Висока школа струковних студија за образовање васпитача

Нови Сад

КРЕАТИВНОСТ, КАП БИСТРЕ ВОДЕ У

МУЉУ ДАНАШЊИЦЕ
Мастер рад

Ментор Кандитат
Др Никола Кајтез Александра Поповић

Нови Сад, новембар, 2021.

 Апстракт: Циљ овог рада је да прикаже важност и потребу креативног
приступа васпитача предшколском детету, као подршку и ослонац правилног развоја
креативности предшколског детета, а такође и свих осталих развојних аспеката.
Нове основе у раду са децом „Године узлета“ указују на велики значај и улогу
васпитача у дететовом целовитом и језгровитом развоју и на важност стваралачког
приступа детету, а самим тим пружају смернице васпитачима у раду.
Заинтересованост за повезаност креативног приступа васпитача детету, развоја и
правца васпитачеве и дечје креативности и креативности уопште потекла је из увида
у данашњи темпо и начин живота и мерила вредности које данашњица собом носи.
Васпитач је — по мишљењу стручног тима педагога и психолога, аутора нових основа
„Године узлета“ — уз породицу, најважнија карика у ланцу за правилан развој детета.
Стога је потребно истаћи снагу и моћ васпитачевог приступа детету, нарочито
сада, када је целокупно човечанство пред вишеструким изазовима, којима, по свој
прилици, није дорасло.
Кључне речи: креативност, васпитач, предшколско дете, стваралачки приступ,
данашњица, мерила вредности
1. УВОД

Полазећи од теоријских поставки о детињству и детету у Основама програма

предшколског васпитања и образовања ,,Године узлета“, заснованим на
социокултурној теорији, социологији детињства и постструктурализма, уочено је
сагледавање детињства као важног аспекта индивидуалног, а тиме и друштвеног
живота. У разумевању детета, акценат је померен са питања индивидуалног развоја
на питање друштвено-културне конструкције детињства и питање положаја детета
као социјалног актера у том контексту.
Сагледава се богатство потенцијала детета — дете је креативни агенс,
компетентни учесник у сопственом животу и учењу, јединствено и целовито биће,
активни учесник заједнице вршњака и одраслих, посвећено учењу и игри.
Креативност детета сагледана је кроз потенцијал да изрази себе и сопствено
разумевање света, узимајући у обзир мноштво различитих начина повезивања свог
искуства и прерађивања својих идеја и доживљаја („Године узлета“, 2019).
У целовитост правилног развоја дететове личности, поред родитеља, вршњака и
околине, један од кључних утицаја је васпитачев. Захваљујући новом програму,
може се дискутовати и о утицају васпитача на креативни развој детета. Тај утицај је
онолики колика је лична креативност васпитача.
Када се помиње појам „креативност“, некако је устаљено аутоматско повезивање
са уметношћу. Чињеница је да уметници поседују велики таленат у презентовању
својих креативних потенцијала, али креативност није везана само за уметност.
Људско искуство је дубоко обликовано креативношћу. Креативност је покретач
напретка сваког људског подухвата у науци, уметности, пословању или
технологији. Појединци, култура, па и читава друштва препознају се кроз своја
креативна достигнућа. Креативност као средство самоизражавања је саставни део
нас самих (Топић, 2018).
Сведоци смо времена у којем креативност поприма неко сасвим другачије
обличје. Колико нас са сигурношћу може да тврди да хаос у којем се тренутно
налази цела планета, захваћена глобалном пандемијом, није израз креативности на
научно-истраживачком нивоу? Шта данас, у овом, сулудо брзом трошењу времена,
на „квалитетан“ живот, представља нечија стваралачка визија лепог, плодоносног,
вредног? Некадашње вредности данас губе на снази или чак немају никакву
вредност међу младима. Књиге су замењене таблетима или електронским књигама,
енциклопедије и ризнице података преносивим меморијама, концерти, ликовне
изложбе, позоришне представе и различите културне манифестације,
„стримовањем“ и „бинџовањем“ и све то једним притиском прста на „ентер“.
Колико се данас исплати бити креативан и колико је индивидуални стваралачки
потенцијал? Колико може да буде јединствен и моћан извор светлости, у све већој
тами данашње светске позорнице?
 2. КРЕАТИВНОСТ КАО ВИШЕДИМЕНЗИОНАЛНИ ФЕНОМЕН
Говорећи и посматрајући људски живот, може се рећи да је вишеструко прожет
креативношћу. Креативност се може сагледавати као знак индивидуалности,
самоизражавања и снаге напретка сваког људског подухвата.
Како дефинисти креативност? Како она настаје? Да ли је креативност врлина? Која
је разлика између креативности у науци, креативности у уметности и креативности у
техници? Да ли се креативност може подучавати и учити? Каква је улога креативности
у изградњи личности? Како се креативност појављује кроз дечју игру? На ова и многа
друга кључна питања, филозофија креативности, у спрези са психологијом, посебно
оном развојном, покушава да одговори (Топић, 2018).

2.1 Филозофија креативности

Иако се креативност различито одређује, у литератури постоји сагласност да је она
сложен и вишеслојан феномен, па се за изучавање креативности препоручује
вишедимензионални приступ. Међу ауторима који се баве феноменом креативности,
постоји релативна сагласност у вези са битним карактеристикама креативности, помоћу
којих би она могла бити условно дефинисана. Најважније карактеристике су:
флуентност, флексибилност, оригиналност и елаборација (Крњајић, 2015).

Флуентност
У ширем смислу, односи се на способност брзог креирања одговора на задати
проблем. Ова особина наглашава квантитет и брзину, али не и квалитет.

Флексибилност
Флексибилност подразумева еластичност мишљења и способност превазилажења
уобичајеног и устаљеног приступа проблему, спремност на промене у начину
мишљења у току поставке и решавања проблема.

Оригиналност
Оригиналност представља способност креирања нових, необичних, ретких, па и
духовитих решења и одговора.

Елаборација
Једноставну почетну поставку, елаборација развија и усложњава. Процесом
елаборације преиспитују се могућности одрђеног приступа, његова снага и слабост.
 Људско искуство, обликовано креативношћу, омогућава креативности да покрене
ствари у конструктивном смеру у сваком људском подухвату, од уметности до науке,
модерног начина пословања и нових технологија. Асоцијативна веза креативности и
уметности упућује на место креативности у популарној култури, јер су данашње
друштво и култура „опседнути“ појмом креативности: „креативне индустрије“ и рад у
њима, гомиле пословних књига, које упућују читаоца на начин мишљења „изван
оквира“, различите врсте „креативних радионица“ и слично. Под појмом „креативан“
могу се посматрати три врсте креативности: личности, процеса (активности) и
материјалног продукта, без обзира да ли је то идеја у нечијем уму или видљиви
производ (Топић, 2018).
Неки аутори сматрају да су основна обележја која артикулишу креативност новина и
вредност, док други верују најважнија својства креативности артикулација новина и
употребљивост. Стваралаштво би требало да буде истовремено креирање новог и
вредног. Наравно, сагледавање вредности, смислености, корисности и употребљивости
неке новине, захтева време (Крњајић, 2015).

