Prošle godine, nakon što sam izašao iz bioskopa posle gledanja nove filmske “Dine” Denija

Vilnova, počeo sam da se prisećam prethodnih adaptacija romana Frenka Herberta. Posebno mi
je zanimljivo bilo porediti film sa televizijskom adaptacijom iz 2000. Naposletku, baš ta serija,
na DVD-u, je predstavljala moj prvi dodir sa Herbertom pa mi je zato i posebno draga. Film je,
naravno, superioran nad serijom u svakom smislu. Produkcijski, scenaristički, rediteljski. Ipak,
prisećajući se serije, nisam mogao da se otrgnem utisku da je jedna uloga ipak bolje odigrana u
seriji, da je jedan lik upečatljiviji, “tačniji”. U pitanju je lik Vojvode Leta Atreida, vladara
okeanske planete Kaladan, i novog feudalnog vladara peščane planete Arakis. U novom filmu
dobro ga igra Oskar Ajzak, fizički impozantan, glasan, harizmatičan glumac. Relativno mladolik
i privlačan. U seriji ga je igrao Vilijam Hart, bez sumnje jedna od najinteresantnijih i
najneobičnijih glumačkih pojava u Holivudu 80ih. Za sebe je govorio da je “sporedni glumac u
telu zvezde” što je najtačniji opis njegove glume. Naizgled je delovao kao tipičan holivudski
lepotan. Plavokos, oštrih, markantnih crta lica, neobično nežnih plavih očiju. Međutim, u
njegovim ulogama je pored te klasične lepote postojalo i nešto prevrtljivo, cinično. Kao da je
namerno igrao kontru steoreotipnim ulogama kakve su mu bile nuđene, uvek je svojom glumom
sugerisao mračnije dimenzije svojih likova tako ih čineći dubljim i interesantnijim nego što su
bili napisani. Bio je sjajan u ulogama zavodljivih negativaca, korumpiranih biznismena,
kompleksnih anti-heroja.

https://www.youtube.com/watch?v=XEqlq0MJK88

Bio sam se setio jedne posebne scene iz te njegove “Dine”. Dešava se nakon pokušaja atentata na
njegovog sina. Vojvoda Leto je sazvao svoje najbliže saborce. Naređenje je da se naručioci
atentata nađu i ubiju. Cilj scene je da se prikaže nemilosrdna, vojnička strana Vojvode Letoa koji
je do tada u seriji uvek bio smiren, mudar, blag. Hart, za razliku od Ajzaka, nema potrebu da tu
scenu igra besno, niti ima potrebe da viče, da se razbacuje, da svoju agresiju otelovljuje. U
jednom hipnotičnom krupnjaku sva nežnost nestaje iz Hartovih plavih očiju koje postaju hladne i
prekorne, glava mu se blago nagne u stranu, glas mu je tih – gotovo šapat – pomalo pevljiv.
Pretnja je izrečena tako efektno da i danas, dok ovo pišem, osetim žmarce niz kičmu kada se
samo setim. Scena je igrana u Hartovom tipičnom stilu, minimalistički, bez preterivanja, bez
vike, samo sugestijom Letoove mračne strane.
 https://www.youtube.com/watch?v=SB97-2Voxdw

