Univerzitet u Kragujevcu

Filološko-umetnički fakultet
Odsek za filologiju
Grupa za španski jezik i hispanske književnosti

Ženski likovi u španskim baroknim dramama: Lira, Laurensija, Tisbeja

Seminarski rad iz predmeta:

u Kragujevcu, april 2019. godine

 • Uvod

U ovom radu analiziraćemo neke od ženskih likova iz španskih baroknih drama.

Videćemo kako su Servantes, Lope de Vega i Tirso de Molina predstavili ženske likove u delima
La destrucción de Numancia (Uništenje Numansije), Fuenteovejuna (Fuenteovehuna) i El
burlador de Sevilla y Convidado de Piedra (Seviljski zavodnik i Kameni gost).

Poznato je da su žene u tom periodu bile u nezavidnom položaju, pa ćemo se u nastavku

ovog dela rada ukratko osvrnuti na društveni položaj koji su imale.

• Društveni položaj žena u vreme zlatnog doba Španije

Iako početkom XVII veka dolazi do blagog napretka kada je reč o društvenom položaju žena,
za njih je i dalje jedini pravi put bio brak ili da se zamonaše u nekom manastiru. Ljama
(1990:941) tvrdi da se sklapanje braka smatralo određenim ugovorom i obavezom kojom su
supružnici jednom drugom „dugovali” i „plaćali” svojim telima, ali pod uslovom da je obostrano
prihvaćeno, a ne na silu. Kontradiktorno je bilo to što je zakon bio daleko strožiji prema ženi
ukoliko bi ona prekršila neku od bračnih obaveza. Smatralo se da žena treba da bude poslušna i
podređena muškarcu. Muž je trebalo da poštuje suprugu, ali se žena uvek savetovala da bude
strpljiva ili da se pomiri sa sudbinom ako bi muškarac bio neveran ili se nedolično ponašao.

Skoro svi intelektualci tog vremena su ženu posmatrali kao čudno, opasno i nepredvidivo
biće koje treba kontrolisati. U XVII veku bilo kakav ženski rad smatrao se nepoštenim i
nečasnim, samo se šivenje učilo među mladim aristokratama. U svakom slučaju, žena je trebalo
da radi samo u okviru svog domaćinstva и da vaspitava i podučava svoju decu. (Ljama
1990:942)

U sledećem delu rada, kroz analizu ženskih likova, videćemo kakvo su mišljenje o ženama
imali dramski autori.

• Ženski likovi u španskim baroknim dramama

U ovom delu rada pokušaćemo da, kroz analizu ženskih likova, otkrijemo kakvo su mišljenje
o ženama imali španski barokni autori. Analiziraćemo lik Lire (Lira) iz Servantesove Numansije,
Laurensiju (Laurencia) iz Lopeove Fuenteovehune i Tirsovu Tisbeju (Tisbea) iz dela Seviljski
zavodnik.
 2.1. Lira Migela de Servantesa

U ovoj tragediji, Servantes (Miguel de Cervantes) nam prikazuje opsadu grada Numansije od
strane Rimljana. Oni pokušavaju da pronadju neko rešenje kako bi se suprotstavili Rimljanima,
ali je njihova smrt već bila predodređena. Bilo kakva rešenja koja su predlagali bila su uzaludna.

Poznavajući okolnosti, Teohenes (Teógenes) predlaže da svoju muku prekinu smrću.

Razmatrajući na koji način bi mogli da poginu, odlučuju da svi izađu iz grada i poginu boreći se.
Međutim, žene se bune jer bi samo one ostale u gradu nakon smrti muškaraca i na taj način bi
trpele nasilje od strane Rimljana.

Stav žena i Lirino obrazloženje određuju novo mišljenje Teohenesa o smrti. Teohenes sada
vidi da, kako bi pobedili Rimljane, Numantijci prvo moraju pobediti sami sebe, moraju se
osloboditi materijalnih dobara i svojih života.

Lira je jedini ženski lik u tragediji koji ima ime. Njen dragi, Marandro (Marandro), zajedno
sa prijateljem Leonisijem (Leonicio) napušta grad kako bi od rimskih trupa ukrali parče hleba i
doneli Liri jer je ona umirala od gladi. Iako se ona protivila, oni ipak odlaze. Leonisio gine, a
Leandro donosi hleb Liri i umire na njenim rukama. Kako joj je i brat umro od gladi, Lira od
tuge moli vojnika da je ubije, međutim on odbija jer je još uvek mlada i jako lepa.