2.2 Филозофија вредности

Велики је број питања филозофије вредности. Где се налазе вредности: у предмету

или у субјекту или у њиховом међусобном односу? Да ли је вредност квалитет
присутан у објекту, квалитет присутан у субјекту или квалитет нераздвојне везе објекта
и субјекта? Зависе ли вредности од осећања, перцепције, менталних стања и културних
детерминација? Да ли су релативне или објективне? Да ли су личне или нису? Да ли
наша емоционална стања условљавају представе о вредности или је обрнуто? Да ли нам
је стало до добра зато што је оно добро или су за нас добре ствари до којих нам је
стало? Да ли су нам истине нужне зато што их ми сматрамо таквим или их сматрамо
нужним зато што оне то заиста и јесу? Да ли је за нас пожељно, па самим тим и
задовољава наше потребе оно што ми видимо као вредно или се вредност изводи из
жеље или способности да се задовољи нека потреба? Да ли има смисла говорити о
свеопштим људским вредностима? Да ли уопште постоји хијерархија вредности и ако
постоји, да ли је оправдана? Да ли је хијерархија вредности историјски и
социокултурно измењива? Шта је то вредност, а шта је систем вредности? Какав је
однос вредности једних према другим? Зашто се вредности мењају? Одакле долазе
вредности и каква је њихова улога у бићу? Да ли се унутрашње вредности друштва
изводе из вредности његових чланова или се вредности сваке индивидуе изводе из
друштва, чији је она члан? У чему је смисао вредности и у чему је вредност смисла
(Кајтез, 2017)?
Филозофија посматра вредности као скуп најопштијих веровања шта је и колико
ваљано, пожељно и корисно. Шта може бити циљ, идеал, предмет жеље и стремљења,
тежњи и интереса у било ком смислу речи? Вредности су инкорпориране у најдубљем
слоју структуре личности, чиме настаје унутрашњи свет, као јединствено субјективно
биће. Гледано из социјалног угла, вредности представљају институционално признање,
те је с тога усвајање друштвено признатих ставова нужно у процесу социјализације
личности, чиме се пружа подршка нормативном поретку. С обзиром да су уткане у
живот индивидуе, друштвене вредности постају централни ставови који одређују
приоритете у одлучивању. Тиме, вредности дају садржај и структуру организацији
живота и одређују међуљудске односе. Као универзалне, хијерархијски организоване,
мање или више стабилне форме, друштвене вредности у великој мери одређују
карактер друштва и деловање институција, а утичу и на социјализацију личности. Тако
вредности постају веза између културе и духовног света личности, између друштвеног
и индивидуалног бића.
„Вредности су опште, централне и трајне диспозиције, које означавају позитивност
нечега, нешто добро (морална, етичка вредност), истинито (логичка, теоријска
вредност), лепо (естетска, чулна вредност) или пак нешто трансцендентно
(ванпросторно и ванвременско), што је својом универзалношћу, вечитошћу,
наднаравним моћима итд. само по себи да привуче респект и да подстакне на какво
усмерено и кохерентно деловање“ (Кајтез, 2017: 92-93).
Истина, добро и лепо, као вредности, одговарају трима видовима душе: умним,
емоционалним и вољним. С обзиром да је вредност однос, који између предмета и
неког мерила успоставља човек који вреднује, безвредно не значи одсуство вредности,
него само негативну вредност. Зашто? Ентитети, за које смо у неком тренутку толико
незаинтересовани и уопште их не вреднујемо, у одређеном тренутку, у оквиру развоја
или промене нашег погледа на свет, могу да имају вредност, јер постају предмет наше
пажње, односно вредновања. Тако филозофија и види вредновање: као процес
успостављања односа између појединца или групе, са једне стране и било којег
ентитета са друге стране. Вредновање или стварање вредности је повезано са
целокупном човековом делатношћу.
„ Систем вредности је скуп органски повезаних вредности које се интегришу у
вредносне оријентације; као резултат целокупног животног искуства, ове оријентације
су важни елементи унутрашње структуре личности“ (Кајтез, 2017: 93).
Овим оријентацијама је обезбеђена стабилност личности, континуитет одређеног
типа понашања и деловања, као и целовитост потреба и интереса, одређености и
регулације мотива. Такође, ове оријентације делују на свесном и подсвесном нивоу, јер
одређују усмереност воље, пажње и интереса и у великој мери разрешавају
противречности и конфликте мотивационе сфере јединке. Показатељ степена
социјализације личности је управо развијеност вредносних оријентација. Када је
вредносни систем стабилан, тада је присутна и верност одређеним принципима и
идеалима, као и спремност да се снагом воље делује у њихово име. Одсуство вредносне
оријентације указује на незрелост и неконтролисану владавину спољашњих стимуланса
на унутрашњу структуру личности. Вредносне оријентације, такође, могу значајно да
мотивишу покретање на акцију појединаца и друштвених група. Да би задовољила
критеријуме сазнајног чина, вредносна ситуација мора да садржи три компоненте:
субјекта (онога који вреднује), објекта (онога што се вреднује) и односа између њих
(вредновања). Разлике у вредновању објекта произилазе из различитог упоредног
вредновања њиховог места у вредносној ситуацији.
Темељне вредности: добро, истинито, лепо и узвишено се не могу свести на
заједничког именитеља, јер између њих не постоји нужна узрочно-последична веза.
Тако, оно што је лепо, не мора бити добро и истинито, а оно што је истинито, не мора
бити лепо и добро. Веза између њих је могућа на метафоричко-дескриптивном плану
( нпр. добра музика, леп карактер, истинска лепота ) или у метафизичким теоријама
свејединства, по којима свака посебна вредност открива неке аспекте универзалне
вредности, чиме су све вредности на истом трагу, али на различите начине. Мада
психологија понекад покушава да распореди вредности према јачини осећаја и жеља
које изазивају, као и према важности тих вредности за живот и спремности на
жртвовање у њихово име, вредности се не могу упоређивати, па се и у том смислу може
говорити о несводивости на заједничког именитеља, односно о њиховој несразмерности
(Кајтез, 2017).
Два су основна значења вредности: друштвено и метафизичко. Друштвено
подразумева политичко, економско и правно значење, а метафизичко, пак, морално,
естетско, научно и религиозно. Са друштвеног аспекта, вредност је својство неког
добра, с обзиром на његову способност да задовољи неку текућу потребу човековог
друштвеног и материјалног опстанка, а са метафизичког, вредност је ознака за одређена
својства лица, ствари, догађаја, схватања, стања и процеса, која због својих својстава да
задовоље одређене сврхе, постају предмет људских жеља и цене се позитивно као лепа,
узвишена и племенита. Ипак, највише вредности су управо те сврхе саме по себи.
Цео људски свет је свет вредности. Да не уме да вреднује, човек не би могао да
живи, бар не као човек. Појединачно или групно признање одређене особености ствари
као вредност, значи бити у могућности руководити се њоме, приликом избора.
Историјски развитак друштва носи собом формирање и трансформацију вредносних
система. Карактеристична хијерархија вредности постоји у свакој конкретно-
историјској друштвеној форми,. Међутим, вредности често превазилазе границе епохе у
којој су настале, те се некада доживљавају као универзалне, класичне, историјске
вредности: естетске вредности ренесансе, моралне вредности стоицизма или чак као
универзалне, космичке, неисторијске вредности: математичке истине, космичке
константе и слично. Процес појединачног вредновања је увек резултат неког општијег
вредновања, општијег погледа на свет, усвојених парадигми, важећих идеолошких
начела и индивидуалних својстава, на чијем се врху налазе најопштији вредносни
судови, којих можемо, али и не морамо да будемо свесни. вредности, дакле, одређују
човеков поглед на свет. Иако су донекле субјективне и резултат мњења појединца или
групе, вредности су и објективне, јер су увек присутне, живе у људима и остварују се, у
мишљењу, деловању и институцијама, мада никада у потпуности. Вредности
егзистирају зато што су постављене као идеалне норме, које људи својом делатношћу
настоје да реализују. Са историјског аспекта, вредности су важни чиниоци и пресудна
детерминанта колективног памћења, јер прожимају практично дело сваког појединца,
константо га опредељујући у његовим изборима, али такође и духовни живот и
целокупну културу. Будући да су садржане и у стварности, без своје вредносне
компоненте, стварност се никада не би могла у потпуности разумети (Кајтез, 2017).
2.3 Филозофија уметности