Kada sam se vratio kući iz bioskopa poželeo sam da proverim šta je novo Hart snimao. Da li
postoji nešto novo vredno gledanja što mi je promaklo. Otišao sa na IMDb i bio sam prijatno
iznenađen da vidim da je jedan od mojih omiljenih glumaca i dalje itekako aktivan. Pored
redovnih pojavljivanja u Marvelovim nebrojenim filmovima u ulozi Generala Tadeusa Rosa Hart
je igrao i u serijama “Golijat” i “Kondor”. Najavljivale su se uloge u raznim novim filmovima
uključujući i dugoočekivani američki debi islandskog reditelja Grimura Hakonarsona čiji je film
“Ovnovi” bilo jedno od najprijatnijih filmskih iznenađenja 2015. godine. Ipak sam to veče
odlučio da se vratim jednom starom klasiku, Hartovoj prvoj filmskoj ulozi u nezaboravno
bizarnom naučno-fantastičnom trileru Kena Rasela “Koreni priviđenja”. Ovaj film iz 1980.
godine nije imao lak put do ekrana što je očitu u finalnom produktu. Scenarista Padi Čajefski je
želeo filozofski nastrojen, naučno potkovan film vođen dugim dijalozima o korenima
čovečanstva i etici eksperimentalne nauke. Reditelj Ken Rasel je odlučio da napravi omaž horor
filmova b kategorije pun njemu svojstvenih halucinatornih slika i metatekstualnog humora.
Sukob reditelja i scenariste je bio toliko napet da je Čajefski zabranio da se i jedna jedina reč
njegovog scenarija menja ili izbaci što je Rasel uvažio tako što je glumcima dao da sve dijaloške
scene koje bi inače izbacio govore sa punim ustima ili u trećem planu. Čajefski je na kraju dobio
srčani udar i skinuo svoje ime sa filma. Ipak, i pored svih ovih problema Hart je u svojoj prvoj
filmskoj ulozi senzacionalan. U isto vreme distanciran i hladan, autoritativan kao glavni naučnik
na eksperimentu ali i prepun zaraznog entuziajzama za svoj posao, entuzijazma koji ga dovodi
do toga da sam postane zamorče za svoje eksperimente.

https://www.youtube.com/watch?v=IvUoFDST6uk

Kada sam 2017. godine učestvovao na konferenciji o Kenu Raselu u Londonu imao sam priliku
da se družim sa njegovom udovicom Lizi Tribl. Razgovor se poveo o “Korenima priviđenja” i
ispalo je da se Lizi seća Vilijema Harta od pre njegovih prvih filmskih koraka kada je još bio
mladi i perspektivni pozorišni glumac na Off-Brodveju. Često je igrao zapažene uloge u
predstavama reditelja Maršala Mejsona. Posebno se sećala njegovih nagrađivanih uloga u
“Petom julu” i “Hamletu”. Nije hteo da se preseli u Holivud i bude filmski glumac. Izbegavao je
razne ponude. Naposletku ga je Artur Pen nagovorio da igra u “Korenima priviđenja”. Dopale su
mu se ideje o kojima Čajefski u filmu govori. Zanimala ga je ta beskrajna potraga za sobom, za
korenima svoje psihe, koje opsedaju glavnog lika filma. Kada je Artur Pen napustio film (zbog
sukoba sa rigidnim Čajefskim) Hart je nameravao da ode sa njim međutim pristao je na sastanak
sa Kenom Raselom. Ušao je sasvim siguran da će dati otkaz, plašio se ekscentričnog Rasela, nije
mu verovao. Kada je ušao u Raselovu kancelariju Ken je sedeo na radijatoru. Hart je video da
nosi Beti Bup čarape i na licu mesta pristao da igra u filmu. Ostali su prijatelji sve do Raselove
smrti 2011. godine.

