Preveo Mirko Bižić

Ležala je na boku, u mahovini i žbunju.

Mušice su joj zujale oko glave, teško je disala i ostalo joj je još samo nekoliko
udisaja do nesvestice i zaborava. Jednim okom zurila je u nebo, u pramenove
oblaka, čije su ivice blistale ružičastom i narandžastom bojom.
Bilo je toplo godišnje doba. Kada se nebo uopšte ne zamračuje.
Osećala je vonj infekcije već nekoliko dana, ali to je neće ubiti. Niti će je ubiti
nedostatak hrane, gladovanje. Sada je bila sita. Prvi put posle veoma dugog
vremena.
Rana nije zarastala, koliko god se trudila da je očisti. Bol i toplota širili su se
kroz nogu. Čopor se prilagodio njenom koraku. Bar na neko vreme. Troje njenih
mladunaca otišli su sa ostalima, ali najmanje je ostalo s njom. Osuđeno na
uništenje.
Više nije mogla da lovi, a ono nikada nije naučilo.
Mladi losovi koji su bili lak plen u sezoni svetlosti, zasad su bili neuhvatljivi.
Izmicao joj je čak i mali plen. Bilo je još prerano za bobičasto voće, kojim je
mogla da utoli najgoru glad u hitnim slučajevima. Juče su našli malo mesa,
delimično skrivenog čiji joj je vonj instinktivno govorio da beži, ali to ih je održalo
neko vreme. Gore na litici na ivici šume našli su ga još. Još mnogo više. Ogromne
komade, veće nego što su mogli da pojedu.
I tako se držala uz svoje najmanje štene dok ono nije usporilo, cvileći i
nesigurno koračajući, sve dok više nije moglo da stoji.
Ostala je uz njega sve dok nije bila sigurna da je mrtvo, a zatim nastavila
dalje. Ne baš daleko. Grčevi i drhtanje činili su nemogućim da se mnogo udalji.
Pala je u mahovinu i ležala na boku. U toploti. U svetlosti. U beskonačnoj
svetlosti.
 Prolog

S ve je teklo po planu.
Prvo njihov dolazak.
Stigli su prvi, parkirali džip i crni mercedes jedan pored drugog na iskrčenoj
čistini usred šume, koju su kamioni i dizalice za balvane koristili za utovar i
okretanje, pa okrenuli prednji kraj vozila prema uskom šumskom putu niz koji su
se upravo dovezli. Ispod njih su bile brazde od točkova, a svuda okolo – noćni poj
ptica, jedini zvuk u potpunoj tišini dok buka motora nije najavila dolazak Finaca.
Dovezao se jedan volvo XC90, takođe crn. Vadim je gledao kako Artjom i
Mihail uzimaju oružje i izlaze iz mercedesa, dok su on i Ljuba izlazili iz džipa.
Dopadala mu se Ljuba i mislio je da se i on dopada njoj. Nekoliko puta izašli su
na pivo, a kada su je pitali s kim želi da se vozi, izabrala je njega. Na trenutak je
razmišljao da joj kaže da čeka u kolima, zakloni se, kaže joj da ima predosećaj da
bi ovo moglo loše da krene. Ali da je tako uradio, šta bi radili kasnije?
Pobegli zajedno? Zauvek živeli srećno?
To bi bilo nemoguće kada ona sazna šta se dogodilo. Ona nikada ne bi izdala
Valerija; Vadim joj se nije dopadao baš toliko, bio je siguran u to. Zato nije ništa
rekao.
Volvo se zaustavio nekoliko metara ispred njih. Motor se isključio, vrata su se
otvorila i četvorica ljudi izašli su iz auta. Svi su bili naoružani. Sumnjičavo su se
osvrtali oko sebe dok su se širili u strelce.
Sve je bilo tiho.
Zatišje pred oluju.
Vođa Finaca, čovek sa frizurom izbrijanom sa strane i tribalnom tetovažom
koja se uvijala oko jednog oka, dao je glavom znak najsitnijem od Finaca, koji je
vratio pištolj u futrolu, obišao oko volva i otvorio prtljažnik. Vadim se, takođe,
izmakao nekoliko koraka da otvori prtljažnik svog džipa.
Dosad se sve odvijalo po njihovom planu.
Bilo je vreme za njegov plan.
Metak iz puške s prigušivačem na cevi pogodio je krupnog Finca najbližeg
kolima tačno ispod oka. Iznenadno rasprskavanje kostiju, krvi i mozga dok je tane
prolazilo kroz njegov potiljak nateralo je ostale da reaguju instinktivno.
Svi su istovremeno počeli da pucaju.
Svi osim Vadima, koji se bacio u zaklon iza džipa.
Čovek s tetovažom na licu glasno je zaurlao, pritisnuo okidač i odmah oborio
Mihaila sa četiri ili pet hitaca u grudi. Artjom je uzvratio paljbom. Čoveka s
tetovažom pogodila su dva metka i zateturao se unazad, ali je vratio ravnotežu i
preusmerio oružje na Artjoma, koji se bacio iza mercedesa, ali bilo je prekasno.
Nekoliko metaka pogodilo ga je u nogu, ispod kuka. Vrisnuvši od bola, pao je na
suvi šljunak. Tetovirani je nastavio da urla, krvari i puca dok se kretao prema
volvu, odlučan da izađe živ odavde. Međutim, sekund kasnije pao je na kolena
krkljajući, ispustio oružje i uhvatio se za ono što mu je ostalo od vrata.
Negde je ispaljeno još hitaca i čulo se još krikova.
Artjom se uspravio u sedeći položaj, pokušavajući da zaustavi krv koja mu je
pljuštala iz bedra u ritmu s ubrzanim otkucajima srca. Onda je usledio još jedan
niz pucnjeva i on se umirio, u pogledu mu se umesto očaja pojavila praznina, a
usne su mu oblikovale neke nečujne reči pre nego što mu je glava klonula na
grudi.
Treći Finac bacio se u zaklon u plitki jarak, s dobrim pogledom ispod
parkiranih automobila. Rafal koncentrisane paljbe iz njegove automatske puške
pogodio je Artjoma u leđa. Vadim je shvatio da je i on sigurno vidljiv i izložen
vatri pa se bacio s druge strane džipa da se sakrije iza jednog od njegovih velikih
točkova. Kada je prošao sa strane vozila, video je da najsitniji od četvorice Finaca
leži mrtav na zemlji.
Ljube nije bilo na vidiku.
Iz jarka na ivici šume začuo se još jedan rafal i metak je pogodio metalnu felnu
i probušio gumu. Jedan je prošao pravo kroz gumu i pogodio ga sa strane, tačno
iznad zadnjice. Bol je bio beli užareni blesak koji mu je prostrujao kroz telo.
Zatvorio je oči, prigušio krik, spustio čelo na kolena i skupio se što je više mogao.
Dok je polako ponovo ispuštao vazduh iz pluća, shvatio je da je pucnjava prestala.
Vladala je tišina. Potpuna tišina.
Nije bilo pokreta, nije bilo glasova, krikova bola ili gneva zbog izdaje, pevanja
ptica, ničega. Kao da je samo ovo mesto zadržavalo dah.
Oprezno je provirio iza džipa.
I dalje je vladala tišina. I mir.
Veoma polako podigao je glavu da bolje vidi.
Sunce je visilo nisko iznad drveća, ali i dalje iznad horizonta; prizor ispred
njega bio je okupan posebno blagom, toplom svetlošću ponoćnog sunca.
Oprezno se uspravio na noge. Metak mu je i dalje bio zariven u mišić i tkivo,
ali činilo se da nije oštetio nijedan vitalni organ. Pritisnuo je ranu dlanom. Bilo je
krvi, ali ne toliko da ne može da je zaustavi zavojem.
„Ljubo?”
Ljuba je stajala naslonjena na zadnji branik auta Finaca, dišući plitko, a
prednja strana njene sive majice s kratkim rukavima ispod jakne bila je natopljena
krvlju. I dalje je držala pištolj u ruci. Vadim je procenio povredu. Krv je isticala
ravnomernom brzinom, što je značilo da metak nije zakačio arteriju. Nije bilo
mehurića vazduha u krvi, dakle, pluća su joj verovatno bila netaknuta. Vrlo lako
mogla bi da preživi.
„Ko je pucao na nas?”, upitala je, bez daha, hvatajući se okrvavljenom rukom
za Vadimovu jaknu. „Ko je, jebote, započeo pucnjavu?”
„On je s nama.”
„Šta? Kako to misliš – s nama? Ko je on?”
„Hajde, idemo.”
 Blago joj je uzeo pištolj i gurnuo ga u džep pre nego što je ustao, sagnuo se
napred i pomogao i njoj da se uspravi na noge. Ona je napravila grimasu od bola
zbog napora, ali je uspela da ustane. On ju je držao oko struka, a ona je njemu
prebacila ruku preko ramena i tako su izašli na čistinu između kola. Kada su stigli
do uzvišenja na kome je tetovirani Finac pao, Vadim je stao, blago sklonio
Ljubinu ruku, pustio njen struk i izmakao se za dva velika koraka.
„Žao mi je...”
Ljubin pogled isprva je bio pun nerazumevanja, ali uskoro je shvatila šta se
dešava, zašto ju je doveo dovde. Sekund kasnije, metak joj je probio slepoočnicu
i bacio je na zemlju.
Vadim je rukom pritisnuo ranu na donjem delu leđa i protegnuo se, duboko
uzdišući.
Na kraju je sve prošlo po planu.
 1

G rad se budio.
Kao što uvek radi. I uvek je radio.
Sporazum iz Fredrikshamna iz 1809. godine. Jedan potpis i Švedska je
izgubila trećinu teritorije i četvrtinu stanovništva. Ruski car preuzeo je Torneo,
najveći trgovački centar u toj oblasti, a nova granica iscrtana je po sredini reke.
Odjednom Švedska više nije imala nijedan grad u tom području. Potreban joj je,
svi su se slagali, ali gde da bude? Predloga je bilo mnogo, a rasprava je dugo
trajala. Dok su pokušavali da donesu odluku, on je strpljivo čekao i rastao, od sela
s nekoliko farmi do male pijačne varoši, i najzad je dobio povelju grada 1842. U
godini kada je rođen.
Haparanda je dobila ime po finskoj reči Haaparanta, što znači Obala jasenova.
Usledile su dobre godine, kada je grad rastao toliko brzo da je prosto škripao
od rasta. U njemu je uvek bilo bolje kada je negde drugde bilo loše. Biti neutralan
grad blizu granice za vreme svetskog rata imalo je prednosti. S vremena na vreme
to je bila jedina otvorena kapija prema Rusiji. Iglene uši između istoka i zapada.
Materijali, pošta, roba, ljudi.
Legalni, ilegalni, živi, vredni, opasni.
Svetski promet odvijao se kroz grad, bez obzira na sve ostalo. Grad je
napredovao. Cvetao.
U poslednje vreme malo je umorniji. Svakako je mirniji. Polako se smanjuje.
Ne na dramatičan način, jednostavno je reč o tome što više ljudi umire svake
godine nego što ih se rodi ili doseli.
On poznaje svoje ljude. Deli s njima život, vidi i zna. Seća se i čeka. Svi su
mu oni potrebni. On je grad, postoji samo dok ljudi biraju da žive u njemu. Kao
bog koji nestaje kada više niko ne veruje u njega.
Zato dobrodošlicom dočekuje nove ljude i tuguje za onima koji su nestali, dok
tiho i mirno leži pored večnog toka reke.
 2

B ilo je mnogo parking-mesta između kojih je mogla da bira, pa je Hana

zauzela ono najbliže prodavnici sportske opreme, izašla iz auta i osvrnula se
oko sebe dok je uvlačila košulju u pantalone uniforme. Kada je izašla iz policijske
stanice, osetila je nalet vrućine, i mada je trajao samo minut, lice joj je i dalje bilo
zažareno, a znoj joj se i dalje slivao niz leđa.
Ni vreme joj nije pomagalo.
Trinaesti dan sunčevog sjaja i temperature preko dvadeset stepeni Celzijusa,
što je neuobičajeno toplo za sredinu juna ovako daleko na severu. Ovakvo vreme
je, takođe, značilo da je u ovom tržnom centru pored auto-puta E4 – sa desetinama
radnji poređanih u nizu u nadi da će privući kupce iz obližnje robne kuće Ikea –
manja gužva nego inače. Danas im ne ide naročito dobro, primetila je Hana dok
je prilazila ulazu u prodavnicu sportske opreme.
U prodavnici je bilo svežije. Nekoliko mušterija bilo je raštrkano između
okruglih metalnih štandova ispod tabli na kojima je pisalo da je popust na odeću
na policama 40 do 70 odsto. Hana je podigla ruku da pozdravi ženu za kasom.
Nije je poznavala, ali znala je ko je ona. Tarja Burel, udata za Haralda, mlađeg
brata Karin koja radi na prijemnom odeljenju. Kao odgovor na pozdrav dobila je
klimanje glavom u pravcu unutrašnjosti radnje. Hana je odmah shvatila zašto su
je pozvali ovamo.
Mladić, koga je takođe prepoznala, Jonatan, ili kraće Jonte, ali trenutno nije
mogla da se seti njegovog prezimena, što je značilo da on nije jedan od najčešćih
gostiju u njihovim pritvorskim ćelijama. Produžila je pored polica s kutijama s
obućom do zida gde je obuća bila izložena, poređana po veličini. Mladić je
napravio nekoliko teturavih koraka prema paru tridesetih godina, koji je davao
sve od sebe da ga izbegne, ne dajući mu zadovoljstvo da pomisli da ih je oterao.
Drugim rečima, pretvarali su se da on nije tu.
„Kako bi bilo da malo popričamo?”
Jonte se okrenuo prema Hani. Da joj voštano lice i trzajući pokreti već nisu
rekli sa čime ima posla – čovek je patio od ozbiljnih problema apstinentske krize
– onda joj njegove proširene zenice ne bi ostavile nikakvu sumnju. Heroin,
verovatno. Ili subuteks. Snabdevanje tom supstancom, samim tim i njena
zloupotreba, znatno su porasli prethodnih godina.
„Molim?”, rekao je mladić, uvređeno šmrknuvši.
„Samo hoću da malo popričamo, pođi sa mnom napolje.”
„Nisam uradio ništa loše.”
„Razgovaraćemo o tome. Napolju.”
Blago ga je potapšala po ramenu, a on joj je odgurnuo ruku toliko silovito da
je skoro izgubio ravnotežu i morao je da se izmakne za korak da ne bi pao.
„Sklanjaj jebene ruke s mene. Samo tražim malo novca”, rekao je mladić,
prezrivo sležući ramenima. „Prosim. To nije zločin.”
 „U redu, ali kada ništa ne dobiješ, šta onda radiš?”
„Kako to misliš?”
Hana je mogla da vidi kako se on napreže da usredsredi pogled koji je lutao
okolo tako da izgleda nezainteresovano.
„Pretio si da ćeš ih prebiti.”
„Da, ali... Nisam to uradio...”
„Ne, ali ne možeš da ideš okolo i pretiš ljudima, pa zato sada pođi sa mnom.”
Ponovo mu je blago spustila ruku na rame, a reakcija je bila ista kao i prošli
put, snažan trzaj unazad koji kao da je potpuno iznenadio ostatak njegovog tela.
„Sklanjaj svoje debele prste s mene.”
„U redu”, rekla je Hana, puštajući mu rame. „Ideš li onda sa mnom?”
„Da, ali ne dodiruj me.”
Hana je zakoračila u stranu i pokazala mu rukom da krene prvi. On je polako
pošao prema izlazu na nesigurnim nogama. Dok su prolazili pored korpe s
markiranim vešom, posegnuo je i zgrabio nekoliko pakovanja pa pokušao da ih
ugura u jaknu.
„Ma ozbiljno?”, upitala ga je Hana. „Misliš da sam ostavila svog psa vodiča
za slepe napolju?”
„Šta?”, odgovorio je Jonte, u potpunosti propuštajući ono što je htela da kaže.
Hana je uzdahnula, dograbila veš i ubacila ga nazad u korpu. To što ga je oštro
gurnula u leđa značilo je da joj je sada bilo dosta. Čovek je to, izgleda, razumeo i
krenuo je prema izlazu, više se ne buneći.
Kada su izašli na jarku svetlost sunca, zastao je i podigao ruku da zakloni
osetljive oči. Hana ga je još jednom kratko gurnula da ga usmeri prema njenom
parkiranom policijskom autu. Na pola puta do auta on je stao, uhvatio se za
stomak i nagnuo se malo napred. Krupne graške znoja izbile su mu po čelu.
„Ne osećam se naročito dobro.”
„To je zbog toga što si uneo gomilu sranja u sebe.”
Jonte nije odgovorio, ali Hana je videla kako je naizgled klimnuo glavom pre
nego što je produžio dalje.
Smestila ga je na zadnje sedište kola i uskoro su krenuli. Spustila je pogled na
svoje ruke na volanu dok je skretala levo na kružnom toku. Naravno, njena burma
sada je bila malo tešnja nego kada ju je prvi put stavila na domali prst, i nije bilo
šanse da se uvuče u venčanicu ako bi zbog nekog razloga to poželela, ali prsti joj
nisu bili debeli. Ona nije bila debela. Možda joj se stomak malo zaokruglio u
poslednjih godinu dana, ali pre nekoliko nedelja proverila je visinu i težinu na
jednom od onih kalkulatora indeksa telesne mase na internetu. Rezultat je iznosio
samo 27.
Uključila je levi migavac na sledećem kružnom toku, pitajući se da li treba da
kaže čoveku na zadnjem sedištu da je njen indeks telesne mase isti kao njegov
koeficijent inteligencije. Kratak pogled u retrovizor rekao joj je da je malo
verovatno da bi je on čuo i da mu je rekla; njen saputnik spustio je glavu na grudi
kao da je zaspao.
 Vožnja se nastavila u tišini. Uskoro su bili na drugoj strani auto-puta E4 i
kretali se prema centru grada, koji je, u suštini, bio opusteo. Ikeini posetioci
stvarno su pronašli put do starog gradskog jezgra s druge strane auto-puta E4, koji
je na neki način bio isto toliko linija razdvajanja koliko i stvarna granica sa
Finskom, nekoliko stotina metara dalje.
Skrenula je levo pored crvene dvospratnice, u kojoj se nalazila redakcija
lokalnih novina iz Haparande. Novine su u poslednje vreme izlazile samo dvaput
nedeljno. Zatim je skrenula prema zgradi neupadljivog izgleda, u kojoj su bile
kancelarije Švedske poreske agencije i Švedske agencije za socijalno osiguranje,
kao i policijska stanica s druge strane zgrade. Parkirala se na jedno od dva mesta
u garaži i isključila motor. Vrata garaže zatvorila su se za njom dok je izlazila iz
auta. Nagnula se nad zadnje sedište i drmusanjem donekle povratila u život
mladića koji je sedeo na njemu.
Uz malo napora uspeo je da izađe iz auta i krenuo je prema vratima koja su
vodila u pritvorsku jedinicu. Nije mu trebalo pokazivati put. Odjednom je stao,
spustio ruku na haubu automobila i zaječao. Hana mu je prišla i videla njegov
ukočen izraz lica kada se okrenuo prema njoj. Bez upozorenja, bljuvotina ju je
poput projektila pogodila tačno ispod brade, i osetila je njenu toplotu kroz platno
košulje dok se slivala niz nju. Odmah ju je zapahnuo smrad.
„Dođavola!”
Uspela je da se skloni u stranu pre nego što je sledeći mlaz bljuvotine pljusnuo
na zemlju pored nje, poprskavši joj samo cipele i donji deo nogavica.
Mladić se ispravio, duboko udahnuo i osmehnuo od olakšanja. Hana se trudila
da diše na usta dok je otvarala vrata prijemnog odeljenja, gde su ljudi registrovani
pre nego što ih smeste u jednu od zatvorskih ćelija, od kojih su sve četiri trenutno
bile prazne. Protiv žene koju su prošle nedelje priveli zbog posedovanja droge
podignuta je optužnica i prebačena je u Luleo, a ovog vikenda imali su jednog
koji je vozio pijan, napisali dve kazne – jednu zbog vožnje neregistrovanog vozila
i jednu zbog kršenja propisa o prikolicama – dok su u nedelju ujutro pomagali
osoblju hitne pomoći zbog pijane žene koja je slomila članak na ruci, i pronašli
zgaženog irvasa.
Ništa zbog čega bi neka od ćelija bila zauzeta.
Morgan Berg išao je niz hodnik sa šoljom kafe u ruci, ali se izmakao kada je
video šta se kreće prema njemu.
„Upiši ga”, naredila je Hana, gurajući Jontea na klupu pričvršćenu za zid
naspram malog prijemnog pulta. Ne čekajući ni odgovor ni primedbu, okrenula
se, izvadila ključ-karticu i otvorila vrata iza sebe. Ušla je u kratki hodnik; uz jedan
zid bili su plavi plastični ormarići, nekoliko stolica bilo je nasumično razmešteno
okolo i postojala je još jedna pričvršćena klupa. Na plafonu su se videli kablovi i
cevi. Prostorija je davala posetiocu utisak da se nalazi u nekakvom kanalu, ali to
je bila muška svlačionica, kroz koju se moralo proći u mnogo manju žensku, što
je bilo dosta nezgodno. Ipak, pošto su u stanici bile zaposlene samo tri žene, to
obično nije bio problem.
 Hana je prišla svom ormariću i počela da svlači odeću. Nije mogla da bude
sigurna da li je samo smrad, ili ju je, zapravo, malo bljuvotine pogodilo u usta.
Osećala je mučninu. Uvek je imala problem s tim; dok su deca bila mala, Tomas
je uvek morao da se pozabavi time kada dete povrati. Strgla je košulju sa sebe i
zgađeno je bacila na pod. Sagla se i izula jednu cipelu i čarapu. Stajala je samo u
grudnjaku i pantalonama uniforme kada joj je zazvonio telefon. Bila je u iskušenju
da se ne javi, ali onda je pogledala u ekran.
Pozivni broj iz Upsale.
Gde je Gabrijel studirao.
Nije bio njegov broj, ali mogao bi biti njegov prijatelj, ili je on možda izgubio
telefon. Možda se nešto dogodilo. Javila se jednim kratkim: „Ovde Hana.”
„Ovaj, da, zdravo, da li je to Hana... Vester?” Glas na drugoj strani veze
očigledno je zastao pre nego što je izgovorio prezime, jer čovek nije odmah
mogao da ga se seti.
„Da, ko je to?”
„Izvinjavam se, ja sam Beni Svensen i zovem iz NVI-ja.” Na trenutak je
zaćutao kao da se pita treba li da objasni šta je NVI, ali je očigledno odlučio da
odmah nastavi. „Hteo bih da pričam s vama o vukovima. Vi ste zaduženi za to,
zar ne?”
Pretpostavljala je da je tako.
Ona je bila glavni istražitelj u slučaju koji je obuhvatao i nezakoniti lov na
vukove. Nemački izletnik zvao je u sredu, uznemiren, i prijavio na ne baš sjajnom
engleskom da je našao mrtvog vuka. Pošto su neko vreme razgovarali, uspeli su
da dobiju tačnu lokaciju od njega. Kada su stigli tamo, ispostavilo se da to nije
samo jedan mrtav vuk, nego dva. Ženka i njeno mladunče, udaljeni jedva
kilometar jedno od drugog. Nije bilo vidljivih znakova povreda, ali izgledalo je
malo verovatno da su oboje uginuli od prirodnih uzroka na nekoliko stotina
metara razmaka. Kako god bilo, policija se držala protokola i poslala leševe u
Nacionalni veterinarski institut, gde je, izgleda, Beniju Svensenu dodeljen zadatak
da njoj podnese izveštaj o nalazima do kojih su došli.
„Tako je”, potvrdila je Hana, opirući se porivu da pljune. „Ako je reč o ženki
vuka i njenom štenetu koje smo našli u blizini Katilasarija u sredu...”
„Da, to su ti; trenutno nemamo druge vukove.”
„Kako sam ja to mogla da znam?”
„Ne, naravno, ali...”
„Zaboravite na to, šta hoćete?” Zažalila je što se javila na telefon i želela je
samo da skine ostatak odeće i stane pod tuš što je pre moguće. Uz to, znala je šta
će on da kaže. Vukovi su bili otrovani. To je slučaj činilo krivolovom, a
najverovatnije će biti zatvoren čim ga njen šef preda tužiocu u Luleu.
Razvrstavanje visokih i niskih prioriteta s niskim procentom rešavanja slučajeva.
Vukovi su retko viđani u ovom kraju, a nije bilo prirodnih rezervata za koje je ona
znala, ali s vremena na vreme dolutali bi iz Rusije, Finske ili Norveške. Ako bi
bili otkriveni, nije trebalo mnogo da „nestanu”.
 „Uzrok smrti bilo je trovanje”, čula je kako Beni govori, i kao da je mogla da
vidi izveštaj s obdukcije pred sobom.
„Dobro, sada znam”, rekla je dok je otkopčavala pantalone i izvlačila noge iz
njih. „Malo sam zauzeta ovde, pa ako biste mogli da mi pošaljete izveštaj, molim
vas?” Nije ostavila mesta za sumnju da želi da završi razgovor. Ili je bar tako
mislila. Međutim, Beni Svensen, izgleda, nije bio svestan toga.
„To je još nešto što moram da pomenem.”
„Šta to?”, prasnula je ona, ne uspevajući da obuzda nestrpljenje. Međutim,
kada je čula šta on ima da kaže, stala je potpuno ukočena, zaboravila da je napola
naga i isprskana bljuvotinom. Nije bila sigurna da ga je dobro čula.
Nije moguće da ga je dobro čula.
 3

„ P ojela je ljudsko biće?”, ponovio je Gordon Bakman Niska, gledajući Hanu

razrogačenim očima. Njegov glas govorio je da ne želi da joj veruje, ali je,
takođe, razmišljao o konsekvencama ako je ovo bila istina.
„Oboje su ga jeli, po izveštaju NVI-ja”, potvrdila je Hana, klimajući glavom.
Gordon je teško uzdahnuo dok je hitro ustajao s ergonomske kancelarijske
stolice, prilazio prozoru i zurio na Strandvagen i parking s druge strane ulice. S
trideset šest godina bio je najmlađi šef policije koga su ikada imali u Haparandi,
a s obzirom na to kako mu je stajala svetloplava policijska košulja, verovatno je,
takođe, bio u najboljoj mogućoj fizičkoj formi. Ako je bio potreban dodatni dokaz
za to, diplome s tri Ajronmen trke i četiri Švedske klasične trke1 visile su iznad
niske vitrine za knjige iza njegovog pisaćeg stola. Hana i Morgan ćutke su čekali
dok je Gordon trpao grudvicu duvana ispod gornje usne.
Ponekad bi Hana okusila njegov duvan kada joj je jezik bio u njegovim ustima.
To joj se nije dopadalo.
„Ubili su i pojeli ljudsko biće”, nastavio je Gordon, a glas mu je bio umoran,
što je ukazivalo na to da počinje da bude svestan ove činjenice.
Medijska pažnja. Naslovi u novinama.
Pitanje grabljivaca uopšte i vukova posebno podelilo je Švedsku, i debata je
postajala žešća iz godine u godinu. Pretnje, proganjanje, govorancije na internetu
iz oba suprotstavljena tabora bili su opšte mesto. Povremeno je dolazilo do
oštećivanja imovine i nasilja. Nema sumnje da bi mrzitelji vukova bili ushićeni
ako bi, umesto priča o mrtvim lovcima ili napadima na ljude u planinama
Kazahstana, mogli da pokažu na vuka koji je zaista ubio ljudsko biće u Švedskoj.
Međutim, i otpor bi se pojačao, podele produbile i proširile na ono što nema
nikakve veze s lovom. Mnogi ljudi iz stanice Gordona Bakmana Niske bili su
lovci.
„Pojeli su nekoga”, odgovorila je Hana. „Ne znamo da li su ga ubili.”
„Kako je drugačije to moglo da se dogodi?”, uzvratio je Gordon i okrenuo se
prema njima.
„Neko je mogao da umre tamo zbog drugih razloga”, rekla je Hana, sležući
ramenima. „Izletnik ili pecaroš dobio je srčani udar ili ko zna šta.”
To je, naravno, bilo moguće, ali ona je mogla da čuje koliko šuplje zvuči, što
je i Gordon potvrdio skeptičnim pogledom.
„To ne zvuči naročito verovatno, zar ne?”

1 Ajronmen (gvozdeni čovek) jeste dugoprugaško takmičenje u triatlonu koje se sastoji od

plivanja četiri kilometra, vožnje bicikla 180 kilometara i maratona (42 kilometra); Švedski
klasik je trka koja se sastoji od četiri discipline: kros-kantri skijanja, vožnje bicikla, plivanja i
kros-kantri trčanja. (Prim. prev.)
 „Ne zvuči naročito verovatno ni da su njih dvoje ubili nekoga”, primetio je
Morgan dubokim, mirnim glasom. „Osim žene koja je stradala u Kolmordenu,
vuk nije ubio ljudsko biće u Švedskoj više od dve stotine godina.”
Ni Hani ni Gordonu nije palo na pamet da pitaju Morgana kako to zna. Bili su
naviknuti na činjenicu da on zna mnogo o svemu. Tri puta osvojio je deset hiljada
kruna u kvizu Ko zna zna; 2003. godine takmičio se u kvizu Želite li da postanete
milioner na TV4 i stigao do kraja uz preostale dve pomoći. Svi u Haparandi znali
su to, ali niko – a ponajmanje Morgan – nikada nije pričao o tome.
„Imamo sreću što je to bio švedski vuk s prikačenim uređajem za praćenje”,
rekla je Hana. Gordon joj je uputio pogled koji je značio da to treba potpunije da
objasni. „Ljudsko meso u njihovim stomacima bilo je tu najviše pola dana, možda
čak i manje, po izveštaju veterinarskog instituta. Ako ih je upravni odbor okruga
već pratio, mogli bismo da nađemo ostatke tela.”
„Dokle vuk može da ode za trideset šest sati?”
„Između dvadeset i četrdeset pet kilometara dnevno”, odgovorio je Morgan.
„Ženka je bila povređena”, ubacila se Hana. „Nije mogla da se kreće toliko
brzo.”
„Povređena ženka s mladunčetom.” Morgan je klimnuo glavom. „To malo
menja situaciju. U tom slučaju išla bi za onim što može da uhvati. Sporijim
stvorenjima...”
„Koliko je detaljan GPS ili satelit ili šta god već sada da koriste?”, uzdahnuo
je Gordon, potpuno svestan toga na šta njegov kolega ukazuje.
„Ne znam”, neočekivano je odgovorio Morgan. „Mogu da pozovem i
saznam.”
„Uradi to. Pronađi onoga ko je bio zadužen za praćenje ovog konkretnog vuka
i pokušaj da dobiješ što je moguće detaljniju mapu.”
Morgan je potegnuo šakom ogromnu bradu kao da hoće nešto da kaže, ali
zatim je klimnuo glavom i izašao iz prostorije bez ijedne reči.
Gordon je prošao pored Hane do zida gde je nacrt policijske stanice bio okačen
pored table, koja je trenutno bila prekrivena rasporedom smena i slobodnih dana.
Bez ikakve sumnje, Gordon je imao najveću kancelariju u zgradi. Kada bi Hana
napravila dva koraka od svog pisaćeg stola, udarila bi u zid.
„Gde smo pronašli vukove?”
Hana je prišla, brzo pronašla i pokazala mesto tridesetak kilometara
severozapadno od Haparande, nekoliko centimetara na mapi od Katilasarija.
Gordon je stao iza nje. Blizu, toliko blizu da je mogla da oseti toplotu njegovog
tela.
„Da li je neko povratio na tebe danas?”
Hana se okrenula prema njemu, njuškajući kragnu svoje čiste košulje.
„Zaudaram li?”
„Ne, samo sam čuo za to.”
„Bio je to Jonte... skidao se s nečega.”
„Jonte Lundin.”
„Taj. Lundin.” Ponovo je skrenula pažnju na mapu. „Našli smo ih ovde.”
 „Trideset šest sati, recimo, trideset kilometara za dan, to je radijus od četrdeset
pet kilometara.” Gordon je pročitao razmeru na mapi, uzeo lenjir i olovku sa stola,
premerio, ocrtao krug i pogledao ono što je uradio. „To je đavolski mnogo šume.
Biće nam potrebno još ljudi.”
„Možda bi prvo trebalo da sačekamo i vidimo šta će Morgan otkriti. Ako ti
uređaji za praćenje nisu dovoljno precizni, nikada ga nećemo naći.”
„Da li je to bio muškarac? Znamo li to?”
Hana se prisetila svog razgovora s Benijem Svensenom. On je rekao „čovek”,
ali nije pominjao pol. „Ne, izvini, nisu to rekli.”
„Imamo li ikakav izveštaj o nestaloj osobi?”
Hana je odmahnula glavom. Gordon je ponovo uzdahnuo i još jednom
pogledao u mapu pre nego što se vratio do stola i seo za njega.
„Dobro, sačekaćemo Morgana i onda ćemo odlučiti šta da radimo.”
Sastanak je očigledno bio završen. Hana je klimnula glavom, krenula prema
vratima pa stala pre nego što je zakoračila u hodnik.
„Znam da ovo znaš, ali stvarno bi trebalo da ovo zadržimo između nas troje
dok ne budemo sigurni u to sa čime imamo posla.”
U Gordonovim tamnim očima bilo je ozbiljnosti kakvu je retko viđala kod
njega. Obično je bio raspoložen za smeh, opušten, mada je shvatao posao dovoljno
ozbiljno da sačuva autoritet. Hana je ponovo klimnula glavom, izašla iz
kancelarije i pošla niz hodnik. Shvatila je da je ovo dosad bio stvarno usran dan.
 4

D esetoro ljudi.
Gordon nije mogao da se seti da je ikada okupio ovoliko ljudi u sobi za
sastanke na drugom spratu. Svi su mogli da sednu oko dugačkog konferencijskog
stola od svetlog drveta, ali Morgan je ipak izabrao da se nasloni uz police za knjige
postavljene na zidu od poda do plafona i prepune starih knjiga, čije su smeđe i
crne kožne rikne, dotrajale od vremena i upotrebe, činile da prostorija izgleda više
kao arhiv nego sala za sastanke, što je, zapravo, bila. Knjige su dominirale
prostorom. Knjige i ogromni grb policije okačen na zid i okružen sada već
požutelim fotografijama ranijih šefova policije, kojima su sada svi bili okrenuti
leđima, jer su sve oči bile usmerene na Gordona, koji je stajao ispod spuštenog
belog ekrana na drugoj strani prostorije. Projektor je zujao s plafona i prikazivao
na ekranu mapu s tankom plavom linijom koja se u cik-cak pružala kroz severnu
Švedsku i nestajala tačno ispred Haparande.
„U šta gledamo?”, pitao je Roger Hamar, najviši i najmršaviji zaposleni u
stanici, koji je uprkos – ili zahvaljujući – štrkljastoj pojavi i dubokom, bas glasu,
svima bio poznat kao Lurč2, mada asocijaciju nije shvatao niko mlađi od četrdeset
godina. Umesto da odgovori, Gordon se okrenuo prema jednoj od četiri osobe u
prostoriji koje nisu bile službenici policije i kratko klimnuo glavom.
Jensu, mladom i energičnom predstavniku okružnog administrativnog odbora
u Luleu, koji je, kada ga je Morgan zamolio da im imejlom pošalje mapu,
predložio da im je, umesto toga, donese lično i sve im objasni.
Morgan je mirno objasnio da će oni verovatno sasvim dobro i sami moći da
shvate kako mapa funkcioniše, ali Jens je insistirao. Rekao je da je već u autu.
Morgan je pretpostavljao da obično nema mnogo uzbuđenja u okružnom
upravnom odboru u Luleu.
„Našli ste dva mrtva vuka ovde prošle nedelje”, rekao je Jens, ispravljajući se
na stolici i usmeravajući laserski pokazivač na mapu. Gordon je čuo kako je Hana
uzdahnula pored prozora, gde je stajala s P-O-om, deset godina mlađim od nje, ali
su kredastobela kosa, mršavo lice i koža koja kao da se malo opustila i omlitavila
činili da izgleda kao da je spreman da svakog dana ode u penziju. Gordon je
skrenuo pogled prema Hani, koja je kolutala očima; očigledno su pomislili isto
kada se ta crvena tačkica pojavila kod Katilasarija. Koliko bi Jensu bilo teško da
priđe i prstom pokaže to mesto na mapi? Koliko je besmislen taj laserski
pokazivač?
„Kao što znate, jedna od dveju životinja bila je obeležena predajnikom, tako
da znamo kojim je putem došla.” Crvena tačka počela je da se kreće po plavoj
liniji. „Ona je bila deo većeg čopora koji je došao s juga, dolutao ovamo, istočno

2Visoki i štrkljasti sluga porodice Adams iz istoimene televizijske serije i kasnijih filmskih
nastavaka. (Prim. prev.)
od Storumana, pa naviše između Arvidsjara i Arjeploga, i dalje prema području
nadomak Jokmoka, gde je napustila čopor, krenula na jugoistok i verovatno bi
produžila u Finsku, ali je ovde uginula.” Tačkica se ponovo vratila na mesto ispred
Katilasarija. „Prestala je da se kreće u 4.33 ujutro, a vi ste hteli da znate gde je
bila dan i po pre toga.” Skrenuo je mali pokazivač na tačku severno od Vitvatneta.
„U to vreme bila je ovde. Prešla je četrdeset jedan kilometar u tih poslednjih
trideset šest sati.” Jens je isključio laserski pokazivač i utonuo nazad u stolicu,
očigledno zadovoljan doprinosom koji je dao. Prostorija je bila neočekivano tiha,
dok Lurč nije ponovo progovorio.
„U redu, ali zašto ovo gledamo? Zašto pratimo mrtvog vuka?”
Opravdano pitanje, s obzirom na to da ih je Gordon doveo ovamo bez ikakvog
objašnjenja, ubeđen da što manje ljudi zna, to bolje.
Međutim, došlo je vreme.
Šestoro policajaca i četvoro civila.
Zvao je Kaliks zbog pojačanja, ali kada oni nisu mogli da mu ga obezbede,
pozvao je Adrijana, svog brata, koji je znao da drži jezik za zubima, a Morgan je
pozvao svoje komšije, par šezdesetih godina koji je dobro poznavao i mogao da
garantuje za njih, da volontiraju. A zatim je tu bio i Jens iz okružnog
administrativnog odbora. Kada mu je Morgan rekao da Jens insistira na tome da
lično dođe, Gordon je posumnjao da je on sigurno tip koji želi da izgleda
zanimljivije nego što zaista jeste.
Njegova upotreba laserskog pokazivača nije učinila mnogo da promeni taj
utisak. Sigurno je postojao nalog na Tviteru na kome ne bi trebalo deliti ove
informacije, pa ga je Gordon netremice posmatrao.
„Dok ne budemo tačno znali šta se dogodilo, apsolutno ništa od onoga što
nameravam da kažem ne sme da izađe iz ove prostorije”, započeo je on, i video
kako prisutni klimaju glavom; bilo je teško pogrešno shvatiti ozbiljnost njegovog
tona. „Vukovi koje smo pronašli jeli su delove ljudskog tela.”
„Koje delove?”, upitao je Jens.
Gordon mu je uputio pogled koji je govorio: „Zašto si, jebote, to rekao?”
„Da li je to važno?”, retorički je upitao i ponovo se okrenuo prema ostalima.
„Moramo da pronađemo ostatak.”
 5

P rošlo je deset minuta pre nego što su videli sledeći auto. Kontrola brzine bila
je postavljena na postojanih 80 kilometara na sat. Put se pružao pravo napred
u zelenilo. Čim se sneg otopio, proleće je ubrzo dalo svemu živahnu letnju zelenu
boju. Čak su i jarci pored puta bili puni rascvetalih cvetova. Za Hanu su oni bili
puki jednolični, sićušni bleskovi boje: beli, ljubičasti i plavi. Tomas bi sigurno
znao kako se zovu, možda i Gordon. Ona nikada nije pitala.
Ne gledajući zaista, buljila je u retku šumu koja je promicala ispred prozora
kola. Smrče su bile tamne i sumorne i okružene mnogobrojnijim, tek olistalim i
nezemaljski zelenim listopadnim drvećem. S vremena na vreme dolazilo je do
prekida u nizu stabala, pojavljivala se krčevina, namreškana poljana ili livada, i
na trenutak bi spazila planine na horizontu. Nikada se ne uzdižući iznad linije
drveća, one su se takođe zelenele, odajući utisak talasa koji se kotrlja napred, bez
ičega čvrstog ili tvrdog u sebi.
Plima šume. Svuda je bila samo šuma.
Pogled joj je izazivao osećaj spokoja i mira. Bilo je lako zamisliti poj ptica u
daljini kako se meša s blagim šumom vetra u krošnjama. Zamisliti ga i čeznuti za
njim.
Čim su izašli iz Haparande, Jens je počeo da priča o svom poslu, o tome kako
je završio tamo, o svojim idejama za promenu i poboljšanje svog sektora,
reakcijama koje je dobio na njih, o tome kako to možda zvuči dosadno, ali je, u
stvari, veoma uzbudljivo. Ne uzbudljivo kao ovo, razume se, ali ipak. Ako se
pokaže da je vuk stvarno ubio čoveka, to će neizostavno uticati na buduće odluke
okružnog upravnog odbora o lovu. Što se njega tiče, on nikada nije video leš, ali
pretpostavljao je da većina ljudi njegovih godina takođe nije.
Hana je imala četrnaest godina kada je prvi put videla mrtvog čoveka, ali nije
to rekla.
Niko nije ništa rekao. Njena i Gordonova ljubazna propratna pitanja i
jednosložni odgovori odavno su utihnuli; poslednjih petnaest minuta čuo se samo
monolog sa zadnjeg sedišta. To je i Jens, izgleda, shvatio kada im je ostalo samo
nekoliko minuta da stignu do odredišta.
„Moja devojka misli da previše pričam”, rekao je skoro kao da se izvinjava.
„Tvoja devojka je u pravu”, zaključila je Hana.
Jens je klimnuo glavom na ovu ne baš suptilnu primedbu i zaćutao. Hana je
videla da je Gordon skrenuo pogled prema njoj sa osmehom na usnama. Voziti se
s Jensom predstavljalo je neku vrstu iskušenja, ali on je bio korisniji nego što su
očekivali. Preuzeo je mapu na njihove telefone, pobrinuo se da budu povezani na
satelite koji prate životinje, što će im sada pokazati ako su skrenuli više od
nekoliko metara s njihove putanje. Ni Hana ni Gordon nisu zaista razumeli kako
to funkcioniše, ali bilo je važno da funkcioniše.
 Morgan je poveo svoje komšije na lokaciju nadomak Katilasarija gde su
vukovi nađeni, i oni će se kretati putanjom ka severozapadu. Lurč, pozornik i
Ludvig iz stanice poveli su sa sobom Gordonovog brata do mesta gde su životinje
prešle put 398 između Rutajervija i Laptrešketa. Tu su se razdvojili. Dvojica će
krenuti jugoistočno, s nadom da će se sresti s Morganom i njegovim komšijama
posle desetak kilometara. Druga dvojica kretaće se stazama prema severozapadu
da se sastanu s Gordonom, Hanom i Jensom na otprilike istoj udaljenosti. Ideja je
bila da četiri grupe pređu svaka po desetak kilometara, i ako sve bude po planu,
trebalo bi da nađu telo za dva ili tri sata.
Ušli su u Vitvatnet s juga i parkirali se ispred crvene železničke stanice. Kao
i mnogo drugih malih mesta u Švedskoj, ovo selo cvetalo je kada je železnica
stigla do njega, i kao tolika druga izgubilo je stanovništvo, smanjilo se i izgubilo
značaj kada je železnica nestala. U njemu su nekada postojale pošta, crkva,
kafane, prodavnice, benzinska pumpa i vlastita škola. Sada su preostale samo
jedna prodavnica mešovite robe i dve benzinske pumpe.
Hana je izašla iz kola. Ovo nije bilo prvi put da je bila u Vitvatnetu, ali kao i
u svim drugim prilikama, nije videla ni žive duše. Posao, škola, svakodnevne
obaveze, zabava – sve se dešavalo drugde. Gordon joj je prišao i dao joj bočicu
spreja protiv komaraca. Još je bilo rano leto i Hana nije videla nikakve komarce
na parkingu, ali između drveća, u hladovini između žbunova, biće drugačije.
Jens je izvadio svoj ajped i prešli su preko železničkih šina i krenuli u šumu s
druge strane.
„Sada smo na njihovoj putanji”, rekao je Jens, zaustavljajući se pošto je hodao
možda dve stotine metara prema severu. Tačkica na ekranu bila je na sredini tanke
plave linije. „Idemo tamo”, nastavio je on, pokazujući na jedno drvo prema
jugoistoku.
I počeli su da pešače.
Jens je hodao pognute glave, ne skrećući pogled s ekrana. Hana i Gordon išli
su uporedo s njim sa strane, pogledom pretražujući zemlju, preko korenja i palih
grana, od kojih je većina bila prekrivena mekom zelenom mahovinom, i između
žbunova brusnice i kupine. Hana je razmišljala o Tomasu. Zašto ga nije zvala kada
im je bilo potrebno još ljudi? On je voleo ovakve stvari: lov, ribolov, boravak u
prirodi. S vremena na vreme, dok su deca bila manja, ona je išla s njim, podstičući
u sebi malo lažnog entuzijazma. Nije želela da njena nespremnost na boravke
napolju utiče na decu. Pretvarala se da uživa sedeći okružena komarcima – koji
su uvek napadali nju, nikada Tomasa – u nekoj lovačkoj čeki ili na zaleđenom
jezeru, pijući mlaku kafu iz plastične šolje i jedući sasušene sendviče.
Sve je to bilo pre mnogo vremena.
Nastavili su da hodaju, pogleda spuštenog na zemlju, i nisu mnogo pričali.
Jens je povremeno prilagođavao pravac kretanja. Vrhovi drveća uglavnom su ih
zaklanjali od direktnih sunčevih zraka, ali je, svejedno, bilo veoma toplo u šumi,
u kojoj skoro da i nije bilo vetra. Hana je raskopčala gornja dva dugmeta uniforme
dok je pogledom preletala napred i nazad zelenilo šumskog tla istačkano zracima
svetlosti. Prešli su put prema Bodtresku i zašli među stabla s druge strane. Hana
je mahnula rukom da otera čudovišno velike muve koje su zujale oko nje, a osećaj
svežine posle tuširanja u stanici odavno je nestao. Oznojena i zadihana, osvrnula
se prema dvojici muškaraca. Jens je bio usredsređen na ekran.
Nije prošao ni čitav sat – prema Jensovim rečima, prešli su oko četiri kilometra
– kada je nekoliko ogromnih crnih vrana uzletelo zbog njihovog približavanja, i
Hana je odmah znala da su našli ono što su tražili.
„Ostani ovde”, rekla je Jensu, dok su ona i Gordon nastavili napred.
Zakopano nije bila prava reč. Telo je bilo samo delimično sakriveno ispod
smreke, mahovine i grančica. Nekoliko manjih kamenova bilo je položeno odozgo
da sve ostane na mestu. Nečije telo ležalo je na leđima, s jednom rukom
izbačenom ispod žbuna. Na šaci su nedostajali svi prsti osim palca, a veliki
komadi nagog tela bili su otrgnuti. Na prvi pogled činilo se da su povrede izazvali
vukovi. Dalje uz ruku prema ramenu, na vratu i boku, koji nije bio potpuno
pokriven, bilo je još manjih rana od kljucanja ptičjih kljunova. Debele muve
zujale su oko leša. Slatkasti, teški vonj ispunio im je nozdrve kada su prišli bliže.
Ne bi trebalo da išta diraju, pošto nije bilo sumnje da je osoba koju su pronašli
mrtva, i forenzički tehničari želeće da mesto bude što manje kontaminirano, ali
Gordon je krenuo napred i pažljivo sklonio grane žbuna i suve grančice koje su
pokrivale lice.
„To je muškarac”, izjavio je pošto je gledao dovoljno dugo.
„Osim ako ti vukovi zaista nisu bili jedinstveni, oni ga nisu ubili.” Hana je
klimnula glavom prema improvizovanom grobu. „Izgleda da imamo ubistvo.”
„Da, i možda je tako najbolje”, rekao je Gordon, izmičući se nekoliko koraka.
„Moramo da pozovemo ljude ovamo. Ti tačno znaš gde smo, zar ne?”, Gordon se
okrenuo prema Jensu, koji je i dalje stajao tamo gde su mu rekli da ostane. On je
klimnuo glavom, bled i tih. „Daj mi koordinate”, rekao je Gordon, vadeći telefon.
Hana se osvrnula oko sebe. Nekoliko stotina metara ranije prešli su jedan
puteljak. Trebalo bi da se on nastavljao ne mnogo dalje na desnu stranu. Udaljila
se s mesta gde su našli leš i krenula kroz šumu.
Posle jednog minuta izašla je na uski šumski put. Zapravo, ne mnogo više od
dva traga guma koji su se pružali napred i proširenja na ivici jarka za mimoilaženje
kada bi povremeno došlo do susreta vozila iz suprotnih pravaca. Hana je obrisala
znoj sa čela i osvrnula se prema šumi iz koje su upravo izašli. Ako čovek nije
ubijen tamo gde su ga našli, ako je telo doneto tamo da bude zakopano, počinioci
bi se parkirali tu gde je ona stajala, nekoliko metara napred ili nazad. Ne znajući
zaista šta traži, polako je krenula napred.
Tragove krvi? Neki izgubljen predmet? Otiske guma, možda.
Nije mogla mnogo da se nada. Put je bio suv i tvrd posle više nedelja bez kiše.
Nastavila je nekoliko koraka pored jarka i naglo stala pa se sagla.
Krhotine. Različitih boja.
Providno bele, crvene i žute.
Oduprla se porivu da ih pokupi, ali bila je prilično sigurna da su s nekog auta.
Farovi, stop-svetla i migavci, što je ukazivalo na oštećenja i s prednje i zadnje
strane.
 I dva auta.
Hana se spustila u jarak. Kolena su je malo zabolela kada je čučnula pored
velikog kamena koji je štrčao sa strane jarka okrenute prema šumi. Videla je
tamnoplavu boju duž ivice. Od ostrugane boje. Bilo je nemoguće reći koliko je
trag boje bio tu, ali to što je bio blizu krhotina stakla navelo ju je na pretpostavku
da je ostavljen ovde u isto vreme.
Ponovo je ustala i osvrnula se oko sebe kao da bi joj prazan put mogao reći
nešto više o tome šta se ovde dogodilo. Vetar je iz šume donosio odlomke
Gordonovog razgovora s komandom u Luleu. Ponekad je prebrzo donosila
zaključke, bila je svesna toga, ali bila je prilično sigurna u jedno.
Niko nije došao ovamo da bi se otarasio tela.
Dva auta su se sudarila, neko je poginuo u sudaru, a osobe iz drugog auta žurno
su odlučile da se oslobode tela. Odvukle su ga u šumu i pokrile da ga zaklone od
pogleda s puta pre nego što su produžile dalje.
Hana je stala. Oba vozila su otišla.
Znači da je u drugom autu moralo biti najmanje dvoje ljudi. Ili možda ne.
Neko je mogao da odveze sopstveni auto, pa se vrati ovamo i ukloni auto
poginulog. Ovo je bilo nategnuto, ali ne i nemoguće nagađanje; na ovim pustim
putevima mogli ste satima da nešto radite a da vas niko ne vidi i ne uznemirava.
Hana je morala da prizna da je jedino u šta je mogla biti sigurna to da je čovek
poginuo, a neko drugi ili više njih uradili su sve što su mogli da se pobrinu da
niko ne nađe telo. A to je moglo i da uspe, da dva vuka nisu bila otrovana samo
trideset kilometara odavde.
 6

K atja je čekala.
Umela je da čeka.
Provela je veliki deo detinjstva radeći upravo to. U svest joj je usađeno da je
strpljenje ključ uspeha. Kada su drugi ljudi želeli da vreme prođe što brže, znala
je da se naprežu da ne misle ni o čemu. Pokušavaju da potpuno isprazne um, da
se povuku u sebe.
Ne i ona. Njoj je prebrzo postajalo dosadno da bi to mogla.
Zato je lutala po nepoznatom stanu. Dve sobe i kuhinja na sedmom od
jedanaest spratova u predgrađu Sankt Petersburga. Već je bila u maloj spavaćoj
sobi, sedela na bračnom krevetu s vezenim prekrivačem i dva lepo ukrašena
jastuka, pa radoznalo razgledala nekoliko predmeta na noćnom stočiću, koji su joj
govorili da je ovo dom religiozne žene kojoj su potrebne naočari za čitanje i ne
vodi aktivan seksualni život.
Na komodi pored prozora bila je fotografija čoveka kog je prepoznala.
Stanislav Kuznjecov.
Takođe, bilo je nekoliko jednostavnih predmeta za šminkanje ispred ogledala
na komodi. Ne razmišljajući o tome, prerasporedila ih je tako da su bili poređani
prvo po veličini, zatim po obliku (obli, četvrtasti), pa tri karmina od najsvetlijeg
do najtamnijeg, sve vreme zureći kroz prozor prema jedanaestospratnicama koje
su okruživale dvorište s premalo drveća i zelenila da primami bilo koga ko nema
malu decu da siđe na bezlično i zapušteno igralište.
U dvema fiokama u komodi bile su gaćice, čarape, grudnjaci, maramice, šalovi
i marame. Katja ih je nekoliko minuta presavijala i slagala u uredne gomilice pre
nego što je otvorila ormar.
Haljine, bluze i suknje.
Ništa naročito. Brzo je premestila vešalice tako da različite vrste odeće budu
grupisane zajedno, sleva nadesno: bluze, suknje, haljine. Još jednom pogledavši
bez ukusa odabrane slike na tamnozelenim zidovima, izašla je iz spavaće sobe u
dnevnu.
Trosed, definitivno iz devedesetih godina, i umrljani sto za kafu ispred njega.
Ispod stola bio je izbledeli zeleni čupavi tepih. Ulegnuta fotelja. Sve je bilo
okrenuto prema televizoru na zidu, okruženom tamnim policama za knjige na
kojima je bilo isto toliko foto-albuma koliko i knjiga, i još uokvirenih fotografija
na kojima su, kako je pretpostavila, bili članovi porodice i rođaci.
Katja je nasumično izabrala jedan album i sela u fotelju. Sadržaj je bio iz
kasnih sedamdesetih, pretpostavila je, jer je dečak, koji mora da je bio Stanislav,
izgledao kao da ima šest ili sedam godina. On i njegova starija sestra bili su na
većini fotografija, ponekad s muškarcem, za koga je Katja pretpostavljala da im
je otac, i za koga je znala da je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre osam godina.
Na jednoj fotografiji stajao je na vratima kolibe negde na selu, škiljeći pod
suncem, zaklanjajući oči rukom i široko se osmehujući.
Bez ikakvog upozorenja, u glavi joj je iskrsnula slika čoveka koga je godinama
nazivala ocem. On je, takođe, stajao na vratima, ali nije bilo osmeha i nije bilo
sunca.
Odmah je potisnula tu misao, zatvorila album, ustala i vratila ga na policu pre
nego što je pošla prema prozoru.
Gusti saobraćaj u Ulici Afonskaja bio je udaljena tutnjava. Pre nego što je
izašla iz sobe, gurnula je prst u saksiju na prozorskoj dasci i zaključila da biljku
treba zaliti, pa otišla u kupatilo. Sivi vodootporni tapeti i plastični pod malo
drugačije nijanse. Šest belih pločica postavljenih u pravougaonik iznad lavaboa.
Duboka ali kratka gvozdena kada s nožicama izlivenim u obliku šapa, i zavesa za
tuš s naslikanim anđelima.
Na trenutak se vratila u veliku salu.
Dvanaest kada u nizu, s ledenom vodom u njima.
Okrenula se prema visećem ormariću iznad lavaboa. Pre nego što ga je
otvorila, na trenutak je spazila svoj odraz u ogledalu na vratancima. Crna kosa
ošišana na kratku paž frizuru, lepo oblikovane obrve iznad smeđih očiju, visoke
jagodice, prav nos, pune usne. Bez šminke, kao i uvek, osim ako je to bilo
potrebno zbog posla. Znala je da je smatraju lepom, a zbog toga je bilo
jednostavnije, lakše da priđe blizu. Muškarci su bili podložniji tome, ali tokom
godina ustanovila je da su svi, bez obzira na pol, otvoreniji i blagonaklonjeniji
prema lepim ljudima.
Sadržaj ormarića iznad lavaboa bio je u haosu. Spustila je poklopac WC šolje
pa počela da vadi predmete iz ormarića i ređa ih na njega. Zavoji, pasta i konac
za zube, sprej za nos, dezodorans, krema za kožu, makazice za nokte, četka za
struganje peta, ukosnice, minđuše, soli za kupanje, maramice, lekovi (neki na
recept, neki ne). I dalje nije bilo pokazatelja da žena čiji je ormarić u kupatilu
praznila ima bilo kakav seksualni život vredan pomena, ali bar je imala gljivičnu
infekciju, sudeći po jednoj od tuba koje su sada ležale na poklopcu WC šolje.
Kada je ormarić ostao prazan, Katja ga je obrisala vlažnim maramicama pre
nego što je sve vratila unutra po sistemu po kome su predmeti bili podeljeni na
četiri glavne grupe: lekovi, preparati za negu tela, preparati za kosu i ostalo.
Zadovoljna time kako je provela poslednjih dvadeset minuta, izašla je u malu
kuhinju. Mogla bi nešto da pojede, shvatila je, i otvorila frižider, pa izvadila puter,
sir, jaja i pivo. Dok su se jaja kuvala na šporetu, otvorila je svetlozeleni kredenac
u potrazi za hlebom, tanjirima i priborom za jelo. Našla je ono što je tražila i sela
za mali kuhinjski sto pored prozora. Novine za koje je Kuznjecov pisao, ležale su
u pletenoj korpi na podu, i ona ih je uzela i spustila pored malog obroka koji je
spremila. Kada su jaja bila kuvana, isprala ih je hladnom vodom i stavila šerpu na
podmetač.
Zatim je sela da jede i čita novine. Shvatila je da bi bilo lepše uz muziku pa je
potražila radio ili nešto slično. Nije ga našla, ali to je verovatno i bilo dobro. Ako
bi se iz stana čula muzika kada oni stignu, mogli bi da shvate da se nešto sprema.
Međutim, mislila je da oni neće doći još nekoliko sati.
Zato je čekala.
Umela je da čeka.
 7

O statak popodneva prosto je proleteo.

