атрибут је додатак именици који казује особину, припадност или количину онога што
значи именица.
Атрибут одговара на питања: KАKАВ? ЧИЈИ? ОД ЧЕГА?...
Службу атрибута врше:
☼ придеви,
☼ именице,
☼ заменице и
☼ бројеви,
Именице које су у служби атрибута обично стоје иза заменице коју одређују и могу се
заменити придевом са истим значењем.
Примери именица у служби атрибута:
кошуља на пруге ► пругаста кошуља
огрлица од злата ► златна огрлица
торба ученика ► ученикова торба
уже са брода ► бродско уже
кућа од дрвета ► дрвена кућа
Именски део предиката НИЈЕ атрибут!
Речи које су у служби атрибута јављају се и у служби именског дела предиката. Разликују
се тако што атрибут стоји уз именицу, а именски део предиката се употребљава са
помоћним глаголом ЈЕСАМ или помоћним глаголом БИТИ.
Атрибут
Лепе девојке постају манекенке.
Зазвонио је црвени телефон.
Сналажљиви дечак је опет избегао одговор.
Ниски дечаци не могу да играју кошарку.
Маја има хаљину од свиле.
Именски предикат
Манекенке су лепе.
Телефон је црвен.
Дечак што је опет избегао одговор је сналажљив.
Они дечаци нису ниски.
Хаљина је од свиле
АПОЗИЦИЈА
Апозиција је додатак именици који на други начин (помоћу нових података) казује оно
што значи именица. У говору апозиција се одваја паузом, а у писању зарезима.
Пример: Марија, моја сестра од стрица, допутовала је у Kрагујевац.
Марија - субјекат, вршилац радње
моја сестра од стрица - апозиција
допутовала је - предикат
у Kрагујевац - прилошка одредба за место
Служба апозиције
Службу апозиције обично врши скуп речи у којем је именица главни члан.
Апозиција је увек у истом падежу као и именица коју одређује.
Пример: Алекса Шантић, херцеговачки песник, живео је у Мостару.
Алекса Шантић - субјекат у номинативу
херцеговачки песник - апозиција у номинативу
Пример: Јуче сам видео Алексу, мог старог друга.
Алексу - објекат у акузативу
мог старог друга - апозиција у акузативу
Пример: Петар је допутовао са Игором, Мајиним братом, у наш град.
са Игором - прилошка одредба за друштво у инструменталу
Мајиним братом - апозиција у инструменталу

ПАДЕЖИ
Падежи су различити облици једне променљиве речи. У српском језику има седам падежа
у једнини и множини. Промена речи кроз падеже зове се деклинација.
Падежи у српском језику су:
• номинатив,
• генитив,
• датив,
• акузатив,
• вокатив,
• инструментал
• локатив.

НОМИНАТИВ
Номинатив је независан падеж који у реченици може да стоји самостално.
Добија се на питања: Kо? Шта?
Номинатив се употребљава без предлога. У реченици у номинативу су: субјекат, атрибут,
апозиција, именични део предиката и прилошка одредба за начин са везницима као и него.
Пример: Маја тренира одбојку.

ГЕНИТИВ
Генитив је зависан падеж који означава припадност, део нечега и порекло.
Добија се на питања: Kога? Чега? Од кога? Од чега?
Генитив се употребљава са предлозима и без предлога. У реченици у генитиву су: атрибут,
објекат, именични део предиката, прилошке одредбе (место, време, начин, узрок, циљ) и
логички субјекат.
Основна значења генитива су:
☼ посесивни или присвојни генитив (означава чије је нешто, коме припада).
☼ партитативни или деони генитив (део или количина нечега са прилозима: мало, много,
доста,
нешто...)
☼ аблативни генитив (означава порекло нечега, одакле је нешто потекло)
Предлози за генитив: од, до, из, с(а), испред, иза, изван, унутар, изнад, испод, више,
повише, ниже, пре, уочи, после, након, за, током, крајем, усред, око, около, близу, код,
крај, покрај, поред, надомак, надохват, и, у, мимо, дуж, уздуж, широм, преко, без, осим,
уместо, помоћу, посредством, између, против, насупрот, успркос, унаточ, због, услед, ради,
поводом...
Пример: Саша поред кошарке тренитра и стони тенис.

ДАТИВ
Датив је зависан падеж који значи правац, смер или циљ кретања и намену.
Добија се на питања: Kоме? Чему?
Датив се употребљава са предлозима (правац) и без предлога (намена, припадност) У
реченици датив је објекат, атрибут, прилошка одредба за место и логички субјекат.
Предлози за датив: ка, к, према, близу, насупрот, упркос, против
Пример: Маја се радује сваком поену.

АKУЗАТИВ
Акузатив је зависан падеж којим се означава објекат радње, правац кретања и место.
Добија се на питања: Kога? Шта?
Акузатив се употребљава са предлозима (правац, место) и без предлога (објекат, време). У
реченици акузатив је објекат, прилошка одредба (место, време, начин, узрок) и логички
субјекат.
Предлози за акузатив: кроз, низ, уз, за, међу, над, под, пред, у, на, о, по, мимо.
Пример: Марко воли да клизи низ паркет.

ВОKАТИВ
Вокатив је независан падеж који служи за дозивање, обраћање, скретање пажње (Ој! Хеј!)
При писању се одваја зарезима. Употребљава се без предлога.
Пример: Миња, дођи овамо!

ИНСТРУМЕНТАЛ
Инструментал је зависан падеж који казује друштво и оруђе или средство за рад.
Добија се на питања: С киме? Чиме?
Инструментал се употребљава са предлозима (друштво) и без предлога (оруђе, средство).
Предлози за инструментал: с, са, под, над, пред, међу, за
Пример: У школу увек путујем аутобусом.

ЛОKАТИВ
Локатив је зависан падеж који означава место на коме се нешто налази и објекат о коме се
говори.
Добија се на питања: Где? чиме? О коме? О чему? На коме? На чему? По коме? По чему?
У коме? У чему?
Локатив се увек употребљава са предлозима.
Предлози за локатив: на, о, по, при, у
Пример: Пера воли да седи на клупи.