И филозофија уметности, такође, поставља многобројна питања. Првенствено, шта

је уметност? Чему служи уметност, који су њени циљеви? Шта је суштина уметничког
стварања и доживљаја уметничког дела? У каквом су односу уметност и тржиште?
Постоји ли објективна вредност уметничког дела? Да ли уметничка дела изражавају
емоције или производе емоције код реципијената? У којој мери уметност успева да
артикулише наше емоције? Да ли је естетски доживљај искуство, ужитак или облик
расуђивања? Како уметност ствара облике који симболизују људска осећања? Шта је то
лепо и вредно у уметности и постоји ли прогрес уметности? Какав је однос лепог и
узвишеног? Да ли и на који начин уметност утиче на наше когнитивне способности?
Суштински и у коликој мери је уметност везана за решавање практичних проблема? Да
ли уметност продубљује наше разумевање и поимање и да ли проширује наше видике?
Нуди ли уметност неки специфичан модус за разумевање стварности? Да ли уметност
може да открије истину о свету? Какав утицај на уметност остављају политика,
економија, религија, идеологија, научна и техничка открића? Шта мотивише човека да
ствара уметничка дела? У којој мери је уметност однос индивидуалних особина, попут
карактера и темперамента, ствараоца и реципијента? У којој мери уметност мора да
буде оригинална? Које су личне, а које друштвене функције уметности и да ли
уметност може без идеје лепог? Колико се уметност бори против конформизма,
осредњости, досаде, лошег укуса, површности, а колико их сама храни? Да ли уметност
треба да постоји само ради себе саме или и због неког вануметничког циља? Каква је
природа одреднице „уметничко дело“ – дескриптивна, вредносна, друштвена,
идеолошка, тржишна или нека мешавина ових елемената? Да ли је уметност резултат
незадовољства стварношћу или израз захвалности за доживљену срећу (Кајтез, 2017)?
Филозофија уметности испитује шта је смислено и вредно у уметности,
објашњавајући на који начин уметност доприноси људском духу у целини. Полље
интересовања филозофије је, такође, постојање објективности естетског расуђивања и
однос уметности и задовољства, емоција и сазнања. Будући да је уметничка активност
симболичка размена, комуникација са околином, уметничка дела за филозофију
уметности представљају скупове концепата, идеја и решења, чији је циљ да их неко
усвоји, разуме, прихвати или да из новог угла сагледа властита духовно – емотивна
искуства. Истраживачко поље филозофије уметности је усмерено на проучавање
феномена уметности, који у зависности од концепта и контекста, поприма различите
функције: декоративну, ритуалну, магијску, обредну, религијску, симболичку,
критичку, психотерапеутску, љубавну, еротску, когнитивну, хедонистичку, социјалну,
репрезентативну, социјалну, психолошку, комуникативну, сазнајну итд. Интересантна
су проучавања пропагандне функције уметности, када критичари постају рекламни
агенти, који граде симболичке пакете, а дела преводе у владајући идеолошки оквир,
затим манипулативне функције уметности, када до изражаја долази дискретни, а
циљани утицај на промену идеја, укуса и расположења и метафизичке функције, када
јача протест против иманенције, инерције, пролазности и усамљености. Значајно је и
испитивање обима друштвено ангажованих циљева уметности, како је и зашто
усмерена на нешто, како нешто илуструје, промовише, да ли и како предаје неку
поруку и да ли је могуће разликовати уметност од не-уметности.
„Тако филозофија уметности истражује уметност као средство комуникације које
преноси информације, али и емоције, расположења, осећања, па се уметност истражује
као свеукупност артефаката или менталних слика са симболичким значењем,
применљивим у комуникацији“ (Кајтез, 2017: 234).
 Везивање уметности за лични социјални статус, као и за припадност одређеним
друштвеним групама, такође интересује филозофију уметности. Обично се занимање за
уметност узима за особеност виших класа, асоцирајући на слободно време, богатство,
склоност ка раскоши, могућност да се поседују „некорисне“ ствари. Сматра се и да је
спољашње занимање и конзумација уметности, начин да се обезбеди друштвена
етикета и демонстрација моћи. Оваквом приступу је веома блиско становиште о
друштвено институционалној условљености уметности. Наиме, уметност се посматра
као особена професија коју афирмишу и признају тзв. „уметнички кругови“,
„уметнички свет“- уметнички критичари, селектори фестивала, управници позоришта,
професори академија и конзерваторијума, модератори изложби, промоција, књижевних
вечери, директори музеја и галерија, чланови жирија. Таквим приступом уметности,
„уметнички кругови“ институционализују уметност, детерминишући њену моћ,
каналишући њен утицај и контролишући њену снагу. Међутим, овај приступ отвара
питања који су то критеријуми за улазак у „уметнички свет“, из чега тај свет црпи своје
компетенције и који то „уметнички кругови“ имају мање или више права да кажу шта је
уметност. Битно је истаћи да тај исти „уметнички свет“, у једном тренутку „нешто“ не
признаје за уметност, а после извесног времена, то исто „нешто“, у целини признаје за
уметност. Ова контрадикторност можда може да се објасни чињеницом да „уметнички
свет“ своје позиције у уметничкој хијерархији црпи из своје или туђе економске,
политичке и опште друштвене моћи. Управо филозофија уметности, за разлику од
уметничке критике и историје уметности, покушава да о уметности теоријски и
интегрално размишља. Док уметничка критика има за циљ да објасни и тумачи
појединачна уметничка дела, а историја уметности сумира промене и развој у
уметности историјско – стилских усмерења, конкретних историјских образаца, форми и
жанрова, филозофија уметности покушава да схвати шта је уметност, због чега је она
значајна и да покаже шта је оно трајно у уметности, упркос свим променама.
2.3.1. Филозофија и књижевност
Као облици духовности, филозофија и књижевност се могу посматрати као
концетрични кругови у чијем средишту се налази језик. Такође, имају и највећи
допринос повећању рафинираних потенцијала симболичких форми. Испреплетаност и
повезаност филозофије и књижевности огледа се у коришћењу филозофске импозантне
способности рефлексије, која може да добије и литерарну форму, док књижевност
користи своје раскошне наративне потенцијале, који наводе на филозофска питања:
довођење читаоца у ситуацију да замишља фиктивне ликове и догађаје, фантастична
створења, да поставља мисаоне експерименте. Најшире гледано, међусобни однос
филозофије и књижевности, може се посматрати као однос епског и лирског, садржаја
и форме, објективног и субјективног, јавног и приватног, реалности и уобразиље, науке
и уметности, рационалног и ирационалног, узвишеног и лепог, базе и надградње.
Постојање спорне територије између филозофије и књижевности, огледа се у
начину писања појединих филозофа. Неки филозофи пишу у литерарном жанру
( Платон, Волтер, Русо, Кјеркегор, Шопенхауер, Ниче, Берђајев, Сартр), неки писци
пишу филозофски (Хомер, Достојевски, Кафка, Толстој, Ками), док други, опет, пишу
филозофску фикцију (Борхес, Еко). Неки, пак, теоретичари су подједнако
заинтересовани и за филозофију и за књижевност. Најшире гледано, основни капитал
филозофије јесу акумулирана знања, а језик је средство, док је основни капитал
књижевности лични дух ствараоца, а језик њен циљ. Међутим, што је истраживање
рафинираније и изнијансираније, границу између филозофије и књижевности све је
теже дефинисати. Будући да су комплементарне области духовности, филозофија и
књижевност су способне да, међусобном синтезом, умноже своје потенцијале (Кајтез,
2017).
2.3.2. Филозофија и музика
Музика је, још од античких времена, па до данас, предмет интересовања многих
великих мислилаца, који су у њој видели начин трансценденталне конституције места
човека у Космосу. Према Узелцу, узрок музике није познат, нити се може прецизно
одредити њен појам, јер је у основи непознато шта је то музика, где она пребива и која
је и каква њена истинска природа. Музика која се данас слуша на концертима, спорне је
природе и садржаја, јер мноштво интерпретација једног те истог дела, намеће нужни
закључак, који, пак, тера на постављање питања какво је заправо то дело. Звучни
записи музике и партитура музичких дела, не помажу моного, јер је свака
интерпретација само једна од могућих интерпретација, а само извођење музичког дела
је уметност посебне врсте. Познато је и да су партитуре схематске творевине, тј.
назнаке како би одређено музичко дело, интерпретацијом требало увести у свет
реалних звукова ( Узелац, 2005).
Античка подела музике разликује ,,musica theoretica“ од ,,musica practica“. У
последњих неколико векова, ,,musica practica“ се намеће као једина форма музике. Али
као највећи проблем истраживачима данашњице, јавља се упитни квалитет модерне
реализоване музике. Шта је остало од реализоване музике из претходних векова? Па,
чак и ти ,,остаци“ се данас све мање чују, осећају и разумеју на адекватан начин. Какве
то мелодије данас ,,запљускују“ човека? И у којој мери су такве мелодије у сагласју са
природом, кад постојећи музички инструменти не садрже звуке које садржи природа, а
некада су мелодије биле у стању да надахну и узнесу човека у област
трансцендеталног? Прошли век довео је до потопа реализоване музике у тако дубок
глиб, да је успела да оспори и саму себе, да саму Идеју музике доведе у питање, а да се
до питања о Музици, до данас није ни дошло (Узелац, 2005).
3. „МОДЕРНА“ ДАНАШЊИЦА