Hana se vratila na mesto gde su pronašli telo baš kada je Gordon završavao
telefonski razgovor.
„Šta kažu iz Lulea?”
„Slučaj preuzima odeljenje za teške zločine.”
To i nije bilo baš neočekivano. Zakopano telo smatra se žrtvom ubistva dok
se ne pokaže drugačije, a slučajevi ubistva prosleđivani su u Luleo.
„Ko je tamo?”
„Erikson.”
Erikson, čije se prezime pisalo sa x, kao i njegovo ime, Aleksander, tako da su
ga ljudi zvali X. Hana ga je poznavala. Poznavala ga je i dopadao joj se. Bio je
glavni istražitelj u nekoliko drugih slučajeva tokom godina. Poslednji put kada su
izvukli telo iz Kuklaforsena prošlog proleća.
Rekla je Gordonu šta je pronašla pored puta i da sumnja da su se tu sudarila
dva vozila, od kojih je jedno bilo plavo. Gordon je slušao i klimao glavom pre
nego što ju je zamolio da ode po njihov auto u Vitvatnet.
„Povedi i njega”, rekao je, pokazujući glavom prema Jensu, koji je stajao
dokon i odsutan pored obližnjeg oborenog drveta.
„Moram li?”
„Da.”
„Hajdemo.” Mahnula je rukom i njih dvoje otišli su istim putem kojim su
došli, dok je Gordon počinjao da poziva ostale da im kaže da obustave potragu i
vrate se u grad.
Četrdeset pet minuta kasnije, Hana se parkirala nedaleko od mesta gde su
pronašli telo. Jens će morati da sačeka u kolima dok ona i Gordon zatvore put i
područje oko groba u šumi. Tehničari su i dalje bili na sat vožnje do njih, a
verovatno i više – loša strana života u malom gradu jeste to što je većina potrebnih
sredstava i ljudstva udaljena najmanje sto pedeset kilometara – pa je Gordon
zatražio od nje da odveze Jensa nazad i kupi im nešto za jelo. Dok je išla prema
autu, počela je da oseća vrućinu na licu i vratu, kako joj se ta vrućina širi po telu
dok joj se svaka pora otvarala, a znoj isticao napolje. Ne gledajući se u ogledalu,
znala je da je sigurno crvena u licu i znojava dok je sedala pored Jensa i pokretala
auto. Uključila je klima-uređaj na maksimalnu jačinu, istovremeno se opirući
nagonu da spusti prozore.
Po drugi put danas.
Bilo je već dovoljno loše kada joj se ovo dešavalo jednom nedeljno, a hoće li
od sada biti ovako? Osećala se kao da nekoliko puta dnevno vežba, ali bez ikakvih
pozitivnih efekata. Samo znoj i lice crveno kao cvekla.
 „Mogu li da povećam temperaturu?”, pitao je Jens pošto su se vozili nekoliko
kilometara.
„Ne, ne možeš.”
„Malo je hladno.”
„Kada tvoje telo odluči da te svakodnevno zajebava, onda ti možeš da
odlučuješ o temperaturi u kolima, važi?”
Jens je klimnuo glavom ništa ne shvatajući, izveo pokušaj da priča s njom o
događajima iz prošlih nekoliko sati, ali njeni progunđani jednosložni odgovori bili
su još manje podsticajni nego dok su dolazili ovamo, pa je zaćutao. Tek kada su
skrenuli na parking ispred policijske stanice, a ona izašla iz kola, ponovo je
otvorio usta.
„Možda bi mogla da me obavestiš o situaciji.”
„Zašto?”
„Jednostavno sam radoznao. Osećam da sam uključen u ovo.”
„Naravno”, slagala je Hana bez napora, da bi brže završila ovaj razgovor.
„Morgan ima tvoj broj, redovno ćemo te izveštavati. Vozi pažljivo.” Mahnula mu
je, zadovoljna što vidi da konačno odlazi, i odvezla se do marketa Kup. U stvari,
više je volela ICA Maksi, ali Kup je bio bliži. Otišla je do polica s gotovom hranom
da odabere nešto za večeru. Gordon bi želeo nešto zdravo. Dakle, za njega škampi
sa salatom. Sve što je njoj izgledalo dobro, trebalo je podgrevati, pa se opredelila
za rolnice od piletine. Dovršila je kupovinu malim bagetom za Gordona i dvema
flašicama koka-kole i kesicom naćosa za sebe.
Kada se vratila, ispred blokade na putu bilo je parkirano nekoliko automobila.
Tehničari su stigli, Gordon im je ispričao ono što su njih dvoje do sada znali, lekar
koga su doveli proglasio je da je pronađena osoba mrtva i zatim su svi počeli da
rade svoj posao. Sada dokoni, Gordon i Hana seli su na stenu nadomak blokade
na putu da ručaju, gledajući kolege kako rade. Nisu mnogo pričali. Vladala je
duboka tišina. Sunce je i dalje bilo visoko na nebu, insekti su zujali na vrućini i
povremeno su odlomci razgovora između ljudi koji su radili iza rampe na putu
dopirali do njih.
Kada su završili jelo, Hana je predložila da se vrati i počne da radi izveštaje;
svakako je bilo dovoljno da ovde ostane samo jedno od njih. Gordon je mogao da
se doveze nazad s tehničarima.
Dva i po sata posle toga pokucao je na dovratak njene kancelarije, baš dok je
zatvarala dokument koji je radila.
„Još si ovde”, primetio je, spuštajući se na stolicu za posetioce u njenoj
kancelariji.
„Upravo krećem. Da li si se ti tek sada vratio?”
„Da, obišli su pola šume.”
„Znamo li ko je to bio?”
Gordon je odmahnuo glavom, i rukom pokrio usta dok je zevao.
„Nema ličnih dokumenata, ničega.”
„Šta je naš sledeći korak? Da li ćemo objaviti sliku?”
„Razgovaraćemo o tome sutra, X i ja.”
 Gordon je ponovo ustao, kao da je shvatio koliko je umoran tek kada je seo.
Hana je isključila kompjuter pa i sama ustala, i zajedno su krenuli niz hodnik.
„Preliminarni uzrok smrti jeste slomljen vrat.”
„Koliko je ležao tamo?”
„Izgleda da je to teško reći. Postao je hrana za vukove pre nedelju dana, tako
da je bio tamo najmanje toliko.”
Došli su do kraja hodnika. Gordonova kancelarija bila je tačno pored vrata
koja su se otvarala na stepenice.
„Videćemo se sutra”, rekao je on, klimajući glavom prema svojoj kancelariji,
što je ukazivalo na to da on namerava da ostane još malo. Na svoje iznenađenje,
Hana je shvatila da je očekivala da zatraži od nje da ostane, i možda joj čak ponudi
da joj pravi društvo na putu do kuće. Možda se čak i nadala tome.
To ju je nerviralo i nije ličilo na nju.
„Videćemo se”, rekla je, otvorila vrata i pošla niz stepenice.

Minut kasnije izašla je iz zastakljenog predvorja i duboko udahnula kada su se

vrata zatvorila za njom.
Napolju je bilo svetlo kao da je dan, a sveže kao da je noć. Nekoliko kola
kretalo se niz auto-put E4, ali ne toliko njih da bi prigušila šum reke i poj ptica
dok je išla kući. Palo joj je na pamet da nije pričala s Tomasom celog dana, nije
mu rekla šta se dogodilo ni zašto dolazi ovako kasno. Ali opet, ni on uopšte nije
zvao da je pita. Sada je bilo prekasno. On je sigurno otišao na spavanje.
Nastavila je dalje niz Strandgatan, pa skrenula na Pakhusgatan, pored javne
biblioteke. Tomas je stalno dolazio ovde dok su deca bila mala; ona je dolazila
samo s vremena na vreme. Prošlo je nekoliko godina otkad je poslednji put uzela
knjigu iz biblioteke. Ili pročitala neku, kad smo već kod toga. Skrenula je levo na
Storgatan, ne baš najprometniju ulicu na svetu u bilo koje doba dana, ali u
ponedeljak u ponoć u junu potpuno pustu. Prošla je pored velike žute građevine
od drveta u kojoj se nalazio Čudak i neke druge male radnje. Shvatila je da je
gladna dok je prolazila pored zatvorenog kafea. Prošlo je dosta vremena otkad je
pojela pileće rolnice i naćose. Zastala je na sledećoj raskrsnici. Obično bi skrenula
desno na Kepsmangatan, prošla pored trga, Gradskog hotela, vodotornja i
nastavila prema kući. Međutim, u podsvesti joj je narastala neka misao.
Saobraćajna nesreća posle koje je počinilac pobegao. Učestvovala su dva auta.
Nije gajila velike nade da će on biti tamo, ali nije moglo da škodi ako prođe
tuda. Pogleda. Ispred je obično bilo parkirano vrlo malo kola.
Zato je krenula pravo napred umesto desno, pored dveju banaka i poslovnog
skladišta H. M. Hermansona, velike sivo-plave drvene građevine koja je tu stajala
od 1832. godine i koja je, s vlasnikovom kućom i dvanaest drugih objekata,
zauzimala čitav jedan blok. Radnje su zatim ustupile mesto jednoličnim
trospratnim kućama od cigala koje su mogle biti u bilo kom gradu, mada je
mestimično poneka starija drvena kuća davala sve od sebe da podseti na slavne
dane Storgatana. Hana je skrenula desno ka Fabriksgatanu i zavirila na parking
iza prve niske crvene kuće.
Predosećaj se, izgleda, isplatio. Svetla u salonu automobila bila su uključena.
Razgledala je kola parkirana ispred salona pre nego što je otvorila mala metalna
vrata pored širokih i prljavih vrata garaže, na kojima je bila tabla s obaveštenjem
da se radnja zatvara u sedam sati posle podne radnim danima.
Osećao se miris automobila, mašinskog ulja i izduvnih gasova. Začuli su se
prvi tonovi Betovenove kompozicije Za Elizu, koji su označili da neko ulazi u
radnju, i na trenutak nadjačali muziku iz osamdesetih s radija. Unutra su bila četiri
automobila. Nijedan nije bio tamnoplav.
„Šta ti radiš ovde?”
UV se pojavio iz masnog automehaničarskog kanala i obrisao ruke krpom, ali
nije se potrudio da joj priđe ili pruži ruku. Sretali su se i ranije. Mnogo puta. Do
pre nekoliko godina, u okolini je bilo mnogo sitnih krivičnih dela u koja je UV
bio umešan.
Krađa, provala, prodaja kradene robe, šverc...
Kružile su glasine da ga zovu – ili da on želi da ga zovu – UV, jer je to
skraćenica za Ultra Violent3. Ako je tako, to je glupo da pukneš od smeha, mislila
je Hana.
Pre pet godina završio je u zatvoru zbog nekog posla s Fincima. Osuđen je na
tri godine zbog ozbiljnog prestupa s drogom: 1.500 pilula suboteksa uvezenih iz
Francuske.
U to vreme, tržište je bilo mnogo veće u Finskoj, ali to se sada promenilo. Broj
korisnika povećan je u Haparandi i u čitavom Norbotenu. Uglavnom među
mladićima kao što je onaj s kojim se Hana jutros srela. Bilo ih je mnogo, i previše,
bez životnog pravca, bez plana, bez posla. Haparanda je imala najvišu stopu
nezaposlenosti u čitavoj oblasti. Daleko najvišu. To je bio deo opakog kruga iz
koga je bilo teško izaći. Nacionalna statistika o učenicima prvog razreda srednje
škole jasno je govorila o ovoj činjenici. Devojčice su imale mnogo bolje ocene od
dečaka, iz svih predmeta. Oni su zaostajali. Ostavljani su pozadi dok su mlade
žene odlazile da steknu više obrazovanje.
Haparanda nije bila jedini mali grad koji je trpeo zbog ovog trenda, ali to nije
činilo problem manjim.

Kada je UV pušten iz zatvora posle dve godine, postao je otac, sasvim napustio
svet kriminala, preuzeo automehaničarsku radionicu i sada je bio ovde, vredno
radeći posle ponoći.
„Radiš dokasno”, primetila je Hana, ulazeći nekoliko koraka u prostoriju. UV
se naslonio na jedan auto, prekrstio ruke na grudima i pratio je pogledom.
„Šta hoćeš?”, umorno je upitao.

3 Engl. krajnje nasilan, slično kao ultra violet, ultraljubičasta (svetlost). (Prim. prev.)
 „Da li si ove nedelje imao neke slupane automobile?”, Hana se okrenula da
prati njegovu reakciju. Mogla je i da pređe pravo na stvar.
„Ne.”
Hana je stala kao ukopana. Iz zvučnika su dopirali lako prepoznatljivi tonovi
uvodne pesme iz filma Slava. Bubnjevi i pulsirajući sintisajzer. Zaćutala je i
duboko udahnula da se umiri.
„Možeš li da isključiš radio?”
„Zašto?”
„Možeš li samo da ga isključiš, molim te?”
Njen ton nije dopuštao nikakve primedbe ili dodatna pitanja. UV je slegnuo
ramenima i uradio kao što je tražila. Hana je nakratko zatvorila oči, iznervirana
što nije u stanju da kontroliše ovo, što zidovi koje je podigla oko sebe i dalje mogu
biti oboreni toliko lako. Sve to što je imalo veze s njenom majkom i, naravno,
Elin...
„Jesi li sada zadovoljna?” On joj je pitanjem prekinuo tok misli.
„Da. Hvala.”
Kada je nastala tišina, brzo se pribrala, uspevajući da potisne nepozvane misli
i vrati se na slučaj.
„Dakle, nije bilo slupanih auta?”
„Ne.”
„Jedan tamnoplavi.”
„Ne”, ponovio je UV, naglašavajući odgovor odmahivanjem glavom. „Ni
tamnoplavi, ni bilo koje druge boje. Nije bilo kola oštećenih u sudaru.”
„Jesi li siguran?”
„Potpuno.”
Stajala je, gledajući oko sebe i premišljajući postoji li ikakav način da to
proveri, i shvatila da ne postoji, bar ne sada.
„Ako se išta pojavi, obavesti me.” Prišla mu je i pružila svoju posetnicu. On
se nije potrudio da je uzme.
„Znam gde da te nađem.”
Gledala ga je u oči dok je vraćala posetnicu u džep, pa se okrenula i pošla
prema vratima.
„Pozdravi Tompu”, čula je kada je spustila ruku na kvaku. Stala je. Njenog
muža niko ne zove Tompa. Koliko dobro je on poznavao UV-a? Da li bi trebalo
da nešto zaključi iz ovog kratkog pozdrava? Osim da on, očigledno, zna ko je ona
i za koga je udata. Odlučila je da se ostavi toga i otvorila je vrata. Dok je izlazila
iz radionice, ponovo ju je pratila melodija Za Elizu, i krenula je kući.

UV je sačekao da se vrata zatvore i da bude siguran da se ona neće vratiti, pre

nego što je dao oduška iritiranosti i nervozi. Ostavljali su ga na miru otkad je
izašao iz zatvora. Želeo je da svi znaju da je ostavio taj život za sobom; sada je
bio pristojan porodični čovek. Nije želeo da mu se panduri vrzmaju okolo. Nije
mogao da ih trpi ovde.
Da li će oni reagovati na činjenicu da radi dokasno?
Početi da njuškaju? Početi da ga ponovo sumnjiče?
Ne bi bio ovako kasno u radionici da nije morao, da služba za socijalno
osiguranje nije napravila „novu procenu”.
Ništa se nije promenilo.
Lovis i dalje nije mogla da drži podignutu glavu, nije mogla da govori, nije
mogla da se smeje, u suštini je bila slepa, hranili su je iz cevčice i imala je
epileptične napade, ponekad i nekoliko njih na dan. Sa četiri godine, u mnogo
aspekata bila je manje razvijena od novorođenčeta, ali oni su ipak smanjili pomoć
koju je primala. On i Stina žalili su se i raspravljali, s opštinom, sa svima, ali
odluka je bila konačna, tako da su morali da se naporno trude da sve funkcioniše.
Sve su radili u smenama, jedno od njih uvek je bilo kod kuće s Lovis, u svako
doba dana.
Nije funkcionisalo.
Stina se razbolela i morala je da radi polovinu smene pre nego što nije otišla
na puno bolovanje. On je pokušavao da radi što više, ali bili su oboreni na kolena,
i da bi preživeli, plaćali su pomoć za Lovis kada im je to bilo potrebno.
Što je bilo često. I bilo je skupo.
Automehaničarska radionica poslovala je dobro, ali i dalje im je bilo potrebno
više od onoga što možete da zaradite od servisa automobila i zamene guma i ulja.
Zato se on, kada su stigli u potpuni ćorsokak, obratio svojim starim kontaktima iz
Finske i ponovo počeo.
U manjem obimu. Apsolutno bez droge.
U poslednje vreme, većina njegovih dodatnih prihoda dolazila je od
automobila kao što je mercedes klase S. Slupani u Sjedinjenim Američkim
Državama prošle zime, ponovo preuzeti od strane kompanije za osiguranje,
preprodati i brodom dovezeni u Evropu. Dotle je sve bilo potpuno zakonito. UV
ih je popravljao, obično pomoću ukradenih delova, i starao se da završe na
švedskom ili finskom tržištu. Prodavana su kao polovna, uz normalna oštećenja
od dotrajalosti. Nije bilo podataka o udesima u prošlih nekoliko meseci na Floridi.
U tome nije bilo mnogo novca, ali svaki sitni dodatni prihod je pomagao.
A pandurka je došla ovamo. Da se raspituje o šteti od sudara.
Odlučio je da sačeka dan ili dva i vidi kako će se situacija razvijati. Znao je to
što je znao, ali još nije znao šta da radi s tom informacijom. Jedino u šta je bio
siguran jeste da ne sme da se vrati u zatvor. Stina i Lovis ne bi preživele bez njega.
 8

I zašla je naga iz kreveta i pošla u kupatilo. Znala je da je on gleda. Upravo su

imali seks. Bila je dobra u tome, naučila je kako to da radi temeljno kao i sve
ostalo. On je bio bolji nego što je očekivala.
Katja je izabrala njega u hotelskom baru. Poslovni čovek, stranac. Verovatno
oko četrdeset pet godina, prosečnog izgleda, smeđih očiju, uredno ošišane tamne
kose, s bradom od nekoliko dana, a ispod njegovog neobičnog sakoa i svetloplave
košulje, otkopčane ispod vrata, činilo se da je sasvim dobro vodio računa o sebi.
Sedeo je sam s laptopom. Pre nego što mu je prišla, proverila je nosi li prsten. Nije
je bilo briga da li će on nekoga da prevari, ali uvek je lakše ako ne moraju da prave
taj izbor. U najgorem scenariju, uplašili bi se kasno uveče, a nije želela da troši
vreme na njega ako neće spavati s njom. Prišla je i upitala na engleskom da li je
mesto naspram njegovog slobodno i predstavila se kao Nađa.
On se zvao Simon. Simon Nur.
Iz Minhena, kako se ispostavilo.
„Pomalo govorim nemački”, rekla je ona s jakim ruskim akcentom. Umela je
tečno da govori nemački, bez i najmanjeg stranog akcenta. Nemački i još pet
jezika, a mogla je da učini da je razumeju na još šest-sedam ili više. Bila je
zadovoljna što ima priliku da vežba nemački, rekla mu je, napravivši nekoliko
malih grešaka, na koje se on nasmejao i ispravio ih. Pitala je da li može da mu
plati piće, ali želeo je da on plati.
„Onda čašu belog vina, molim.”
On je naručio pivo. Nazdravili su preko njegovog zatvorenog laptopa.
Ohrabrujuće mu se osmehnula i bez zastoja nastavila razgovor. Bilo je jasno da
shvata da je ona daleko od njegove lige, održavao je nivo i njegova radost što je
u njenom društvu izgledala je iskreno, posvećivao joj je punu pažnju, kao da ne
može da veruje u sopstvenu sreću. I pored toga, ili možda baš zbog toga, oklevao
je kada je posle nekoliko sati koje su proveli zajedno, ona predložila da odu negde
gde mogu da budu sami.
„Ja nisam prostitutka”, rekla je. On je pocrveneo i promucao da nije to ni
mislio. Lagao je. Kada se mlada, atraktivna žena predstavi bogatom biznismenu
u hotelu u Sankt Petersburgu, zapadnjaci misle da to znači da je prostitutka. A
moguće i ucenjivač. Neke kompanije čak su upozoravale svoje zaposlene na to,
ona je to znala. Zato je sada oklevao. Uplašio se. Tek su se upoznali, tako da bi,
ako kaže da joj se on sviđa ili ima bilo kakva druga dublja osećanja prema njemu,
to delovalo čudno i sumnjivo, ali ako hoće da dobije ono što želi, moraće da
odagna njegove strahove da će biti drogiran, opljačkan ili nešto još gore.
Pokušala je sa istinom. Ili bar nekom njenom varijantom.
Nagnula se napred, snizila glas i prešla na engleski.
 „Danas sam završila jedan veliki projekat”, rekla je, gledajući ga u oči. „Nisam
odavde, sutra se vraćam kući, hoću da se opustim noćas i volim seks.” Zurila je u
njega s izrazom lica kojim ga je pozivala da se usudi da joj ne veruje.
Ovo je bilo preterano? Previše otvoreno?
Apsolutno ne. Simon Nur klimnuo je glavom, ne ušpevajući da potisne osmeh
s lica dok joj je govorio da ima sobu na četvrtom spratu.
Katja je izašla iz kupatila. Simon ju je gledao na dvostrukom krevetu i gledao
je na način – iako toga nije bio svestan – koji je pokazivao da još ne može da
veruje u svoju sreću. Ona ga je pustila da gleda.
„Mogu li da uključim televizor?”, upitala je na nepravilnom nemačkom i uzela
daljinski upravljač s malog pisaćeg stola.
„Hoćeš li sada da gledaš televiziju?”, odgovorio je on, gledajući na sat.
„Hoćeš li ti spavaš?”, upitala je ona, namerno praveći gramatičku grešku, s
izrazom lica koji je govorio da mu neće smetati gledanjem televizije ako hoće da
spava.
„Ne, ne, možemo da gledamo televiziju.”
Ona se vratila do kreveta i ponovo legla pored njega. Namestila je jastuk sebi
iza leđa. U jednoj ruci držala je daljinski upravljač, a drugu je spustila na njegov
stomak. Mogla je da oseti kako su mu se mišići ukočili na njen dodir. Prebacila je
jednu nogu preko njegove, dodirujući mu butinom penis, i počela da menja kanale
dok nije našla vesti.
U toku je bila velika akcija spasavanja iz skoro potpuno uništene stambene
zgrade. Jedna strana bila je srušena, kao da ju je neki džin zgazio nogom,
sravnjena sa zemljom, ali druga polovina jedanaestospratnice ostala je netaknuta.
Ekipe za pretragu i spasavanje detaljno su prečešljavale ruševine u potrazi za
preživelima. Voditelj vesti i tekst na dnu ekrana govorili su isto. Sada je potvrđeno
da su novinar Stanislav Kuznjecov i njegova koleginica Galina Sokolova poginuli
u eksploziji gasa koja je uništila velike delove zgrade u Ulici Afonskaja.
Ponekad morate da izvedete da izgleda kao nesrećni slučaj. Ovoga puta to je
bilo još važnije nego inače. Previše ljudi imalo je premnogo toga da izgubi ako bi
se saznala istina.
Zato ju je ona zakopala.
„Šta se desilo?”, pitao je Simon, pokazujući glavom prema televizoru, na
kome su i zvuk i tekst bili na ruskom.
„Eksplozija gasa. Veoma poznat novinar, kritičar Kremlja, i njegova
ljubavnica poginuli su dok su se kresali u stanu njegove majke.”
„Izvestili su i o tome?”, upitao je Simon iznenađenim glasom. „Da je varao
ženu?”
„Ne, ja to, jednostavno, znam.”
Njen telefon zapištao je na noćnom stočiću. Uzela ga je i pogledala u ekran.
Novac joj je uplaćen. Dopustila je sebi zadovoljan osmeh.
„Dobre vesti?”
„Da.”
 Vratila je telefon na stočić, uzela daljinski upravljač, utišala televizor i počela
da spušta ruku koju je držala na njegovom stomaku naniže.
 9

P olako je ponovo oživljavala.

Haparanda.
Dok se sunce podizalo na nebu, na kome već dve nedelje nije bilo oblaka, ona
je nemilosrdno pokazivala kakva je ostarela primadona. Bilo joj je potrebno malo
pomoći, malo nežnosti, posvećenosti, i to ne tako bukvalne kao što je krečenje,
postavljanje novog crepa ili zidnih dasaka da se sakriju njeni nedostaci, da se
prikrije da više ne diše sa istom vitalnošću ili optimizmom kao nekada.
Da li su joj nedostajala stara vremena? Naravno da jesu.
Bilo je vremena kada je mislila da se nalazi u samom centru sveta. Zaista jeste.
Prava metropola na dalekom severu. U dane kad su špijuni, krijumčari,
revolucionari, prostitutke, lovci na blago i umetnici dolazili iz blizine i iz daljine
da se okupe u njoj. Ovde se raspravljalo o međunarodnoj politici, poslovnim
sporazumima i sudbini čovečanstva, i postizani su dogovori u sobama njenog
Gradskog hotela.
U aprilu 1917. godine, Lenjin se zaustavio ovde na putu iz izgnanstva u
Švajcarskoj. Sanke s upregnutim konjima odvezle su ga preko leda do Tornija, a
zatim dalje u Petrograd, prema Oktobru i njegovoj ulozi u istoriji. Ono što mislite,
zavisi od toga ko ste; ona ničemu nije pridavala nikakvu vrednost, samo je opažala
šta se dešava. Postojalo je vreme kada su naizgled svi znali ko je ona i gde se
nalazi, i želeli da stignu do nje.
Sunce se podiglo više, terajući senke, stare i nove. Ugrevajući zemlju gde je
Valborg Karlson polagala cveće na muževljev grob u jutarnjoj svetlosti.
Nedostajao joj je. Sve vreme. Budila se rano, pogotovo leti, i dolazila ovamo
svakog dana. Radila je to prošlih devet godina, nesvesna da su njenog muža u
staračkom domu ubili injekcijom insulina.
Mali stan u kome je Jonatan Jonte Lundin, znojav i s nagoveštajem osmeha na
usnama, spavao u svom krevetu potpuno obučen, već je bio topao i zagušljiv i
zaudarao na đubrište. Proći će nekoliko sati pre nego što se on probudi, kada će
iznova započeti njegova neumorna potraga za drogom. Dotad će zaboraviti šta je
sanjao, nesposoban da se seti apstraktnog osećaja potpune slobode i sreće koji u
budnom stanju nije imao već mnogo godina.
U kući na Klevervagenu, Jeni i Tobijas Valgren imali su nežan i poletan
jutarnji seks. Venčali su se u crkvi u Haparandi pre samo dve nedelje. Tobijas je
obećao sebi da će biti veran kada se venčaju, a to je bilo nešto što nije uspevao da
postigne više od četiri godine koliko su bili zajedno, i dve godine koliko su bili
vereni. Dosad je držao obećanje. Vodili su ljubav bez zaštite i Tobijas je svršio uz
dugo stenjanje koje je prigušio jastukom. Jedan od njegovih spermatozoida
pronaći će put do Jenine jajne ćelije, a ona će zatrudneti i roditi dete, za koje će
za dvadeset tri godine znati svi, ne samo u Haparandi nego u celoj Švedskoj.
 Stina Laurin stajala je na vratima ćerkine spavaće sobe. Lovis je sada čvrsto
spavala, ali prošie noći imala je napad. Bila je to Stinina noć, ali se Denis,
svejedno, probudio i pomogao joj, iako je radio dokasno. Izgledao je toliko
umorno kada je jutros krenuo nazad u automehaničarsku radionicu, ali novac im
je bio potreban i više nego što je njemu bio potreban san. Kao što se često dešavalo
u poslednje vreme, pitala se koliko mogu da izdrže, a kada bi takva pitanja stigla,
kao i njen strah da će ga izgubiti, nije mogla da potisne one misli koje su bile
zabranjene. Da ona ne voli svoju ćerku, da bi im bilo bolje bez nje. I mrzela je
sebe zbog toga.
U jednoj od niskih, svetlozelenih gradskih kuća na Kornvegenu, Krista Raivio
pokušavala je da dođe do objašnjenja za svoje kolege otkud joj modrice i nateklina
ispod oka dok je sekla hleb sinu za doručak. Pitala se, kao što se često dešavalo,
kakav bi osećaj bio zariti taj oštri nož u grudi njenog nasilnog muža. Proći će još
tri godine pre nego što to sazna.
Sandra Franson izlazila je iz svoje kuće dok je Kenet još spavao na spratu, i
kretala na posao. Već je jedva čekala pauzu za ručak, kada će krenuti u tržni centar
Rajaila u Tomeu, nekoliko stotina metara s druge strane reke, preko granice, i
kupiti vazu koju je toliko želela. Imala je šezdeset evra koje je presavila i gurnula
u prednji džep pantalona. Znala je da ne bi trebalo, ali častiće se. Morala je da se
časti, zaslužila je to. Kao i većina drugih stanovnika Haparande, pogledala je u
vedro nebo i pretpostavila da će to biti još jedan lep dan.
Nije znala, niko nije znao, da mračni oblaci počinju da se gomilaju na istoku.
 10

ak i pre nego što se okrenula, Hana je znala da će druga strana kreveta biti
Č prazna. Tako je bilo ovih dana. Čak i vikendom. Tomas je rano legao, nekada
već u devet. Duboko je spavao, leđima okrenut od nje kada je legla u krevet satima
kasnije. Ponekad je čula kada se njegov budilnik uključi u pet sati, ali obično ne.
Nije čak bila sigurna da li ga uopšte uključuje u poslednje vreme. Svejedno, budio
se.
Različiti dvadesetčetvoročasovni ritmovi.
On je uvek bio jutarnji tip; vežbao je, tuširao se, spremao decu za školu, i sve
to pre nego što krene na posao. Ona je veoma cenila one samotne sate kada je
veče prelazilo u noć, kada su deca spavala, a kuća bila potpuno tiha. Njeno vreme.
Ipak, i dalje je trebalo da viđaju jedno drugo, da razgovaraju.
Juče nijednom nisu razgovarali.
Hana je ustala iz kreveta, navukla farmerke i džemper, pošla u kuhinju, uzgred
pogledala kuhinjski sto, mada je znala da neće biti poruke, pa otvorila viseći
ormarić, izvadila mlevenu kafu i sipala je u aparat. Dok je čekala da se skuva,
pregledala je prvu stranicu jutarnjih novina, koje je Tomas i dalje naručivao da im
dostavljaju u poštansko sanduče. Nije bilo ničega o čoveku koga su juče našli u
šumi. Nije morala da lista novine da bi to znala; da je vest stigla u novine, bila bi
na naslovnoj strani. Uzela je mobilni telefon, otkucala broj i ukleštila telefon
između obraza i vrata dok je otvarala frižider. Tomas se javio posle drugog zvona.
„Hej, šta radiš?”, pozdravila ga je ona.
„Radim – ili bolje rečeno, na poslu sam. Ovde je prilično mirno.”
Hana je mogla da ga zamisli, zavaljenog na kancelarijskoj stolici, s nogama
na postolju malog kancelarijskog stola. Njegova kancelarija bila je u poslednjoj
zgradi na Stationsgatanu, s pogledom na železničku stanicu, koja je izgledala kao
palata, izgrađena s mnogo samopouzdanja i optimizma za vreme Prvog svetskog
rata. Ili Dom omladine, kako su je nazivali već mnogo godina, otkad je putnički
servis ukinut 1992. godine i grad prestao da koristi zgradu kao stanicu. Pričalo se
o tome da će putnički vozovi ponovo krenuti, ali većina ljudi govorila je da će
poverovati u to kada vide svojim očima.
„Juče smo pronašli telo”, rekla je Hana, vadeći iz frižidera puter, sir i sok.
„Stvarno?”
„Da, zbog toga nisam došla kući.”
„U redu.”
To nije bila reakcija koju je očekivala. Očekivala je da se on ispravi na stolici,
nagne napred i zatraži od nje da mu ispriča više, da mu ispriča sve. Ne samo jedno
„u redu”.
On je oduvek bio iskreno zainteresovan. Ne samo u godinama koje su proveli
u Stokholmu nego i kada su se vratili na sever. Iako ona nikada nije jurila bilo
kakve lukave serijske ubice niti učestvovala u uzbudljivim slučajevima, njega je
oduvek naizgled zanimao njen posao. Mnogo više nego nju njegov. Nema mnogo
toga da se priča o računovodstvu, smatrala je ona.
„Možda je saobraćajna nesreća, a vozač je sakrio i zakopao telo stradalog u
šumi”, nastavila je ona, uprkos njegovoj mlitavoj reakciji, dok je mazala dva
parčeta tosta puterom.
„Imate li osumnjičene?”
„Ne, čak i ne znamo ko je poginuli.”
„Ko ga je našao?”
„Mi. Neki vukovi pojeli su delove njegovog tela i... duga je to priča.”
„Moraćeš da mi ispričaš noćas. Hoćeš li biti kod kuće?”
„Zavisi od toga šta se bude dešavalo, ali da, mislim da hoću.”
„U redu, videćemo se onda.”
Očigledno je završavao ovaj razgovor. Želeo je da prekine vezu. Njoj su se
vratile one misli odranije. Ne samo što juče uopšte nisu razgovarali nego kada su
uopšte poslednji put radili nešto zajedno? Nije mogla da se seti. Viđali su jedno
drugo, da, bili su u kući u isto vreme, naravno, ali da su zaista radili nešto, samo
njih dvoje?
Obično nisu išli na mnogo lokalnih kulturnih dešavanja, ili sportskih, ili
zabavnih, ali Tomas bi s vremena na vreme video nešto u novinama i predložio
da odu. Onda je shvatila da je prestao to da radi. Otkad?
„Odakle poznaješ UV-a?”, upitala je i počela da seče sir, ne želeći da završi
razgovor.
„Koga?”
„UV-a. Denisa Nijemija.”
„Auto-mehaničara?”
„Da.”
„On popravlja kola za firmu, i naš auto i skuter kada je potrebno. Zašto?”
„Ništa važno, pričala sam s njim juče i rekao mi je da te pozdravim.”
To nije bila cela istina, ali bilo je jednostavnije ovako. Pominjanje Tomasovog
imena u UV-ovoj radionici podsetilo ju je na osećaj koji je imala već neko vreme:
ona nema pojma šta Tomas radi u poslednje vreme.
Šta radi sa svojim vremenom, kada ili s kim.
Nije to bio samo različit dvadesetčetvoročasovni ritam. Živeli su skoro
odvojene živote.
On je bio mnogo više odsutan prošle godine. Provodio je više vremena na
poslu, u lovu, ribolovu, gore u kolibi, kod svog nećaka. Druge stvari obuzimale
su mu pažnju. A možda i neko drugi. Hana je mislila da će biti upravo suprotno
kada se Alisija, njihovo najmlađe dete, odselila prošle godine. Ona je to jedva
čekala. Godinama su bili primorani da se šunjaju okolo, čekaju one relativno retke
prilike kada su sami u kući da ne bi postideli osetljive tinejdžere seksualnim
životom njihovih roditelja. Sada su tu bili samo njih dvoje. Imali su pred sobom
potpuno otvoren put, ali u spavaćoj sobi nije se dešavalo baš mnogo toga.
Otprilike početkom godine odlučila je da vodi beleške na telefonu, jednostavno
dodajući slovo s uz datum. Dosad je u kalendaru bilo dva slova s. Poslednje 8.
aprila. Sada su već duboko zašli u jun.
„Šta si radio juče?”, pitala je, i brzo i efikasno potisnula misao da se on možda
najzad umorio od nje. Od njih dvoje kao para.
„Ništa posebno.”
„Nisi zvao.”
„Pretpostavio sam da radiš, nisam hteo da te uznemiravam.”
Ona je ponovo usmerila pažnju na puter i sir. Sećala se kako je nekada bilo.
Kada su se tek venčali i uskoro preselili u Stokholm. Ona tada nije imala mobilni
telefon, skoro niko ga nije imao. Umesto toga imala je pejdžer, i kada bi on
zazujao, pokušavala je da pronađe telefon što je pre moguće. Tomas je bio kod
kuće sa Elin, nešto se možda desilo, ali ne. Samo je hteo da se javi, da ostanu u
kontaktu.
Ponekad je samo želeo da joj čuje glas.
Nije ga bilo briga što ona radi. Da li je uznemirava.
„Dobro”, kratko je rekla.
„Da.”
„Ali videćemo se večeras.”
„Da, biću kod kuće u uobičajeno vrerne.”
Prekinula je vezu, spustila telefon na pult i počela da doručkuje. Prelistavala
je novine. Bez mnogo truda, ovaj jutarnji razgovor odlebdeo joj je iz svesti.
Zadržavanje na njemu ništa ne bi popravilo.
 11

P osle nešto više od dvadeset minuta hoda, Hana je otvorila ulazna vrata, prošla
pored Karin na prijemnom odeljenju, pozdravivši je, izvadila svoju ključ-
karticu, otkucala šifru i ušla da se presvuče u uniformu.
Dok se pela na sprat na jutarnji sastanak, čula je korake iza sebe na
stepenicama. Stala je i sačekala Gordona, koji joj je prilazio s osmehom na licu i
tankom fasciklom u ruci.
„Hej, zar X nije s tobom?”, pitala je ona, pretpostavljajući da se slučaj i dalje
vodi kao istraga ubistva, iako će se kategorizacija verovatno promeniti u pogibiju
u nesrećnom slučaju, osim ako je vozač bio pod uticajem droge ili alkohola. Tada
bi opet moglo da se govori o ubistvu. Pod pretpostavkom uspeju da pronađu
počinioca.
„On će sačekati da izveštaji medicinskog istražitelja i forenzičkih tehničara
budu završeni pre nego što dođe”, odgovorio je Gordon, „što znači da mi treba da
nastavimo svoj posao i redovno ga izveštavamo.”
„Juče sam svratila do UV-a”, rekla je ona dok su išli prema čajnoj kuhinji.
„Kada?”
„Na putu do kuće. Slupana kola, znaš, pa sam se setila njega.”
„On se povukao, zar ne?”
„Tako on kaže, ali bio je u radionici posle ponoći.”
„Verovatno ima mnogo posla.”
„Mora da je lepo kada imaš tako dobro mišljenje o ljudima.”
Osmehnula mu se i otvorila vrata prostranog predvorja ispred njihove sobe za
sastanke. P-O sedeo je kao tužni buldog na velikoj plavoj ugaonoj sofi, zadubljen
u nešto na svom telefonu, ali ustao je kada ih je video. Lurč je stajao pored
dugačkog pulta uza zid, čekajući da se aparat za kafu isključi.
„Zdravo, momci”, pozdravila ih je Hana.
„Zdravo”, odgovorio je Lurč, uzimajući šolju.
Gordon je krenuo pravo u sobu za sastanke, a Lurč i P-O su ga pratili. Hana je
pritisnula dugme za veliku šolju jače kafe, bez mleka.
U sobi za sastanke sela je pored Morgana, koji joj je klimnuo glavom.
Naspram nje sedeli su Lurč, P-O i Ludvig Simonson, najnoviji regrut. Sada je bio
ovde već skoro godinu dana. Bio je iz Smolanda, završio je školu u Vekšeu, bio
na obuci u Kaliksu, a zatim ušao u vezu s Finkinjom koja je živela u Haparandi.
Samohranom majkom. Ona i njena ćerka nisu govorile švedski, a Ludvig nije
govorio finski, ali brzo je učio i sve bolje ga razumevao. To je olakšavalo
situaciju, ne samo na ličnom nivou. Trećina stanovnika Haparande rođena je u
Finskoj. Četvoro od petoro bili su finskog porekla. „Najfinskiji grad u Švedskoj”,
tako su je ponekad nazivali, što nije bilo sasvim bez kontroverzi među sve
malobrojnijim udelom u stanovništvu koji je govorio švedski. Što god neko mislio
o tome, grad je sada, u suštini, bio dvojezičan i postajalo je sve teže snalaziti se u
njemu bez znanja finskog.
„Medicinski istražitelj i forenzički tehničari još nisu završili”, započeo je
Gordon, i tihi žamor u prostoriji odmah je utihnuo, „ali otkrili su mnogo toga za
kratko vreme. Ako počnemo od forenzičke autopsije...” Otvorio je tanku fasciklu
koju je držao u ruci i izvadio jedan dokument iz nje. „Kao što rekoh, preliminarno,
ali izgleda da je uzrok smrti polomljen vrat. Povrede na nogama ukazuju na to da
ga je udario auto.”
„Dakle, nije bio u svojim kolima kada je udaren”, ubacila se Hana. To je bio
više zaključak nego pitanje.
„Tako izgleda. Takođe, na sebi ima ranu od vatrenog oružja. Iznad desne
polutke zadnjice. Metak je i dalje u telu.” Gordon je prelistao nekoliko
odštampanih listova papira u fascikli i uzeo drugi izveštaj. „Tehničari kažu da je
kalibar 7,62 mm.”
„Finske jurišne puške i dalje imaju taj kalibar”, obavestio ih je Morgan.
„Nema ličnih dokumenata, ničega u džepovima osim ruske šibice i ruskih
cigareta, a jedan deo njegove odeće kupljen je u Rusiji”, nastavio je Gordon.
„Dakle, on je verovatno i sam Rus, mada ga nema u našoj bazi podataka”,
zaključio je i ponovo zatvorio fasciklu.
„Šta je, dođavola, radio tamo?”, upitao je P-O, obraćajući se svima prisutnima.
„Nešto je krijumčario”, pretpostavio je Lurč, na šta su ostali klimnuli glavom.
Ako postoji granica, onda ima i krijumčarenja.
Haparanda nije bila izuzetak.
Droga, naravno, ali za većinu krijumčarenja bila je kriva Evropska unija; oni
su stavili izvan zakona duvan za žvakanje u svim svojim državama članicama
osim Švedske.4 Proizvod koji je bilo zabranjeno prodavati, i nemoguće legalno
kupiti, ali se mogao zakonito kupovati u izobilju na samo nekoliko stotina metara
od granice. Bilo je neizbežno da bude krijumčaren. Trgovina duvanom za
žvakanje privlačila je ne samo pustolovne mlade ljude koji su nastojali da dođu
do dodatne zarade vozeći se preko granice s malo više te robe nego što je bilo po
zakonu. Ako prevozite dovoljne količine, moglo se zaraditi mnogo novca. Zato
ruski krijumčar na nekom zabačenom sporednom putu uopšte nije bio nemoguća
pretpostavka.
„Boja na kamenu, znamo li da li potiče od nekog auta?”, pitala je Hana.
„Ne još. Verovatno ćemo znati kasnije u toku dana.”
„Ali svakako je onaj ko ga je zgazio morao biti neko odavde?”
„Zbog čega?”, umešao se Ludvig.
„Moraš da znaš za taj mali usrani put, nikakva mapa ni GPS ne mogu da te
odvedu tamo.”
„Dobar zaključak. Zato hajde da se koncentrišemo na područje Evrea. Zbog
toga ću potražiti neke ljude da počnu da kucaju na vrata.”

4Duvan za žvakanje (švedski snus) zapravo je legalan i u Estoniji, Mađarskoj i Danskoj. (Prim.
prev.)
 Hana je klimnula glavom sama za sebe. Morali su da počnu od nečega, a ovo
je ograničavalo područje pretrage čak i ako je obuhvatalo dvadeset sela s više od
350 stanovnika raštrkanih po području prečnika dvadeset ili trideset kilometara.
„Zar nije dvoje Rusa bilo umešano u onu pucnjavu nadomak Rovanijemija pre
nedelju-dve?”, uključio se Morgan, očigledno još razmišljajući o finskim jurišnim
puškama i Rusima.
Svi su znali na šta misli. Neka vrsta posla s drogom krenula je loše. Finska
policija nije tražila nikakvu pomoć, tako da je to, u suštini, bilo sve što su znali.
„Postoji li ikakva mogućnost da bi to moglo biti povezano?”, upitao je Ludvig,
kao i obično govoreći s diftonzima i jako izraženim r u svom smolandskom
izgovoru.
„Ne škodi da proverimo.”
„Mogu ja to da uradim”, ponudila se Hana, a niko se nije usprotivio.
„Rovanijemi, da li to znači da će i Finci biti ovde?”
„Moraćemo da sačekamo i vidimo”, odgovorio je Gordon, ponovo gledajući
redom sve prisutne za stolom. „Pronašli smo ostatke mesa kojim su se vukovi
otrovali.”
„Stvarno?”, iznenađeno je upitala Hana. „Kada?”
„Moje komšije i ja nastavili smo da tražimo pošto ste vi juče pronašli telo”,
rekao je Morgan, ubacujući čitav kreker u usta.
„I?”
Sačekala je da Morgan sažvaće kreker i zalije ga gutljajem kafe pre nego što
joj je odgovorio uz sleganje ramenima. „Ništa posebno. Bilo je na litici. Uspelo
je da ubije i neke ptice i lisicu.”
„Imamo li ikakvu ideju o tome ko ga je tamo ostavio?”, upitao je P-O.
„Ne, ali zemljište pored tog mesta je u Helgrenovom vlasništvu.”
Svi osim Ludviga su skoro istovremeno klimnuli glavom. Morgan nije morao
da kaže ništa više.
Anton Helgren.
Osumnjičen za ozbiljne prekršaje zakona o lovu, surovost prema životinjama
i krivolov.
Istraživan je više puta, ali nikada nije osuđivan niti je čak podignuta optužnica
protiv njega.
„Znamo li kakav je to bio otrov?”, pitao je Ludvig. „Možemo li mi da mu
uđemo u trag?”
„SVA kaže da su vukovi uginuli od alfa hloraloznog trovanja”, odgovorila je
Hana. „Drugim rečima, običan mišomor. Dakle, ne, verovatno ne možemo da mu
uđemo u trag.”
„Šta da radimo?”, pitao je P-O, ponovo se okrećući prema Gordonu.
„U vezi s Helgrenom? Ništa – ne u ovom trenutku, u svakom slučaju”, rekao
je Gordon, sakupljajući papire ispred sebe. „Hana će biti u kontaktu sa Finskom,
a mi ostali imamo svoje poslove. Posle ovog sastanka biće održana kratka
konferencija za štampu, tako da možemo da se nadamo da ćemo posle toga dobiti
neke dobre dojave.”
„Računam da ćemo se pojaviti na naslovnim stranama?” Morgan je ovo
dobacio uz osmeh sakriven iza ogromne brade.
„Bilo bi bolje da se ne pojavimo.”
„Ruskog gangstera pojeli vukovi”, rekao je Morgan, naglašavajući svaku reč
pokretima ruke.
„Nećemo reći ni reč o nacionalnosti stradalog ni o vukovima, tako da neće biti
toga”, rekao je Gordon i ustao uz osmeh. Sastanak je bio završen.
„Šteta, to je savršen naslov. Rusi i vukovi, garantovano bi uplašio ljude više
nego priče ‘vaša glavobolja možda je tumor’ koje objavljuju svakog leta.”
„Ruskog gangstera pojeli vukovi – kako se to kaže na finskom, Ludviže?”,
pitao je Lurč. Njihov kolega razmišljao je neko vreme, a usne su mu se ćutke
pomerale.
„Venäläisen gangsterin...syönyt sudet.”
„Vrlo si blizu, ti i tvoja devojka ćete za koji dan početi da pričate jedno s
drugim.” Morgan se osmehnuo i spustio ruku na rame kolege.
 12

T rebalo bi da pada kiša, pomislio je Sami Ritola dok je stajao leđima naslonjen
na stablo breze i pušio cigaretu.
Trebalo bi da bude pljusak, sa crnim kišobranima, natmurenim ljudima u
kožnim jaknama, pandurima koji diskretno fotografišu u pozadini, i udovicom i
decom koji stoje pored otvorenog groba. Moglo bi da bude kao u filmu. Da je
padala kiša.
Ali nije.
Sahrana je završena. Jedan po jedan, muškarci grubog izgleda izjavljivali su
saučešće udovici i njeno dvoje dece, mrmljajući poneku reč, klimajući glavom,
spuštajući joj ruku na rame ili podlakticu u znak podrške, neki je grleći i primajući
zagrljaj zauzvrat. Sami je ugasio cigaretu, izduvao dim iz pluća i spremio se.
Identifikovali su šest od sedam tela nađenih na šumskom proplanku nedaleko od
Rovanijemija. Četvorica su bili članovi ili novajlije u MK Suder, starijoj bandi
motociklista koja je postojala davno pre Odmetnika ili Bandidosa, Šark rajdersa
ili Satudaraha, ili kako god su se te nove bande nazivale ovih dana. U prošlih deset
godina, broj kriminalnih grupa motociklista više se nego udvostručio u Finskoj,
ali MK Suder ostao je na svome, i čak narastao, uprkos konkurenciji. Šuškalo se
da je jedan od razloga za to njihova nemilosrdnost, a drugi da je posredi njihova
ruska veza.
Valerij Zagornij.
Veoma moćan. Veoma, veoma opasan.
Mati Husu, riđobradi vođa bande prošlih osam godina, išao je stazom prema
parkingu gde su motocikli bili poređani u impresivno simetričnom nizu. Potpetice
njegovih čizama kuckale su po asfaltu. Sami je krenuo sa svog mesta ispod breze
i tiho pošao uporedo s njim dok je prolazio.
Mati je uputio Samiju pogled koji je tačno govorio šta misli o njegovom
prisustvu ovde, nimalo ne usporavajući korak.
„Lepa sahrana.”
Nije bilo reakcije. Nastavili su da hodaju. Sami se osvrnuo preko ramena.
Ostatak bande bio je iza njih i svi su s neodobravanjem zurili u njega. Sami je
klimnuo glavom prema grobu iza njih.
„Penti, kakav momak. Voleo je taj tribal tatu oko oka, veoma kul.” Ponovo se
okrenuo prema Matiju. „Da li je to uradio pre ili posle Majka Tajsona, da li možda
znaš?”
„Ne pričaj o njemu.”
„O čemu onda treba da pričamo?”
„Ni o čemu, nemamo o čemu da pričamo.”
„Da, imamo, a kao što ja uvek kažem: možemo to da radimo ovde ili tamo u
stanici.”
 Izvadio je paklicu cigareta iz džepa i ponudio jednu Matiju, koji ju je, posle
trenutak-dva oklevanja, uzeo sa uzdahom. Stao je i dao ostalima glavom znak da
produže, dok je Sami vadio upaljač iz džepa i obojici palio cigarete.
„Želimo istu stvar”, rekao je izduvavajući dim. „Neko je metkom razneo
Pentiju vrat. Možeš li to da kažeš? Razneo mu je vrat... Koga je briga, jebote, oni
to ionako rade. A ubili su i druge. Hoćemo da znamo ko.”
Mati nije ništa rekao, samo je povukao dim iz cigarete i pogledao prema
ostalima iz bande koji su čekali kod motocikala.
„Na licu mesta bio je ruski džip”, nastavio je Sami. „Uspeli smo da
identifikujemo još dvoje. Oboje Rusi. Šta se desilo?”
„Zar ne znaš? Izgleda da sve znaš.”
„Hajde, pomozi mi malo.”
„Nikada ga nećeš naći.”
„Njega. Znaš li ko je to uradio?”
Mati ga je ćutke gledao u oči, a taj pogled značio je da je već previše rekao.
Sami je odmahnuo glavom i uputio bradatom vođi bande zabrinut pogled.
„Mati, evo šta se dešava. Građani Ulea preuzeli su ovu istragu, i ako ovo
ostane u novinama, uskoro će završiti u Helsinkiju. Postoje politički poeni koji se
mogu dobiti, znaš, čvrst nastup prema bandama, organizovanom kriminalu, bla-
bla-bla. Dobićemo više ljudi ovde gore, više sredstava, motrićemo na vas dvadeset
četiri sata dnevno, a to će vama otežati da radite.”
Zastao je, povukao dim, gledajući Matija u oči, odmeravajući kako je njegov
mali govor prošao. Izgledalo je da je bar dao Matiju nešto o čemu bi trebalo da
razmisli.
„Imaš komarca na čelu.”
„Šta?”
„Komarca”, ponovio je Sami, pokazujući prstom. „Na čelu. Mogao bih da ga
spljeskam, ali onda bi me tvoji momci ubili.”
Mati je razdražljivo prešao rukom preko čela, pogledao prste i ponovio pokret.
„Reci nam šta znaš, mi ćemo se pobrinuti za njega, a ti možeš da nastaviš kao
i obično, tako obe strane dobijaju.”
„Ostavi se toga, Sami. On je mrtav.”
Sami je susreo pogled vođe bande. Mogao je da oseti kako mu se puls ubrzava.
Da li je to bilo to? Da li je on priznao? Da li je teorija koju je čuo i manje-više
odmah odbacio mogla biti ispravna? Morao je da sazna više. Na primer, kada je
on umro, i još važnije...
„Gde je on? I gde je... znaš već...”
„On je mrtav. Samo što on to još ne zna.” Mati ga je potapšao po ramenu,
bacio ostatak cigarete na zemlju i krenuo prema svom motociklu. Ostali su
pokrenuli motore kada su ga videli da dolazi, ali niko se nije usudio da se odveze
dok Mati nije počeo da turira motor. Dok su odlazili, motori su tutnjali u tišini
groblja.
 Sami je pošao nazad, gledajući kako udovicu i njeno dvoje male dece obazrivo
vodi do parkinga par koji su verovatno bili njeni roditelji. Bilo je to žalosno,
razume se, zbog nje, zbog dece, ali Penti je četrnaest od svojih trideset osam
godina proveo u zatvoru, dvaput je bio izboden nožem, jednom ustreljen, tako da
činjenica da nije dočekao penziju nije mogla biti potpuni šok za nju.
Telefon mu je zabrujao u džepu. Izvadio ga je i pogledao u ekran. Zvali su ga
iz Švedske.
 13

„P rvi put, drugi put, treći put... i prodato za šezdeset pet kruna.”
Masni aukcionar tresnuo je čekićem o komad drveta koji je držao u ruci i
obrisao čelo maramicom pre nego što je najavio sledeći predmet na prodaji. Rene
je sedeo na desnoj strani na samom kraju, što je dalje moguće od prozora, na
kojima su se navučene zavese sa cvetnim desenom uzaludno trudile da spreče
žarko sunce da prodire unutra. U prostoriji je bilo nesnosno vruće; ogromni
ventilator koji se sporo okretao na plafonu samo je kovitlao vreli vazduh umesto
da hladi. Rene se hladio presavijenim katalogom aukcije kao lepezom, nespreman
da skine teget sako s dvorednim zakopčavanjem i sedi samo u košulji.
Često je išao na aukcije u Oskogen. Nije bio jedini. Žuto okrečena sala za
sastanke bila je puna ljudi. Većinom su došli da se zabave, da se nečim zanimaju,
zbog šanse da nađu nešto jeftino, povoljno kupe nešto što im se sviđa ili im je
potrebno. Došao je i poneki kolekcionar. Rene je prepoznao najmanje dvojicu.
Obojica gospoda pedesetih godina, koje je viđao na aukcijama na farmama u
okolini. Pokušavali su da sakriju svoje znanje da ne bi povećavali zanimanje
prisutnih, ali Rene ih je odavno prozreo. Tačno su znali za šta da licitiraju i dokle
da idu s ponudom.
Baš kao i Rene, mada zbog potpuno drugačijih razloga.
Danas su prodavane stvari iz dva domaćinstva. Svuda po sali i gore na maloj
bini bili su komadi nameštaja, porcelan, kućni aparati, lampe, ukrasi, slike, ćilimi,
alati, ogledala i takozvane korpe s robom na popustu, za koje se sada licitiralo.
Kutije raznih malih predmeta nabacanih zajedno, previše male vrednosti da bi bili
prodavani odvojeno.
„A ovde imamo korpu s robom na popustu broj četiri”, rekao je znojavi
aukcionar dok je njegov kolega podizao predmete. „Stakleni delfin, tri tube
uljanih boja, snežna kugla, podmetač za šerpe i mali baštenski patuljak s ručnim
kolicima, između ostalog. Mnogo lepih stvari. Da li sam čuo dvadeset kruna?”
Rene je čekao, gledajući oko sebe; imao je ideju ko bi mogao da licitira. Žena
u drugom redu podigla je ruku. Jedna od onih na Reneovom spisku već je licitirala
za lava lampu, goblen Mona Liza i jednu od prošlih korpi s robom na popustu.
„Čuo sam dvadeset kruna”, potvrdio je aukcionar.
„Trideset”, rekao je Rene.
Aukcionar je objavio ponudu i pogledao ženu, koja je podigla cenu za još deset
kruna.
„Četrdeset kruna”, rekao je on, okrećući se prema Reneu, koji je podigao ruku
i klimnuo glavom.
„Pedeset.”
Žena se okrenula da vidi ko se nadmeće s njom, Rene je dozvolio da mu se
usne razvuku u osmeh. Aukcionar je ponovio Reneovu ponudu. Žena je
odmahnula glavom.
 „Niko više? Pedeset jednom, drugi put, treći put i prodato za pedeset kruna.”
Dok su prelazili na licitiranje za korpu s robom na popustu broj pet, Rene je
krenuo napred i platio. U gotovom. Ovo je bila treća ponuda za koju je danas
licitirao, to je bilo dovoljno. S kutijom ispod ruke, izašao je iz sale, prošao pored
kafea punog ljudi i izašao do svoje pet godina stare tojote boje crvenog vina.
Stavio je kutiju u prtljažnik pored stvari koje je kupio ranije, pokrenuo auto i
povezao se nazad u Haparandu.
Kada je izašao na glavni put, podesio je tempomat na 90 kilometara na sat i
ušao u ritam saobraćaja. Običan automobil među drugim običnim automobilima.
Anonimnost. Ima li nečeg boljeg?
Poslovao je u Haparandi već više od dvadeset godina. Živeo je u jednosobnom
stanu u centru grada. Radio je polovinu radnog vremena u Maksovoj roštiljnici.
Rekao je kolegama da ostatak vremena provodi u studiranju na daljinu. Arhivske
i informacione nauke na Univerzitetu centralne Švedske. Namerno je izabrao
predmete za koje je mislio da niko od njih neće biti zainteresovan dovoljno da se
raspituje. Nikada nije učestvovao ni u kakvim aktivnostima, nikada nije išao na
pivo s njima, ili u bioskop, ili u bilo čiju kuću. Nije imao devojku ni dečka. Znao
je da ostali na poslu misle da je pomalo uvrnut sa svojim pristojnim stilom
oblačenja i tihim govorom i odavno su prestali da pokušavaju da ga uključe u
svoje planove. To je njemu savršeno odgovaralo.
Samo desetoro ljudi u Haparandi znalo je da on uopšte postoji, a od njih je
samo četvoro znalo šta zaista radi.
Drugi na njegovom mestu želeli bi da što je moguće više ljudi – sve dok su to
„pravi” ljudi, razume se – zna čime se oni bave. Osećali bi potrebu da ih se plaše
i da im odaju priznanje. Koliko je Rene mogao da vidi, oni nisu imali drugi cilj
osim da hrane svoj ego. Takva vrsta potrebe bila je nešto što njemu nije ni bilo
potrebno niti je za tim žudeo.
On je znao šta je i zašto je to što jeste.
Uspešan zato što je ambiciozan i pametan.
Kada je imao petnaest godina, roditelji su ga odveli na pregled kod doktora.
Čitavog detinjstva bio je drugačiji, hladan, usamljenik koji nije sticao prijatelje.
Onda su posle nekoliko incidenata u školi – koje je on mrzeo – njegovi roditelji
počeli da dovode u pitanje njegovu sposobnost da saoseća. Kao što se i moglo
predvideti, pomislili su da mora da s njim nešto nije u redu, a ne s njima samima,
neambicioznim ljudima niske inteligencije, ljudima nepodsticajnim i lišenim
mašte, u čijem je domu odrastao.
Posle čitavog niza ispitivanja, provera i skupih odlazaka kod psihologa, dobili
su ono što su želeli. Ne, nezahvalnog sina koji je shvatio da nije u pravu, koji će
ubuduće činiti sve što može da ne mrzi svakog sekunda njihov život u normama
srednje društvene klase s umtrvljenim mozgom. Ne, dobili su nešto bolje.
Dijagnozu. Potvrdu onoga što su sve vreme znali.
On je bio bolestan.
 Visokofunkcionalni sociopata. Ili psihopata, razlika nije bila baš najjasnija.
Kako bilo, to nije bio najvažniji deo dijagnoze. Ne za njega. Bila je to njegova
visoka sposobnost funkcionisanja.
Ili drugačije rečeno – inteligencija.
Kasnije je išao na nekoliko testiranja koeficijenta inteligencije i u najboljem
nastupu dostigao 139 poena na Vekslerovoj skali. Kvalifikovan za članstvo u
Mensi i sličnim organizacijama, ali njega uopšte nije zanimalo da ulazi u širi
kontekst. Ili da na bilo koji način otkriva svoju nadmoćnu inteligenciju.
Na radiju u kolima pevala je Vitni Hjuston. Rene je pojačao ton. Vitni je bila
čisto savršenstvo. Imala je sve: glas, izgled, ranjivost, snagu, intimnost.
Kompletna umetnica. U tome se slagao s Patrikom Bejtmenom, glavnim likom
romana Američki psiho Breta Istona Elisa. Nisu mu se dopadali drugi umetnici
koje je Bejtmen hvalio – Dženezis, Fil Kolins, Hjui Luis i Njuz – nije smatrao ni
da je knjiga naročito dobra, pročitao ju je uglavnom zbog naslova i nije gledao
film.
Ali Vitni...
Tvrdio je da je njen prvi album bio najbolji debi ikada, mada je njegov lični
favorit bio My Love is Your Love iz 1998. godine.
Njena priča takođe je bila savršena, od početka do tragičnog kraja. U
detinjstvu je pevala gospel, porodica ju je podržavala, ali postajala je sve
zahtevnija, zlostavljanje, otkriće, proboj, apsolutni vrhunac, svet pod njenim
nogama, mediji, primoranost da krije svoju seksualnost, izdaja porodice, pad,
pokušaji povratka, javno poniženje, smrt. Ni izvežbani holivudski pisac ne bi
mogao da smisli bolje, i to s moralnom poukom na kraju.
Ne uzimajte drogu, deco.
Rene se osmehnuo sam za sebe, još više pojačao zvuk i nastavio da vozi u
skladu s ograničenjem brzine prema Haparandi.
 14

