FAKULTET ZA SPORT

Seminarski rad iz predmeta

Poslovna komunikacija

Liderstvo i uloga lidera u poslovnom komuniciranju

Mentor: Student:
dr. Uroš Mitrović Stefan Stefanović
indeks br. 1046

Beograd, 2019.
 Sadržaj
1. Uvod.......................................................................................1
2. Pojam i značaj liderstva.........................................................2
3. Uloge lidera............................................................................5
4. Liderski stilovi.......................................................................7
5. Zaključak................................................................................9
Literatura...................................................................................12
 1. UVOD

Liderstvo i komunikacija su pojmovi koji su, možda čak i najviše

istraživani iz oblasti organizacionog ponašanja, pa i samog menadžmenta. Ipak,
interesovanje za ovu stranu poslovanja je počelo biti aktuelno tek u prethodne
dve decenije, a njegov intenzitet se samo povećava, imajući u vidu izuzetno
dinamičan razvoj ljudskog društva.
Činjenica da se ljudsko znanje duplira na svake dve i po godine je
neverovatan podatak koji svedoči o promenama koje su postale konstanta i
svakodnevica, a ići u korak sa novinama više nije pitanje uspeha već opstanka.
Naravno, poslovni svet najbolje oseća dinamičnost današnjice koja se u
organizaciji lako može izmeriti i dokazati uspeh i rast ili pak suprotno. Iako ne
postoji strogo definisana definicija liderstva, potpuno je jasna neophodnost
lidera u svakoj organizaciji upravo zato što je on taj koji može da vodi
organizaciju u ovom turbulentnom okruženju i da se uspešno nosi sa
promenama.
Liderstvo je tema koja već dugo privlači pažnju naučnika i istraživača.
To je takođe i vrlo aktuelna tema, uzevši u obzir svetsku ekonomsku krizu koja
je svoj najjači efekat imala u periodu od 2007. do 2011. godine. Kolosalni
finansijski potresi koji su se dogodili, uzdrmali su ceo svet i prouzrokovali
ogromne poremećaje na tržištu. Brojne kompanije su bankrotirale i prestale da
postoje. One koje su uspele da opstanu i dalje se grčevito bore za opstanak na
još uvek neoporavljenom tržištu. U takvim okolnostima do izražaja dolaze
lideri. Lideri su ti koji vode organizacije kroz teška vremena i utabavaju put
kojim bi trebalo ići. Oni poseduju i dele jasnu viziju o izlasku iz teške
situacije i ulivaju nadu u bolju budućnost. Takođe, oni motivišu svoje
sledbenike i daju im snage da prebrode krizne situacije. Lideri predstavljaju
pogonsku snagu za budućnost svake organizacije iz koje dolaze. Njihova moć
ne proizilazi iz položaja na kojem se nalaze, već iz same njihove ličnosti,
odnosno njihove harizme. Lideri imaju sposobnost uticaja na podređene i taj
uticaj koriste u funkciji ostvarenja organizacionih ciljeva
Biti lider ne znači samo biti vrhunski profesionalac i poznavalac
određene oblasti, već i biti lider u obraćanju, komuniciranju, ponašanju i služiti
za primer drugima. Liderstvo se bazira na razumevanju, predviđanju i

1
kontrolisanju ponašanja saradnika, a jedan od glavnih izazova i preduslov za
efikasno i uspešno poslovanje je svakako i komunikacija na svim nivoima
organizacije. Zadatak lidera je da usavrši veštinu komunikacije, što predstavlja
poseban izazov u doba globalizacije i stvaranja multinacionalnih kompanija. Iz
ovog razloga je i odnos prema ljudima, tj. njegova emocionalna uloga, uz
obrazovanje i postojanje određenih predispozicija, krucijalna pretpostavka za
uspešnog lidera. Velikan američkog poslovnog sveta Maks Depre je svoju
viziju lidera izneo u rečenici: ,,Prava dužnost lidera je da definiše situaciju.
Poslednja je da kaže hvala.”1 Predmet ovog rada biće pojam i značaj liderstva u
poslovnom komuniciranja kao i uloge, stilovi i veštine lidera neophodno za
uspešno poslovanje i efikasnu komunikaciju poslovne organizacije.