Савремено друштво, схваћено као скуп свих појединачних друштава или

уопштено човечанство, није се развијало праволинијски. Појединачна друштва, у
одређеним периодима људске историје, нису нужно морала да прођу кроз све
друштвено-економске формације нити се сва појединачна друштва, у посматраном
историјском контекста, морају нужно налазити на истом степену развоја материјалних
снага и осталих обележја друштвене структуре. И поред ових разлика, могуће је
одредити, за одређене историјске периоде, заједничка обележја свих појединачних
друштава, која чине људско друштво у целини. Ова формулација заједничких обележја
свих конкретних друштава, у појединим историјским периодима, могућа је појмовним
одређењем друштва у односу на природу. У том случају, формулишу се само основна
обележја друштва у целини, а односе се на сва појединачна, конкретна друштва, без
обзира на њихове међусобне разлике, будући да је људско друштво, по први пут у
својој историји, уједињено, на одређен начин.
Мада ова обележја не треба прихватити са готовом искључивошћу, већина
научника се слаже да би се као основна, заједничка обележја свих појединачних
друштава, а самим тим и друштва у целини, могла издвојити следећа обележја:
Глобализација-уједињавање човечанства
Научно-техничка револуција и промене у индустријској цивилизацији
Заједничке промене у социјалној класној структури, породичним односима, начину
живота и друштвеној свести
Еколошки проблеми ( Булатовић и Марковић, 2014)

