Историја језика

 Књижевни језик – нормирани језик који се употребљава у школству, култури,

науци и администрацији на основу прописаних правописних и граматичких
правила, а обавезујући је за све говорнике једног језика; синоним – стандардни
језик.
Сви словенски језици припадају индоевропској језичкој породици, заједно са
романским, келтским, германским, балтичким, индијским и иранским језицима, као
и посебни језици грчки, јерменски и албански језик.
Словенски језици развили су се из прасловенског језика, а када су се Словени
населили на нове територије напустивши Карпате, настале су три групе словенских
језика:
1. Источнословенска група – руски, белоруски и украјински језик;
2. Западнословенска група – чешки, словачки, пољски, горњолужичкосрпски и
доњолужичкосрпски језик;
3. Јужнословенска група – српски, хрватски, македонски, бугарски, словеначки и
старословенски језик.

Словени све до IX века нису познавали писменост и били су пагани (многобошци).

Пошто су били изложени културним, верским и језичким утицајима и након
прихватања хришћанства, морали су створити књижевни језик да би спречили
асимилационе процесе. Зато је великоморавски кнез Растислав тражио од
Византије да му помогне да прошири и учврсти хришћанску веру на словенском
језику. За ту мисију одабрани су Константин (Ћирило) и Методије, Грци из
околине Солуна, који су познавали један словенски језик. Ћирило је за ту намену
створио прво словенско писмо, глагољицу и превео богослужбено јеванђеље.
Тако је створен први књижевни језик свих Словена – старословенски језик.
863. године браћа стижу у Моравску, а та година узима се за почетак словенске
писмености. Овај догађај познат је под именом Моравска мисија. Најстарији текст
написан овим језиком је трактат (расправа) О писменима Црнорисца Храбра,
настао крајем IX или почетком X века.

Старословенски језик се брзо ширио по свим словенским територијама тако што су

Ћирилови и Методијеви ученици обучавали своје ученике. У бугарском граду
Преславу основана је велика преписивачка школа и претпоставља се да је тамо
настало друго словенско писмо – ћирилица у време владавине бугарског цара
Симеона (893-927). Не зна се тачно време настанка, као ни аутор ћирилице, али се
претпоставља да је име добила по Ћирилу.

Срби су прихватили старословенски заједно са хришћанством, између 867. и 874.

године и у почетку су употребљавали оба писма, али се брзо ћирилица наметнула
као функционалније и економичније писмо и брзо потиснула глагољицу.
Старословенски је вршио функцију књижевног језика код Срба од 9. века до
стварања српске редакције старословенског – српскословенског језика, који је
настао у XI/ XIIвеку и био је други књижевни језик код Срба.

Споменици написани на старословенском језику:

- глагољски – Маријино јеванђеље, Гришковићев одломак апостола, Михановићев

одломак;
- ћирилски – Темнићки натпис.

Писменост се ширила преписивањем богослужбених књига, па су у језик несвесно

продирале особине писара и њихових локалних језика. Тако је настала српска
редакција старословенског језика, која се зове и српскословенски језик и он постаје
књижевни језик код Срба. У употреби је од настанка (XI или XII век) до 30-их
година XVIII века.

Најпознатији споменик ове епохе је Мирослављево јеванђеље, настало током

последње две деценије XII века. То је зборник текстова из Новог завета. С обзиром
на чињеницу да се дуго употребљавао као књижевни језик, постоји много
споменика на српскословенском – Повеља Кулина бана из 1189, Номоканон
(Крмчија), летописи, витешки романи, житија, повеље и закони, а из тог периода
сачуван је и Душанов законик из 1349. године, написан народним језиком са
понеком цртом српскословенског.

После Велике сеобе Срба 1690. године, Срби у Јужној Угарској обраћају се за
помоћ Русима јер су изневерена обећања цара Леополда I да ће им бити допуштена
слобода вероисповести и да ће уживати сва политичка права. Срби траже руске
књиге и учитеље који би ширили православље на словенском језику. 1726. године у
Сремске Карловце долази руски учитељ Максим Суворов и отвара Славјанску
школу, а 1733. године стиже и Емануил Козачински и отвара Латинску школу.
Посредством ове две школе рускословенски језик (руска редакција
старословенског језика) се одомаћио у школама, а ђаци су га ширили и на културу,
уметност и администрацију.

Писци који су стварали на рускословенском су Христифор Жефаровић, Јован Рајић

и Захарија Орфелин.

