Akademija strukovnih studija Šabac

Odsek za poljoprivredno – poslovne studije i turizam

Smer: Zaštita životne sredine

Predmet: Energetske efikasnosti

SEMINARSKI RAD

ENERGETSKA EFIKASNOSTI KAO USLOV ODRŽIVOG

RAZVOJA LOKALNE ZAJEDNICE

Mentor: Student:
Dr Ljiljana Tanasić, Prof. Tijana Stanišić
Ind. br. 195/5/2020

Šabac, 2022.
 SADRŽAJ:

1. UVOD...........................................................................................................................3

2. ENERGETSKA EFIKASNOSTI KAO USLOV ODRŽIVOG RAZVOJA

LOKALNE ZAJEDNICE....................................................................................................4

2.1. Kratkoročno energetsko planiranje........................................................................5

2.2. Srednjeročno energetsko planiranje.......................................................................6

2.3. Dugoročno energetsko planiranje..........................................................................8

3. PROJEKTI ENERGETSKE EFIKASNOSTI.............................................................11

4. ZAKLJUČAK.............................................................................................................14

LITERATURA...................................................................................................................15

2
 1. UVOD

Energetsku efikasnost treba shvatiti kao skup organizovanih aktivnosti koje se

sprovode unutar energetskog sistema, u cilju smanjenja potrošnje ulazne energije,
smanjenja emisije štetnih gasova i troškova energije, a bez promene kvaliteta izvršene
usluge. Sama definicija ukazuje na kompleksnost problema koji proističe iz potreba da se
povežu ljudi, procedure i tehnologije kako bi se došlo do trajnog povećanje energetske
efikasnosti.

Efikasno korišćenje energije je, već odavno, opšti interes koji prožima sve sfere
društva, od globalnog do lokalnog nivoa. Značaj energetske efikasnosti u ekonomskom
smislu je očigledan ako se uzme u obzir činjenica da troškovi energije obično čine 15-
20% bruto domaćeg proizvoda (BDP), a u lokalnim zajednicama budžetski troškovi za
utrošenu energiju čine između 30-35%. Energetska efikasnost je definisana velikim
brojem međusobno nezavisnih faktora, pa shodno tome ne postoji univerzalni indikator na
osnovu kojeg je moguće proceniti energetsku efikasnost, ali trenutna situacija na pragu
nove energetske krize nameće nužnost povećanja angažovanosti na implementaciji mera i
aktivnosti koje će dovesti do energetski efikasnijih sistema.

Indikatori energetske efikasnosti predstavljaju specifične energetske pokazatelje

koji se koriste za definisanje potencijala uštede potrošnje energije kao i za utvrđivanje
efekata sprovođenja mera energetske efikasnosti.

Definisanje energetske efikasnosti uključuje razmatranje nekoliko različitih

pristupa, ali pokriva širok spektar indikatora energetske potrošnje.

U cilju postizanja globalnih (milenijumskih) ciljeva održivog razvoja, uloga

energetske efikasnosti je neizostavna, a implementacija akcija i mera treba da bude
koordinisana na svim nivoima, od međunarodnog, regionalnog do nacionalnog, a sve u
cilju uspostavljanja pravnog/tehničkog/društvenog okvira za implementaciju energetske
efikasnost. Koncept održivog razvoja možemo posmatrati kao dinamičan proces koji se
prožima kroz tri sfere delovanja: ekonomsku održivost, održivost životne sredine i
održivost društvenih sistema.

3
 Stvarna snaga za promene je na lokalnom nivou. Energetsku politiku treba
razvijati na način da se ona može lako implementirati u infrastrukturama lokalnih
zajednica, tj. u objektima od javnog značaja u javnim službama kao i industrijskim
sistemima.

2. ENERGETSKA EFIKASNOSTI KAO USLOV ODRŽIVOG

RAZVOJA LOKALNE ZAJEDNICE

Lokalni energetski koncept je koncept razvoja jedinice lokalne samouprave na

području snabdevanja i potrošnje energije, sa ciljem povećanja korišćenja lokalnih
energetskih resursa, odnosno povećanja efikasnog korišćenja energije kao i korišćenje
obnovljivih vi- dova energije, povećanja sigurnosti snabdevanja, poboljšanja zaštite
životne sredine i otvaranja novih radnih mesta.

