Весна Жунић-Павловић

Бранислава Поповић-Ћитић
Мирослав Павловић

ПРОГРАМИ ПРЕВЕНЦИЈЕ ПОРЕМЕЋАЈА

ПОНАШАЊА У ШКОЛИ

Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију - CIDD

Београд, 2010.

1
 Едиција:
Монографије и радови

Проф. др Весна Жунић-Павловић

Доц. др Бранислава Поповић-Ћитић
Мр Мирослав Павловић

ПРОГРАМИ ПРЕВЕНЦИЈЕ ПОРЕМЕЋАЈА

ПОНАШАЊА У ШКОЛИ

Издавач
Универзитет у Београду,
Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију –
Издавачки центар (CIDD)
Високог Стевана 2, 11000 Београд

За издавача
Проф. др Јасмина Ковачевић, декан

Одговорни уредник
Проф. др Зорица Матејић-Ђуричић

Рецензенти
Проф. др Добривоје Радовановић
Проф. др Слађана Ђурић
Проф. др Гордана Зиндовић-Вукадиновић

Лектура и коректура
Валентина Гуџулић
Графички дизајн
Мр Борис Петровић

Компјутерска обрада текста

Биљана Красић
Штампа: Planeta print
Тираж: ________
ISBN 978-86-80113-92-0

© Прештампавање, умножавање и копирање није дозвољено

Одлуком Наставно-научног већа

Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију,
бр. 3/18 од 24.2.2010. године, усвојене су рецензије монографије „Програми превенције
поремећаја понашања у школи”, аутора: проф. др Весне Жунић-Павловић,
доц. др Браниславе Поповић-Ћитић и мр Мирослава Павловића.
2
 .....

ПОЈАМ ПОРЕМЕЋАЈА ПОНАШАЊА

У разумевању поремећаја понашања деце и омладине направљен је велики помак у

последњих 150 година: поремећаји понашања су добили статус проблема који завређује
посебну пажњу научника и практичара, издвојени су различити облици поремећаја
понашања, направљена је јасна разлика између поремећаја понашања и других феномена
са којима су раније били сврставани у исту групу, развијена је широка мрежа различитих
институција и професионалних усмерења који раде на превенцији и третману деце и
омладине са поремећајима понашања и друго.
Упркос томе, не постоји општеприхваћена дефиниција поремећаја понашања, већ се овај
термин користи са различитим значењима. Конфузност и контрадикције које прате
појмовно одређење поремећаја понашања представљају одраз различитих изворишта и
праваца развоја сазнања о овој појави.
На основу прегледа литературе могу се издвојити четири основна приступа у
појмовном одређењу поремећаја понашања:
• Правни приступ;
• Медицински приступ;
• Специјално-педагошки приступ и
• Емпиријски приступ.

Правни приступ

Правни приступ налази своје полазиште у законским нормама којима се у циљу

заштите човека и других друштвених вредности одређују кривична дела и прекршаји.
Када су у питању деца и омладина, вршење кривичних дела и прекршаја означава се
изразом делинквенција. Према важећим законским одредбама бројни облици поремећаја
понашања деце и омладине су окарактерисани као кривична дела и прекршаји, као што су:
крађе, физичко повређивање људи и животиња, присиљавање на сексуалну активност,
непристојно, дрско и безобзирно понашање и друго. Реч је о преступима који су
инкриминисани законом без обзира на узраст учиниоца. Поред тога, у малолетничком
правосуђу појединих држава постоји институт статусних преступа који се односе на
негативна понашања која су забрањена само за децу и омладину, а за одрасле нису.
Примери статусних преступа су: хронично изостајање из школе, бежање од куће, остајање
ноћу ван куће, поседовање дувана и алкохола и друго. На основу тога, могу се извести две
констатације:
- само неки облици поремећаја понашања представљају кршење законских норми и
- законски прописи су строжи за децу него за одрасле, јер се преступником сматра
дете које је прекршило законе који важе за одрасле и правила понашања која важе
само за децу.