K enet je sedeo na kamenim stepenicama s konzervom piva u ruci kada je

Tomas skrenuo na prilazni put do velike dvospratne kuće s bokovima od
azbestnog cementa i mansardnim krovom, koja je s nekoliko drugih kuća činila
malo selo Nora Stortresk. U suštini je jeftina za održavanje, rekao im je agent za
nekretnine kada su je Kenet i Sandra kupili pre dve godine.
U suštini... Neke od azbestnih betonskih ploča već su napukle i trebalo ih je
zameniti, a čitavoj kući bilo bi potrebno dobro čišćenje; nekoliko ploča pozelenelo
je od nečega za šta se Sandra nadala da su alge, ali se Tomas plašio da je buđ.
Bela boja odavno se oljuštila sa svih prozorskih okvira, koji su mestimično počeli
da trule. Staklo na jednom prozoru bilo je razbijeno i zamenjeno šperpločom, a
stepenice s kojih je Kenet sada nevoljno ustajao i silazio počele su da pucaju na
nekoliko mesta oko zarđale gvozdene ograde. Ako biste se vozili putem, što nije
činilo baš mnogo ljudi, mogli biste pogrešno pomisliti da je kuća napuštena.
Tomas je podigao ruku da pozdravi Keneta i izašao iz auta. Sin njegove sestre
nikada nije baš pucao od zdravlja i čilosti, ali danas je izgledao još bleđe i mršavije
nego inače dok je vukao noge prilazeći autu. S kosom do ramena, tamnim
podočnjacima, crnom majicom s kratkim rukavima na kojoj je bilo stvorenje
slično zombiju za koje je Tomas znao da se zove Edi, u tamnozelenom šortsu koji
mu je visio oko bledih i tankih nogu, i stopalima uguranim u klompe.
„Otkud ti ovde?”, pitao je Kenet, brzo zagrlivši Tomasa.
„Na poslu nema gužve, pa sam pomislio da ti popravim bojler.”
„O, to je strava.”
„Kako si?”, pitao je Tomas preko ramena dok je otvarao prtljažnik kola i vadio
kutiju s alatom i rezervne delove.
„Dobro sam, baš dobro.”
„Čime se baviš?”
Kenet je slegnuo mršavim ramenima i podigao ruke.
„Ničim posebno, samo se muvam okolo...”
Kenet se pomalo nervozno čupnuo za bradu, izbegavajući Tomasov pogled,
pa se okrenuo da pođe nazad prema kući. Tomas ga je kratko posmatrao pre nego
što je pošao za njim. Da li je uobražavao, ili je Kenet delovao... nervozno? Kao
da mora da se napregne da bi izgledao normalno. Tomasu je bilo teško da poveruje
da ponovo uzima drogu; Sandra to nikada ne bi dozvolila, odmah bi ga izbacila iz
kuće. Kenet je voleo Sandru, nikada ne bi rizikovao njihov zajednički život.
Svejedno, nešto se dešavalo.
Tomas je u proteklih nekoliko godina dobro upoznao nećaka. On je bio jedini
iz porodice koji ga je posećivao dok je služio kaznu. Kada je Kenet izašao i
odlučio da ostane u Haparandi, Rita je zamolila Tomasa da drži na oku njenog
sina, obilazi ga s vremena na vreme, pomaže mu da se vrati na pravi put i pobrine
se da on bude dobro.
 Na početku je Tomas nagovarao sestru da dođe da poseti sina i njega i Hanu,
ali nikada nije bilo pravo vreme, nešto ju je uvek sprečavalo. Nikada to nije rekla
na taj način, ali Tomas je znao da je Stefan ne bi pustio. Njegov zet održavao je
red disciplinom, poslušnošću i kontrolom. Nije morao otvoreno da zabrani Riti da
ide u tu posetu, bilo je dovoljno da joj da na znanje koliko bi bio razočaran ako
ona ode. Zato nikada nije došla. Skoro da nikada nije ni zvala i nije bilo kontakta
na društvenim mrežama. Prema Kenetovim rečima, nije se usuđivala da rizikuje,
pošto je njegov otac pretraživao listing njenih telefonskih poziva svakog meseca.
Tomas je znao da je Stefan zabranio sinu da se ikada vrati kući. Mogao je da
se vrati u Stokholm, ali nije bio dobrodošao u njihovu kuću u predgrađu. Stefan
je jasno rekao da sada ima samo dvoje a ne troje dece.
„Da li je ovo loš trenutak?”, upitao je Tomas dok su prilazili kući, dajući
Kenetu priliku da mu kaže ako ga nešto opterećuje.
„Ne, dobro je što će bojler biti popravljen.”
Sandra se tuširala na poslu; gde se Kenet tuširao, Tomas nije imao predstavu.
Možda se uopšte i nije tuširao. Tomas se nadao da nije tako, zbog Sandre, ako
ništa drugo. Bojler je bio pokvaren duže od nedelju dana.
Ušli su u mali hodnik, koji im je Tomas pomogao da poprave posle curenja
vode od kvara na instalacijama. Otvorio je podrumska vrata s leve strane, koja su
i dalje bila malo iskrivljena, pritisnuo crni prekidač za svetlo i pošao niz stepenice.
Kenet je išao za njim. Bilo je vlažno i sveže, i kao i obično, Tomas je pomislio da
može da namiriše blagi nagoveštaj vonja buđi ovde dole. Prišao je starom
okruglom kazanu bojlera. Osigurač na kablu za uzemljenje koji je on postavio
kada su se njih dvoje uselili je iskočio – verovatno je negde pukla žica; on je poneo
dve rezervne sa sobom. Bojler je bio delimično uzidan između polica i Tomas je
morao da skloni plastične posude sa šrafovima i ekserima, nekoliko baštenskih
saksija, vreću s betonskim elementima, kutiju otrova za pacove i stare kante s
bojom da bi stigao do njega.
„Kako je s poslom?”, pitao je Tomas dok je isključivao struju u bojleru i
počinjao da odvrće ventile da bi ga ispraznio.
„Sporo.”
„Tražiš li ga?”
„Da, ali ne u ovom trenutku i nisam već neko vreme.”
Tomas je spustio francuski ključ, uspravio se i pogledao nećaka.
„Da li je sve u redu?”
„Da, naravno.”
„Izgledaš pomalo... rastrojeno.”
Kenet je samo stajao, s rukama prekrštenim na grudima, ne progovarajući ni
reč. Nekada je govorio Tomasu o svim ličnim pitanjima, ponekad na zaobilazan
način, ali nikada nije odgovarao na direktno pitanje. Sada je Tomas bio siguran
da Kenet smišlja neku laž.
„Ne, samo sam malo umoran”, najzad je odgovorio, sležući ramenima. „Loše
spavam.”
„Zbog čega?”
 „Ne znam. Možda zbog vrućine.”
Kenetov pogled je odlutao; odsutno se čupnuo za bradu. Tomas je imao isti
osećaj kao kada je prvi put video sestrića po izlasku iz zatvora. Kako bi to moglo
da se nazove? Izgledao je progonjeno. Kenet je izgledao progonjeno.
„Kako je Hana?”, pitao je Kenet, prekidajući tišinu.
„Dobro, mnogo radi... Možeš li da odeš da isprazniš cevi? Otvori česmu u
kuhinji.”
„Naravno.”
Kenet se popeo uz stepenice, očigledno osećajući olakšanje što može da izađe
iz podruma na trenutak. Kada se vratio, Tomas je nastavio da usmerava razgovor
prema neutralnijim temama, dalje od onoga što Kenet radi, dalje od Hane.
Razmišljao je o njoj od jutros, otkad mu je rekla za telo u šumi. Mogao je da čuje
u njenom glasu da je očekivala da on pokaže više interesovanja, da se više uključi
u njenu priču. Kao ranije.
Ali nije se usudio. Plašio se da bilo šta otkrije.
Mora da je nešto pritiskalo Keneta, ali ko je Tomas da kopa po tome? Bog mu
je bio svedok da on ima i sopstvene tajne.
 15

H ana je sedela za pisaćim stolom s trećom šoljom kafe. Posle sastanka i

razgovora s ljudima iz Finske, prelistala je izveštaje i pregledala sopstvene
beleške da vidi može li da nađe ikakve tragove koje bi vredelo pratiti, ali nije bilo
mnogo toga na čemu bi se moglo dodatno raditi. Moraće da sačeka dok joj Sami
Ritola ne pošalje svoj dosije slučaja, a nadala se i identifikaciji Rusa pronađenog
u šumi. Gordon je podneo upit Interpolu i DNK test nacionalnoj bazi podataka, i
dosad nije dobio odgovor ni od jednih ni od drugih. Međutim, mrtvi Finci
nadomak Rovanijemija bili su iz lokalne bande motociklista, tako da ako je leš
bio u nekoj vezi s njima, postojala je mogućnost da bi Ritola mogao da ga
identifikuje. Hana mu je imejlom poslala fotografiju i nadala se pozitivnom
rezultatu. Ali i dalje je morala da nečim zaokupi sebi pažnju, pa je ispila poslednji
gutljaj kafe i krenula niz hodnik prema Gordonovoj kancelariji.
„Otići ću u posetu Helgrenu”, rekla je, oblačeći jaknu uniforme.
„Zašto?”
„Tek treba da istražimo te prekršaje zakona o lovu, ali iskreno, uglavnom samo
iz zezanja.” Bila je prilično sigurna da će od njega i dobiti samo zezanje. Helgren
se izvlačio iz škripca i kada su dokazi bili mnogo čvršći; ono što su sada imali
jedva se moglo okvalifikovati kao posredne indicije.
„Hoćeš li društvo?”
„Naravno.”
Zajedno su izašli iz stanice. Hana je očekivala da vidi najmanje nekoliko
novinara kako se vrzmaju napolju, ali tamo nije bilo nikoga. Konferencija za
štampu, koja je održana u Luleu, a Gordon je učestvovao preko Skajpa, bila je
poprilično mirna. Objavili su da su našli žrtvu saobraćajne nesreće, otkrili gde se
to desilo, i zamolili građane da ih zovu ako su videli išta sumnjivo u tom području
prošle nedelje, kao, na primer, tamnoplavi auto. Nije bilo pominjanja metka,
vukova ili bilo kakve povezanosti s Rovanijemijem. Međutim, u gradu gde je vest
s naslovne strane bila kada neko kolima udari losa, mislila je da će biti bar malo
više uzbuđenja zbog nasilne smrti ljudskog bića. Izgleda da ga nije bilo.
Seli su u Gordonov auto, povezli se uz auto-put E4, pored robne kuće Ikea
prema zapadu. Vozili su se tek nekoliko minuta kada je Hana počela da oseća sada
poznatu ali uvek nepoželjnu vrućinu kako joj se širi iz grudi naviše.
„Dođavola!” Spustila je prozor da pusti svež povetarac unutra. Već je osećala
znoj kako joj se sliva niz vrat i između grudi.
„Šta je bilo?”, upitao je Gordon, pogledavši je postrance i instinktivno
usporivši.
„Vama je baš lako, znaš?” U glasu joj je bilo više gneva nego što joj je bila
namera, ali to je bar skrivalo koliko je blizu toga da zaplaće. Bolje ljuta nego
tužna. „Vama muškarcima, vama je tako prokleto lako.”
„Dobro...”
 „Imala sam menstruaciju svakog prokletog meseca četrdeset godina, osim
kada sam bila trudna, a tada sam bila debela, stalno sam morala da piškim i osećala
sam mučninu.”
Gordon je ćutao, shvatajući da se od njega ne očekuje da bilo šta kaže.
Hana je obrisala znoj s lica pa razdražljivo protrljala ruke o pantalone.
„A sada je to gotovo, završila sam s tom glupošću. Ali može li jednostavno da
se završi? Ne. Sada umesto toga moram da se nosim s ovim sranjem.”
„Hoćeš li da stanem?”
Hana je spustila glavu na naslon, sklopila oči i nekoliko puta duboko udahnula.
Vetar je bio prilično hladan, nalet vrućine je prolazio i počinjala je da vraća
kontrolu nad sobom.
„Ne, u redu je... Izvini.”
„Nema problema, promene raspoloženja su uobičajene kada ti je poremećen
nivo estrogena.”
Okrenula je glavu i upitno ga pogledala. Da li se on to šegačio s njom? On je
na trenutak skrenuo pogled s puta i dočekao njen pogled.
„Čitao sam o tome.”
„Čitao si o menopauzi?”
„Kao što rekoh, stalo mi je do mog ljudstva”, izjavio je on, blago sležući
ramenima. Hana je znala da on ne govori uprazno; bez obzira na to s kakvim se
problemom njegov tim suočio, privatnim ili profesionalnim, on bi se upoznao s
temom da vidi kako radno mesto najbolje može da pruži podršku i pomoć
određenoj osobi.
Gordon Bakman Niska bio je dobar šef. Dobar čovek.
Ali ona je i dalje želela da veruje da on ulaže mali dodatni trud zato što je ona
u pitanju. Gledajući pravo ispred sebe, spustila mu je ruku na butinu. Nije to bio
nikakav seksualni gest, samo mu je pokazivala zahvalnost, izražavala osećanje,
što joj nikada nije dobro išlo pomoću reči. Primetila je njegov pogled uglom oka.
Zatim je spustio ruku na njenu i blago je stegnuo.
Vozili su se ćutke, skrenuli s puta E4 i produžili na sever. Hana je ponovo
podigla prozor. Deset minuta kasnije skrenuli su na put toliko uzak da ste morali
unapred da znate da postoji da biste ga pronašli. Provlačili su se kroz šumu dok
se nije otvorila u čistinu s pet građevina nasumično raspoređenih po njoj. Glavna
kuća bila je žuta i mala. Iza nje je bila veća crvena građevina s dvostrukim zelenim
vratima s duže strane. Mada je izgledala kao štala, nikada nije bilo nikakvih
životinja u njoj. Bar ne živih. Pored štale je bila mala šupa za drva, a pored nje
štenara iz koje su dva lovačka psa neprekidnim lajanjem najavljivala Hanin i
Gordonov dolazak. Poslednja građevina na imanju, koliba od balvana s kosim
krovom, izgledala je kao da je preneta iz nekog kamp odmarališta. Bilo je teško
reći za šta je služila, ako je imala ikakvu upotrebu.
Gordon se parkirao i oboje su izašli. Hana se osvrnula prema autu dok su išli
prema Helgrenu, koji je stajao ispred ulaznih vrata i čekao ih s rukama preteći
prekrštenim na grudima flanelske košulje. Izgledao je mlađe od šezdeset godina
koliko je imao, mlađi od P-O-a, pomislila je Hana, vitak i mišićav, s licem koje je
pokazivalo da je mnogo vremena provodio napolju. Imao je kratku belu bradu i
ledeno plave oči, koje su s neodobravanjem zurile u njih ispod bejzbol kape s
reklamom benzinske pumpe.
„Šta hoćete?”, upitao je, ne rekavši im ni zdravo.
„Imaš li otrov za pacove u kući?”, Gordon je odmah prešao na stvar.
„Ne, ja pucam na pacove ako ih vidim.”
Nekako je uspeo da naglasi reč pacovi na takav način da je Hana osećala da
on smatra nju i Gordona, a možda i sve policajce, za gamad.
„Ipak, možda za miševe? Njih je teže pogoditi.”
„Mišolovke. Ne držim otrove kod sebe, imam pse.”
„Ti si istinski ljubitelj životinja”, ubacila se Hana. „Znaš li zašto pitamo?”
„Verovatno ste negde našli otrovane životinje”, rekao je Helgren, uspevajući
da istovremeno izgleda i umorno i razljućeno.
„Na tvojoj zemlji”, rekla je Hana. To nije bilo sasvim tačno, ali postojala je
mala mogućnost da će je on u svojoj ljutnji ispraviti, otkrivajući da zna da su
vukovi otrovani odmah iza njegove međe.
„Ja imam mnogo zemlje, a nemam ograde”, odgovorio je Helgren sležući
ramenima.
„Možemo li malo da razgledamo okolo? U kući?”
„Ne.”
Hana je pogledala Gordona, koji je skoro neprimetno odmahnuo glavom.
Mogli su da insistiraju na tome da mu odmah pretraže kuću da je zločin bio
dovoljno ozbiljan, i da su imali razlog da veruju da u tim građevinama postoji
nešto što je od ključne važnosti za istragu. Prvi kriterijum je ispunjen, ali čak i da
pronađu čitavu paletu otrova za pacove, nikada ne bi mogli da ga povežu s
otrovanim mesom sa stopostotnom sigurnošću.
„Da li je to sve?”
Gordon se osvrnuo oko sebe, kao da razmišlja o nečemu, i onda doneo odluku.
„Da, zasad, ali možda ćemo jednom ponovo navratiti.”
„Zašto?”
„Zašto da ne?”
„Jesam li osumnjičen za nešto?”
„Ne, ne trenutno, ali kao što rekoh, navratićemo.”
Dok su se vraćali do svog vozila, Hana je mogla da oseti Helgrenov besni
pogled na leđima. Skoro su stigli do kola kada su čuli zvuk motora; nekoliko
sekundi kasnije, drugi auto uvezao se u dvorište i parkirao. Stilski obučen
muškarac dvadesetih godina izašao je iz auta i odlučnim korakom krenuo prema
kući na način koji je pokazivao da mu ovo nije prvi put da je ovde.
Nezainteresovano je pogledao Hanu i Gordona i ovlaš im klimnuo glavom dok je
prolazio pored njih.
„Ko je to bio?”, upitala je Hana okrećući se, i videla kako se mladić rukuje sa
Helgrenom pa ulazi za njim u kuću.
„Ne znam, ne poznajem ga.”
 Gordon je produžio do njihovih kola. Hana je zastala pa izvadila mobilni
telefon. Poslednji put se osvrnuvši prema Helgrenovoj kući, prišla je nekoliko
koraka bliže da može jasno da snimi tablice na tojoti jaris bordo boje u kojoj se
mladić dovezao.
 16

D evojčica na igralištu izgledala je kao da joj je otprilike osam godina.

Usmeravala je brata dvostruko mlađeg od sebe, držeći ga za ramena, prema
sledećoj spravi za igru i govorila mu koliko će to biti zabavno. Katja ih je gledala
sa zabavljenim osmehom dok se devojčica starala da se igra izvodi u potpunosti
po njenim pravilima, pa izvadila još jednu jagodu iz kartonske kutije koju je
spustila pored sebe na klupu u parku. Katja je volela jagode. Bila je istih godina
kao ova devojčica kada ih je prvi put probala. Nikada nije bilo jagoda na mestu
koje je smatrala domom, nikakvog svežeg voća koliko je mogla da se seti, osim
malih kiselih jabuka sa stabala koja su rasla u dvorištu.

Došli su kod nje u školu. Ljudi su tamo mislili da živi s tetkom, jer njena majka
ne može da brine o njoj. Katja – ili Tatjana, kako se tada zvala – nije znala zašto
je ta laž važna; jednom je pitala, ali su je bolno podsetili na to da treba da radi
tačno ono što joj se kaže. Jednog jutra su njenu učiteljicu pozvali iz učionice;
izgledala je nervozno kada se vratila nekoliko minuta kasnije i rekla Tatjani da
pođe s njom u predvorje, gde su je čekala dvojica muškaraca. Jedan joj je prišao
sa srdačnim, prijateljskim osmehom na usnama, čučnuo ispred nje i predstavio se
kao Ujka. Drugi je ostao u pozadini, ništa ne govoreći.
Ujka je pitao da li bi želela da pođe s njim u školsko dvorište da mogu malo
da popričaju. Tatjana je pogledala učiteljicu, koja je klimnula glavom, dajući joj
znak da je to u redu, pa je tako i uradila.
Napolju su seli na klupe iza sportske sale. Ispred njih u školskom dvorištu nije
bilo nikoga, svi su bili na času. Bila je jesen, a u vazduhu se osećala zima, i ona
je drhtala u tankoj jakni. Ujka je mahnuo drugom čoveku, koji je istupio napred i
obmotao svoju veliku kožnu jaknu oko njenih ramena.
„Je li ti i dalje hladno?”, pitao je Ujka, a u glasu mu se osećala blagost.
Odmahnula je glavom, ne podižući pogled sa zemlje. On je izvadio kutijicu iz
džepa i uzeo jednu pastilu za grlo, upitao je da li želi jednu, i dobio još jedno
odmahivanje glavom kao odgovor. Vratio je kutijicu u džep, malo se protegnuo i
dunuo u šake da ih zagreje, pa ih protrljao jednu o drugu.
„Hoću da pođeš sa mnom”, izgovorio je u vazduh ispred sebe, ne okrećući se
prema njoj. Ona nije ništa rekla. „Hoću da te odvedem od svega ovoga u novu
školu, gde možeš da stekneš nove prijateljice.”
Ona nije imala prijateljice u ovoj školi, ali nije nameravala da mu to kaže.
Sedela je pognute glave, zureći u svoje čizme, koje su se njihale nekoliko
centimetara iznad zemlje.
„Šta kažeš, Tatjana?”, upitao je pošto su neko vreme sedeli u tišini. „Hoćeš li
da pođeš sa mnom?”
Ona je ponovo odmahnula glavom.
 „Zašto nećeš?”
„Mama i tata”, uspela je tiho da procedi, skoro kao da ispušta vazduh iz pluća.
„Oni nisu tvoji majka i otac. Oni su loši ljudi.”
To je bila kratka izjava, i čim ju je čula, bila je u potpunosti svesna da je
istinita. S vremena na vreme imala je neobjašnjiv osećaj da mora da postoji neko
drugi, nešto drugo. Prvi put okrenula je glavu i pogledala ga.
„Dopada li ti se da živiš s njima? Da li je to dobar život?”, upitao je on.
Tata joj je rekao šta će se dogoditi ako ikome kaže kako je kod kuće, ako iko
oseti da nešto nije u redu. Nije poznavala ovog čoveka, nije čak znala ni ko je on.
Izgledao je ljubazno, ali možda će ispričati tati šta je ona rekla. Možda je došao
da je testira, da vidi da li je ona dobra devojčica. Zato je naglašeno zaklimala
glavom.
„Ne verujem ti”, rekao je Ujka, ali bez imalo ljutnje koju su mama i tata
pokazivali kada su mislili da laže. „Znaš li zašto ti ne verujem?”
Ona je ponovo odmahnula glavom, osećajući da što manje kaže, tim bolje.
Zato je on počeo da joj govori.
Šta se dogodilo u toj kući, šta su oni uradili, čemu su nju izložili.
Znao je sve. Sve pojedinosti. Kao da je bio tamo, živeo s njima. Glas mu je
bio pun osećanja i zgađen, kao da je to proživeo s njom. Ona je plakala kada je
završio, plakala je dok nije počela da se trese, podižući ramena do ušiju, rukama
stežući kolena toliko jako da su joj prsti pocrveneli. Osećala je stid i strah, ali i
čudno olakšanje.
„Želiš li da se vratiš?” Dao joj je maramicu. Ona je odmahnula glavom i
obrisala sline koje su visile iz nosa. „Ako pođeš sa mnom, niko nikada više neće
moći da te povredi.”
Pogledala ga je. Nešto u njegovim očima navelo ju je da mu poveruje.
Pokazalo se da je to bila istina.

Dečačić je jako odgurnut, pao je i počeo da plače. Starija sestra pomogla mu je da

ustane i stresla prašinu s njega. Čovek za koga je Katja pretpostavila da im je otac,
potrčao je napred, čučnuo ispred dečaka pa se okrenuo prema starijoj sestri. Katja
je ustala; telesno kažnjavanje nije bilo dozvoljeno, ali to nije sprečavalo roditelje
da mu i dalje pribegavaju. Jedno od najvažnijih pravila bilo je da nikada ne koristi
svoje veštine izvan okvira zadataka, ali ništa je nije sprečavalo da blago ukori
čoveka ako odluči da fizički kazni devojčicu. Na njeno olakšanje, on je, izgleda,
razgovarao s devojčicom, koja je očigledno znala da je postupila pogrešno, i na
kraju je zagrlila malog brata u znak izvinjenja.
Katjin mobilni telefon je zapištao. Ubacila je još jednu jagodu u usta i uzela
telefon. Poruka od Ujke.
Novi posao u Haparandi.
 17

S vi iz stanice okupili su se u sobi za sastanke.

Gordon se sklonio sa svog mesta na čelu stola, a Aleksander X Erikson
izvukao je stolicu, podvrnuo rukave svetloplave košulje i seo. Pošto je jutros
razgovarao s Gordonom i saznao za moguću povezanost s ubistvom u
Rovanijemiju, odlučio je da dođe ovamo i vodi istragu odavde. To je bilo
dobrodošlo pojačanje. Kolege su ga volele, a osećanje je bilo obostrano, mislio je
Gordon. Aleksander je u raznim prilikama radio sa svima njima, osim s
Ludvigom.
Čovek u kariranoj košulji i kožnom prsluku koji je sedeo za drugim krajem
stola ispod policijskog grba, ljuljajući se na dve noge stolice i grickajući šibicu,
takođe je bio nov za Aleksandera i Gordona. Sami Ritola, iz policije
Rovanijemija. Došao je s tankim dosijeom koji je finska policija imala o njihovom
lešu iz šume.
Vadim Tarasov, star dvadeset šest godina, rođen u malom selu u Kareliji, ali
dugogodišnji stanovnik Sankt Petersburga.
P-O pitao se šta u poslednje vreme nije u redu s imejlovima i telefonskim
pozivima, jer su svi insistirali na tome da im lično dostave informacije.
Onda im je svima postalo jasno da Ritola namerava da ostane i prisustvuje
sastanku: zašto bi inače bio sat i po na putu, umesto da jednostavno imejlom
pošalje informacije koje su tražili od njega?
„Hoću da vidim kako se moja istraga odvija”, odgovorio je Sami s opuštenim
samopouzdanjem jednog Finca. Morgan je sedeo pored njega i simultano
prevodio.
Samijev švedski bio je loš, a Aleksander uopšte nije znao finski.
„Ovo je zvanično naša istraga. Moja istraga”, oštro je razjasnio Aleksander, i
dalje zvučeći kao da daje sve od sebe da ne zvuči previše ljutito. „Ovo se tiče
ubistva ili pogibije Tarasova.”
„Koji je bio umešan u moj slučaj pre nego što je postao tvoj.” Sami je klimnuo
glavom.
Gordon nije mogao da nađe grešku u Samijevom zaključivanju, s obzirom na
povezanost između slučajeva, a nikada ne škodi održati dobre veze sa finskom
policijom. Izgleda da je i Aleksander razmišljao na sličan način.
„Tačno, nema potrebe da dalje raspravljamo o tome”, rekao je uz
razoružavajući osmeh. „Slučaj je naš, ali ti si i više nego dobrodošao da budeš
prisutan.”
Sami se uglađeno naklonio, ne ustajući sa stolice, i zajedljivo mahnuo rukom
ispred lica kao da je dobio audijenciju kod nekog kralja iz osamnaestog veka.
„Najskromnije zahvaljujem.”
 Morgan je sedeo ćutke, odlučivši da ovo ne prevodi, siguran da je smisao
ionako shvaćen.
Aleksander se okrenuo prema ostalima dok je pokazivao na sliku na belom
ekranu iza svojih leđa.
„Dakle, ime mrtvaca je Vadim Tarasov”, započeo je pa se ponovo okrenuo
prema Samiju. „A ti misliš da je povezan s pucnjavom u blizini Rovanijemija
prošle nedelje.”
„Jebeni pokolj”, potvrdio je Sami. „Sedmoro mrtvih; jedan od njih sahranjen
je jutros.”
„Sedam mrtvih Finaca?”, upitao je Ludvig.
„Četvorica. I troje Rusa.”
„Nisu svi prisutni sasvim obavešteni o toj istrazi”, ubacio se Aleksander.
„Možeš li da ukratko ispričaš šta se dogodilo u Rovanijemiju?”
„Kao što rekoh, troje Rusa, četvorica Finaca. Tela su ostavljena u šumi. Oružje
je, takođe, ostavljeno, tako da imamo prilično jasnu predstavu o tome šta se
dogodilo.”
Dok je Morgan prevodio, Sami je otvorio fasciklu ispred sebe pa rasporedio
većinu fotografija iz nje po stolu. Tela. Mnogo tela.
„Sigurni smo da su se sastali zbog posla. Rusi su bili prodavci, Finci kupci.”
„Droga?”, pitao je Lurč, mada niko nije stvarno verovao da bi moglo biti bilo
šta drugo.
„Da.”
„Da li ste ranije znali za ove Fince?”, pitao je Gordon, koji je, kao i
Aleksander, ustao da bolje vidi materijal raspoređen po stolu.
„Svi su bili povezani sa Sudetom, motociklističkom bandom u našoj oblasti
koja prodaje drogu. Između ostalog.”
„Šta se dogodilo?”, Aleksander ga je podstakao da nastavi.
„Počeli su da pucaju jedni na druge. Ovaj tip...”, Sami je pokazao na jednu od
slika, na kojoj se video muškarac od dvadesetak godina koji je ležao ispred crnog
volva XC90, „jedan od Finaca, uopšte nije opalio iz svog oružja, za razliku od
svih ostalih, tako da mislimo da je on prvi ubijen.”
Sami je spustio prst na drugu sliku. Ovaj čovek, mnogo stariji od prvog, imao
je veliku tribalnu tetovažu oko jednog oka. Vrat mu je bio pretvoren u ogromnu
razjapljenu ranu.
„Ovaj tip, Penti, danas je sahranjen. On je ubio ovog Rusa, a ovoga ranio iz
automatske puške pre nego što mu je raznet vrat.”
Gurnuo je prema njima dve druge slike: dvojica muškaraca, stari jedva trideset
godina, ležali su mrtvi na zemlji.
„Treći Finac stigao je da se zakloni u jarku. On je ubio Rusa kog je Penti ranio
pre nego što je i on pogođen.”
„Šta je onda s devojkom i tim muškarcem?”, pitala je Hana, pokazujući na dve
preostale fotografije. Mršavi muškarac koji je izgledao kao da je najmlađi u bandi,
i žena srednjih dvadesetih godina, s velikom razjapljenom ranom na slepoočnici.
 „On je Finac, ona je Ruskinja. Pucali su jedno u drugo, ali nije je on ubio. Bio
je to isti strelac koji je sredio ostalu trojicu Finaca.”
„Zar nisi rekao da je ona bila Ruskinja?”
„Da.”
„Ne shvatam. Da li ju je Vadim ubio?”, Lurč je rečima izrazio ono što su svi
ostali mislili.
„Na neki način.” Sami je zaćutao i pogledao redom sve prisutne za stolom.
„Svi četvoro imali su rane koje se ne podudaraju s ranama ni od jednog oružja
koje smo pronašli na mestu zločina”, nastavio je pa zastao, očigledno da bi
Morgan stigao da prevede, ali verovatno isto toliko i zbog dramskog efekta. „Od
puške. VVS vintorez.”
„Snajper”, prokomentarisao je P-O, koji se zanimao za vojnu istoriju i znao
većinu onoga što može da se zna o oružju i ratovima od vremena velikih sila pa
nadalje.
„Da, a Vadim je u vojsci bio snajperista i postao blizak prijatelj ovog tipa.”
Izvadio je još jednu fotografiju iz fascikle. Za razliku od ostalih, na ovoj se
video čovek koji je bio živ kada je slika snimljena. Izgledalo je da je otprilike istih
godina kao Vadim.
„Jevgenij Antipin. Verujemo da mu je Vadim ispričao za posao s drogom i da
je on bio tamo, sakriven u šumi, i ubio Fince i Ruskinju.”
„Šta je Vadim radio dok se sve to dešavalo?”
„Mora da se negde sklonio”, odgovorio je Sami, sležući ramenima. „Nije
prošao baš toliko dobro, očigledno – rekli ste da je imao metak u dupetu?”
„Da.”
„Zato se uverio da su svi, i Finci i Rusi, mrtvi, pa zatim otišao s drogom i
novcem”, zaključio je Gordon na osnovu svih informacija koje su im date.
„To je teorija na osnovu koje radimo, da.”
„Dakle, nedostaje nam drugi?”, Aleksander je uzeo fotografiju Antipina i
pažljivo je pogledao.
„A kako znaš da je taj Antipin bio umešan?”, ubacila se Hana pre nego što je
Sami stigao da odgovori.
On im se osmehnuo, kao da je očekivao oba pitanja i spremao se da im otkrije
preokret u situaciji.
„Našli smo ga s metkom u glavi u zapaljenom mercedesu s ruskim tablicama
nadomak Murole, dan posle pokolja u šumi. Vintorez puška bila je u kolima.”
„A možete da povežete mercedes s pucnjavom?”, upitao je Gordon.
„Meci u njemu odgovaraju oružju koje su imali Finci, tako da je definitivno
bio tamo, da.”
„Čekaj malo”, rekla je Hana, podižući ruku. „Da li sam ovo dobro shvatila?
Tarasov Vadim dovodi snajperistu na mesto sklapanja posla s drogom, postara se
da svi izginu, uzme novac i drogu, ubije svog drugara snajperistu, odveze se u
Švedsku i ovde ga neko ubije u saobraćajnoj nesreći.”
 „Tako izgleda”, Sami je klimnuo glavom. „Zapretio sam momcima iz Sudeta,
pokušao da otkrijem koga oni traže, ali izgleda da ste vi to rešili.”
Gordon je pogledao u Aleksandera, koji je klimnuo glavom. Sami je bio u
pravu: pucnjava pored Rovanijemija bila je povezana s Vadimom Tarasovom.
Kad je reč o masakru u Finskoj, nije bilo nikoga drugoga koga bi mogli da optuže.
Svi ostali bili su mrtvi.
Čak i ako im je bio od koristi, razlog Samijevog prisustva na sastanku
odjednom je bio mnogo manje očigledan.
„Dakle, sada samo treba da nađete drogu i novac”, rekao je Sami, pa vratio
šibicu u usta i zavalio se na stolici.
„O kojoj količini govorimo?”, oglasio se Ludvig, upitno klimajući glavom
prema Samiju.
„Naš izvor kaže da je MK Sudet nameravao da kupi drogu za trista hiljada
evra.”
Ludvig nije mogao da se uzdrži od tihog zvižduka. Svi su znali šta to znači.
Neko je negde sedeo s drogom koja na ulici vredi skoro trideset miliona kruna.
„Ali ako se malo vratimo”, rekla je Hana, ponovo se okrećući prema Samiju,
„mora da je Tarasov promenio vozilo... na mestu gde je zapaljen mercedes...”
„Murola”, pomogao joj je Sami.
„Murola, upravo tako. Znaš li šta je vozio?”
„Imamo spisak kola ukradenih u neposrednoj okolini otprilike u to vreme”,
odgovorio je Sami, grabeći fasciklu sa stola ispred sebe i ponovo je otvarajući.
„Da li je neki od njih honda? Forenzički tehničari iz Lulea kažu da su ostaci
boje koje smo našli na licu mesta sa honde.”
Sami je ćutke pregledao spisak.
To je bila samo jedna stranica, primetio je Gordon, tako da, osim ako je Sami
imao teškoće sa čitanjem, pauza je definitivno bila zbog dramskog efekta.
Značajno se nakašljao.
„Prijavljeno je da je noć pre pucnjave ukradena tamnoplava honda CR-V
registrovana 2015. godine”, najzad je objavio Ritola.
Atmosfera u prostoriji se promenila, ovo je bio pravi trag. Posle jutarnje
konferencije za štampu imali su samo nekoliko poziva, ništa što bi vredelo
dodatno propratiti. Izneli su premalo detalja i bili su previše neodređeni. Sada su
mogli da traže određenu boju i model auta. On mora da se nekuda odvezao posle
nesreće, a meštani su bili skloni tome da obraćaju pažnju na vozila koja prolaze
kroz njihova sela.
„Znamo li o kojoj vrsti droge govorimo?”, upitao je Aleksander.
„Ne tačno. Neka sintetička. Amfetamini, najverovatnije.”
„To nije naš najveći problem, ali ih, naravno, viđate okolo”, Gordon je
nepotrebno obavestio sve prisutne; Aleksander je bio dobro upućen u statistiku
većine lokalnih policijskih stanica u ovom području, a Haparanda nije bila
izuzetak. Zato je bio prilično siguran da je on već znao odgovor na to pitanje, ali
ga je, svejedno, postavio.
 „Ako ovde gore naletiš na drogu vrednu trideset miliona kruna”, nastavio je
Sami, „šta radiš? Kome se obraćaš? Gde ona završava?”
Njegova pitanja dočekana su ćutanjem, svi su bili neodlučni da mu kažu
deprimirajuću i donekle ponižavajuću istinu.
„Ne znamo to, zaista”, najzad je odgovorio Gordon. „Nemamo dobar uvid u
to ko ili šta u poslednje vreme kontroliše protok tih stvari, nažalost.”
„To nije važno”, ubacila se Hana, skoro kao da želi da ga izvuče iz nevolje.
„Ako neki obični uspaničeni meštanin naleti na to, onda ni on neće imati pojma
šta da radi s tim.”
„Možda bi pokušao da dobije nešto novca za to”, napomenuo je P-O, kratko
klimnuvši glavom.
„Kako? Nisam sigurna da bi uopšte shvatio šta je našao.”
„Kada shvati koliko vredi, možda bi bar pokušao”, insistirao je P-O.
„Ja bih se zadovoljila novcem”, izjavila je Hana, sležući ramenima.
„U redu, proverite ljude u gradu za koje znate da bi mogli da imaju neku ideju
o tome, a mimo toga dobro otvorite oči i uši”, zaključio je Aleksander, pogledavši
na svoj sat. Očigledno je bilo vreme da se sastanak završi. „Hajde da vidimo kakve
ćemo dojave dobiti o hondi, a sutra ćemo početi da kucamo ljudima na vrata.
Počećemo od Vitvatneta i odatle ćemo širiti krug. Ja ću se pobrinuti da ovde
dobijemo još ljudi. Hvala vam, to je sve za sada.”
Svi su ustali, ali ih je zaustavio Sami, koji se nagnuo preko stola.
„Vadim Tarasov radio je za Valerija Zagornija u Sankt Petersburgu. Znate li
ko je on?”
Kao odgovor dobio je odmahivanje glavom od svih koji su stajali oko stola,
osim Morgana.
„Oligarh, ne jedan od onih najbogatijih, možda u prvih pedeset; šuška se da je
šef mafije.”
„To je više od glasine, on je definitivno mafija. Veoma moćan, veoma, veoma
opasan.”
„A zbog čega je ovo važno?”, pitao je Gordon.
Sami se okrenuo licem prema njemu i prvi put izgledao potpuno ozbiljno.
„To je bila njegova droga. On će pokušati da pronađe tu hondu.”
 18

D ali su joj jednu od većih soba na gornjem spratu pomalo oronule zgrade u
centru koja je izgledala kao zamak. Izbledeli sivo-zeleni zidovi, bračni
krevet, pisaći sto, dve fotelje iste boje kao tepih, debele zavese sa crvenim
cvetovima na tri prozora okrenuta prema trgu, koji, izapravo, uopšte nije ličio na
trg. Očigledno je bio sasvim jedinstven: četiri ulice ulazile su na njega sa sve četiri
strane sveta, spajajući se na kružnom toku u njegovoj sredini, dok se sam trg
sastojao od četiri dela podjednake veličine umesto uobičajenije neprekinute
površine oko koje obilazi saobraćaj.
Katja je izašla iz kupatila, u kome je upravo raspakovala sadržinu svoje torbe
i poređala je na određeni način, što ju je smirivalo. Odeća joj je već bila okačena
u ormanu ili složena u fioci komode pored ogledala u ljudskoj visini postavljenog
na unutrašnju stranu vrata.
Soba je bila potpuno spremljena. Samo je oružje još bilo u njenom koferu.
Pištolj valter krid s prigušivačem i laserskim nišanom, i nož vinčester boui u
futroli koja se pričvršćuje uz nogu. Stavila je pištolj u sef i privezala nož na
potkolenicu. Nije očekivala nikakve probleme u bližoj budućnosti, ali nikad se ne
zna.
Zvala se Luisa Andešon i bila je na putovanju jedi, moli, voli u Norland.
Osećala je da su joj potrebni promena sredine, novi utisci i novi ljudi da napuni
baterije. Bar je tako uzbuđeno ispričala prijatnoj, pričljivoj mladoj ženi na
recepciji dok se prijavljivala u hotel.
Bio je dobar osećaj ponovo biti u Švedskoj, ponovo govoriti i razmišljati na
švedskom. Tako prirodno. Od svih jezika koje je naučila, švedski joj je bio
najlakši. Nedostajalo joj je da ga koristi, primetila je to dok je lirskim izrazima
hvalila svetlost ovde gore na severu i pitala recepcionerku postoji li u gradu studio
za jogu. Sada će imati mnoštvo mogućnosti. Za početak je rezervisala sobu na
nedelju dana. To bi trebalo da bude dovoljno za ono što je planirala da uradi.
Katja je u kupatilu sipala vodu u čajnik i spremila sebi šolju instant kafe, pa
rasporedila po stolu materijal koji je donela sa sobom. Većina onoga što je imala
o Rovanijemiju poticala je iz istrage finske policije – a informacije su očigledno
nesputano curile – pored isečaka iz finske i švedske štampe.
Dvaput je pročitala dokumente pre nego što je izvadila laptop, povezala se na
svoj mobilni ruter – izbegavajući hotelski nezaštićeni Wi-Fi – i potražila da li je
objavljeno nešto novo. Jeste objavljeno; policija je tražila bilo kakve informacije
o tamnoplavoj hondi CR-V koja se nalazila u toj oblasti u to vreme. Ovo je bilo
dobro znati. Osim toga nije bilo još mnogo informacija o mrtvom čoveku u šumi.
Međutim, one koje su bile dostupne odmah su pokretale jedno pitanje.
Šta je Vadim tamo radio?
Upravo je opljačkao veoma opasnog čoveka, koji će uraditi bilo šta da ga
pronađe. Zašto nije krenuo glavnim putevima što je brže moguće, i pokušao da se
udalji od Zagornija što je više moguće? Bilo joj je drago što to nije uradio. Kada
je pogledala mapu, mogla je da vidi da se ne bi baš svako vozio tim putem. Ko
god bi krenuo njime, morao je da poznaje taj kraj, a najverovatnije i da živi u
njemu.
Neko ga je, igrom slučaja, ubio i odvukao u šumu.
Ta osoba očigledno je bila u šoku i nije jasno razmišljala.
Sudeći po skromnim informacijama koje je imala, Vadim nije čak ni zakopan,
samo delimično prekriven granama i kamenjem. To joj je davalo izvesnu nadu.
Tražila je lokalca koji je reagovao instinktivno.
Amatera kada je reč o smrti bez zakonskih posledica.
To je značilo da će napraviti još grešaka.
Trošiće novac. Verovatno će prodavati drogu. Bilo je vreme da se baci na
posao.
Zadatak koji je dobila od Valerija Zagornija bio je jasan.
Pronaći drogu i novac.
Ubiti osobu koja ih je uzela.
 19

K ada je otvorila vrata, sa skrivenog zvučnika začula se melodija Za Elizu,

Ludviga van Betovena, verovatno komponovana 1810. godine. Jedna od
bezbrojnih manje-više nevažnih činjenica za koje se od nje očekivalo da ih je
naučila. Mišićav muškarac obrijane glave u plavom automehaničarskom
kombinezonu izašao je iz jedne od unutrašnjih prostorija i prišao joj.
„Zdravo, UV”, pozdravila ga je ona i pružila ruku.
„Zdravo?”
Oklevanje u njegovom glasu i očima odavalo je da on grozničavo traži u
sećanju da li ju je ikada video, i ako jeste, gde je to bilo.
„Imaš li vremena da mi malo pomogneš?”, upitala je Katja, pokazujući glavom
prema vratima koja su vodila u dvorište.
„Upravo zatvaramo”, odgovorio je on, pogledavši na sat.
„Trajaće samo pet minuta. Najviše.” Osmeh ispunjen nadom, koji je, takođe,
ukazivao na neku vrstu podređenosti. Lepa žena kojoj je potrebna pomoć, a on
može da joj je pruži. Da bi naglasila koliko je važan, blago mu je dodirnula
podlakticu. „Molim te?”
„Da li smo se već sreli?”, upitao je on, očigledno i dalje pokušavajući da je se
seti.
„Imamo neke zajedničke poznanike.”
„U redu, naravno.”
UV je izašao za njom u dvorište, gde je desetak automobila bilo uredno
naporedo parkirano i čekalo da budu popravljeni ili da vlasnici dođu po njih. Katja
je ponovo stavila naočari za sunce. UV je istresao cigaretu iz paklice pa pružio
paklicu prema njoj. Ona je odbila.
„O čemu je reč?”, pitao je UV.
Katja je pokazala na audi Q5 koji ju je dočekao kada je sletela privatnim
avionom, i koji je sada bio parkiran pored ulaza u dvorište radionice.
„Šta nije u redu s njim?”
„Ništa, čini mi se. To je potpuno nov auto iz agencije za iznajmljivanje
automobila.”
Otišla je do kola i naslonila se na haubu. UV je zastao na nekoliko koraka od
nje i pogledao je s mešavinom sumnje i ljutnje.
„Šta, kog đavola, hoćeš?”
„Вы работали с людьми, которых я знаю”, rekla je Katja, kako bi on
znao odakle je došla. I shvatio ozbiljnost situacije. Možda je to shvatio, ali nije
imao pojma šta je rekla. „Radio si s ljudima koje poznajem”, prevela mu je ona.
„To ne objašnjava šta hoćeš”, odgovorio je on kada mu je prevela svoje reči
na švedski. „Prestao sam da radim ta sranja.”
 UV je povukao dim iz cigarete, ali nije pokušao da se vrati unutra. Samo je
zurio u nju, pokušavajući da zaključi vredi li truda da ostane i sasluša ostalo što
ona ima da kaže. Katja je pretpostavila da se nadao da će mu ona ponuditi neku
vrstu poslovne pogodbe. Ako je dobro shvatila, uvek mu je bio potreban novac.
„Znam to, ali ponekad, svejedno, čuješ nešto.”
„Zašto ne kažeš šta hoćeš i odeš?”
„Da li je iko pokušao da ti proda veliku količinu amfetamina? Ili se pojavio
neko nov, stvarno nov, ko ih prodaje na ulici?”
„Nemam pojma. Prekinuo sam to, kao što sam i rekao.”
„Ali radiš sa slupanim kolima, kradenom robom, štitiš kriminalce...” Odmakla
se od auta, podigla naočari na čelo i prišla mu. „I dalje imaš nekakvu predstavu o
onome što se dešava.”
„Izvini, ne mogu da ti pomognem.” Nagazio je petom dopola popušenu
cigaretu i sada je stvarno nameravao da se vrati unutra.
„Da li si čuo za čoveka kog su našli u šumi?”
Katja je mogla da vidi kako on pokušava da shvati kakve to veze ima s bilo
čim, ali bio je previše pametan da pita, znao je da neće dobiti nikakav odgovor.
„Panduri traže tamnoplava kola, to je sve što znam.”
„Hondu.”
„Ne znam”, rekao je on i slegnuo ramenima. „Bili su ovde juče i pitali da li
sam radio na njoj.”
„Ali nisi?”
„Ne.”
„Inače bi mi to rekao.” Uspela je da ova kratka izjava veoma liči na pretnju.
„Rekao bi mi ko ju je dovezao.”
„Da.”
Verovala mu je. On nije bio glup ni nemaran. Čak i ako nije tačno znao za
koga, znao je da ona radi za ljude koji mu ne bi oprostili ako naknadno saznaju da
je mogao da im pomogne, ali je odlučio da to ne učini.
„Pa, ako više ne prodaju tebi, kome sada prodaju?”
„Kao što rekoh, ne znam.”
„Ko bi mogao znati?”
„Možda naši ‘zajednički prijatelji’?”
„Ne, izgleda da ne”, iskreno je rekla ona. Kada je dobila zadatak od njega,
Ujka je pokušao da otkrije ko bi u Haparandi mogao da pretvori Valerijevu drogu
u novac, što bi bila početna tačka za nju, ali izgleda da to niko nije znao.
Snabdevanje je bilo izobilno, što je održavalo niske cene, ali ko god da je to bio,
koristio je sopstvene kanale da uveze robu, i sopstvenu prodajnu mrežu, čiji su
članovi znali kako da ostanu tihi i neprimetni. Dosad niko nije uspeo da ostvari
ozbiljno prisustvo na tržištu.
„Ne znam ni ja”, zaključio je UV.
„Već si to rekao, i ja ti verujem, ali pitam se ko bi mogao da zna.”
 On je oklevao. Katja je bila sigurna da će dobiti ime koje traži. Trebalo je samo
da čovek ispred nje malo razmisli o lojalnosti, svom ugledu, možda o svojoj
bezbednosti. Mnogo toga trebalo je uzeti u obzir. Ponovo je spustila naočari na
oči, okrenula lice prema suncu i čekala.
„Jonte bi mogao da zna”, najzad je neodlučno rekao UV.
„Koji Jonte?”
„Jonatan Lundin. On se prilično jako roka u poslednje vreme.”
„Gde on živi?”
Težak uzdah, ovog puta od čiste nelagode. Stvarno mu se nije dopadalo sve
ovo, ali dobila je adresu.
 20

S edela je u modernoj sobi za odmor i polovina njenog vremena za pauzu već je

istekla. Pojela je užinu koju je donela sa sobom. Sandra je retko ostavljala išta
na tanjiru i jedva da je ikada bacala bilo kakvu hranu. Prošlo je petnaest godina, a
još se veoma jasno sećala majčinih reči. Jutarnja cigareta visila joj je iz usta dok
je Sandra na brzinu doručkovala. Kašu s mlekom, ili češće bez mleka.
Pobrini se da u školi danas mnogo jedeš, jer neće biti nikakve hrane kada se
vratiš kući.
Sada je Sandra bila sita do grla i pila je već drugu šolju kafe. Dosad je dan
izgledao kao i većina drugih. Bila je zahvalna zbog toga. Rutina i redovnost
delovale su opuštajuće, olakšavale da se zamišlja da je sve normalno. Da ona ima
posao, momka. Da provodi vikende radeći u svojoj bašti, posećujući majku. Da
jedva čeka koncert Feliksa Sandmana u Luleu, na koji će ići s prijateljicama
početkom jula. Da nije pomogla u zakopavanju stranca na samo nekoliko
kilometara od njene kuće.
Kao i obično, Kenet je spavao na spratu kada je jutros krenula na posao. Sela
je u auto parkiran na prilaznom putu, trudeći se iz sve snage da ne misli o tome
zašto nije parkiran u njihovoj garaži. Oko sat kasnije, stigla je u kazneno-
popravnu ustanovu. Presvukla se i popila šolju kafe, onda je bilo vreme da puste
štićenike ustanove iz ćelija na doručak, a zatim je provela tri sata s njima u
stolarskoj radionici, jednoj od trideset devet takvih proizvodnih jedinica u
Švedskoj. Dobili su veliku isporuku paleta i četrnaest od devetnaest pitomaca
radilo je u radionici pet dana nedeljno. Onda je došlo vreme za ručak, koji su sami
sebi spremali. Sandra je bila tamo do podneva, kada je oslobođena dužnosti i otišla
u trpezariju za osoblje, i na brzinu pojela ono što je imala u kutiji za ručak pre
nego što je pošla u Torneo da kupi vazu koju je toliko želela. Vaza je sada bila u
njenim kolima, a ona je mislila na cveće iz svoje bašte koje će ubrati da ga stavi
u vazu čim dođe kući. Ona i Kenet nisu imali baš mnogo lepih stvari u kući.
Popodne je proticalo kao i obično, i sada se osmehivala, pregledajući objave
na Instagramu. Prijatelji, poznanici, ljudi s kojima je izgubila kontakt i nekoliko
poznatih ličnosti pojavljivalo se u njenim pregledima. Toliko osmeha, naočara za
sunce, srećne dece, ruža i penušavog vina, osećaja leta i letnjeg odmora, sve
savršeno. Ona je retko išta objavljivala na svom nalogu. Šta je imala da pokaže?
Bodljikavu žicu, ograde i dvorište za vežbanje s posla, ili svoju oronulu kuću u
Nora Stortresku. Bašta je bila divna, naravno, svuda okolo bila je priroda,
ponoćno sunce – uvek je dobijala komentare, podignute palčeve i srca za to – ali
nije se osećala prijatno u svemu tome, osećala se beznadežno i ostavljeno, kao da
još nosi zastarelu odeću dobijenu od drugih i nikada nema prave stvari.
Dosadna. Jadna. Beznačajna.
U pozadini se čuo radio i objavili su da je vreme za lokalne vesti. Policija iz
Haparande našla je telo u šumi, nekoliko kilometara od grada. Sandra se sva
ukočila, pa se okrenula prema zvučnicima da bolje čuje. Sada su vlasti tražile
informacije o tamnoplavoj hondi CR-V koja je u to vreme viđena u okolini.
Kada se tema u vestima promenila, Sandra je polako ustala na nesigurne noge.
Čak nije ni slagala kada je rekla da se oseća loše i mora da ide kući. Njene kolege
imale su razumevanja; čak je i bila malo ubledela.
Dok je skretala u dvorište, parkirala se i izlazila iz auta, Kenet je izašao iz kuće
i pošao prema njoj. Izgledao je zabrinuto.
„Otkud ti kod kuće ovako rano? Zar nisi imala dvanaestočasovnu smenu?”
Sandra je skrenula pogled prema kući njihovog najbližeg komšije pre nego što
je napravila nekoliko brzih koraka prema njemu i utišala glas.
„Našli su ga.”
„Kako znaš?”
„Tako su rekli na radiju.”
Zajedno su ušli u kuću pa produžili u kuhinju, čiji se dotrajali dekor savršeno
slagao sa spoljašnjim izgledom kuće. Ona je otišla da se presvuče. Uniformu je
zamenila farmerkama i majicom s kratkim rukavima; razvezala je čvrsto zategnuti
konjski rep koji je nosila na poslu i pustila da joj kosa pada oko širokog, pegavog
lica. Pogledala je u svoje zelene oči u ogledalu. Okolnosti su se promenile; stigla
je dovde i sada je morala da ide dalje. Pre nego što je izašla iz spavaće sobe,
otvorila je plakar i ležale su tamo, bačene između cipela, korpe s vešom i
Kenetovih stripova.
Još se sećala kada ih je prvi put videla.

***

Zaspala je u autu na povratku kući sa žurke, koja je bila zabavna, ali je potrajala
dokasno. Probudila se uz šokantno surov zvuk lomljenja metala, rasprskavanja
stakla i Kenetovih psovki.
„Jebiga! Jebiga! Jebiga!”
„Šta je to bilo?” Uprkos zvuku, odmah je pomislila na ono najočiglednije. „Da
li je to bio irvas? Neka životinja?”
Kenet je nekoliko sekundi sedeo gledajući pravo ispred sebe, teško dišući, dok
mu je srce jako lupalo u grudima. Onda se okrenuo prema njoj; glas mu je bio
iznenađujuće miran.
„Ne, nije bila životinja.”
Izašli su iz kola i videli čoveka na zemlji. Ona je rukom prigušila krik. Kenet
se sagnuo i prstom pritisnuo čovekov vrat. Ona je pretraživala džepove na jakni i
pantalonama. Znala je šta mora da uradi, ali nije mogla da nađe ono što je tražila.
„Gde mi je telefon?”
„Za šta ti treba?”, upitao je Kenet uspravljajući se.
„Moramo da zovemo policiju.”
Vratila se do kola. Kenet je pošao za njom i zgrabio je s leđa.
 „Ne, sačekaj minut, sačekaj samo malo, moramo da razmislimo. Pio sam i
oduzeli su mi dozvolu.”
Brzo je vozio. Trenutak nepromišljenosti jednog popodneva prošle zime.
Dvesta kruna ako stigne do prodavnice pića pre nego što se zatvori; 145
kilometara na sat na putu gde je maksimalna dozvoljena brzina 80. Oduzeli su mu
dozvolu na licu mesta. Bila je čista sreća što nije završio u zatvoru. Ponovo.
Još jedna loša odluka u dugom istorijatu sličnih. Ona je bila veoma ljuta na
njega.
„Nije važno, moramo da zovemo.” Pošto je prvi nalet šoka prošao, borila se
da potisne suze.
„Hoćemo, hoćemo”, mirno je rekao on, palcem joj brišući suze. „Ali čekaj,
čekaj samo malo...”
Kenet je prešao nekoliko koraka iza kola, pa počeo da korača napred-nazad,
provlačeći ruke kroz kosu. Ona je klonula na put, naslonila se na branik,
obuhvatila noge rukama i spustila čelo na kolena. Misli su joj bile zbrkane; iza
spuštenih očnih kapaka kovitlale su se emocije, ali ono što je počelo da potiskuje
sve ostalo bio je gnev. Ovo je bilo tako tipično za Keneta. Upadne u nevolju što
god se dešavalo, a ovog puta povukao je i nju sa sobom. Nije znala koliko je tako
sedela pre nego što se on najzad vratio i seo pored nje.
„Trebalo bi da ga zakopamo.”
Glas mu je bio miran. Odlučan. Sandra ga je pogledala s potpunim
nerazumevanjem, kao da joj je se obratio na stranom jeziku.
„Zakopaćemo ga i odvešćemo auto sa sobom.”
„Ne.”
„Niko ne zna da smo bili ovde. Niko ne mora da zna šta se dogodilo.”
„Ne, moramo da zovemo policiju.”
„Ponovo će me strpati u zatvor. Ne mogu da se vratim tamo. Molim te...”
Ona nije odgovorila. Zatvorila je oči i opet spustila glavu na kolena. Tiho je
plakala. Neka je proklet što ju je doveo u ovu nemoguću situaciju.
„Slušaj...”
Blago je spustio ruku na njene. Ona se stresla od njegovog dodira i odgurnula
mu ruku pa ga jako udarila u grudi. Njene pocrvenele oči gledale su ga
optuživački.
„Kako si, dođavola, mogao da naletiš na njega?”
„Stajao je nasred puta.”
„Napolju je svetlo, kako ga nisi video?” Ponovo ga je udarila, a on se sav
skupio, gledajući je s izrazom lica koji je i previše dobro poznavala. Takav izraz
imao je kada nije razmišljao ni o čemu, kada dođe vreme da prizna da je uradio
nešto glupo.
„Ja... uzeo sam tvoj telefon, hteo sam da promenim muziku i onda mi je ispao.”
Nije morala da zna ništa više; nije bilo važno. Mogla je da oseti koliko je on
iscrpljen. Pogled joj je skrenuo na hondu iza Keneta, zaustavljenu na pola puta
niz ivicu jarka. Odjednom ju je ispunila užasna strepnja, koja ju je pogodila kao
pesnica u stomak.
 Šta ako...
Sandra se uspravila na noge i polako prišla kolima, kao da hoda u snu. Molila
se bogu da unutra nema nikoga drugog. Nikoga više ko je povređen ili mrtav.
Dobri Bože, samo neka ne bude neko dete.
Provirila je kroz prozor sa strane. Na njeno veliko olakšanje, auto je bio
prazan. Kad je reč o ljudima. Na zadnjem sedištu bile su tri sportske torbe. Ne
znajući zaista zbog čega, otvorila je zadnja vrata i nagnula se unutra. Otkopčala
je jednu torbu. Novac. Više nego što je ikada videla. Otvorila je sledeću. Još
novca. Mnogo novca. Evri. U trećoj torbi bilo je nešto što je morala biti droga.
Mnogo droge.
Kenet je došao za njom, provirio unutra i video to što je video.
„Je li to novac?”
Ona se ispravila, klimnula glavom, ali nije mogla da skrene pogled s torbi. S
novca. S količine novca koja menja život.
„Šta da radimo?”
Najzad se okrenula licem prema njemu. Izgledao je toliko krhko, kao da se
već raspada. Tako mali i uplašen od povratka u zatvor. Ona je bila jača od njega.
I fizički i psihički. On se oslanjao na nju, bila mu je potrebna, a ona ga je volela.
Više od bilo čega drugog. Blago je spustila dlan na njegov bradati obraz.
Bilo je tako lako ubediti sebe da ovo radi zbog njega.
„Uradićemo ono što si ti hteo, zakopaćemo ga i odvešćemo auto sa sobom.”

On je sada izgledao skoro isto toliko iznenađeno kao kada je stajao pored auta dok
je ona vadila torbe iz plakara i nosila ih na kuhinjski sto. Zatim je navukla zavese
na dva kuhinjska prozora.
„Šta ćemo da radimo s ovim?”
„O tome moramo da razgovaramo”, rekla je ona, sedajući za sto pored njega.
„Šta sada treba da radimo.”
„Da li su rekli išta o tome šta oni misle da se dogodilo?”, pitao je Kenet.
„Ne, samo da traže hondu.”
„Imaju li neke osumnjičene, neke svedoke?”
„Nisu ih pominjali.”
„Dođavola, mi smo ga sklonili.” Kenet je skočio sa stolice pa napravio
nekoliko brzih koraka kada mu je odjednom sinulo u glavi. „Mora da smo ostavili
DNK na njemu, zar ne? Kada smo ga odneli.”
„Ne znam.”
„Ako nađu moj DNK, sjeban sam – imaju moj DNK u evidenciji.”
„Ako nađu tvoj DNK, doći će ovamo, a onda je gotovo.” Sandra je bila
iznenađena zbog toga koliko je smireno zvučala, koliko se smireno osećala.
Usredsređeno. Sada nisu smeli da naprave nikakvu grešku; ovde je reč o njenoj
budućnosti. Njihovoj budućnosti, brzo je ispravila samu sebe.
„Ali ako ne dođu, onda moramo da imamo plan.”
 Kenet je klimnuo glavom, ali nije prestao da korača po kuhinji.
„Sedi”, naredila je Sandra, a on ju je poslušao. „Počećemo od kola.”
„Da, razmišljao sam o tome”, složio se on, skoro zamuckujući, zadovoljan što
može nečim da doprinese. Sandra je sumnjala da misle na isto, ali mu je klimnula
glavom da nastavi.
„Na volvu treba dosta toga uraditi. UV može da popravi...”
„Njega ne smemo da umešamo”, odmah ga je prekinula Sandra, odlučno
odmahujući glavom.
„Ali ne znam mogu li to da uradim sam, tako da... Mislio sam da bi možda
bilo dobro da kupimo novi.”
„Kojim novcem?”
On ju je gledao s nerazumevanjem i pokazao glavom na torbe na kuhinjskom
stolu.
„Ovim.”
Sandra je to, naravno, razumela. Tu je bio novac. Mnogo novca. Zašto,
jednostavno, ne bi kupili ono što žele i što im je potrebno? Niko to nije razumeo
bolje od nje. Čitavo njeno detinjstvo bilo je ispunjeno čežnjom, željom za malo
onoga što su svi ostali naizgled dobijali i uzimali zdravo za gotovo. Međutim, s
loše plaćenom samohranom majkom koja je delimično bila invalid, nikada nije
bilo dovoljno novca ni za šta osim cigareta i vina, za šta je, začudo, uvek bilo
dovoljno novca.
Bila je krajnje umorna od toga da bude siromašna.
Nije tražila životni stil Kardašijanovih, bila je realista. Samo je želela da se
malo počasti s vremena na vreme, a da ne mora da se odrekne nečega drugog, da
ne mora uvek da traži najbolju cenu i da najzad može da renovira kuću.
Ništa luksuzno, samo ono što većina ljudi želi.
Dobar život, ekonomsku sigurnost.
Zato su morali da budu pametni. Da se bore protiv poriva da odmah počnu da
žive tim dobrim životom. Haparanda je mali grad. Naravno, ona je imala posao u
zatvoru, ali njena plata bila je mala. Kenet je bio nezaposlen. Trošenje mnogo
novca privuklo bi pažnju. Nisu smeli da rizikuju.
Pogotovo s obzirom na to s kim je Kenetov ujak bio u braku.
„Počećemo od toga što ćemo se otarasiti honde, a ovo ćemo sakriti tamo gde
ga niko nikada neće naći”, umirila ga je ona, spuštajući ruku na tri torbe na stolu,
i mogla je da vidi da Kenet ne može da razume zašto. „Čak i ako odeš u zatvor,
ako oboje odemo u zatvor, ovo će nas čekati kada izađemo.”
„Treba li da sakrijemo i drogu?”
„Šta drugo da radimo s njom?”
„Da je prodamo.”
„Ne! Apsolutno ne.”
To je bilo još rizičnije od trošenja novca. Data joj je šansa. Niko joj je neće
oduzeti. Ako mora da živi uz znanje da je umešana u ubistvo čoveka i sakrivanje
njegovog leša, iz toga bar treba da proistekne i nešto dobro. Volela je Keneta, ali
neće joj on promeniti život. On je neće izvesti iz ove buđave kuće od azbestnog
betona u Nora Stortresku niti joj dati mogućnosti za kojima je čeznula celog
života.
Ali ove torbe na stolu hoće.
 21

O tprilike 1.580.000 rezultata pretrage. Ovo je bila šala.

