Нице Фрациле

ТРАДИЦИОНАЛНИ МУЗИЧКИ ИНСТРУМЕНТИ

• КЛАСИФИКАЦИЈА
• У свету највише се говорило о кинеској, индијској и европској
класификацији.
• У Кини су се традиционални музички инструменти класификовали према
материјалу од којег су направљени: нпр. инструменти од:
• камена, коже, керамике, бамбуса, бундева, дрвета, метала и жичани.

• У Индији су се традиционални инструменти делили у четири групе:

• 1) гонгови и ћинеле
2) бубњеви и тамбуре
3) жичани инструменти
4) дувачки инструменти

• Европа, класификација
Енриха Хорнбостела и Курта Сакса
o Према њиховој класификацији традиционални инструменти деле у четири
групе:
o идиофони (самозвучни)
o мембранофони (опнозвучни)
o аерофони (дувачки) и
o кордофони (жичани).
Поједини етномузиколози сматрају да се неки инструменти из старијег
периода не могу уврстити у ове четири групе, већ њих треба уврстити у
посебну тзв. Псеудоинструменте (Тиберију Александру)
• I Идиофони инструменти (самозвучни)
идиос- властити, фоне- звук

• У групу идиофоних инструмената спадају они инструменти код којих се

звук постигне вибрацијом (треперењем) њиховог тела ударањем,
трзањем, трескањем (колути на даирама) или трљањем
• Најучесталији идиофони инструменти су:
• клепало (тоаца), звоно, металне плочице, “козија њушка”; дромбуља,
колути на даирама, звечке, прапорци ;
“чемане од кукурузовине” (сличан инстр. граде деца у Азији, Африци и
Америци од бамбусове трске), свиралице од сламке (две сламе),
“кастањете” или клепетаљка од кукурузовине, клопотец; Словенија,
покреће га ветар, па се употребљава на отвореном простору за плашење и
 терање птица, дивљачи и других штеточина.

• Дромбуља - веза између псеудо и идиофоних инстр.

• За разлику од већине идиофоних инструмената, који немају одредјену
висину тона, на дромбуљама се може свирати и читава мелодија, па чак и
више од тога.

• Карактеристике идиофоних инструмената

• Идиофони инструменти су звучне направе, израђене од природног
материјала, које производе звук саме од себе, односно чије тело трепери
при произвођењу звука. Другим речима то су самозвучни предмети,
односно самозвучни инструменти.
• ПСЕУДОИНСТРУМЕНТИ
• Најчешће су кратког века, јер се праве од сезонског материјала:
• ћемане од кукурузовине, зврчка од ораха, клепетаљке од кукурузовине,
свиралице од сламке итд.
• Већина је намењена дечијој забави у виду дечијих музичких инструмената,
те их због тога поједини органолози сврстају у посебну групу
инструмената - псеудоинструменти.
• ЗВУЧНЕ НАРОДНЕ НАПРАВЕ
• Ови инструменти немају неко стварно музичко значење, јер се на највећи
број ових инструмената не свира, већ се праве разни шумови и тонови
неодређене висине. То су претежно звучне народне направе, које се
употребљавају више као произвођачи звука него као музички инструменти.
• КАКО СЕ ДОБИЈА ЗВУК?
• Трескање: звечке, прапорци, колути на даирама
• Ударање:
• посредно: чегртаљка, звоно
• непосредно: «кастањете»
• Трзање: дромбуља
• Трљање: «ћемане од кукурузовине»
II Мембранофони
(опнозвучни) инструменти

/мембрана, лат. кожа/

Начин добијања звука:

Звук се производи треперењем разапете мембране. То се постиже на

неколико начина: ударањем (разне врсте бубњева), трљањем (ћупа или
бегеш) и дувањем или певањем у мембрану (папир на чешљу).
• Основне карактеристике мембранофоних инструмената

• Код мембранофоних инструмената се, током свирања, не може мењати

висина тона; они служе као ритмички инструмент за маркирање и
потенцирање ритма.

• Како се деле мембранофони инструменти?