3
 Кључне карактеристике правног приступа су превасходно фокусирање на
извршено дело, а не на учиниоца, као и усмеравање пажње на јавну осуду и утврђивање
санкција за негативно понашање појединца које су усклађене са природом и степеном
штете која је настала извршењем преступа и кривицом (Жунић-Павловић, Павловић,
2008). Међутим, кривичноправна реакција на делинквентно понашање младих у извесној
мери одступа од наведених карактеристика услед уважавања био-психо-социјалних
специфичности ове популације.
У историји малолетничког правосуђа кључно питање је одређивање старосне
границе за кривичну одговорност. У настојањима да се установи правило за одлучивање о
узрасту на којем се учинилац може сматрати кривично одговорним, током 19. века,
значајну улогу има концепт кривичне намере (mens rea). Према овом концепту, дело не
чини особу кривом уколико нема кривичне намере (actus non tecit reum, nisi mens rea), а
деца испод одређеног узраста нису способна да се понашају с кривичном намером, па
самим тим не могу бити сматрана кривом. Према Закону о малолетним учиниоцима
кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица (Службени гласник РС,
85/2005), издвојене су следеће категорије учинилаца према узрасту:
- деца до четрнаест година старости која су кривично неодговорна;
- млађи малолетници старости од четрнаест до шеснаест година;
- старији малолетници старости од шеснаест до осамнаест година и
- млађа пунолетна лица старости од осамнаест до двадесетједне године.
За поменуте узрасне категорије учинилаца кривичних дела предвиђен је другачији
(по многим ,обележјима блажи) начин поступања у односу на одрасле учиниоце. Особама
које су извршиле кривично дело на узрасту млађем од четрнаест година не могу се изрећи
кривичне санкције, нити се према њима могу применити одредбе Закона о малолетним
учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица. Надаље, према
одредбама овог Закона, малолетним учиниоцима кривичних дела могу се изрећи васпитни
налози чија је сврха да се не покрене или да се обустави кривични поступак, односно да се
њиховом применом утиче на правилан развој и јачање личне одговорности малолетника
како убудуће не би вршили кривична дела. Коначно, за малолетне учиниоце кривичних
дела предвиђене су посебне кривичне санкције и то су:
- васпитне мере (мере упозорења и усмеравања, мере појачаног надзора и заводске
мере)
- казна малолетничког затвора.
Сврха ових кривичних санкција је да се надзором, пружањем заштите и помоћи,
као и обезбеђивањем општег и стручног оспособљавања утиче на развој и јачање личне
одговорности малолетника, на васпитавање и правилан развој његове личности, како би се
обезбедило његово поновно укључивање у друштвену заједницу. Општеприхваћено
становиште је да ове кривичне санкције не треба да буду једини, нити примарни облик
спречавања делинквенције. Основни правац деловања је примена низа превентивних мера,
у основи социјалног и васпитног карактера, као и потенцирање улоге бројних друштвених
субјеката – породице, школе и заједнице. На тај начин је ретрибутивна димензија санкција
за малолетнике сведена на најмању меру.