Рускословенски је као књижевни језик код Срба био у употреби од 30-их година
18. века и трајао је четрдесетак година, кад га је сменио славеносрпски језик. Он
је настао из жеље српских писаца тога доба да пишу на језику који ће бити
разумљив свим читаоцима (последица просветитељских идеја). Тако почињу да
посрбљавају рускословенски и праве један вештачки језик који није имао никаква
правила. Он је у уоптреби као књижевни језик све до почетка 19. века и Вукове
реформе језика, писма и правописа.

Доситеј Обрадовић писао је славеносрпским језиком, иако су његове намере

управо биле да се озваничи народни језик како би се просвећивао народ. Његове
идеје следили су Емануил Јанковић, Јован Мушкатировић и Аврам Мразовић.

Борбу за народни језик окончао је Вук Караџић (1787-1864), али је пре њега Сава
Мркаљ поставио темељ реформи. 1810. године Мркаљ издаје Сало дебелог јера
либо азбукопротрес, расправу у којој реформише ћирилицу уклањајући сва
сувишна слова. Он одлучно одбацује све што је непотребно, али не успева да у
потпуности оствари фонетски принцип (један глас – једно слово). Мркаљ није имао
решење за слово Ј, а Љ, Њ, Ћ и Ђ писао је помоћу диграфа – ль, нь, ть, дь.

За Вуково дело најзначајније је његово познанство са Јернејем Копитаром, бечким

цензором за сва словенска издања и филологом. 1814. године њих двојица
започињу сарадњу која ће резултирати коначним озваничењем народног језика као
књижевног. У Малој простонародној славено-сербској пјеснарици из 1814, Вук
констатује непостојање норме (правила), а исте године објављује и Писменицу
сербског језика, граматику штампану Мркаљевом ћирилицом.

Најзначајније Вуково дело јесте Српски рјечник из 1818. године, штампан његовом
реформисаном ћирилицом, у коме су остварена сва правописна и језичка начела за
која се залагао. Вук је уместо Мркаљевих диграфа увео слова Љ, Њ, Ћ, Ђ, Џ, а Ј је
преузео из латинице, док слова Х није било у првобитној верзији (било је укупно
29 слова). Уз речник је штампао и граматику и предговор, у коме се залаже за
неопходност књига штампаних на народном језику. Речник је садржао око 26270
речи преведених на немачки и латински, а одреднице су често писане као текстови
о обичајима, веровањима, легендама и народу, па дело има изузетан етнографски
значај.

Године 1836, након путовања по Дубровнику и Црној Гори, Вук уводи у азбуку и
слово Х, а 1839. одустаје од јекавског јотовања тј и дј.

1847. година сматра се годином неформалне победе Вукових начела јер су се

појавиле четири књиге које су допринеле Вуковој реформи. Након Песама Бранка
Радичевића, Горског вијенца Петра II Петровића Његоша, научне расправе Рата за
српски језик и правопис Ђуре Даничића и Вуковог превода Новог завјета, више
нису постојали аргументи који би могли да оспоре чињеницу да се народним
језиком могу писати и мисаона књижевност, научне расправе, као и свете књиге.

1852. Вук штампа и друго, проширено издање Српског рјечника, са 47500 речи.
Избацио је све непристојне речи, јер су биле узрок многих критика. У речник су
биле уврштене и позајмљенице, које указују на Вукову свест о потреби да се
 прихватају нове речи, насупрот пуританским ставовима његових опонената.

Због несугласица са Милошем Обреновићем и жестоких противника блиских

Матици српској, који су настојали да сачувају славеносрпски, књиге штампане
Вуковом ћирилицом биле су забрањиване. Последња забрана за издања штампана
Вуковом азбуком скинута је 1868, четири године након његове смрти, и та година
сматра се годином коначне победе Вукове реформе.

Књижевни језици у употреби код Срба

 од прихватања писмености до коначне победе Вукове реформе, српски народни
језик говорио се у народу, али се писало књижевним језиком.

КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК ВРЕМЕ УПОТРЕБЕ

Старословенски језик IX - XI/XII век
Српска редакција старословенског – XI/XII век -30-е године XVII
српскословенски језик века
Рускословенски језик 30-е године XVII века – друга
половина XVII века
Славеносрпски језик Друга половина XVII века –
Вукова реформа
Народни језик Од Вука до данас