https://www.youtube.com/watch?v=ntOTiyc87fo

Nakon “Korena priviđenja” nije bilo povratka. Neradi filmski glumac je preko noći postao
filmska zvezda. 1981. godine je snimio dva trilera od koja su oba svojevrsni omaži noar filmu
1940ih godina. Prvi je bio film “Očevidac” Pitera Jejtsa iskusnog reditelja napetih i popularnih
trilera poput “Velike pljačke voza”, “Prijatelja Edija Kojla” i legendarnog “Bulita”. Pored njega
u filmu su igrali i Sigurni Viver u svojoj prvoj ulozi posle “Osmog putnika”, čuveni holivudski
glumac Kristofer Plamer i mladi Džejms Vuds u jednoj od svojih prvih glavnih uloga. Drugi film
se zvao “Vrelina tela” i režirao ga je debitant Lorens Kasdan. Pored Harta jedini relativno
prepoznatljiv glumac u filmu je bio televizijski epizodista Ričard Krina. Protivno svim
kalkulacijama “Očevidac” je bio neuspeh i među kritičarima i među publikom dok je “Vrelina
tela” postao hit filmske sezone. Zašto? Pored očiglednih odgovora da je nabijen erotikom
“Vrelina tela” bio primamljiviji publici nego uštogljeni špijunski triler “Očevidac” veliki deo
uspeha “Vreline tela” leži u vrsti uloge koja je dodeljena Vilijamu Hartu. Dok u “Očevicu” glumi
simpatičnog romantičnog protagonistu u “Vrelini tela” igra ljigavog i prevrtljivog ali ipak
harizmatičnog i neodoljivog jeftinog advokata. Lik u “Vrelini tela” je savršen uloge u kojoj je
Hart bio najbolji. Kao lik sumnjivih morala, neko ko je sposoban da igra obe strane istovremeno.
Enigmatičan, šarmantan, opasan, naizmenično jezivo nepoverljiv i neodoljivo duhovit. Za razliku
od uloge u “Očevicu” koja mu nije davala prostora da se “razmaše” u “Vrelini tela” je bio toliko
upočatljiv da je zauvek obeležen kao holivudski anti-heroj te se praćen tim obeležjem često
pojavljivao u neo-noar trilerima.
 https://www.youtube.com/watch?v=UyLPINB34vo

Ipak Hart je i dalje bio nevoljna filmska zvezda. Nastavio je svoju uspešnu pozorišnu karijeru.
Bio je deo zavidne premijerne podele predstave Dejvida Rejba “Hurlyburly”. Pored njega igrali
su i Kristofer Voken, Harvi Kajtel, Sigurni Viver i Džeri Stiler. Sredinom 80ih odlučio je da i na
filmu počne da igra “ozbiljne” uloge. Odrekao se honorara da bi 1985. igrao u “Poljupcu žene
pauka” Hektora Babenka, kontroverznoj drami o zatvorenicima u Južnoj Americi. Uloga Luisa
Moline, ekstravagantnog homoseksualca koji započinje neočekivano prijateljstvo sa svojim mačo
cimerom iz ćelije koga savršeno glumi Raul Džulija, donela mu je Oskara. Luis je začudna uloga
u kojoj Hart sa svojom elegantnom i atletičnom pojavom pruža kontrast vlažnom, oronulom
zatvoru u kom se film dešava. U tom filmu Hart je po prvi put imao prilike da pokaže pun
dijapazon svoje glumačke ekscentričnosti. U svojim svilenim haljinama i turbanima, Luis je
prefinjeno lep ali u Hartovoj glumi ne postoji ništa izveštačeno, nikakve nabačene
izfeminiziranosti. Hart Luisa ne igra kao stereotipnog transeksualca već kao nekoga koga je
težak život pun nerazumevanja i diskriminacije pretvorio u grubog čoveka.