Медицински приступ

4
 У основи медицинског приступа налази се виђење поремећаја понашања као
болести, односно као менталног поремећаја. Полазећи од медицинског (психијатријског)
концепта менталних поремећаја, поремећаји понашања су симптоми примерени
дисфункционалним интерним процесима, као што су недовољна развијеност емпатске
респонсивности, осећања кривице, моралне савести и контроле импулса (Wakefield,
Pottick, Kirk, 2002). Из тога произлази да је медицински приступ фокусиран на ментално
стање, а не на понашање особе, а препоручени правац деловања је лечење, односно
третман. Треба нагласити да медицински приступ третману поремећаја понашања не
подразумева искључиво ангажовање лекара. Афирмација социјалног модела лечења у
психијатрији и социјалне психијатрије допринели су развијању савременог
мултидисциплинарног приступа у третману менталних поремећаја који подразумева
тимски рад психијатара и стручњака немедицинских профила (Павловић, Поповић-
Деушић, Вулетић-Пацо, 1999).
И поред тога што се у ранијој историји медицине могу наћи радови посвећени
проблематици поремећаја понашања деце и омладине, категорија Поремећаји понашања
се тек од недавно налази у међународним медицинским класификационим системима, а
то су Међународна класификација болести, повреда и узрока смрти (ICD) Светске
здравствене организације и Дијагностичкостатистички приручник (DSM) Америчког
удружења психијатара.
Поремећаји понашања се први пут помињу у осмој ревизији Међународне
класификације болести, повреда и узрока смрти (ICD-8), из 1965. године. Од тог периода
до данас, ова категорија је претрпела знатне измене и прилагођавања. У тренутно важећој,
десетој ревизији Међународне класификације болести, повреда и узрока смрти (ICD-10),
поремећаји понашања су сврстани у дијагностичку категорију под називом Поремећаји
понашања и емоција са почетком обично у детињству и адолесценцији (Светска
здравствена организација, 1992). Ова дијагностичка група обухвата следеће поремећаје:
- поремећај понашања ограничен на породичну средину,
- несоцијализовани поремећај понашања,
- социјализовани поремећај понашања,
- поремећај у виду противљења и пркоса,
- други поремећаји понашања и
- неспецификовани поремећаји.
Према ICD-10, поремећаје понашања одликује понављано и трајно присуство
образаца антисоцијалног, агресивног и изазивачког понашања. За постављање дијагнозе
нужно је узети у обзир развојни ниво детета, као и то да ли су преступи већи од социјално
очекиваног за узраст. Понашања на којима се заснива дијагноза су: претеране туче или
застрашивања, суровост према другим људима или животињама, жестока деструктивност
према имовини, подметање пожара, крађе, понављано лагање, изостајање из школе и
бежање од куће, необично чести и тешки напади беса, пркосно провокативно понашање и
стална непослушност. Наглашено испољавање било ког од наведених појавних облика
понашања је довољно за постављање дијагнозе, али изоловане антисоцијалне радње нису.
Додатно, неопходно је да се наведени облици понашања испољавају у трајању од најмање
шест месеци.
Дијагностичко-статистички приручник (DSM) Америчког удружења психијатара у
својој другог верзији из 1968. године први пут уводи дијагностичку ознаку за поремећаје

5
понашања. У актуелној, четвртој верзији Дијагностичко-статистичког приручника (DSM-
IV) поремећаји понашања су сврстани у дијагностичку категорију која носи назив
Дефицит пажње и дисруптивни поремећаји понашања (APA, 1994). Суштинска обележја
поремећаја понашања су понављани и упорни обрасци понашања којима се крше права
других и опште, узрасту прикладне социјалне норме и правила. Дијагноза поремећаја
понашања се поставља на основу присуства три од петнаест понуђених карактеристика у
трајању од најмање дванаест месеци и једне карактеристике у последњих шест месеци.
Наведене карактеристике су класификоване у четири групе:
- агресивно понашање према људима или животињама(застрашивање и претње,
туче, употреба оружја, физичка окрутност према људима, физичка окрутност
премаживотињама, крађе праћене конфронтирањем са жртвом,присиљавање
других на сексуалну активност);
- намерна деструкција имовине (подметање пожара и другапонашања која доводе
до губитка или оштећења имовине);
- преваре или крађе (провале, лагање због личне добити илиизбегавања обавеза,
крађе без конфронтирања са жртвом) и
- озбиљно кршење правила понашања (често остајање ван куће ноћу упркос
забрани родитеља пре тринаесте године, бежање од куће, често изостајање из
школе пре тринаесте године).
Потребан услов за постављање дијагнозе је да испољени проблеми у понашању
доводе до значајног погоршања социјалног, школског и радног функционисања. У односу
на узраст, издвојена су два типа поремећаја понашања – тип који се претежно јавља у
детињству и тип који се јавља у адолесценцији. Према тежини поремећаја понашања
разликују се благи, умерени и тешки тип.
У оквиру DSM-IV постоји посебна дијагностичка ознака за опозиционо пркосни
поремећај (бунтовничко пркосно понашање). Реч је о дуготрајно присутним обрасцима
негативног, дрског и непријатељског понашања, као што су: раздражљивост, расправљање
с одраслим особама, одбијање да се испоштују правила или захтеви одраслих,
пребацивање кривице на друге за своје грешке и друго. Међутим, овде нису укључена
озбиљна кршења општеприхваћених социјалних норми, као код поремећаја понашања. У
случајевима када су испуњени критеријуми наведени за обе дијагностичке ознаке,
дијагностикује се само поремећај понашања.

