Филолошки факултет Универзитета у Београду

Катедра за српску књижевност са јужнословениским

књижевностима

Семинарски рад из предмета Књижевност и медији у настави

Филмско извођење романа Мајстор и Mаргарита Михаила
Булгакова

Катарина Драгићевић
1051/2019, група 05
 Увод

Почетак 20. века обележен је појавом нових медијума као што су филм и радио а касније
и телевизија. Ти нови медијуми, који су суштински проистекли из књижевне уметности, у
једном тренутку су почели да постају конкуренти уметности на којој су утемељене.
Први неми филм, под називом „Долазак воза“ приказала су браћа Лимијер у Паризу
1895. године, а само шест месеци касније то се догодило и у Србији, у кафани „Код
златног крста“. Ипак, тек након Другог светског рата, од педесетих и шездесетих година
прошлог века, телевизија почиње да привлачи пажњу широких народних маса, а њен
утицај и до данашњег дана остаје неупитан.
Адаптација књижевног дела у филм увек изазива велику пажњу, било да је у питању
класично дело или савремени роман, па чак и серијал романа (као што је на пример „Хари
Потер“). И увек је на неки начин мач са две оштрице. Због популаризације дела и зараде
коју филм може да донесе, скоро би свако пожелео да му роман постане и филмска прича,
а опет, често се догађа да се ауторима баш и не допадне оно што на крају филм покаже.
Филмски редитељи и сценаристи често намерно преиначе оригиналну причу, измисле
нови крај, преместе јунаке на други крај света… Тиме се дело које је већ из књижевности
ушло на филм осваја на нов начин, отвара се поље различитих тумачења истог а притом не
понавља се хиљаду пута испричана прича.
 Књижевни текст и филм

Употреба књижевног текста као филмског сценарија је практикована још у првим

деценијама прошлог века. Још 1905. године имамо покушај филмске адаптације Гетеовог
„Фауста“. Толстој је такође веома рано приказан на филму ( „Рат и мир“, „Ана
Карењина“, „Васкрсење“), а потом и Пушкин ( „Пикова дама“, „Надзорник поштанске
станице“...). ( Ђорђевић Марко, Деструкција књижевног текста у позоришту и
телевизији, 154)
Главну спону између књижевности и филма свакако чини роман.
Драматизације романа или драматизације уопште треба посматрати као последицу све
убрзанијег преношења информација. Исто тако драматизација романа може својим
осветљавањем дубинских структура романа да допринесе потпуније и целовитијем читању
романа. Има истине и у једној или другој тврдњи, али човек данашњице живи у свету
слика и визуелизација, за њега је то природна ствар. Савремени читалац не очекује
адаптације целокупне књижевности, већ само оних најзначајних дела светске литературе.
Магови филмске индустрије су непогрешивом тачношћу бирали које ће романе
адаптирати као филмске верзије. ( Милентије М. Ђорђевић, Књижевност, филм и
телевизија, 47)
Појачано интересовање за филм код савременог човека има и своје психолошке разлоге.
Читање романа захтевало је доста времена и снагу емпатије, филм је нудио живу слику у
кратком временском трајању.
Наравно, није сваки роман погодан за филмску адаптацију ( попут Џојсовог „Уликса“).
Природа самог текста је битна за преношење на нови медиј, а писац и његов стил су од
пресудног значаја за тај подухват.
Сергеј Ејзенштајн је истицао како се Золини романи лако преносе на екран, али да то
није случај са Балзаком. Бергман је говорио о изванредној филмичности Чеховљевих
приповедака (филм „Дама са псетанцетом“), док би код нас такав писац био Слободан
Селенић. ( Милентије М. Ђорђевић, Књижевност, филм, телевизија, 48)
Када су Алфреда Хичкока питали зашто не режира филм по делима Достојевског, за кога
је тврдио да је писац који је највише утицао на њега, он је одговорио: „Дела Достојевског
су савршена и ја као редитељ не бих имао шта да додам. То се не дира.“ Андреј Тарковски
је рекао да онај ко снима филмове по књижевним делима пођеднако мрзи и филм и
књижевност. Из истог уверења вероватно проистиче и чињеница да Маркес никада није
дозволио да „Сто година самоће“ постане филм. И Хичкок и Тарковски и Маркес
немилосрдно подижу зид пред овом идејом, исти онај зид који читалац подигне у тренутку
досезања интимности читања.
Претварање књижевног текста у сценарио свакако је својеврсни вид упрошћавања и
превођења у неки нови облик који по својој структури више одговара медијима.
 У једном од својих есеја „Гледање и читање“, истакнути есејиста Томислав Гаврић
каже: „Читаочева имагинација која уосећава приповедачки свет функционише
холистички; читалац саосећа сцене, док филмски гледалац перципира исечене,
декомпоноване делове. Исечени делови се допуњавају непрестаним уметањем
одгонетнутих делова који стоје у вези са филмом и представљеном стварношћу.“