Људско друштво, никада, у својој историји, није било јединствено, из простог

разлога, јер је било немогуће да сва појединачна друштва, у датом историјском
контексту, имају исти степен развоја производних снага и поделу рада, која је одређена
овим степеном, као и немогућношћу успостављања комуникације. Међутим, савремено
друштво постаје све јединственије, јер степен развоја производних снага и подела рада,
просто утичу на различита друштва да ступају у односе, не само економске сарадње,
већ и у области науке, културе и просвете. Тако да се слободно може рећи да данашње
савремено друштво настаје нестанком националних ограда, а да се формира виша
форма друштвене заједнице тј. човечанство, као јединствено друштво. Одређени
процеси који се одвијају у савременом друштву, називају се још и процеси
глобализације: технолошка и економска повезаност света, успостављање економских и
политичких организација, као и успостављање међународног права. Ширење
капиталистичких друштвених односа повезује сва људска друштва, мање-више, у
јединствену целину-човечанство. Поред економских, фактори који још значајно утичу
на повезивање конкретних друштава у јединствену целину су и средства масовних
комуникација: штампа, филм, радио, телевизија, а данас посебно актуелни рачунари и
постојање тзв. друштвених мрежа.
 Глобализација собом носи и стварање новог међународног поретка. Међутим,
треба имати у виду да нов поредак не треба да доведе у питање постојање и очување
културног и националног идентитета конкретног друштва, захваћеног глобализацијом,
као ни државни суверенитет државе и лични суверенитет појединца. Као процес
уједињавања човечанства, глобализација повезује и обједињава процес сарадње,
кооперативности, солидарности и развијања свести, да сви људи, иако живе у
конкретним друштвима, припадају једној цивилизацији. Научна сазнања о узроцима и
суштини глобализације, треба да буду у функцији развоја општеприхваћених
хуманистичких вредности.
Еколошки проблеми савременог друштва, су нужна последица техничког и
технолошког развоја. Капитал не бира средства да се оплоди, па тако ни власници
поменутог капитала. Да би се стекла што већа профит, максимално се експлоатишу
природни ресурси, а заборавља се чињеница да су они или споро или необновљиви
уопште. Тако данас проблеми као што су загађење ваздуха, загађење вода, изумирање
појединих животињских и биљних врста, глобално загревање, које за последицу имају
нарушавање и појединачних и комплетног екосистема, интересују мали број људи, у
односу на целокупно човечанство. Последица би, у најскорије време, могла да буде
глобална природно-еколошка катастрофа, али степен развоја свеукупне људске свести
још увек није довољно развијен, да би се суочио са овим последицама и спречио
њихово дејство.

Научно-технолошка револуција и промене у индустријској цивилизацији, као

обележје савременог друштва, носе промене у средствима рада и производних односа
конкретног друштва. Човек се све више искључује из непосредног процеса производње
и бива замењен машином, што омогућује технолошки, сировински и енергетски
преврат у производњи. Развој науке и технике доводи до универзалне промене свих
производних снага, чиме се значајно мења и положај човека. Знање и информационе
технологије данас сачињавају један од водећих ресурса у процесу планирања
производних односа и доводе до развоја тзв. информатичког друштва, заснованог на
новим интелектуалним технологијама, насталих информацијском револуцијом, чије
језгро чине рачунар и информација. Ова нова технолошка револуција доводи до
великог раста научног потенцијала и достигнућа науке, који собом носе продор нових
производних снага и из основа мењају начин производње. Такође, новонастали
производни односи би требали да омогуће рационалну употребу технологије, али и
развој непосредних произвођача, као свестрано развијених личности, јер научно-
технолошка револуција треба да омогући развој и остварење друштвено-економског
положаја човека, да би се он развијао као слободна и стваралачка личност ( Булатовић и
Марковић, 2014).
Индустријализација и урбанизација савременог друштва значајно мењају и
начин живота људи. Савремен човек је све више заокупљен личним постигнућима на
професионалном, економском и друштвеном плану, те постаје све отуђенији,
изолованији, усамљенији и емотивно празнији. Своје слабости и пороке људи правдају
конзумирањем различитих „опуштајућих помагала“. Немогућност да се човек избори,
првенствено са самим собом и проблемима који га притискају, доводе одређен број
људи до сламања духа и губитка воље и жеље за борбу кроз живот, па је све присутнија
употреба опијата различитих врста. Можда се тако брзо и лако отклањају присутне
тегобе, али тренутни ефекат тзв. „олакшања” вуче појединца или групу људи, у
зачарани круг све дубље и јаче.