Hana je otkucala „začinsko bilje” u pretraživaču, pokušavajući da se seti
nečega o bosiljku, ili možda majčinoj dušici, i odjednom je tu bilo 244.000
recepata za čitanje. Pregledala je prve dve stranice, ali nije prepoznala nijedan od
recepata. Većina ih je izgledala dovoljno dobro; uostalom, ovo je bila samo obična
večera radnim danom, ali ona je znala šta želi. Bilo je lako za spremanje, a Tomasu
se dopadalo. Opsovala je u sebi i zatvorila pretraživač.
„Šta radiš?”
Okrenula se prema vratima na kojima je stajao Gordon, očigledno spreman za
odlazak kući posle završenog radnog dana.
„Tražim recept za testeninu s piletinom koju sam spremala pre mesec dana, ali
nisam uspela da ga nađem.”
„Umesto toga, pođi sa mnom i poješćemo nešto usput.”
Ovo je zvučalo primamljivo, ali nadala se da će planovi koje je napravila za
večeras, takođe, dovesti do seksa.
„Obećala sam Tomasu večeru kod kuće, nismo se videli već neko vreme.”
„Onda drugi put”, rekao je Gordon, sležući ramenima; ako je bio razočaran,
dobro je to skrivao.
„Da.”
Hana je mislila da će se on pozdraviti i otići, ali je umesto toga ušao i seo na
svoje uobičajeno mesto pored vrata. Hana je pogledala na sat. Presvlačenje,
prodavnica, odlazak kući, kuvanje. Mogla je da mu posveti pet minuta.
„Dakle, ti misliš da će neko baciti trideset miliona kruna u WC šolju.”
„Samo sam rekla da obični ljudi ne znaju kako da prodaju drogu.”
„Možda si u pravu. Pa šta da radimo?”
Hana je oklevala; posle sastanka, na pamet joj je pala jedna ideja, koju još nije
razvila dokraja, i nameravala je da sačeka do sutra pre nego što budu raspravljali
o njoj, ali mogla bi i da je isproba na Gordonu sada.
„Možda je glupo, ali šta misliš o tome da objavimo da znamo šta je bilo u autu
i nudimo amnestiju onome ko nam to vrati. Ako nam je predaš, možeš da ostaneš
anoniman.”
Gordon je ćutke razmišljao o tome nekoliko sekundi. Prošle godine su u celoj
zemlji objavili amnestiju na posedovanje oružja. U trajanju od tri meseca u kojima
je svako mogao da se otarasi bilo kakvog oružja, bez postavljanja pitanja, bez
vođenja istrage. Malo kasnije, isto je ponovljeno za eksplozive. Kampanja je bila
uspešna, ali to nikada nije rađeno s drogom. Nije bilo planova u tom pravcu za
koje je Hana znala. Daleko od toga da je bila sigurna da će policiji iz Haparande
biti dozvoljeno da napravi takvu vrstu izuzeća.
 „Problem je u tome što su ubili tog tipa kada su došli do droge”, konačno je
rekao Gordon.
„Dajemo amnestiju samo za drogu, a nastavljamo istragu saobraćajne
nesreće.”
„I kažemo da je u redu da zadrže novac?”
„Ne znam.” Hana je uzdahnula i počela da se kaje što nije sačekala do sutra,
želeći da je sebi dala više vremena da sama razmotri nedostatke predloga. „Još
nisam zaista razradila zamisao; to je samo ideja da to smeće sklonimo s ulice.”
„Nije potpuno luda”, priznao je Gordon.
„Pa, baš ti hvala.”
„Sutra ću je izneti X-u ako želiš. Pretpostavljeni će nam možda dozvoliti da
sprovedemo neku njenu verziju.”
Hana je klimnula glavom, isključila kompjuter i ustala. Gordon je ostao na
svom mestu; nije se ni pomakao. Pretpostavljala je da će je otpratiti dole do
svlačionice. Izgledalo je da je pošao kući.
„Kakav je osećaj kada je X ovde?”, upitala je dok je skupljala svoje stvari sa
stola.
„Dobar. Zašto?”
„Došao je i preuzeo tvoju istragu.”
„Preuzeo ju je kada smo našli telo.”
„Ali drugačije je kada je on ovde.”
Ovo je bilo tek treći put otkad je Gordon bio šef da je Luleo preuzeo neku
istragu ovde. Svaki put svima je brzo postalo jasno da Gordon više nije glavni, da
je spušten za stepenik niže. Hana nije mislila da je stvarno problem za njega što
je Aleksander došao, ali nije škodilo da pita, da se malo zainteresuje i za njega.
„Tako je kako je”, slegnuo je Gordon ramenima. „Nije prvi put, a neće biti ni
poslednji.”
Gordon je pogledao na tablu na njenom zidu, na kojoj je bila slika glatko
izbrijanog mladića s uredno razdeljenom kosom koji je postojano zurio u objektiv
foto-aparata. Skinula ju je iz internet arhiva pasoške službe; bila je to jedna od
boljih fotografija za pasoš koje je videla.
„Momak koji je bio kod Helgrena”, rekao je on, primičući se za nekoliko
koraka tabli.
„Rene Fuke.” Hana je čula sebe da je izgovorila njegovo prezime kao fucker5.
„To je francusko prezime, ne znam kako se tačno izgovara.”
„Nadam se ne tako, zbog njega.” Gordon se osmehnuo. „Šta znaš o njemu?”
„Rođen je u Lionu, porodica se preselila u Geteborg kada je on imao pet
godina. Došao je ovamo pre skoro tri godine, radi honorarno kod Maksa i studira
na daljinu. Mlad momak, dvadeset šest godina.”
„Kakva je njegova veza s Helgrenom?”

5 Pogrdni izraz na engleskom. (Prim. prev.)

 „Nemam pojma”, rekla je Hana, još jednom prelećući pogledom preko svog
pisaćeg stola; ništa nije zaboravila. „Nema ga u našoj bazi podataka, nema čak ni
kaznu za pogrešno parkiranje.”
„Uzoran građanin.”
„Koji se druži s Antonom Helgrenom.”
„Ima li lovačku dozvolu?”
„Ne, i nisam mogla da ga nađem na Fejsbuku ni bilo gde na internetu, tako da
ne znam kakve veze ima s lovom i grabljivcima.”
„Ili čudacima u flanelskim košuljama.”
Ona ga je upitno pogledala dok je isključivala svetlo, i zajedno su izašli iz
kancelarije. Nije joj čak ni palo na pamet da bi mladićeva poseta Helgrenu mogla
biti seksualne ili ljubavne prirode.
„Misliš li da je Helgren homoseksualac?”
„Nikada se nije ženio.”
„Nisi ni ti.”
„Ali u mojoj kući ne pojavljuju se elegantno odeveni mladići u sakoima s
dvorednim zakopčavanjem.”
„Prilično sam sigurna da je to stereotip i da nije u redu da se tako nešto govori”,
uz osmeh je primetila Hana.
Prošli su pored Gordonove kancelarije pa izašli na stepenište. Stali su kod
vrata prijemnog odeljenja. Ona je skrenula desno, pored zatvorskih ćelija, prema
prostoriji s ormarićima.
„Videćemo se sutra”, rekao je on, držeći ruku na kvaci.
„Šta ćeš da radiš večeras?”
„Pošto ne mogu da večeram s tobom?”
„Da.”
„Ništa. Možda ću proveriti može li moj brat da dođe da malo igramo Fifu.”
Kada je govorio ovako, zaista je osećala koliko ona sama ima godina. Ne zbog
toga što nije znala o čemu on priča. Tačno je znala šta je Fifa, njen sin igrao je tu
igricu s prijateljima dok je još živeo kod kuće. Baš kao Gordon sa svojim bratom.
Tri godine mlađim, razvedenim, s dvoje dece koje je čuvao svake druge nedelje.
I kućom u Nikali. Hana je nekoliko puta srela Adrijana i nije imala pojma da li on
zna da ona spava s njegovim starijim bratom. Da li braća pričaju jedan drugom o
tome?
Nije nameravala da pita, nije želela da zna.
„Lepo se zabavi.”
„I ti.”
Zatim je otišao. Hana je još sekund stajala u mestu pa požurila niz hodnik.
Misli su joj se ponovo vratile na posao. Trebalo je da uradi još nešto pre nego što
večeras ode kući. Biće to kasna večera.
 22

L ovis je spavala. Kao i obično u ovo vreme.

Dnevni ritam i večernje rutine bili su važni. Predvidivost je značila sigurnost.
UV je sedeo na krevetu koji su postavili u njenu sobu i slušao podkast na svom
telefonu s utišanim tonom. Telefon je zapištao kada mu je Stina poslala poruku
preko Snepčeta. Videla joj se polovina lica, a u pozadini dnevna soba u kući u
Kaliksu. Kako je? Pritisnuo je strelicu za odgovor, pa odozgo snimio Lovisin
krevetac u svetlosti noćne lampe. Dobro. Ona spava. Sve je u redu. Pošalji.
Jedva je mogao da se seti kada su on i Stina poslednji put spavali u istom
krevetu. Mora da je to bilo dok su ovde još imali asistente za dete preko noći.
Sada je jedno od njih uvek provodilo noć u Lovisinoj sobi, a drugo je obično bilo
samo u bračnom krevetu, ili ponekad, ako im je zaista bio potreban san, kod
prijatelja, a Stina ponekad i kod svojih roditelja, kao večeras. Ta mogućnost
nikada nije postojala za njega. Nikada se nije dopadao njenoj porodici, a kada je
osuđen na tri godine zatvora zbog optužbi za drogu, odnos je od napetog postao
nepopravljivo loš.
Nisu mnogo pomagali ni oko Lovis. Nisu znali kako da se ponašaju u njenoj
blizini, a pošto nikada nisu preuzimali odgovornost da budu sami s njom, nikada
nisu mogli da ih malo rasterete tako što će uzeti dete kod sebe.
Stina je otkrila da je trudna dok je on bio u zatvoru. Istog trenutka kada je
stavila test za trudnoću na sto u sobi za posete, odlučio je da prestane s drogom.
Jednostavno je znao. Nikada više neće otići u zatvor.
Bilo je već dovoljno loše što neće biti tamo na početku, ali nameravao je da
bude tamo ostatak vremena, da bude prisutan, uključen, da bude sve ono što je
želeo da bude njegov otac dok je on odrastao.
Nije dobio dozvolu da prisustvuje porođaju, ali je sutradan ujutro otišao u
bolnicu u Luleu s dvojicom čuvara i pozvali su ga u sobu, u kojoj mu je doktor
tiho ispričao o komplikacijama, nedostatku kiseonika u toku porođaja i
višestrukim pokazateljima da su, takođe, postojale anomalije u vezi s
hromozomima. U to vreme nije bio poznat stepen njenog invaliditeta, ali stanje je
bilo veoma ozbiljno. Njegova ćerka bila je na neonatalnom odeljenju intenzivne
nege.
Još se sećao tuge koja ga je preplavila kada je prvi put video Lovis. Čeznuo je
za tim trenutkom sve otkad je video onaj plavi znak plus u sobi za posete, za
trenutkom kada će on i Stina dobiti dete. Kada će postati porodica. Ali umesto da
dobije nešto, osećao je da mu je nešto oduzeto.
Stajao je pored inkubatora, tugujući za živim detetom.
Svi planovi za budućnost, svi snovi o ovom detetu, koje je već imalo toliki
uticaj na njega, već su ga promenili, možda ga čak i spasli, i sve je to sada nestalo.
Stina je, jednostavno, bila ljuta.
 Na sve i svakoga. Ljuta na život, ljuta na stvari koje nisu bile onakve kako je
planirala.
Mrzela je druge majke i njihovu zdravu decu, nije želela da izlazi iz svoje
sobe. Posle nedelju dana morala je da ide kući, bez Lovis, i trebalo je još četiri
meseca da joj se Lovis pridruži. On je dotad odslužio dve trećine kazne i pušten
je na uslovnu slobodu.
Izašao je i došao kući u haos.
Stina je dvadeset četiri sata dnevno bila usredsređena na Lovis, ali je
neprekidno brinula i slamao ju je osećaj da nikada neće biti dovoljno dobra za
svoje dete. Nekako su i dalje uspevali da rade, pored svih kontrola u bolnici,
pregleda, operacija, tretmana, uzimanja lekova, svih molbi koje su podnosili i
komunikacije s državnim i opštinskim vlastima. Pomoć asistenata za staranje o
detetu bila je neprocenjiva. Isti ljudi dolazili su iz dana u dan i omogućavali da
UV i Stina mogu da rade ono što drugi, obični roditelji mogu da rade.
Život se nekako odvijao.
Onda je stigla nova odluka socijalne službe o satima odobrene pomoći, i sve
se ponovo srušilo.
Ove njegove misli prekinulo je zvono na vratima. Brzo je pogledao koliko je
sati. Ko bi to mogao biti u ovo vreme? Oni nikada nisu imali aktivan društveni
život, a gostiju je sada bilo malo i pojavljivali su se retko. Pogledao je Lovis pre
nego što je izašao iz sobe, prošao kroz stan i otvorio ulazna vrata.
Pandurka, naravno. Tompina žena. Hana. Malo zadihana posle penjanja uz
stepenice i s kesom iz marketa ICA u ruci.
„Izvini što te uznemiravam ovako kasno”, rekla je, zvučeći kao da stvarno to
misli.
„Šta hoćeš?”
„Samo sam htela da ti postavim nekoliko pitanja ako je to u redu? Neće trajati
dugo, obećavam.”
Čim se ona žena, za koju je pretpostavljao da je Ruskinja ili je bar povezana s
njima, pojavila i počela da priča o amfetaminima, UV je znao da će se i pandurka
vratiti. Iako je odslužio kaznu i, koliko su oni mogli da znaju, živeo u skladu sa
zakonom već tri godine. Ovo ga je stvarno dovodilo do besa, ali znao je da ima
samo dve mogućnosti.
Da je otera i rizikuje da ona posumnja kako nešto krije, i počne pažljivije da
istražuje njega i radionicu, ili da je ubedi da ništa nije uradio, ništa ne zna, i otarasi
je se. Nadao se da će pritom od nje izvući informacije koje su mu očajnički bile
potrebne. Klimnuo je glavom i zakoračio u stranu.
„Ne moraš da se izuvaš.”
Nije voleo da ostavlja Lovis samu duže od nekoliko minuta, pa se vratio kroz
stan, u kome je vladao potpuni nered. Sređivanje kuće bilo je manje važno za njih,
i tako je bilo već neko vreme.
„Možemo da sedimo ovde”, rekao je, uvodeći je u Lovisinu sobu.
Hana je pošla za njim, ali je zastala posle nekoliko koraka kada je prošla kroz
vrata. Krevetac na podešavanje sa čeličnim šipkama sa strane, iako Lovis nije
mogla da se pokreće u snu, invalidska kolica, nosila, inhalator, aparat sa
kiseonikom, lekovi, pomade, pojasevi s kopčama. Ni svi viseći ukrasi, šarene slike
i plišane igračke na svetu nisu mogli da promene činjenicu da je soba izgledala
više kao bolnička nego kao dečja.
„Zar je nećemo probuditi?”, skoro da je prošaputala Hana, klimnuvši glavom
prema krevetu.
„Ne”, odgovorio je UV, pa seo na svoj krevet. „Šta hoćeš?”
„Plavi auto za koji sam te pitala...”, počela je Hana pomalo neodlučno. Da li
je to samo uobražavao, ili ga je sada drugačije gledala? Blaže, kao da joj ga je
žao? Nije želeo njeno sažaljenje. Lovis za njega nije bila problem.
„Da?”
„To je bila honda, CR-V iz 2015. Ne znam da li si čuo za to?”
„Ipak je nisam video.”
„U njoj je bila droga. Amfetamini.”
„Dobro... Još nešto?”
„Kako to misliš – još nešto?”
„U autu?”
Nije očekivala to pitanje; video je kako razmišlja o njemu, okleva, što mu je
pokazalo da je bio u pravu, mada to neće reći.
„Zašto?”
„Zar ne želiš da motrim da li će se pojaviti? Da pričam s ljudima. Zar nisi zbog
toga došla?”
„Da”, priznala je Hana. „Da li si čuo nešto?”
UV je brzo razmotrio da li bi mogao još nešto da izvuče iz ovog razgovora,
nešto što bi mu moglo pomoći da shvati kako da krene napred, ali je zaključio da
je saznao onoliko koliko mu je bilo potrebno.
„Prestao sam s tim poslom, kao što sam siguran da znaš.”
„Niko nikada neće saznati da si nam pomogao.”
Hteo je da joj kaže da ne može da joj pomogne, ali se zaustavio. Žena s
audijem izgledala je zadovoljno što ju je poslao dalje. Što joj je dao ime. Možda
je samo to bilo potrebno i za pandurku da bi ga ostavila na miru.
Neko vreme pretvarao se da razmišlja, iako je već odlučio. Pogledao je Hanu
s izrazom za koji se nadao da govori kako ovu informaciju iznosi veoma nerado,
čini joj uslugu. Rekao je:
„Poznaješ li Jontea Lundina?”
 23

M ala garsonjera zaudarala je na ustajali dim, opuške, prljavštinu i prokislo

vino. U jednom uglu bio je nenamešten krevet, a čaršavi su bili vidno
prljavi. Na stolu za kafu ispred stare i umrljane sofe stajala je saksija s uvenulom
biljkom pretvorena u pepeljaru, nekoliko konzervi piva i tanjir s nečim što bi
mogao biti sasušeni sos od paradajza. Katja je pokušala da podigne tanjir,
uhvativši viljušku zalepljenu za njega.
Uspela je.
Kuhinja je bila u još gorem stanju. Šporet je bio ulepljen zagorelim ostacima
hrane, na njemu su bile dve šerpe čiji se sadržaj skamenio danima unazad, a svuda
okolo ležale su konzerve, boce, omoti od brze hrane, prazne kutije, i sve je bilo
ostavljeno tamo gde je otvoreno i upotrebljeno.
Nije joj se dopadalo da čeka ovde.
Počela je da ređa konzerve od piva duž kraće strane stola za kafu, ali shvatila
je da ih ima još u kuhinji, pored kreveta i u kupatilu. Da dovede u red samo delić
haosa u stanu bilo bi iritantnije za nju nego da sve ostavi tako kako jeste.
Zato je stala na sredinu sobe. Ništa nije dodirivala. Ništa nije radila. Čekala
je.
Čulo se zvonce na vratima. Katja je izašla u sićušni hodnik i tiho provirila kroz
špijunku. Napolju je stajala neka žena. Pedesetak godina, obično telo, frizura i
odeća. Sa kesom ICA u ruci. Možda je Lundinova majka, pomislila je Katja. Došla
je da mu napuni ostavu i frižider da joj sin ne bi umro od gladi. Da li će ući pomoću
sopstvenog ključa ako joj ne otvori vrata? Katja je htela da se izmakne za korak
kada je čula glasove na stepeništu. Ponovo je pogledala kroz špijunku. Čovek
koga je prepoznala kao Jonatana Lundina peo se uz stepenice, i žena se okrenula
da ga dočeka. Nije mogla da čuje šta govore, ali Lundin je više puta odmahnuo
glavom, pokušavajući da prođe pored nje. Žena se naslonila rukom na zid i
zaustavila ga, ponovo nešto rekla, i izgledalo je da ga nešto pita. Lundin je prvo
spustio bradu na grudi, pa nastavio da odmahuje glavom. Žena je, izgleda, shvatila
da na ovaj način ništa ne postiže kod njega i sklonila je ruku. On je napravio
nekoliko brzih ali nestabilnih koraka prema svojim vratima. Katja se brzo povukla
nazad u sobu. Čula je kako se ključ okreće u bravi, čula je kako se vrata otvaraju
i zatvaraju, čula je kako Lundin mrmlja nešto sam za sebe kada je ušao u sobu i
sručio se na sofu, težak i mlitavih udova.
Katja je stajala nepomično, ali potpuno izložena na sredini sobe. I pored toga,
on kao da je nije primetio. Njegove oči, govor tela i bezvoljni pokreti dok je
pokušavao da odveže pertle na patikama ukazivali su Katji na to da je istovremeno
drogiran i pijan.
„Zdravo, Jonte”, mirno je rekla.
 „Zdravo?”, odgovorio je on uz osmeh i prijateljskim tonom, kao da je srećan
što je vidi, iako trenutno ne može da se sasvim seti ko je ona. Polako mu je sinulo
u glavi da je verovatno nikada nije video. „Čekaj, jesi li i ti policajka?”
„Ko je još policajka?”
„Ona dama tamo napolju.”
„Ja nisam iz policije”, rekla je Katja. Prišla mu je i sela na naslon za ruke na
sofi. Jonte je klimnuo glavom, naizgled se zadovoljivši time, i nije ga interesovalo
da zna zašto bi se nepoznata žena pojavila u njegovom stanu.
„Hoću da pričam s tobom”, nastavila je Katja, pokušavajući da zadrži njegov
nepostojani, mutni pogled. „O drogama.”
„To je i ona htela.”
„Policajka na stepeništu? Šta je rekla? Sećaš li se?”
„Htela je da zna... da li neko prodaje. Ili ko kupuje...”
Ako su tražili istu osobu u istim krugovima, onda su identifikovali Vadima i
povezali situaciju s Rovanijemijem. To je bilo dobro znati.
„A šta si ti rekao?”, podsticala ga je ona.
„Ništa.”
„Zato što ne znaš, ili zato što ne želiš da cinkariš pandurki?”
„Šta?” Pogledao ju je kao da je ta rečenica bila za najmanje nekoliko reči
preduga da bi on shvatio njen smisao.
Katja ga je proučavala pogledom dok je sedeo. Ko zna kroz šta je prošao i
zašto je izabrao da to zaboravi i prepusti se otupelosti. Ako je njegovo odrastanje
bilo upola loše kao prvih osam godina njenog života, onda je razumela zašto je
koristio svaku moguću šansu da sve zaboravi i potisne.
Naravno, bilo je moguće da je imao sasvim normalno, prilično srećno
detinjstvo, pomislio da je droga kul i upao u zamku. Ili je možda nasledno bio
sklon bolestima zavisnosti.
Koji god bio razlog, bio je slab. Slabi ljudi mogu se iskoristiti.
Izvadila je svežanj novčanica iz prednjeg džepa farmerki i počela da ih broji.
Jonte je pogledom pratio svaki njen pokret kao gladni labrador. Pet novčanica od
500 kruna na stolu. Kada se nagnuo da ih uzme, ona ih je pokrila rukom.
„Prvo hoću da mi odgovoriš na nekoliko pitanja.”
Jonte je klimnuo glavom. Uz izvestan napor uspeo je da odvoji pogled od
novca, i mogla je da vidi kako se muči da se koncentriše.
„Da li se pojavio neko ko nešto prodaje? Bilo ko nov? Prošle nedelje?”
„Ne, koliko ja znam...”
„Da li si čuo nešto o velikoj pošiljci amfetamina?”
On je odmahnuo glavom kao dvogodišnjak ispred koga su stavili tanjir s
brokolijem.
„Jesi li siguran?”, upitala je ona, spuštajući još jednu novčanicu na sto. On je
duboko udahnuo, odlučan da ovo obavi.
„Ne, ništa nisam čuo”, odgovorio je neobično jasno.
„Ko je možda čuo nešto? Od koga ti kupuješ?”
 „Ne znam.”
Prvi put postala je nestrpljiva, nagnula se napred i snažno ga stegla za obraz.
„Da, znaš.”
„Ne, to je istina”, odgovorio je on, zaplićući jezikom više nego inače, dok mu
je ona pritiskala usne u oblik slova O. „Nekada je to bio UV... ali sada... Ostavim
pare, pošaljem poruku, a oni mi uzvrate porukom... gde mogu da preuzmem.”
Katja ga je pustila i Lundin se zavalio na sofi, naizgled iscrpljen od dugog
izlaganja. To bi moglo da objasni zašto ovde, izgleda, niko nije znao ko stoji iza
čitavog posla: sve je obavljano anonimno, bez ličnog kontakta.
„Napiši ono što obično pišeš kada im se javljaš, ali nemoj da pošalješ poruku.”
„Šta? Zašto?”
„Izvadi telefon, napiši poruku koju obično pišeš, ali nemoj da je šalješ.”
Jonte je oklevao; negde u magli svesti mora da je shvatao da je to loša ideja,
ali pogled mu je bio uperen u novac na stolu. Tri hiljade kruna. Uz uzdah je
izvadio telefon i uz određeni napor sastavio kratku poruku koju je pokazao Katji.
„Odlično. Gde ostavljaš novac?”, upitala je ona, uzimajući mu telefon bez
ikakvog njegovog protivljenja.
„U kanti za smeće na autobuskoj stanici. Iza hotela.”
„Gradskog hotela?”
Jonte je klimnuo glavom i ponovo se zavalio na sofi.
Autobuska stanica iza hotela, to je mogla da pronađe. „Ko ti je rekao kako ovo
da radiš?”, upitala je, ustajući i spremajući se da pođe.
„Ne sećam se, bilo je davno...”
„Šteta.” Katja je slegla ramenima i zgrabila novac sa stola.
Lundin je ispružio ruku u umornom pokušaju da je zaustavi. „Ali... ali čuo
sam...”, tiho se začulo sa sofe pre nego što je umuknuo i trepnuo nekoliko puta.
Katja se nagnula iznad njega i dvaput ga brzo ošamarila. „Hajde.”
„Ponekad čujem... Čuo sam... za nekog Francuščića.”
„Francuščića? Kao iz Francuske?”
„Ne znam... Francuz.”
Ovo je definitivno bilo nešto od čega je mogla da krene. Koliko je Francuza
moglo biti ovde u Haparandi i njenoj okolini? Čak i da je to bio samo nadimak,
bilo je nešto o čemu je mogla da se raspita, što je moglo da je usmeri. Vratila je
dve novčanice od petsto kruna na sto, a Lundin je uspeo da sedi uspravno dovoljno
dugo da ih ugrabi.
„Nemoj nikome da kažeš da si to čula od mene”, rekao je, ponovo se sručivši
na naslon.
Katja nije odgovorila. Otišla je do ulaznih vrata i ostavila ga napola usnulog
na sofi da steže novac u ruci kao davljenik uže koje su mu dobacili.

***
Stavila je koverat sa 1.500 kruna u zelenu kantu za smeće na autobuskoj stanici,
sela u auto i poslala SMS s Jonteovog telefona.
Sada je čekala.
Radio je tiho svirao. Neka švedska pesma o čoveku koji je namerno hodao
okolo u džemperu koji je njegova bivša devojka mrzela. Nikada je nije čula i nije
znala ko je peva. Posao joj je bio da bude u toku, ali nacionalna pop muzika bila
je izvan granica njenog interesovanja. Ipak, pesma joj se dopala, i dobovala je s
dva prsta po volanu, netremice gledajući u retrovizor.
Mladić tamne kose, izbrijane s obe strane, i rukama naguranim u džepove
nezakopčane jakne došetao je prema autobuskoj stanici. Osvrnuo se po praznoj
ulici i prišao kanti za smeće. Katja se uspravila na sedištu. Čovek je gurnuo ruku
u kantu i izvadio koverat, strpao ga u unutrašnji džep jakne i otišao na isti način
na koji je došao.
Katja ga je pustila da nestane iza ugla oronule žute zgrade čija je prednja strana
zjapila prazno i tužno, pa izašla iz auta i pošla za njim. Pored vodotornja, koji se
video iz svih delova grada, a zatim niz Kepmansgatan. Čovek je skrenuo desno u
kraj za koji je Katja, po uličnim tablama, videla da se zove Vestra Esplanaden.
Nastavio je ležernim korakom desnom stranom ulice. Nijednom se nije okrenuo,
Očigledno nije očekivao da ga prate, ali Katja je držala rastojanje, nastavila da
hoda dok nije prošla sportsku dvoranu, pa gledala s druge strane ulice dok je on
prilazio grupi kuća izdeljenih na više stanova. On je prošao pored prve, ali je kod
druge skrenuo, Katja je ubrzala korak, osvrćući se oko sebe pre nego što je prešla
ulicu, žureći za čovekom koji joj je sada bio izvan vidokruga.
Zašla je iza kuće na vreme da vidi kako se udaljenija od dvoja vrata sporo
zatvaraju. U ovom trenutku nije mogla da uradi mnogo više od ovoga. Ispred bliže
kuće bio je travnjak, koji joj nije davao mogućnost da se negde zakloni, ali malo
dalje nalazio se mali fudbalski teren s nekoliko stabala, iza kojih je mogla da se
sakrije i posmatra vrata a da ne bude primećena. Komarci su je dočekali čim je
zauzela položaj ispod jedne breze. Nije obraćala pažnju na njih. Ujedi komaraca
nisu joj smetali, a bilo kakav pokret mogao je da privuče pažnju.
Nije morala dugo da čeka.
Nekoliko minuta kasnije, mladić je ponovo izašao i krenuo istim putem kojim
je došao. Verovatno je pošao da isporuči narudžbinu koju je ona poslala SMS
porukom, a gde će se to dogoditi, nju sada nije zanimalo. Međutim, mesto gde je
uzimao robu...
Sačekala je još nekoliko minuta, tek da bude apsolutno sigurna da se mladić
neće vratiti, pre nego što je prišla vratima. Stakleni panel na vratima propuštao je
dnevnu svetlost, ali ipak je pritisnula prekidač s narandžastom lampicom kada je
ušla. Ni iz jednog od šest stanova nije se čuo nikakav zvuk. Na svakom spratu bila
su po dva stana, kako je i pisalo na tabli sa spiskom stanara na zidu. Katja je
pogledala tablu i nije mogla da potisne zadovoljni osmeh kada je videla ko živi
na drugom spratu.
Rene Fuke. To je zvučalo francuski.
 24

I zvini zbog ovoga”, rekla je Hana dok je počinjala da rasprema sto. „Htela sam
da nadmašim samu sebe.”
Kada je otišla od UV-a i posle beskorisne posete Jonteu Lundinu, nije imala ni
želje ni vremena da kuva pa je svratila do Lejlanija i kupila gotovu hranu umesto
da je sama sprema. Bar nisu jeli pravo iz kartonskih pakovanja, pomislila je dok
je ispirala tanjire i stavljala ih u mašinu za sudove. Uvek nešto.
„Nije važno, bilo je dobro”, rekao je Tomas, u šta je bilo teško poverovati,
pošto je većina njegove svinjetine s brokolijem i sosom za roštilj i dalje bila u
kartonskom pakovanju.
„Hoćeš li kafu?”
On je klimnuo glavom pa je počela da puni aparat za kafu dok je on završavao
raspremanje stola. Ona mu je u međuvremenu pričala o istrazi. O Aleksandrovom
dolasku i pomoći iz Finske, koju niko nije tražio. Tomas je slušao, klimao glavom,
postavio nekoliko propratnih pitanja.
Kada više nije ostalo mnogo šta da se priča – tema njegovog posla je, kao i
uvek, brzo iscrpljena – prešli su, kao i obično, na razgovor o deci.
Gabrijel se iselio pre tri godine i studirao za logopeda u Upsali, gde je i ostao
da radi ovog leta; možda će doći na nedelju-dve krajem avgusta. Tomas je sačuvao
nedelju odmora za svaki slučaj, kako je rekao.
Alisija, koja je prošlog septembra otišla na putovanje samo s ruksakom na
leđima, javila je da će doći kući za Božić, ali je stalno odlagala dolazak.
Krajem jula znaće da li je primljena na bilo koje od studija za koje se prijavila,
a onda će odlučiti da li će zaista doći kući ili nastaviti putovanja i pokušati da se
upiše sledeće godine.
Gabrijel i Alisija. Njihova deca.
Nikada i Elin. Čiji se rođendan približavao. Treći jul. Napunila bi dvadeset
osam ove godine. Da nije bilo oluje s grmljavinom jednog popodneva u
Stokholmu.
Da nije bilo Hane.
Nikada nisu pričali o njoj. Ne više.
Hana to nije želela, nije mogla. Tomas je to znao i prihvatao.
Trideset sedam godina zajedno. Upravo je napunila sedamnaest kada je prvi
put pričala s njim u prostoriji za pušenje. Tri godine pošto je došla kući iz škole,
pustila muziku iz filma Slava u kuhinji, odigrala do vrata dnevne sobe i našla
svoju majku kako visi s lustera.
I dalje je bila tako izgubljena.
Viđala je Tomasa u hodnicima, bilo je teško ne videti ga, tako visokog, preko
190 centimetara, i u to vreme sa bar dvadeset kilograma viška. Ali nije ga zbog
toga primetila. Bilo je to zbog njegovog stava. Bio je potpuno svoj. Krupan i tih,
hodao je okolo i nije pokušavao da se uklopi, nije ga bilo briga šta ljudi misle o
njemu. Bio je jedan razred ispred nje, ali dve godine stariji. Krenuo je u prvi razred
posle svih ostalih. Nije bio dovoljno zreo, rekli su. Sada je studirao ekonomiju,
imao je vozačku dozvolu i auto, voleo mnogo stvari koje ona nije volela, da bude
napolju, peca i sedi negde u tišini pored vatre, ali ona je volela da bude s njim pa
se prilagodila.
Teško je reći kada su postali par; jednostavno su počeli da provode više
vremena zajedno a manje s drugim ljudima, ali ona se sećala kada je shvatila da
će njih dvoje biti zajedno.
Sedeli su na krevetu u njegovoj sobi u podrumu kuće njegovih roditelja u
Kaliksu, na stereo-uređaju svirala je Nebraska, a on ju je prvi put zamolio da mu
priča o svojoj majci. Ona je odmah zauzela odbrambeni stav.
„Zašto?”
„Zato što to mora da je bilo najgore što ti se ikada dogodilo, ali nikada ne
pričaš o tome.”
„To je zbog toga što ne želim. Ona mi je uništila život.”
„U redu.”
„Bila je luda i obesila se. Šta tu, kog đavola, još ima da se kaže?”
On je odustao od tog razgovora, predloživši da se odvezu u Luleo i gledaju
Povratak džedaja. Naučna fantastika: još nešto što je on voleo a ona ne. Ali pošla
je s njim. Kasnije ju je odvezao kući, parkirao se i zaustavio je pre nego što je
izašla iz auta.
„To nije bila tvoja krivica.”
„Šta?”
„To s tvojom majkom.”
„Nikada nisam ni mislila da jeste”, slagala je ona.
„Dobro. Zato što nije.”
Nisu više pričali o tome. Ne dok nije prošlo mnogo vremena. Ali tu i u tom
trenutku, to je bilo sve. Nije ni shvatala koliko joj je bilo potrebno da čuje te reči
dok nisu izgovorene. Njen otac rekao joj je samo da njena majka više nije mogla
da izdrži, ali nikada nije rekao zašto.
Posle sahrane, u suštini su potpuno prestali da razgovaraju o njoj. Ništa se nije
popravljalo zadržavanjem na tome, kao što je on uvek govorio. Nikada nije
pokušao da razume, nikada nije povezao da je njen način ponašanja, ponekad
samodestruktivan, možda bio uzrokovan time što je patila od osećaja krivice koji
ju je slamao.
Iako je poslednjih nekoliko godina bilo ispunjeno pritužbama i ispadima.
Ne mogu da te podnesem.
Pokušavaš li da me ubiješ?
Ti ćeš mi doći glave.
Kako je mogla da ne misli da to nije njena krivica? Niko joj nikada nije rekao
drugačije. Pre Tomasa. Jedno kratko i direktno to nije bila tvoja krivica koje je ne
samo umanjilo njen osećaj krivice nego joj pokazalo i koliko je on dobro poznaje
i razume.
 Otad su njih dvoje bili zajedno. Odnos nikada nije bio naročito strastven ni
naročito uzbudljiv, više kao produžetak njihovog prijateljstva; nijedno od njih nije
bilo romantičan tip osobe. Međutim, bilo je sigurno, a to je odgovaralo Hani; to
je bilo ono što joj je potrebno.
Tada i kasnije.
Pogotovo posle onoga što se desilo Elin.
„On je dobar za tebe”, rekao joj je tata kada je Tomas jednog dana došao u
kuću. „Drži se uz njega.”
A ona je to i radila.
Držali su se jedno uz drugo, možda čak i uzimali jedno drugo zdravo za
gotovo, a sada, kada više nisu imali decu u kući, kada su imali sve vreme samo za
sebe, Tomas je provodio većinu vremena mimo nje, a ona se nije raspravljala s
njim, ništa se nije popravljalo zadržavanjem na tome. Zato je ona na kraju završila
s Gordonom.
Sada je prišla Tomasu dok je stajao ispred sudopere i zagrlila ga.
„Da odemo u krevet?”, upitala je, ljubeći ga u vrat i prelazeći mu rukom niz
grudi do međunožja.
„Obećao sam Kenetu da ću im popraviti bojler.”
Hana je zastala, polako povukla ruku, ali nije ga pustila iz zagrljaja. Bilo joj
je drago što mu stoji iza leđa tako da ne može da joj vidi lice.
„Odmah?”
„Mogao bih i da završim to, uopšte nemaju toplu vodu.”
„Zar to ne može da sačeka do sutra?”
„Obećavam im to već neko vreme, tako da...”
Hana ga je i dalje želela, ali postojale su granice, nije nameravala da se spusti
do toga da ga gnjavi za seks, pa ga je zato pustila, otišla i sipala im kafu u šolje
koje je spustila na sto.
Tomas je svoju popio manje-više u jednom gutljaju u pomalo napetoj tišini,
pa ustao i stavio svoju šolju u sudoperu.
„Videćemo se kasnije, moglo bi da potraje nekoliko sati.”
„Da, sigurno hoće. Pozdravi ih od mene.”
On je klimnuo glavom i izašao u hodnik, pa obukao tanku vetrovku i obuo se.
„Videćemo se uskoro”, vedro je dobacio i izašao, ne čekajući odgovor.
Kada je ostala sama u kuhinji, upitala se da li da pozove Gordona, ali nije to
uradila. Rekla je sebi da ne želi da prekida njegovo veče koje će provesti igrajući
igricu s bratom, ali, u stvari, nije smela da rizikuje da je i on odbije.
 25

N iko nije znao za šta je mala šupa prvobitno korišćena, ali sada su to bila samo
četiri rasklimana zida između drvenih greda, bez prozora ili ulaznih vrata, s
dotrajalim zidom od cigala i oronulim krovom, smeštena nekoliko stotina metara
unutar šume na Tomasovom i Haninom imanju. Tomas ju je pokazao njemu i
Sandri u jednoj od njihovih prvih poseta kolibi. Napola u šali, Tomas je rekao da
namerava da nešto napravi od nje, možda veliku kuću. On je svakako bio dobar
majstor, ali šupi, očigledno, još tada više nije bilo spasa. Sada je to bila ruševina
na putu da se stopi s okolnom prirodom, i Kenet je znao da njegov ujak namerava
da je ostavi da stoji i raspada se sopstvenim tempom.
Što je za njih bilo savršeno.
Pogotovo zato što je u najudaljenijem uglu bio poklopac, a ispod njega prostor
koji je nekada možda služio kao ostava ili podrum. Sada su u njemu bile tri
sportske torbe, umotane u crne kese za smeće. Kenet je upravo hteo da spusti
poklopac kada je iznenada zastao.
„Šta ako ima pacova ili nečeg sličnog? Jedu li oni novac?”
„Ispod zemlje?”
„Oni žive u kanalizaciji i cevima i na takvim mestima.”
Video je da je ona neodlučna. Njen plan bio je da novac ostane ovde najmanje
tri godine, pod pretpostavkom da ne odu u zatvor, u tom slučaju bi bio ovde još
duže. Posle tri godine postepeno bi počeli da ga koriste, i rekli bi da su štedeli,
možda dobili nešto na kocki, možda u jednom od stotina internet kazina koji su
svuda reklamirani.
Nadala se da će dotad i Kenet naći posao, zbog čega bi bilo još verovatnije da
su uspeli da ostave malo novca na stranu.
Tri godine. Sandra je bila veoma odlučna povodom toga.
Nemar i neopreznost neće ugroziti njihovu budućnost, ali ni ona nije želela da
se vrati i otkrije da su njihovih 300.000 evra postali hrana i materijal za leglo
gomili glodara.
„Imamo mišomor kod kuće, vratićemo se ovamo i sipaćemo ga okolo”, rekla
je, klimajući glavom za sebe. „Možemo da kupimo i kutije od metala ili tvrde
plastike.”
Kenet je spustio poklopac. Izašli su iz oronule šupe i krenuli prema Tomasovoj
i Haninoj brvnari. Mada je to, zapravo, bila uglavnom Tomasova brvnara, nekada
je pripadala Kenetovim dedi i babi, koje on jedva da je ikada i sreo, jer je Stefan
smatrao da loše utiču na decu. Kada su oni umrli, Tomas je isplatio svoj deo sestri.
Koliba je bila mala i veoma jednostavna. Nije bilo struje ni tople vode, to zaista
nije bilo mesto da se u njemu boravi cele nedelje, a Tomas ga je uglavnom koristio
za ribolovačke izlete, nešto za šta Kenet nije bio zainteresovan.
Izašli su iz šume iza crvene kuće od drveta i obišli oko njenog ugla baš kada
je Tomas skrenuo na mali prilazni put i parkirao se pored Sandrinog auta.
Nervozno su se zgledali, pa oboje mahnuli i pošli da ga dočekaju sa osmesima na
licu za koje su se nadali da izgledaju opušteno.
Tomas je isključio motor i izašao iz auta, očigledno iznenađen što ih vidi ovde.
„O, zdravo, otkud vi ovde?”
„Mi... mi smo... bili u prolazu”, odgovorio je Kenet, nesigurno gledajući u
Sandru. Nisu očekivali da će morati da objašnjavaju svoje prisustvo, tako da nisu
imali pripremljenu uverljivu laž.
„U Evertorneu imamo prijateljicu koja ima bebu, išli smo tamo da je
posetimo”, objasnila je Sandra, mada je odmah znala da će Tomas znati da nije
bilo razloga da „navrate” u kolibu, koja je bila na malo više od sat vožnje udaljena
od Haparande i bukvalno se nalazila u nedođiji.
„Da, skrenuli smo ovamo u povratku”, dodao je Kenet.
„Pomislili smo da pogledamo da li je neko od vas dvoje ovde kad smo već u
prolazu”, nastavila je Sandra.
Tomas nije ništa rekao, samo ih je gledao blago podigavši obrve, dok su njih
dvoje dopunjavali rečenice jedno drugom.
„Otkud ti ovde?”, upitao je Kenet u pokušaju da preusmeri tok razgovora.
„Ja sam... došao da uzmem neke stvari. Koje sam zaboravio”, odgovorio je
Tomas, pokazujući glavom prema brvnari, i Kenet je imao osećaj da i on laže. Ali
zašto bi on lagao? Možda su se on i Hana posvađali.
„Pa, trebalo bi da krenemo kući”, rekla je Sandra, značajno gledajući Keneta.
„Sutra moram rano na posao, tako da...”
„Dobro, pažljivo vozite. Drago mi je što sam vas video.”
Nije bilo poziva da uđu nakratko pošto su već tu. Da popiju kafu. Istini za
volju, oni bi to odbili, ali ipak. Izgledalo je kao da Tomas želi da ih se otarasi.
„Uzgred, hvala što si popravio bojler”, rekla je Sandra kada je stala pored kola.
„Nije to ništa.”
Izgledalo je da bi mogao da kaže još nešto, ali je oćutao. Kenet je otvorio vrata
sa suvozačke strane pa se okrenuo prema Tomasu.
„Čuli smo da su našli leš u šumi. Da li Hana radi na tome?”
„Da.”
„Znaju li ko je to bio?”
„Neki Rus, izgleda.”
„Imaju li osumnjičene?”
„Ne, traže auto. Rusov auto. Plavu hondu.”
Kenet je klimnuo glavom i video kako ga Sandra gleda preko krova auta
pogledom koji je dovoljno govorio sam po sebi, ali morao je da zna više.
„Ali ne znaju ništa o autu koji ga je udario?”
„Ne, koliko ja znam.”
„Da li su našli DNK ili nešto tako?”
„Ne znam, zašto?”
Tomas je krenuo korak napred, ponovo podižući obrve. Sandra se diskretno
nakašljala.
 „Ne, ništa, to se dogodilo prilično blizu nas, znaš, pa sam radoznao, to je sve.”
„Vas dvojica možete više da pričate o tome neki drugi put. Sada ulazi u auto
pa da krenemo”, prekinula ga je Sandra, preširoko se osmehujući. „Zdravo,
Tomase, pozdravi Hanu od mene.”
„Hoću. Zdravo, vas dvoje.”
Kada su izašli na uski šumski put, Sandra je dodala gas i vozila ćutke,
netremice gledajući pravo ispred sebe. Nije bilo potrebe da govori koliko je
iznervirana ni zašto.
„Previše sam se raspitivao”, izjavio je Kenet.
„I više nego previše.”
„Izvini, samo sam hteo da znam šta oni znaju.”
Sandra nije odgovorila na ovo. On je mislio da ima pravo da pita; on se svakog
jutra budio s grčem u stomaku koji ga je paralizovao po ceo dan, on će otići u
zatvor ako nađu DNK, on je ubio čoveka, ali mu se ipak nije dopadalo kada se
njih dvoje ne slažu.
„Izvini”, ponovio je.
Već su se jednom svađali noćas. Pošto su odlučili šta da rade s novcem, ona
je donela tek kupljenu vazu iz kola.
„O, znači, ti možeš da uzimaš novac, ali ja ne”, rekao je on, svestan koliko
detinjasto i nadureno zvuči.
„Ja sam uzela šezdeset evra, a ti si hteo da kupiš novi auto.”
„Polovan.”
„Ako nađeš neki koji košta šezdeset evra, onda ga kupi.”
„Šeststo evra, ne mogu čak ni da popravim volvo za te pare.”
„Onda mislim da treba da ga prodamo u staro gvožđe.”
Kenet se ukočio. Sigurno nije to rekla, zar ne? Nije mu bilo dopušteno da kupi
novi auto ni da popravi stari. Bez auta će biti zaglavljen u kući po ceo dan.
„Dobro onda, šta bi trebalo da vozim? Kako, dođavola, da izađem odavde?”
„To košta, a mi se pretvaramo da štedimo”, rekla je ona, što nije bio odgovor
na njegovo pitanje.
„Ali mi imamo para”, dreknuo je on, prišao kuhinjskom stolu, otvorio jednu
torbu i izvadio punu šaku novčanica. „Imamo para kao blata!”
„Nemoj ovo da mi upropastiš, Kenete”, rekla je ona s mračnim pogledom u
očima kakav on nikada nije video.
„Kakve veze ima ako potrošimo nekoliko hiljada?”
„Nećemo ni taknuti taj novac, koliko teško je to razumeti?”
„Osim ako nam ne bude potrebna neka beskorisna jebena vaza!”
Bacio je novac nazad u torbu i izjurio napolje, smesta se pokajavši zbog toga.
Toliko nepotrebno. Pogotovo zato što je znao šta to njoj znači. Da može da kupi
nešto novo, nešto lepo. Stavila je cveće iz vrta u vazu, fotografisala je naspram
vedrog i svetlog neba i postavila sliku na Instagram. Prva objava za nekoliko
nedelja. Znao je da se ona oseća kao da nema šta da pokaže, znao je da je to
delimično njegova krivica, zato što nije imao nikakav posao, nije donosio nikakav
novac.
U svojim mračnijim trenucima pitala se koliko još može da nastavi da živi
ovako.
 26

O stao je još samo jedan sat do zatvaranja i u restoranu je sedelo nekoliko

raštrkanih gostiju. Katja je prošla pored automata za samoposluživanje do
kase, gde je stajao mladić u belom kuvarskom mantilu sa žuto-narandžastim
znakom lanca hamburgernica na grudima. Ispod znaka bila je kartica s imenom
koja je potvrđivala da je on taj koga je tražila.
„Zdravo, Rene.”
„Zdravo i dobro došli, čime mogu da vas uslužim?”
„Vous préferez parler Français?”
„Ne”, iznenađeno je odgovorio on. „Ne osim ako vi ne želite.”
„Mislila sam da si Francuz”, nastavila je ona uz značajan smešak, ne skrećući
pogled, da vidi hoće li on reagovati na ovu karakterizaciju. Ništa. Možda je to bilo
nešto što su drugi ljudi govorili o njemu, ali ne direktno njemu.
„Moj otac je Francuz”, rekao je on, naizgled ne shvatajući zašto razgovaraju
o ovome.
„Imaš li vremena za razgovor?”
„Zavisi. Radim.”
„Verovatno će potrajati. Hoćeš li uskoro imati pauzu? Ili da sačekam da
zatvorite?”
Rene je odlučio da ne odgovori, malo dublje je udahnuo i pokušao da usmeri
razgovor nazad na njenu porudžbinu sa istim profesionalnim osmehom kao ranije.
„Da li želite nešto da pojedete?”
„Ti izaberi, daj mi ono što ti najviše voliš.”
„Jedete li meso?”
„Da.”
Okrenuo se prema kasi i brzo otkucao narudžbinu na ekranu na dodir; dosad
je već očigledno zaključio da ona nije sasvim pri sebi.
„Sedamdeset devet kruna, molim.”
Katja mu je dala nekoliko novčanica i odmahnula rukom kada je pokušao da
joj vrati jednu krunu. On ju je ubacio u kutiju za priloge postavljenu pored kase.
„Hoćeš li uskoro imati pauzu?”, ponovo je pitala ona.
„Ne, zašto?”
Nije sačekao odgovor i samo je otišao da donese kesu pomfrita koja je stajala
spremna pored friteza. Očigledno je postajao umoran od nje. Kada se vratio, stao
je kao ukopan. Na poslužavniku je ležalo nekoliko komada slomljenog
baštenskog patuljka.
„Mislila sam da možemo da pričamo o ovome”, tiho je rekla Katja, blago
tapšući krhotine. Rene ih je pokupio i brzo su nestale ispod njegove odeće dok je
budno gledao oko sebe. Izgledalo je da niko od njegovih kolega u kuhinji ne vodi
računa o tome šta se trenutno dešava na kasi.
 „Imaš li pauzu?”, opet je upitala Katja, pretpostavljajući da bi ovoga puta
mogla da dobije odgovor.
„Za deset minuta, u redu?”
„Naravno.”
Pevušila je uz muziku koja je dopirala iz nevidljivih zvučnika dok je čekala
da joj stavi hranu na poslužavnik. Zatim je otišla i napunila čašu dijetalnom koka-
kolom, uzela kečap, biber i tri salvete, pa se predomislila u vezi s idejom da ode
pravo do stola i umesto toga vratila se do kase. Njegovi šefovi neće biti zadovoljni
njime, pomislila je, i stvarno nije bilo prijateljskog izraza u Reneovim očima dok
mu je ponovo prilazila.
„Još nešto”, rekla je, naginjući se preko pulta. „Ja nisam pandur, zato nemoj
da nestaneš, jer ću te naći gde god da odeš.”
Ovlaš mu klimnuvši glavom kao potvrdu da njih dvoje imaju dogovor, uzela
je poslužavnik i sela za sto, leđima okrenuta zidu, tako da može da vidi celu
unutrašnjost restorana. Otpakovala je hamburger i podigla meso da skine paradajz
s njega. Mogla je da ga jede, mogla je da jede bilo šta, ali nije volela paradajz i
izbegavala ga je kad god je mogla. Shvatila je koliko je gladna čim je odgrizla
zalogaj onoga što su reklamirali kao najbolji hamburger u Švedskoj. Nije pojela
dovoljno hamburgera u Švedskoj da bi to znala, ali ovaj je za nju bio dovoljno
dobar i zasitio ju je.
Pojela je hamburger i sedela umačući krompiriće u kečap jedan po jedan, kada
su se vrata otvorila i u restoran ušla dvojica muškaraca. U farmerkama i tesnim
majicama s kratkim rukavima zategnutim preko velikih mišića. Katja ih je pratila
pogledom dok su naručivali kafu i voćne kupove od devojke koja je zamenila
Renea za kasom. Seli su za sto pored Katje i veoma se trudili da se pretvaraju da
je nisu primetili. Na trenutak se pitala da li bi trebalo da im kaže da zna da ih je
Rene zvao i ponudi im da sednu za njen sto. Međutim, ništa nije uradila dok Rene
nije došao i seo preko puta nje pa je pogledao u oči.
„Bila si u mojoj kući”, mirno je izjavio.
„Da, lep stan. Stvarno cenim tvoj osećaj za red.”
Rene ju je pažljivo posmatrao, kao da pokušava da proceni da li je samo luda
ili postoji nešto što bi trebalo da zna, možda čak i da bude zabrinut zbog toga, pre
nego što nešto preduzme. Bila je ubeđena da će joj pretiti, možda napujdati svoje
gorile na nju, ili se možda čak poigravao idejom da je ubije. Nije ga poznavala,
nije znala dokle je spreman da ide ni za šta je sposoban.
„Bilo je glupo od tebe što si došla ovamo”, rekao je, potvrđujući njenu prvu
pretpostavku.
„Stvarno?”
„Najbolje za tebe bilo bi da odeš odavde i više se nikada ne vraćaš.”
„Nažalost, to nije moguće”, odgovorila je Katja, prenaglašavajući žaljenje
zbog toga. „Imam posao koji moram da završim.”
„O, a kakav je to posao?”, upitao je Rene s nagoveštajem osmeha koji je
govorio da je siguran da igra igru u kojoj može da pobedi.
 Katja je odlučila da preuzme kontrolu nad razgovorom, nagnula se napred i
još više utišala glas.
„Boli me dupe za tebe i tvoj posao, ne pokušavam da ga preuzmem ili
oduzmem od tebe.” Gledala ga je u oči mirno i otvoreno. „Samo hoću informacije.
Ako ih dobijem, onda ću nestati.”
„Informacije o čemu?”
„Da li ti je neko ponudio veliku količinu amfetamina prošle nedelje, ili da li si
možda čuo nešto o zaista velikoj pošiljci?”
„Kako si me našla?” Osmeh je odjednom nestao, kao da ga je pominjanje
droge podsetilo na to da, iako je dosad uspevao da ostane neprimećen, postoji
slaba karika u ovom lancu.
„Prvo odgovori na moje pitanje.”
„Zašto želiš da znaš?”
„Hoćeš li da te ostavim na miru ili ne?”
Rene je nakrivio glavu, tiho je odmeravajući pogledom nekoliko sekundi pre
nego što je slegnuo ramenima.
„Ne, ništa nisam čuo ni o kakvim amfetaminima.”
„Ako čuješ, javi mi”, rekla je Katja, izvadila narandžastu ceduljicu sa svojim
brojem telefona u Švedskoj i gurnula je preko stola.
„Naravno.” Uzeo je cedulju i gurnuo je u džep ne pogledavši je. „Kako si me
našla?”
„Nije bilo naročito teško.” Katja se osmehnula, uzela tašnu i pokušala da
ustane. Rene se brzo nagnuo napred i uhvatio je za članak. Mogla je da se oslobodi
njegovog stiska u sekundi, dohvati nož na zglavku i zarije mu ga u oko pre nego
što on uopšte shvati šta se dešava, ali ostala je mirna i netremice dočekala njegov
upitni pogled.
„Reci mi. Za tvoje dobro.”
Pogledala je njegovu šaku na svom članku, pa njegovo lice, i gledala ga u oči
ne skrećući pogled.
„Nemoj više nikada da me dodirneš ako ti ja ne dam dozvolu za to.”
Još nekoliko sekundi odmeravali su jedno drugo pogledom pre nego što ju je
Rene pustio, zavalio se na stolici i raširio ruke uz pomirljiv osmeh.
„Molim te, odnesi moj poslužavnik.” Katja je ustala i prebacila tašnu preko
ramena. „Ili zamoli jednog od tvojih prijatelja da to uradi”, dodala je, spuštajući
ruku na rame jednog od muškaraca za stolom pored njihovog. Osetila je kako mu
se mišići zatežu na njen dodir. „Drži ih zauzete neko vreme da ne bi upali u
nevolju.”
Zatim je izašla napolje na svetlost i u relativnu toplotu. Bilo joj je potrebno
samo nekoliko minuta hoda do hotela, ali nije žurila. Još jednom se osvrnula
prema restoranu, gde su trojica muškaraca sedeli približivši glave jedan drugom,
pa krenula dole do reke.
 27

„V reme je.”
Sandra se okrenula i pošla napolje. Kenet je spustio ajped i ustao. Ostao je
napola budan gledajući Netfliks, već umoran kada su se vratili od Tomasove
kolibe, ali završili su samo pola posla. Dok je izlazio u hodnik da uzme ključeve
iz fioke u komodi, pomislio je koliko bi ovo bilo lakše u decembru, kada je po ceo
dan mračno. Međutim, nisu imali izbora. Policajci su tražili hondu i nisu smeli da
je nađu ovde, tako da je morala da nestane. Kada je izašao napolje, Sandra je
čekala pored svojih kola, spremna za polazak. Činilo se da su njihove buduće
ekonomske mogućnosti predstavljale neiscrpni izvor energije za nju.
„Zavese su navučene u svim sobama”, rekla je, pokazujući glavom prema kući
njihovog najbližeg komšije, dok je Kenet silazio prema njoj. „Svetla isključena u
celoj kući. Idemo.”
Kenet je otvorio vrata garaže i izvezao se na put. Znao je da to samo
uobražava, ali osećao se kao da mali auto pravi mnogo veću buku od Sandrinog i
plašio se da će probuditi celo selo. Pogledao je u retrovizor; Sandre nije bilo na
vidiku, ali takav je i bio plan. Da ga ona ne prati iz neposredne blizine. Ako iko
vidi hondu i shvati da je to auto koji policija traži, neće moći da ga poveže sa
Sandrinim autom.
Vozio se pored jezera po kome je selo dobilo ime, razmišljajući o svim lošim
odlukama koje je doneo.
Toliko mnogo njih. Toliko dugo.
Krivio je oca što je bio prvorazredni kreten. Izuzetno uspešan, poštovan i čak
obožavan. Ali kreten.
Nije imao topline u sebi. Nikada nije bio otac pun ljubavi.
Bio je uspešni preduzetnik koji je sasvim slučajno imao ženu i dvoje dece.
Čitav njegov identitet bio je njegov posao. Uspeh je zahtevao potpunu
usredsređenost i samokontrolu, bez skretanja pažnje. U njihovoj velikoj kući u
jednom od lepših predgrađa Stokholma morao je da vlada red. Ta reč oblikovala
je Kenetovo odrastanje. Red je dolazio iz discipline, poslušnosti i kontrole. Greške
su bile znak slabosti i manje je verovatno da ćete ih ponoviti ako budete kažnjeni,
ako znate da će da boli.
Toliko bola tokom godina. Toliko loših odluka.
Kenetov način pobune bio je da uvek napravi izbor za koji je znao da će ga
otac mrzeti. Da stvara haos. Mašio je, propuštao, ignorisao, ispitivao, zaboravljao,
izostajao sa časova, uzimao drogu, krao...
Tako je završio u Norlandu pre pet godina.
U zatvoru u Haparandi. S obezbeđenjem druge klase.
Tri godine i osam meseci zbog pljačke. Sandra je radila tamo. Četiri godine
starija i za pola glave viša od njega. Isprva je bila prijateljski raspoložena ali
profesionalna. Međutim, kako su meseci prolazili, sve više je razgovarala s njim,
postajala ličnija. Uskoro su se zaljubili jedno u drugo. Naravno, odnosi između
zatvorenika i čuvara bili su zabranjeni, tako da nisu išli dalje, nisu hteli da rizikuju
premeštaj ili prekid njihove veze. Jednostavno su čeznuli jedno za drugim,
postajali sve bliži svakog dana, ali nikada previše bliski, nikada previše intimni;
brojali su dane. Kada je on izašao posle dve godine, bio je čist od droge i ostao je
u Haparandi. Nije imao kome ni čemu da se vrati. Uselio se u njen stan, koji su
napustili godinu dana kasnije da bi kupili kuću u Nora Stortresku.
Daleko od grada, daleko od iskušenja kojih je u njemu bilo u izobilju.
Sve je bilo dobro. I više nego dobro. Savršeno.
Ali više ne.
Skrenuo je pre Grubnesudena i povezao se sporednim putevima nazad prema
Bodtresku. Putevi su ponovo postali širi, ali on se neće voziti još daleko. Posle
nekoliko kilometara usporio je i skrenuo levo, psujući u sebi. Neko se kretao
prema njemu. Imao je samo nekoliko sekundi da odluči šta će izazvati manje
sumnje: da skrene levo s puta, iako mu se približavao samo jedan auto, ili da čeka
da se mimoiđu.
Da čeka ili da skrene?
Ali pre nego što je doneo odluku, kao jedini izbor ostalo mu je mimoilaženje.
Kenet je pognuo glavu i gledao na drugu stranu dok je auto iz suprotnog smera
prolazio pored njega, a zatim brzo i nervozno pogledao u retrovizor. Crvena
zadnja svetla su nestala; auto nije usporio ni pokušao da skrene. Osetivši
olakšanje, skrenuo je na uski makadamski put, pa nastavio napred; s jedne strane
bila je šuma a s druge žućkasta močvara. Ponovo je skrenuo čim je to bilo ikako
moguće, jedva razaznavajući dva utisnuta traga guma koje je ostavila neka mašina
za rad u šumi, mada su i oni bili skoro sasvim zarasli. Žbunje i trava grebali su
šasiju auta dok se približavao odredištu, mileći sporo kao puž. Nekoliko minuta
kasnije stigao je na željeno mesto, zaustavio se i izašao iz kola. Ispred njega je
bila kamenita padina, retko obrasla paprati i žbunjem kupine izniklom na
zemljištu siromašnom nutrijentima. Padina se završavala uspravnom liticom
visokom šest metara koja se uzdizala iz tamnog jezera.
Trebalo bi da plan uspe. Ništa nije zaprečavalo put, a jezero je bilo dovoljno
duboko.
Kenet se nagnuo unutra, ubacio menjač u ler, stao pored otvorenih vrata i
počeo da gura. Kada je otprilike polovina auta bila na padini, počeo je da se kotrlja
sam od sebe, a Kenet se izmakao u stranu. Honda je nestala preko ivice litice i
Kenet je pomislio da to zvuči kao eksplozija u tišini letnje noći kada je sekund
kasnije udarila u površinu vode. Oprezno je pošao nekoliko koraka niz padinu i
provirio dole. Voda je prekrila haubu i nadirala kroz otvorena prednja vrata,
puneći kabinu dok je auto tonuo. Uskoro se video samo oštećeni zadnji kraj auta,
a onda je i on nestao. Nekoliko mehurića podiglo se na površinu, a onda su prestali
da se pojavljuju posle izvesnog vremena. U roku od nekoliko minuta, površina
jezera ponovo je bila mirna i glatka.
 Kenet se vratio uz padinu i pošao prema mestu gde su odlučili da će ga Sandra
čekati u svom autu i povesti. Prvi put posle saobraćajne nesreće osetio je malo
nade. Da, čovek je mrtav, on nije mogao ništa u vezi s tim, ali policija nije došla
– očigledno je imao neverovatnu sreću i nije ostavio nikakve tragove DNK na telu
– novac je bio sakriven, a auto uklonjen.
Možda će sve ipak biti kako treba.
 28

U kućama i stanovima, njihovi žitelji su se pomoću šolja kofeina pripremali

za novi dan.
Jedan od mnogih. U Haparandi.
Putovali su, njihove smene su počinjale ili se završavale, neko je zvao da javi
da je bolestan, neko je uzimao ključ od kola i oblačio uniformu, neko je žurio u
obdanište. Firme će biti otvorene i poslovi vođeni. Uprkos svemu.
Mnoge firme. Mnoge i neće.
Grad se sećao kakav je osećaj bio kada je Ikea otvorila svoja vrata u njemu.
Najsevernija Ikeina prodavnica na svetu. Kamprad je lično došao na otvaranje.
Ljudi su satima stajali u redu u mokrom snegu da bi ušli u nju. Hotel je bio pun
do poslednjeg mesta, došli su predstavnici švedske i međunarodne štampe.
Kamere su zujale, grad je fotografisan, sniman, gledan. Sada će se sve
preokrenuti. Ako je došla Ikea, doći će i druge firme, kupci, poslovi, grad će rasti,
oblast će doživeti procvat. Ljudi su s velikim ponosom govorili o rastu.
Kupci su došli – u Ikeu – ali grad nije vratio svoju nekadašnju slavu. Ni
izdaleka.
Možda je odgovor bio u izrazu koji je grad slušao i previše često.
Ei se kannatte.
Nije vredno toga, na mejankijeliju6. Najmanjem od jezika kojim se govorilo u
gradu. Iako je to često izgovarano uz osmeh, manje-više kao šala, grad je ipak
osećao da ga taj izraz čitavog prožima. Za mnoge ljude, bez obzira na njihovu
starost, to je bila prva reakcija kada bi čuli za novi poduhvat, bilo da je reč o
sportu, poslu, turizmu ili politici.
Grad je čak imao najnižu izlaznost na izborima u celoj Švedskoj.
Ei se kannatte.
Bilo je teško reći da li je kokoš ili jaje, ali za mnoštvo velikih poduhvata
pokazalo se da nisu održivi u ovom gradu. Samoispunjavajuća proročanstva ili
neobično teško okruženje i klima za uspeh. Pomalo i od jednog i od drugog,
pretpostavljao je grad. Kako bilo, on ništa nije mogao da uradi u vezi s tim.