Специјално-педагошки приступ

Основни постулат специјалне едукације је обезбеђивање индивидуализованог

образовања и васпитања које је усклађено с јединственим едукативним и другим
потребама ученика са тешкоћама и сметњама у развоју и инвалидитетом.
Специјалнопедагошки приступ је фокусиран на едукативне потребе ученика са
поремећајима понашања, а основни правац деловања је пружање подршке и помоћи путем
одговарајућих едукативних интервенција. Поремећаји понашања најчешће се појављују
удружено са различитим проблемима у школовању, као што су: школски неуспех,
изостајање из школе, негативан однос према школи и школским обавезама, неадекватно
понашање на часу и поремећени односи са наставницима и вршњацима (Поповић-Деушић

6
и сар., 2003). На основу тога, може се рећи да код ученика са поремећајима понашања
постоје посебне едукативне потребе.
У области специјалне едукације користе се категорије, описи и критеријуми који се
називају едукативним дијагнозама. Едукативне дијагнозе се разликују од медицинских
дијагноза и њихов смисао је идентификовање индивидуалних образовних потреба и
обезбеђивање одговарајућих едукативних интервенција. Приликом формулисања
едукативних дијагноза, већина аутора се позива на амерички законски акт којим се
регулише право на образовање деце и ученика ометених у развоју (Individuals with
Disabilities Education Act – IDEA) (National Council on Disability, 1995). Према овом
документу, посебну категорију ометености чине тешки емоционални поремећаји. Тешки
емоционални поремећаји се дефинишу као стања која одликује испољавање једне или
више следећих карактеристика:
- неспособност за учење која се не може објаснити интелектуалним, сензорним или
здравственим факторима,
- неспособност да се успоставе и одрже задовољавајући односи са вршњацима и
наставницима,
- неприкладна понашања или осећања под нормалним околностима,
- генерално свепрожимајуће осећање туге или депресија и
- тенденција да се развију физички симптоми или страх повезан са личним или
школским проблемима.
Наведене карактеристике треба да се испољавају током дужег временског периода
и у знатном степену и да неповољно утичу на едукативна постигнућа. Категорија
укључује и децу са схизофренијом, али се не односи на децу која су социјално
неприлагођена, осим ако се не утврди постојање неког од емоционалних поремећаја који
су горе наведени.
Поставља се питање да ли се термин емоционални поремећаји, који је описан у
IDEA, може поистоветити и синонимно користити у односу на термин поремећаји
понашања. Широко постављена дефиниција емоционалних поремећаја у IDEA
потенцијално може да обухвати различите категорије менталних поремећаја који су
описани у медицинским класификацијама (ICD-10 и DSM-IV), али није до краја
разјашњено које од менталних поремећаја треба укључити, а које не. С друге стране, IDEA
из категорије деце с емоционалним поремећајима искључује децу са социјалном
неприлагођеношћу. Неки аутори сматрају да одредбе IDEA из категорије деце с
емоционалним поремећајима искључују децу која су искусила пролазне ситуационе кризе
или развојне застоје и проблеме, као и децу чије је понашање одраз ниског економског
статуса или специфичних социјално, културно или етнички детерминисаних
бихејвиоралних реакција (Cullata, Tompkins, 1999).
Услед поменутих нејасноћа, већина стручњака који раде са децом и ученицима са
поремећајима понашања опредељује се за дефиницију емоционалних или бихејвиоралних
поремећаја Савета за децу са бихејвиоралним поремећајима (Council for Children with
Behavioral Disorders – CCBD). Према најновијој верзији дефиниције CCBD, емоционални
или бихејвиорални поремећаји односе се на бихејвиоралне или емоционалне одговоре
појединаца на школске програме који су толико различити од онога што се сматра
прикладним за узрасне, етничке или културне норме, да негативно утичу на едукативно
постигнуће, укључујући школске, социјалне, стручне и персоналне вештине. Остале
карактеристике ових поремећаја су:

7
 - да представљају више од привремених, очекиваних одговора на стресне догађаје у
окружењу,
- конзистентно испољавање у два различита сетинга, од којих је барем један
повезан са школом и
- нереспонсивност на директне интервенције које се примењују у општој едукацији
или такво стање детета да су опште едукативне интервенције недовољне.
Емоционални или бихејвиорални поремећаји могу коегзистирати са другим
тешкоћама. Ова категорија може укључити децу и омладину са схизофреним
поремећајима, афективним поремећајима, анксиозним поремећајима или другим трајним
поремећајима понашања или прилагођавања, уколико они негативно утичу на едукативно
постигнуће на начин који је описан у претходном ставу (CCBD, 2000).

Емпиријски приступ

Емпиријски приступ наглашава потребу да утврђивање психопатолошких

категорија, њихових граница и критеријума буде засновано на резултатима истраживања.
Другим речима, полазећи од резултата емпиријских студија треба одредити шта ће се
сматрати патолошким и како ће се идентификовати особе које имају одређене поремећаје.
У супротном, предложене категорије и критеријуми неће бити објективни и применљиви
у реалним условима.
Емпиријски или димензионални приступ у процени и класификацији
психопатологије деце и омладине представља алтернативу категоријалним системима који
се користе у клиничкој пракси (ICD и DSM). Категоријални системи подразумевају
концептуализацију поремећаја понашања у форми дијагноза и утврђивање критеријума на
основу којих се идентификује њихово присуство, о чему је било речи. Уколико су
наведени критеријуми испуњени, може се констатовати постојање поремећаја понашања,
а коначан закључак доноси се у форми – особа има поремећај понашања или особа нема
поремећај понашања. Полазећи од тога да не постоји јасна граница између нормативног
понашања и поремећаја понашања, многи аутори предлажу да се уместо категоријалног
приступа (има-нема) примени димензионални приступ који подразумева разликовање
варијација у степену или тежини присутних проблема. У оквиру димензионалног
приступа, поремећајима понашања се означава скуп проблема који могу бити
присутни у већој или мањој мери. Када су ови проблеми изражено присутни, у смислу
неуобичајене учесталости, трајања, интензитета и слично, каже се да особа има поремећај
понашања. То значи да су поремећаји понашања екстремне форме проблема који
се уобичајено јављају, а не неуобичајена стања која се суштински разликују од
нормалности. Према димензионалном приступу, од кључног значаја је да се листа
проблема који су специфични за поремећаје понашања формира на основу резултата
истраживања.
Ахенбах сматра да постојеће дијагностичке категорије нису изведене на основу
емпиријски утврђене повезаности између различитих проблема и због тога не
идентификују проблеме који показују тенденцију да се удружено појављују (Achenbach,
1995). На основу резултата истраживања на великим узорцима уз коришћење стан-