2. POJAM I ZNAČAJ LIDERSTVA

Liderstvo je oduvek predstavljalo interesantan fenomen za sve koji su

proučavali organizacije ali i društva u celini. Naravno, mi ćemo se u ovom radu
pre svega baviti liderstvom u poslovnim organizacijama jer je upravo to
liderstvo u žiži interesovanja moderne nauke. Razlog za to je upravo činjenica
da se u XXI veku većina organizacija suočava sa krizama, nepredvidivim
uslovima poslovanja kao i konstantnim fluktuacijama na tržištu sa kojima je
potrebno ići u korak. Upravo u takvim situacijama dolazi do izražaja lider čiji je
zadatak da savremenu organizaciju što duže održi na postignutom nivou tako
što će se prilagoditi nastalim promenama, a svojom fleksibilnošću i
inovativnošću biti i pokretač i dovesti svoju organizaciju na vodeću poziciju na
turbulentnom svetskom tržištu. Zato je pojam liderstva u neraskidivoj vezi sa
pojmom promena, a vreme u kome živimo nameće razvijenom poslovnom
svetu da uvide značaj liderstva za opstanak kompanija na svetskom tržištu.
Takođe, pre nego što pređemo na konkretno definisanje pojma liderstva,
trebalo bi spomenuti da se u srpskom jeziku termini liderstvo i vođstvo koriste
kao sinonimi, iako u posebnim situacijama možemo uočiti suptilne razlike.
Ipak, u oba slučaja naglasak je na samom značaju pozicije i njenoj presudnoj
ulozi u sistemu svake organizacije. Zbog toga su lider i vođa sinonimi za osobu
1
DePree, M. (1990). Leadership is an art. USA: Random House Publishing Group. 11
2
koja upravlja ponašanjem drugih tako što sopstvenim ponašanjem daje
pozitivan primer koji oni treba da slede.
U savremenoj literaturi postoji mnogo definicija pojma liderstva:
 „Liderstvo je niz procesa, koji pre svega stvara organizacije ili ih
prilagođava okolnostima koje se značajno menjaju. Liderstvo definiše
kako treba da izgleda budućnost, usmerava ljude u pravcu te vizije i
inspiriše ih da je ostvare uprkos preprekama.“2
 „Liderstvo je set aktivnosti koje se mogu zapaziti, koje se dešavaju u
grupi, organizaciji ili instituciji, i kao takve uključuju lidere i sledbenike
koji su spremni da slede opšti cilj.“3
 „Liderstvo podrazumeva usmeravanje ponašanja drugih u pravcu
ostvarenja određenih ciljeva.“ 4

Upoređujući navedene definicije, uprkos nekim različitostima, možemo

uočiti i zajedničke karakteristike koje nam pomažu u razumevanju pojma.
Pre svega, jasno je da je liderstvo proces, i to veoma dinamičan i
fleksibilan process kojim se reguliše određeno ponašanje. Koristimo prideve
dinamičan i fleksibilan iz razloga što svaka aktivnost koju lider preduzme je
direktno uslovljena konkretnom situacijom u kojoj se organizacija nalazi. Zbog
toga je potrebno uvek se iznova prilagođavati konkretnom problemu sa novim
idejama, vizijom i planom.
Drugo, subjekti koji učestvuju u procesu liderstva su, naravno, lider i
njegovi sledbenici. Lider kao osoba koja vodi, mora učiniti dobar izbor ciljeva i
posedovati sposobnost da ih predstavi sledbenicima na način da ih oni zaista
razumeju i prihvate, pa samim tim prihvate i uticaj lidera. Veoma je važno istaći
da bez sledbenika ne postoji ni sam proces liderstva. NJihova uloga u
prihvatanju lidera kao superiornijeg čije će smernice slediti je krucijalna.
To nas dovodi do trećeg zaključka, a to je da među liderom i
sledbenicima postoji nejednaka raspodela moći. Naravno, lider je taj koji
poseduje veći stepen moći i koristi je da bi na ostale izvršio razne uticaje s