https://www.youtube.com/watch?v=3Hor79v6bGQ

Drugu nominaciju za Oskara Hart je dobio već sledeće godine za film “Deca manjeg boga”. U
ovoj pomalo sapunjavoj melodrami Hart je nesumnjivo odličan kao učitelj u školi za gluvoneme
koji se zaljubljuje u gluvonemu domarku, na žalost film je ostao u senci turbulentnih dešavanja
iza kamere. Hart je započeo ljubavnu vezu sa svojom scenskom partnerkom Marli Metlin koju je
kasnije u svojoj autobiografiji opisala kao nasilnu. Ona opisuje zaista zastrašujuće scene tuča i
obostranog nasilja nakon neprospavanih noći drogiranja i alkoholiziranja. Njihova veza
kulminira napadom koji Marli Metlin opisuje rečima “bacio me je na krevet i strgao prvo moju, a
zatim i svoju odeću”. Nakon objavljivanja knjige Hart nije negirao optužbe silovanja. “Oboje
smo se izvinili jedno drugome i od tada mnogo učinili da izlečimo svoje živote,” rekao je.
“Naravno, izvinjavam se i već sam se izvinio za sav bol koji sam izazvao. Znam da smo oboje
odrasli.” Ova epizoda bez sumnje baca senku na izvanredna umetnička dostignuća Vilijama
Harta ali Marli Metlin u svojoj knjizi predstavlja kompleksnijeg čoveka, nekoga koga je
nemoguće etiketirati ni kao genija ni kao zlikovca. Poput likova koje je tako briljantno igrao bilo
je nešto veoma mračno i uznemirujuće u Vilijamu Hartu. Nešto što ga je, poput njegovog lika iz
“Korena priviđenja” teralo na beskrajno eksperimentisanje i potragu za sobom. Ta potraga i
nedostatak ličnog identiteta se najbolje vidi u njegovoj nemogućnosti da prihvati svoju
novostečenu slavu. Metlin u svojoj knjizi opisuje događaj nakon što su oboje nominovani za
Oskara kada ju je Vilijam Hart pitao zašto misli da je zaslužila tu nagradu. “Zar ne znaš da
postoje toliki drugi glumci koji su se više trudili od nas?” I pored svih nagrada i hvale Hart
nikada nije prestao da vidi sebe kao glumca-radnika, nekoga ko se predano trudi nad svojim
ulogama, ko traga za skrivenim dubinama u tekstovima na kojima radi, nekoga kome je gluma
zanat. Nije mogao da se pomiri sa idejom sebe kao velike filmske zvezde koja bi trebala da se
odmara na lovorikama.

https://www.youtube.com/watch?v=1pJywLQLzcA

“Ja sam čovek u potrazi sa sobom,” govori Hart u jednom od brojnih monologa iz filma “Koreni
priviđenja”. “Zar je moguće biti veći stereotip Amerikanca? Svi tragaju za pravim sobom. Svi
pokušavamo da se ispunimo, da se razumemo, da stupimo u kontakt sa sobom, da dođemo licem
u lice sa svojom stvarnošću, da istražimo sebe, da proširimo sebe. Od kako smo se rešili Boga
više nemamo na koga sem na sebe da svalimo besmisleni užas života.” Poput tog lika Hart je
uvek odavao utisak čoveka koji nešto istražuje koji je stalno udubljen u neke daleke misli. Ne
postoji ni jedan Hartov intervju u kojem se drži teme. Njegov intervju povodom uloge u
advokatskoj seriji “Odšteta” je posebno interesantan. U njemu Hart poredi svoju ulogu sa
jevrejskim mistikom Bal Šem Tovom, glumu sa zakonom vidljivosti vlage i žali sa na nedostatak
vremena za probe, za istraživanje materijala, za upoznavanje sa drugim glumcima, rediteljima,
piscima. Intervju je ironično nazvan “Vilijam Hart ima nekoliko (hiljada) reči o novoj ulozi”.
Čitajući taj intervju uvek se setim priča Lizi Rasel o Hartovim večerama sa Kenom. Njih dvojica
su imali dugogodišnju opkladu koja je glasila ovako: Ken će platiti račun samo ukoliko Vilijam
uspe da pregura ijednu njihovu zajedničku večeru a da ne preotme razgovor naglim promenama
teme na svoje priče, ideje, filozofiranja i pitanja. Ken nikada nije platio ni jedan račun.