Sunce je upeklo kada je Gordon Bakman Niska pogledao na svoj ručni sat: 142.
Nije loše posle trinaest kilometara za pedeset četiri minuta. Šest dana u nedelji
trenirao je ovde. Bez izuzetka. Obično su ritmični koraci pa čak i disanje imali
meditativni efekat na njega. Sada je shvatio da misli na Hanu. Ponovo. Nije želeo
da to prizna sebi, ali juče mu je nedostajala, čeznuo je za njom kada je legao u
krevet. Često je čeznuo za njom. Ubrzao je korak, usredsredio se na disanje i
odagnao te misli.

6
Doslovno naš jezik, dijalekat finskog koji se govori na krajnjem severu Švedske, u dolini reke Torne. (Prim. prev.)
 Dok je prelazio granicu Finske, Ludvig je pogledao tihu sedmogodišnjakinju
na zadnjem sedištu. Njegovu pastorku. Letnji raspust. Vozio ju je u kuću njene
bake u Kemiju, a Evelina će dolaziti po nju uveče. Nije se radovao tim jutrima
nasamo s devojčicom. Devojčica nije razumela njegov finski – ili to nije želela.
Ludvig je bio siguran da izmišlja reči kada priča s njim, samo da bi on izgledao
gluplje. Bio je prilično siguran da joj se ne dopada. Bio je u pravu, ali imaće veći
problem za nekoliko meseci kada se Evelina pridruži sekti i odvede ćerku sa
sobom.
Vigo, njegova trogodišnja ruska plava mačka, prekorno je mjauknuo kada je
Morgan Berg stigao kući. Nije bilo hrane, a Vigo je želeo da provede ovu toplu
letnju noć napolju, umesto da bude zarobljen u stanu. Morgan mu je nemarno
sipao malo suve mačje hrane i dao mu svežu vodu pre nego što je otišao pod tuš,
iznerviran. Prošle večeri otišao je kod komšija na večeru i završili su zajedno u
krevetu, kao što se ponekad dešavalo kada ih obuzme takvo raspoloženje. Kasnije
su svi zaspali. To ga je nerviralo, voleo je da se probudi kod kuće, imao je svoje
navike, a sada je jedva imao vremena da se istušira pre nego što krene u stanicu.
Materijal iz istrage njenog nestanka zauzimao je čitav podrum. P-O Korpela
bio je jutros dole već dva sata. To je postala njegova opsesija. Ona je postala
njegova opsesija. Lena Rask. Izgubio je nevinost s njom kada je imao sedamnaest
godina. Četiri godine kasnije, ona i njena prijateljica nestale su bez traga. Niko ih
više nikada nije ni video ni čuo. Njihov nestanak bio je zastareo slučaj već mnogo
godina. P-O nije znao da redovno provodi vreme sa čovekom koji ih je obe ubio.
Postajalo je toplo pa je Lurč otvorio prozor i pogledao Noru, koja je još
spavala u njihovom bračnom krevetu. Bio je toliko srećan kada su se upoznali, a
sada se toliko plašio da je ne izgubi. Ona je nekoliko godina pričala kako će njih
dvoje imati decu. On se pretvarao da deli njenu čežnju za decom. Prošle noći,
Nora je prvi put pomenula veštačku oplodnju, a on je sada stajao obuzet strahom
da bi mogao biti razotkriven, da će pregledi pokazati da je razlog što ona ne ostaje
trudna to što se on potajno sterilisao pre četiri godine.
Navukao je zavese da se zakloni od sunca i izašao iz svoje sobe i svog doma.
Baš kao i njegove kolege, koje će se okupiti u stanici za malo više od jednog sata,
mislio je da će ovaj dan biti kao i većina drugih.
Ali neće.
 29

H ana nije čula kada je Tomas juče došao kući, ni kada je jutros ustao. Znala
je da je došao kući, jer je ležao u krevetu kada se ona probudila, kuvajući se
od vrućine u tri sata posle ponoći. Ustala je iz kreveta, izvadila tanki letnji
pokrivač iz čaršava, širom otvorila prozore pa iskoristila priliku da piški i pljusne
se hladnom vodom po licu kada je već ionako ustala. Ponovo je legla i slušala
Tomasovo ravnomerno, mirno disanje. Razmišljala je da se sklupča uz njega i
tako zaspi, ali ju je toplota njegovog tela ispod pokrivača sprečila u tome.
Kada se njen budilnik uključio ujutro, on je već bio otišao.
Izašla je ispod tuša i otvorila vrata kupatila da ispusti toplotu napolje dok se
brisala ispred ogledala. Struk više nije bio najuži deo njenog torza, a gravitacija
je imala jači efekat na njene grudi i zadnjicu; od te činjenice nije se moglo pobeći.
Koža joj nije bila elastična kao nekada, pogotovo na vratu i između grudi. Imala
je pedeset četiri godine i to se videlo, ali joj se i dalje dopadalo sopstveno telo.
Njegov izgled, a ne način na koji se ponašalo u poslednje vreme. Želela je samo
da ga Tomas više ceni.
Počela je da se šminka ispred ogledala. Blaga senka oko njenih toplih smeđih
očiju, malo maskare i diskretan karmin. Zatim je provukla četku kroz kosu, koju
je farbala na svaka tri meseca, kada bi sede dlake počele da se pojavljuju. Uzela
je čiste gaćice i grudnjak, ali inače istu odeću kao i juče, pa brzo doručkovala,
prelistavajući novine.
Sunce je već upeklo kada je izašla iz njihove jednospratne kuće od crvenih
cigala na Bjernholmsgatanu i počela da hoda prema gradu. Nekoliko kuća dalje
niz ulicu mahnula je čoveku koji je upravo izlazio, ali nije zastala da popriča s
njim. Nikada se nije trudila da se sprijatelji ni sa kim od komšija.
Želela je da zadrži svež osećaj od tuširanja što je duže moguće, pa je usporila
na brdu na kome je bila crkva, skrenula levo na Kepmansgatan prema centru
grada, prošla pored škole Tornedals u koju su išli i Gabrijel i Alisija, mada su
imali različite nastavne programe. Onda se našla u centru grada. Bilo joj je
potrebno malo više od četvrt sata da pešice dođe do posla i radila je to svakog
dana, leti i zimi, toliko naviknuta na svoju putanju da nikada nije primećivala
pored čega prolazi, osim ako bi se otvorila nova radnja ili neka stara zatvorila, što
je, nažalost, bilo verovatnije.
Na njeno iznenađenje, Gordon i Morgan čekali su je ispred stanice kada je
stigla.
„Tu si, baš sam hteo da te zovem”, rekao je Gordon kada ju je video.
„Ima li nečega novog o Tarasovu?”
„Ne, ali kasniš.”
„Na šta?”
„Na test sposobnosti.”
 Hana je glasno uzdahnula; nije toliko zaboravila na to, koliko je potisnula iz
svesti. Na svakih godinu i po dana, svaki naoružani službenik policije morao je
da ide na proveru gađanja kako bi mogao da i dalje nosi oružje. Prošle zime prošla
je uz najniži mogući rezultat, a otad nijednom nije vežbala gađanje. Nikada nije
osetila nikakvu potrebu za tim. Za sve godine koliko je bila u policiji, izvadila je
oružje samo tri puta, a nikada nije opalila iz njega.
„Može li to da sačeka?”, pokušala je ona.
„Ne, već si dvaput odgađala. Uradi to sada i imaćeš nedelju dana za popravni
ako ne prođeš.”
Hana je ponovo uzdahnula, ali je neodlučno ipak pošla za njima do niske
zgrade iza stanice, blizu reke. Morgan je išao nekoliko koraka ispred njih, zureći
u zemlju.
„Kako je bilo juče?”, upitao je Gordon uzgred.
„Šta to?”
„Večera, veče kod kuće.”
„Bilo je dobro”, rekla je Hana uz sleganje ramenima, za koje se nadala da
pokazuje da nema još mnogo šta da se kaže o tome.
„Jesi li spremala testeninu s piletinom?”
„Ne, jeli smo gotovu hranu iz restorana.”
Razmišljala je da mu kaže zašto je došla kući previše kasno da nešto sprema,
za svoju posetu UV-u i Jonteu, ali je odlučila da to ne pominje, jer ni jedna ni
druga poseta nisu urodile nikakvim rezultatom.
„Kako je prošlo sa igricom? Jesi li pobedio?”
„Nije se ni dogodilo; moj brat bio je zauzet.”
„Šteta”, rekla je ona i kroz glavu joj je proletelo da je mogla da provede deo
noći s njim.
Prošli su kroz metalna vrata i Morgan je uključio neonska svetla koja su
obasjala jednostavnu ali funkcionalnu streljanu. Pet meta visilo je na zidu sa
suprotne strane, siluete gornje polovine ljudskog tela s krugom na grudima u koji
je trebalo ciljati.
Gordon je doneo oružje, šaržer i metke. Hana je napunila šaržer, stavila
zaštitne slušalice, podigla pištolj, nategnula ga i zauzela stav za pucanje. Precizno
gađanje s dvadeset metara. Da biste položili ispit, trebalo je da sa četiri od pet
metaka pogodite unutrašnjost kruga. U traci pored njene, Morgan je ispaljivao
metke u brzom nizu i svi su pogodili sredinu kruga. Bez problema. Hana je
duboko udahnula i ispuštala vazduh dok je pritiskala okidač. Četiri metka unutar
kruga, mada nisu bili grupisani kao Morganovi.
Približili su se za trinaest metara za sledeće dve faze: povišena spremnost i
odbrana u hitnoj situaciji. Morgan je pogodio metu sa svih pet metaka u obe
provere. Hana je uspela da prođe prvu, jer je Gordon priznao dva metka koji su
okrznuli krug kao pogotke, iako su većim delom bili izvan kruga. Nije uspela da
prođe proveru za slučaj hitne situacije – izvući pištolj, nategnuti oroz i opaliti u
roku od tri sekunde. Jedan metak bio je daleko izvan kruga, a jedan je potpuno
promašio metu.
 „Ponovićemo sledeće nedelje, biće u redu”, rekao je Gordon umirujućim
tonom dok je uzimao oružje od nje.
„Naravno”, složila se ona, sležući ramenima, i izašla iz streljane. Nije joj bilo
potrebno tešenje, nije bila ni razočarana ni zabrinuta. Šta je bilo najgore što je
moglo da se desi? Da radi kancelarijske poslove dok ne položi test? Da joj oduzmu
službeni pištolj. Teško da je to bilo nešto što je svakodnevno koristila.
Kada se presvukla u uniformu, popela se u svoju kancelariju i srela čistačicu
dok je izlazila. Nije se sećala da ju je videla ranije. Obe žene izvinile su se u istom
trenutku, a Hana joj je rekla da nastavi da radi.
„Ne, ne, završila sam”, rekla je mlada plavokosa žena s jasno primetnim
istočnoevropskim akcentom. Veliki procenat istočnoevropskih čistačica ovde
verovatno je značio da bi trebalo da provere uslove rada u kompaniji za čišćenje
i održavanje s kojom su imali ugovor, pomislila je Hana, gledajući kako mlada
žena odlazi niz hodnik do sledeće prostorije. Hana je ušla u svoju kancelariju i
uključila kompjuter, kada je zazvonio telefon. Tomas. Da li je zvao da se izvini
za juče, zato što je otišao, iako je ona očigledno želela da on ostane? Nadala se da
je tako.
„Da”, javila se, spuštajući se na stolicu i kucajući svoju lozinku u računar.
„Ja sam”, rekao je Tomas.
„Znam.”
„Ta honda koju tražite. Možda znam gde možete da je nađete.”

Deset minuta kasnije parkirao se ispred stanice.

„Zašto je taj neko zvao tebe?”, upitala je Hana čim je zatvorila vrata za sobom.
„On zna da smo u braku”, rekao je Tomas, vozeći prema putu E4.
„Zašto nije zvao direktno nas?”
„Ne žele svi da razgovaraju s policijom.”
„Kakve to klijente ti uopšte imaš?”
Dobila je samo neznatno sleganje ramenima umesto odgovora. Hana je
razumela.
Ko god da je zvao, nije bio nužno umešan u nešto ilegalno ili kriminal, i to bi,
u suštini, mogao biti bilo ko. Ljudi žele prvo da vode računa o sebi, da se ne
mešaju previše, da ne budu uvučeni u nešto. Nepoverenje prema vlastima bilo je
prilično rasprostranjeno u ovom kraju, a policija nije bila izuzetak. Nepoverenje i
otvorena antipatija.
„Kako je prošlo s bojlerom?”, upitala je Hana, preusmeravajući razgovor
nazad na jučerašnji dan.
„Dobro, popravljen je.”
„To je sjajno.”
Ništa više. Bez izvinjenja. Treba li to da kaže? Da joj on nedostaje? Da se
osećala ostavljeno kada je otišao, da se rastužila. Da je primetila da su se
međusobno udaljili, ili, bolje rečeno, da se on udaljio od nje. Distancirao se.
 Kuda bi to vodilo?
Da li bi joj rekao zašto, od čega se povlači, da ne želi da nastavi ovo, da misli
da je vreme koje su proveli zajedno možda završeno.
Šta bi ona imala od toga?
Bolje je da se ne sukobljava s njim. Dok ništa nije rečeno, sve je moguće –
mogla je čak da zamišlja da je sve normalno, ili da će ponovo biti. Zato mu je
umesto toga rekla da je pala na proveri iz pucanja. On ju je pitao kakve će biti
posledice, a ona nije ništa rekla. To je, jednostavno, potvrđivalo ono što su već
znali: da je ona loš strelac. Posle toga vozili su se u tišini.
„Ovde je skrenuo”, rekao je Tomas pošto su se vozili neko vreme, zaustavio
se pored puta i pokazao na uži put sa desne strane.
„A taj koji je zvao, siguran je da je to bio auto koji tražimo?”, upitala je Hana,
zureći u šumu.
„Mislim, bila je to plava honda, slupana, i nije imala zadnja svetla.”
„Kada je to bilo?”
„Oko pola tri.”
„Šta je taj tvoj prijatelj radio ovde u to vreme?”
„Kao prvo, on nije moj prijatelj, a kao drugo, to je upravo ona vrsta pitanja
koja ga je navela da zove mene a ne vas.”
Uz kratak osmeh koji ju je odobrovoljio, Tomas je ponovo pokrenuo auto i
skrenuo na uži put. Polako su se vozili dalje, dok se nekoliko kilometara dalje put
nije završio improvizovanom okretnicom. Hana je razočarano uzdahnula.
Razgovor s Tomasom dao joj je izvesnu nadu. Neko, ili više osoba, sklonio je
hondu s mesta zločina, neko vreme je skrivao i ponovo je vozio juče – ili rano
jutros, ispravila je samu sebe. To je bilo teško izvesti a da se ne ostavi trag. Auto
bi im najverovatnije obezbedio DNK i druge tehničke dokaze. Ali auto nije bio
ovde. Možda je osoba koja ga je vozila shvatila da se izgubila kada je stigla do
ovog ćorsokaka, okrenula se i odvezla nazad, ili je možda, jednostavno, onaj ko
je dojavio – pogrešio.
U svakom slučaju, auto nije bio ovde.
„Idemo nazad”, rekla je Hana, zavalivši se na sedištu, razočarana. Tomas je
ubacio u rikverc pa nekoliko puta kretao napred-nazad dok nije okrenuo auto, a
onda su počeli da se vraćaju prema glavnom putu. Posle samo nekoliko minuta
ponovo je usporio.
Hana se ispravila na sedištu. „Zašto stajemo?”
„Gledaj.”
Pokazao je kroz prozor s njene strane. Odmah je videla. Trava se još nije
ispravila da sakrije dva traga guma; bilo ih je lako primetiti kada znate šta tražite.
Belasanje slomljenih grančica potvrđivalo je da je neko nedavno prošao kroz ovaj
deo retke šume.
Izašli su iz auta i krenuli po tragu spljoštene vegetacije. Samo njih dvoje.
Zajedno. Hana ga je uzela za ruku. Na trenutak je imala osećaj da on želi da
povuče ruku, ali je, umesto toga, prepleo prste s njenim i nastavili su dalje, držeći
se za ruke. Dok nisu došli do peščane padine iznad jezera; nije bilo sumnje gde je
auto završio.
„Znaš li koje je ovo jezero?”, pitala je ona pre nego što je bezbrižno krenula
nizbrdo prema ivici jezera i zagledala se u tamnu vodu.
„Nemam pojma.”
Bilo je teško proceniti koliko je duboka bila ta skoro crna voda, ali dovoljno
da je bilo nemoguće videti bilo kakav auto koji bi mogao biti dole.
„Saznaj. Moramo da dovedemo ronioca ovamo”, rekla je Hana, gledajući
pravo ispred sebe.
 30

I ako uopšte nije spavao prošle noći, nije bio umoran. Pokretala ga je neka
nervozna energija. Pitanja su mu se vrtela u glavi. Mnogo više pitanja nego što
je trenutno bilo odgovora, a Reneu se to nije dopadalo.
Uopšte mu se nije dopadalo.
Verovatno najvažnije od njih bilo je kako ga je pronašla žena koja je prošle
večeri došla kod njega na posao. Ako je to mogla ona, onda mogu i drugi. Ipak,
trenutno mu je to bila najmanja briga.
Ona je bila u njegovoj kući.
Pronašla je slomljenog baštenskog patuljka, a nije ni takla drogu, koliko je
mogao da vidi, ali svejedno. Da li je to značilo da je morao da odustane od svog
genijalnog metoda prodavanja robe?
Dostavljač je dolazio na ugovorenu aukciju kada se otvori za razgledanje,
obilazio oko predmeta i krišom stavljao baštenskog patuljka, neku figuricu ili
porcelanski ukras u jednu od kutija s kršem koji će biti prodavan na gomilu, što
je bilo neizostavno na svim aukcijama u ovom području. Rene je dobijao SMS s
obaveštenjem u koju kutiju je roba ubačena, i zatim je licitirao za nju.
Funkcionisalo je besprekorno, niko nije imao pojma šta se dešava.
Dosad. Pre nje.
I Learned from the Best, peti singl s njegovog omiljenog albuma u svakom
pogledu, ispunjavao je stan dopirući iz skupog i modernog sistema ozvučenja.
Skroman uspeh po standardima Hjustonove, iako su ga neki kritičari poredili s
klasicima kao što je Saving All My Love for You, ali je stigao samo do dvadeset
sedmog mesta na Bilbordovoj listi u Sjedinjenim Američkim Državama, a u
Švedskoj do dvadeset trećeg. Naravno, pesma je zaslužila bolje od toga. Iako su
remiksi Heksa Hektora i Džuniora Vaskeza stigli na vrh dens top-lista u Americi
i ostali tamo tri nedelje, ovo malo remek-delo i dalje kao da je bilo žalosno
zaboravljeno. On je puštao ovaj album bez prekida celog jutra, ali čak ni Vitni
nije mogla da potisne njegove misli ni utiša pitanja.
Šta je ona radila u Haparandi?
Rekla je da je ne zanima da ga izaziva, preuzme posao ili zauzme njegovo
mesto, pa šta je onda htela? Tražila je pošiljku amfetamina. Pošiljku od koga i
zašto? Šta će da uradi ako je pronađe? Ponovo će nestati? Preuzeti deo tržišta?
Toliko pitanja, koja su vodila do istog zaključka: on je znao premalo, ona je znala
previše, pa je stoga predstavljala pretnju.
Prvi put razumeo je druge u njegovom položaju, shvatio prednosti toga kada
vas se plaše i kada vam se dive. Da je sebi stekao ime, reputaciju da je opasan,
kultivisao mit, ovo bi bilo drugačije. Ona bi zamolila za sastanak i malo se
dodvoravala da bi ga uopšte videla. Ovako je mogla da se jednostavno pojavi i
potpuno ga iznenadi.
On je mrzeo iznenađenja.
 Samo budale misle da je zabavno prepustiti kontrolu nad budućim događajima
nekom drugom, ne ostavljajući sebi sredstva da utiču na ishode. Ali možda je
mogao ovo da preokrene u svoju korist. Najbolje u tome što ga je pronašla tako
lako i videla koliko je nezaštićen, bilo je to što ga je verovatno potcenila.
Potcenila je za šta je sposoban. Šta planira.
Čim je otišla prošle noći, on je poslao svoju četvoricu ljudi da je traže. Većina
posetilaca u gradu odsedala je u Gradskom hotelu, pa su počeli odatle. Nije bila
tamo, pa su morali da se raspituju okolo. Grad nije bio veliki, a ona je bila prilično
upadljiva. Pronašli su je. Sledeći put kada se sretnu, to će biti pod njegovim
uslovima. Nema više iznenađenja. Dobiće odgovore na svoja pitanja. Onda će
pokušati da pronađe te amfetamine i učiniti da ona nestane.
Zauvek, ako je potrebno.
Nikada nikoga nije ubio. Povredio je popriličan broj njih, neke u izuzetno
mladom uzrastu, ali nikada nije otišao do kraja. Postojala su dva razloga za to.
Mrtva tela uvek dovode do velike policijske akcije. Neko ko je dobio batine
zna kakve su posledice ako ne drži jezik za zubima, i retko izaziva mnogo
problema. Kada neko postane leš, sve se menja. Možete pokušati da se pobrinete
da nikada ne bude nađen, ali većina ih se pre ili kasnije ipak pojavi, ili se bar tako
činilo, a nestanci se, takođe, pažljivije istražuju. Uz to, dobijaju veću zastupljenost
u medijima.
Drugi razlog bio je to što je bio prilično siguran, čak zabrinut, da bi to moglo
da mu se dopadne. On je voleo kontrolu, uživao je u moći.
Zar nije konačna reč o životu i smrti apsolutna moć? Uvek je bio sasvim
ravnodušan prema patnjama i bolu drugih ljudi. Nije uživao u povređivanju, to ga
nikada nije privlačilo, ali se, takođe, naknadno nikada nije kajao ni osećao krivicu.
Nikada ništa nije osećao naročito jako.
Jaje je zapucketalo u vrelom tiganju i počelo da se zgušnjava, ključ je okrenut
i auto je krenuo, pesnica je pogodila lice osmogodišnjaka, usna je pukla i počela
da krvari.
Uzročnost. Uzrok i posledica.
Događaj vodi do očekivanog rezultata. U tome nema emocija.
S vremenom je to što ga nije briga počeo da vidi kao snagu.
Nije ga bilo briga ni za koga i ni za šta. Osim za samog sebe.
Duvačka sekcija preuzela je melodiju posle kratkog sola na akustičnoj gitari i
približila se krešendu u trećem minutu i dvadeset šestoj sekundi pesme; bubnjevi
a zatim Vitnin glas koji se podizao izazivajući slušaocu žmarce, noseći u sebi
savršenu mešavinu nesputane snage uz odgovarajuću meru čežnje i ranjivosti, dok
je jasno stavljala na znanje muškarcu koji ju je ostavio da ga neće primiti nazad.
Naučila je da lomi srce, učila je od najboljih...
Reneu je telefon zabrujao u džepu i on ga je izvadio, puštajući da mu na
trenutak vibrira u ruci, želeći da čuje kako Vitni počinje silovito da peva u refrenu
pre nego što se javi.
Pronašli su je.
 31

D an je počeo produktivno. Dobro jutro.

Činilo se da grad nije ni u kakvoj žurbi. S vremena na vreme pojavio bi se
poneki auto, u radnjama pored kojih je prošla nije bilo mušterija, trgom je hodalo
samo nekoliko ljudi. Pošto je zapretila njegovoj ćerki, Stepan Horvat isporučio joj
je ono što joj je bilo potrebno; sve je prošlo po planu.
Katja je prikupila onoliko informacija koliko je to bilo moguće pre nego što je
otvorila stara, divno izrezbarena staklena hotelska vrata i videla čoveka koji je
sedeo u kožnoj fotelji pored lifta. Trudio se da ne privlači pažnju, ali ona ga je
odmah prepoznala. Od sinoć.
Da li su zaista toliki amateri?
Kakva je bila ideja? Da će se ona osetiti ugroženo? Da će je uplašiti mladić,
koji je, očigledno, poneki sat u toku nedelje provodio u teretani? To je bilo skoro
simpatično. Dok se pela uz široke mermerne stepenice upitala se da li je problem
što su shvatili gde je odsela, ali odagnala je tu misao. Dala je Reneu svoj broj,
znali su da je u gradu, tako da mesto gde je odsela nije bilo važno.
Na gornjem spratu skrenula je desno i videla još jedno poznato lice. Drugi
čovek od juče; sedeo je u jednoj od dve izrezbarene rokoko fotelje oko malog
stola na sredini hodnika. Prelistavao je turističku brošuru, ali je podigao pogled
kada je čuo da ona dolazi. Katja je usporila, muškarac je ustao, napravio nekoliko
koraka i preprečio joj put. Krupan, mišićav, kao i njegov prijatelj na ulazu,
razmaknutih nogu radi bolje ravnoteže, ali nenaoružan, bar koliko je Katja mogla
da vidi. Dodatno je usporila, ne skrećući pogled s njega, i čula mirne, teške korake
koji se približavaju sa stepeništa iza nje. Čovek koji je maločas bio kod recepcije
izašao je iza ugla.
„Da li stvarno želite ovo da radite?”, pitala je Katja, izmičući se unazad da bi
bila leđima okrenuta zidu i mogla obojicu da ih drži na oku a da ne mora da okreće
glavu. Nijedan nije odgovorio, nijedan se nije pokrenuo. Samo su mirno stajali i
zurili u nju.
Morala je ovo da završi brzo.
Bilo je mnogo drugih gostiju u hotelu, i mada se retko mimoilazila s bilo kim
u hodniku, neko je mogao da se pojavi svakog trenutka. Neki član hotelskog
osoblja, ako niko drugi. Da li da pozove u pomoć? Otarasi ih se na taj način? To
bi Luisa Andešon uradila, ali to bi privuklo nepotrebnu pažnju. Neko bi čak možda
insistirao na tome da pozove policiju, a ona to nije želela. Nije dolazilo u obzir da
ih ubije. Ako ih povredi, moraju i dalje da budu u stanju da sami odu odavde.
Najbolje bi bilo neprimećeni.
„Kakav je plan?”, upitala je, blago se saginjući, zadižući nogavicu i vadeći
nož. Prislonila je široko izvijeno sečivo uz butinu. I dalje nije bilo odgovora.
„Vratite se i recite Reneu da kakav god da je bio plan, nije uspeo.”
 Muškarci su se zgledali pa kratko klimnuli glavom jedan drugom pre nego što
su krenuli napred. Katja je izabrala onog bližeg sebi, odgurnula se od zida i našla
ispred njega u jednom glatkom pokretu, pa brzo promenila pravac kretanja, prošla
iza njega i udarila ga nogom u koleno. Kada je pao na pod, zavrnula mu je ruku
iza leđa, prislanjajući mu boui nož na vrat. Drugi čovek stao je u mestu.
„Ponovo razmislite”, tiho je rekla. „Ja sam u potpuno drugoj ligi.”
Bila je to najgora moguća situacija u kojoj bi mogli zateći Luisu Andešon, pa
je Katja odmah pustila čoveka i izmakla se za dva koraka, ponovo spuštajući
sečivo noža pored butine. Čovek ispred nje uspravio se na noge, uplašeno se
osvrnuo preko ramena pa pošao prema svom prijatelju. Gurnuo ga je u prolazu da
mu da znak da krene s njim i obojica su brzo nestali na stepeništu. Katja se sagla
i vratila nož u futrolu.
Moraće da popriča s Reneom Fukeom.
Produžila je prema sobi, skrenula iza ugla na kraju hodnika i imala samo
trenutak da spazi da je čeka treći čovek, prislonjen uza zid, pre nego što joj se
vatreni bol proširio iz grudi kroz ostatak tela. Počela je da se bespomoćno trese,
naprežući se svom snagom volje koju je mogla da prikupi da vrati kontrolu, ostane
na nogama, i nije uspela. Šareni tepih poleteo je prema njoj dok je padala
glavačke. Na podu, njen dobro istrenirani mozak ipak je uspeo da potisne bol i
opusti joj mišiće, a zatim je posegnula za nožem na potkolenici. Pre nego što ga
je dohvatila, osetila je kako joj ruka steže članak. Dvojica muškaraca sada su se
vratili i pridružili trećem, koji ju je pogodio iz tejzera.
Još jednom je pokušala da se oslobodi, ali muškarac koga je malopre pustila
iz stiska, sada joj je prišao. Ponovo je iskoračio napred, ali ovog puta podigao je
ruku i svom snagom udario je pesnicom u lice, a ona je izgubila svest.
 32

O sećao se malo bolje.

Sveže istuširan i s peškirom obmotanim oko kukova, Kenet je ušao u
kuhinju, isključio aparat za kafu, otvorio frižider i klimnuo glavom samom sebi;
nije to bila samo njegova mašta.
Osećao se bolje.
Bio je gladan prvi put otkako se ono dogodilo, i spavao je do devet i petnaest.
Naravno, čim je otvorio oči, misli su opet počele da mu se ubrzano roje u glavi,
ali na drugačiji način. Nisu bile toliko usmerene na čoveka na putu, njegove
izbuljene oči ili tvrdu kičmu ispod njegove kože. Njegova nervoza što je nekoga
ubio i strah da će otići u zatvor su popustili. Bilo je lakše ubediti sebe da je sve
normalno. Ono što je osećao dok je gledao kako honda tone i dalje se zadržalo u
njegovom telu, osećaj da će njih dvoje možda preživeti ovo.
Osećaj je bio zaista dobar.
Sada je više razmišljao o Sandri. O njih dvoje. Čim su jutros došli kući, ona je
otišla pravo u krevet, i dalje ljuta. Ustala je u osam, posle samo dva sata spavanja.
On joj je predložio da podesi budilnik na uobičajeno vreme, pa pozove na posao
i javi da je bolesna i vrati se na spavanje, ostane kod kuće s njim. Zbog toga se
ponovo naljutila: sve mora da izgleda normalno, zar on to ne shvata?
„Ali juče si otišla kući ranije, jer se nisi osećala dobro”, pokušao je on, „tako
da ne bi izgledalo previše čudno ako si i dalje bolesna.”
„Idem na posao”, insistirala je ona, okrećući mu leđa. Kraj priče. Razmišljao
je da je uhvati za ramena i okrene prema sebi, ali je odustao, i umesto toga samo
ležao, zureći u plafon. Umoran, ali mu je adrenalin još strujao kroz telo.
Ona ga je spasla.
Zvučalo je dramatično, ali bilo je istina. Šta bi radio u zatvoru da nije bilo nje?
Kuda bi otišao? Nije bio dobrodošao kod kuće. Tomas i Hana bili su ljubazni, ali
nisu zaista predstavljali alternativu. Završio bi negde sam, nesrećan, otvoren za
loše uticaje. Donoseći loše odluke. Sandra je bila njegovo spasenje, njegovo sidro.
Želeo je da joj da sve što poželi, jer je bila neverovatna osoba i zasluživala je to,
ali imao je tako malo da pruži.
Mislio je da ona želi da se uda. Ne samo da odu u crkvu i posle toga na ručak,
samo njih dvoje, pre nego što se odvezu kući u Nora Stortresk i odu u krevet.
Želela je pravu svadbu. S mnogo ljudi, keteringom, otvorenim barom i muzikom.
Svadbeno veče u hotelu. Medeni mesec. Da to urade kako treba, kao svi drugi.
Zbog toga je nikada nije zaprosio. Velika venčanja mnogo koštaju. Kao i deca.
Želela je da jednog dana bude majka, on je to znao, ali nisu mogli to sebi da
priušte.
Za tri godine, nešto od onih miliona verovatno će moći da bude potrošeno na
svadbu i zasnivanje porodice. U najboljem scenariju, on će dotad naći posao, što
je ona želela da on uradi. Onda će moći da žive bezbrižnim životom kakav ona
zaslužuje. Osmehnuo se sam za sebe na tu pomisao.
Budućnost je izgledala svetlije. To je bio dobar osećaj.
Tišinu u kući narušilo je zvonce na ulaznim vratima. Kenet je stao u mestu, na
trenutak potpuno siguran da su to policajci. Ipak je ostavio neki trag. Došli su po
njega. Vratiće se u zatvor. Završeno je.
„Ko je?”, upitao je i čuo glas koji je bio pištav i ne naročito glasan.
„Ja sam”, začulo se spolja. „UV”
Kenet se opustio i otvorio vrata s osmehom punim olakšanja. Upoznali su se
u zatvoru; UV je već bio tamo kada je Kenet stigao. Počeli su da razgovaraju,
dobro su se slagali i na kraju obojica doneli odluku da promene svoj život. Bili su
u kontaktu kada su izašli iz zatvora, sretali se s vremena na vreme, ali UV je imao
porodicu koja mu je oduzimala mnogo vremena, i Kenet se izmakao, tako da su
se u poslednje vreme ređe sretali. Poslednji put bilo je to one kobne noći. Bili su
na istoj žurki i UV je otišao u isto vreme kao on i Sandra.
„Hoćeš li stvarno da voziš?”, upitao je dok je Kenet otključavao svoj auto.
„Naravno, zašto da ne?”
UV nije odgovorio, samo je slegnuo ramenima na način koji je sve govorio.
„Popio sam samo nekoliko piva.”
„U redu, videćemo se uskoro.” UV je klimnuo glavom, mahnuo i krenuo
pešice.
„Možemo da te povezemo”, ponudio je Kenet, gledajući mu u leđa, ali UV je
samo ponovo podigao ruku i taj pokret značio je ne hvala, pa nastavio da hoda.
Da je pristao na vožnju do kuće, ništa od ovoga ne bi se dogodilo, palo je Kenetu
na pamet sada. On i Sandra ne bi bili na tom šumskom putu kada je Rus izašao da
protegne noge. Sandra bi možda zaspala ranije ili uopšte ne bi zaspala, on ne bi
pokušavao da baš tada promeni muziku, ne bi ispustio telefon, ne bi skrenuo
pogled s puta.
Toliko besmislenih ako i možda.
„Zdravo”, rekao je UV bez radosti u glasu dok su se vrata otvarala. Kenet je
primetio koliko umorno njegov prijatelj izgleda. Tamni podočnjaci, neobrijana
brada od nekoliko dana, duža nego obično, gadna sasušena posekotina na donjoj
usni.
„Hej, drago mi je što te vidim. Uđi, uđi.”
Dok je prolazio pored UV-a, koji je zastao da se izuje, Kenet je shvatio da još
na sebi ima samo peškir vezan oko struka.
„Idem samo da nešto obučem. U kuhinji ima kafe.”
„Dobro.”
Kenet je požurio uz stepenice pa navukao bokserice, farmerke i majicu s
kratkim rukavima. Jutrošnje srazmerno dobro raspoloženje postalo je još bolje
zbog ovog posetioca. Nije imao mnogo prijatelja u Haparandi, jedva da ih je
uopšte imao, ali je svakako računao UV-a u jednog od njih. Najboljeg. Našao je
gumicu za kosu i vezao labav konjski rep pre nego što se ponovo vratio u kuhinju.
UV je sedeo za kuhinjskim stolom, zureći kroz prozor u daljinu. Pred njim nije
bilo šolje s kafom.
„Zar nećeš kafu?”, upitao je Kenet, prilazeći kuhinjskom pultu.
„Ne, ne treba.”
„A sendvič?”
„Jeo sam kod kuće.”
„Kako ide, posao i sve ostalo?”, upitao je Kenet preko ramena dok je sebi
spremao doručak.
„Dobro, prilično je mirno.”
„Imaš li uopšte slobodnog vremena? Izgledaš pomalo umorno.”
UV nije odmah odgovorio, samo je uzdahnuo. Kenet ga je gledao kako prinosi
dlanove licu i trlja umorne oči. Nešto ga je teško pritiskalo.
„Socijalno nam je smanjilo dodeljenu pomoć. Da li sam ti to rekao?”
„Ne, ne verujem da jesi.”
„Dobili smo četrdeset sati pomoći nedeljno. Sve ostalo moramo da plaćamo
sami.”
„Koliko ste imali ranije?”
„Sto dvadeset sati.”
„Dođavola, to sada je manje od pola. Kako uspevate da se snađete?”
„Ne uspevamo. Stina je ponovo na bolovanju.”
„Reci mi ako mi možemo išta da učinimo.”
Izgovorio je ovo više zbog toga što se to očekivalo od njega, nego zato što je
to stvarno mislio. Uvek se osećao nelagodno u prisustvu Lovis, nije znao kako
stvarno treba da se ponaša, ne samo prema njoj nego i prema Stini i UV-u kada je
ona s njima.
„Ima jedna stvar...”
Kenet je uzeo doručak i seo preko puta njega. UV je spustio pogled na svoje
sklopljene ruke pa ga ponovo podigao na Keneta. Kenet je i ranije video taj
pogled. Kada je njegova majka bila primorana da ga kažnjava, iako nije mislila
da je uradio išta loše. Taj pogled govorio je: oprosti mi zbog onoga što ću uraditi.
„Da, o čemu je reč?”, upitao je Kenet, s narastajućim osećajem da mu se
odgovor neće dopasti. UV je ponovo oklevao; što god se sprema da traži, to je
uzimalo svoj danak i nije bilo lako.
Kenetu se to svakako neće dopasti.
„Nailazio sam ovuda pre nekoliko dana i mislio sam da uzmem one
mehaničarske ključeve koje si pozajmio od mene.”
„O, dođavola, potpuno sam zaboravio na to. Izvini”, rekao je Kenet,
pokušavajući da zvuči bezbrižno.
„Nisi bio kod kuće.”
„Ne...”
„Zato sam otišao do garaže da vidim mogu li da ih, jednostavno, uzmem sam.”
Oči su im se susrele preko stola. Kenet je sedeo ćutke. Šta je mogao da kaže?
Nikakvi izgovori na svetu sada više nisu mogli da mu pomognu. Taj grč strepnje
koji je pomutio raspoloženje ovog jutra sada se vratio tutnjeći kao teretni voz,
skoro mu oduzimajući dah. Znao je šta je UV video, znao je da je on shvatio šta
su njih dvoje uradili. Međutim, to nije objašnjavalo njegov pogled; u njemu nije
bilo saosećanja ni razumevanja, samo tuge i možda stida.
Šta on stvarno hoće? Zašto je došao?
Kenet je pokušao, ali nije mogao da vidi smisao u tome.
„Žao mi je, Kenet, stvarno jeste”, rekao je UV, prekidajući tišinu koja se
produbljivala. „Ali ti shvataš. Mi se raspadamo, Stina i ja.”
Ovo nimalo nije pomoglo. Kakve je ovo veze imalo s njihovim smanjenim
satima dodeljene pomoći? Šta je UV želeo da on uradi?
„Ne, ne shvatam, šta... šta hoćeš da kažeš?”
„Hoću sedamdeset pet hiljada. Onda ću zaboraviti volvo i hondu sivik.”
Na trenutak je Kenet bio siguran da se on šali, da će se osmehnuti, zavaliti na
stolici i nasmejati, reći Kenetu da bi trebalo da vidi svoje lice. Da je to neprocenjiv
prizor. Ali to se nije dogodilo. Zato je pokušao da sredi svoja osećanja,
pretpostavljajući da bi trebalo da se oseća uplašeno ili možda ljutito, ali na
sopstveno iznenađenje, osetio je kako mu se u očima skupljaju suze.
„Da li se ti to šališ sa mnom?” Pokušavao je da mu glas ostane miran. „Gde,
kog đavola, da nađem sedamdeset pet hiljada?”
„Prodaj deo droge. Ne meni, nego nekom drugom.”
„Koje droge?”, refleksno je upitao Kenet, više čak i ne pokušavajući da nađe
smisao u onome što se dešava. Njegov najbolji prijatelj sedeo je u njegovoj kuhinji
i pretio mu, ucenjivao ga zbog novca.
„One koja je bila u hondi.”
„U hondi nije bilo ničega.”
„Da, bilo je.”
„Kako ti to znaš?”
„Neko mi je rekao.”
„Ko?”
UV je opet oklevao; kao da mu je odgovor bio navrh jezika, ali ga je on
progutao. Kenet je imao osećaj da šta god sada da usledi, neće biti istina, ili bar
ne cela istina. Međutim, to nije ni bilo mnogo važno. Izdaja teško da je mogla biti
veća od ove.
„Panduri”, najzad se začulo. „Teško mi je da ih ubedim da sam se povukao.”
„Dobro...”
Nije bilo više mnogo šta da se kaže.
„Stvarno su nam potrebne pare”, dodao je UV tonom za koji je Kenet
pretpostavio da ne samo što treba da objasni već i opravda sve ovo, pa je odgurnuo
svoju stolicu od stola i ustao. Kenet nije ništa rekao, nije hteo čak ni da ga pogleda,
ali ga je zaustavio dok je izlazio u hodnik.
„Šta se dešava ako ne platim? Ti odlaziš u policiju? Onda nećeš dobiti pare.”
„Zar ti ništa ne vredi to što nećeš ponovo završiti iza rešetaka?”
 Pitanje je bilo retoričko. UV je znao. Pričali su o tome. Mnogo puta. O tome
kako Kenet nije verovao da bi mogao da izdrži to još jednom. Da izgubi Sandru.
Da izgubi sve. Da potone.
Njegovo poverenje i otvorenost sada su korišćeni protiv njega.
Pogrešio je; izdaja je mogla biti još gora.
„Mogao si jednostavno da tražiš.” Sada su suze potekle, ali njega nije bilo
briga, pustio je da mu teku niz obraze. „Nisi morao da mi pretiš. Pomogao bih ti.
Mi smo prijatelji.”
Bez ijedne reči, UV se okrenuo i otišao. Šta je još moglo da se kaže? Nekoliko
sekundi kasnije Kenet je čuo kako su se vrata zalupila i auto odvezao. Tišina koja
je usledila kao da je usisala sav vazduh iz sobe. Skliznuo je sa stolice na pod,
duboko dišući, dok su mu suze tekle niz obraze.
Lakoća ovog jutra, kada se osećao bolje, sada je bila veoma, veoma daleko.
 33

B ila je svesna već skoro pet minuta.

Nije se pokretala, ostala je mirna, disala je ravnomerno, s glavom spuštenom
na grudi. Kosa joj je visila pored obraza, ali se nije usudila da otvori oči, nije
smela da pokrene nijedan mišić na licu, jer bi to moglo da ih upozori na činjenicu
da je budna. Pokušala je da razmotri situaciju što bolje može. Vazduh koji je
udisala imao je zemljani vonj, kao u podrumu iskopanom u zemlji, ali kroz njene
spuštene očne kapke definitivno je prodirala svetlost dana, pa je pretpostavila da
je to neka građevina puna vlage. Četiri glasa, od kojih je jedan prepoznala kao
glas Renea Fukea; pretpostavila je da ostala tri pripadaju onim ljudima iz hotela.
Bolela ju je vilica i odvojila je nekoliko trenutaka da ispsuje samu sebe.
Što je dozvolila sebi da završi u ovoj situaciji.
Što je dozvolila sebi da je zarobi gomila jebenih amatera.
Da, on je bio pametan, poslao je dvojicu koju je prepoznala, učinio je da se
oseti sigurno, kao da ima prednost, a trećeg je zadržao u zasedi da je sačeka. Ali
nije zbog toga završila ovde.
Bila je nemarna. A znala je i zašto.
Sve je prolazilo toliko glatko otkad je došla u Haparandu. UV joj je dao Jontea,
koji joj je dao Renea, a on je izgledao kao računovođa, radio je u hamburgernici i
krijumčario drogu u baštenskim patuljcima. Čak ju je i sam uspavani gradić
uljuljkao u lažni osećaj sigurnosti, naveo je da spusti gard. Jednostavno ga je
potcenila i sada je plaćala cenu za to.
Međutim, bilo je dosta samoprekora, došlo je vreme da se izvuče odavde.
Sedela je, što je uvek bolje nego da leži. Ruke su joj bile vezane iza leđa, uskim
trakama koje su joj se usecale u kožu. Bile su to vrpce za kablove ili nešto slično,
možda uske plastične vezice ili žica, ali svakako nije bio konopac. Šteta; konopac
uvek popusti posle izvesnog vremena. Noge su joj bile vezane ispod ivice
pantalona za nogare stolice. Nož je, naravno, nestao. Volela bi da prstima opipa
vezove na člancima, ali nije se usuđivala da se pomeri. Nijedan od glasova koje
je dosad čula nije dopirao iza nje, ali uvek je postojala mogućnost da je neko ipak
tamo, neko ko ne priča.
„Probudite je”, iznenada je čula kako Rene govori.
„Kako?”
„Jednostavno je probudite.”
Katja je polako pomerila glavu da bi izbegla neki amaterski pokušaj buđenja.
Podigla je glavu uz kratko ječanje koje nije morala da glumi. Vrat ju je boleo od
sedenja u istom položaju ko zna koliko. Otvorila je oči i naglašeno zatreptala,
čineći da izgleda više omamljeno nego što je zaista bila. Svaki put kada bi
trepnula, okretala je glavu da što je moguće bolje osmotri prostoriju i protivnike.
Bilo ih je petorica, kako se pokazalo.
U prostoriji koja mora da je nekada bila kuhinja.
 Dvojica iz restorana stajali su pored vrata koja su visila samo s donje šarke;
čovek s tejzerom stajao je naslonjen na zid s njene desne strane, gde su tapeti
otpali ili bili strgnuti; Rene joj je prilazio, a tamnokosi čovek koga je pratila do
Reneovog stana opušteno je sedeo na stolici pored starog zarđalog šporeta
oborenog postrance i pio pivo. Nije se videlo nikakvo oružje osim njenog noža,
koji je u futroli ležao na pultu ispod niza visećih kuhinjskih elemenata, svih
praznih i bez vrata. U jednom uglu oronuo je krov, nesumnjivo zbog oštećenja
izazvanih vodom. Boja se ljuštila na sve strane, na dva prozora u prostoriji nije
bilo stakala, a ulegnuti linoleumski pod bio je prekriven otpacima, koje su ovamo
dovukli i ljudi i priroda.
Napuštena kuća. Verovatno zabačena. Dobar izbor mesta.
„Kako se zoveš?”
Katja je pogledala Renea i zatreptala kao da pokušava da se usredsredi na
njega.
„Ha?”, oglasila se kratko, kao da nije čula njegovo pitanje ili ga bar nije
razumela.
„Kako se zoveš?”, ponovio je on.
„Luisa... Luisa Andešon.”
Šamar je došao bez upozorenja. Glava joj je odletela u stranu i osetila je kako
joj se obraz zažario. Nekoliko sekundi osećala je kako bes ključa u njoj, ali brzo
je uspela da vrati pomalo omamljen pogled, čak pusti nekoliko suza da poteku,
što nikada ne škodi.
„Postoji Luisa Andešon koja ima tvoj broj socijalnog osiguranja, ali ja sam je
zvao i ona nije ovde. Ona je kod svoje kuće u Linćepingu.”
Dakle, nije mu bilo dovoljno da joj kaže da zna da ona laže; morao je da
objasni kako to zna. Želeo je da se pohvali, da pokaže koliko je pametan.
Pametniji od nje.
„Dakle, ko si ti?”
Katja je izabrala strategiju. Daće im određeni osećaj nadmoći, a da ne glumi
preveliku slabost, preveliku poslušnost. Posle njenog jučerašnjeg nastupa u
restoranu brze hrane, on bi razumeo da je samo predstava.
„Zovem se Galina Sokolova.”
„Ruskinja?”
„A kako tebi to zvuči? Да русский.”
Učinilo joj se da je primetila izvesnu neodlučnost. Ruski mafijaši prikazani su
kao nemilosrdni zlikovci u toliko knjiga, filmova i televizijskih serija da je
pretpostavljala da on povezuje stvari, razmišljajući u šta bi mogao da se uvali i da
li vredi da nastavi.
Rene je dao znak glavom jednom od ljudi iz hotelskog hodnika. „Teo kaže da
se prilično dobro boriš.”
„Da, dobra sam.”
„Ali sada sediš ovde.”
To je ukazivalo na: Ja sam bolji. A to je njoj savršeno odgovaralo. Da umanji
sopstvene sposobnosti, a naglasi njegove.
 „Odigrao si pametno u hotelu.”
„Hvala ti.”
„Potcenila sam te.”
„Da, jesi. Reci mi za amfetamine.”
„Šta hoćeš da znaš?”
„Sve što ti znaš.”
Zato mu je ispričala za Rovanijemi, posao s drogom koja treba da ode na jug,
za Vadima i ono što mu se verovatno dogodilo na tom šumskom putu, i da sve
zainteresovane strane žele da vrate ono što su izgubile. Ispričala je više nego što
je zaista želela da znaju, ali nije imala pojma šta već znaju ili su sami shvatili.
Istina ih je navela da se opuste. Dobili su informacije, dobili su kontrolu nad
situacijom. Nije bilo važno koliko su saznali, nije nameravala da ostavi ijednog
od njih u životu.
„A oni su poslali tebe? Samo tebe?”
Na sopstveno olakšanje, Katja je prepoznala određeno nepoverenje u
njegovom glasu. Kao da je bilo nezamislivo da bi jedna sama žena mogla da se
bavi ovim. Bar ova žena.
„Da.”
„Kako si me našla?”
„Izvini, to ne mogu da ti kažem.”
Udarac je usledio odmah. Glava joj je ponovo odletela u stranu. Iskoristila je
priliku da se jako ugrize za unutrašnju stranu obraza i pobrine se da joj krvava
pljuvačka poteče iz ugla usta kada se ponovo ispravila na stolici. Nije bilo
dovoljno da misle da imaju prednost, želela je da misle da imaju kontrolu.
„Da li je ovo bolelo?”
„Jeste.”
Pogledala ga je u oči. Bilo je nečega u očima ljudi koji uživaju da povređuju
druge. Nečega što kao da se pokretalo duboko unutra, kao magla, crna i masna.
Živa. Viđala je to mnogo puta, a ponajviše kod čoveka kog je nazivala svojim
ocem. U Reneu Fukeu nije videla baš ništa. Ni strast, ni radost ili zadovoljstvo,
nikakav poriv koji bi mogao da pomrači rasuđivanje. Imala je osećaj da on uopšte
ništa ne oseća. To ga je činilo mnogo opasnijim.
„Kako si me pronašla?”
Katja je pogledala u njega pa u ostale. Jedan je bio zauzet telefonom; drugom,
koji se, izgleda, zvao Teo, kao da je bilo teško da gleda vezanu ženu kako dobija
batine, i gledao je kroz otvorena vrata radije nego u nju. Tamnokosi na stolici pio
je pivo. Osećali su se neugroženo. Bezbedno.
Bilo je vreme da pređe u akciju.
„Sećaš li se šta sam ti rekla o tome da me ne dodiruješ bez mog odobrenja?”
Nepomični pogled. Otvoreni prkos. Izazivala ga je. Pred ostalima. Ako ga je
dobro procenila, znala je šta sledi. Jeste ga dobro procenila. Zamah je bio širi,
šaka stegnuta u pesnicu, udarac mnogo jači od prethodnih. Ona ga je propratila
celim telom, premestila težište tela, odgurnula se što je bolje mogla, i stolica se
prevrnula. Kada su se prednji nogari stolice podigli od poda, isturila je kukove,
ispružila noge što je brže i dalje mogla, i osetila kako kabl klizi preko nogara čim
je pala na pod. Vodila je računa da drži skupljene noge, u nadi da niko neće videti
njen mali manevar.
Rene je čučnuo pored nje. „Kako si me pronašla?”
„Jedan od tvojih džankija rekao mi je kako kupuje to tvoje sranje, pa sam ti
poslala poruku s njegovog telefona, rekla da hoću da kupim i pratila ga do tvoje
kuće.”
Glavom je pokazala na čoveka na stolici. Rene mu je uputio pogled koji je
govorio da ovo neće zaboraviti i da će se time kasnije pozabaviti.
„Koji džanki?”
„Neki Jonte.”
„Jonte Lundin”, rekao je čovek s konzervom piva, jedva čekajući da to prikaže
kao tuđu grešku. „On je kupio juče. Mora da je to bio on.”
Rene se uspravio i dao glavom znak dvojici ljudi pored vrata. Nadala se da
neće poslati nikoga od njih da odmah kazne Lundina. Želela je da svi budu
okupljeni na jednom mestu.
„Pomozite joj da ustane.”
Prišli su joj. Jedan ju je uhvatio za nadlaktice, dok je drugi podizao stolicu.
Ona se jako oduprla potkolenicama o nogare stolice, bio je to trenutak od kritične
važnosti; ako budu obraćali imalo pažnje, videće da više nije vezana. Nisu videli.
Uspravili su je u sedeći položaj i vratili se na svoja mesta. Rene je ponovo
zakoračio prema njoj.
„Imaš li ikakvu predstavu o tome gde su ti amfetamini?”
„Da”, odgovorila je ona, pročistivši grlo. Malo se zakašljala, ispljunula nešto
krvi. „Mogu li da dobijem malo vode?”
„Nemamo vodu.”
„Imate li išta što bih mogla da popijem?”, upitala je slabim i promuklim
glasom, gledajući čoveka na stolici. Rene mu je mahnuo da priđe; on je ustao i
pošao prema njoj, prinoseći konzervu usnama.
Ona se odbacila sa stolice; odgurnula ju je od sebe, skačući što je više mogla
uvis, privlačeći kolena uz grudi i provlačeći ruke ispod peta. Doskočila je sa
rukama ispred sebe, i obrušila se na tamnokosog pre nego što je stigao da reaguje.
Obuhvatila ga je rukama i pripila se uz njegovo telo. On je ispustio konzervu piva.
To kao da je prekinulo paralizovanost ostalih. Rene je povikao na njih da je uhvate
i dvojica su počeli da joj se približavaju. Neodlučno: obojica su videli u hotelu šta
je sposobna da uradi.
Katji je trebalo još malo vremena. Držeći tamnokosog kao štit između sebe i
ostalih, zarila mu je zube duboko u vrat, stegla vilicu i trgnula glavom unazad.
Čovek je glasno vrisnuo od šoka i bola. Krv mu je potekla niz vrat i brzo se širila
po beloj majici s kratkim rukavima. Iznenadni napad i urlik njihovog druga imali
su žeijeni učinak: ostali su stali, gledajući jedni u druge. Šta se ovo, dođavola,
upravo dogodilo?
Katja je ispljunula meso koje je istrgnula sa čovekovog vrata i ponovo
nasrnula. Ovog puta stigla je do onoga na šta je sve vreme ciljala. Zubi su joj se
zarili u karotidnu arteriju i krv je počela da pljušti po podu u gustom crvenom
mlazu. Čovek je vrisnuo još jače, ako je to uopšte bilo moguće, dok ga je Katja
vukla nazad. Pošto su mu ruke i dalje bile stegnute uz telo, nije mogao da zaustavi
krv koja je isticala iz njegovog tela. Katja je ponovo ispljunula i zagledala se u
ostale, koji su izgledali ošamućeno od najnovijeg obrta događaja. Pokazala im je
zube u širokom krvavom osmehu.
Kada je stigla do prozora, podigla je ruke i pustila čoveka, koji se sručio na
pod ispred nje. Sigurna da će on iskrvariti do smrti, bacila se unazad kroz prozor.
Tresnula je na leđa na zemlju ispod prozora. Visina je bila malo veća od metra, i
ostala je bez vazduha od pada, ali je nastavila dalje kao da je programirana za ovo.
Otkotrljala se, uspravila na noge i potrčala što je brže mogla dalje od mesta gde
je pala. Zaobišla je iza ugla, stala, s naporom udahnula pa brzo procenila
okruženje i mogućnosti koje je imala na raspolaganju.
Nije videla nikakve druge građevine. Ova je bila crvena dvospratnica, u nekoj
nedođiji. S prednje strane bilo je malo dvorište u kome je bio parkiran auto. Duž
jedne strane pružala se zelena, otvorena livada, a na sve ostale strane bila je šuma.
Bilo je lako pobeći, sakriti se, isplanirati sledeći korak, ali ona nije želela da
četvorica koji su preostali imaju vremena da se razdvoje i možda pobegnu od nje,
pešice ili kolima. Čula je kako Rene u kući viče na svoje ljude da izađu i uhvate
je, da joj ne smeju dozvoliti da pobegne. Na osnovu toga koliko je puta morao to
da ponavlja, zaključila je da nisu baš raspoloženi da je jure posle onoga što je
uradila u kuhinji.
Strugala je vezice na rukama o ugao kuće što je jače mogla, i posle samo
nekoliko povlačenja one su spale. Bila je slobodna da se vrati tamo odakle je
došla. Rene ili neko od njegovih ljudi nesumnjivo je video gde je pala na zemlju
i doći će da provere da li je i dalje tamo. Zato će to biti mesto gde će najmanje
očekivati da se pojavi. Prislonila se uza zid i brzo provirila kroz prozor. Kuhinja
je bila prazna.
Glatko, tiho i kontrolisano skliznula je unutra. Krvi je bilo svuda. Čovek kome
je rastrgla vrat ležao je mrtav nekoliko metara dublje u prostoriji. Mora da je
otpuzao tamo u neuspelom pokušaju da bude spasen. Prekoračila ga je i prišla do
klupe gde je i dalje ležao ostavljen boui nož, na njeno veliko olakšanje. Izvukla
ga je iz futrole i krenula dalje.
Sledeća prostorija, koja je nekada verovatno bila trpezarija, bila je u lošem
stanju kao i kuhinja. Katja je prošla kroz nju tiho koliko je to izvitopereni, vodom
oštećeni pod dozvoljavao. Zastala je i oslušnula. Imala je osećaj da sada više
nikoga nema u kući. Nastavila je do malog hodnika, u kome su tapeti visili s
natrulih i oljuštenih zidnih ploča. Po podu su ležali razbacani ostaci polomljenog
ugradnog plakara, vešalice i starog razmontiranog motora iz nekog auta među
borovim iglicama, lišćem i zemljom.
Produžila je prema dovratku u kome nije bilo vrata, pa pažljivo provirila
napolje. Nekoliko koraka levo, čovek koji je jutros čekao u foajeu stajao je leđima
okrenut njoj. Stvarno nisu očekivali da ona dođe iz kuće.
 „Vidiš li je?”, povikao je i Katja je videla Tea deset metara dalje kako se
oprezno približava nekom žbunju s bobicama, naoružan metalnom cevi dugom
pola metra. Katja je okrenula nož u ruci, uhvatila ga za gornji kraj, tiho skliznula
napred i zgrabila mladića s leđa. Dopustila je da mu se otme iznenađeni kratki
krik, što je nateralo Tea da se okrene. Katja je podigla ruku i bacila nož.
Nije to bio savršen pogodak, ali nož ga je pogodio u stomak tačno ispod
grudne kosti, verovatno oštetivši jetru i probivši žučnu kesu. Teo je pao natraške
uz vrisak, u istom trenutku kada je Katja izbila noge ispod čoveka kog je držala u
stisku, tako da se teško sručio na zemlju. Silovito mu je nagazila vrat, smrskavši
mu Adamovu jabučicu i dušnik, uvrnula nogu i stala mirno dok nije čula čovekove
poslednje uzaludne pokušaje da uvuče vazduh, pre nego što je otrčala do Tea, koji
je ležao na leđima u visokoj travi, obema okrvavljenim rukama stežući dršku
noža. Zaječao je tiho, bez reči, molećivo zureći u nju dok se naginjala iznad njega
i izvlačila nož. Ponovo mu ga je zarila u grudi, pravo u srce.
Trojica oboreni, ostala su još dvojica.
Uspravila se, odšunjala se nazad prema kući i nestala u njenoj unutrašnjosti.
Prošla je do prozora okrenutih na suprotnu stranu. Čovek s tejzerom koji ju je
sačekao u hotelskom hodniku upravo je zalupio prtljažnik auta. U rukama je imao
sačmaru, u koju je ubacio dve patrone pre nego što je krenuo da zaobiđe oko kuće,
držeći oružje ispred sebe, spreman da puca. Katja se iskrala u hodnik i popela se
uz stepenice na gornji sprat.
Ona je imala nož, a on je imao pušku.
Morala je da mu se približi. On je to znao.
Na spratu su bile tri male sobe i kupatilo u kome je sav porculan bio smrskan
i ležao na podu. Orijentisala se pa krenula ka prostoriji koja je nekada sigurno bila
spavaća soba. Bila je prazna, ako se izuzme prljavi, buđavi krevet u jednom uglu.
Dušek je na nekoliko mesta bio isečen i iskidan. Prišla je prozoru pa oprezno
pogledala levo i desno. Čovek s puškom sedeo je na uglu gde je trem štrčao u
odnosu na ostatak kuće. Na tom mestu bilo ga je teško spaziti, ali imao je dobar
pogled na veliki deo dvorišta. Da je sada pokušala da stigne do kola, ne bi imala
nikakve šanse.
Povukla je glavu nazad i razmislila. Drugi sprat. Tri i po, četiri metra. Možda
malo više. Ali uz kontrolu i nešto, ili nekoga, da joj ublaži pad... Donela je odluku,
ponovo prišla prozoru i pažljivo podigla nogu. Oslonila se celom težinom na nju,
okvir prozora je izdržao i nije ispustio nikakav zvuk, pa se glatko izdigla tako da
čučne u otvoru. Vodila je računa da to izvede bešumno i da ništa ne padne, ali
čovek ispod nje mora da je nešto osetio, jer se okrenuo i pogledao uvis kada se
ona odbacila s prozora.
Bio je brz. Da je pad trajao imalo duže, imao bi vremena da podigne pušku.
Ovako je uspeo da je podigne samo otprilike dopola, uz gnevni krik, pre nego što
je pala na njega i obema rukama gurnula mu nož u jedno širom otvoreno oko. Na
trenutak je sedela preko puta njega, mirno dišući, dok je u glavi pretraživala
sopstveno telo u potrazi za povredama. Nije pronašla nijednu i uspravila se na
noge. Sagla se i uzela pušku. Prislonila se uza zid dok ju je pregledala uvežbanim
pokretima.
„Rene! Ostao si samo ti!”
Stajala je mirno, osluškujući. Ništa. Samo priroda i povremeni zvuk motora
koji je vetar donosio od kola koja su prolazila velikom brzinom negde daleko.
Katja je dozvolila sebi da se malo opusti. Bila je prilično sigurna da Rene nema
vatreno oružje i da je previše pametan da je napadne bez njega. Definitivno je bio
previše pametan da misli da bi mogao da pregovara s njom, da se pričom izvuče
iz ovoga.
Znao je da bi u tom slučaju umro.
Jedina šansa bila mu je da pobegne. Brzo i daleko.
Postojala je mala mogućnost da je to već uradio. Nije ga ni čula ni videla
otkako je izvikivao ona naređenja pošto se ona bacila kroz prozor. Kada je izgubio
kontrolu, izgubio je i inicijativu. U svakom slučaju, nije mogao da ode naročito
daleko. Mora da je bio na putu za Haparandu. Ona je imala auto, trebalo bi da
može da se vrati tamo brže od njega. Pogledala je na svoj sat, pa gore u sunce.
Nije znala gde se nalazi, ali je bar imala osećaj za pravac u kome treba da krene.
Pre ili kasnije pronaći će ga. Nije bilo važno da li će joj to oduzeti malo
vremena.
Ona je umela da čeka.
 34

P rošlo je toliko vremena otkad je bila ovde.