2
Kotter, J. P. (1996). Leading Change. Harvard Business Press
3
Milisavljević, M (2008), Liderstvo u preduzećima, Megatrend univerzitet, Beograd
4
Dessler, G. (1998). Management leading people and Organizations the 21st Century. New
Jersey: Prentice Hall. 330.
3
namerom ostvarivanja krajnjeg cilja, međutim, interesantno je da novi koncepti
liderstva predlažu ravnomernu distribuciju moći.
Na osnovu navedenih definicija možemo uočiti i da se liderstvo uvek
dešava u grupama i podrazumeva usmeravanje energije pojedinaca ka
ostvarenju zajedničkih ciljeva grupe.5
Ono što se može predstaviti kao suština liderstva je u uticaju koji lider
ima kako bi sledbenike, odnosno članove organizacije uputio na ostvarivanje
relevantih ciljeva organizacije.
Jukl takođe naglašava da su tri tipa varijabli relevantni za razumevanje
efektivnog liderstva:6
1. Karakteristike lidera
2. Karakteristike sledbenika
3. Karakteristike situacije u kojoj se proces liderstva odigrava.

Lider je osoba koja ima sposobnost uticaja na druge. Sposobnost uticaja

na druge je esencijalni element liderstva, jer bez uticaja nema ni liderstva.
Uticaj se vrši sa namerom da se ostvari određeni zajednički cilj. Neki autori
liderstvo i posmatraju kao instrument za ostvarivanje ciljeva. Lider za
obavljanje svoje funkcije poseduje određene osobine, znanja i veštine. Svoj
autoritet na osnovu kog ostvaruje uticaj, lider nameće na osnovu svojih
kvaliteta. Kvaliteti potrebni lideru postaju kompleksniji kako se odgovornosti i
struktura poslova proširuju. Karakteristike situacije u značajnoj meri utiču na
koncept liderstva, iz razloga što se proces liderstva prilagođava određenoj
situaciji, odnosno to je proces koji se adaptira određenoj situaciji i ne može se
jednostrano posmatrati u svim slučajevima.
Kao što je već spomenuto, koncept liderstva podrazumeva i
sledbenike, odnosno one kojima se lider obraća i na koje se vrši uticaj.
Sledbenik je osoba koja prihvata lidera kao primarni izvor usmeravanja u
poslu, nezavisno od formalnog autoriteta. Lider vodi i usmerava sledbnike u
određenom pravcu. To je osoba, koja, svojim rečima ili ličnim primerom
izrazito utiče na ponašanje, razmišljanje ili emocije svojih sledbenika.
Sledbenici, sa druge strane, lideru daju slobodu da za njih definiše stvarnost
5
Da se liderstvo dešava u grupama naglašava i Janićijević (2011) kada ističe da je liderstvo
socijalni fenomen koji se uvek dešava u nekom socijalnom sistemu
6
Milisavljević, M (2008), Liderstvo u preduzećima, Megatrend univerzitet, Beograd
4
(interpretira realnost) odnosno da tumači značenje pojava i događaja iz
okruženja i da na osnovu toga diktira akcije okrenute ka budućnosti, pristajući
pritom dobrovoljno na odnos zavisnosti.

3. ULOGE LIDERA

Već smo ustanovili važnost lidera kao osobe u organizaciji koja svojim
osobinama uspešno utiče na ponašanje zaposlenih u organizacijama kao i da su
lideri ljudi koji:
 žive sa promenama,
 kreću se u prostoru i vremenu,
 teže da budu korak ispred svog vremena,
 trude se da povećaju snagu i smanje slabosti organizacije pokušavajući
da sagledaju sve šanse i potencijalne opasnosti.
Najobuhvatniju klasifikaciju uloga lidera dali su Kauzes i Posner,7 a one
podrazumevaju da lideri:
1. Izazivaju proces. Lideri moraju biti osobe koje prihvataju izazov u
smislu da prepoznaju dobre ideje, da ih sprovedu i da podstiču
inovativne procese.
2. Inspirišu željenom vizijom. Kako lideri poseduju viziju oni svojom
sposobnošću utiču na saradnike da tu viziju prihvate bez prisile, oni ih
samo inspirišu.
3. Omogućavaju drugima da deluju. Lideri rade timski, pa je zadatak lidera
da budu podrška svim članovima tima koji rade na zajedničkom
projektu.
4. Modelišu put. Lideri su ti koji svojim ličnim primerom svakodnevnog
ponašanja utiču na saradnike u procesu izvršenja postavljenog zadatka.
5. Podstiču srcem. Lideri u svoj rad unose emocije, jer za njih je važna
pobednička atmosfera i samopoštovanje.

