Problem univerzalija

Problem univerzalija predstavlja jedno od korenitih pitanja u metafizici koje se bavi time da li
opštosti postoje, tj. da li se ta uopštavanja odnose na nešto realno I nezavisno od pojedinačnih
postojanja ili su to samo glasovni skupovi ili pak prosto produkti našeg promišljanja. U našem
čulnom poimanju sveta sve oko nas je pojedinačno (ovaj konkretan sto, ovaj konkretni starac
itd.), ali u jeziku se slična pojedinačna postojanja povezuju i grupšu time stvarajući apstraktne
pojmove, univerzalije. Problem preispituje da li se tako na primer imenica čovek kao
uopštavanje svih pojedinačnih ljudskih postojanja (Sokrat, Milica, Visnja itd.) zapravo odnosi na
nešto realno, neku univerzalnu karaktristiku ili pak samo produkt našeg razmišljanja. Ovo
pitanje je postalo jako važno u srednjovekovnoj filozofiji zato što se ticalo nekih elementarnih
pretpostavki i učenja hrišćanstva, ali je ono mnogo starije od toga. Naime, još se Platon bavio
time i on je problem rešio tako što je pretpostavio stvarnost ideja, tj. za njega apstraktni pojmovi
iliti opštosti, ideje imaju svoju stvarnost koja odgovara ovoj našoj i te ideje postoje nezavisno od
pojedinačnih stvari na koje se odnose, ali ne i suprotno. S druge strane, njegov učenik, Aristotel
je imao drugačiji pristup jer je za njega “prava” stvarnost, ona primarna zapravo stvarnost
pojedinačnih postojanja i on je smatrao da ideje ne opstaju bez pojedinačnih postojanja na koje
se odnose.

Srednjovekovni filozofi su takođe posegli za odgovorima priklanjući se vise ili platonističkom

ili aristotelskom mišljenju. Tako se oformio realizam koji podrazumeva postojanje univerzalija
van okvira pojedničanih postojanja. Platinistički realizam podrazumeva da univerzalije postoje
nazvisno od pojedinačnih postojanja, dok aristotelski realizam zagovara ideju da opštosti zavise
od pojedinačnih postojanja. Tako npr. Platon kaže da bi “ideja lepog” opstala i kad bi pojdinačna
ostvarenja tog lepog prestala da postoje, dok bi po Aristotelovom shvatanju “ideja lepo” bila
neodvojiva od pojedinačnih lepih, pa stoga ni ne bi mogla da nezavisno postoji. S druge strane,
nominalizam negira postojanje bilo kakvih opštosti i oslanjajući se samo na našu čulnu
percepciju smatra da postoje samo pojedinačna postojanja.

Nominalisti negiraju postojanje ikakvih realnih zajedničkih karakteristika između pojedinačnih

postojanja smatrajući da jedino što relano zajedničko dele je ime. Ovakvo učenje povlači sa
sobom mnoga i pitanja i kosi se sa temeljnim stanovištima hrišćanstva jer bi ono podrazumevalo
da je Adamov i Evin greh njihov individualni greh i da ne može da se prenosi na njihove
potomke što je suprotno Bibliji. Ovim stanovištem se takođe implicira da su Sveta trojica
zapravo tri različita boga jer realna zajedniča spstanca koja ih povezuje ne može da postoji. Zato
su ovakva učenja bila proglašivana za jeretička, pa je tako Roscelin, jedan od glavnih
predstavnik ovo prvaca, prvi primenio ovo shvatanje na Svetu trojicu gde se jasno oslikava
jeretički karakter, pa je stoga bio primoran da se odrekne svojih učenja.

Konceptualizam je zapravo pokušaj da se pomire nominalistička i realistička struja. Naime,

konceptualizam takođe negira postojanje univerzalne supstance, neke nezavisne opštosti, ali u
isto vreme ne svodi ih samo na puke glasovne sklopove reči kao što je to slučaj u nominalizmu.
Konceptualisti smatraju da iako opštosti ne postoje u relanom smislu, one postoje kao pojmovni
aparat našeg mišeljenja ili deo našeg duha, one su neodvojive od nas, našeg jezika i načina
razmišljanja.

Pitanje univerzalija je zaokupljivalo srednjovekovne filozofe podelivši ih na dve suprtone struje

realizam i nominalizam. Između ovih suprostavljenih sturuja stvarale su se i umerenije poput
konceptualizma koji je hteo da premosti razlike između dva učenja. Problem univerzalija je
opstao i u savremnoj filozofiji, pa su se tako njima bavili Kant, Hegel, Armstrong i drugi jer kao
i na bilo koje drugo metafizičko pitanje ne možemo dati tačan odgovor već se samo može
pristupati iz različitih perspektiva.