Некима су компензација друштвени статус и количина новца којег поседују, док

неки траже подршку, разумевање, и емотивну топлину у породици. Утицај породице,
као примарног васпитача детета се не сме занемарити. Већи део људи пронађе
упориште у породици, док га један део не нађе, па породица и породични живот бивају
дезинтегрисани, што доводи до развода брака, ванбрачних облика сексуалног живота,
насиља у породици, малолетничке деликвенције и слично. Дакле, савремена тенденција
развоја друштва и друштвених промена делује на савремену породицу као мач са две
оштрице: с једне стране утиче на човека да се што чвршће веже за своју породицу и
породичан живот, док са друге стране доводи до дезинтеграције породице и
породичних односа. Последице такве дезинтеграције, дакако, се највише осете и освете
најмлађим члановима друштва тј. деци, која пате у тој дезинтегрисаности, те нису у
могућности да искористе своје психо-физичке потенцијале на најбољи могући начин.
Неки социолози, обузети посматрањем ове тамније стране савремене породице,
истичу да породица као установа, постаје превазиђена и да постепено нестаје. Са
оваквим закључцима, задњих деценија, на руку им иде и савремено друштво, које
производи нове облике породице и брака, које се дијаметрално разликују од
традиционалних схватања брака, породице и породичних односа. Тако је данас све већи
број нелегалних породица и бракова, породица са једним родитељом, породица са
новим браком једног од родитеља, хомосексуалних бракова, који теже да се
институционализују и прерасту у породичне везе. У нове облике још могу и да се
додају породице у којима је асистирана репродукција: постојање сурогат мајки и
вантелесна оплодња. Све се ово коси са традиционалним схватањима породице, која се
руководи психичким благостањем родитеља и деце, као и квалитетом односа родитељ-
дете.
Ипак, ова схватања, која обезвређују корене породице и породичних односа, су
једнострана и неодржива. Породица је и поред изазова са којима се суочава, трајна
установа и фундамент друштва. Као таква је од пресудног значаја и за појединца и за
друштво у целини. Она и даље има незаменљиву улогу у примарној социјализацији
човека и формирању његове личности , а исто тако, савременом човеку је уточиште у
којем он може да превазиђе своју отуђеност, духовну самоћу и емотивну празнину.
Индустријализација и техничко-технолошки развој, као што је напоменуто,
доприносе све већем отуђењу човека од других људи, али и од самога себе и свог
суштинског ја. Човек има урођену потребу за блискошћу, топлином, емотивним и
друштвеним животом, а данас је то све, некако, потиснуто јурњавом за
професионалном и личном афирмацијом, профитом, друштвеним статусом и жељом за
безбрижним и лагодним животом. Појединци спас траже у породичном животу, док
други такав живот у потпуности занемарују. За наше породичне односе, потекле из
породичне задруге и засноване на темељима љубави и потребе за љубављу, овај
напредак љуља базично тло. Ми смо и као социјалистичко друштво, у једној фази свог
друштвено-економског развоја и као традиционално породично друштво, потекло из
велике породичне заједнице, били усмеравани колективном психологијом развоја
личности. Нешто налик на мото чувених мускетара: „Сви за једног, један за све“. Тако
су се раније неговала и културно-уметничка друштва, на добровољној основи, хорови,
фолклори и разне секције, које су најмлађима била доступна већ у вртићима, а посебно
у школама и на факултетима.
Деведесетих година двадесетог века, наше друштво улази у период
такозванетранзиције и превирања се дешавају на свим аспектима друштва: економском,
политичком, културном, научном, социјалном, на које су још и значајно утицали
грађански рат, на овим просторима и бомбардовање наше земље, од стране западних
моћника. Колективна психологија, под којом смо васпитавани и одрастали дуги низ
година, преко ноћи се замењује индивидуалистичком, која поставља нове постулате у
друштвеном развоју: „Ја, а испред мене опет ја“ и „Хоћу све и хоћу одмах“. Престиж,
беспоштедна борба за економском и статусном афирмацијом, многе људе доводи до
духовне усамљености и емотивног безнађа. Породица, која би требало да буде оаза
мира и извор снаге за човека, бива поприлично уздрмана у својим темељима. Многе,
новонастале друштвене групе је омаловажавају и ниподаштавају, као антиквитет у
модерним друштвеним токовима. Модерна породица и млади супружници и родитељи,
воде лавовску борбу, како би опстали у овом пребрзом и преагресивном времену и
однеговали своју децу на најбољи могући начин, обезбеђујући свом потомству услове
за најоптималнији психо-физички развој, као и развој свих дечјих потенцијала.
Људи се све више отуђују једни од других, пријатељи и комшије се замењују
паметним машинама, а емоције у свему томе губе свој смисао и снагу. Да ли је Матрикс
следећа станица друштвеног развоја, време ће показати.
 4. КРЕАТИВНОСТ, КАП БИСТРЕ ВОДЕ У МУЉУ ДАНАШЊИЦЕ
Већ је раније напоменуто да креативност треба посматрати кроз призму
вишедимензионалности и сложености. Не расправљајући сад о сложености овог
феномена, креативност, која нас, као васпитаче највише интересује јесте дечје изворно
стваралаштво.
Дете, отворено у својој чистоти и једноставности, још увек није свесно двоструких
аршина модерног доба. Оно је окренуто извору у себи и кроз њега и у њему проналази
свој начин да се изрази, откривајући свет око себе. Дете опажа природу на јединствен,
својеврстан начин, ужива у њој и не стиди се да покаже емоције ужитка. Може се рећи
да је оно повезано са природом, на начин на који је некад и човек био у спрези са
природом и зависио од ње. Извор за своју духовну жеђ деца проналазе како у природи,
тако и у себи. Та једноставност везе омогућава детету аутентичност, која је можда и
најјаче обележје креативности, а данашњим фабриковањима идеја и себе самих, велики
део одраслих је, управо, изгубио своју аутентичност.
Модернизацијом и развојем технолгије, човек се отуђио од природе и почео да је
злоупотребљава, сваким даном све више, омогућујући себи квази слободно време, а
дозволивши губитак ужитка, па и оног „извора“ у себи. У данашње време брзог темпа,
јурњаве за новцем, борбом за голу егзистенцију, недостатком квалитетне комуникације
и дружењa, тешко је у првом моменту разлучити да смо у мноштву истих, ипак сви
различити и јединствени. Људи увек инсистирају на материјалним, видљивим доказима
да би поверовали у нешто. Моћ вере, саме за себе, дубоко је уздрмана, иако се често
људи позивају на Бога и његова чуда, склоност због једног неуспеха, води у брзо
одустајање од вере, првенствено вере у себе.
Тек, нека екстремно јака катастрофа, као на пример суочавање са смрћу, покреће
човека на борбу за живот и жељу за опстанком. Ваља истаћи да и „духовна жеђ”
покреће човека на многе ствари, понекад и на борбу „прса у прса” са смрћу. Вода, као
симбол извора живота, а извор као симбол духовног трагања у нама, даје човеку вољу и
жељу за дубљим и већим сазнањима у односу на материју која га окружује, за
прочишћењем духа и тела, а вера, као њена основна покретачка снага, даје човеку наду
да ни једна потрага није ни немогућа ни узалудна. Са хришћанског аспекта, снагом
своје вере, наде, воље и љубави, људи су подучавани да могу мењати своју судбину, па
и судбину људи око себе. Снага вере покреће човека да чини чуда, а вера, ентузијазам и
узбуђење које људи поседују као деца, док истражују и откривају свет око себе, чине
да су сва врата отворена и све препреке савладиве, јер се „путује“ корак по корак, не
дозвољавајући строгом рацију да сагледа проблем и унапред обесхрабри погледом на
циљ, закључком: „То није могуће“.
 Дечјим усхићењем и чистотом, исијава из људи тај оптимизам и ведрина,
формирајући позитиван поглед на живот, који доноси срећу и лепоту у њега. Да ли ће
неком чаша бити до пола пуна или до пола празна, да ли ће се задовољити брзинском
пилулом за „гашење жеђи” или ће та жеђ бити мотив потраге за жељеним „извором”,
помоћу којег се опажа лепота, наизглед неприступачних предела, зависи искључиво од
нас самих.
Деца траже и „говоре“ срцем, препуштају се осећају и воде се њиме, али колико
је данас одраслих храбро да се одважи на тај подухват. Тешко је скупити снагу и
веровати у нешто невидљиво и неопипљиво, а при том већини неприхватљиво, јер је
много лакше узети даљински у руке и пустити да шарене слике протичу пред очима,
гутајући и верујући у све оно што се види и чује, јер „то тако треба“, „то је модерно“ и
„то сви имају“, а да ли је смислено и да ли суштински испуњава, па, зар је то уопште
важно?! Важно је само следити „гомилу“, не искакати из ње, препричавати већ
препричано, јер дрзнути се да будеш свој, буди критику и осуду већине, а следи и
питање како и колико, на тај начин, „успети“ у животу. Изгледа да у модерно време,
било која врста посвећености и привржености нечему, ако није друштвено „одобрена“
и „етикетирана“ изазива подсмех и презир већине. Човек живи како му је речено да
„треба“, а ако осети да би ваљало другачије, одмах искаче из шаблона и бива „осуђен“
од околине.
Управо, најлепше и најсветлије код деце је што не прихватају било какве наметнуте
аршине и испољавају се на себи својствен начин. Дечје стваралаштво, повезано са
извором, има велику снагу аутентичности, новине, која аутоматски повлачи собом и
вредност, али не ону коју је могуће инстант уновчити или „одобрену“ од еминентних
стручњака, већ вредност духовног потенцијала сваког детета.
 5. УЛОГА ВАСПИТАЧА У РАЗВОЈУ ДЕЧЈИХ ПОТЕНЦИЈАЛА
Своју професионалну улогу, васпитач реализује кроз четири подручја:
Подручје непосредног рада са децом
Подручје развијања програма
Подручје професионалног развоја
Подручје професионалног јавног деловања
За утицај развоја и реализације дечје креативности, као највалидније истиче се
подручје непосредног рада васпитача са децом. Васпитач свој непосредни рад реализује
кроз свакодневни рад у васпитној групи и усмерен је на добробит детета, квалитет
односа и различите ситуације и активности са заједничким учешћем ( Године узлета,
2019).
Сваки васпитач би требало да зна, без обзира на радно искуство, да би се дете
осећало сигурним, имало континуитет искустава и односа и могућност активног
учешћа, веома је важно да васпитач гради односе засноване на властитој укључености,
одржавању баланса и уважавању детета. Под укљученошћу се подразумева истинско
бављење дететом и заједничко учешће у активностима са децом, осетљивост на
дететове потребе и капацитете и усклађеност са дететом. Отуд толика важност и значај
индивидуализованог приступа васпитача сваком детету.