Postoje mnoge mogućnosti za uštedu energije u gradovima i jedinicama lokalne

samou- prave, ali sve strategije uštede se mogu klasifikovati u četiri osnovne kategorije:

Tehnički strateški pristup – Tehničke strategije uključuju primenu novih

energetskih tehnologija ili podrazumevaju usavršavanje postojećih tehnologija. Ovakve
promene zahtevaju značajna investiciona ulaganja i mogu ostvariti značajne uštede u jako
kratkom vremenskom intervalu. Primena tehničke strategije je ograničena, upravo zbog
navedenih činjenica, odnosno odgovarajuće investicione podrške (donacije, povoljni
krediti i slično).

Regulatori strateški pristup – Regulatorne strategije zasnovane su na uvođenju

lokal- nih akata i odluka u skladu sa važećom pravnom regulativom, koja se odnosi na
efikasno korišćenje energije i zaštitu životne sredine na teritoriji grada ili jedinice.

Lokalne samouprave. Nedostatak u primeni ovakve strategije je da troškove snose

krajnji korisnici, odnosno građani. Pravilnim pristupom i obaveštavanjem javnosti o
opštim koristima primene takvih mera moguće je uspešno realizovati ovakve strategije.

Ekonomski strateški pristup – Ekonomske strategije uključuju uvođenje

podsticajnih ili kaznenih mera, što stvara uslov za primenu mera i aktivnosti energetske
efikasnosti. Takve mere mogu uključivati investicione kredite u realizaciji projekata
energetske efikasnosti i obnovljivih izvora energije. Troškovi primene ovakvih strategija

4
padaju na teret države, grada odnosno jedinice lokalne samouprave. Fondovi za
finansiranje ovakvih projekata mogu biti stvoreni uvođenjem dodatnih doprinosa.

Obrazovni strateški pristup – Obrazovne strategije uključuju obrazovanje, obuku i

informisanje kako bi se podigla svets o važnosti realizacije programa, mera i aktivnosti
energetske efikasnosti i obnovljivih izvora energije. Primena obrazovne strategije, koja
ima snažnu pokretačku inicijativu (lokalni mediji) može doprineti promeni na globalnom
sociološkom nivou.

U praktičnoj realizaciji programa energetskog planiranja postoji značajno

prožimanje prezentovanih strateških pristupa. Primenom ekonomskih mera moguće je
stvoriti prihode koji se dalje mogu koristiti u realizaciji mera i aktivnosti u oblasti
obrazovnih, tehničkih ili regulatornih strategija uštede. Grad ili jedinica lokalne
samouprave, u cilju ostvarivanja maksimalnih ušteda energije, može doneti i usvojiti
lokalni energetski plan, koji obezbeđu- je sveobuhvatan i integrisan pristup različitim
merama i aktivnostima zauštedu energijei racionalnim gazdovanjem ostalim resursima na
teritoriji grada ili jedinice lokalne samo- uprave. Ovakav plan uobičajeno sadrži
vremenski raspored realizacije navedenih mera i aktivnosti, kao i procenu potrebnih
sredstava za njihovu realizaciju.

Tokom poslednje dekade prošlog veka, razvijene industrijske zemlje EU

prepoznale su značaj „održivog razvoja” društva (sustainable development). To se, pre
svega, odnosilo na neodgovornu i nepovratnu štetu izazvanu ubrzanim industrijskim
razvojem, i na pravo da i buduće generacije imaju, pre svega, mogućnost i pravo da
zadovolje sopstvene osnovne potrebe. Ovaj problem bio je predmet mnogih UN
konferencija, što je dovelo do potpisivanja Agende 21 tokom održavanja UN konferencije
o Zaštiti životne sredine i razvoju (Rio de Žaneiro, 1992). Prema poglavlju 28 Agende 21,
„lokalne zajednice čla- nice potpisnica sporazuma razviće uputstva za održivi razvoj u
skladu sa nivoom njihove nadležnosti, uz javno informisanje i saglasnost njihovih
građana“. Održivost ima sama po sebi mnogo različitih aspekata, kao što su ekološki i
ekonomski razvoj, smanjenje emisije gasova staklene bašte, odgovorno korišćenje
prirodnih resursa, socijalna ravnopravnost i sl. Sa druge strane, pitanja potrošnje energije,
saobraćaja i korišćenja zemljišta su najvaž- nija u kontekstu održivog razvoja. Tako,
donošenje i usvajanje lokalnog energetskog pla- na predstavlja odlučan korak u procesu

5
razvoja lokalne energetske strategije, u smislu racionalnog planiranja i usvajanja principa
sprovođenja energetskog menadžmenta.