Stan u Regatanu. Dopadao joj se.
Veliki i prostran, dvosoban. Napolju su bili tamni oblaci. Ali ona nije mogla
da ih vidi, ne iz hodnika u kome se mučila da navuče Elin kombinezon.
Nije znala da su oni tamo napolju.
Iz dnevne sobe čula se Springstinova muzika.
Nije bila sigurna kako se oseća u vezi sa življenjem u stanu, a i u velikom
gradu. Najvećem. Ali njoj se to dopadalo. Život koji su imali u Stokholmu. Elin
nije htela da ide napolje bez tate. Prava tatina devojčica. To nije bilo mnogo
čudno, uvek je provodila mnogo više vremena s njim.
Danas je on pošao na razgovor za posao. Obukao je sako i vezao kravatu.
Elegantno. Zato je Elin, koja je upravo napunila dve godine, morala da ide sa
Hanom. Provešće lep dan zajedno, majka i ćerka. Koliko god Tomas uživao da
bude kod kuće, počeo je da mu nedostaje onaj drugi život, život odraslog čoveka.
A uz to je malo više novca uvek bilo dobrodošlo.
Kada bi samo mogla da navuče Elin njen kombinezon.
Podmitila ju je. Može da uzme crvene kožne cipelice na zakopčavanje, iako to
nije obuća koja se nosi napolju. I dobiće sladoled dok budu u kupovini, to zvuči
dobro, zar ne? Konačno su ruke i noge dospele na svoje mesto u kombinezonu.
Biće im zabavno zajedno. Zato se pozdravi s tatom. Poslednji put.
Ona nije ni to znala.
On je pevao u dnevnoj sobi.
Mladi životi završeni pre nego što su i počeli. Ovo je molitva za duše
preminulih.
Kada je vezala Elin u njenom sedištu u kolima i zaobišla oko auta do vozačkog
sedišta, podigla je pogled prema nebu. Sada ih je videla. Tamne oblake.
Da li će početi kiša?
Da li da otrči nazad i uzme kišobran?
Nije imala snage da ponovo raskopčava Elin iz sedišta. Prekrstila je prste u
nadi da neće padati. Sela je u auto i odvezla se.

„Hej, stigli smo.”

Hana je otvorila oči i zatreptala, pa se osvrnula oko sebe pomalo bunovno.
Stajali su parkirani ispred policijske stanice.
Motor je bio isključen.
„Zaspala si”, obavestio ju je Tomas, potpuno nepotrebno.
„Loše sam spavala prošle noći”, rekla je Hana, brišući pljuvačku koja joj je
iscurila na bradu dok se protezala na sedištu.
 Ostali su pored jezera dok Aleksander i Gordon nisu stigli tamo i ustanovili
ono što je Hana već znala: moraju da dovedu ronioca. Trebalo je vremena da se
stigne tamo i nisu svi morali da ostanu. Hana se brzo ponudila da se ona vrati. To
se nije dešavalo često, ali uvek se osećala pomalo napeto kada se Tomas i Gordon
sretnu. Odvezli su se nazad istim putem kojim su došli, u istoj poznatoj tišini kao
na putu tamo. Posle desetak minuta, Hana se opustila na sedištu i očigledno
zaspala.
Sada je pogledala na sat i okrenula se prema mužu.
„Šta kažeš na to da ručamo?”
„Naravno.”
Da li je pomalo oklevao, ili je to uobražavala? Ponovo je pokrenuo auto,
provezao se polako kroz retko naseljen centar grada, gore do Lejlanija, gde se
parkirao i izašli su iz kola.
Sami Ritola sedeo je za jednim stolom na suprotnoj strani prostorije sa
čovekom koga Hana nije poznavala. Bio joj je okrenut leđima, a ona nije pokušala
da mu priđe i pozdravi ga. Bila je pomalo iznenađena što ga vidi, mislila je da se
vratio u Rovanijemi juče posle sastanka. Aleksander mu je jasno stavio na znanje
da im njegove usluge neće biti potrebne, a ako budu, on može brzo da dođe posle
telefonskog poziva.
Skrenuli su levo pored šanka, prošli pored ogromne statue Bude bordo boje i
seli. Kada su naručili, Hana je izvadila telefon, otvorila mapu na ekranu i spustila
telefon na sto između njih. „Da bi znao za to jezero, da bi pronašao zarasli put
koji vodi do njega, da bi znao za onu padinu... moraš biti meštanin.”
„Možda”, odgovorio je Tomas, sipajući sebi vodu u čašu.
„On je udaren kolima ovde, a auto je ovde.” S dva prsta prešla je preko ekrana
da bi uvećala mapu. „Dakle, ako se usredsredimo na ovo područje – Vitvatnet,
malo dalje, prema Nora Stortresku, Grubnesudenu, Bodtresku – onda je tamo
možda neko nešto video.”
Tomas je otpio nekoliko gutljaja vode, ne skrećući pogled s ekrana. Izgledalo
je da duboko razmišlja.
„Tvoj ne-prijatelj koji je zvao, da li je mogao da razazna išta u vezi s
vozačem?”, pitala je Hana.
„Ne, po onome što je rekao.”
„Možeš li da ga pitaš?”
„Naravno.”
„Hvala.”
Vratila je telefon u džep, pružila ruku preko stola i spustila je na njegovu pa
prešla prstom preko njegovih zglobova.
„Bilo mi je zabavno da idem tamo s tobom danas, da radimo nešto zajedno.”
„Da...”
„Iako je to bio samo posao.”
„Da.”
„Nedostajao si mi juče, kada si otišao kod Keneta.”
 „Stvarno?”
„Da, osećala sam se pomalo... odbačeno, iskreno rečeno.”
Eto. Rekla je to. Iznenadila je samu sebe. Nije nameravala da poteže sve ovo.
Bar ne ovde i sada. Možda je to bilo zbog toga što su bili na neutralnom terenu.
Bili su na ručku. Kao par. To je sve činilo manje dramatičnim. Nije to morala biti
neka velika stvar, samo nešto čime će se baviti dok čekaju hranu. Tema za
razgovor, jedna od nekoliko.
Sada je loptica bila na njegovoj polovini terena.
On nije odmah odgovorio, gledao ju je s ozbiljnošću za koju se mogla setiti da
ju je videla u njegovim očima samo jednom ranije.
Pre dvadeset četiri godine. U Stokholmu.
Kada je rekao da imaju dva izbora pred sobom: da potonu ili da krenu dalje.
To ju je uplašilo. Izazivalo joj je osećaj da je, što god mislila da bi on mogao
da kaže, ovo još gore. Gore nego što je mogla da zamisli. On je duboko i zloslutno
udahnuo, ali kao da je zaustavio samog sebe; blago je odmahnuo glavom i ispustio
vazduh u jednom dugom izdahu. Kada ju je ponovo pogledao, ona teška ozbiljnost
je nestala.
„Nisam imao takvu nameru. Nisam znao da... Nisam znao.”
Ona se nagnula preko stola i utišala glas. Ako je otišla ovoliko daleko, mogla
bi i da nastavi.
„Praktično sam ti ugurala ruke u gaće, to je trebalo da ti da nagoveštaj šta sam
htela.”
„Izvini.”
„Prošlo je dosta vremena otkad... Kao da me izbegavaš.”
„Izvini, to mi nije bila namera.”
Izgledao je tako iskreno tužno i kao krivac da je odmah bila spremna da mu
poveruje. Nije shvatio da je povređuje kada se, kao što je ona mislila, tako jasno
distancirao. Da li je bilo toliko jednostavno? Da su oni, jednostavno, opažali ove
situacije na različite načine, nisu pričali o njima, zanemarivali su ih i puštali da se
razvijaju same od sebe, oboje nesvesni kako ono drugo razmišlja i oseća.
„Možeš to da nadoknadiš sada”, rekla je ona uz blagi osmeh.
„Baš sada?”
„Ne ovde, ali obojica mojih šefova biće kod jezera još nekoliko sati, tako da
možemo da odemo kući.”
„Moram da idem na posao”, rekao je on, povlačeći ruku tek malčice od njenih,
ne želeći da je ponovo razočara, ali dovoljno da obeleži rastojanje.
„Mislila sam da je na poslu zatišje”, rekla je Hana, olakšavajući mu da potpuno
povuče ruku. Laž u koju je zaista bila spremna da poveruje više nije mogla da se
održi.
„Prilično je mirno, ali postoji nešto što moram da uradim. A Perka ide na
odmor sledeće nedelje tako da...”
„Naravno. U redu.”
„Ali možda noćas.”
 „Naravno. Možda onda.”
Doneli su im hranu i jeli su u tišini. Oboje su odbili kafu posle ručka, platili
su i zajedno krenuli napolje. Stali su na trotoaru ispred restorana. Tomas je
zakopčao svoju tanku jaknu i pokazao glavom prema kolima.
„Hoćeš li da te odvezem nazad?”
„Ne, prošetaću.”
„Dobro, videćemo se onda kasnije.”
„Da, videćemo se kasnije.”
Stajala je i gledala ga kako prelazi ulicu, uskočio je u auto i odvezao se.
Mahnuo joj je, a ona je podigla ruku pre nego što je krenula prema centru grada i
poslu. Posle nekoliko koraka izvadila je telefon i držala ga u ruci, oklevajući. Nije
trebalo da bude ovako, nije bilo onako kako je želela, ali šta sad, jebiga. Trebalo
joj je to. Želela je to. Otkucala je broj, sačekala da se uspostavi veza i dobila ga
na telefon.
„Koliko dugo još moraš da budeš kod jezera?”
 35

„R ene! Ostao si samo ti!”

Njen glas probio se kroz tišinu. Stigao je do njega na mestu gde je ležao
stisnut ispod oborenog drveta, nekoliko metara unutar šume. Nije mogao da je
vidi kroz žbunje i grane niti je mogao da vidi auto ispred kuće. Nije se usuđivao
da promoli glavu i rizikuje da je vidi. Gurnuvši lice dole u korenje i mahovinu,
trudio se da diše što je moguće mirnije. Plašio se da bi ga disanje moglo otkriti u
potpunoj tišini koja je nastala pošto je Markusov krik prekinut tako užasavajuće
naglo pre manje od pola minuta. Onda je čuo njeno samouvereno: Rene! Ostao si
samo ti!
Ni na sekund nije sumnjao da je to istina. Ali šta ona hoće? Da li je ovo bio
samo način da dokaže koliko je nadmoćna, ili da ga pozove da izađe, pokaže da
se oslobodila pešadije i sada hoće da nastavi posao? Teško. Da on zna gde su
amfetamini, možda bi imao nešto čime može da trguje, ali nije bilo šanse da bi
mogao da postigne bilo kakvu vrstu sporazuma. On nije imao šta da dobije od
toga što će se pojaviti. Ako ga ona vidi, mrtav je.
Jedina šansa bila mu je da pobegne. Brzo i što dalje.
Kada je čuo da joj je ime Galina, na trenutak je oklevao. Nije hteo da bude
uvučen u poslove s Rusima, odbijao je takve ponude i ranije. Međutim, nije slušao
ta zvona za uzbunu, bio je u prednosti, imao je kontrolu. Zato što mu je ona
dopustila da u to poveruje. U nekim drugim okolnostima bio bi zavidljiv i
impresioniran. Bila je toliko superiorna. On je sasvim opravdano visoko cenio
sebe, znao je da je pametniji i bolji od svih ostalih, ali u poređenju s njom bio je
samo izdresirani majmun. Kada je zarila zube u Normanov vrat – što je bilo nešto
najluđe, najbolesnije što je ikada video – i bacila se unazad kroz prozor, i dalje je
mislio da mogu da pobede, da imaju šanse. Još ih je bilo četvorica protiv nje same.
Nenaoružani, ali svejedno. Četiri na jedan. Na oprezu, neće biti uhvaćeni na
prepad kao Teo u hodniku hotela ili Norman u kuhinji. Tako je bar mislio. Onda
je čuo vrisak, osetio paniku, čuo kako je zavladala tišina, i sada je bio sam.
Jedina šansa bila mu je da pokuša da pobegne. Brzo i daleko.
Zato je čekao ispod prevrnutog drveta. Pola sata prešlo je u četrdeset pet
minuta, sat, sat i po. Hladnoća i vlaga prodirale su mu kroz odeću i trudio se da
se opusti da mu zubi ne bi cvokotali, ali nije promenio položaj, nije pomerio
nijedan mišić. Oko glave su mu zujali komarci i mušice i osećao je kako mu sleću
na čelo i vrat, ali ih je puštao da tu i ostanu. Neće ispustiti nikakav zvuk, neće
napraviti nikakav pokret. Preživeće ovo. Naravno, moraće da se pokrene, ili, bolje
rečeno, pobegne, ali to nije bio kraj sveta. Osim njegovog posla, nije bilo ničega
što bi ga zadržavalo u Haparandi. Grad je bio rupa koja mu je omogućavala da se
dokaže i zaradi novac. Nije čak morao ni da svrati do stana. Tamo je imao drogu
vrednu nekoliko hiljada, ali je velikoj količini novca mogao da pristupi s bilo kog
mesta. Mogao je da ode daleko, u inostranstvo, pritaji se na neko vreme, čak na
nekoliko godina. Nije zbog njega ova mašina za ubijanje došla u Haparandu. Njen
zadatak bio je da pronađe drogu i novac. Ona ne bi trošila vreme i sredstva da
traži njega, bio je siguran u to. Ako preživi ovo, moći će da se izvuče.
Važno je bilo samo da bude pametan, a on je bio pametan.
Kada već duže od dva sata nije čuo ništa osim zvukova prirode, Rene se polako
izvukao iz svog skrovišta i odgmizao do ivice šume. Nadao se da će ga čestar i
visoka trava zaštititi. Nastavio je da se kreće sve dok nije mogao da vidi kuću i
dvorište.
Napolju, desno od mesta gde su nekada bila ulazna vrata, ležao je Jari. Nije
mogao da vidi ostale. Još važnije je bilo što nije video ni nju. Okretao je glavu na
obe strane, opipao ispod mahovine i našao kamen veličine pesnice. Izdigao je
gornji deo tela dovoljno da ga baci u širokom i visokom luku. Uz glasan udarac,
kamen je pao na čvrsto zbijeni šljunak u dvorištu. Rene se spljoštio uz zemlju što
je više mogao i provirio iz trave. Nije bilo nikoga i ničega. Mora da je pomislila
da je on otišao, pobegao u panici, i zaključila da može kasnije da se pobrine za
njega. Verovatno ga je upravo čekala u njegovom stanu. Za svaki slučaj bacio je
još jedan kamen pa sačekao još deset minuta pre nego što je ustao polako i
ukočeno i duboko udahnuo. Stajao je mirno i zatvorio oči, očekujući da doleti nož
ili nešto drugo. Ona je sigurno mogla bilo šta da pretvori u oružje. Međutim, ništa
se nije desilo.
Napravio je prvi oprezni korak i izašao iz šume. Potpuno nezaštičen, vidljiv u
celosti. Njegovo telo i dalje je negodovalo dok se sporo i sa svim čulima do
krajnosti napetim približavao kući. Zastao je pored zida i osvrnuo se oko sebe. I
dalje je sve bilo tiho. Gde je ona, zar dosad nije trebalo da se pokrene? Obišao je
oko ivice kuće. Kola su bila na svom mestu. Izgledala su netaknuto. Gurnuo je
ruku u džep da se uveri da još ima ključeve – nije želeo da uđe u auto i ne može
da se odveze, jer je izgubio ključeve. I dalje su bili tu. Iskoračio je iza zida kuće,
osećajući kako počinje otežano da diše kada je pošao prema autu. Sada je bio
veoma blizu.
Kada je osetio metal pod rukom, zajecao je od olakšanja. Uspeće. Pobeći će
odavde. Odvešće se i neće se zaustavljati dok ne bude veoma, veoma daleko.
Prošao je s vozačke strane i upravo hteo da otvori vrata kada je osetio nešto tvrdo
kako mu se pritiska uz nogu; pogledao je dole, ali nije mogao da shvati šta se
dešava, kada je ugledao cev sačmarice prislonjenu uz gležanj, pre nego što se
začuo pucanj i manje-više mu otkinuo desno stopalo. Nesvesno se zateturao
nekoliko koraka unazad i pao na zemlju, vrišteći od bola. Video je kako Galina ili
Luisa ili kako god da joj je, dođavola, ime, skače na njega ispod auta. Kao duh iz
japanskog horor filma koji je gledao. Crna kosa bila joj je ulepljena i raščupana,
slepljena za obraze, niz nju se slivao prljavi znoj, svuda po licu i vratu bila joj je
krv, a njene oči zurile su u njega. Izgledala je potpuno ludački. Rene je imao jedan
trenutak da shvati koliko je se plaši, da ne želi da umre, i koliko ga boli noga, pre
nego što je sela na njega, opkoračivši ga.
„Molim te...”, bilo je jedino što je uspeo da izgovori.
 ***

„Molim te...”
Katja je izvadila nož i obema rukama utisnula mu ga u grlo ispod Adamove
jabučice. Rene je bespomoćno zakrkljao i otvorio oči. Suze su mu tekle niz
slepoočnice. Nekoliko puta mlitavo je zamahnuo rukama kroz vazduh, ali uskoro
je prestao da se pomera. Posle otprilike minut bio je mrtav.
Katja se uspravila na noge i protegla; telo joj je bilo ukočeno posle nekoliko
sati provedenih ispod auta. Imala je mnogo vremena da razmisli o onome što sledi.
Morala je da se oslobodi leševa. Tragovi krvi i znaci borbe nisu je brinuli. Ako
neko otkrije da se ovde dogodilo nasilje, to nije bio problem; niko nikada neće
otkriti šta se tačno desilo niti pronaći bilo kakve žrtve. Najlakši način bio je da ih
sve strpa u auto i otarasi se i auta i njih, a zatim se vrati u grad i radi ono zbog
čega je, u stvari, i došla ovamo.
Moraće da potroši ceo dan na ovo.
A da se nimalo ne približi ni drogi ni novcu.
Razbesnela bi se čim samo pomisli na to. Ali mogla bi i da počne da radi.
Vraćala se prema kući da sakupi ostala tela, kada je zastala. Čuo se zvuk
motora. Bio je blizu i još se približavao. Katja se pripila uza zid i provirila iza
njega. U dvorište se sporo uvezao crni rendž rover. Nije mogla da vidi koliko ljudi
sedi u njemu, ali bilo ih je najmanje dvoje. Da ubije i njih?
Još tela i još jedno vozilo koga bi morala da se oslobodi.
Upravo je htela da izađe u dvorište i pokaže se, kada se još jedan auto dovezao
iza prvog. Ovo je već bilo previše.
Ne znajući kakve će biti posledice, Katja se polako izmakla unazad, okrenula,
neprimećena se odšunjala iza kuće i tiho nestala u šumi.
 36

L ežali su u Gordonovom ogromnom krevetu, širokom 180 centimetara, iako je

on živeo sam. Bio je prevelik za njegovu spavaću sobu, koja je zbog sumornih
starinskih tapeta i vrata plakara od tamnog drveta već izgledala kao da je manja
nego što je bila. Hana je ležala na leđima, zureći u plafon, Gordon je ležao na
boku pored nje, s jednom rukom preko njenog golog stomaka i naslonivši lice na
njen vrat. Disao je mirno i ravnomerno, tako da nije bila sigurna da li je zaspao.
Bilo je veoma lako ubediti ga da ostavi Aleksandra pored jezera i vrati se
ovamo da spava s njom. Ništa nije pitao niti mu je bilo čudno što ga je zvala usred
radnog dana, jednostavno ju je pustio u svoj stan, gde ga je poljubila čim je
zatvorio ulazna vrata.
Prislonila se uz njega i osetila kako je odmah dobio erekciju.
Bila mu je privlačna, želeo ju je.
U njegovoj sobi bilo je previše vruće pa je zbacila pokrivač koji je navukla do
pupka, osećajući se lepljivo između butina od lubrikanta i Gordonove sperme.
Nisu koristili zaštitu, mogućnost za trudnoću je prošla i više se nikada neće vratiti,
ali lubrikant je bio apsolutno neophodan u poslednje vreme. Sluznice su bile suve,
tanke i krte. Hana se nasmejala kada se setila stend-ap komičara koga su ona i
Tomas gledali u Luleu pre nekoliko godina. Rekao je da većinu požara svakog
leta podmeću sredovečne žene koje pokušavaju da imaju seks u šumi bez
korišćenja lubrikanata.
Bilo je smešno, jer je bilo istinito.
„Šta je bilo?”, upitao je Gordon, malo podigavši glavu.
„Samo sam se setila nečega.”
„Čega?”
„Ništa, ne bi bilo smešno ako bih ti ispričala.”
„Dobro.” Pridigao se na lakat i sklonio joj pramen kose sa čela. „Možda bi
trebalo da se vratimo na posao.”
Pre nego što je stigla da odgovori, njegov telefon počeo je da zvoni. Kada je
posegnuo da ga dohvati s noćnog stočića, čula je kako i njen telefon počinje da
vibrira u džepu pantalona na podu. Uspela je da vidi veliko X na Gordonovom
ekranu pre nego što se blago nakašljao i javio.
„Da, ovde Gordon.”
Nije čula šta je osoba na drugoj strani veze govorila, niti je morala; mogla je
da vidi na Gordonovom licu da je nešto ozbiljno.

***

Na zapuštenom makadamskom putu već je bilo parkirano nekoliko vozila.

Gordon je skrenuo s puta i parkirao se iza poslednjeg. Izašli su iz auta i Hana se
brzo osvrnula pre nego što su krenuli prema kući do koje ih je GPS naveo. Malo
dalje ispred njih, put je bio preprečen plavo-belom policijskom trakom. Morgan
je stajao sa suprotne strane i podigao traku kada su se oni približili.
„Šta se ovde dogodilo?”, upitao je Gordon, saginjući se ispod trake.
„Ko bi to mogao da kaže?”
„Aleksander je pomenuo oko pet mrtvaca.”
„Dosad ih je toliko, da.”
Gordon se uspravio, duboko udahnuo i ispustio dugačak, glasan uzdah.
„Dođavola.”
„Da.”
„Da li je on ovde?”
Morgan je pokazao na drugu stranu dvorišta. Na ivici šume, Aleksander je
koračao napred-nazad s telefonom prislonjenim na uho. Gordon je krenuo prema
njemu. Hana je pogledala prema nekada lepoj dvospratnoj kući, koja je sada
izgledala kao da bi mogla da se sruši svakog trenutka. Krov je mestimično bio
oronuo, dimnjak je pao, svi prozori bili su izbijeni iz zidova, oluci su visili
popreko preko fasade, boja se ljuštila. Neka porodica nekada je ovde sebi stvorila
dom, živela, volela ovu kuću, brinula o njoj, ponosila se njom. Roditelji su
verovatno ostali ovde kada su se deca odselila, a kada je došlo vreme da je naslede,
nisu bila zainteresovana. Njihov život bio je drugde, u gradu, negde na jugu. Bilo
je nemoguće prodati kuću ili, jednostavno, nije vredelo truda, i ostavljena je da
propada. Haparanda ni u kom smislu nije bila jedinstvena. Čim izađete iz većih
gradova, svuda po Norlandu bilo je ovakvih kuća.
Hana se okrenula prema autu parkiranom u dvorištu; na nekoliko metara od
njega ležalo je telo pokriveno ćebetom.
„Šta se sada dešava?”, upitala je Morgana.
„Aleksander je pozvao tehničare, medicinske istražitelje i pse. Ludvig i Lurč
pretražuju šumu da se uvere da u njoj nema još tela. Neki od ljudi koji su se
raspitivali od vrata do vrata u Evre Bigdenu dolaze da nam pomognu.”
„Da li je ovo i dalje Aleksanderova istraga?”
„Koliko ja znam, jeste.”
Hana je klimnula glavom sama za sebe. Uopšte nije bila sigurna da će ovo
pripasti njima.
Pet mrtvaca. Ubijenih. Masovno ubistvo.
Koliko je ona znala, ovo se nikada nije dogodilo u Haparandi, tako da je
postojala opasnost da se umešaju ljudi na višim položajima u Umeu, ili će sve
možda završiti dole kod Nacionalne operativne jedinice.
„Gde su ostali?”, upitala je klimajući glavom prema telu pored kola
pokrivenom ćebetom.
„Jedan je unutra, a ostali razbacani oko kuće.”
„Sve muškarci?”
Morgan je klimnuo glavom.
„Ubijeni iz vatrenog oružja?”
 „Ne, uglavnom izbodeni nožem, ili bar tako izgleda.”
„Pet muškaraca, ubijeni nožem?” U njenom glasu jasno se osećala sumnja.
Morgan je ovlaš slegnuo ramenima. „Najmanje trojica. Za drugu dvojicu nije
potvrđeno, nisam gledao naročito pažljivo.”
Hana je zaćutala, obrađujući informacije koje je dobila. Petorica ljudi. Ubijeni
nožem. Oružjem za borbu iz blizine. Mora da su bili raštrkani okolo, a ubica im
se ipak prišunjao i ubio ih jednog po jednog. Tiho i efikasno. Zar inače ostali ne
bi uspeli da savladaju počinioca ili pobegnu odavde? To je bilo teško reći ako ne
znate tačno gde su se tela nalazila i kojim su redom ljudi ubijeni, ali zvučalo je
neverovatno da je pet odraslih muškaraca ubijeno samo nožem. Osim ako...
„Nekoliko počinilaca?”, upitala je Morgana, ne zato što je zaista očekivala od
njega da odgovori, nego je više razmišljala naglas.
Kao što je i očekivala, Morganov odgovor bio je: „Ko bi mogao da kaže?”
Hana je shvatila da je trenutno informisana koliko uopšte može da bude. Nije
zaista želela da pogleda žrtve, dobiće kasnije dovoljno fotografija i detaljnih
izveštaja s autopsije, pa se okrenula prema crnim kolima parkiranim u dvorištu i
četvoro ljudi koji su sedeli u njima ili stajali naslanjajući se na njih i razgovarali
sa P-O-om.
„Da li su ih oni našli?”
„Da.”
„Šta su oni radili ovde?”
„Ta dama tamo...”, Morgan je pokazao na jedinu ženu u grupi, mladu, možda
dvadesetak godina, koja je sedela na prednjem sedištu jednog od terenaca s
otvorenim vratima, „izgleda da je neka influenserka. Hteli su da se slikaju ovde,
tako su rekli.”
„Zašto?”, zbunjeno je upitala Hana.
„Izgleda da joj je opština platila da napravi deset objava na internetu.”
„Stvarno?”
„‘Da postavimo i ovu rupčagu na mapu’, kako je to ona diplomatski izrazila.”
Hana je svoje mišljenje o influenserima zadržavala za sebe. Dok je bila u
srednjoj školi, Alisija je prošla kroz fazu u kojoj je bila usredsređena na to da
postane influenserka. Nekoliko meseci istrajavala je u tome, ali je napustila čitav
projekat kada se nisu pojavili pratioci, proboj u javnosti ni novac. Ne da je Hanu
lično bilo briga za influensere; oni su bili mladi, pametni i dovoljno preduzimljivi
da izvuku maksimum iz, za ovo vreme tipičnog, površnog narcizma i potrebe ljudi
da napune ekrane neznancima koji nam govore šta da radimo, mislimo, osećamo
i, pre svega, kupujemo. Međutim, sama činjenica da oni postoje, da se to smatra
profesijom za koju možete da se obučite, pokazivala je da oni žive u najboljem od
svih svetova u najgorim od svih vremena.
Sunce je neumoljivo sijalo na čistinu u šumi dok je Hana prilazila do dva
velika crna auta, i palo joj je na pamet da nije pitala koliko su tela ležala ovde;
jednostavno je pretpostavila da su se ubistva dogodila nedavno. Da su ležali
napolju po ovakvom vremenu nekoliko dana... pa, bilo joj je još draže što je
odlučila da ih ne pogleda. Tiho je prišla pored P-O-a, koji je skrenuo pogled ka
njoj pre nego što je nastavio da gleda u svoju beležnicu.
„Ali niste videli nikoga da se kreće u ovom području ili na putu kada ste
došli?”, upitao je on.
Trojica doteranih muškaraca u tankoj, sigurno skupoj letnjoj odeći i s patikama
na nogama, zgledali su se pre nego što su odmahnuli glavom.
„Ne”, odgovorila je žena iz kola. Hana je sada videla da joj je koža potpuno
glatka. Na njoj nije bilo nijedne pore ni senke i bila je pomalo sjajna, ali to je
svakako bilo zbog znoja. Lažne trepavice i usne štrčale su joj s lica skoro
podjednako daleko kao i uski nos. Kratka crna kosa, koja je uokvirivala njeno
sitno lice, i mršavo telo pojačavali su utisak da je očigledno ulagala mnogo novca
i vremena u svoj uspeh na društvenim mrežama.
„Ko si ti?”, upitala je okrećući se prema Hani.
„Hana Vester”, odgovorila je Hana, odupirući se impulsu da joj pruži ruku.
Osećala je da ta žena ne bi želela da dovede u opasnost dva i po centimetra duge
nokte u rukovanju s lokalnom, malo podbulom, znojavom nižerazrednom
predstavnicom zakona. „Ko si ti?”
„Nensi Kju”, rekla je ona, kao da bi to nešto trebalo da znači Hani.
Prekinuo ih je zvuk automobila koji se približavao. Hana se okrenula i videla
dvojicu ljudi kako iskaču iz tamnozelenog renoa i trče prema policijskoj traci
kojom je bilo obeleženo mesto zločina. Jedan je ispred sebe držao foto-aparat i
neprekidno slikao.
„Hej, hej, hej”, čula je Morgana kako ih poziva, podižući ruke da ih spreči da
nastave da fotografišu.
„Jesmo li završili?”, upitala je Nensi, mašući novopridošlim novinarima. „Oni
su došli da pričaju sa mnom.”
„Da li si ti zvala štampu?”
Mora da je čak i Nensi osetila ledeni ton u Haninom glasu, ali ga je dočekala
s pogledom punim nerazumevanja.
„Naravno da jesam.”
Hana je skrenula pogled s dvojice muškaraca koji su se sada upustili u vatrenu
raspravu s Morganom. Nisu bili iz Haparandabladeta. Dakle, Nensi je pozvala
nekoga, verovatno iz nekog većeg medija s nacionalnom pokrivenošću, a on je,
sa svoje strane, poveo nekog manje-više talentovanog lokalnog izveštača. Za to
je svakako trebalo nešto vremena.
„Pozvala si ih pre nego što si zvala nas”, zaključila je Hana.
„Nisam vas ja zvala nego Tom.” Nensi je pokazala glavom ka jednom od
bradatih muškaraca, ali nije bilo jasno na koga od njih tačno misli, pre nego što je
skočila sa svog sedišta. „Jesmo li završili?”
„Ne možeš s njima da pričaš o onome što si videla ovde”, pokušao je P-O.
„Da, mogu”, odgovorila je Nensi, pokušavajući da pođe prema policijskim
barijerama.
Hana je pružila ruku i zaustavila je. „Da li je iko od vas fotografisao ili snimao
pre nego što smo mi došli?”
 „Možda, zašto?”
„Onda su mi potrebni svi vaši telefoni.”
„Ne, nemate pravo da ih uzmete.”
Nensi ju je izazivački gledala u oči, na način koji je pokazivao Hani da nije
navikla da joj se protive. Pa, ovo će za nju biti novitet. Kada je pokušala da prođe
pored nje, Hana ju je zgrabila za meku tkaninu polo majice i zadržala je.
„Ako imate slike i snimke, to je dokazni materijal. Ako uklonite dokazni
materijal s mog mesta zločina, ostaćete ovde mnogo duže nego što želite, a
nikome neće biti dozvoljeno da priča ni sa kim. Razumeš li šta ti govorim?”
„Da.”
„Zato mi dajte vaše jebene telefone, ili ću vas uhapsiti odmah i na licu mesta.”
Nensi je prvi put izgledala malo nesigurno. Okrenula se prema ostaloj trojici
iz grupe, koji su svi gurnuli ruke u džepove i tražili mobilne telefone.
Nezadovoljnim mrštenjem obavestila ih je da misli da su je svi izdali. Na kraju je
zavukla ruku u zadnji džep i uz uzdah izvadila telefon.
„Mogu li sada da idem?”
„Da, molim te, idi. Onda neću morati da te gledam.”
Hana je videla kako je brzim koracima krenula prema barijeri, provukla se
ispod plastične trake i nestala niz put s dvojicom muškaraca. Okrenula se prema
P-O-u, koji je i dalje stajao s otvorenom beležnicom u ruci.
„Izvini, da li si ti završio s njom?”
„Mislim da jesam. Ali nema sumnje da će se vratiti.”
„Jebena budala”, promrmljala je Hana sama za sebe, a sve veća iritiranost koju
je osećala naterala ju je da se pokrene. Ušla je u dvorište, podigla ruke iza vrata i
nekoliko puta duboko udahnula.
„Jesi li dobro?”
Okrenula se. Gordon je išao prema njoj.
„Ljuta sam.”
„Na koga?”
„Na svet u celini. A naročito na Nensi Kju.”
Bilo je jasno da on ne shvata zaista šta mu govori, da na umu ima važnije
stvari. Prišao je bliže.
„Pogledao sam tela... Momak pored kola je Rene Fuke.”
 37

H ana je na trenutak mislila da su na pogrešnom mestu, da je ovo samo stan za

pokazivanje u kome niko ne živi. Jedna jakna bila je uredno okačena na
vešalicu za šešire u hodniku, a na kukama iza nje nije bilo ničega. U cipelarniku
ispod vešalice bila su dva para dobro uglačanih cipela. Otirač se savršeno uklapao
uz prag na ulaznim vratima. Uz jedan zid stajala je stolica u vindzorskom stilu, a
pored nje bio je stočić sa četkom za odeću u jednom uglu, ali ništa više.
Dok je bravar radio na tome da ih pusti unutra, obukli su jednostavne bele
zaštitne kombinezone preko uobičajene odeće, navukli navlake za cipele i
rukavice i udenuli kosu ispod kapuljača sličnih kapicama za tuširanje koje
apsolutno niko nije mogao da nosi a da ne naruši sopstveno dostojanstvo. Izgledali
su kao da su pošli na smenu u rusku nuklearnu elektranu osamdesetih godina,
pomislila je Hana dok su stajali iza ulaznih vrata jednosobnog stana u Vestra
Esplanadenu 12, i na trenutak ih je videla u ogledalu na zidu, na kome, naravno,
nije bilo ni najmanje mrlje od prstiju.
„Uredno i čisto”, izjavila je Hana, pa napravila prvi korak prema ostatku stana,
sterilnog i, koliko su do sada mogli da vide, potpuno lišenog ličnih detalja.
„Šta ti kažeš? Ja ću da uzmem spavaću sobu, ti uzmi dnevnu, a kuhinju ćemo
da pregledamo zajedno?”
„Naravno.”
Hana je ušla u malu sobu odmah sa desne strane. Kako je bilo moguće
održavati neko mesto ovako čisto, ovako uredno? Čak ni kada je sve bilo sveže
oprano i doterano, nikada nisu dostizali ništa ni blizu ovome kod kuće. Čak ni
sada, kada su ostali samo ona i Tomas. Ovo je bilo kao da su ušli u naslovnu
stranicu nekog časopisa za dizajn enterijera. Ili još pre – kataloga nameštaja, jer
je soba bila potpuno bez ličnih karakteristika, a sav nameštaj kao da je bio izabran
prema funkcionalnosti a ne prema bilo kakvom posebnom ukusu. Na stolu za kafu
ispred sive sofe bilo je šest podmetača za čaše u urednom nizu duž leve ivice, crni
su se smenjivali sa crvenim, ali to je bilo sve. Nije bilo novina ni časopisa, sveća
ni ukrasnih sitnica, ničega što bi ukazivalo na bilo kakve hobije ili interesovanja.
Možda samo kućna elektronika. Ogromni televizor s ravnim ekranom visio je na
zidu. Ispod njega bila je konzola za video-igre s upravljačem uredno položenim
na nju. Hana je izbrojala sedam zvučnika u sobi pa je pretpostavila da to znači 7.1
saraund zvuk. Pored sofe je bila muzička linija za ploče, CD-ove i kasete. Jedino
što je ukazivalo na to da je bilo ko stvarno nastanjivao ovu sobu, živeo ovde, bila
je LP ploča na crnom poklopcu od pleksiglasa na gramofonu.
Hana je podigla belu navlaku za ploču koja je zaklanjala omot albuma. Vitni
Hjuston je čučala, u tamnoplavom džemperu i sa čizmama na nogama. Spustila je
omot ploče i počela da razgleda police za knjige na jednom zidu i otvorila
nekoliko fioka; u njima nije bilo mnogo stvari, a one koje su bile unutra, bile su
isključivo praktične namene, opet nije bilo ničega što bi se moglo nazvati ukrasom
ili ličnim predmetom, osim tri velika jajeta. Svako od njih bilo je u nekoj vrsti
držača koji ga je držao u uspravnom položaju na polici. Hana je imala utisak da
je Rene Fuke bio veoma posebna vrsta ličnosti.
„Hana.”
Izašla je iz dnevne sobe i ušla u spavaću, takođe, izuzetno urednu. Krevet je
bio prislonjen uza zid, pažljivo namešten, a s jedne strane bio je noćni stočić s
budilnikom, punjač za telefon i lampa. Na zidovima su visila dva neupadljiva
uokvirena postera.
Gordon je stajao ispred otvorenog ormara. U njemu su bile tri police sa
besprekorno složenom odećom a ispod njih plastična korpa s tri fioke. U prvoj su
bili uredni nizovi plastičnih kesica koje su se hermetički zatvarale.
U jednom nizu bile su različite pilule i tablete a u drugom prah. Na suprotnoj
strani, bliže vratima ormara, u malo većim kesicama bilo je upakovano nešto što
je mogao biti samo kanabis.
„Kočoperno kopile. Nije se čak ni potrudio da ovo sakrije.”
„Zašto bi? Nismo imali pojma da on postoji.”
„Istina.”
Gordon je izvukao donju fioku. U njoj je, između ostalog, bila kuhinjska vaga
na starinskoj fascikli s plavim koricama i praznom nalepnicom. Hana ju je uzela
i otvorila prvu stranicu. Gordon se nagnuo prema njoj da bi mogao da čita preko
njenog ramena. Mogla je da oseti svoj miris na njemu. U urednim redovima bile
su ispisane informacije o isporukama. Dolaznim i odlaznim. Ko, kada, šta i koliko.
U bar tri različita načina pisanja.
„Bar znamo ko je u poslednje vreme snabdevao grad drogom”, rekla je ona,
okrećući stranicu. Svakog dana bilo je ubeleženo po nekoliko transakcija. Stranica
za stranicom. Nedeljama, mesecima.
„To ne objašnjava zašto je poginuo tamo u šumi.”
„Amfetamini vredni trideset miliona nestali su negde na ulici pre samo malo
više od nedelju dana. Ritola kaže da će Rusi poslati nekoga da je traži.”
„Misliš da ih se Rene bio dočepao?”
„To ne znači i da ih je prodao”, rekla je Hana, pokazujući glavom na fasciklu.
„Ali imamo petoricu ubijenih ljudi, od kojih je jedan definitivno prodavao drogu.
Izgleda prilično verovatno da postoji veza.” Okrenula se prema ormaru i izvukla
poslednju fioku. Prazne kesice, tanke maske i velika kasa za novac. Hana je
pokušala da je otvori. Bila je zaključana.
„Bolje je da pozovemo Ritolu i saznamo ima li on ikakvu predstavu o tome
koga su mogli da pošalju”, rekao je Gordon.
„On je još ovde, videla sam ga na ručku. U Lejlaniju.”
„Zašto?”, Gordon je izgledao iskreno iznenađeno.
„Ne znam, nisam razgovarala s njim.”
Nastavila je da pretura po ormaru u potrazi za ključem. Ništa nije našla.
Podigla je kasu i razgledala je. S jedne strane bila je narandžasta lepljiva ceduljica
s brojem telefona, koju je odmah skinula.
„Šta je to?”
 „Broj telefona.”
Uz izvestan napor, Hana je izvukla telefon ispod zaštitne odeće i otkucala broj.
„Pojavili su se samo podaci o provajderu, ne i o korisniku.”
„Ponesi to, daćemo nekome da se pozabavi time.”
Izvadila je kesu za čuvanje dokaznog materijala, ubacila ceduljicu u nju i
strpala je u džep. Gordon je ugurao fioke u ležišta i zatvorio vrata ormara. Ostatak
su ostavili tehničarima.
„Rene je možda došao u posed amfetamina i pokušao da ih proda nazad
Rusima”, sugerisao je Gordon dok su izlazili iz sobe i išli prema kuhinji.
„Da im proda nešto što je već njihovo zvuči kao veoma glupa zamisao.”
„I stradali su zbog toga.”
„On je ovde radio nekoliko godina i ostajao je potpuno ispod radara. Pogledaj
ovo mesto. Nije bio nemaran a ni glup.”
„Pa šta im se, dođavola, dogodilo tamo?”
„Ne znam, ali možemo početi od toga što ćemo saznati šta je radio kod
Helgrena.”
 38

S tajao je u dvorištu s kutijom otrova za pacove u jednoj ruci i ključevima kola

u drugoj. Pre nego što je krenuo, pažljivo je razmislio i došao do zaključka da
nema izbora, ali je ipak oklevao pre nego što je otvorio garažu. Bio je to veliki
rizik, preveliki. U najgorem slučaju, ovo bi moglo sve da im uništi. Ali šta drugo
da radi? Čak i da je poznavao ostale u selu dovoljno dobro da ih zamoli za vožnju,
a nije, to nije dolazilo u obzir. Bilo je previše rizično. Ljudi koje je znao u
Haparandi bili su samo poznanici, ne prijatelji, i nije verovao nikome od njih.
Kada bi čekao da se Sandra vrati kući i uzeo njen auto, ona bi pitala kuda ide i
zašto, a on nije bio siguran da bi mogao da se uzdrži da joj ne kaže istinu.
Nije umeo da je laže.
Nedostatak vežbe, verovatno. Nikada je nije lagao, ali ovo je bilo nešto što
ona nije morala da zna. Pa kakvog je izbora imao? Nikakvog. Jednostavno je
morao da se nada najboljem.
Kenet je otvorio vrata garaže. Unutra je bio volvo. Oštećenje je bilo veće nego
što se on sećao. Na trenutak je ponovo bio na onom šumskom putu.
Tamo i tada. Gde se njegov život promenio.
Još više nego kada je uhvaćen u pljački u Stokholmu. Više nego kada je
završio u zatvoru, više nego kada ga je porodica odbacila. Potisnuo je sve te misli;
nije bilo mesta za sumnju. Da li bi nekako mogao da sakrije najgora udubljenja
na limu i razbijene farove? Osvrnuo se po garaži, ali shvatio je da šta god da uradi,
time bi verovatno samo privukao više pažnje, pa je ubacio mali ranac u auto i
odvezao se.
Birao je najuže, najmanje korišćene puteve za koje je znao da bi stigao do
Tomasove kolibe. Uhvatio je sebe kako ponovo razmišlja o porodici. Nisu mu
zaista nedostajali. Nije ga zanimalo da pokuša da ih vrati u svoj život, ali za tri
godine, kada on i Sandra zvanično postanu milioneri, želeo je da oni to znaju.
Da mu je dobro.
Da je kod njih dvoje sve dobro. U stvari, i više nego dobro.
Venčali su se, imali sjajnu svadbu, njih nisu pozvali, a sada Rita i Stefan
nikada neće upoznati njihovu divnu dečicu niti će biti deo njihovog života. Deca
će, umesto toga, zvati Hanu i Tomasa bakom i dekom.
Ali prvo je morao da se izvuče iz sranja u koje je upao. U koje ga je UV uvalio,
ispravio je samog sebe dok se zaustavljao pored ivice uskog makadamskog puta i
isključivao motor. Postojali su načini da produži do kolibe, ali nije se usuđivao da
vozi dalje. Nikad se ne zna kada bi Tomas mogao biti tamo.
Požurio je napred i skrenuo kada je do kuće ostalo pedesetak metara. Komarci
su se zainteresovali za njega čim je ušao u senovitu šumu, u kojoj nije bilo ni
daška vetra, i on ih je terao mahanjem ruku što je bolje mogao. Prestao je kada je
između drveća ugledao malu kuću. Na prilaznom putu nije bilo kola i, koliko je
mogao da vidi, niko se nije kretao na malom imanju. Napola sakriven u šumi,
produžio je do ruševne šupe, prišao do kapka i otvorio ga. Počeo je time što je
prosuo otrov za pacove oko sve tri kese. Ako Sandra nekako otkrije da je bio ovde,
reći će joj da je dolazio da zaštiti njihov novac, što je bila istina. Ne čitava, ali
ipak istina.
To što joj ne govori sve nije isto kao da je laže.
Kada je prosuo sav otrov iz kutije, izvadio je jednu kesu i otvorio je. Tačno je
znao šta će videti, ali ipak mu je zastao dah.
Toliko novca. Njihovog novca.
Jedan evro vredeo je oko deset kruna, tako da mu je trebalo otprilike 7.500
evra. Uzeo je 10.000. Imao je plan za tih preostalih 2.500. Oklevao je s otvorenom
torbom i novcem u ruci. Sam u kući po ceo dan, bez kola, bez načina da bilo kuda
ode. Počinjalo je da mu bude stvarno dosadno. Plejstejšn 4 koštao je oko 4.000
kruna. To je bilo ništa u poređenju sa svim ovim novcem. Brzo je zgrabio još 400
evra. Uz dobro skrovište i malo discipline, Sandra nikada ne mora da sazna. Ni za
šta od ovoga. Ona je definitivno izbrojala novac kada su se vratili kući one večeri,
ali da li se sećala tačnog iznosa? Ako jeste, moraće da joj kaže. Dotad će već proći
tri godine, ona više neće moći da se ljuti.
Većina ovoga ionako će biti potrošena na hitnu situaciju, na otklanjanje
pretnje: rizika da budu otkriveni.
Stavio je novac u ranac, zatvorio ga i pažljivo ponovo vezao kesu za smeće
pre nego što ju je vratio na mesto i spustio kapak.
Nekoliko minuta kasnije ponovo je bio kod auta. Zastao je ispred njega i
pažljivije pregledao štetu. Putevi ovde gore bili su jedno, ali nikako nije mogao
da se odveze u Haparandu. Auto je morao da nestane.
Pogotovo zato što je postojala mogućnost da UV nastavi da ga ucenjuje. Već
je pokazao da mu njihovo prijateljstvo ništa ne znači, tako da je sve bilo moguće.
Najlakše bi bilo da ga odveze na otpad, ali šta ako je policija proveravala
otpade? Tražila od zaposlenih da pažljivo motre? To je bilo moguće, čak
verovatno. Razmišljao je da zapali auto. Vatra bi verovatno uklonila DNK, ali
rizik da auto bude pronađen bio bi veliki. Čak i ako bi skinuo tablice, postojali su
serijski brojevi motora i takva sranja pomoću kojih se može identifikovati auto,
ili je to bio samo mit? Osim toga, mogao bi da izazove šumski požar; prošlo je
nekoliko nedelja otkad je poslednji put padala kiša.
Idealno bi bilo da auto nikada ne bude pronađen.
Isto mesto na kojem su se otarasili honde?
To je bilo relativno lako, znao je put do tamo, ali bilo bi glupo ostaviti oba
auta da budu pronađeni zajedno. Mada se činilo da je najbolja mogućnost da ga
negde potopi.
Odjednom mu je sinulo.
Bilo je toliko očigledno da je opsovao sebe što to nije ranije shvatio. Marku,
tip koga je upoznao u zatvoru, završio je tamo zbog podmetanja požara. Jednom
mu je ispričao, ili pre kao da mu je dao savet, dok su sedeli u sobi za odmor jedne
večeri.
 „Ako budeš morao da se oslobodiš nečega tamo gore, bilo čega... iskoristi
rudnik Palaka.”
Marku je tamo bacao razne stvari za ljude koji su mu plaćali da bi ih se
otarasili. Izgleda da nije bio jedini. Ni naročito tražen za taj posao. Pre otprilike
godinu dana, Kenet je čitao članak o nekome ko je spustio podvodnu kameru da
snima unutrašnjost rudnika. Pronađeno je najmanje osamnaest automobila, tri
motocikla, čamac i gomila neke tajanstvene buradi. Opština je došla do zaključka
da bi izvlačenje svega toga napolje bilo preskupo, a rizik da bi nepoznati sadržaj
buradi mogao da curi ako ih pomere – preveliki. Zato je sve ostavljeno tako kako
jeste.
„Ako budeš morao da se oslobodiš nečega tamo gore, bilo čega...”
Rudnik je otvoren 1672. godine. Cink i bakar prevoženi su rekom na jug.
Zatvoren je krajem devetnaestog veka. Izolovan i pun vode, iako nije bio mnogo
daleko, nije predstavljao turističku atrakciju kao rudnik bakra Falu ili neki drugi
rudnici ispunjeni vodom. Ovo je bio samo veći broj rupa u zemlji. Nije bilo
građevina, tabli s obaveštenjima, ničega čime bi rudnik bio označen kao kulturni
spomenik. Samo rupe. Razmera osam sa deset metara, otprilike. Neke veće, neke
manje, ali sve veoma duboke. Najdublja malo više od 260 metara, ako se dobro
sećao šta je Marku rekao.
Zadovoljan svojim planom, povećao je brzinu i bio je tamo za manje od pola
sata. Lim i lak škripali su grebući se o retko rastinje dok se auto kretao prema
maloj vodenoj površini. Izgledala je kao neki prizor sa ilustracije Jona Bauera,
tamna i mirna voda, okružena letnjom šumom.
Kenet se parkirao blizu koliko se usuđivao, izašao i izvadio iz auta sve što mu
je bilo potrebno. Toga nije bilo mnogo. Najvažniji je bio ranac. Zatim je seo na
vozačko sedište, uključio motor, ubacio u prvu brzinu i pustio kvačilo i ručnu
kočnicu oprezno izlazeći iz auta. Volvo se zakotrljao dole prema malom jezeru,
za koje ste mogli da osetite da je beskonačno duboko čak i ako to niste, zapravo,
znali. Auto je nastavio preko ivice, nakrivio se napred skoro čim je sišao sa
čvrstog tla, a motor se isključio kada je voda prodrla unutra. Auto je tiho nestao s
vidika za nekoliko sekundi.
Kenet se uspravio, a telo mu je ponovo bilo ispunjeno osećajem sreće. Baš kao
kada je potopio hondu, i kao osećaj koji je jutros imao u kuhinji pre nego što je
UV došao.
Ovo će uspeti. Njih dvoje će uspeti.
Pošto je volvo nestao, nije preostao nikakav dokaz koji je povezivao njega i
Sandru s onim što se dogodilo. Nabacivši ranac na leđa, krenuo je prema glavnom
putu. Njegov plan nije išao dalje od toga. Kako će se vratiti u Haparandu? Izvadio
je telefon iz džepa.
„Imam pare. Moraš da dođeš po mene”, rekao je kada se njegov bivši prijatelj
javio.
„Zar ne možeš, jednostavno, da dođeš ovamo?”
„Ne. Ako hoćeš pare, moraš da dođeš po mene.”
„Jesi li kod kuće?”
 „Ne...” Kenet je brzo napravio proračun u glavi. Nije hteo da pominje rudnik,
nije želeo da omogući UV-u da otkrije gde je auto. UV-u će biti potrebno više od
jednog sata da dođe ovamo, što je njemu ostavljalo vremena da otpešači do
Koutojervija.