7
Kouzes, J. M., & Posner, B. J. (2002). Leadership challenge (3rd ed.). San Francisco: Jossey-
Bass.
5
 Uloge lidera direktno proističu iz formalnog autoriteta, a vezuju se za
osnovne međuljudske odnose. Mintzberg je razvio tri osnovne uloge menadžera
i lidera:8
1. INTERPERSONALNE (MEĐULJUDSKE) ULOGE:
 predvodnik – svaki šef organizacije ima određene ceremonijalne
dužnosti;
 lider – on ima odgovornost za vođenje ljudi u organizaciji ili
organizacionoj jedinici, kao i za postignuti uspeh ili neuspeh na osnovu
takvog vođstva;
 spona – kontakti van vertikalnog lanca komandovanja sa kolegama iz
okruženja;

2. INFORMACIONE ULOGE:
 monitoring – menadžer skenira okruženje u potrazi za informacijama, a
rezultat je informacija koja je toliko dobra koliko je dobra mreža
njegovih kontakata;
 diseminator – menadžer ima moć da može da kontroliše obim i kvalitet
informacija koju propušta podređenima;
 govornik – kao govornik menadžer šalje direktne informacije ljudima;

3. ULOGE ODLUČIVANJA:
 preduzetnik – poboljšanje performansi organizacije i adaptiranje
promenama u okruženju su obaveze menadžera;
 rukovalac poremećajima –na mnoge opasnosti iz okruženja menadžer
mora hitno da odreaguje;
 alokator resursa – menadžer je odgovoran da odluči ko će šta da radi, a
takođe je bitan resurs i upotreba njegovog sopstvenog vremena;
 pregovarač – određen deo vremena menadžer potroši u poslovima
pregovaranja, oni su bitan element u integralnom poslu menadžera.

Kao što se može zaključiti, nevedene liderske uloge nisu razdvojive

jedna od druge. One zajedno čine celinu. Nedostatak bilo koje od ovih poduloga

8
Mintzberg, H. (1998) Harvard Business Review on Leadership , Harvard Business School
press, Boston

6
povlači za sobom drugi problem. Na primer, nedostatak spone, odnosno
kontakata van vertikalnog lanca komandovanja vode nedostatku eksternih
informacija. Kao rezultat toga, menadžer (lider) nije u mogućnosti da
prosleđuje informacije koje su potrebne zaposlenima, niti da donosi odluke koje
adkevatno reflektuju eksterne uslove (diseminator). Ovde leži jedan problem
timskog menadžmenta, a to je da ne može više osoba da deli jednu
menadžersku poziciju, osim ako ne mogu da funkcionišu kao jedna celina. Oni
ne treba da dele deset menadžerskih (liderskih) poduloga ukoliko nisu
sposobni da ih vrlo pažljivo reintegrišu. To praktično znači da ukoliko ne
postoji potpuna informisanost menadžera, odnosno pristup svim
informacijama, timski menadžment neće funkcionisati.

4. LIDERSKI STILOVI

„Stil liderstva je način na koji se uspostavljaju odnosi između lidera i

saradnika kao i ostalih zaposlenih u preduzeću, odnosno način na koji lider
usmerava ponašanje podređenih i sredstva koja koristi da ih pridobije ili privoli
na željeno ponašanje.“9
Bazični kriterijumi po kojima razlikujemo stilove su:
 Način motivisanja podređenih
 Način na koji donosi odluke
 Izvori moći koje lider koristi
 Prilagođavanje različitim situacijama
Prva i najjednostavnija klasifikacija stilova vođstva je rezultat
istraživanja koja su vršena na državnom univerzitetu Ajova i identifikovana su
tri osnovna stila vođstva: autokratski, demokratski i liberalni.
Autokratski (nazvan još i autoritativni, autoritarni ili direktivni) stil
karakteriše odustvo bilo kakve participacije podređenih. Lider sam donosi
odluke i preuzima odgovornost za posledice. On određuje kako će se odluke
sprovoditi i vrlo strogo usmerava zaposlene u tom procesu sprovođenja.
Primena ovog stila lideru daje potpunu i neograničenu vlast nad podređenima.