2.1. Kratkoročno energetsko planiranje

U opštem smislu, ne postoji univerzalno uspostavljen model sprovođenja

eneregetskog planiranja u lokalnim zajednicama. Potrebe manjih jedinica lokalne
samouprave mogu znatno odstupati od potreba velikih opština i naravno gradskih opština.
Takođe, razlika je i u nivou raspoloživih resursa, kako ljudskih, tako i materijalnih.
Upravo zbog toga, lokalni energetski planovi mogu se razlikovati i po obimu i nivoima
delovanja, sve u cilju zadovoljenja potreba lokalne zajednice.

Bilo kakav „energetski problem“ može biti pravi katalizator koji će pokrenuti
proces uključivanja jedinice lokalne samouprave u program energetskog planiranja.
Obično je takav pristup dobar način za početak energetskog planiranja u manjim
jedinicama lokalne samouprave. Čak i u takvim slučajevima, energetski plan mora
sadržati određena si stemska rešenja i korake koji ne zavise od obima energetskog
planiranja. Osnovni koraci u realizaciji programa lokalnog energetskog planiranja su:

 uspostavljanje sistema energetskog menadžmenta na nivou opštine,

 snimanje energetskog stanja (izrada energetskog bilansa jedinice lokalne sa-
mouprave),
 analiza dobijenih podataka – definisanje prioriteta,
 donošenje i usvajanje ciljeva energetske politike,
 uključivanje svih zainteresovanih strana,
 definisanje različitih alternativa za rešenje definisanog prioriteta,
 rocena (evaluacija) alternativnih rešenja i izbor optimalnog rešenja,
 usvajanjeakcionog plana,
 monitoring – praćenje realizacije akcionog plana,
 izveštavanje o ostvarenim rezultatima (uštedama i koristima).

6
 2.2. Srednjeročno energetsko planiranje

Proces uvođenja energetskog palaniranja započinje donošenjem odluke lokalnih vlasti da

je program uvođenja energetskog planiranja neophodan. U ovoj fazi realizacije programa
od velike važnosti je pronalaženje načina spoljnog finansiranja (zajam, kredit, doacija).

Slika 1. Srednjeročno planiranje -izrada lokalnog energetskog plana

Sledeći koraci, kao i u prethodnom slučaju odnose se na uspostavljanje sistema

ener- getskog menadžmenta u jedinici lokalne samouprave (uspostavljanje funkcije
energetskog menadžera) i izradu energetskog bilansa. Projekcije potrošnje energije i
snabdevanja energentima najčešće se rade na osnovu podataka o populacionom prirastu,
podacima iz generalnih i urbanističkih planova o izgradnji stambenih objekata i javnih

7
servisa. U sledećem koraku neophodno je definisati opšte ciljeve na osnovu poznatih
podataka o trenutnom stanju.

Ciljeve treba definisati tako da budu merljivi (npr. smanjenje potrošnje energije na
teritoriji opštine u iznosu od 3% u odnosu na potrošnju energije u baznoj godini, ili
smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte za 5% u odnosu na iznos emisije u
baznoj godini i slično). Na osnovu definisanih procena energetskog uticaja i pro- cena
ekonomskih ušteda, uz određivanje uticaja regionalnih i državnih prioriteta, moguće je
definisati energetski plan. Sadržaj energetskog plana, obim i intezitet mera i aktivnosti,
treba definisati tako da njihovom realizacijom u planiranom periodu budu zadovoljeni
opšti ciljevi definisani u prethodnom koraku.

2.3. Dugoročno energetsko planiranje

Na slici 2. prikazan je tradicionalni pristup pri uvođenju modela dugoročnog

energetskog planiranja. Algoritam se sastoji u primeni softverskih paketa koji su u stanju
da u potpunosti obuhvate sve energetske sisteme na teritoriji jedinice lokalne samouprave.
Primenom ovakvih paketa moguće je sprovesti detaljnu analizu, simulaciju i optimizaciju
čitavog energetskog sistema na teritoriji opštine. Kada se jednom uspostavi sveobuhvatni
konzistentan model, on je u stanju da vrši ocenu različitih scenarija.