• У народној музичкој пракси разликују се:
• ударачки инструменти са једном мембраном
• ударачки инструменти са две мембране
• инструменти на којима се свира трљањем

• А)Инструменти са једном мембраном

Даире
• назив овог инструмента распрострањен је у персијском, арапском и
турском језику.
• Он се разликује од дефа по томе што у дрвеном обручу има металне
колутове од танког лима који при ударању звецкају. Служи као и деф за
пратњу игара или се налази у саставу већег инструменталног ансамбла.
• Деф
• Назив “дефф” потиче из персијског језика, а исто се тако каже на арапском
и турском.
• Инструмент се састоји од дрвеног обруча (преч. 500 мм, ширине око 90 мм
и дебљине око 5 мм) са разапетом јарећом кожом.
• Звук дефа је мек и пријатан за слушање ако се упореди са звуком тапана.
• Удари се изводе прстима и доњим делом шаке, обично десном руком.
• Држање и коришћење
• Инструмент се обично држи у левој руци.
• Употребљава се за пратњу игара као и солистички, уз певање или уз
инструменталну пратњу.

• Дарбук (дарабукке - арапског порекла)

o Дарбука или дарабука прави се од печене глине (понекад и од метала) и
има облик пехара. Удара се обема рукама: десном по средини, левом уз
руб, а држи се под пазухом.
o Удари се разликују по интензитету и овиси од места на мембрани где се
удара: на средини или ближе ивице инструмента.
На њему се прате песме и игре, обично у оквиру инструменталног састава
оријенталног порекла, као што су оркестри чалгија у Македонији.
o У Призрену се употребљава и у оквиру обредних игара.

• Таламбас
(турски инструмент)
o Таламбас се појавио у Србији као музички инструмент турске војске.
o Он се обично држао обешен, с једне или с друге стране коња.
o Звук се производи ударцима кожног ремена, батићима или рукама по
разапетој овчијој или јарећој кожи.
o Познат је у Македонији, на Косову, у јужним и југозападним крајевима
Србије, у Босни и Херцеговини и Црној Гори (Бјело Поље).

• Тумбелек
(турски инструмент)
• Владимир Ђорђевић је приликом својих путовања и истраживања у
Македонији описао овај инструмент.
• Мада је сличан таламбасу, гради се од печене глине, и представља,
уствари, плитак суд пресвучен са горње стране кожом. На дну се начине
још неколико мањих отвора (рупа) ради боље резонанце.
• Мембрана се удара батићима - маљцима.
• Бубњеви са две мембране
Тапан
o Назив овог инструмента је бугарског порекла.
o У Македонији се још назива гоч, а у источној Србији тупан.
o Тупан је велики бубањ, подапет са обе стране кожом (телећа, магарећа) по
којим се удара јаћим батићем званим “чукан”.
o Са друге стране подапет је тањом кожом (козјом) по којој се удара
прутићем зв. “прачка”. Дебља кожа зове се “дно од бубња” или
 “бубњевача”.

• Држање инструмента
• Тупан се носи најчешће преко лево раме, преко кога иде ремен, тако да се
може слободно ударати обема рукама.
• У десној је руци чукан, а у левој прачка.
Тупан је верно предстаљен на фрескама између XIV и XVII века.
• Фолклорни ареал
• Данас се тапан употребљава, обично, у саставу са зурлама, а каткад и
солистички (код муслимана при прослави рамазана).
У сврљишком крају – гајдаш + тапан
• У дувачким оркестрима у Србији и Војводини (нарочито код Румуна)
употребљава се велики бубањ са чинелима, али и без чинела.
• У појединим селима Војводине и данас постоји “добошар”, који оглашава
разне наредбе и информације.

• Бубањ на ђердину
• Бубањ на ђердину је плитак, двострани бубањ са ручком провученом кроз
обод инструмента и око које се може окретати када се по кожама удара.
Опне, пречника 27 цм, од јареће су коже, а ширина обода око 11 цм.
• Држање инструмента
• Држи се за ручку левом руком, а маљицем ( у десној руци) удара се час по
једној, час по другој кожи, онако како се бубањ окреће.
• Пронађен је код Хрвата сточара у планинском насељу југозападне Босне.
Сличан инструмент имају и Ескими на Гренланду.
• Водени бубањ
o Афричка врста састоји се од две хемисферичне половине тикве,
различитих величина, од којих је већа напуњена водом, а друга преврнута
и плива на површини воде. Будући да се употребљавају у пару, дају
различите тонове. Најчешће их употребљавају жене, ударајући по њима
голим рукама, или маљцима од тикве. Слични се водени буњеви срећу и у
Индији, Мексику, Новој Гвинеји.
o Користи се у ритуалима за дозивање кише и у куративне сврхе.
o CD 9 (Musical sources)