Блискост, осетљивост, персонализованост односа и подешавање детету су главне

одлике укључености васпитача у васпитно – образовни процес. Свако дете је
јединствено људско биће и поред блиских и сталних односа са васпитачем, васпитач
треба да буде стално свестан коме и како поклања пажњу и уважавање, односно треба
да се односи према детету као вредном и јединственом људском бићу. Неопходно је да
васпитач промишља своје и дететове активности, преиспитује властита полазишта,
искуства, веровања и очекивања и у складу са тим, пружа детету подршку кроз коју га
ојачава Одражавањем баланса, васпитач уважава дететова осећања, подстиче
радозналост, иницијативу и самосталност детета, али и подвлачи правила која
омогућавају деци и одраслима живот у хармонији и развој самоконтроле.

Посматрано као процес изградње узајамног поштовања и разумевања, уважавање

подразумева активно укључивање сваког детета у све активности, као и близак,
флексибилан и индивидуализован однос васпитача и деце. Васпитач прихвата свако
дете кроз његове јаке стране и као вредно по себи, поштује дете као индивидуу и
његова права, чиме препознаје и уважава специфичне потребе, осећања и интересовања
детета. Васпитач ствара могућност изражавања детета на различите начине, а исто тако
уважава различитости и прихвата различитости као вредност, а не као недостатак,
преиспитујући стереотипе и предрасуде, пружајући посебну подршку деци из
осетљивих група и настојањем да промени праксу и односе у којима се неко потчињава
и којима се подржава неједнакост (Године узлета, 2019).

У новом програму „Године узлета“, дат је акценат на интегрисан приступ у раду са

децом, али исто тако и на јачање партнерских односа, како са децом, тако и са дечјом
породицом. Циљ оваквог програма је првенствено добробит детета, поштовање дечјих
потреба и уважавање дечјих капацитета. С обзиром да је породица дечји примарни
васпитач, уочена је неопходност партнерства породице и предшколске установе,
односно породице и васпитача. Партнерство собом носи укључивање родитеља у
различите аспекте живота предшколског детета, јер самим тим чини веома важну
компоненту васпитно-образовног процеса које се усмерава ка стварању
најоптималнијих услова за развој детета.
У оптимализацији услова за квалитетан дечји развој, родитељи и васпитачи су
једни од најважнијих фактора и њихова сарадња треба да се остварује управо зарад
добробити детета, јер код детета се тиме јача осећај сигурности и властите вредности.
И васпитачи и родитељи би требало да имају заједнички и јасно дефинисан циљ којем
теже, по питању развоја детета, јер је, заправо, тај циљ, неопходан услов за
успостављање квалитетне сарадње. Квалитет родитељске и сарадње васпитача
обезбеђује првенствено боље упознавање детета, дечјих особина и способности,
радних и других навика, као и његово место у породици. Оваквом врстом сарадње
повећава се могућност за изградњу поверења између породице и предшколске
установе, чиме се проширује и продубљује знање родитеља по питању образовне
праксе, а исто тако боља реализација васпитно-образовних циљева и задатака.
Партнерство родитеља и предшколске установе тј. васпитача, гради се постепено,
кроз континуирано усаглашавање и размену информација на релацији родитељ-
васпитач, васпитач-родитељ. Као важна компонента у развоју детета, партнерски однос
треба да буде заснован на чврстим основама. Да би снове партнерског односа биле
чврсте и здраве, приликом његове изградње посебно треба водити рачуна о узајамном
поверењу, поштовању и уважавању васпитача и родитеља, о комуникацији која трeба
да је отворена и двосмерна, о узајамном уважавању мишљења и ставова, о заједничком
доношењу одлука, као и о обостраној спремности на компромисе и промене
(Булатовић, 2019).
 6. ПРОБЛЕМ, ПРЕДМЕТ И ЦИЉ РАДА
Теоријски, данашње основе васпитања и образовања предшколског детета, огроман
акценат стављају на стваралачки потенцијал детета. Практично, питање колико је томе
приступљено у раду са децом, у вртићима. Посматрано из угла две веома изражене
уметничке форме, музике и књижевности велики број васпитача, нажалост, не свира ни
један инструмент, дечје песме се, најчешће, емитују са плејера и телевизора, док је у
дечијем говорном стваралаштву и комуникацији, ситуација за нијансу боља. Деца
најчешће уче да репродукују стихове дечјих рецитација, ради се понека драматизација
одређене приче, али су језичке игре, истраживања лепоте језика и гласовних
могућности језика, запостављена. Чак је и естетски доживљај дела, доведен у питање.
Из поменутих разлога, предмет овог рада је статистички приказ процентуалног
удела васпитача, који свој креативни потенцијал траже и „допуњују“ из проверених
уметничких вредности, нарочито музичких и књижевних дела, а циљ, покушај да се
докаже и прикаже да су музика и књижевност главни покретачи креативности
васпитача, у раду са децом.
Улога музике и музичке уметности у животу појединца је можда већа него што јој
ми придајемо на значају. Опште је познато да су људи даривани музичким талентом, уз
правилно усмеравање, срећније, позитивније и сензибилније личности у односу на неке
људе који не поседују тај таленат. Већина музички талентованих људи ће управо
музику користити као свој одговор на стресну и фрустрирајућу ситуацију, било да је у
питању плес, репродукција неког музичког дела на музичком инструменту, вокална
интерпретација или слушање опуштајуће, медитативне, уметничке или неке друге врсте
музике, која одређеној особи највише прија у датом моменту. У многим земљама
Европе један вид лечења у психо-терапији је управо мело-терапија, помоћу које се
болесницима олакшава пут у враћање жељеног, стабилног психичког стања.
Могло би се стога рећи да и у свим сферама развоја предшколског детета, музика
има значајну улогу. Музика непосредно утиче и на физички, социо-емоционални и
духовни развој, когнитивни и развој комуникације и стваралаштва, међусобно их
преплићући. Гледајући са аспекта физичког развоја, плес и слободан покрет утичу на
развој орјентације у простору, кординације покрета, моторичких способности, јачање
мускулатуре тела, нарочито руку и ногу, али истовремено гледано са аспекта социо-
емоционалног и духовног развоја, деца се кроз плес уче ослобађању од стидљивости,
искзивању свог унутрашњег доживљаја кроз покрет и сл. Деца певањем развијају свој
гласовни апарат, артикулацију, али истовремено дикцију и комуникацију путем
вокалног изражавања и владања својим гласом (умерено певање без напрезања,
гримаса, дизања рамена и викања). У социо-емоционалном развоју једна од важнијих
улога музичког васпитања је омогућити и развити способност изражавања емоција и
мисли музичким средствима, комуникацију путем звукова и гласова разних врста,
интезитета, боја и тоналитета. Па и неки основни васпитни-образовни задаци утичи на
когнитивни развој детета: способности разликовања динамике (гласно-тихо), висине
тона, темпа (брзо-лагано), трајања (дуго-кратко), извођача, састава хора и оркестара
(приликом слушања музике), карактера музике (весела, тужна, живахна). Нарочит
значај има развој способности хорског певања, где се деца уче заједничком певању,
колективизму и социјализацији, али истовремено и учењу и звођењу различитих
мелодија исте песме, распоређени по хорских гласовима, учећи композицију у целости,
а при том изводећи само своје лаге.
Слободно бисмо могли да кажемо да свакодневни контакт деце са музичком
уметношћу, поред развијања дечијег интересовања за музику, има много шири и
комплекснији значај.
Исто тако, развој комуникације и говорног стваралаштва, нарочито у предшколском
периоду, одређује даљи афинитет детета за развој ових потенцијала у будућности.
Развој говора и комуникације детету омогућава да говор користи као средство за развој
мишљења, формирања појмова, успостављање комуникације, интеракције и
самоизражавања, а самим тим развија се дечја способност вербализације мисли и
осећања. Уз неговање гласовне културе, дете се подстиче да говори јасно, гласно и
разговетно, обогаћујући при том свој речник и негујући граматички правилан говор.
Постепеним овладавањем правилном артикулацијом, дете открива и сопствене
могућности изражавања и комуникације вербалним и невербалним средствима. Такође,
пдстицањем дечјег говорног стваралаштва, развија се способност говора пред групом,
коришћење говора у прављењу социјалних стратегија и сарадње са другима, као и
развијање вештине слушања саговорника.
Развојем комуникације и говорног стваралаштва деце предшколског узраста,
доприноси се увођењу деце у свет уметности, естетике, стицању интуитивних и
метафоричких искустава и сазнања. Говор је важан део личности детета, а обрадом
прилагођених књижевних форми дечјем узрасту, лако може да се унапреди и настави са
даљим развојем. Естетска функција говора се остварује када је говор мисаоно богат,
убедљив и тако организован да изазива доживљај лепог. Естетска функција је највише
испољена кроз изражајно читање, рецитовање и ораторство (најтежи облик
монолишког вида говора). Такође се остварује и у свакодневном говору, било
монолошком или дијалошком, подстицајем васпитача, који обрадом књижевних дела,
поставља темеље за естетско доживљавање књижевног дела, развија и изоштрава
критички дух детета и оспособљава га да самостално вреднује касније прочитана
књижевна дела.
 7. ИСТРАЖИВАЧКИ ДЕО РАДА