Slika 2. Dugoročni lokalni energetski plan

8
 Energetski sistemi u velikim opštinama i gradovima sastoje se od visoko
integrisanih podsistema. Planiranje u ovakvim sistemima ima najmanje dva nivoa:

 detaljna analiza energetskog sistema kao celine na lokalnom ili regionalnom

nivou,
 analiza i optimizacija podsistema (primer: analiza rada toplane, analiza potrošnje
energije u nekoj od javnih zgrada).

Tradicionalni pristup podrazumeva analizu rada svakog sistema ponaosob. U

principu, prilikom takvog pristupa dobija se suboptimizacija svakog podsistema,
neuzimajući u obzir međusobne uticaje podsistema. Prednost sistemskog pristupa u
razvoju dugoročnog energetskog plana odlikuje se u sledećim činjenicama:

 U opštem slučaju, planiranje i rukovođenje energetskim podsistemima obavljaju

različiti akteri, najčešće akteri koji imaju suprostavljene ineterese. Lokalne
interesne grupe često imaju ciljeve koji se često razlikuju od ‘’optimalnih’’ ciljeva
koje energetski sistemi ili podsistemi treba da ostvare.
 Predviđeni životni vek lokalnih energetskih sistema (25-30 godina) ne dozvo-
ljava brzu zamenu sistema. Sprovedene izmene i promene u okviru energetskih
sistema predstavljaju činjenično stanje takvih sistema. Upravo zbog toga, defi-
nisanje i predviđanje radnih okvira (cene energenata, ekonomski razvoj, socio-
ekonomske promene i sl.) moraju biti uzete u obzir prilikom izrade planskog
dokumenta.
 Postoji veliki broj različitih tehnoloških rešenja koja se mogu primeniti na istom
slučaju, a pritom samo jedno od njih je optimalan izbor.
 Promene u određenim podsistemima mogu uzrokovati promene u drugim
podsistemima

9
 Slika 3. Dugoročno lokalno planiranje, faze i zadaci

Na slici 3. prikazane su faze u procesu dugoročnog lokalnog energetskog planiran-

ja. Zadaci su povezani povratnom spregom u iterativni ciklus. Pripremna faza – Ulaz za
pripremnu fazu jedetaljna slika i presek trenutnog stanja u jedinici lokalne samouprave,
energetski podaci prikupljeni za najmanje tri kalendarske godine. Pored energetskih po-
dataka, neophodno je raspolagati u ovoj fazi informacijama o raspoloživom budžetu,
izabranim metodama prikupljanja podataka, vremenskom okviru projekta i sl. Ako su
podaci kompletirani i prikupljeni na korektan način, članovi energetskog odbora bi na
osnovu tih podataka morali znati odgovore na sledeća pitanja:

 Najveći problemi i kritična mesta u energetskom sistemu lokalne zajednice?

 Dugoročniciljevi po pitanju energetskog snabdevanja u lokalnoj zajednici?
 Ko su glavni akteri u energetskom snabdevanju? Ko odlučuje i šta su čije obaveze
i odgovornosti?
 Na kojem području energetske potrošnje se može delovati i kakva tehnološka
rešenja se mogu razmatrati?
 Da li već postoje izrađene studije čijim su sadržajem obuhvaćena kritična mesta u
energetskom sistemu?
 Kakve su potencijalne koristi od donošenja lokalnog energetskog plana?
 Kakve su finansijske mogućnosti da se lokalni energetski plan realizije?

Faza usmeravanja – U toku realizacije ove faze, neophodno je detaljno definisati

sledeće stavke: probleme, ciljeve, granice sistema, scenarije i mere.

Faza izrade glavne studije – Realizacija ove faze sastoji se u sveobuhvatnoj analizi
po- dataka i izradi nekoliko detaljnih studija glavnih i važnih podsistema, ili izabranih
delova sistema od posebne važnosti. Praktično, analiza se vrši na dva odvojena nivoa, i
sumiranje dobijenih podatka je od suštinske važnosti za proces odlučivanja i donošenja
sistemskih odluka. Ova faza se realizuje u sledećih petkoraka:

 Definisanje strukture sveubuhvatnog modela primenom ‘’referentnog ener-

getskog modela’’.
 Izrada modela baze podataka.
 Proračun scenarija i strategija.