8
дардизованих процедура и различитих извора, као и применом квантитативних анализа,
овај аутор открива осам синдрома, односно образаца удружених бихејвиоралних и
емоционалних проблема и то су: анксиозност/депресивност, повученост/депресивност,
соматске притужбе, социјални проблеми, проблеми мишљења, проблеми пажње,
понашање којим се крше правила и агресивно понашање (Achenbach, Rescorla, 2001).
Аспекти бихејвиорално-емоционалног функционисања који формирају синдром
под називом понашање којим се крше правила су: пијење алкохолних пића, недостатак
осећања кривице због лошег понашања, кршење правила понашања код куће, у школи и
на другим местима, дружење са проблематичним особама, лагање и варање, наклоност ка
старијој деци, бежање од куће, подметање пожара, сексуални проблеми, крађе ствари из
куће, крађе изван куће, псовање, често размишљање о сексу, пушење, изостајање из
школе, злоупотреба дроге и вандализам.
Специфични проблеми у оквиру синдрома агресивно понашање су: често
препирање са другима, окрутност и подлост, захтевање пажње, уништавање својих и
туђих ствари, непослушност код куће и у школи, туче, напади на друге, често викање,
тврдоглавост и пркосност, променљивост расположења, учестала љутња, сумљичавост,
задиркивање других, напади беса, упућивање претњи другима и неуобичајена нападност.
Пет од осам поменутих синдрома се даље групишу у две опште категорије
интернализованих и екстернализованих проблема:
- интернализовани проблеми су унутрашњи по својој природи и односе се на три
синдрома: анксиозност/депресивност, повученост/депресивност и соматске
притужбе;
- екстернализовани проблеми подразумевају конфликте са другим људима и
одступања од очекивања других, па се ту убрајају два синдрома: понашање којим
се крше правила и
агресивно понашање.
Применом емпиријског приступа установљена је постојана по-
везаност између појединих емоционалних и бихејвиоралних проблема који се у
медицинским класификацијама издвајају у посебне категорије. Примера ради, то се
односи на повезаност поремећаја понашања и злоупотребе психоактивних супстанци
(ПАС). Закључак који се намеће је да, уместо разврставања у различите категорије, ове
поремећаје треба посматрати у оквиру истог синдрома или јединственог спектра
екстернализованих проблема.
Према неким ауторима, категоријални и димензионални при
ступ нису суштински супротстављени, већ пре одражавају природан ток развоја науке
(Coie et al., 1993). На почетку, пажња је усмерена ка дисфункционалним појединцима и
карактеристикама које их разликују од нормативне популације. Након изоловања
одређене категорије, детаљно се проучавају развојни процеси одређеног поремећаја и
димензије на којима се они темеље. Такав тренд се уочава и у истраживањима поремећаја
понашања.
Реализатори познате лонгитудиналне Студије развојних трендова (Developmental
Trends Study), разматрају четири приступа у издвајању независних димензија поремећаја
понашања (Loeber et al., 2000). Првобитно, направљена је разлика између откривених и
прикривених понашања:
- откривена понашања су видљива и подразумевају директну конфронтацију или
ремећење окружења и ту се убрајају опозициона и агресивна понашања;

9
 - прикривена понашања су тајна и невидљива за околину и ту спадају неагресивна
проблематична понашања и злоупотреба психоактивних супстанци.
У другом случају, поред поделе на откривена и прикривена понашања, узет је у
обзир и степен деструктивности одређених облика понашања (деструктивна-
недеструктивна), па су издвојене четири групе:
- недеструктивно-откривена или опозициона понашања,
- деструктивно-откривена понашања или физичка агресија,
- деструктивно-прикривена понашања или преступи против имовине и
- недеструктивно-прикривена понашања или статусни преступи.
Поменута група аутора налази и извесну емпиријску потврду за класификацију у
DSM-IV према којој се прави разлика између опозиционих понашања и поремећаја
понашања (агресија, преступи против имовине и статусни преступи). Поред тога,
откривено је да су опозициона понашања развојни прекурсори поремећаја понашања.
На основу сумирања резултата Студије развојних трендова, предложен је развојни
приступ у класификацији поремећаја понашања, према коме постоје два развојна правца:
- развојни правац са почетком у детињству који карактерише испољавање
агресивних и неагресивних облика поремећаја понашања, са знатном учесталошћу
и временским трајањем;
- развојни правац са почетком у адолесценцији код кога се уочава скоро искључиво
испољавање неагресивних облика поремећаја понашања, мања учесталост и мања
вероватноћа за одржавање поремећаја понашања током времена.