Marandrova smrt je bila samodestruktivna, ali je u isto vreme i smrt koja daje život Liri kao
što će kolektivno samoubistvo dati život večnoj slavi Numansije. Ono što je interesantno ovde je
hrabrost i plemenitost duha koju Lira poseduje kada se protivi odluci njenog voljenog.

Njena nesebičnost u korist kolektivnog dobra čini je i više nego dostojnom čina koji je
Marandro učinio za nju. Kroz nju je prikazana porodična ljubav i požrtvovana ljubav prema
bratu i voljenom Leandru. Bez njih smatra da ne treba da živi jer joj ništa više nije ostalo.

2.2. Lopeova Laurensija

Lope de Vega je dramaturg čiji su ženski likovi ostavili snažan uticaj na dela kasnijih
dramaturga. One često pokazuju takvu snagu izdržljivosti i patnje koja ističe slabosti i grubost
određenih muških likova.

Kada govorimo o ulozi žene u delu Funteovehuna nezaobilazno je pomenuti Laurensiju

(Laurencia). Ona je lik koji intrigira, ističe se svojom snagom karaktera usred potpune apatije
naroda pod okrutnom komandom viteza od Kalatrave (caballero de la Orden de Calatrava).
Takođe pokazuje neverovatnu želju da zaštiti svoju čast.
 Laurensija ima donekle privilegovan položaj s obzirom da je ćerka gradonačelnika Estebana
(Estebán). Fernan Gomes de Gusman (Fernán Gómez de Guzmán), komandant reda Kalatrave
bezuspešno pokušava da joj se udvara, ali je Laurensija odlučna da sačuva svoju čast. Jednog
dana upoznaje Frondosa koji se zaljubljuje u nju i prosi je. Kada komandant pokuša da siluje
Laurensiju, Frondoso je spašava, što u velikoj meri utiče na odluku vezanu za prosidbu. Tokom
svadbenog slavlja komandant zarobljava Frondosa i krade Laurensiju. Upravo u ovom delu
radnja postaje kolektivna. Nakon što beži od komandanta, Laurensija prekida odbor vlasti
Fuenteovehune i nakon jako ubedljivog monologa podstiče revolucionarni duh seljana koji
ubijaju komandanta i jednu od njegovih služavki.

Laurensija prvi put kada izlazi na scenu hvali pastoralni život i sumnja u muškarce: “No
fiarse de ninguno” (Vega 2009:15) (Ne veruje ni jednom). Takođe, u jednoj debati o ljubavi priča
o licemerju ljudi, pogotovo žena koje žele da budu lepe, časne, odbijaju muškarce, a ustvari su
daleko od poštenih žena. Iz govora vidimo da Laurensija zna vrlo dobro da ne treba da gleda
samo izgled, već zna i kako da upotrebi jezik kako bi istakla licemerje društva. Ona, koja brani
čast čitave Fuenteovehune, od samog pojavljivanja na sceni pokazuje kakva je ustvari braneći
istinsku čast. Takođe, u pomenutoj debati o ljubavi Laurensija otkriva svoje prioritete, ali i njen
mentalitet. Ona tvrdi da je zaljubljena u sopstvenu čast, dakle, njen razlog postojanja je čast.
Onog trenutka kada je Frondoso spašava od komandanta, ljubav koju gaji prema časti prelazi na
muškarca upravo iz razloga jer je taj muškarac odbranio njenu čast. Ovu činjenicu i ona
potvrdjuje u razgovoru s Mengom: “Los hombres aborrecía, Mengo, mas desde aquel día los
miro con otra cara” (Vega 2009:57).

Može se primetiti da se ponekad Laurensijin glas stapa sa glasom zajednice. Osim što želi da
ostane čista, prezire nečasne žene. Onda kada joj komandant kaže da su mnoge pale na njegov
šarm, ona mu govori da je to krivica tih žena:

„Estas, señor, ya tenían, de haber andado con otros, el camino de agradaros; porque
también muchos mozos merecieron sus favores.“ (Vega 2009:40)

Možemo reći da Laurensija ima superiorni položaj u odnosu na druge. Ona za pokušaj
silovanja prvenstveno krivi svog oca, a zatim i celo selo jer nisu uspeli da je zaštite.