Роман „Мајстор и Маргарита“ Михаил Булгаков

„Мајстор и Маргарита“ је роман руског писца Михаила Булгакова. Он је роман писао од

1928. до своје смрти. Сачувано је осам верзија, а коначни наслов му је дат 1938. Роман је
први пут објављен у СССР 1966. године. Прво издање романа је било непотпуно и
цензурисано.
Сам роман подељен је у две књиге од којих прва има осамнаест а друга четрнаест
поглавља. Главна фабуларна нит романа подељена је на причу која се дешава у Москви, и
ону чије је место радње Јерусалим, а прича из Јерусалима функционише као „роман у
роману“. Фабуларна линија која прати догађаје у Јудеји заснива се на новозаветној причи
о Пилатовој осуди и страдању Исуса Христа. Сва су имена, међутим, измењена, осима
имена самог Понтија Пилата. У опису Пилатовог суда и судбине Јешуе примењен је
реалистички поступак, а у опису догађаја у Москви техника фантастике. У исто време
прича о Москви је и сатира и пародија московске свакодневице, са гротескним демонским
ликовима.
Оно што повезује две паралелне приче романа јесте заједничка свакодневица.
Свакодневица Пилатове Јудеје и Москве тридесетих година испуњена је страхом,
мржњом, апсолутном послушношћу. Сви су изједначени страхом за егзистенцију. То је
свакодневица у којој људи изненада нестају, без објашњења.
Мајсторов роман о Понтију Пилату је био осуђен због пилатовштине и апологије Христа,
док Булагаковљев роман „Мајстор и Маргарита“ може бити виђен и као апологија
Сатане, што је једној групи вандала који себе сматрају ваљаним Хришћанима послужило
као изговор да пре пар година спале Булгаковљев музеј у Москви.
Апологија Христа у роману „Мајстор и Маргарита“, тачније унутар романа о Пилату,
везана је за питања о људској природи и ослања се на идеју и причу већ познату руској
књижевности. Јунак романа „Браћа Карамазови“ Фјодора Достојевског, Иван Карамазов,
замислио је поему „Велики инквизитор“. У причи Христ долази да посети католичку
цркву у Севиљи у доба тираније шпанске инквизиције( паралела- код Булгакова Сатана
посећује атеистичку Москву). Масе препознају месију, полазе за љим, а затим га се под
утицајем власти одричу и он бива погубљен подруги пут.
Други део романа чини прича о безименом уметнику. Грађански статус овог јунака је
проблематичан- његова позиција у друштву је срушена, идентитет уништен јер се није
уклапао у постојећи поредак. Сиромашни уметник долази до одређене коллиине новца
који му омогућава да обезбеди елементарне шивотне услове те он одлучује да напише
роман о Понтију Пилату, у који улаже сву своју енергију. Проблем настаје када покуша да
изда роман. Будући да се радња одвија у комунистичкој држави у којој се кажњава чак и
мисао о каквој религиознојтеми, мајстора критичари уништавају и он завршава у лудници.

Љубав мајстора и Маргарите је најједноставније али и најузвишенија тема овог романа.

Љубав између истинских сродних душа не познаје препреке. Маргарита остаје одана
мајстору након несреће која га је снашла, иако не зна шта му се заправо десило и да ли је
уопште жив. Спремна је на све да би га вратила, чак и на то да постане вештица. Показује
огромну храброст, узвишеност и снагу духа. Након свега мајстор и Маргарита, као
награду за истинску љубав, добијају заједничку вечност у спокоју.