„Kako si se našao ovde?”, bilo je prvo što je UV rekao sat kasnije, kada je primio
Keneta u auto na jedinoj raskrsnici u selu.
„Moj kupac ostavio me je ovde.”
Kenet je video da mu UV ne veruje, ali to nije bilo važno. Ako UV pomisli da
ovde kriju plen iz honde, onda može krenuti da ga traži ako želi. Nikada ga neće
naći. A ni auto. Na Kenetovo olakšanje, jutrošnji strahovi delovali su veoma
udaljeno, a zamenili su ih bes i prezir. Raskopčao je ranac i pokazao njegov
sadržaj.
„Evri?”, rekao je UV čim je video novac.
„Prodao sam robu Fincu”, odgovorio je Kenet ravnim tonom. Očekivao je da
će UV ovako reagovati kada vidi valutu. Smislio je laž. Ne preteranu, uostalom, i
UV je imao sve svoje kontakte u susednoj zemlji dok je bio aktivan.
„Kome?”
„To nije važno.”
UV je neko vreme sedeo ćutke, dobujući prstima po volanu, kao da okleva, ali
onda se odlučio.
„Da li je u tom autu bio i novac?”
„Ne.”
Prebrzo? Previše revnosno? UV je i dalje izgledao vrlo sumnjičavo, ali nije
dodatno insistirao na toj temi, samo je klimnuo glavom kao sam za sebe.
„Tu je deset hiljada”, rekao je Kenet.
„To je previše.”
„Hoću novi auto.”
„Trenutno nemam nijedan na prodaju.”
„Popravi neki.”
Zvučao je grubo. Odlučno. Toliko drugačije nego jutros. UV se okrenuo prema
njemu prvi put otkad je seo u auto; očigledno je i on to primetio. Bilo mu je teško
da ga pogleda u oči.
„Shvatam zašto si ljut.”
„Odlično.”
„Nikada ne bih ovo uradio da nije...”
„Ne zanima me”, prekinuo ga je Kenet, uspevši da mu glas ostane grub.
„Možeš li da mi nabaviš auto?”
Izgledalo je da UV razmišlja o ovome. Kenet je mogao da vidi koliko je on
umoran, shvatio je koliko je ovo teško za njega. Video je, razumeo je, i bolelo ga
je dupe za to.
„Da, mogu da nabavim auto. Za kratko vreme”, najzad je rekao UV.
 „Dobro.”
Kenet je bacio ranac na zadnje sedište i spustio leđa na naslon, zureći kroz
prozor sa strane, jasno pokazujući da je završio priču. Odvezli su se nazad prema
Haparandi u tišini.
 39

ekao je pet minuta. Najmanje. Telefon je bio potpuno tih. Sami je pogledao u
Č ekran da se uveri da je i dalje povezan na mrežu. Bio je.
Jednostavno su ga terali da čeka.
Nastavio je da hoda pored reke, raskopčavši tanku jaknu. S druge strane vode
koja je tiho tekla, tornjevi crkve Alatornio veličanstveno su se izdizali iznad šume.
Ovo je mnogo lepše od crnog ambara koji su nazivali crkvom u ovom gradu,
pomislio je i seo na jednu od klupa pored šetališta. Šta u Finskoj nije bilo bolje i
lepše nego ovde? Ništa. Najstabilnija država na svetu, najbezbednija, najsrećnije
stanovništvo, najčistiji vazduh, najmanji disparitet zarada, najviši nivo
obrazovanja, i spisak se nastavljao. Čak su i švedske novine objavljivale članke
pune divljenja o tome kako susedna zemlja ima malu prednost u većini stvari.
Samija je iz misli o svojoj domovini prenula zvonjava telefona. Ugasio je
cigaretu i nesvesno se ispravio na klupi.
„Šta hoćeš?”, upitao je duboki glas. Bez pozdrava, bez izvinjenja što ga je
ostavio da čeka.
Uostalom, to je bio Valerij Zagornij.
Sami je radio za njega već nekoliko godina. Ruska organizacija stupila je u
kontakt s njim kada su tek počeli da posluju s MK Sudet. Bio im je potreban neko
ko je mogao da ih upozori na predstojeće racije, konkurenciju u poslu, i obavesti
ih da li im je policija na tragu. Da u suštini motri na sve što se dešava. A dobro su
plaćali za to.
Posle masakra u Rovanijemiju, Mati Husu, vođa Sudeta i dvojica njegovih
rođaka pronašli su Zagornija u Sankt Petersburgu i pokušali da vrate svoj novac.
Uostalom, Vadim je radio za Valerija, tako da je to bilo potpuno ispravno, kako
su mislili.
Dan posle tog sastanka, Zagornij se javio Samiju. Rekao je da su Finci stajali
iza svega ovoga. Pobili su sopstvene ljude i njegove ljude u šumi u Rovanijemiju,
učinili da Vadimovo telo nestane, podmetnuli ga kao žrtvenog jarca, dok su, u
stvari, zadržali i novac i drogu za sebe. A sada su tražili kompenzaciju od još
300.000 evra.
U Zagornijevoj teoriji bilo je mnogo rupa. Kao prvo, Finci nisu bili toliko
ambiciozni. Niko u njihovoj organizaciji nije bio dovoljno preduzimljiv da smisli
takav plan. Da ubije četvoricu njihovih ljudi i rizikuje rat u kome nikako nisu
mogli da pobede.
Za takve stvari potrebni su mozak, muda i vizija.
MK Sudet nije bio baš poznat ni po jednom od toga.
Kao drugo, nikada se ne bi usudili. Ako bi Zagornij pronašao i najmanji dokaz,
svi bi bili mrtvi. Zbrisani s lica zemlje. Sa svojim porodicama i prijateljima.
 Sami nije pomenuo nijednu od svojih primedbi na teoriju, kao ni mrtvog
snajperistu kog su našli, što je ukazivalo na to da je iza svega stajao Vadim
Tarasov.
Obećao je da će istražiti. Približiti se Sudetu. Raspitati se.
Kada je Mati rekao Samiju na sahrani „da ga nikada neće naći” i „da se okani”,
jer je Vadim mrtav, na trenutak je pomislio da je Zagornij bio u pravu, da je Mati,
jednostavno, možda bio dovoljno pohlepan i glup da pokuša da prevari Rusa.
Onda su zvali Šveđani: našli su Tarasova u šumi nadomak Haparande.
Zagornij je želeo da se Sami uključi u istragu Šveđana. Poslao je još nekoga,
ko može u potpunosti da se koncentriše na pronalaženje droge i novca, ali bilo bi
dobro imati čoveka u policiji u Haparandi ako lokalni policajci nadmaše sami sebe
i pronađu ono što pripada njemu.
Zato je Sami prešao granicu, preneo švedskim kolegama sve što su Finci
saznali u istrazi, ali ih je, takođe, obavestio da je Zagornij poslao nekoga. To je
bio lak način da im skrene pažnju, a moglo bi biti važno kasnije, ako bude morao
da reaguje na informaciju koju ima samo policija, otvori mogućnost curenja
podataka.
„Da li si našao ono što je nestalo?”, upitao je sada Valerija, utišavajući glas i
gledajući oko sebe, ali nikoga nije bilo u blizini u domašaju sluha.
„Ne, zašto?”
„Da li si pomislio da je druga osoba koju si poslao možda našla?”
„Ne.”
Ništa više. Samo neprobojna, neprijatna tišina koja je učinila Samija
nervoznim i nesigurnim da li je dobro postupio što je zvao.
„Ubijen je lokalni diler droge, pa sam pomislio da je on možda uzeo robu, a ti
si je vratio”, nastavio je da objašnjava, iako Valerij to nije tražio.
„Ne.”
„U redu onda... u tom slučaju nastavljam.”
Ponovo ćutanje, ali drugačije vrste nego ranije. Valerij je prekinuo vezu. Sami
je spustio telefon, izvadio još jednu cigaretu i primetio da mu se ruka pomalo trese
dok ju je palio. Ostao je da sedi na klupi na suncu. Pokušao je da uživa u lepom
vremenu, vodi i toploti, ali nije mogao da se ne upita da li je Zagornij cenio to što
ga je zvao. Nadao se da jeste; ako je postojao neko koga zaista nije želeo da naljuti,
to je bio on.
 40

K ada su tehničari došli iz Lulea, Hana i Gordon izašli su iz stana Renea Fukea
i odvezli se da privedu Antona Helgrena. Vesti na radiju počinjale su s pet
tela pronađenih u Haparandi, ali trenutno se nije znalo mnogo više od toga. Kada
su prešli na telefonski intervju s influenserkom Nensi Kju, koja se slučajno zatekla
u gradu, Hana je isključila radio. Apsolutno nije želela da čuje ništa više od te
mlade žene i zaista nije mogla da vidi nikakvu korist od tih takozvanih iskaza
svedoka s lica mesta. Sve su to bile varijacije koliko je bilo „užasno”, i „naravno
da sam se uplašila”, i „grozno je kada se to dogodi tako blizu tebe”. Hani nije bilo
jasno šta slušalac dobija osim nepoznatog glasa koji ponavlja sasvim očigledno.
„Ovo će biti krupno”, rekao je Gordon kada je ona utišala radio.
„Da.”
Baš kao prošli put kada su bili ovde, Helgren je stajao pred vratima i čekao ih
dok su se približavali kući. U istom ili bar sličnom donjem delu trenerke i
flanelskoj košulji. Ispod kape mu je čelo definitivno bilo namršteno na isti način.
„Šta hoćete?”
„Da pričamo s tobom?”, odgovorio je Gordon.
„Zauzet sam.”
„Što god da je, moraće da sačeka, ovo je važnije.”
„To ti kažeš.”
„Došli smo da pričamo s tobom o istrazi ubistva, tako da, tačno, ja to kažem.”
„Ko je ubijen?”
„Odvešćemo te u stanicu”, rekao je Gordon, pokazujući na auto. Helgren je
slegnuo ramenima, dohvatio jaknu s kuke iza vrata i pošao za njima.
Kada su skrenuli u policijsku garažu, pratilo ih je desetak ljudi s telefonima i
kamerama, izvikujući pitanja – uzalud, pošto ionako ne bi čuli da im je neko iz
kola uopšte odgovarao.
Naizgled nezainteresovan za sve ovo uzbuđenje, Helgren je seo s jedne strane
stola, a Hana i Gordon s druge. Sobe za saslušanje obično se opisuju kao prilično
bezlične. Male i sumorne, često bez prozora, s lošim osvetljenjem i zidovima
mutnih boja. Hana je uvek obraćala pažnju na to kada bi videla jednu od takvih
prostorija u filmu ili na televiziji, a onda bi pomislila da to nije ništa u poređenju
s ovom sobom. Kao da je neko, pošto su sve ostale prostorije dovršene, shvatio
da im je potrebna i soba za saslušanja, pa je raščistio ostavu na donjem spratu,
nalepio žalosne tapete na zidove i to je bilo sve. Tesna, bez vazduha, s
klaustrofobično niskim plafonom, čak i bez izukrštanih cevi ispod njega. U njoj
su bili jednostavni beli kuhinjski sto od laminirane šperploče i četiri plastične
stolice s metalnim nogarima, i sve je bilo prišrafljeno za pod da ne bi moglo da
bude upotrebljeno kao oružje. Nije bilo prozor-ogledala ni opreme za snimanje,
samo prazni sivi zidovi, dvoja vrata i jednostavan nameštaj osvetljen oštrom
svetlošću iz dve zujeće neonke na plafonu. Izazivalo je osećaj da ako bilo koga
ostavite unutra dovoljno dugo, priznaće, ako ni zbog čega drugog, samo da bi
izašao odavde.
Hana je mrzela tu prostoriju.
Gordon je spustio svoj telefon na sto i počeo da snima. Naveo je ko je prisutan
u prostoriji i koliko je sati. Hana je izvadila notes i spremila se da hvata beleške.
Kada je Gordon postao šef, uveo je protokol po kome će sva saslušanja biti
snimana i zapisivana, kako bi se umanjio rizik da optuženi u toku suđenja ospori
snimak sa saslušanja.
„Možeš li da nam kažeš nešto o svom odnosu s Reneom Fukeom?”
Helgren nije odgovorio, samo je mirno uzvraćao na Gordonovo zurenje ledeno
plavim očima.
„Znamo da se vas dvojica poznajete”, nastavio je Gordon. „Videli smo ga s
tobom.”
„Poznajemo se.”
„Kako?”
„Kako? Upoznali smo se, eto kako se poznajemo.”
„Kako ste se upoznali?”
„Preko zajedničkih prijatelja.”
„Možeš li da nam kažeš imena nekih od njih?” uključila se Hana.
Helgren kao da je malo razmislio o tome, ali zatim je polako odmahnuo
glavom. „Izvini, ne sećam ih se.”
„Šta je on radio kod tebe?”
„Došao je u posetu.”
„Zbog?”
„Posete.”
Hana je mogla da se zakune da je videla samozadovoljni osmeh na
Helgrenovom licu, kao da ga zabavljaju sopstveni odrični odgovori na pitanja.
„Imamo razloge da verujemo da ste zajedno bili uključeni u kriminalne
aktivnosti”, nastavio je Gordon, ne dozvoljavajući da bude isprovociran.
„Kakve bi to bile aktivnosti?”
„Prekršaji u vezi s drogom, možda i ubistvo u tvom slučaju.”
„Šta vas navodi na to da tako mislite?” upitao je Helgren, zvučeći iskreno
radoznalo.
„Znaš li da li je Rene planirao da se vidi s nekim danas?”, nastavio je Gordon,
ignorišući Helgrenovo pitanje.
„Ne.”
„Da li si čuo išta o tome s kim on možda sarađuje?”
„Zar nije lakše sve ovo pitati njega?”, rekao je Helgren umornim glasom,
pogledavši na sat da pokaže da je umoran od ispitivanja.
„Rene Fuke je mrtav”, rekao je Gordon suvim i poslovnim tonom. „On i još
četvorica drugih ubijeni su jutros. Zbog toga smo hteli da pričamo s tobom.”
Na trenutak se moglo čuti samo zujanje neonki i šum u cevima dok je Helgren
obrađivao ovu novu informaciju. Ispravio se na neudobnoj stolici.
 „Ne znam ništa o tome”, rekao je razgovetno.
„Čak ni zašto su ubijeni?”
„Zašto bih ja to znao?”
„Možeš li da nam kažeš nešto o svom odnosu s Reneom Fukeom?” ponovio
je Gordon. Helgren nije odmah odgovorio. Hana je pomislila da može da vidi
kako se iza tih plavih očiju odvijaju grozničave kalkulacije.
„Poznavali smo jedan drugog”, rekao je, blago slegnuvši ramenima. „To je
sve.”
„Da li si znao u šta je on umešan?”
„Prevrtao je hamburgere u Maksu i studirao, koliko ja znam.”
„Dakle, taj mladi čovek, s kojim nisi imao ništa zajedničko, dolazio je kod
tebe s vremena na vreme i samo se... družio s tobom?” Bilo je očigledno da
Gordon ni na trenutak nije poverovao u to.
Helgren se zavalio na stolici, odmeravajući mogućnosti koje je imao na
raspolaganju. Hana je mislila da zna šta će on na kraju da odluči – vreme je da
kaže istinu – ali ga je pustila da sam dođe do toga.
Gordon je ustao i počeo da korača napred-nazad onih nekoliko koraka koliko
je to prostorija omogućavala. „Da li si čuo za Rusa koji je poginuo u saobraćajnoj
nesreći nadomak Vitvatneta? U autu su bili amfetamini vredni trideset miliona
kruna, koji su sada nestali. Znamo da je Rene Fuke prodavao drogu, ali ne znamo
ko je naleteo na Rusa ni ko je uzeo drogu. Zato smo pomislili da li si to mogao da
budeš ti, Antone?”
„Da li je zbog toga Rene bio kod tebe? Da kupi drogu?”, ubacila se Hana.
„Zašto mislite da sam to bio ja?”, upitao je Helgren.
„Ne znam. Zašto da ne?”, Gordon se osmehnuo. „Ali ako mi kažeš zašto je
Fuke bio tamo, onda možemo da damo sve od sebe da te isključimo iz istrage kao
osumnjičenog.”
Helgren je sedeo tiho, ne skrećući pogled sa zida ispred sebe.
Što god da sledeće čuju, Hana je bila sigurna da to neće biti istina.
„Radili smo zajedno”, oglasio se Helgren posle premišljanja. „Ali ne s
drogom.”
„Kakav onda posao?”
„On je od mene kupovao kožu, meso, rogove i preprodavao ih.”
„Kome?”
„Ne znam, nikada nisam pitao. Sve što sam mu prodavao bilo je potpuno
legalno.”
„Zašto nam to nisi odmah rekao?”
Hana je mislila da zna odgovor. Helgren je bio jedan od ljudi u ovom gradu
koji je smatrao policajce za neprijatelje. Videla je kako ponovo okleva pre nego
što je odlučio da nastavi.
„Nemam nikakve račune ni papire. Sve je nezvanično.”
„Tako da nije sasvim legalno”, napomenula je Hana.
„Ono što sam prodavao bilo je legalno, to sam hteo da kažem.”
 Hana je sve zapisivala. Nešto nije izgledalo kako treba. Za sve godine koliko
je imala posla s Antonom Helgrenom, on nikada nije priznao neki prekršaj.
Postojao je samo jedan razlog da to uradi sada: da prikrije još ozbiljniji prekršaj.
Čulo se kucanje na jednim od dvoja vrata i Roger je promolio glavu unutra,
izgledajući kao Lurč više nego ikada zbog niskog plafona.
„Gordone...”, rekao je dubokim glasom pa klimnuo glavom prema hodniku.
„Napravićemo kratku pauzu”, objavio je Gordon, završavajući snimanje i
izlazeći iz prostorije. Hana je spustila olovku, zavalila se na stolici i zagledala u
Helgrena, koji je sedeo uspravnih leđa, s podlakticama spuštenim na sto i očima
okrenutim prema zidu sa suprotne strane. Ako je bio zabrinut zbog posledica svog
priznanja, nije to pokazivao.
„Ne možeš da kriviš nikoga osim sebe što si se umešao u sve ovo”, rekla je
pošto su neko vreme sedeli u tišini. Helgren ju je uzdržano pogledao. „Da nisi
otrovao one vukove...”
„Koje vukove?”
„Da li si znao da su oni u blizini, ili si ostavio otrov iz puke zabave?”
Pre nego što je Helgren stigao da odgovori, ako je to uopšte nameravao,
Gordon se vratio s malim svežnjem papira u ruci. Uglavnom su to bile slike iz
kompjuterskog štampača, videla je Hana kada je seo. Gordon je ponovo izvadio
telefon i počeo da snima. Naveo je da je ovo nastavak saslušanja i koje je tačno
vreme pre nego što se nagnuo napred i raširio slike po stolu ispred Helgrena.
„Upravo smo počeli pretragu tvoje kuće...”
Helgren ih je pogledao, ispustio dubok uzdah i klonuo na stolici.
 41

„O vako će to biti”, započeo je Aleksander čim je ušao na vrata, pošto je o

svemu obavestio dodatno osoblje pozvano iz Lulea i Umea pa te ljude zatim
poslao kućama. Nije bilo razloga da svi znaju sve o tekućoj istrazi, pogotovo kad
su mediji njuškali okolo, tako da se u sobi za sastanke okupilo samo „redovno”
osoblje iz Haparande i Sami Ritola.
„Iz Umea će nam poslati koliko god ljudi nam je potrebno, dodatne tehničare
da rade ispred kuće i u Fukeovom stanu, medicinske istražitelje koji će raditi
dvadeset četiri sata dnevno. Nacionalna policija u pripravnosti je ako nam zatreba.
Ja ostajem na komandnom mestu”, nastavio je, izvlačeći stolicu i sedajući.
Svi oko stola zaklimali su glavama. Niko nije bio baš iznenađen. Nedostatak
osoblja – aktuelni problem u celoj zemlji – mogao se, bar kratkoročno, prevazići
u izuzetnim slučajevima kao što je ovaj. Aleksander je spustio pogled na beležnicu
pa se okrenuo prema Gordonu.
„Ovaj Anton Helgren, dokle smo stigli s njim?”
„Imamo ga u šaci zbog nekoliko prekršaja u vezi s lovom”, odgovorio je
Gordon. „Našli smo životinjske kože i neke nezakonite zamke, i priznao je da je
prodavao razne stvari Fukeu.”
„Fuke je imao tri jajeta ptica grabljivica u kući”, ubacila se Hana. „Ostalo je
verovatno prodao.”
„Dobro, još nešto?”
„Nema nikakve povezanosti s Tarasovom i hondom – bar nikakve koju smo
uspeli da pronađemo”, rekao je Gordon, nezadovoljno odmahujući glavom.
„Doveli smo psa iz carinske službe, ali nije bilo tragova nikakve droge u
njegovoj kući.”
Da li mu se učinilo ili se začuo uzdah razočaranja od Ritole koji je sedeo pored
Morgana, dok mu je on tiho sve prevodio?
„Nema oštećenja ni na jednom od njegovih vozila, i nijedno vozilo
registrovano na njega nije nestalo”, zaključila je Hana.
„Onda ćemo smanjiti prioritet Helgrenu dok ne naiđemo na još nešto što bi
moglo da ukazuje na njega kao na krivca”, izjavio je Aleksander. Okrenuo se
prema ostalima. „Broj telefona koji su Hana i Gordon našli, dokle smo stigli s
tim?”
Ludvig se blago nakašljao i spustio pogled na papire ispred sebe.
„U njemu je pripejd kartica Tele2. Tražio sam od kompanije da ustanove u
kojoj radnji je prodat taj broj i da li je osoba koja ga je kupila platila karticom.”
„Što nije mnogo verovatno”, promrmljao je P-O dovoljno glasno da svi čuju.
„To je nov broj, nije povezan ni sa jednom od ranijih istraga”, nastavio je
Ludvig, ne obraćajući pažnju na upadicu. „Aktiviran je istog dana kada smo
identifikovali Tarasova, tako da to ukazuje na nekakvu moguću vezu.”
 „Sledeći korak?”, upitao je Aleksander, hvatajući beleške.
„Kao što rekoh, pokušavamo da otkrijemo u kojoj radnji je prodat. Zvali smo
ga, ali nije povezan ni na jedan telekomunikacioni toranj, tako da je ili isključen,
ili uništen. Nastavićemo da pokušavamo.”
Kratko sleganje ramenima označilo je da je to sve što je imao da kaže, i P-O
je preuzeo reč.
„Elinor Nordgren, poznata i kao Nensi Kju, i njena družina nisu videli nikoga
na licu mesta, nisu naišli ni na kakav auto, ništa.”
„Da jesu, siguran sam da bismo već čitali o tome”, kiselo je primetio Morgan.
To je najverovatnije bilo tačno. Nensi je dobijala maksimalnu medijsku
pokrivenost. Aftonbladet su bile prve novine koje je zvala, ali tabloidi nisu bili
jedini s pristupom čitavoj tragediji u stilu „influenserka koja se našla usred slučaja
ubistva”. Verovatno nije bilo još mnogo toga o čemu bi mogli da izveste. Policija
još nije izdala nikakvo zvanično saopštenje, a Nensi je uspela da im da lokaciju
na kojoj su se tela nalazila, prirodu povreda, način na koji su naizgled ubijeni, sve
drhtavim glasom i suznih očiju kao da je ona najviše pogođena ovim užasom.
Međutim, nije izgledalo da je bila previše traumatizovana. Sadržina oduzetih
telefona otkrila je da su Nensi i njeni prijatelji obilazili mesto zločina fotografišući
i snimajući neko vreme pre nego što su odlučili da zovu policiju. Aleksander se i
dalje pitao da li treba da se pozabavi time, i ako treba, na koji način.
To pitanje moraće da sačeka.
„Znam da je ovo bio dug dan”, nastavio je on, gledajući kolege; svi su
izgledali, uz mogući izuzetak Samija Ritole, kao da su manje ili više pogođeni
današnjim događajima. „Ali imamo pet ubistava, i ako pretpostavimo da su
povezana s Vadimom Tarasovom i drogom, s obzirom na to da je uključen Rene
Fuke, onda... Šta vi mislite? Nema pogrešnih odgovora. Važnih ili nevažnih.”
Izgledalo je da niko nije voljan da počne dok se Morgan nije oglasio i rekao
da su identifikovali svih pet žrtava u napuštenoj kući, stupili u kontakt s njihovim
najbližim srodnicima i obavili početne, kratke razgovore. Jedna od žrtava već je
imala krivični dosije. Krađa kola i blaži fizički napad. Dvojica nisu imali vozačku
dozvolu, što nije nužno značilo da ne mogu da voze, Rene i ostala dvojica imali
su svoja vozila, ali nije bilo oštećenja ni na jednom od njih.
„Po onome što smo dosad otkrili i uspeli da izvučemo iz njihovih telefona,
nema pokazatelja da je ijedan od ubijenih ljudi bio umešan u nesreću u kojoj je
poginuo Tarasov”, zaključio je Morgan svoje izlaganje.
„Možda su imali telefone za jednokratnu upotrebu”, napomenuo je P-O.
„Naravno, ali na ovim telefonima bilo je dosta toga u vezi s prodajom droge,
tako da to ne deluje verovatno.”
„Da li su, po našem mišljenju, bili tamo da kupuju ili prodaju?”, ubacio se
Lurč.
„Zašto bi on prodavao nekome?”, P-O je odmahnuo glavom. „Bolje je da valja
robu svojim mušterijama ako je se već dočepao.”
„Ništa ne ukazuje na to”, primetio je Morgan. „Da je se dočepao.”
„Dakle, onda su kupovali?”, nastavio je Lurč. „Od koga?”
 „I kakve su šanse da je Tarasova autom ubio neko ko je znao čime se Rene
bavi?”, premišljala je Hana. „Čak ni mi to nismo znali.”
„Ako su oni bili kupci, zašto su ubijeni?”
„Sami, ti si rekao da je taj Zagornij možda poslao nekoga”, rekao je Gordon,
okrećući se prema finskom kolegi na kraćoj strani stola. „Da li bi ovo moglo biti
delo tog nekoga koga je on poslao?”
„Definitivno.”
„Koga je mogao da pošalje? Koga tražimo? Imaš li ikakvu predstavu?”
„Ne, mogu da se raspitam, ali nemojte mnogo da se nadate.”
Nema opasnosti od toga, pomislio je Aleksander, gledajući u svog kolegu koji
se ponovo nemarno zavalio na stolici i ljuljao se na njene zadnje dve noge,
prekrštenih ruku, s onom iritirajućom šibicom u ustima, ne dodajući zaista
nikakve informacije na ono što je već rečeno.
„Zašto si ti još ovde?”, izletelo je Aleksanderu i shvatio je da ga je iritiranost
navela da izrazi ono što mu je bilo u glavi.
„Ne žurim nazad. Juče sam upoznao jednu devojku...”, odgovorio je Sami
sležući ramenima, naizgled ne obraćajući pažnju na uvredu koju je to pitanje
sadržalo.
„Dakle, Rene i njegovi momci otišli su tamo da kupuju, Rusi su se pojavili
usred transakcije, sve ih pobili i otišli.” Ludvig je pokušao da vrati razgovor na
aktuelnu temu.
„Kako bi Rusi znali gde da ih nađu?”, upitao je Gordon.
„A ako su znali, gde su nestali prodavci? Svi koje smo tamo našli mogu se
povezati sa Fukeom”, dodao je Morgan.
„Glupo pitanje, ali jesmo li sigurni da roba nije još u hondi?”, rekao je Lurč.
„Još ga nismo izvadili, ali ronioci kažu da je auto prazan”, odgovorio je
Gordon.
Usledilo je kratko ćutanje. Aleksander je pretpostavio da se misli svima kreću
u istom pravcu. Toliko promenljivih faktora, toliko mogućnosti i toliko toga što
ne znaju. Ne znaju ništa, iskreno govoreći.
„Da je ovo moj slućaj”, oglasio se Sami, gledajući u Aleksandera s druge
strane stola, „nije, ali da jeste... nastavio bih sa širim pristupom, pod
pretpostavkom da su novac i droga ostali u ovom području.”
„Zašto?”
„Zato što ne znamo šta se tamo zaista dogodilo. Ni ko, ni šta, ni zašto, a ne
možemo da povežemo Ruse s tim mestom ni na kakav konkretan način.”
Rasprava se nastavila još nekoliko minuta, ali kada je postala još neodređenija,
Aleksander je zatražio tišinu i sumirao.
„Prioritet nam ostaju pet žrtava ubistva, ali nastavićemo da tražimo i drogu i
novac, i pretpostavićemo da su i dalje u ovom području.” Video je kako Sami
zadovoljno klima glavom, a zatim je završio sastanak i rekao svima da odu kući i
pokušaju malo da odspavaju.
On sam ostao je u stanici; morao je da razmisli koliko od onoga o čemu su
razgovarali treba da bude izneto na konferenciji za štampu, a koliko zadržati za
sebe. Niko nije povezao današnje događaje s telom pronađenim u šumi ili sa
sedmoro mrtvaca u Rovanijemiju. Još. Ali to je verovatno bilo samo pitanje
vremena.
 42

T ek kada se vratila u svoju kancelariju, Hana je shvatila koliko je umorna, što

nije ni bilo čudo; jedan pogled na sat pokazao joj je da je bila u pokretu skoro
šesnaest sati. Prigušujući zevanje, uzela je jedan od flomastera uredno poslaganih
uz ivicu stola, pa prišla do table na zidu, na kojoj je i dalje bila okačena slika
Renea Fukea. Zaokružila je isto područje na mapi kao i prošli put, kada je ručala
s Tomasom, pa se izmakla za korak.
„Šta je to?”
Hana se okrenula. Gordon je stajao na vratima u letnjoj jakni, spreman da
pođe.
„Ako sada imamo više pomoći, a pretpostavljamo da je sve ostalo na lokalnom
nivou, mislim da je ovo područje na koje bi trebalo da se koncentrišemo”,
odgovorila je ona, pokazujući glavom na mapu.
„Zbog čega?”
„Sudar, honda u jezeru, poznavanje sporednih puteva i mesta na kojima možeš
da se otarasiš auta. U svakom slučaju, možemo da počnemo odatle pa da širimo
pretragu dalje.”
Gordon je klimnuo glavom s odobravanjem. Ona je uzela jaknu s naslona
stolice i upravo je htela da je obuče i pođe za njim napolje, kada je počela da je
preplavljuje vrućina.
„Dođavola!”
Čitav dan prošao je bez i najmanjeg nagoveštaja napada vrućine. Osećala je
toplotu posle seksa s Gordonom, ali to je bilo zbog seksa a ne menopauze. Na
trenutak se usudila da poveruje da će imati luksuz da provede dan ili dva bez
naleta vrućine, ali naravno da ga nije imala. Mogla je da oseti kako joj koža
postaje jarkocrvena, znoj joj je izbio po vratu i licu i počeo da joj se sliva između
dojki. Vratila se do pisaćeg stola, izvukla gornju fioku i uzela maramice iz nje.
„Napad vrućine?”
„A kako tebi izgleda?”
„Kao da si upravo istrčala pola maratona.”
Ne uspevajući da se osmehne, obrisala je vrat i lice, bacila maramicu u kantu
za smeće i izvadila novu.
„Jesi li došla autom?”, upitao je Gordon.
„Ne, zašto?”
„Novinari su svuda – postoji opasnost da bi mogli da te prate do kuće ako
budeš išla peške.”
Hana je uzdahnula i pogledala na sat. Da li da pozove Tomasa i zamoli ga da
dođe po nju? Bilo je kasno, ali bila je ubeđena da još nije zaspao. Nadala se da
nije, želela je da nastave razgovor koji su poćeli za ručkom.
„Mogu da te odvezem ako hoćeš.”
 „Odlično. Hvala.”
Uhvatila se za gornji deo bluze i protresla ga da propusti malo svežeg vazduha,
pa isključila svetlo i pošla za njim niz stepenice i napolje iz zgrade.
Čim su otvorili vrata, bili su opkoljeni. Gordon je novinarima ljubazno rekao
da nemaju komentar i da će Aleksander Erikson sazvati konferenciju za štampu
ili kasnije večeras ili sutra rano ujutro. Hana je ćutala, streljajući pogledom
svakoga ko bi se previše približio. Došli su do auta, ušli, uspeli da se isparkiraju i
odvezu a da nikoga ne pregaze.
Kada su izašli na Kepmansgatan, videli su ljude okupljene na delu trga
najbližem Gradskom hotelu i zgradi opštine. Hana je procenila da se pedesetak
ljudi vrzma okolo u manjim i većim grupama, neki zagrljeni, neki uplakani.
Upaljen je veliki broj sveća, mada one nisu imale naročiti učinak u još svetloj
noći. Po zemlji je ležalo cveće, a na niski zid bili su naslonjeni venci i nekoliko
plišanih životinja među njima, s ručno napisanim porukama i fotografijama
zaštićenim najlonom.
„Da li smo objavili imena žrtava?”, upitala je Hana kada je videla da su na
slikama svi ubijeni mladići.
„X to sada radi, ali izgleda da se već pojavilo na društvenim mrežama.”
Nekoliko minuta kasnije, Gordon je zaustavio auto ispred njene kuće na
Bjernholmsgatanu. Hana je pogledala iza njega, gore prema svojoj kući.
Isključena svetla. Na prilaznom putu bio je samo jedan od njihova dva auta.
Tomas nije bio kod kuće. To nije bilo nešto što bi Gordon morao da zna.
„Hvala za vožnju.”
„Nema na čemu.”
Otkopčala je sigurnosni pojas i na trenutak osetila poriv da ga brzo zagrli ili
poljubi u obraz, ali se uzdržala.
„Pa, onda, do viđenja. Videćemo se sutra”, rekla je i zalupila vrata, i gledala
ga kako se odvozi pre nego što je prešla preko ulice i prišla poštanskom sandučetu.
Bilo je prazno. Ili danas nisu dobijali nikakvu poštu, ili je Tomas bio kod kuće u
nekom trenutku posle podne i uzeo je.
Zakoračila je u njihovo dvorište i primetila da travnjak treba pokositi, uprkos
tome što je vreme bilo veoma suvo.
Danas je nešto započela. To nije ličilo na nju, nije bio njen uobičajeni način.
Tomas je preuzimao inicijativu, govorio, ne naročito mnogo ali više od nje,
kada je to bilo potrebno. Ali ne sada, ne već dugo, ne kada je došlo do ovoga.
Šta je, uostalom, bilo ovo?
Morala je to da otkrije, shvatila je. Taj pogled preko stola za ručkom. Njegova
težina. Ozbiljnost. Uplašio ju je, učinio da postane nemoguće i dalje izbegavati
neke stvari.
Bolje je znati, nego nagađati, zamišljati najgore.
Ušla je po ključ svog auta. Nije se potrudila da ga pozove ili pogleda u sobu i
proveri da li spava. Znala je da nije ovde. Nije znala gde je, ali postojalo je
nekoliko mesta na kojima je mogla da pogleda.
 43

N ekoliko nedelja posle dana za koji je odlučila da bude njen osamnaesti

rođendan, Ujka je došao do nje i rekao joj da je vreme da ode. Bila je
spremna. Došlo je vreme da počne da preuzima zadatke.
Ali pre toga imao je iznenađenje za nju.
Sedeli su u autu. Ujka je vozio. Dugo i daleko. Nazad do mesta s kog je
krenula. Iako za deset godina nije ni pomislila na to mesto ili ljude u njemu,
odmah ga je prepoznala. Primetila je da joj disanje postaje teže. Puls joj se
ubrzavao. Koncentrisala se na to da ga kontroliše, da potisne te misli, da se
pribere. I uspela je. Gledala je mirno i zamišljeno kroz prozor sa strane kada je
Ujka zaustavio auto.
„Šta radimo ovde?”
„Šta ti želiš da radiš ovde?”
Okrenula se prema njemu, ne shvatajući. Šta je ona želela, šta je iko od njih
želeo, bilo je sporedno, nevažno.
„Ovo je poklon za tvoju maturu.”
Katja je ponovo pogledala kroz prozor i videla čoveka na travnjaku ispred
male bele kuće u podnožju brda. Deset godina starijeg, ali još istog. Tatjana
možda više nije postojala, ali Katja nije zaboravila šta joj je on uradio.
Izašla je iz auta, a Ujka se odvezao.
Čovek na travnjaku skrenuo je pogled prema autu dok se udaljavao, a zatim
prema njoj. Nije bilo nikakvog nagoveštaja prepoznavanja. Stajala je tamo i
gledala samu sebe kako polako ide niz brdo, ulazi u dvorište i prilazi mu.
Pobrinuće se da sazna ko je ona pre nego što mu nabije nos u mozak bez mnogo
napora.
Ili će mu preseći butnu arteriju jednim brzim rezom i gledati ga kako
bespomoćno krvari na travnjaku.
Ili mu zgnječiti grlo i sagnuti se iznad njega dok se bude sporo gušio. Ne, neće
uraditi ništa od toga.
Bila je sredina dana. Nije znala ništa o okruženju, komšijama ni o tome koga
ima u kući. Pripreme i strpljenje bili su ključ uspeha. Nikada ne dopuštaj da te
obuzmu emocije.
Sa zadovoljnim smeškom krenula je niz ulicu i nestala.
Dve nedelje kasnije našli su ga u reci. Pod uticajem alkohola, nekako se
upetljao u lanac svog sidra kada je otišao na pecanje, pao je s palube i utopio se.
Nesreća retko dolazi sama, i sledećeg meseca je njegova žena poginula kada
je prekinut električni kabl doveo napon na njen šporet i sudoperu. Katja je stajala
malo dalje s drugim radoznalim posmatračima kada je hitna pomoć došla po nju.
Kada su se kola odvezla bez sirena i plavih svetala, izvadila je telefon i udaljila
se. Petnaest minuta kasnije, Ujka je došao po nju.
Sada je stajao pored prozora, čovek koji joj je dao osvetu, dao joj novi život. S
obe strane spuštala mu se crvena cvetna zavesa i zurio je u malu gomilu ljudi koji
su se okupili dole, s vremena na vreme pijuckajući topli napitak. Katja je sedela
u jednoj fotelji, gledala ga i čekala da on preuzme inicijativu.
Ujka.
Pokucao je na njena vrata, ušao kada je otvorila, ljubazno je upitao kako je,
osvrnuo se po sobi, pohvalno se izrazio o njoj, pa se upitao da li bi mogla da mu
spremi šolju čaja.
Katja nije pitala šta on radi ovde; reći će joj kad dođe vreme za to. Osim toga,
ona je verovatno manje-više znala njegove razloge.
„Dobro onda, petorica mrtvih, je li tako?”, rekao je na ruskom, i dalje
netremice gledajući kroz prozor.
„Da.”
„I uzela si ono po šta si došla ovamo?”
Katja je na trenutak oklevala, sigurna da on već zna odgovor, ali bilo je teško
izgovoriti ga naglas, razočarati ga.
„Ne, ne još.”
„Ali približavaš se.”
Ponovo joj je bilo potrebno nekoliko sekundi da odgovori. Laž bi učinila
ostatak razgovora lakšim, brže ga okončala, ali on je bio jedina osoba koju nikada
nije lagala.
„Zapravo, ne”, priznala je.
Ujka je otpio gutljaj erl greja i još jednom pogledao ožalošćene koji su se
okupili na trgu, pa se okrenuo prema njoj, prvi put otkako mu je donela čaj.
„Pa zašto su oni umrli?”
„Previše su znali.”
„O čemu?”
„O svemu. O meni. Napali su me.”
„Oni su napali tebe? U toj kući? Šta si ti radila tamo?”
Za nekoga sa strane, ovo bi zvučalo kao ljubazno raspitivanje u razgovoru, ali
Katja je znala da je podvrgnuta ispitivanju. Ponovo joj je kroz glavu sevnula
pomisao da slaže, ali ju je potisnula. Onima koji lažu da sačuvaju sopstvenu kožu
ili da se prikažu boljim nego što jesu, ne može se verovati, a organizacija za koju
je ona radila bila je zasnovana na poverenju.
„Uspeli su da me zarobe”, priznala je, nateravši se da ga pogleda u oči, i videla
je kako je iznenađeno podigao obrve, ali nije mogla da zaključi da li se pretvarao,
ili je stvarno bio iznenađen.
„Dakle, oni su umrli zato što si ti bila nemarna.”
„Žao mi je.”
Ujka je klimnuo glavom, pa se ponovo okrenuo prema prozoru i ljudima na
trgu.
 „Zar sada neće biti teže? Policija je u stanju visoke pripravnosti, a ceo grad
pun je novinara. Izgleda kao da su sve oči uprte ovamo.”
Da je to bio bilo ko drugi osim Ujke, rekla bi mu da je sam zadatak već bio
dovoljno težak, zapravo, na ivici nemogućeg.
Poslali su je u Švedsku da nađe tri torbe koje je bilo ko mogao da ukrade i
sakrije bilo gde. S prednošću od više od nedelju dana, taj neko sada bi mogao biti
na drugoj strani sveta.
Umesto toga rekla je: „Završiću ovo”, primećujući, na svoje zadovoljstvo, da
je glas nije izdao.
„Tako sam i pretpostavljao. Valerij je malo nestrpljiv.”
„Prošlo je samo nekoliko dana.”
Ujka nije odgovorio, samo joj se blago osmehnuo. Da li je ovo previše zvučalo
kao izgovor? Izgovori su bili nešto čega se veoma rano odrekla.
„Znam, znam.”
Spustio je šolju na njen pisaći sto, izašao u mali hodnik iza njenih ulaznih
vrata, uzeo pljosnati šešir s kuke na koju ga je okačio. Katja je ustala. On se
spremao da ode, njegova kratka poseta je završena.
„Zašto si stvarno došao ovamo?”
„Hteo sam da se uverim da si dobro. Da držiš situaciju pod kontrolom.”
Izašao je bez ijedne dodatne reči. Kada su se vrata zatvorila, Katja je prišla i
zaključala ih pre nego što se vratila u fotelju.
Ovo svakako nije bio odgovor koji je želela. Dosad je ova poseta delovala kao
nenaglašen ali jasan pokazatelj razočaranja. Nadala se da će je on završiti dajući
joj nove informacije, govoreći joj da je zbog toga došao. Ili u gorem slučaju, da
neko od njenih kolega dolazi kao pojačanje.
Blagi prekor. Određena mera poniženja.
Za sve godine koliko je radila za Ujku, on nikada nije smatrao neophodnim da
se uveri da ona drži situaciju pod kontrolom ili da je dobro. To nije bio razlog ni
ovog puta. Kratka poseta bila je podsetnik i upozorenje. Morala je da obavi posao;
trenutno je izgledalo da neće uspeti u tome.
Ujka nije dopuštao neuspeh.
 44

N a kraju je zaspao.
Međutim, Sandra je još ležala budna, zureći uprazno dok su ti nenadoknadivi
sati otkucavali, a njena ozlojeđenost i ljutnja rasli s približavanjem zore. Ovo
uopšte nije planirala; odsad bi trebalo da bude lako. Relativno lako, u svakom
slučaju. Ubili su čoveka – Kenet je ubio čoveka, ispravila se – i od toga se nije
moglo pobeći. Ono što su uradili kasnije bilo je nemoralno, pogrešno na svaki
načiri, ali je za nju, takođe, bilo iznenađujuće lako da živi s tim. U stvari, jedva
da je više i razmišljala o toj noći ili o tom čoveku u šumi. Sećanje na ono što se
dogodilo brisano je iz dana u dan, svedeno na neidentifikovanu nelagodu koja će
na kraju potpuno nestati.
Sve će biti kako treba. Sve će biti mnogo bolje.
U vreme ručka otišla je u centar grada, razgledala izloge radnji, napravila u
mislima spisak raznih lepih stvari, iznervirana što će morati toliko da čeka da sve
to dobije u stvarnosti. Tri godine. Ali danas je počela da se poigrava idejom da bi
dve, možda dve i po godine mogle biti dovoljne. Na Storgatanu zastala je ispred
jednog salona lepote. Nikada nije sređivala nokte u salonu. To je bila sama
definicija traćenja novca koji nemate. Izgrizeni, polomljeni i s ružnim
zanokticama, njeni nokti čeznuli su za negom i ljubavlju. I dobiće ih. Ali ne sada.
Kada se okrenula da krene dalje, maltene je naletela na Fridu. Sada se zvala
Frida Aho, otkad se udala za Harija Ahoa, vlasnika dveju najvećih prodavnica
duvana u gradu. Kada bi lokalne novine periodično objavljivale naslove o tome
ko najviše zarađuje u vašoj opštini, Hari Aho uvek je bio na spisku. Blizu vrha.
Frida je imala nekoliko stotina pratilaca više na Instagramu nego Sandra.
Imala je objave skoro svakog dana.
„O, zdravo.” Frida se osmehnula i skinula naočari za sunce dok joj je prilazila
poslednjih nekoliko koraka. Sandra se malo izmakla za slučaj da bi Frida mogla
da pokuša da je zagrli. „Odavno te nisam videla.”
„Da.”
Sandra je uputila lažan osmeh u njenom pravcu, ne znajući gde tačno da gleda.
Frida je izgledala toliko opušteno, toliko samouvereno. Obučena u svetlu,
modernu odeću. Skupe cipele, lepa frizura, savršena šminka. S druge strane,
Sandra nije nosila šminku, a na sebi je imala staru vetrovku preko uniforme
zatvorskog službenika. Osećala se onako kao što se uvek osećala u Fridinom
prisustvu.
Siromašno, ružno, beznačajno.
„Kako si?”, pitala je Frida. Da li Sandra još radi u zatvoru (da), kako joj je
majka (dobro), i da li je i dalje sa... Konradom? (Kenetom, i da.)
Kao da su prijateljice. Kao da ju je briga.
Da li je stvarno moguće da je zaboravila?
 Da je godinama koristila svaku priliku da bude zla i nadmena prema Sandri,
hvata jeftine poene na njoj i zbija šale na njen račun, dok Sandra ne pobegne kući
uplakana, zaklinjući se da se više nikada neće vratiti u školu.
Da je u prvom razredu srednje škole dala Sandri staru odeću svog mlađeg brata
pred celim razredom, govoreći da je ona bar novija od svega što Sandra ima i da
će joj savršeno pristajati, jer još nema grudi.
Sandra je odgovarala i sama postavila nekoliko pitanja, dobila neka
obaveštenja o zajedničkim poznanicima, a zatim je Frida ušla u salon lepote. Bar
je imala toliko osećaja da ne laže Sandru u lice, govoreći nešto u stilu „nadam se
da ću te uskoro videti” ili „hajde da pokušamo da se nađemo” Ostatak popodneva
Sandra je bila loše raspoložena, a raspoloženje joj se nimalo nije popravilo kada
se parkirala u njihovom dvorištu.
„Odakle ovaj mercedes?”, upitala je čim je ušla u kuhinju, gde je Kenet
obavljao završne poteze u pripremi nekakve paste za večeru.
„Pozajmio sam ga od UV-a.”
„Gde je volvo?”
„Otarasio sam ga se.”
„Gde?”
„Gurnuo sam ga u rudarsko okno u Palaki.”
Zvučalo je kao dobro mesto. Ona nikada nije bila tamo, samo je čula za to
mesto, a volvo je bio ono poslednje što ih je povezivalo s hondom, koja ih je
povezivala s Rusom. Jedan korak bliže boljem životu. Zato se obuzdala.
Uostalom, ovo je Kenet, ona ga voli, stvarno ga voli, ali on ne razmisli uvek o
svemu dokraja. Sumnjičavo je zaškiljila prema njemu.
„Kako si stigao tamo?”
„Ja... odvezao sam ga.”
„Hoćeš li da završimo u zatvoru?”, prasnula je ona i videla kako se on malo
skupio od oštrine njenog glasa. „Kako, dođavola, možeš da se voziš okolo u njemu
usred belog dana?”
„Znaš...”, započeo je on, a ona je mogla da vidi da je očekivao ovo pitanje. „U
stvari, sumnjivije je vozikati se okolo u tri sata ujutro. Po danu je to samo još
jedan razdrndani volvo više na putu.”
Tačno. Ona je pomislila to isto dok je sedela u svom autu i čekala ga da se
vrati pošto se otarasio honde. Lakše je setiti se koji ste auto videli ako ste sreli
samo jedan ili dva.
„A tvoja ideja bila je da treba da ga se rešimo”, nastavio je Kenet
odbrambenim tonom. „Samo sam radio ono što si želela.”
Ponovo tačno. Kao i uvek. Toliko nastoji da joj ugodi, da je učini srećnom i
zadovoljnom. Kao pas. Šta god se dogodilo, mogla je biti sigurna u jedno: Kenet
je nikada neće napustiti, izdati ili se okrenuti protiv nje. Trebalo bi da to više ceni.
Hari Aho verovatno je varao Fridu sve vreme i naterao je da potpiše predbračni
ugovor.
„U pravu si”, rekla je blago pa prišla i poljubila ga u usta. „Izvini.”
 Nije mogla da se ne osmehne kada je videla koliko mu je laknulo i koliko je
bio srećan zbog toga. Da je imao rep, počeo bi da maše njim. Još jednom ga je
poljubila i otišla da sedne za kuhinjski sto.
„Kako si se vratio?”, upitala je, sipajući im vodu u čaše.
„Pozvao sam UV-a, on je došao po mene u Koutojervi.”
„A onda ti je pozajmio auto.”
„Da.”
„Šta si mu rekao da se dogodilo s volvom?”
„Da se pokvario.”
Sandra ga je gledala dok se koncentrisao na ceđenje vode iz špageta. Postojalo
je još nešto. Nešto više. U tim kratkim rečima. Nešto što joj nije rekao.
„Zar on nije želeo da ga pogleda? To mu je posao. I kako si stigao u Koutojervi
bez auta?”
Njegov jedini odgovor bio je dubok uzdah i mogla je da vidi kako zatvara oči
da ne bi zasuzile. Uopšte nije umeo da je laže. Znao je da ona to zna i verovatno
zbog toga nije čak ni pokušavao.

Sada nije mogla da spava, nije mogla da se opusti. Prokleti Kenet. I prokleti UV.
Prokleta bila cela ova prokleta stvar. Zašto sve nije, jednostavno, moglo da se
odvija onako kao što je ona želela? Zašto je sve bilo tako jebeno teško? Morala je
da razmišlja unapred.
Ako se dogodi najgore.
Ako ih uhvate. Zbog bilo kog razloga.
Ako policija dođe.
Da li je postojala ikakva mogućnost da se iskobelja iz toga? Kenet je naleteo
na Rusa, pa šta su onda zaista imali zbog čega bi je optužili? To što je štitila
kriminalca. I krađu, verovatno. Skrnavljenje ljudskih ostataka, možda. Ali ako
kaže da ju je Kenet naterao da mu pomogne i da zatim ćuti... Da joj je pretio. Da
je sakrio plen, a njoj nikada nije rekao gde. Ona je bila previše uplašena da pita,
da bilo šta kaže. Da li bi poverovali u to? Malo je verovatno. Ljudi koji su ih
poznavali znali su da je ona glavna u njihovoj vezi.
Tomas je znao. I Hana. A Hana je pandur.
Ali mogla bi ubediti Keneta da laže i kaže da joj je pretio, da je bio nasilan.
Učinio bi to zbog nje. Nije bilo mnogo važno da li bi iko poverovao u to – morali
bi da dokažu bez ikakve sumnje da to nije istina. U najboljem slučaju, ona bi
mogla da ostane na slobodi, a Kenet bi se vratio u zatvor.
To je zvučalo pogrešno.
Naravno, u najboljem slučaju, oboje bi uspeli da se izvuku, ali ako se dogodi
najgore, najviše čemu su mogli da se nadaju bilo je da će on biti osuđen zbog
ubistva iz nehata i odslužiti nekoliko godina, a ona će uzeti torbe s novcem i
odseliti se negde gde niko neće smatrati čudnim to što oni imaju sredstava. Kenet
će joj se pridružiti kada izađe iz zatvora. Nije to želela. Apsolutno ne. Da nekoliko
godina ne budu zajedno. To je bio rezervni plan ako sve ode dođavola.
 Prevrnula se i zbacila pokrivač sa sebe; u sobi je bilo toplo i zagušljivo – pitala
se da li će noćas uopšte spavati. Nije izgledalo kao da će moći. Rezervni plan. Ne
bi morala da smišlja rezervni plan da nije bilo UV-a.
Ultra Vajolent.
Možda je i sam počeo da veruje u to. Kenet joj je rekao šta ta skraćenica,
zapravo, znači. Kada je Denis imao deset godina, pozvali su ga da učestvuje u
kvizu na radiju i pitali ga pomoću kojih zraka je moguće fotografisati kosti u telu,
a on je odgovorio: „Ultravioletnih”. Sutradan u školi počeli su da ga zovu UV, i
taj nadimak mu je ostao.
To lažljivo malo govno.
Uvek je bila pristojna prema njemu dok je bio u zatvoru. Kenet je gledao u
njega kao u starijeg brata. A on im je zauzvrat zabio nož u leđa čim mu se pružila
prilika. Uprkos tome, Kenet je još pokušavao da ga brani. Pričao joj je o odluci
socijalnog osiguranja, o Lovis, o tome koliko im je teško, ponajviše finansijski.
Sandru nije bilo briga. Kome nije teško? Ne zabijate prijateljima nož u leđa zbog
toga. Čitave večeri bila je ljuta na Keneta, ali šta je mogao da uradi drugačije?
Zaštitio ih je. Što je bolje mogao. Ako UV usmeri policiju na njih, oni će navaliti.
Tražiće dok nešto ne nađu. Zato je bilo važno da ih ne usmeri na njih.
Zapravo, bilo je jednostavno, pošto je došla do rešenja.
Okrenula se prema svom usnulom dečku, ustala iz kreveta i izašla iz sobe,
pažljivo zatvarajući vrata za sobom. Otvorila je kapak na plafonu, čije su
nepodmazane šarke zaškripale, spustila je tavanske merdevine na sklapanje,
popela se i uključila svetlo. Tavan je bio skoro prazan, nisu imali baš mnogo stvari
koje bi stavili gore. Zato joj je pogled odmah privukla plava kutija dijagonalno od
stepenica.
Plejstejšn. Mora da ga je Kenet kupio. Novcem koji nije trebalo da diraju.
Preplavio ju je osećaj razočaranja i odjednom joj nije bilo toliko neprijatno
zbog njenog rezervnog plana. Njegov nemar dovodio je sve u opasnost.
Definitivno su pričali o ovome, ali Kenet je bio samo mali problem, mogla je da
izađe na kraj s njim, da ga ponovo dovede u red. Morala je da se koncentriše na
UV-a. On je bio prava pretnja, a ako je postojalo nešto što je naučila s godinama
provedenim na poslu, bilo je to da ne popušta pred pretnjama. Ušla je dublje na
tavan i najzad našla ono što je tražila. Tomas je platio Kenetu dozvolu za lov kada
je on napunio dvadeset pet godina. Dao mu je dozvolu i nešto što Sandra nije
želela dole u kući. Sada je podigla taj predmet i razgledala ga.
Polovna sačmarica.
 45

M
podne.
ogla je da otpiše još jedno mesto. Tomas nije ostao ni sa kim od kolega.
Niko od njih nije ga video pošto je otišao s posla u uobičajeno vreme posle

Hana je brzo isključila mogućnost da je otišao negde na pivo. Nije bilo mnogo
mesta između kojih je moglo da se bira, možda nijedno u ovo doba noći, kada je
bolje razmislila o tome. Broj barova i kafana malo se povećavao u toku letnjih
meseci, kada su turisti stizali do grada, ali i dalje ih nije bilo baš mnogo, a Tomas
je retko izlazio. Bar ne sam, a pošto je pričala sa svim njegovim kolegama, nije
ostao niko ko bi mu pravio društvo. On je imao prijatelje. Više od nje, ali ipak ne
toliko.
Palo joj je na pamet da bi mogao da bude s drugom ženom. U tom slučaju
nikada ga ne bi našla, ali nije bilo ničega što bi ukazivalo na to, osim možda načina
na koji se u poslednje vreme distancirao od nje. Nije bilo nikakvih tragova na
njegovoj odeći ili u autu. Ni mirisa tuđeg parfema. Nije bilo neobjašnjenih
kupovina s njihovog zajedničkog računa. Nije znala da li je bilo poruka ili
imejlova, nije proveravala u njegovom telefonu ili kompjuteru u kući niti bi se
ikada spustila toliko nisko da proverava.
Razmišljala je da ga pozove, ali je odlučila da to ne učini. On je ostao negde
drugde, želeo je da ostane tamo, i ako bi ga zvala, ne bi joj rekao gde je, rekao bi
samo da će kasnije doći kući.
Možda je otišao do Keneta i Sandre. Stvarno se angažovao oko svog nećaka
kada ga je porodica napustila. Hani se nikada nije dopadao Stefan niti je razumela
Ritu. Jedno je da nemate baš najbolji odnos sa svojom decom, s tim je mogla da
saoseća, ali da se manje-više pretvarate da nikada nisu ni postojala – to je nešto
sasvim drugo. Nije joj bilo teško da shvati kako je Stefan mogao to da uradi, ali
Rita? Ne zbog pola, već zato što je Stefan bio hladni psihopata opsednut
kontrolom, a Rita nije.
Sandra je morala da kreće na posao rano, morala je da putuje ceo sat svakog
dana, tako da je ona sigurno spavala, ali Kenet je bib nezaposlen, tako da bi on
mogao biti budan. Ponekad se Hana pitala šta će biti s njim. Nije radio ni jednog
jedinog dana otkad je izašao iz zatvora, nije pokazivao znakove da bi želeo da
studira ili stekne bilo kakvo obrazovanje, nije pokazivao inicijativu.
Sandra je nosila težak teret. Hana je uvek imala osećaj da Sandra može da
izađe na kraj s većinom stvari, ali u nekom trenutku čak će i ona stići do granice.
Koliko će podnositi to što on u potpunosti zavisi od nje?
Hana je usporila ispred njihove zapuštene kuće u Nora Stortresku. Ispred nje
bio je parkiran mercedes koji nije prepoznala, tako da su možda imali goste, iako
su svetla bila isključena i unutra kao da se niko nije kretao. U svakom slučaju,
Tomasov auto nije bio tu, tako da se nije potrudila da izađe iz auta i zazvoni na
vrata. Odvezla se dalje. Preostalo je samo jedno mesto kog je mogla da se seti.
Ako nije tamo, moraće da odustane. Da se odveze kući i pozove ga, ili prihvati da
je upoznao neku drugu ženu. Kako bi se osećala ako ustanovi da je zaista tako?
Da li bi se borila da ga zadrži? Da li je to uopšte bilo moguće? Zar je onda nije
ostavio zato što se umorio od nje i želeo nešto bolje? Kakve su šanse da „nađu
svoj put nazad” jedno do drugoga? Male, mislila je ona. Minimalne. Naravno, to
zavisi od toga šta on ima s tom drugom ženom. Ako je to samo seks, kao u slučaju
nje i Gordona, ako je to neko ko nudi intimnost i svoje telo, pa, onda možda. Ali
za razliku od Tomasa, Hana je njemu to nudila. Mnogo puta. I bivala odbijena.
Ako ima neku drugu, onda je to zbog nečega više.
Na sopstveno olakšanje, uspela je da potisne sve te misli. Tomasov auto bio je
parkiran ispred kolibe koja se Hani nikada nije dopadala. Kada Rita nije pokazala
nikakvo interesovanje za nju – odnosno, kada Stefan nije želeo da je zadrži – Hana
se potajno nadala da će prodati to mesto, ali je Tomas, umesto toga, isplatio svojoj
sestri njen deo. Hana mu je rekla šta ona oseća, shvatajući da je to mesto njemu
važno. Neka bude njegovo, a ne njihovo.
Parkirala se iza Tomasovog auta i videla ga kako izlazi iz šupe za alat pored
kuće, noseći nešto u rukama. Stao je, iznenađen što je vidi, ali ne sasvim
zadovoljan. Hana je izašla iz kola i krenula prema njemu, primećujući, dok se
približavala, da je ispred šupe razbacano još alata i opreme.
„Hej, otkud ti ovde?”, pozdravio ju je on kada se približila.
„Tražila sam te. Mislila sam da ćeš biti kod kuće.”
„Ne, dovezao sam se ovamo.”
„To vidim. Šta radiš?”, upitala je, pokazujući glavom na stvari na travnjaku.
„Malo sam raščišćavao.”
„Zašto?”
„Došlo je vreme za to. Imam gomilu sranja koja nikome nisu potrebna.” Hana
je pogledala prema priboru za pecanje, alatu i baštenskoj opremi. Prošlo je dosta
vremena otkad je bila ovde, otkad je bila s njim, ali znala je da je kupio neke od
tih stvari u skorije vreme. Ostavila se te teme, nije zbog toga došla ovamo.
„Ne izgledaš naročito srećno što me vidiš.”
„Naravno da sam srećan što te vidim.”
„Naravno da si srećan?”
Hana je prišla i uzela jednu od baštenskih stolica koje je naslonio na zid,
rasklopila je i sela. Tomas je stajao na istom mestu, prateći je pogledom, još držeći
mrežu i udicu u ruci. Hana se nagnula napred, spustila ruke na kolena i pogledala
ga.
„Šta se dešava? S nama.”
Tomas nije odgovorio, samo je duboko uzdahnuo i pogledao u
žutonarandžasto nebo. Vladala je potpuna tišina. Nije bilo zvuka kola ni ljudi, kao
da su čak i ptice i insekti ostavljali ovo mesto na miru. Kada ju je Tomas ponovo
pogledao, ozbiljnost u njegovim očima skoro da ju je fizički pogodila i stomak joj
se zgrčio od strepnje.
Odjednom je znala.
 Nije mogla da objasni kako, ali kada joj se ta misao pojavila u glavi, bila je
toliko prirodna, toliko očigledna. On će je ostaviti, ali ne zbog nekoga drugog.
Pogledala je stvari razbacane okolo, dok joj se mozak naprezao da se uključi u
situaciju, da nađe smisao u ovom iznenadnom razumevanju.
„Tu ima stvari koje deci i meni nisu potrebne.”
Tomas ponovo nije odgovorio, vazduh mu je izleteo iz pluća u jednom dugom
izdisaju i kao da se sav skupio i smanjio. Suze su počele da mu teku niz obraze u
bradu.
„Bolestan si.”
Tomas je klimnuo glavom. Klonulih ramena, opuštenih ruku, s priborom za
pecanje i dalje u jednoj ruci, kao da mu je potrebna sva energija koju je imao da
ostane uspravan.
„Nisam želeo da saznaš.”
„Koliko već znaš?”
Verovatno bi i sama došla do odgovora da je razmislila o tome. Kada je prvi
put osetila da nešto nije u redu kod kuće, kada su stvari između njih dvoje prestale
da budu normalne?
„Oko godinu dana.”
To je imalo smisla; tada je počeo da se povlači, da održava distancu.
„Koliko ti je ostalo?”
Čula je reči kako joj izlaze iz usta, ali joj je bilo teško da razume da su njene.
Kako je mogla da sedi na baštenskoj stolici pored kolibe i pita svog muža kada će
da umre?
„Nekoliko meseci, možda, ako budem imao sreće.”
Hani je bilo teško da diše. Osećala se kao da bi srce moglo da joj se rasprsne
u grudima. Nije mogla jasno da razmišlja, nije mogla da izađe na kraj s tim.
Apsolutno nije znala šta da kaže ni kako da se oseća. Toliko osećanja. Nekoliko
njih za koje nije bila čak ni svesna da ih ima.
Šta da radi?
Da vrišti, naljuti se, oseća se napušteno, obmanuto, uplašeno?
Više je čula nego osetila kako joj disanje postaje teško, u glavi joj je zujalo,
tišina je postala prigušena, potisnuta, kao da su joj se uši iznenada zatvorile.
Veoma, veoma mali deo nje kao da je i dalje funkcionisao normalno, pokušavajući
da joj kaže da je u stanju šoka, ali nije mogla ništa da uradi s tom informacijom.
Apsolutno nije znala ništa o tome kako da reaguje ili kako da se nosi sa ovim.
Rešenje je bilo da jednostavno ustane i krene.
„Hana!”, čula ga je kako je zove, ali se nije čak ni okrenula. Samo je podigla
ruku da je ne bi pratio dok je nastavljala da hoda.
Nije je pratio, videla je kada je sela u auto. Ostao je pored šupe. Slomljen,
slab, nesposoban da se nosi sa situacijom kao i ona, mogao je samo da gleda kada
je pokrenula auto u rikverc i odvezla se.
 46

V etar koji je duvao kroz otvoren prozor skoro je nadjačavao puls koji joj je
dobovao u slepoočnicama, ali samo skoro. Misli su joj se kovitlale u glavi,
neuhvatljive, prolazne, bilo je nemoguće uhvatiti ih i zadržati. Pomislila je da je
možda plakala, obrazi su joj bili vlažni, ali nije osećala tugu i bol više nego bilo
koju drugu emociju.
Kada je zamalo sletela s puta u blagoj krivini, nesigurna da li je uopšte na putu
prema kući, najzad se prenula i vratila u nešto slično stvarnosti. Zaustavila se
pored puta i sedela s rukama na volanu, tupo zureći ispred sebe u dva traga od
točkova koja su prosecala šumu kao otvorena rana. Komarci su se odmah okupili,
primamljeni vrelinom motora, i pronašli put unutra u kabinu. Hana nije obraćala
pažnju na njih. Iako je spustila prozor, bilo joj je teško da diše, pa je otkopčala
pojas, začuđena što je uopšte vezana. Nije se sećala kako je raskopčala pojas,
izašla iz kola i počela da hoda, pravo u šumu.
Dahtala je, na ivici živaca, tako blizu tome da se potpuno izgubi.
Nije znala koliko je hodala pre nego što je sela na deblo oborenog drveta,
trljajući dlanove o pantalone dok se njihala napred-nazad. Naterala se da polako
vrati kontrolu, razmisli i pribere se.
Zbunjenost je bila ono do čega je na kraju došla. Zbunjenost, osećaj da je
izgubljena.
Kao kada je imala četrnaest godina. I kroz celu srednju školu. Pošto je njena
majka oduzela sebi život. Kada je izgubila oslonac, kada je svet postao
nerazumljiv, a ona više nije znala svoje mesto u njemu.
Onda ju je Tomas uhvatio i zadržao. Ponovo ju je uspravio na noge. Nije bilo
nikakvih velikih poteza, ničega promišljenog. Jednostavno je video u njoj nešto
što mu se dopadalo. Sa smirenošću, praktičnošću i strpljenjem. Postao je temelj
na kome je ona polako opet izgradila svoj život. Naterao ju je da zamisli
budućnost, popravi ocene, prijavi se na policijsku akademiju, odselio se s njom u
Stokholm i čak uspeo da joj dâ snagu da krene dalje posle onoga što se desilo Elin.
Ko će joj ovog puta dati snagu da to uradi?
Deca. Nije čak ni pomislila na Gabrijela i Alisiju. Izgubiće roditelja do kog im
je bilo najviše stalo i, ako bi bila surovo iskrena, kome je bilo najviše stalo do
njih.
Bez preterivanja. Bez samosažaljenja.
Jednostavno je bilo tako, oduvek je bilo tako.
Tomas je imao bliži odnos s decom nego ona. Uprkos tihom, pomalo
povučenom držanju, on je uvek bio više angažovan oko njih nego ona. Bio je tu
za njih bez obzira na sve ostalo, kad god im je bio potreban.
Baš kao što je bio tu i za Hanu.
Ona se možda podsvesno plašila da se poveže previše duboko, da voli
bezuslovno. To joj se dešavalo i ranije. S majkom u izvesnoj meri, ali najviše s
Elin, a onda je Elin nestala. To je skoro uništilo Hanu. Sećala se kako je mislila o
tome čim je zatrudnela i nosila Gabrijela u stomaku. Da li će ikada više biti u
stanju da voli do kraja? Ne bi mogla da preživi tu vrstu bola po drugi put. Zato ih
je držala na distanci.
Ali zar ona nije dovoljno patila? Koliko još može da joj bude oduzeto? Mama,
Elin, a sada Tomas.
Ovo je bilo previše. Preveliki gubitak.
Vrisnula je u tišini šume. Napunila je pluća vazduhom i ponovo vrisnula. I još
jednom. Nije zaćutala sve dok nije osetila krv u grlu; primetila je da plače i sela
jecajući na deblo.
Nije znala koliko je tu sedela.
Pustila je da prođe potrebno vreme, a zatim ustala i vratila se do kola. Kuda
sad? Stvarno nije želela da ide kući. Nije mogla. Tomas bi mogao da bude tamo,
ili da se kasnije pojavi. Još nije mogla podneti da se sretne s njim. Bilo joj je
potrebno još vremena. Ništa dobro nije moglo da proizađe iz toga da se sada sretne
s njim. I on je to verovatno znao. Nije je zvao niti joj slao poruke otkad ga je
ostavila tamo kod kolibe.
Četrdeset pet minuta kasnije skrenula je u Haparandu s auto-puta 99 iz pravca
severa, na Vestra Esplanaden, provezla se pored stana Renea Fukea... Činilo joj
se kao da je prošla čitava večnost otkad su ona i Gordon bili tamo. Ulice su bile
prazne, uprkos toploti i svetlosti. Hana je skrenula pored trga. Poneka sveća još je
gorela između cvetova i oproštajnih poruka, ali je trg inače bio potpuno pust.
Produžila je na jug, pored železničke stanice, pored drugog gradskog vodotornja,
onog ružnog koji je izgledao kao da je neko natakao tri plava rezervoara na
betonske stubove, pa skrenula na Morvegen i parkirala se ispred jedne od
identičnih kuća na kraju ulice. Da li je ovo bila dobra ideja? To nije bilo važno.
Nije postojalo mnogo drugih mogućnosti izbora. Nijedna, ako bi bila iskrena.
„Mogu li da prenoćim ovde?”, upitala je kada je tek probuđeni Gordon otvorio
vrata. On se sklonio u stranu i pustio je unutra bez ijedne reči.
 47

U jkina poseta ju je uzdrmala.