Na kraju Laurensija svojim ubedljivim govorom podiže pobunu protiv komandanta. Ona
kroz čitavo delo brani svoju čast da bi na kraju odbranila čast čitavog sela. Ona pobunu
započinje tako što dolazi na skup saveta kome prisustvuju samo muškarci, a kako bi ublažila
iznenađenje prisutnih koje je prouzrokovala njena neposlušnost suptilno odbacuje svog oca: “No
me nombres tu hija”. Ona svojim govorom ukazuje svim muškarcima Fuenteovehune na
odgovornost koju imaju kao očevi i muškarci, zaštitnici ženske časti. Na taj način ih ona podstiče
da se pobune protiv neprijatelja, a kako bi probudila pobunjenički duh kod svojih slušalaca
iznosi niz optužbi i uvreda dotakavši najosetljivije tačke kao što su čast, plemenitost ponašanja i
kukavičluk:

¿Vosotros sois hombres nobles? ¿Vosotros padres y deudos? ¿Vosotros, que no se os rompen las
entrañas de dolor, de verme en tantos dolores? Liebres cobardes nacisteis; bárbaros sois, no
españoles. Gallinas, ¡vuestras mujeres sufrís que otros hombres gocen. (Vega 2009:88)

Na kraju Laurensija pravi poređenje između Frondosa i ostalih muškaraca iz sela. Sa

jedne strane ona prikazuje čoveka koji je završio u zatvoru i koji će uskoro izgubiti život jer se
suprotstavio komandantu kako bi sačuvao čast svoje drage, a sa druge strane je postavila
gradonačelnika sela koji ne radi ništa kako bi zaštitio svoj narod.

2.3. Lik Tisbeje u delu El burlador de Sevilla

U ovom Tirsovom delu postoji pet prevarenih žena: nepoznata žena plemićkog porekla,
napuljska grofica Isabela (Isabela), ribarka iz Taragone Tisbeja, ćerka višeg komandanta
Kalatrave donja Ana de Uljoa (Doña Ana de Ulloa) i jedna devojka sa sela.

U ovom radu analiziraćemo lik Tisbeje koji objedinjuje teme lepote i ženske hladnoće. Ona
se pojavljuje u prvom činu kada don Huan (don Juan) dolazi na plaže Taragone bežeći iz Napulja
jer je uvredio Isabelu. On ubrzo zavodi ponosnu ribarku. Ona se predstavlja kao arogantna osoba
koja ismeva ljubav, hvaleći se kako je odbila sve ribare koji su joj izjavljivali ljubav i na taj način
uspela da ostane časna.

Don Huan uverava Tisbeju da će je oženiti, a ona mu se, očarana njegovim lepim rečima,
predaje u njegovoj kolibi. Moramo se zapitati koji su to motivi uticali da Tisbeja, kao jedna
samouverena i poštena devojka tako lako poveruje u Huanove reči. Svakako na to nije uticao
manjak udvarača jer se sama hvalila koliko ih je odbila. Ni lepota nije bila presudna u ovom
slučaju. Jedina stvar koja je mogla Tisbeju da navede da se potpuno preda don Huanu je brak, a
to je upravo ono što joj je don Huan obećao. Kao što smo imali priliku da vidimo na početku
rada, jedini izbor koji je žena imala u to vreme bio je da se uda. Na taj način bi sačuvala svoju
čast. Samim tim, kako bi ostvarila svoj cilj i sačuvala svoju čast, Tisbeja odlučuje da veruje
Huanu i predaje mu svoje telo, a sa njim i svoju čast.

S druge strane, Huan je tačno znao šta da ponudi Tisbeji kako bi dobio ono što želi jer je ona
odmah na početku ispričala sve o sebi. Znajući da joj je čast najbitnija, Huan obećava brak kao
sigurnost da je neće obeščastiti.