Филмска адаптација романа

Синопсис
Мајстор и Маргарита је југословенско-италијански филм из 1972. године. Режирао га је
Александар Петровић који је са Барбаром Алберти адаптирао сценарио по истоименом
роману Михаила Булгакова. Главне улоге у филму тумачили су: Уго Тоњаци, Ален Куни,
Мимси Фармер, Павле Вуисић, Велимир Живојиновић, Фабијан Шоваговић, Данило Бата
Стојковић, Љуба Тадић, Ташко Начић.. Музику за филм је радио Енио Мориконе.
Радња се дешава у Москви двадесетих година двадесетог века. Један веома познат
књижевник, (толико познат да га зову „Маестро“), Николај Максудов, покушава да
постави позоришну представу коју је назвао ПОНТИЈЕ ПИЛАТ.
На костимској проби присуствују чланови Управе позоришта и Берлиоз, председник
Удружења пролетерских писаца. Он наређује да премијера Маестровог комада буде
одложена, а да се са пробама настави. Јер сматра да, ако је већ неприхватљиво у таквом
комунистичком друштву , да јунак комада буде створење које није постојало (Христос),
још је смелије дозволити му да изговара реплике као „Свака власт над човеком биће
насиље. Доћи ће време када више неће бити власти, ни Цезара, ни било ког другога.“ У
јеку стаљинистичког режима, требало је имати храбрости да се тако нешто каже.
 Међутим, у исто време му долази помоћ са две стране. Једна је отелотворена млада лепа
жена, Маргарита, удата за полицијског функционера, која саосећа, разуме и прихвата да се
компромитује са одбаченим,на штету своје репутације; друга далеко мистериознија
енигматична појава која се представља као Воланд, професор црне магије, кога стално
прати један огроман црни мачак и два асистента, Коровјев и Азазело, полу скитнице, полу
разбојници, који су веома ефикасни и без имало скрупула.
Тај је професор, за Булгакова а такође и за Петровића нико други него ђаво.
Христов противник не прихвата да се сумња у историјско постојање Христа јер би се тада
такође сумњало и у постојање демона. Воланд (Сатана) је решио, и изум, мајсторски
смишљен и приказан у књизи а и на екрану – да просвети «христианизује» Москву,
наравно не из верских побуда, већ што се грози материјализма. Присуствује пробама
ПОНТИЈА ПИЛАТА, коментарише, прави примедбе попут „Декор је тачан, али Пилат није
имао такав глас.“ И када се Максудова ситуација погоршава, почиње да се игра са
судбинама стаљиниста.
У граду почињу да се догађају чудне ствари. Оскар, члан Удружења пролетерских писаца
нестао је и не присуствује Скупштини Удружења на којој јавно осуђују Маестров рад.
Нека тајанствена сила пребацила је Оскара Даниловича из Москве на Јалту.
Професор Воланд наставља да доказује своју моћ. Он иде чак тако далеко да Берлиоз,
оклизнувши се, пада под трамвај, који му одрубљује главу (која потом нестаје), а да му је
он то претходно и предвидео.
Пошто је био сведок ових догађаја, Маестро почиње да верује да је Ђаво дошао у Москву.
Маргарита зна да се са Маестром догађа нешто чудно и обећава да ће доћи са њим да
живи заувек, али, он бива истеран из свог скромног стана и затворен у лудницу.
Маестро је нестао. Маргарита одлази на Берлиозов погреб и одједном угледа поред себе
Воланда. Воланд теши Маргариту да је Маестро жив и да ће га она видети. Он обећава да
ће обоје присуствовати извођењу забрањене представе.
Воланд који се представља преко телефона као министар за културу, наређује директору
позоришта да стави на репертоар Маестровог ПОНТИЈА ПИЛАТА и организује премијеру.
Премијера је заказана. Улице Москве облепљене су плакатама. Позоришна сала је
испуњена до последњег места.Пред почетак представе Воланд, који седи на сцени,
најављује сеансу црне магије да би се публика забавила.
„Људи као људи, новац обожавају, а милосрђе се понекад у срцу јави‫ – ״‬каже Воланд док
са својим асистентима, Коровјевом и Азазелом разоткрива ситне и крупне људске
слабости публике.
Публика која се похлепно бацала на делове одеће који падају са плафона, нашла се
ођедном нага и, бежећи из позоришта закрчила је степениште и излаз.
 И док полиција, коју је неко позвао, гура наге људе у полицијска кола, у ложи, у пустој
позоришној сали,седи Маргарита. У ложу улази Маестро кога је Воланд ослободио
лудачке кошуље, отворио врата његове болничке собе и упутио га у позориште. Иза
Маестра и Маргарите, у ложи се појављује Воланд и његови асистенти. Воланд пружа
чашу црвеног вина Маестру и Маргарити. „То је Пилатово вино, он вам га шаље“ каже
Воланд и изјављује: Исус је рекао: „Ваш комад није завршен. Зато вам не припада
светлост, он вам даје мир.»“
Поново смо у Маестровој болничкој соби, у лудници. Маестро је мртав.
Чују се речи Јешуе Ха Нозрија: „Свака власт је насиље над људима.“

Критике филма

Филм Мајстор и Маргарита је прказан на Фестивалу у Пули и постао апсолут. Освојио је