10
  Integrisana analiza podsistema.
 Analiza osetljivosti.

Faza procene i odlučivanja – Svrha realizacije ove faze je usvajanje strategije koja
će biti primenjena. Rezultat ove faze je usvojena strategija, akcioni plan i lista prioriteta
za primenu mera koje predstavljaju suštinu dugoročnog lokalnog energetskog plana.

Faza realizacije – Kompletiran akcioni plan i lista prioriteta transformisani u vidu

niza različitih mera i aktivnosti, u ovoj fazi moraju biti relaizovani. Mere i aktivnosti
moraju biti isplanirane do detalja.

Faza nadzora i monitoringa – Dobra praksa podrazumeva proces kontinuiranog

prać- enja u toku nekoliko godina, u cilju poređenja realizacije akcionog plana i
primenjenih projekata sa originalno postavljenim ciljevima.

Svakako, da će se u okviru implementacije i unapređenja procesa energetske

efikasnosti lokalnih zajednica pojaviti prepreke koje se mogu manifestovati kao:

 Povećanje inicijalnih troškova lokalnog budžeta.

 Slaba tehnološka i edukativna informisanost.
 Izloženost riziku programa energetske efikasnosti usled ekonomske
nerazvijenosti.
 Preveliki ili premali okviri za implementaciju mera i aktivnosti.
 Teškoće u kvantifikovanju i kvalifikovanju indikatora.
 Slaba interaktivna komunikacija svih aktera.
 Selektivnost monitoringa toka aktivnosti što dovodi do prekida kontinuiteta toka.
 Loša koordinacija među akterima unutar lokalne zajednice.

U cilju poboljšanja energetske efikasnosti neophodno je primeniti skup mera i

aktivnosti koje će dovesti do uspostavljanja energetski efikasnih sistema u svim sektorima
lokalne zajednice.

3. PROJEKTI ENERGETSKE EFIKASNOSTI

Identifikacija i priprema projekata energetske efikasnosti i korišćenja obnovljivih

iz- vora energije su aktivnosti čiji je cilj realizacija mera i uvođenja tehnologija kojima se

11
smanjuje potrošnja energije dobijene iz tzv. „konvencionalnih” izvora (na primer, sagor-
evanjem fosilnih goriva).

Mere energetske efikasnosti imaju za posledicu smanjenje utroška energije pri

proiz- vodnji dobara (razne industijske grane, poljoprivreda) ili pružanju usluga
(snabdevanje toplotnom ili električnom energijom, prirodnim gasom, ulično osvetljenje,
transport putnika ili robe) u odnosu na potrošnju energije u postojećim sistemima. Tipične
mere energetske efikasnosti su: uvođenje spregnute proizvodnje toplotne i električne
energije, poboljšanje toplotne izolacije zgrada, zamena stolarije, zamena delova cevovoda
u sistemu daljinskog grejanja, korišćenje pumpi i kompresora sa elektromotorima
promenljive brzine, automa- tizacija energetskih sistema, upotreba modernih i efikasnijih
sistema osvetljenja i drugo.

Uobičajeno je da se u nekom sistemu prvo sprovedu ekonomski opravdane mere

en- ergetske efikasnosti, posebno one koje zahtevaju mala ulaganja, a da se zatim razma-
tra uvođenje tehnologija za korišćenje energije iz obnovljivih izvora, što može zahtevati
veće početne investicije. Na taj način se prvo smanjuje količina energije koju je potrebno
obezbediti, što za posledicu ima manji neophodan kapacitet energetskog sistema. Time se
utiče na visinu investicije pri kasnijem uvođenju tehnologija za korišćenje energije iz
obnovljivih izvora.

Finansiranje projekata energetske efikasnosti i korišćenja obnovljivih izvora

energije se može obezbediti na više načina:

 iz sopstvenih fondova,
 zaduživanjem, tj. uzimanjem kredita od finansijskih institucija,
 finansiranjem od treće strane, ugovaranjem učinka ili lizingom u slučaju
proizvodnih organizacija ili
 iz donacija, pri čemu se kriterijumi opravdanosti realizacije projekta donekle
razlikuju od kriterijuma pri finansiranju iz sopstvenih fondova, zaduživanjem ili
od treće strane. Do- natori su najčešće zainteresovani da projekat koji finansiraju
doprinese stvaranju održivih sistema i institucija i poboljšanju ukupne socijalne
situacije u društvu.