Korindon (Corindón), ribar, kaže da je ona poverovala u don Huanove laži zbog ponosa,
ludosti i poverenja: „Tal fin la soberbia tiene, su locura y confïanza paró en esto.” (Molina
1991:36)

U trećem činu se u Taragoni Tisbeja susreće sa Isabelom. Vojvotkinja je pošla u Sevilju kako
bi se udala za don Huana. Iako Isabela krije da je Huanova verenica, njih dve dele svoje sudbine.
Kada je čula Tisbejinu priču, Isabela shvata da je Tisbeja pravo oruđe za osvetu prema don
Huanu.

Kako bi se osvetila i povratila svoju čast Tisbeja odlazi kod kralja, a kao podrška sa njom je i
Isabela. Ona od kralja traži da se kazni don Huan zbog povrede časti koju je načinio. Kralj
osuđuje don Huana na smrt, a Tisbejina čast biva vraćena udajom za Anfrisa.

• Zaključak

Na početku rada smo videli kakav je bio društveni status žene u zlatnom dobu Španije.
One nisu smele da rade, jedini cilj u životu bio im je udaja, a očuvanje časti im je bilo vrlo bitno.

Cilj ovog rada bio je prikaz ženskih likova koji se pojavljuju u dramama Servantesa,
Lopea i Tirsa de Moline. U Servantesovoj tragediji u kojoj su predstavljeni poslednji dani
Numantinaca, iako su likovi kolektivni, izdvaja se lik Lire. U njoj je prikazana porodična i
požrtvovana ljubav. Takođe, ona je jedini ženski lik koji ima ime. Ona je sa ostalim ženskim
likovima uspela da usmeri muškarce na pravi put i na kraju donese Numansiji večnu slavu.

Lopeova Laurensija je oličenje hrabrosti. Kako joj je čast nasilno oduzeta, ona kroz
čitavo delo nastoji da se bori za povratak svoje časti. Možemo reći i da je neustrašiva jer odlazi
na okupljanje gde smeju da prisustvuju samo muškarci. Optužuje prvo oca, a zatim i ostale
članove za nepravdu koja joj je učinjena i tako ih podstiče na pobunu. Na kraju, pored svoje
časti, ona odbranjuje i čast čitavog sela.

Tirsova Tisbeja, iako lakoverna, ali ipak časna, uspeva da povrati svoju čast i donese
pravdu za sve prevarene i obeščašćene žene koje je prevario don Huan. Ona na kraju i uspeva u
onome što je i želela od samog početka, a to je da se uda. Udajom za Anfrisa ona vraća
izgubljenu čast i ostvaruje svoj cilj.
 • Bibliografija

• Izvori

Molina 1991: Tirso de Molina, Burlador de Sevilla y convidado de piedra, Buenos Aires:
Albatros. https://freeditorial.com/en/books/el-burlador-de-sevilla/related-books (Preuzeto
14.4.2019.)

Servantes 1996: Miguel de Cervantes Saavedra, La Numancia, ed. José Martel, Hymen
Alpern. New York: Harper and Row.

Vega 2009: Lope de Vega, Fuenteovejuna, Barcelona: Prolope.

http://www.fundacionsiglodeoro.org/assets/FUENTEOVEJUNA2-book-web.pdf (Preuzeto
14.4.2019)

• Literatura

Koskas 2009: Anca Koczkas, “¿Amas tu? / Mi propio honor”: Laurencia y el honor, Chapel
Hill: University of North Carolina.

Morilja Palasios 2009: Ana Morilla Palacios, „El universo femenino en El burlador de Sevilla
y en Don Juan Tenorio“, Espéculo: Revista de Estudios Literarios, 43.

Rijik 2006: Verónica Ryjik, “Mujer, alegoría e imperio en el drama de Miguel de Cervantes
El cerco de Numancia”, Anales cervantinos, 38, 203-219.

Sanćes Ljama 1990: Íñigo Sánchez Llama, “La lente deformante: La visión de la mujer en la
literatura de los Siglos de Oro”, AISO, II, Centro Virtual Cervantes.

Santos de la Morena, Pikeras Flores 2013: Blanca Santos de la Morena, Manuel Piqueras
Flores, „La construcción de Laurencia y Frondoso en Fuente Ovejuna, de Lope de Vega“,
Anagnórisis. Revista de investigación teatral, 8,7-16.

Stojanović 2011: Jasna Stojanović, Špansko pozorište baroka, Beograd: Filološki fakultet.