9
Petković, M., Janićijević, N., i Bogićević, B. (2002). Organizacija: Teorije, dizajn, ponašanje,
promene. Beograd: Ekonomski fakultet.
7
Postoje dve podvrste autokratskog stila: harizmatsko i paternalističko vođenje.
Kod prvog lider se oslanja na lične osobine koje ga čine drugačijim od ostalih,
dok paternalistički vođa gradi svoju moć na viziji preduzeća kao svojoj
porodici, on je otac koji brine o dobrobiti zaposlenih. Autokratski stil je
poželjan u hitnim slučajevima, odnosno kada se zahteva brzo donošenje odluka.
Takođe je pogodan kada su podređeni nisko kvalifikovani i kada sadržaj posla
predstavljaju rutinski zadaci. Najčešće se primenjuje u malim preduzećima. Sa
rastom i razvojem preduzeća ovaj stil mora da se transformiše u stil vođenja
koji je adekvatniji situaciji. Ukoliko se autokratski stil ekstremno ili prečesto
koristi može rezultirati slabom komunikacijom unutar organizacije, kao i
krutošću delovanja i sporom adaptacijom iste na promenljive uslove razvoja.
Kod demokratskog ili participativnog stila lider inicira i usmerava diskusiju
podređenih, ali im dozvoljava da slobodno iznesu svoje mišljenje. Grupa ima
mogućnost da čak i da u određenim situacijama odbaci autoritet lidera. Zato
kažemo da kod ovog stila čak i ne možemo govoriti o lideru i podređenima, već
o lideru i saradnicima. Na kraju, odluka se uglavnom donosi uz presudnu reč
lidera, a u toku sprovođenja odluke, zaposleni takođe uživaju značajan stepen
autonomije.
Demokratsko vođenje je karakteristično za srednja i velika preduzeća,
posebno u slučaju kada se radi o zanimanjima u medicini, nauci, inžinjerstvu
gde je apsolutno omogućen timski rad na svim nivoima u rešavanju složenih
zadataka. Ipak kstremno ili prečesto korišćenje demokratskog stila može
rezultirati gubitkom sposobnosti za individualne inicijative i sporim
donošenjem odluka.
Slobodni (liberalni) stil ogleda se u tome što podređeni imaju
maksimalnu slobodu, a lider nema vlast niti autoritet da ih prisiljava na bilo
kakvu akciju. Podređeni imaju više vlasti od vođe, ne vole naređivanje i pružaju
otpor onome što ne prihvataju. Najčešće se primenjuje u preduzećima koja su
struktuirana po timovima i radnim grupama u kojima se obavljaju složeni
poslovi koji podrazumevaju sofisticirana znanja i visoko obrazovane ljude, koji
ne trpe ograničenje i šablone. Problem kod slobodnog stila jeste što stvara
stanje u organizaciji u kome nema jasno izraženih svrha i ciljeva, osim onih
koje su pojedinci sami izabrali, dok nepostojanje strukture vođenja znatno
otežava radnu situaciju. Ovo su pre svega teorijski modeli i retko gde se može

8
uočiti bilo koji od ovih stilova u svojom čistom obliku. Lideri se u zavisnosti od
situacije opredeljuju za stil za koji smatraju da će u tom trenutku najefikasnije
dovesti do cilja, tako da se u praksi može uočiti prisutnost mešovitih stilova,
najčešće autokratskog i demokratskog.