https://www.youtube.com/watch?v=8PAO2stY8u0
Pored “teških drama” i neo-noar trilera Vilijam Hart je imao velikog uspeha i u romantičnim
komedijama mada ne onim kliše holivudskim. U tom žanru mu je najuspešnija uloga u filmu
Alberta Bruksa “Televizijske vesti” u kojem je ostvario, po mom mišljenju, i svoju najbolju
ulogu u karijeri. Savršeno mu pristaje lik Toma Grunika zgodnog ali ispraznog i narcisoidnog
voditelja vesti. Potpuno je uverljiv kao neko ko instinktivno manipuliše kamerom, ko vešto
kreira svoj imidž koji nije ni blizu istine i ko uz to ima lagan autoritet i šarm. Sumnjam da je u
tom trenutku postojao i jedan glumac u Holivudu koji bi bolje oslikao dvojnost Toma Grunika –
tj. njegov javni imidž i njegovu stvarnu ličnost. Lep i manipulativan, harizmatičan i dvoličan,
šarmantan i ciničan, to je savršena uloga za Vilijama Harta. Ova uloga donela mu je treću
nominaciju za Oskara. To naravno ne znači da Hart nije mogao da igra i drugačije likove. Dokaz
toga je film “Slučajni turista” u kojem samo dve godine nakon “Televizijskih vesti” savršeno
uverljivo igra uštogljenog i emotivno smotanog pisca turističkih vodiča. Nema traga šarmantnog
i manipulativnog Toma Grunika u ovoj ulozi, lik Mejsona Lirija je njegova savršena suprotnost.
Zaključan u kruto skrojena trodelna odela, kose zalizane tako da otkriva visoko čelo, krutih
pokreta tela koji odaju neprijatnost i skrušenost, Hart čini neverovatnu glumačku transformaciju
bez korišćenja efekata maske ili ikakve izveštačenosti.

https://www.youtube.com/watch?v=MTEXVT8P354

Nažalost 1990-e nisu bile toliko uspešne za Vilijama Harta. Uspešne holivudske blokbastere
zamenile su uloge u manjim produkcijama i često neuspelim ali tendencioznim projektima.
Odličan je u drami “Doktor” kao egocentrični lekar čija se perspektiva menja kada i sam postane
pacijent. Izdvojio bih i uloge u nezavisnim filmovima “Dim” Vejna Venga i još jednu
neverovatnu glumačku transformaciju u filmu “Drugi otac” gde glumi začudnog velškog poštara.
Zanimljiv je i film “Veliki Limeni Krug” prema scenariju Orsona Velsa koji nikada nije uspeo
sam da snimi. Glumi glavne uloge u dva ambiciozna ali finansijski neuspešna filma. Prvi je
Vendersova petosatna naučno-fantastična epopeja “Do kraja sveta”. Drugi je vizuelno
impresivna ali neizlečivo pretenciozna adaptacija “Kuge” Alber Kamija u režiji argentinskog
reditelja Luisa Puenza. Puenzova originalna verzija od dva i po sata iskasapljena je na sat i
četrdeset i pet minuta nakon loših kritika na festivalima. Film je razorzio obećavajući karijeru
Luisa Puenzoa i do dan danas je dostupan za gledanje samo na argentinskom VHS izdanju. Ipak
oni koji ga uspeju pogledati će svedočiti da je Vilijam Hart, distanciran i gotovo hladno logičan,
savršen kao Dr Riju, narator filma, oči kroz koje gledamo događaje.