U svakom slučaju, realizacija projekta omogućava postizanje ušteda u troškovima

za energiju i održavanje, tako da se uložena sredstva vraćaju posle izvesnog vremena.

12
 Koristi koje proističu iz ovih projekata su višestruke i ogledaju se u:

 smanjenju zagađenja i poboljšanju kvaliteta životne sredine,

 ostvarivanju ekonomske koristi i
 širem pozitivnom uticaju na društvo kao celinu.

Osnovni motiv za sprovođenje projekata energetske efikasnosti i korišćenja

obnovljivih izvora energije za pojedince i kompanije je, ipak, ekonomska dobit, odnosno
isplati- vost projekata. Naime, smanjenjem potrošnje energije ili upotrebom jeftinijih
energenata se postižu značajne finansijske uštede koje bi trebalo, ukoliko je projekat
isplativ, da u prihvatljivom periodu nadmaše investicije u projekat, kao i troškove rada i
održavanja sistema, i donesu odgovarajuću dobit. Kada ovakvi projekti nisu isplativi, ili
su na granici isplativosti, lokalna vlast, država i međunarodne institucije mogu, u nekim
slučajevima, podsticajnim merama uticati na krajnju odluku da se oni ipak realizuju.
Drugi argument koji ide u korist projektima energetske efikasnosti i korišćenja
obnovljivih izvora energije je činjenica da su rezerve fosilnih goriva ograničene, a da se
potražnja za istim povećava iz godine u godinu, što neminovno dovodi do porasta njihove
cene. Porast cene konvencionalnih goriva čini projekte energetske efikasnosti i korišćenja
obnovljivih izvora energije isplativijim i atraktivnijim. Pored toga, cene konvencionalnih
goriva su veoma često nestabilne i fluktuiraju u zavisnosti od najrazličitijih zbivanja na
lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou, što predstavlja dodatni rizik za
kompanije i pojedince i stvara probleme u održavanju ekonomske stabilnosti država koje
uvoze ove energente.

13
 4. ZAKLJUČAK

Uloga energetske efikasnosti se razlikuje od zemlje do zemlje, u smislu zakonske

regulative, ljudskih potencijala, razvijenosti informaciono-komunikacionih tehnologija,
stepena društvene inkluzije, politike cena energije i energenata i sl. Dosadašnji rezultati
ukazuju da je put ka poboljšanju energetske efikasnosti najmanje skupa opcija. Mnoga
potencijalna rešenja za uštedu energije su već lako dostupna i danas su to integrisane i
dokazane tehnologije. Kroz permanentne programe edukacije i usavršavanja koje će kroz
nove informaciono komunikacione tehnologije dovesti do bržeg pristupa informacijama o
toku i nivou održivog razvoja, lokalna zajednica je u obavezi da konstantno vrši
energetsku nadgradnju svih raspoloživih rešenja kao i implementaciju novih, koje će
dovesti do efikasnog okruženja koje želi da bude održivo u svim sferama društvenog
delovanja.

Lokalno energetsko planiranje kao višegodišnji kontinuirani proces, može biti

važan alat koji će omogućiti lokalnim zajednicama da razviju sistem mera i aktivnosti na
implementaciji i unapređenju energetske efikasnosti. Planiranje treba da omogući
identifikaciju mehanizama putem kojih mogu da se usvajaju nove tehnologije kao i prakse
procesa energetske efikasnosti, koje će se integrisati u postojeće tokove. Ovi mehanizmi
mogu uključivati politike na poboljšanju energetske efikasnosti, strategije, akcione
planove kao i razne izvore javnog ili privatnog investiranja.

14
 LITERATURA

1. Everett, B., Godfrey, B., Peake S., & Ramage, J. (2012). Energy System and
Sustainability. New York: Oxford University Press.
2. Golušin, M., Dodić, S., & Popov, S. (2013). Sustainable Energy Management.
Amsterdam: Elsevier.
3. Gvozdenac, D.D., et al. (2014). Serbian Energy Efficiency Problems. Thermal
Science, 18(3), 683-694. DOI 10.2289/TSCI1403683G.
4. International Energy Agency. (2011). 25 Energy Efficiency Policy:
Recommendations. Preuzeto sa https://www.iea. org/publications/freepublications
/publication/ 25recom_ 2011. pdf International Energy Agency. (2014).
5. Marković, D.S. (2010). Procesna i energetska efikasnost. Beograd: Univerzitet
Singidunum

15