5. ZAKLJUČAK

Biti lider je možemo reći neka vrsta avanture prepune raznih

izazova koju konstantno prate manji ili veći uspesi i neuspesi. Lider je srce
organizacije, od njega potiče pravac i cilj ka kome će se organizacija
kretati, a ostvareni rezultati zaposlenih sa svih nivoa sumiraju se u konačan
ishod koji je opet odraz lidera kao centralne figure.
Kompanije se u XXI veku suočavaju sa mnogim izazovima kao i
zahtevnim potrošačima koji žele sve brže, bolje i jeftinije i uslovljene su
time da na tržištu ostanu konkurentne kako bi opstale. Liderstvo više ne
označava isključivo efikasno vođenje ljudi i sistema, već pre svega
„vođenje“ ovih dinamičnih promena. Zato je liderstvo krucijalna
determinanta u slučaju opstanka organizacije u turbulentnom vremenu u
kome živimo. Ipak, cilj nije samo prilagođavati se i odgovoriti na promene,
već i anticipirati ih i biti korak ispred. Spremnost za preuzimanje ove
odgovorne uloge i njeno sprovođenje stavlja pred svakog lidera zadatak
neprekidnog razvoja i usavršavanja pre svega liderskih veština. Spomenuli
smo da su kod lidera posebno istaknute određene lične osobine kao što su
jaka želja za uspehom, kao i želja da predvode druge ka zajedničkom cilju,
poštenje i integritet u osnosu sa sledbenicima, vera u sebe, emocionalna
stabilnost, kao i inteligencija. Svaka od ovih osobina je izuzetno poželjna i
predstavlja preduslov i predispoziciju uspešnog lidera koji, uprkos ovim
ličnim karakteristikama koje poseduje od rođenja, mora ovladati i
veštinama koje se stiču i unapređuju tokom cele karijere.
Lider provodi najveći deo svog radnog vremena u komunikaciji,
bilo kroz ulogu pošiljaoca ili primaoca komunikacione poruke. Imajući u
vidu činjenicu da je najvažnije da menadžment poseduje adekvatne, tačne i

9
pravovremene informacije, očigledno je da je komunikacija primarni
proces svakog preduzeća iz koga se dalje generišu svi ostali. Uspešnost
menadžera je nezamisliva bez komunikacije, no kako bi ona doprinela
uspehu organizacije mora biti efikasna i efektivna. Ključne su
komunikacijske veštine lidera koje su u cilju da inspirišu i motivišu
zaposlene da vredno rade, ostvare svoje pojedinačne zadatke i na kraju
krajeva ciljeve celokupne organizacije. U uspešnoj komunikaciji sa
okruženjem potrebno je da lideri imaju jasnu viziju, izražavaju svoje ideje
bez poteškoća i dele informacije sa mnogo različitih strana. Takođe,
susreću se sa izuzetno brzom razmenom i protokom informacija koje je
potrebno ispratiti na odgovarajući način, a koje se odvijaju na svim
nivoima organizacije, pa i van nje između poslovnih partnera, potrošača,
konkurencije, itd.
Takođe, veoma je važno prilagoditi način komuniciranja konkretnoj
organizaciji, njenoj delatnosti organizacionoj strukturi i kadrovima.
Multikulturalno radno okruženje neizbežno uslovljava komunikaciju sa
poslovnim partnerima koji pripadaju različitim nacionalnim, kulturnim,
religijskim i etničkim područjima. U skladu sa tim uspeh poslovanja
direktno zavisi od poznavanja i sposobnosti razumevanja načina na koji
ljudi iz drugačije kulture razmišljaju, ponašaju se i rade.
Komunikacija je, dakle, izuzetno važna determinanta uspešnosti
menadžmenta i donošenja odluka, a posedovanje adekvatnih
komunikacionih veština predstavlja neophodnost svakog savremenog
menadžera. Samo otvorena efikasna i usklađena komunikacija, kao i veliko
znanje o ovom fenomenu,može biti osnova za postizanje i donošenje pravih
odluka, i ostvarenje željenjih performansi u poslovanju preduzeća.

10
Literatura:

DePree, M. (1990). Leadership is an art. USA: Random House

Publishing Group. 11.
Dessler, G. (1998). Management leading people and Organizations the
21st Century. New Jersey: Prentice Hall. 330.
Kotter, J. P. (1996). Leading Change. Harvard Business Press
Kouzes, J. M., & Posner, B. J. (2002). Leadership challenge (3rd ed.).
San Francisco: Jossey-Bass.
Milisavljević, M (2008), Liderstvo u preduzećima, Megatrend
univerzitet, Beograd

11
 Mintzberg, H. (1998) Harvard Business Review on Leadership ,
Harvard Business School press, Boston
Petković, M., Janićijević, N., i Bogićević, B. (2002). Organizacija:
Teorije, dizajn, ponašanje, promene. Beograd: Ekonomski fakultet

12