https://www.youtube.com/watch?v=YZsfdYBIlao

Nakon ovih filmova Holivud Harta relegira na manje uloge. Pojavljuje se u nižerazrednim
trilerima poput “Suđenja porotom”, “Predloga”, “Četvrtog sprata”, “Radioaktivnog čoveka”,
romantičnim komedijama “Gospodin Čarobni”, “Majkl”, “Retke ptice”. Daje jednu od svojih
retkih loših uloga u katastrofalnom naučno fantastičnom filmu “Izgubljeni u svemiru” u kom
deluje potpuno isključeno, drveno, nezainteresovano. Čudno je to što je baš taj film bio moj prvi
susret sa Vilijamom Hartom. Sećam se da sam ga jednom kao mali iznajmio iz video kluba i bio
čak i u tom uzrastu zgrožen glupošću i ružnoćom tog neuspelog filma. Na sreću, u tom periodu
postaje zanimljiv evropskim rediteljima te ostvaruje nešto bolje uloge u filmovima “Džejn Ejr”
Franka Zefirelija i “Sanšajn” Ištvana Saboa. Posebno mi je drag film “Kauč u Nju Jorku” Šantal
Akerman ne zbog samog filma već zato što je taj plakat visio na zidu moje sobe gotovo od
početka osnovne pa skoro do kraja srednje škole. Jedinu zaista odličnu ulogu u holivudskom
filmu 90ih ostvaruje u intelektualno ambicioznom distopijskom neo-noar trileru Aleksa Projasa
“Mračni grad”. U tom periodu njegovi talenti su znatno bolje iskorišćeni na televiziji u mini-
serijama poput već pomenute “Dine”. Takođe bih izdvojio i odličan portret Varijana Fraja u TV
filmu “Varijanov rat”, televizijskom pandanu “Šindlerovoj listi”. Izvanredan je i u dvodelnom
TV filmu “Majstor špijun” po scenariju čuvenog pisca Normana Mejlera u kojoj glumi
sovjetskog špijuna u CIA. To je još jedna u nizu dvoličnih uloga u kojima Vilijam Hart uspeva
da ubedljivo oslika obe strane. U njegovim rukama takve uloge nikada nisu delovale jednostrano.
Zato na kraju filma razumemo čak i tog špijuna.

https://www.youtube.com/watch?v=0P-HfOG4nG0

I onda, iznenada kao u kliše holivudskom filmu dobija ponudu od Dejvida Kronenberga da se
pojavi u njegovoj “Istoriji nasilja”. Uloga je veoma mala, svega 10 minuta vremena na ekranu,
ali itekako izazovna. U tom trileru Hart igra Ričija Kjuzaka, negativca, gangstera koji lovi
sopstvenog brata. Iako se pojavljuje samo u jednoj sceni Hart je nezaboravan. Jedan brat je
dobar, drugi je loš, kodirani su bojom. U tamnoj košulji, crnom odelu, sa smešnom crnom
bradicom zaista deluje kao otelovljenje mračne strane. Kao i uvek Hart je majstor u crtanju
dvojnosti svog lika. Sa jedne strane on je okrutni šef mafije, ekscentričan i nemilosrdan. Sa druge
on je stariji brat koga mali bata izuzetno nervira. U najboljem trenutku celog filma Riči
prepričava priču kako ga je brat nervirao od trenutka kada je donešen kući iz porodilišta. Uloga
Ričija Kjuzaka je Hartu donela četvrtu nominaciju za Oskara i preporod holivudske karijere. Igra
sporedne ali veoma zapažene uloge u odličnim filmovima poput “Sirijane”, “Nestanka Elenor
Rigbi”, “U divljini” i verovatno najmaštovitijeg filma o serijskim ubicama “Gospodin Bruks”.
Na televiziji glumi nešto nežnijeg nego obično kapetana Ahaba u “Mobi Diku”, odličan je kao
Ričard Fajnman neumorni fizičar u potrazi za istinom o eksploziji spejs šatla u “Čelendžeru”.
Film “Preveliki da bi bankrotirali” u kojem predvodi zvezdanu podelu koja uključuje Džejmsa
Vudsa, Džona Herda, Sintiju Nikson, Keti Bejker, Edvarda Asnera, Pola Đamatija, Tonija
Šaluba, Metju Modina, Dena Hedaju donosi mu nominaciju za Emija. Po prvi put se pojavljuje u
visokobudžetnim spektaklima poput “Robina Huda” i “Domaćina”. Doduše te uloge mu nisu
uvek bile drage. Na posebnim dodacima na DVD-u filma “Domaćin” zabeležen je trenutak sa
snimanja na kome, tokom pauze, Hart pita jednog kolegu glumca “A o čemu se zapravo radi u
ovom filmu?” Kao kruna ponovo stečenog holivudskog uspeha dolazi uloga čvrstog i
tvrdoglavog Generala Tadeusa Rosa u čak pet Marvelovih filmova.