Дефиниција поремећаја понашања

Разматрање доприноса различитих приступа у појмовном одређењу поремећаја

понашања указује на потребу за дефиницијама које ће бити довољно широке да обухвате
различита значења овог термина. У овом раду, под поремећајима понашања
подразумеваће се понављани и трајни обрасци понашања који излазе из оквира
општеприхваћених норми за одређену средину или одређени узраст у смислу
непоштовања социјалних норми и угрожавања права других људи, као што су: насилно
понашање, напуштање школе, злоупотреба психоактивних супстанци, малолетничка
трудноћа, вршење кривичних дела и друго. Основне карактеристике овако дефинисаних
поремећаја понашања деце и омладине су:
- препознатљивост,
- мултипла детерминисаност,
- различитост појавних облика,
- вишеструке негативне последице и
- предиктивност за настајање озбиљнијих поремећаја на старијем узрасту.
Различите облике поремећаја понашања повезује заједничка етиологија и
тенденција да се јављају удружено, из чега произлази потреба за обједињавањем
превентивних активности које су усмерене на специфичне појавне облике поремећаја
понашања.

Литература:

10
Achenbach, T. M. (1995). Empirically based assessment and taxonomy: applications to clinical
research. Psychological Assessment, 7(3), 261- 274.

Achenbach, T. M., Rescorla, L. A. (2001). Manual for the ASEBA school-age forms and profiles.
Burlington, VT: University of Vermont, Research Center for Children, Youth and Families.

American Psychiatric Association (APA). (1994). Diagnostic and statistical manual of mental
disorders, 4th edition (DSM-IV). Washington, DC: American Psychiatric Press.

Coie, J. D., Watt, N. F., West, S. G., Hawkins, J. D., Asarnow, J. R., Markman, H. J., Ramey, S.
L., Shure, M. B., Long, B. (1993). The science of prevention: a conceptual framework and some
directions for a national research program. American Psychologist, 48(10), 1013-1022.

Council for Children with Behavioral Disorders (CCBD). (2000). Draft position paper on
terminology and definition of emotional or behavioral disorders. Reston, VA: A Division of the
Council for Exceptional Children.

Culatta, R. A., Tompkins, J. R. (1999). Fundaments of special education: what every teacher
needs to know. Upper Saddle River, NY: Prentice-Hall, Inc.

Loeber, R., Green, S. M., Lahey, B. B., Frick, P. J., McBurnett, K. (2000). Findings on disruptive
behavior disorders from the first decade of the Developmental trends study. Clinical Child and
Family Psychology Review, 3(1), 37-60.

National Cuncil on Disability. (1995). Improving the implementation of the Individuals with
Disabilities Education Act: makinng schools work for all of America´s children. Washington,
DC: National Cuncil on Disability.

Павловић, М., Поповић-Деушић, С., Вулетић-Пецо, А. (1999). Место педагога у дечијој и

адолесцентној психијатрији. Психијатрија данас, 16(2-3), 233-243.

Поповић-Деушић, С., Павловић, М., Алексић, О., Пејовић-Милованчевић, М. (2003).

Ментални поремећаји и њихов утицај на усвајање школских знања и вештина. Београд:
Педагошко друштво Србије.

Поповић-Ћитић, Б. (2008). Протективни фактори поремећаја понашања. Београдска

дефектолошка школа, 14(1), 113-132.

Поповић-Ћитић, Б. (2007). Процес научног заснивања превенције: од практичног модела

до превентивне науке. У Д. Радовановић (ур.), Поремећаји понашања и преступништво
младих: специјално-педагошки дискурс (стр. 233-253). Београд: Факултет за специјалну
едукацију и рехабилитацију, Центар за издавачку делатност.

Поповић-Ћитић, Б. (2004). Стратегија социјалног развоја у превенцији

девијантних понашања. Истраживања у дефектологији, 3(4), 103-
116.

11
Светска здравствена организација. (1992). ICD-10 класификација менталних поремећаја и
поремећаја понашања: клинички описи и дијагностичка упутства. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.

Жунић-Павловић, В., Павловић, М. (2008): Различити приступи у појмовном одређењу

поремећаја понашања. Настава и васпитање, 57(1), 55-70.

Wakefield, J. C., Pottick, K. J., Kirk, S. A. (2002). Should the DSM-IV diagnostic criteria for
conduct disorder consider social context?. American Journal of Psychiatry, 159(3), 380-386.

12