Велику Златну арену за најбољи филм, Златну арену за режију, Златну арену за мушку
улогу, Златну арену за сценографију, Златна врата Пуле. Приказиван на многим угледним
фестивалима добитник је многобројних награда.
Филм је заузео друго место по избору француске публике за најбољи филм године у
Француској 1973. И поред многих домаћих и светских награда, (проглашен је филмом
године од стране стручне критике), Петровићев филм „Мајстор и Маргарита“ је скинут
са биоскопских репертоара после премијере у Београду. Проглашен је за
антикомунистички филм.
1973. Петровић је у немилости, искључен са катедре професора филмске режије на
београдској Академији за филм, позориште, радио и телевизију, принуђен је да напусти
земљу. Четири године касније велики немачки писац и нобеловац Хајнрих Бел ступа у
сарадњу са Александром Петровићем и поверава му екранизацију његовог најновијег дела
Групни портрет са дамом. Филм је приказан на фестивалу у Кану 1977. и био је номинован
за Златну палму.
Југословенска кинотека је, у складу са својим овлашћењима на основу Закона о
културним добрима, 28. децембра 2016. године прогласила сто српских играних филмова
(1911-1999) за културно добро од великог значаја. На тој листи се налази и филм
„Мајстор и Маргарита"
Александар Петровић дубоко верује у чврсту везу између литературе и филма и окреће
се руској литератури. „Булгакову ме је привукло и једно словенско, мени блиско, осећање
хумора. То је дубок, оштар, нимало наиван хумор. Па, онда и његова мудрост. Однос
Булгакова према власти, то је однос једног изузетно мудрог човека.“
„… Код Булгакова су ме привукла три његова дела: “Псеће срце”, „Мајстор и
Маргарита” и „Пурпурно острво.” Мислим да је кроз та три дела Булгаков израстао у
једног од најзначајнијих писаца овог века. А зашто је то тако? Зато што је Булгаков у
преламању света које се одиграло током двадесетог века, из једног у други друштвени
концепт, уочио једну капиталну ствар: мењање друштвеног система мора да прати и
трансформисање човека. Морамо да мењамо свест човека ако желимо да дође до битних и
важних промена. Булгаков је уочио огромни морални амбис у коме плива двадесети век. И
да су тај морални амбис и антиномије кроз које пролази савремени човек ( баш због тог
моралног амбиса ) толико дубоки да додирују област фантастичног.“ ( Из интервјуа
„Саша растерује авети“ , Илустрована политика, 25.IV.1972.)
Како је и сам рекао, Петровић у овом остварењу Булгаковљево дело користи као
инспирацију, а не као пуку адаптацију самог романа. Иако, на моменте, преузима готово
читаве пасусе из романа, због временског ограничења режисер је морао да избаци
поједине епизоде (одлучује да не прикаже Христово страдање; не приказује Белзебутове
трансформације у мачку верујући да би то нарушило квалитет филма; приказује само
једну сцену сеансе црне магије-сцену са доларима, иако их у књизи има знатно више).
 Закључак

У филму Петровић на маестралан начин дочарава целу бит Булгакова: борбу против
цензуре, за храброст и слободу уметности, тј. за вредности које су битне у социјализму а
никако његови рушиоци. Петровић као и Булгаков не оклева да снажно прикаже сва зла,
па чак и ругобе, једне социјалистичке власти која је изгубила подршку народа.
Иако обрађује озбиљне теме и питања постојања, филм је веома ведар. Сцене Сатане на
позоришној представи терају у смех, и носе одређену дозу гротеске.
Петровић карикира ликове бирократа, чиновника, представнике владајуће идеологије,
промашене књижевнике, критичаре, иприказује их толико готескно, да у тренутку када их
Ђаво кажњава, то изазива смех и овације.
Булгаковљев роман почиње речима: „Прати ме читаоче. Ко ти је рекао да не постоји
права, вечна љубав? Том лажљивцу ћу прљави језик одсећи! Прати ме читаоче, и само ја
ћу ти показати такву љубав.” Ове речи сјајно осликавају моћ коју књижевно дело има над
онима који су жељни нових авантура и прича. Књижевност и писана реч имају посебно
место у људској цивилизацији и култури, место које, за праве љубитеље ове уметности,
никада не може бити угрожено.
Ипак, у корак са временом иде и развој филмске и телевизијске индустрије, који никако
не би требало посмтрати као конкурента књижевности. Књижевност и филм је немогуће
измешати, али иако раздвојени, они стварају сопствену кохезиону силу. Оно што је, у
еволутивном смислу, отпочела књижевност и писано слово, кинематографија наставља
развојем слика и симбола.
 Литература

Ђорђевић, Марко - „ Деструкција књижевног текста у

позоришту и на телевизији“ Поља, 2005. године
Ђорђевић Милентије- „ Књижевност, филм и телевизија“,
Синтезе, број 2, стр, 42-52. , 2012. година
http://aleksandarpetrovic.org/filmografija/igrani-filmovi/majstor-i-
margarita/