https://www.youtube.com/watch?v=yqBT7OMAkqw

Da sam one noći posle projekcije “Dine” potražio ime Vilijama Harta na Guglu umesto na
IMDb-u saznao bih i da mu je 2018. ustanovljen neizlečiv rak prostate. Onda bih možda bio
manje iznenađen vešću o njegovoj smrti 13tog marta ove godine sa svega 71 godinom i velikim
brojem filmova i serija u raznim fazama razvoja. Govorilo se čak da će njegov lik u Marveloj
franšizi i sam postati superheroj i dobiti svoj veliki film. Iako ne volim filmove o superherojima
taj bih bez oklevanja pogledao. Ne sumnjam da bi Vilijam Hart uspeo čak i tako jednostavan i
detinjast koncept kao što je superheroj da pretvori u nešto fascinatno za gledanje. Našao bi u tom
liku neke dubine o kojima niko drugi ne bi mogao ni da sanja. Ne bi to bio neki stereotipni
backstory kakvim se ovakvi filmovi najčešće služe. Ne, našao bi u tom superheroju mračnu
stranu, načinio bi ga istinski misterioznim, pomalo nepoverljivim, ostavio bi mogućnost da je
dvoličan, pokazao bi da je on neko ko sumnja u sebe isto koliko i svi ostali – načinio bi ga
istinski ranjivim. Baš takva dvostranost je ono što je najfascinatnije u ulogama Vilijama Harta,
kako je uspevao da u istoj ulozi bude i dopadljiv i ljigav, i bezpogovorno autoritativan i ranjiv, i
blag i nemilosrdan. Zato je njegov Vojvoda Leto bolji od svih ostalih i zato ubrajam Vilijama
Harta u svoje omiljene glumce. Kada sam pročitao vest o njegovoj smrti osetio sam potrebu da
nešto kažem ali nisam mogao da sročim ništa dovoljno kratko za Fejsbuk. Kako govoriti sažeto o
čoveku čiji je i privatni život i uloge odlikovala kompleksnost i dvostranost. Zato sam samo
podelio članak i nabrojao filmove. Hteo sam isprva da nabrojim samo nekoliko omiljenih
filmova ali sam ubrzo shvatio da je to nemoguće. Kako pomenuti “Vrelinu tela” a ne pomenuti
“Korene priviđenja”, kako hvaliti efektnost njegove epizodne uloge u “Istoriji nasilja” a ne u
“Mračnom gradu”, zar bi “Slučajni turista” postojao bez “Televizijskih vesti”?

https://www.youtube.com/watch?v=Xnu9wwYD7zA

To veče sam ipak pustio nešto drugo. Nešto što nisam nabrojao a možda sam trebao. Pustio sam
epizodu serije “Kodžak” iz 1977. u kojoj se Vilijam Hart prvi put pojavio pred kamerama. Glumi
siromašnog studenta prava koji se sasvim slučajno upetlja u laž oko ukradenog auta. U svojoj
prvoj sceni lagano, sa puno humora i arogancije parira iskusnom šmirantu Teliju Savalasu. Iako
sakriven iza retke brade i komične crvene kape to je bez sumnje uloga Vilijama Harta. Svi
elementi su tu: harizma, dvoličnost, neobična blagost za koju je teško reći da li je simpatična ili
jeziva. Nema tu nagoveštaja da će tek postati veliki glumac pošto on to već jeste. Kao i na filmu
Vilijam Hart se pojavio na televiziji potpuno formiran. Iako se pojavljuje u svega nekoliko scena
nemoguće je odvojiti oči od tog lepuškastog ali prevrtljivog mladića. Još jedna u nizu efektnih
epizodnih uloga. Kao i uvek posle smrti velikog umetnika delovalo mi je neverovatno da takav
talenat može da nestane, da nikada više ništa ne stvori. Kao i što je sam hteo i u svakom
intervjuu govorio Vilijam Hart će zauvek ostati upamćen po svojim ulogama. Onda sam se setio
rečenice iz “Korena priviđenja”: “Sećanje je vrsta energije, a energija ne nestaje, uvek je tu.”