7.1. Предмет истраживања

Предмет истраживања овог рада јесте присуство уметничке музике и класика
књижњвности у личном животу васпитача, које се манифестује кроз васпитачеву
креативност у раду са децом.
7.2. Циљ истраживања
У доба информационих технологија, друштвених мрежа, ужурбаног темпа живота,
неке старе, проверене вредности полако падају у заборав. Васпитачи, као модел дечјег
развоја личност и развоја креативности, требало би да негују у чувају поменуте
вредности од заборава, колико год је то у њиховој моћи.
Циљ истраживања је да се утврди подстицајни утицај уметничке музике и класика
књижевности у личном развоју креативности васпитача, које би се после пренело на
непосредан рад са децом.
Колики је и да ли је уопште присутан подстицајни утицај ове две уметничке врсте,
биће покушано да се прикаже кроз ово истраживање.
7.3. Материјал и методе
За прикупљање података, који су коришћени у овом истраживачком раду,
коришћена је анонимна ,,on line google“ анкета, коришћењeм платформе ,,googlе“
упитник. Анкета садржи 13 питања и прослеђена је у неколико вртића ПУ „Радосно
детињство“, васпитачима различитих узрасних група. Статистичком обрадом добијених
података, приступило се изради завршног Мастер рада.
Анкетни образац је попунило укупно 53 испитаника - васпитачица.Упитник садржи
тринаест питања код којих нека исказују децидан, дихотомски став везан за питање
чији одговор може бии само ДА или НЕ, на пример да ли особа слуша класичну музику
или не.
Већина питања нуди један или више типских одговора са могућношћу да је задња
ставка понуђених одговора отворена за уписивање сопственог избора ако он постоји.
На пример питање бр.4 Коју врсту музике највише волите да слуишате? први могући
одговор је слободан упис преференције нпр. Поп-рок или Изворна народна музика
уклјучујући могућност и навођења випзе врста музике или једноставног одговора
Сваку или Све. Ако испитаник нема весту или врсте музике коју преферира очекује се
да заокужи другу алтернативу са Не слуша музику.
С обзиром на цивилизацијски значај проверених уметничких вредности као и
савремених могућности са уметничко остварење базирано на софистикованим
техноллогијама, пре свега у музици и литератури, током статистичке обраде посебна
пажња је посвећена комбинованим одговорима који уклјучују нпчр. класичну
књижевнбост и класичну музику са једне стране, а у одсусатву тих избора модерне
технологије.
У наредном поглавлју биће детаљно статистички анализирани одговри на питања
1-9. Одговори на питања 2 и 3 као и 5 и 7третирани су као једна целина, а и поред тога
остављена је индивидуалност сваког од ових услиовно речено подпитања.
Систематизација односно кратко обелчежавање типских одговора дато је тгакође у
следећем поглављу, при чему су за визуелну представу ретултат коришћени
хистограмски дијаграми.
Веома је значајно питање ружине радног стажа и склоности ка избору литературе и
музике. Један од начина је увид у визелну структуру ступчастих дијаграма што може да
укаже на закономерност повезаности дужине раднос стажа и избора омиљене
литературе или музике. Плаузибилно би било да се очекује да особе са дужим радним
стажем више слишају класичну и смирујући нпр. амбијенталну музику него нлађе које
можда випе инклиниреају ка поп и техно музици. Међутим, статистика овоме приступа
веома егзакзтно и не оставлја места произвољним тумаћенјима.

8. ПРИКАЗ РЕЗУЛТАТА И ДИСКУСИЈА

Анкетни образац је попунило укупно 53 испитаника - васпитачица.Упитник садржи

тринаест питања код којих нека исказују децидан, дихотомски став везан за питање
чији одговор може бии само ДА или НЕ, на пример да ли особа слуша класичну музику
или не.
Већина питања