Više nego što je bila svesna i svakako više nego što je mogla da prizna bez
osećaja nelagode. Suština je bila jasna: upozorenje, podsetnik da neuspeh ne
dolazi u obzir. Ali zašto sada? Ona je imala i mnogo važnije poslove koji su trajali
znatno duže.
A nije imala noćne posete.
Kolateralna šteta, nedužni ljudi su stradali, to, takođe, nije bilo ništa novo. To
je bilo najbolje izbegavati ako je moguće, ali dešavalo se. Petorica ljudi, to je bilo
ekstremno i žalosno, ali i to se već dešavalo ranije.
Bez ikakvih poseta kasno noću.
Pa šta je ovog puta bilo drugačije? Zašto je ovo bilo toliko važno da dovede
do neposrednog Ujkinog uključivanja? Da li je Valerij Zagornij bio nešto više od
pukog klijenta kriminalca s mnogo novca? Da li je postojao neki drugi razlog osim
novca da se po svaku cenu obezbedi da on bude zadovoljan? Ujkin dolazak u
njenu sobu u Haparandi ukazivao je na to da jeste. U stvari, bilo je gubljenje
vremena uopšte razmišljati na ovaj način. Rečeno im je sve što je trebalo da znaju;
ako bi samostalno tražili bilo kakve informacije o klijentima ili pokušavali da
saznaju zašto su njihovi klijenti izabrali svoje žrtve, to bi, ako se otkrije, bilo
strogo kažnjeno, a ona ipak nije mogla da se ostavi toga dok se polako vozila
uskim putem pored jezera, koje je sijalo iza breza uprkos tome što je bio već
veoma kasni sat noći. Idilični predeo, mir, naizgled nasumično raspoređene kuće
u šuštavom, nestvarnom zelenilu, predstavljali su oštar kontrast energiji i
napetosti u njenom telu. S obzirom na sve što se dogodilo, na sve greške koje je
napravila, počinjala je da se oseća skoro kao da je samo ovo mesto protiv nje.
Ona nikada nije pretrpela neuspeh. Nikada u širem smislu.
Ni Haparanda i Vadim Tarasov neće biti njen prvi put.
Pomislila je da je na pravom mestu. Nije mogla biti sigurna, ali su je
informacije koje je uspela da sakupi, zahvaljujući Stepanu Horvatu, dovele ovde.
Severno od Vitvatneta, blizu Stortreska.
Onda je videla. Bilo joj je potrebno nekoliko sekundi da poveže stvari, da
zaustavi auto. Izmakla se nekoliko metara i zagledala niz prilazni put kuće pored
koje se provezla. Ploče od azbestnog cementa i mansardni krov. Fasada, prozori i
boja bili su istrošeni od izloženosti vetru i vremenskim nepogodama. Šta joj je
onda privuklo pažnju? Mercedes serije A u dvorištu. Star samo nekoliko godina,
naizgled u veoma dobrom stanju. Iz klase vozila od osamdeset hiljada evra, kao
nov. Očigledno je bio jeftin, jer je polovan, ali se ipak isticao ispred te zapuštene
kuće.
Morala je da razmisli o svom sledećem potezu, zaključi da li uopšte vredi da
ga povuče. Otkucala je adresu u telefon i produžila prema hotelu.
Pola sata kasnije zatvorila je laptop i zavalila se na neudobnoj stolici. Sudeći po
najpopularnijim sajtovima za pretragu, tamo je živelo dvoje ljudi. Mlađi par. On
uopšte ne radi, koliko je mogla da zaključi. Registrovao je firmu na svoje ime, ali
ona, izgleda, uopšte nije poslovala; u svakom slučaju nije donosila nikakav prihod
poslednjih godina, koliko je ona uspela da otkrije. Devojka je imala posao s punim
radnim vremenom u Haparandi. U državnoj službi. Siguran posao, ali s prilično
malom platom. Auto je bio uvezen. S privremenom registracijom. Vlasništvo nije
bilo jasno definisano. Bez sumnje je nedavno kupljen. Činilo se da on nije aktivan
na društvenim mrežama. Njegov profil na Instagramu bio je privatan. Na
Fejsbuku bi morala da mu pošalje zahtev za prijateljstvo. Katja je poslala zahtev
s jednog od lažnih naloga koje je imala na raspolaganju, ali od toga nije bilo
nikakve koristi za ono kratko vreme koliko je čekala. Verovatno je zaspala i sat
je pokazivao da se bliži jutro.
Katja je pogledala prema krevetu koji je jutros namestila. Još rano ovladala je
sposobnošću da zaspi bilo kada, bilo gde, čak i pod pritiskom, ali to joj sada nije
bilo potrebno. Mogla je da izdrži duže od većine drugih bez sna, ili uz samo kratke
periode odmora.
Zato je odlučila. Odvezla se nazad.
Usporila je dok je prolazila pored kuće i pažljivije pogledala. Dvorište je bilo
prazno. Nije bilo ničega osim mercedesa na prilaznom putu, koji je ukazivao na
novac. To zaista nije bio važan trag. Moglo je da postoji bezbroj razloga zašto je
taj auto tu. Možda čak i nije njihov.
Ali to bi mogla biti i mala promena koju su napravili pošto su pronašli 300.000
evra, nešto čime su se častili.
Katja se odvezla nekoliko kilometara dalje, skrenula na prvoj raskrsnici i
parkirala se pored puta. Proverila je da li je njen nož na svom mestu, pregledala
valter, uvrnula prigušivač na cev, stavila oružje u džep kaputa i izašla iz auta.
Brzo je krenula nazad prema kući. Skrenula je pre nego što je izašla na prilazni
put, prošla kroz gušći deo šume, prešla preko imanja najbližeg komšije, pa ušla
kroz zadnje dvorište i zaraslu baštu. Sakrila se iza žbunja.
Ovo je stvarno bilo nasumično nagađanje. Ova potraga. Da se Ujka nije
pojavio, da se nisu pojavila pitanja i sumnje, da li bi radila na osnovu ovako malo
informacija kao što je sada radila? Pitanje je bilo sasvim nebitno.
Ujka jeste došao. Pitanja i sumnje su postojali.
Kakvi su bili rizici? To što je bila na pogrešnom mestu. Par iz ove kuće nije
bio povezan sa Zagornijevom drogom ni s novcem MK Sudeta. U najgorem
slučaju, ostaviće za sobom svedoke ili još leševa. Ali šta ako ništa ne uradi, a ovo
dvoje su naleteli na Vadima? Uskoro će neko od novinara koji su izveštavali iz
Haparande povezati Rovanijemi i Vadima s petoricom ljudi koje je ona ubila. To
će za njih biti upozorenje. Pobeći će ako ona bude odvojila vreme da dublje
istražuje.
Ujka je zahtevao rezultate. I to brzo.
 Zato bi mogla i da počne posao. Bar da stekne uvid u to da li njih dvoje vredi
dodatno istražiti. To nikada ne može da škodi.
Napustila je svoje skrovište iza žbunja i krenula prema kući, u kojoj je vladala
tama.
 48

N ešto je delovalo drugačije kada se danas probudio.

Reka je i dalje glatko vijugala, sunce je i dalje sijalo, kao već nedeljama
unazad, saobraćaj preko granice postajao je gušći, ljudi su dolazili i odlazili, ali
bilo je nečega prigušenog u atmosferi. Grad je to osećao. Svi su govorili o tome,
utišanim glasovima i kratkim rečima. Za razliku od naslova i članaka koje su
objavljivali o njemu, velikih slova i jakih izraza koji su vrištali o onome što se
dogodilo. Petorica mladića su ubijeni. Grad je bio dovoljno mali da svi u njemu
znaju nekoga ko zna nekog drugog ko je bar znao ko su oni bili.
Sin koleginice s posla.
Bivši dečko bebisiterke.
Neko čiji je otac prodao auto nečijem prijatelju.
Star koliko je već bio, grad je video mnogo života kako se gase. Kolera i tifus
nailazili su u talasima. Više od dve stotine ratnih zarobljenika koji su čekali da
budu razmenjeni u vreme Prvog svetskog rata ostali su u njemu zauvek. Ljudi su
se utapali u njegovoj reci, ginuli u kolima, stradali u požarima. On je grad. Ljudi
umiru u njemu kao i bilo gde. Starost, bolest, samoubistvo, predoziranje, nesreće
– uzroci su brojni.
Ali retko nasilje, a još ređe ubistvo.
Prekoren, primetio je da je ovo potrebno da bi na njega obratili pažnju u
poslednje vreme. Tragedije i opake iznenadne smrti.
Henrijeta Strole ustala je rano. Spremala se. Htela je da izgleda lepo kada
firma za selidbe dođe po nju. Danas su potpisivali dokumenta. Posle mnogo
godina, njena stara, zapuštena porodična farma najzad je prodata. Za popriličan
iznos. Neće joj nedostajati. Detinjstvo joj je bilo grozno, a njeni roditelji i deda i
baba zli, nasilni ljudi. Henrijeta to nije znala dok je kačila broš na grudi, ali novi
vlasnici neće biti nimalo bolji. Upravo nasuprot tome. Ovoga puta, cela
Haparanda trpeće zbog njih.
Stepan Horvat zurio je u svoju još usnulu trogodišnju ćerku. On, s druge
strane, jedva da je uopšte zaspao prošle noći. Iznova i iznova pomišljao je da
pozove policiju. Ali šta bi onda radili? Odselili se? Koliko daleko je dovoljno
daleko? U glavi je ponovo video te slike. Crvenu tačku laserskog nišana na
njenom sićušnom telu. Setio se upozorenja, naređenja, i baš kao i svaki drugi put,
odlučio je da ništa ne uradi.
Lukas je mrzeo svoju garsonjeru. Žene, udavače, devojke. Sve su one koristile
privlačnost i seksualnost kao sredstvo za sticanje moći. Izgledaju zainteresovano,
ali onda vas ostave, izaberu nekoga ko bolje izgleda ili je uspešniji. Ukidajući vam
pravo da nešto povalite. Stekle su ovu moć putem svog jebenog feminizma, koji
je postao neka vrsta državne religije. Mrzeo ih je. Potpuno i do krajnosti. Duboko
i suštinski. Nije bio jedini. Kada je seo za kompjuter i drugima ispričao o tome,
kako je odbacivan i odbijan, odmah su potvrdili ono što je već znao. Njegova
mržnja bila je opravdana. Morao je nešto da preduzme u vezi s tim problemom.
Stina je ležala u krevetu u sobi iz svog detinjstva. Konačno odmorna, posle
nekoliko noći sna bez prekida. Razmišljala je o Denisu, koji je preuzeo svu
odgovornost, koji je sve učinio da ovo uspe, koga je uvek morala da brani pred
svojim roditeljima, jer su ga oni posmatrali kao običnog dilera, robijaša,
kriminalca. Nedostajao joj je. On, ali ne i Lovis. Ne i njena ćerka. Obično bi je
zaboleo stomak od takvog priznanja samoj sebi, ali juče je shvatila. Lovis je bila
prva palačinka. Ona koja ne ispadne kako treba. Promašaj. Sledeća će biti
savršena.
U kampu Kukolaforsen, čovek po imenu Bjern Karhu otvorio je vrata svog
kampera i izašao na letnji vazduh. Dve žene koje su pošle na izlet s njim još su
spavale. Bos i samo u gaćama, bezbrižno je pošao dole prema vodopadima. Brzim
i divljim. Nadajući se da će naći malo mirnije mesto gde može da obavi svoje
jutarnje kupanje nag. Nema žurbe. U Haparandi ne moraju da budu još najmanje
dva sata, kada će se sresti s predstavnikom onoga ko je kupio farmu roditelja
Henrijete Strole.
Tomas je sedeo u kuhinji, nije spavao, čekao je, sećao se pitanja koje je dobio
u školi, možda i u vojsci, a definitivno ga je negde i pročitao.
Šta bi uradio ako bi znao da ćeš uskoro da umreš?
Za šta bi se pobrinuo? Spisak poslednjih želja. On ga nije imao. Bio je
zadovoljan. Ne zbog umiranja, voleo bi da živi još mnogo godina, nego zbog
načina na koji je živeo. Ustao je i uzeo još jednu šolju kafe. Hane još nije bilo. Ali
doći će ona. Uplašena i ljuta. Zato što je ostavljena sama, zato što je on to čuvao
u tajnosti. Imao je još jednu tajnu. Za koju ona neće saznati dok ne bude mrtav.
Travnjak ispred kuće počinjao je da žuti od suše, primetio je on. Vremenska
prognoza najavljivala je lepo vreme i za sledeće dane. Ali to nije bilo tačno. Oluja
se približavala.
 49

T omasov auto bio je na prilaznom putu. Hana je na trenutak razmišljala da se

odveze dalje, pobegne od svega, ali skrenula je na prilazni put i parkirala se
iza njega, isključila motor i krenula prema kući. Njihovoj kući. Kada je Alisija
otišla, pričali su kako je kuća prevelika za njih dvoje. Šta će ona da radi s njom
kada ostane sama? Verovatno će je prodati. Smestiće se u neki mali stan. Potisnula
je te misli iz glave – još nisu stigli do toga. Ona, zapravo, još ništa nije znala.
Pretpostavljala je da je vreme da se to promeni; duboko je udahnula i izašla iz
auta. Imala je osećaj da on sedi tamo i čeka je. Bila je u pravu. Čim je zatvorila
ulazna vrata, on ju je pozvao iz kuhinje. Sedeo je za kuhinjskim stolom. U istoj
odeći kao juče.
Hana je zaključila da je sedeo tu cele noći, čekajući je. Stala je na vratima,
nesigurna zbog svega, same sebe, načina na koji treba da nastavi.
„Zdravo, sedi”, rekao je on, pokazujući glavom ka kuhinjskoj stolici preko
puta svoje.
„Mnogo sam ljuta na tebe.”
„Znam. Svejedno, sedi.”
Nije mogla zauvek da izbegava ni njega ni ovu temu. Čudovište je izašlo iz
kaveza, nije bilo šanse da se vrati unutra, i mogla je baš i da se suoči s njim, iako
nije mogao biti gori trenutak za to.
Kao da je cela Haparanda od juče bila u grozničavom ali pritajenom uzavrelom
stanju. Promena je bila gotovo fizička, ona ju je osetila dok se vozila kući posle
besane noći koju je provela s Gordonom. Na grad se spustila čudna prigušena
tišina. Ljudi su se okupljali u malim grupama, sveća na trgu i u crkvi bilo je sve
više, činilo se da ljudi izlaze bez stvarne svrhe, jednostavno, da potraže druge
ljude, da razmene s njima poneku reč.
Sve je to bilo zbrisano kada je ušla u kuhinju i sela. Ona je imala sopstvene
probleme u sopstvenom svetu, u kome ništa spolja nije imalo nikakvu važnu
ulogu.
Tomas je ustao i prišao do pulta pa sipao i njoj malo kafe.
„Jesi li doručkovala?”, upitao je.
„Ne, ali nisam gladna.”
Tomas je klimnuo glavom, zadovoljan tim odgovorom i, na njeno olakšanje,
nije pitao gde je provela noć. Spustio je šolju na sto ispred nje pa seo s druge
strane. Sedeo je ćutke, naizgled neodlučan ili nesposoban da počne.
„Dakle, ti umireš”, započela je ona. Nije imala ideju kako drugačije da počne,
o čemu drugom su imali da pričaju.
„Da. Rak.”
„Kakve su prognoze? Šta kaže doktor?”
„Ona kaže da će me to ubiti.”
 „Kakvu terapiju primaš? Zračenje? Hemoterapiju? Mogu li da te operišu?”
Znala je da on nikada nije rado tražio medicinske savete, ubeđen da će se njegovo
telo samo pobrinuti za većinu stvari sve dok mu daje dovoljno vremena i možda
poneki ibuprofen. Možda ne kada je reč o raku, ali bilo je sasvim moguće da je
insistirao na nekom blažem tretmanu za početak, da vidi kako će to da prođe. „Nisi
izgubio nimalo kose, nisi grčevito povraćao, bar ne koliko sam ja videla.”
„Citostatici nisu uticali na folikule kose, ali osećam se pomalo loše, iako sam
uglavnom samo umoran, slabiji nego pre...”
„Citostatici, da li je to onda hemoterapija?”
„Da.”
„Kada ti je zakazan sledeći pregled? Hoću da pričam s njom, s tvojom
doktorkom.”
„Nemam više pregleda. Nije mi pomoglo, rak se proširio.”
Posegnuo je za njenom rukom preko stola. Hana je mogla da vidi koliko je
tužan, koliko pati. Ne zbog sebe, zbog nje, jer nije mogao da je zaštiti od ovoga,
jer je on taj koji joj izaziva bol.
„Nisam hteo da brineš ili da me sažaljevaš.”
„Nikada ti neću oprostiti što mi nisi rekao.”
„To je bila moja odluka. Svi imaju sopstveni način...”
„Tvoj način bio je pogrešan!”, odlučno je izjavila ona, boreći se da zaustavi
suze. „Mi sve radimo zajedno.”
„Ne i ovo.”
„Zašto ne ovo?”
Pogled mu je odlutao, uzdahnuo je i jače joj stegnuo ruku.
„Mislio sam da bi bilo malo lakše, kasnije, naknadno, ako se držim na nekom
rastojanju.”
„Šta bi bilo lakše?”
„Da budeš bez mene.”
„Da li si stvarno toliko jebeno glup?”, prasnula je ona, puštajući mu ruku; nije
mogla da veruje da ga je dobro čula. „Dakle, ako manje budeš kod kuće, i ne
budemo radili ništa zajedno, i ne budemo imali seks duže od godinu dana, nećeš
mi toliko nedostajati kada umreš? Posle trideset godina? To je bio tvoj plan? Kako
si ga, dođavola, smislio?”
„Možda sam pogrešio...”
„Da, jesi.”
„Ali radio sam to zbog tebe.”
Ona je ućutala, teško dišući, i potisnula bes koji je narastao u njoj. Shvatala je
šta je on pokušavao. Da drži bol dalje od nje što je duže moguće. Da se povuče da
bi njen gubitak možda bio za mrvicu manji i lakši. Mislio je na nju. Kao i uvek.
Ona ga nije zasluživala.
„Znam”, rekla je najzad, ponovo uzimajući njegovu ruku.
„Da bi mogla da kreneš dalje. Bez mene. Zato što moraš.”
„Ne verujem da mogu”, iskreno je rekla ona.
 „Imaš Gordona.”
„On mi ništa ne znači”, rekla je ona automatski, osećajući kako je grize savest.
„On mi stvarno ništa ne znači”, ponovila je.
„U redu je”, rekao je on mirno, i izgledao je kao da stvarno tako misli. Hana
se namrštila, a stid što je uhvaćena na delu pretvorio se u iznenađenost. U ovom
kontekstu, naravno da je bilo nevažno kako je saznao, koliko dugo je znao, ali
njegova reakcija izazvala joj je radoznalost.
„Koliko već znaš?”
„Nekoliko meseci.”
„Ali ništa nisi rekao?”
„Gurao sam te od sebe, nisam mogao da krivim nikoga osim sebe, i mislio sam
da bi moglo biti dobro za tebe da imaš nekoga. Ko može da ti pomogne. Kasnije.”
„Ti si budala.”
To što joj nije rekao za svoju bolest bilo je jedno, ali to što nije imao ništa
protiv njenog neverstva bilo je previše. Previše uvrnuto. Postojale su granice
onoga što je trebalo da uradi da bi je zaštitio, koliko dobar i požrtvovan treba da
bude. Ovo je u velikoj meri prelazilo te granice.
„Ti nemaš mnogo ljudi s kojima si bliska, a biće ti potreban neko”, nastavio
je on praktičnim tonom. „Ja to znam, a Gordon je dobar momak.”
„Prestani da pričaš o njemu!”
Hana je skoro osetila mučninu samo od pomisli na sve to. Osetila je kako bes
ponovo pokušava da naraste u njoj, ali obuzdao ga je razumni glas u pozadini
njene svesti. Tomas je nije ni na šta prisiljavao, ni na koji način nije je podsticao
da ode u krevet sa svojim šefom. Jednostavno se nije otvoreno protivio tome kada
se dogodilo, nije se suočio s njom. Bio je njen izbor da dođe do toga, a nije je
trebalo ni mnogo podsticati. Njenu ljutnju ponovo je zamenio osećaj krivice.
Morala je da promeni temu.
„Da li deca znaju?”
„Naravno da ne.”
U ovome je bilo malo olakšanja; dakle, nije bila jedina. Njih troje nisu čuvali
neke tajne od nje. Nisu je držali isključenu.
„Kada si nameravao da nam kažeš?”
„Kasnije. Gabrijel mora da se koncentriše na studije, a Alisiji je tako dobro u
Australiji.”
„Dakle, jednog dana te, jednostavno, više neće biti, jesi li tako razmišljao?”
„Nameravao sam da vam kažem tako da bude vremena... da se oprostimo.”
Prvi put izdao ga je glas, progutao je pljuvačku i pročistio grlo. Hana je osetila
kako se i njoj oči odmah pune suzama. „Ali nisam hteo da hodam okolo i
mesecima se zadržavam na toj temi.”
„Nema nikakve koristi od zadržavanja na istoj temi.”
„Upravo tako.”
„Izgubiću i njih.”
 Zažalila je čim je izgovorila te reči. Ovde se nije radilo o njoj. Nije ona
zasluživala sažaljenje. Ne još. Doći će taj dan, to vreme, ali to nije bilo sada.
„Gluposti.”
„Ne, oni su dolazili i javljali se zato što si ti ovde.”
„To nije istina.”
„Da, jeste. To je moja krivica, jer... jer sam ih držala na distanci.”
„Bila si dobra majka. Ti to znaš. Ti si dobra.”
Koliko god se trudila, nije mogla da zaustavi suze. Ponovo je ovo bilo previše,
bilo je preveliko za nju. Bilo je toliko toga o čemu je trebalo da pričaju, ali sada
je izgledalo kao da bi samo još jedna stvar učinila da to bude previše teško da se
podnese. Izvukla je svoju stolicu.
„Moram da idem na posao.”
„Danas nećeš ostati kod kuće?”
„Ne mogu. Moram da... volim te, ali trenutno ne mogu da budem ovde.”
Osetila je koliko je to istinito kada je izgovorila. Trebalo bi da se njen osećaj
krivice pojača ako opet ode od njega, ali bilo joj je potrebno nešto drugo. To
svakako nije bilo nešto što bi psiholog preporučio, ali morala je da na neko vreme
potisne osećanja u stranu. Da ih uguši. Da osloni svoj život na nešto poznato i
obično dok se sve ostalo naizgled raspadalo.
Posao. Lak izbor. Posao je bio sve što je imala.
 50

N ovinari su još bili napolju. Izgledalo je da su se umnožili od juče. Pitanja,

kamere i telefoni pratili su Hanu dok je ulazila. Klimnula je glavom Karin
za prijemnim pultom, a ona je značajno pogledala u sat na zidu. Najvažnija istraga
u istoriji Haparande, o ona je odlučila da se uspava. Hana je samo izvadila svoju
ključ-karticu i nestala niz hodnik u pravcu ćelija, prema ženskoj svlačionici.
Želela je da navuče uniformu što je pre moguće.
Da ostavi za sobom Hanu u civilu, Tomasovu ženu.
Da postane Hana policajka.
Kada se presvukla, popela se uz stepenice i prošla kroz hodnik do svoje
kancelarije. Sve kancelarije pored kojih je usput prošla bile su prazne. Jutarnji
sastanak verovatno je još bio u toku, ali trebalo bi da se završi svakog trenutka.
Nije bilo svrhe da upada tamo i privlači pažnju.
Nova, mlada čistačica bila je u njenoj kancelariji kada je ona ušla, i brisala je
nisku klupu ispod table na koju je bio prikačen materijal iz istrage.
„Izvinite, završavam”, rekla je kada je videla Hanu.
„Nema žurbe.”
„Ne, ne, završavam”, ponovila je ona, i Hana je mogla da se zakune da je
izvela neku vrstu naklona dok je izlazila iz prostorije.
Hana je sela za pisaći sto, uključila kompjuter i prijavila se, pa ostala da
nepomično sedi, zureći u foldere i ikonice na ekranu. Odakle da počne? Šta je bilo
dovoljno podsticajno da rasprši ove misli? Da promeni fokus. Ali znala je
odgovor. Ništa. Jednostavno će morati da uloži napor i koncentriše se na današnji
posao. U isto vreme, morala je da uspe. Od čega da počne? Na svu sreću, nije
morala da odlučuje. Gordon je pokucao na vrata i ušao u njenu kancelariju.
„Znači, došla si”, izjavio je dok je zatvarao vrata.
Hana je blago uzdahnula, tačno znajući zašto ih zatvara. Nije mogla da se
jednostavno pojavi usred noći, ode ujutro bez ijedne reči i misli da on neće
pokrenuti to pitanje čim se vide.
„Kako si?”, počeo je on sasvim prikladno dok se smeštao na svoje uobičajeno
mesto.
„Dobro”, odgovorila je Hana, uspevajući da se kratko osmehne. „U svakom
slučaju bolje.”
„Izgledaš umorno. Umorno i tužno.”
„Umorna sam.”
„I dalje ne želiš da pričaš o tome?”
„Ne, i izvini što sam se samo onako pojavila sinoć.”
„U redu je.”
„I ne možemo više da se viđamo.”
„Da se ne viđamo...”
 „Bez kresanja, ne možemo više da imamo seks. To je završeno.”
Ovo očigledno nije očekivao. Na trenutak je izgledao šokirano. Nekoliko puta
progutao je pljuvačku dok je klimao glavom sam za sebe. Da li je to samo
uobražavala, ili su mu oči stvarno bile malo staklaste kada ju je ponovo pogledao?
„Zbog čega?”
„Jednostavno, ne možemo.”
„Ima li to neke veze s Tomasom? Da li on zna? Da li je to razlog?”
Bilo je nečega molećivog u njegovom glasu, kao da mu je potreban razlog,
kao da pokušava da razume. Ona nije imala snage da mu da razlog.
„Više to ne želim, nije važno zašto.”
„U redu.” Glas mu je definitivno bio drhtav i nije mogao da sakrije razočaranje
kada je ustao i otvorio vrata. „Mi... pozabavićemo se time kasnije, možda. Ali
dobro... imamo posla.”
Zatim je otišao. Hana ga je iznenađeno gledala kako odlazi, ali odbacila je
svako razmišljanje o tome. Što god bilo, sada nije mogla da se bavi time.
Verovatno je tome pridavala preveliki značaj. Bila je izbačena iz ravnoteže. Zbog
toga je došla ovamo. Da vrati ravnotežu. Koristeći svoj posao da to postigne.
Nameravala je da radi. Zato je ustala, u hodniku skrenula levo i otišla do Morgana.
On je kucao na kompjuteru za svojim stolom, s naočarima spuštenim na vrh nosa.
Skinuo ih je i okrenuo se prema njoj kada je ušla i naslonila se na dovratak.
„Hej, jesi li bio na sastanku?”, upitala je.
„Da, gde si ti bila?”
„Imala sam nekih problema kod kuće.”
Mogla je to da pomene bez brige. Morgan se nikada neće raspitivati šta se
dogodilo niti je pitati želi li da priča o tome. Nije bio ni radoznao ni naročito
zainteresovan.
„Nisi mnogo propustila”, rekao je, blago slegnuvši ramenima.
„Izvadili su hondu iz jezera i poslali je u Luleo.”
„A broj telefona koji smo našli u Fukeovom stanu?”
„Zvali su ga jutros. Još je isključen. Dosad ništa u telefonima ili kompjuterima
žrtava ne objašnjava zašto su bili u onoj napuštenoj kući ni zašto su ubijeni.”
„Dakle, niko od njih nije udario Tarasova kolima?”
„Izgleda da je tako. Nismo uspeli da otkrijemo baš ništa o amfetaminima. Niko
nije tražio da ih kupi, niko ih nije nudio na prodaju.”
Hana je razmislila šta to znači. Broj telefona koji su našli bio je u vezi s
identifikovanim telom Renea Fukea, koji je očigledno bio umešan u prodaju
droge. To je moralo biti povezano na neki način.
„Ali i dalje mislimo da ovo ima neke veze s Tarasovom, zar ne?”, upitala je.
„Pristupamo široko i bez unapred zauzetih stavova”, rekao je Morgan uz
smešak, aludirajući na zamorni kliše s konferencija za štampu. „Ali da, šta bi
drugo moglo da bude?”
„Pa šta znamo?”
 „Nastavljamo ispitivanja, kucamo na vrata, čekamo izveštaje tehničara,
nadamo se da će se pojaviti svedoci.”
„Da li je Ritola išta rekao o tome koga su Rusi mogli da pošalju?”
„On nije bio na sastanku.”
„Pa gde je onda bio?”
„Ko zna?”, odgovorio je Morgan, ponovo sležući ramenima.
Hana je osetila da je dobila ono zbog čega je došla i vratila se do svoje
kancelarije, kratko pogledavši prema Gordonovoj na kraju hodnika.
Vrata su bila zatvorena.
On skoro nikada nije zatvarao vrata.
Ušla je u svoju kancelariju, koja je, ako je to uopšte bilo moguće, izgledala još
manja nego inače. Opet se zagledala u kompjuter, ne znajući tačno šta da radi.
Sigurno je postojao neki forenzički ili tehnički izveštaj koji je trebalo da pročita.
Možda je mogla da provede neko vreme sastavljajući neki grafikon. Da stekne
pregled situacije. Toliko toga se desilo, ali kao da se ništa nije držalo zajedno.
Negde su morale da postoje dodirne tačke. Stala je ispred table, zureći u mapu i
krug iscrtan na njoj. U njemu se nalazilo selo Nora Stortresk.
Sandra se prilično dugo vozila do posla i nazad.
Kenet je bio kod kuće po ceo dan.
Morala je da počne odnekle, pa zašto ne odatle, od njih?
To bi, takođe, moglo biti dobro za nju. Neće biti lako da provede normalan
dan na poslu kao što se nadala. Saznanje od juče i razgovor od ovog jutra i dalje
su je teško pritiskali. Palo joj je na pamet da će to uticati i na Keneta. Tomasova
smrt. Teško će ga pogoditi.
Da li treba da mu kaže? Nije otišla dalje od toga u razmišljanju pre nego što
se začulo kucanje na vratima. Očekivala je da to ponovo bude Gordon, ali pojavio
se Morgan.
„Prekidam li te u nečemu?”
„Ne, naravno da ne.”
„Jedan od momaka koje smo našli, Jari Pešon...”
„Šta s njim?”
„Izgleda da je juče bio u Gradskom hotelu. X je objavio imena i recepcionerka
je zvala, pitajući se da li bismo želeli da to znamo.”
„Šta je tamo radio?”
„Nije baš jasno. Da proverimo možemo li da saznamo?”
 51

N ije se često osećao ovako, kao da će ovo biti dobar dan, pa je uživao u šetnji
do svoje radnje. Osećao se odmorno. Prošle noći je u stanu bio asistent koji
se brinuo o Lovis, i ostao je do jutra, tako da je on mogao da malo duže spava
jutros, doručkuje na miru i čak pogleda epizodu Rika i Mortija na telefonu.
Godinama posle svih drugih, ali on je retko imao vremena, snage ili interesovanja
za takve stvari.
Stina će se posle podne vratiti od svojih roditelja. Prošle noći su razgovarali.
Dugo. Na njegovo iznenađenje, rekla mu je da želi još jedno dete. Potrebno joj je,
rekla je. Taj osećaj bezuslovne ljubavi. Da bude tu dok njeno dete uči da sedi,
puzi, pruža ruke u zagrljaj, govori.
Sve ono za čim je čeznula, ali nije dobila.
Kada bi to mogla da doživi s drugim detetom, ne bi joj toliko nedostajalo u
vezi s Lovis. On je to razumeo, ali se pitao kako će uspeti. Šta će se dogoditi ako
budu dobili još jedno oštećeno dete?
I ovako su jedva uspevali da se nose sa životom i održavaju svoju vezu.
Međutim, Stina je zvučala toliko sigurno, govoreći da će joj drugo dete doneti
radost i olakšati im život. Ona će biti jača, srećnija, bolja majka za Lovis. Ako je
tako, UV neće to odbiti.
Rekao joj je da je uspeo da dođe do novca, mada nije rekao kako, i da će ih to
održati na površini neko vreme. Ona je, naravno, razumela da je to moralo biti
nešto nezakonito, ali joj nije smetalo, sve dok nije znala nikakve pojedinosti. Još
je osećao grižu savesti kada je juče razmišljao o tome. Stvarno mu se dopadao
Kenet, ali ako je ispravno protumačio informacije koje je dobio od pandurke i
Ruskinje, njima neće nedostajati novac koji je on uzeo, imali su ga i više nego
dovoljno da dobro žive, a Kenet je dobio mercedes. Vredan daleko više od
dodatnih 2.500 kruna. Braća Peltari će na kraju tražiti auto, zahtevaće da im bude
isporučen, ali UV se nadao da će dotad naći drugi koji Kenet može da koristi. Sve
će biti kako treba. Kenet nije bio zlopamtilo i s vremenom će UV moći da obnovi
njihov odnos.
Sa Sandrom će to biti teže. Ako ikada sazna.
Međutim, bio je to Kenetov auto, njegov prijatelj, njegova krivica što su
ucenjeni. Jednom se poverio UV-u da se plaši da će se Sandra umoriti od njega,
njegovog nedostatka inicijative, njegove opšte beznadežnosti, svih loših odluka
koje donosi, pa je bilo malo verovatno da će joj Kenet ispričati za ovo.
UV je skrenuo na prilazni put i primetio da u njegovoj radionici ima svetla.
Odlično. Raimo je ovde. Osamnaestogodišnjak, izbačen iz srednje mašinske škole
ovog proleća, ali genije kada je reč o automobilima. Kada se uopšte pojavi. U
poslednje vreme to nije bilo baš sjajno i UV je morao da razgovara s njim, natera
ga da razume da ne može da dolazi i odlazi kako mu se prohte, da UV računa na
njega. Otvorio je vrata i jedva da je zakoračio unutra kada je Raimo dotrčao do
njega.
„Jesi li čuo?”
„Šta?”
„Za Tea i ostale.”
„Da, čuo sam.”
Bilo je teško izbeći da to ne čujete. Svi su trubili o tome. On je isprva pratio
različite priče, ali uskoro su se teorije o tome šta i zašto se dogodilo pretvorile u
fantazije: neko je čuo nešto o nekome, glasine su postajale istine, pojedinci koji
su prozvani, uzvraćali su žestoko pretnjama i mržnjom i on je na kraju iskočio iz
vrteške informacija, dezinformacija i spekulacija koja je samo nastavljala da se
okreće sve brže i brže.
„Ja sam poznavao Tea. A ti?”
„Znam ko je bio.”
„Izgleda da je bio umešan u nešto s belim prahom.”
„Stvarno?”
„Tako svi pričaju. Ima jedan tip koji poznaje bivšeg dečka njegove sestre, a
on to zna.”
UV ga je potapšao po ramenu i pošao prema svlačionici.
„Hajde da počnemo da radimo.”
„U kancelariji te čeka mušterija.”
UV je stao i pogledao prema zatvorenim vratima kancelarije, kao da pokušava
da samo gledajući u njih zaključi ko sedi iza njih.
„Ko?”
„Kenetova devojka, čuvarka iz zatvora.”
Dakle, Kenet joj je ipak rekao. Jebiga. UV je razmišljao da li da ode. Da kaže
Raimu da sačeka nekoliko minuta, pa uđe u kancelariju i kaže joj da on danas ne
dolazi. Da se razboleo. Ali onda bi ona otišla do njega kući. Šta god on rekao i
gde god otišao, Sandra neće odustati. Mogao bi i da se suoči sa situacijom odmah.
Otvorio je vrata svoje kancelarije, u kojoj su nezgrapni ormarić za dokumenta
i pisaći sto sa starim kompjuterom i štampačem na njemu činili da tesni prostor
izgleda pretrpan nameštajem. Reklamni posteri, slike automobila i zidni kalendar
iz 2012. visili su na zelenim zidovima. Sandra je bila uspravna silueta s druge
strane stola, osvetljena otpozadi suncem koje se mučilo da se probije kroz odavno
neopran prozor.
„Zdravo, Sandra.”
„Zdravo, Denise.”
„Kako mogu da ti pomognem?”, upitao je on što je opuštenije mogao i seo na
staru kancelarijsku stolicu umrljanu mašinskim uljem.
„A šta ti misliš?”
Pogledi su im se susreli preko stola. Ona svoj nije skretala ni za centimetar.
Sećao se toga iz zatvora. Pridošlice su ponekad pokušavale da izvrše pritisak na
nju, misleći da će biti lakše da je uplaše ili steknu kontrolu nad njom zato što je
žena. To je bilo nešto za šta su svi, bez izuzetka, uskoro shvatali da je velika
greška.
„Novac”, rekao je on.
„Novac”, potvrdila je ona.
„Ne možeš da ga dobiješ nazad.”
„On nije tvoj.”
„Nimalo više nego tvoj.”
UV se naslonio laktovima na sto i spustio bradu u šake, ne skrećući pogled s
nje. Šta je znao? Šta je mogao da upotrebi? Morao je ovo da reši, ali kako?
„Želim ga nazad”, rekla je ona, prekidajući njegove misli. Značajno je
klimnula glavom prema svojim kolenima, a UV se nagnuo u stranu i zavirio ispod
stola. Uvek je mislio da je ona pomalo gruba, da je s njom teško komunicirati, ali
nikada nije shvatio da je potpuno jebeno luda. Morala je biti luda, jer je držala
pušku uperenu u njega.
„Skloni to.”
„Da li ću dobiti svoj novac?”
„Skloni to”, mirno je ponovio UV. Sandra je ovlaš slegla ramenima, malo
odgurnula stolicu i naslonila pušku na sto.
„Ne nameravam da te ubijem.”
„To je dobro znati.”
„Bar ne ovde.”
UV je tražio bilo kakav znak da se ona šali. Nije ga video.
„Znači, ako ne vratim pare...” Pokazao je glavom na oružje.
„Vratićeš”, odgovorila je ona sigurnim glasom.
„Ali ako ne vratim, ubićeš me?”
„Ili će policija dobiti anonimnu dojavu da je droga ovde.” Raširila je ruke,
pogledala po prostoriji pa ponovo u njega. „Možda će i naći neku.”
UV ju je posmatrao u tišini. Šta je znao? Šta je mogao da upotrebi? Kako je
mogao ovo da reši? Pretpostavio je da je volvo dosad nestao, tako da mu nije
ostalo ništa na osnovu čega bi pregovarao. Bilo je glupo što ga nije fotografisao u
njenoj garaži.
Nije je poznavao. U zatvoru je uvek držala određenu profesionalnu distancu,
a on uglavnom nije bio tamo kada su ona i Kenet izlazili zajedno. Nekoliko puta
kada su se sreli, uvek je ostajala uzdržana.
Ali on je rođen u Haparandi baš kao i ona, znao je kako je odrastala. Čuo je
kako je prolazila u školi, za nasilje koje je trpela, majku alkoholičarku. Od drugih
je čuo da je oduvek želela da ode dalje, uspne se više. Nadao se da je to istina.
Onda će on moći da reši svoje probleme, bar finansijske. Vredelo je pokušati.
„Pandurka je rekla da je u autu bila droga. Amfetamini. Tražila je od mene da
motrim da li će se pojaviti”, započeo je, pretpostavljajući da joj je Kenet to već
ispričao. Sandra je sedela ćutke. „Koliko?”
Malo je nakrivila glavu i zagledala se u njega, verovatno pokušavajući da
shvati šta on smera, da li pokušava da je prevari na neki način.
 „Ne znam”, rekla je najzad. „Prilično, rekla bih. Puna torbaa.”
„Šta ćeš da uradiš s njom?”
„Ništa. To je preveliki rizik.”
UV je duboko udahnuo; ovo je bilo ključno, sledećih nekoliko sekundi
odrediće budućnost. Ne samo za njih dvoje već i za njegovu malu porodicu.
„Ja mogu da je prodam za tebe. Da razgovaram s mojim starim kontaktima.”
Ona je verovatno mislila da izgleda hladno i nezainteresovano, ali odavao ju
je govor tela. Malo se ispravila, blago nagnula napred na stolici, a u očima joj se
video blesak zainteresovanosti. Bila je u iskušenju. Ipak je bio u pravu u vezi s
njom.
„Da li je u tim kolima bilo i novca?”, nastavio je on. Izgledalo je da je ona
zagrizla udicu, ali to nije bilo dovoljno, morao je da je do kraja izvuče zakačenu
na strunu.
„Da.”
„Koliko?”
„Zašto želiš da znaš?”
Ponovo je postala sumnjičava. Bila je u iskušenju, ali nije bila ubeđena. Još.
Objasnio joj je ono što je znao i mislio da zna. Da je ovo povezano s
Rovanijemijem, poslom s drogom koji je loše krenuo – moralo je da bude
povezano – i da je vozač auta s kojim su se sudarili pobegao i s drogom i s novcem.
Droga je vredela otprilike deset puta više na ulici od gotovine koju su našli u autu.
Dakle, koliko je bilo novca?
„Trista hiljada evra”, rekla je ona posle dugog uzdaha.
UV je zviznuo; to je bilo više nego što se usuđivao da veruje.
„Oko tri miliona kruna, manje-više.”
„Da li to znači da droga u Švedskoj vredi trideset miliona kruna?”
„Na ulici. U najboljem slučaju, ja bih mogao da je prodam za deset.”
Nije bio siguran da je bila svesna toga, ali Sandra se osmehnula, širokim,
srećnim, snenim osmehom. Sada je bio tako blizu, mogao bi i da završi to.
„Hoću dvadeset odsto”, rekao je. „Dva miliona, a vi možete da zadržite osam.”
„Umem da brojim.”
UV je klimnuo glavom i pustio je da razmisli. Nije želeo da izgleda previše
revnosno, nametao joj je utisak da im čini uslugu, nudi se da im pomogne zbog
njih, a ne sebe. Na sopstveno olakšanje, video je da je odlučila pre nego što je bilo
šta rekla.
„Petnaest. Dobićeš petnaest odsto.”
„Dogovoreno.”
 52

V reme je sporo proticalo.

Čime je sada mogla da se pozabavi? Gradski hotel nije je odveo ni do čega.
Recepcionerka je zaista videla Jarija Pešona u hotelskom predvorju juče ujutro i
prepoznala ga, njegov otac bio je u istom fudbalskom klubu kao njen muž. Ali
ona je dolazila i odlazila, obavljala sitne dužnosti po hotelu i radila u kancelariji
iza recepcije, tako da nije primetila kada je otišao ni da li se s nekim sastao.
Nažalost. U jednom trenutku izašla je u predvorje i on više nije bio tamo, a nije
mogla da se seti nikoga u hotelu koga bi mogao da poznaje ili se možda sastane s
njim.
Pre nego što su Morgan i Hana otišli, pitali su mogu li da dobiju spisak gostiju
koji trenutno borave u hotelu. Znali su kakav će odgovor dobiti, i ona se, naravno,
nije usudila da im to da pre nego što prvo proveri sa šefom.
Dobili su spisak gostiju u vreme ručka. Sedamdeset osam od devedeset dve
sobe bilo je zauzeto. Hana je provela najveći deo popodneva pregledajući imena,
ali još nije naišla među njima na neko koje bi joj privuklo pažnju.
Niko ko je odseo u hotelu nije bio tu kada je Tarasov poginuo, posle čega su
ga pojeli vukovi. Nekoliko gostiju prijavilo se u hotel otprilike u vreme kada je
pronađen, ali nijednog nije trebalo dodatno istraživati posle početne provere.
Bio je to monoton i prilično dosadan posao, ali ispunio je svrhu, dao joj je
nešto čime može da se bavi u toku dana. Odagnavao je nepoželjne misli. Nije
mogla da traži više od toga.
Dojave su počele da pristižu. Dodatno osoblje sastojalo se uglavnom od
starijih policajaca i ponekog novajlije, i sedeli su u improvizovanom kol-centru
pored streljane i primali pozive, a zatim ih prepuštali komandnoj grupi koju je
predvodio P-O, najbolji analitičar – i najdosadnija osoba – u stanici. Njegova
grupa pregledala je informacije, razvrstavala ih prema hitnosti i slala ljude da ih
provere.
Koliko je Hana znala, dosad ništa nije donelo nikakve rezultate; na nekim
dojavama nastaviće da rade sutra, ali nije izgledalo da će javnost ovo rešiti za njih.
Ne još, u svakom slučaju.
Sada joj više nije ostalo mnogo šta što bi radila, ali nije želela da ide kući. Ne
još. Možda nikada. Protegla se na stolici, ustala i pogledala kroz prozor. Zurila je
u crne oblake koji su se prvi put pojavili za više nedelja, nakupljajući se na
horizontu. Prigušila je zevanje. Otišla je da uzme šolju kafe. Vrata Gordonove
kancelarije bila su otvorena. Podnela mu je izveštaj pošto se vratila iz Gradskog
hotela, ali on ju je uputio na Aleksandera. To je bilo sve.
Otvorila je vrata čajne kuhinje. On je sedeo na plavoj sofi.
„Dakle, još si ovde”, konstatovala je ona, prilazeći aparatu za kafu. Velika
šolja izuzetno jake kafe bez mleka. Sačekala je da aparat završi proces, uzela šolju
pa prišla i sela na sofu pored Gordona. Skoro da je očekivala da on ustane i ode,
ali je ostao.
„Imaš li nešto što bih sada mogla da radim?”, upitala je kada je otpila gutljaj
iz šolje. On je pogledao na sat koji je visio na zidu iznad vrata sobe za sastanke.
„Možeš da ideš kući. Svi ostali su otišli.”
„Ne želim.”
„Da li je on ljut?”
Hana je znala da ne može ovo zauvek da izbegava. Ako on želi da razgovara,
mora to da mu omogući. Do određene tačke. Zaslužio je to. Spustila je šolju i
okrenula se licem prema njemu.
„Ne, nije ljut.”
„Ali zna.”
„Da, zna. Izgleda da je znao već neko vreme.”
Gordon je klimnuo glavom, ćuteći, sigurno misleći kako mu je rečeno,
potvrđeno, da je ovo razlog što ona više ne želi da spava s njim.
Njen muž je znao. To je bio sasvim dobar razlog.
Mogla je da mu ispriča celu istinu. On bi razumeo. I više od toga, pomogao bi
joj na svaki način, pitao bi je kako se oseća, da li joj je nešto potrebno. Brižnost.
To je bilo primamljivo, ali ona još ni sama nije shvatila kako da se nosi s ovom
situacijom. Uključivanje još nekoga delovalo je preterano. On će s vremenom
saznati. Biće neko ko joj je potreban. Baš kao što je Tomas rekao. Međutim, to je
bila budućnost, previše bliska, ali još nije stigla. Nije mogla da podnese pomisao
da se posao pretvori u mesto na kome se oseća nelagodno, mesto koje treba da
izbegava, s koga treba da beži. Bio joj je potreban Gordon. Kao šef, kao prijatelj.
Vrata kuhinje bila su zatvorena, zgrada manje-više prazna, ali ona je ipak utišala
glas.
„Ne želim da naš odnos postane čudan i neprijatan.”
„Ja to razumem.”
„Juče si bio čudan.”
„Znam. Bio sam iznenađen i nisam to primio naročito dobro.” Raširio je ruke,
uz nagoveštaj osmeha koji nije izgledao sasvim iskreno. „Neće biti čudno.
Obećavam.”
„Dobro.”
„Pa šta se sada dešava? Kod kuće?”
„Shvatićemo”, s lakoćom je slagala ona. „Nekako.”
„Ali ti ne želiš da ideš kući.”
„Ne, ne još. Imaš li išta što bih sada mogla da radim?”
 53

P okajala se na pola puta tamo. To nije bilo nešto što je želela ni što joj je
trebalo.
Da bude sama u autu. Da ima vremena da razmišlja.
O Tomasu, naravno, ali je na kraju ipak uglavnom razmišljala o Gordonu.
Zaista ga nije razumela. Nikada nije naročito dobro čitala ljude, mada bi se moglo
pomisliti suprotno s obzirom na njenu profesiju, i nije mogla da protumači
njegovu današnju reakciju. On nije bio tip čoveka koji bi se osećao odbačeno. Kod
njega nije bilo povređenog osećaja muškosti, ali sećala se kako je izgledao dok je
izlazio iz njene kancelarije. Lice mu je bilo tužno, ne ljuto. Izraz lica razočaran.
Osmeh u čajnoj kuhinji nije stvarno stigao do njegovih očiju kao što se inače
dešavalo.
Hana je znala da je uživao u njihovim susretima barem koliko i ona, ali da li
je smatrao da između njih ima nečega više od samog seksa? Da li je počeo da se
zaljubljuje u nju? Idiotski. On je bio tridesetšestogodišnji muškarac na vrhuncu
karijere, a ona udata majka dvoje odrasle dece koju muče naleti vrućine i s manje
od deset godina preostalih do penzije.
Zašto je razmišljala o njemu više nego o Tomasu?
Zašto je uopšte razmišljala?
Pritisnula je pedalu gasa, povećavajući brzinu, želeći da stigne tamo što je pre
moguće. Da ponovo počne da radi.
Dvadeset minuta kasnije skrenula je na prilazni put na kome je bio parkiran
hjundai, a jedan čovek, otprilike njenih godina, možda neku godinu stariji, stajao
je i čekao pored vozila. Hana se parkirala i pogledala prema oronuloj kući.
S pločama od azbestnog cementa, mansardnim krovom i opštim izgledom
zapuštenosti, podsetila ju je na Kenetov i Sandrin dom s druge strane jezera. Izašla
je iz auta, a čovek je prišao da je dočeka brzim, čak žurnim koracima.
„Zdravo. Ja sam Mikael. Mikael Sverd.”
„Zdravo, ja sam Hana Vester.”
„Mnogo mi je drago što ste došli. Policajac s kojim sam razgovarao danas
posle podne rekao je da nemate nameru da ikoga pošaljete ovamo.”
„Ali sada jesmo.” Hana je izvadila beležnicu i otvorila praznu stranicu. „Hteli
ste da prijavite nestanak svoje ćerke i njenog muža”, podsetila ga je, hodajući
prema zapuštenoj kući.
„Njenog momka, nisu venčani.”
„Kako glase njihova imena?”
„Ana Sverd i Ari Hapala. Trebalo je da im ovog popodneva moja žena i ja
vratimo Marijele, a oni nisu bili ovde, nismo mogli da ih nađemo.”
„A Marijele je njihova ćerka?”
„Da.”
 „Koliko ima godina?”
„U maju je napunila dve. Ponekad bude s nama, da bi Ana i Ari imali malo
vremena za sebe.”
Vremena za sebe. Ona i Tomas nikada nisu imali ništa slično. Njen tata dobro
se snalazio s decom, ali samo dok je posredi zabava. Nije ga zanimalo da im
pomogne ili preuzme odgovornost. Tomasov otac odselio se u Francusku posle
razvoda, a kada je Gabrijel rođen, njegova majka imala je sedamdeset pet godina
i bila je u prvim fazama demencije. Nije bila neko s kime bi ostavio decu. Za Elin
to nije ni bilo važno, tada su živeli u Stokholmu.
„Zašto mislite da se nešto desilo?”, pitala je Hana, preusmeravajući misli i
počinjući da obilazi oko kuće.
„Znali su da dolazimo, ali se nisu javljali na telefone i auto je nestao.”
„Koje marke je auto?”
Hana je stala i sagla se. Jedan od podrumskih prozora bio je razbijen. Na zemlji
su ležale krhotine stakla. To biste sigurno pokupili ako imate dvogodišnje dete
koje trčkara po dvorištu.
„Mercedes. Upravo su ga kupili. Otarasili su se starog. Dobili su novac na
lutriji.”
„Broj registracije?”
„Ne znam, bio je potpuno nov.”
Hana se uspravila i nastavila da obilazi oko kuće. Izgledalo je da je sve na
svom mestu. Osim onog prozora.
„Imate li ključ?”, upitala je, pokazujući prema ulaznim vratima. Mikael Sverd
klimnuo je glavom i izvukao neke ključeve iz džepa.
„Danas posle podne ulazili smo unutra, moja žena i ja, ali kuća je bila prazna”,
rekao je dok su se zajedno peli uz stepenice.
„Da li su mogli negde da odu? I da isključe telefone? Da možda uzmu još malo
vremena za sebe?”
„Znali su da danas dolazimo s Marijele. Nikada ne bi otišli bez nje...”
Ne, kakav to roditelj ostavlja dete, pomislila je Hana dok su ulazili u hodnik.
Duž zida bila je okačena odeća. Obuća je bila u cipelarniku i na podu. Parovi
cipela bili su uredno poređani po veličini.
„Ana! Ari!”, povikao je Mikael prema unutrašnjosti kuće. Hana ga je pustila
da nastavi, osetila je njegovu napetu energiju čim se srela s njim u dvorištu.
Naravno da se nadao da su se vratili. Pojavili se odnekud. Da će sati brige i
strepnje biti samo brzo zaboravljena epizoda. Nije dobio nikakav odgovor. Nije
bilo olakšanja.
Zajedno su produžili do kuhinje. Hana je uočila koliko je uredna. Istina, oni
su imali samo jedno dete, staro dve godine, ali čak i kada je Tomas pokušavao da
pomogne, kod njih se uvek moglo videti da u kući ima dece. Ovde je sve bilo
uredno složeno, obrisano i razvrstano. Igračke pored zida, radne ploče bez mrvica,
noževi na magnetskom držaču na zidu, poređani od manjih ka većim.
 Čak su i fotografije i cedulje na frižideru bile postavljene u pravilne nizove
pomoću okruglih magneta za frižider u tri različite boje. Oni koji nisu korišćeni,
bili su postavljeni duž leve ivice.
Crveni, zeleni, plavi. Crveni, zeleni, plavi.
„Ana! Ari!”, opet je povikao Mikael i nestao dublje u kući. Hana ga je čula
kako se penje na sprat. Ponovo vičući njihova imena. Htela je da krene za njim
kada ju je neki zvuk naterao da se okrene. Isprva je pomislila da je neko nešto
bacio, ali brzo je shvatila šta je to bilo. Kiša je dobovala po prozorima. Prvo tek
nekoliko teških kapi, ali se uskoro pojačala i voda je silovito pljuštala po staklu.
Hanin pogled privukla je uokvirena fotografija na prozorskoj dasci između
dveju sobnih biljaka u saksijama. Prišla je i uzela sliku. Marijele. Slikana u nekom
trenutku u toku prošle zime. Smejala se s podignutim rukama dok se na sankama
spuštala niz snežnu padinu. U bundici od ovčije kože i s vunenom kapom. Na
kombinezon za sneg bile su joj prikačene rukavice. Obrazi su joj bili rumeni. Kao
kod Elin kada uđe u kuću sa hladnoće napolju. Njeno oznojeno malo telo, hladno
lice. Jedne od dveju zima koje je doživela. Hana je pogledala kroz prozor u zarasli
vrt koji je izgubio obrise iza silovitih mlazova kiše koji su se slivali niz prozor.

Stvarno je pljuštalo.
Brisači su radili najvećom brzinom, ali ipak nisu uspevali da uklone svu vodu
s vetrobrana. Ljudi su trčali da se sklone od iznenadne provale oblaka, pognutih
ramena, držeći bilo šta što im je bilo pri ruci nad glavom da se bar malo zaštite.
Ulični šahtovi nisu mogli da prime toliko vode tako brzo. Ulice su bile
poplavljene, točkovi kola izbacivali su mlazove vode na trotoare, kvaseći
užurbane pešake i odozdo.
Trebalo je da ponesem onaj kišobran, pomislila je dok se vozila pored
automobila parkiranih ispred malog parka na Sedermalmu. Zaustavila se ispred
njih, previše blizu pešačkog prelaza, ali bila je prilično sigurna da nijedan
kontrolor parkinga neće prkositi ovoj vremenskoj nepogodi. Trajaće pet minuta.
Najviše. Isključila je motor. Kiša je pljuštala po metalu. Prigušivala je zvuk radija
na kome se čuo Cotton Eye Joe grupe Redneks. Bilo je bar neke koristi od oluje.
Prodavnica ploča i diskova bila je samo nekoliko metara dalje niz ulicu. Dovoljno
daleko da pokisne do gole kože pre nego što stigne do nje. Da li da sačeka da
pljusak prođe? Pogledala je u nebo. Bilo je potpuno crno. Nije bilo naznaka da će
kiša prestati da pada, pa čak ni malo posustati. Okrenula se prema zadnjem
sedištu. Elin je spavala u svom sedištu. Cucla joj je visila iz usta. Hana ju je vratila
na mesto i Elin je nekoliko puta zadovoljno mljacnula, poput kralja koji sisa palac
u crtanom filmu Robin Hud. Sigurno će se probuditi ako je Hana iznese napolje
po ovakvom vremenu. Hana je pogledala prema radnji, u kojoj su joj obećali da
će joj nabaviti piratsko izdanje albuma Brusa Springstina. To nije bilo po zakonu,
ali nije bilo ni dovoljno nezakonito da bi imala problem s tim. Bilo bi savršeno da
danas dobije taj album. Da ga pokloni Tomasu i da proslave njegov novi posao za
koji je bila sigurna da ga je dobio. Donela je odluku. Otkopčala je pojas i spremila
se da istrči napolje.
Otvorila je vrata, spustila ramena kada ju je voda zapljusnula, skupila snagu i
zatvorila vrata što je mogla tiše pre nego što je presamićena potrčala niz ulicu.
Stresla se kao pas kada je ušla u radnju. Ispred nje je za pultom stajao samo
jedan kupac. Izgledalo je da je došao ovamo više da ćaska nego da nešto kupi.
Pričalo se o muzici Staksa. Ona nije znala da li je to grupa, muzički pravac ili
izdavačka kuća. Pogledala je napolje prema autu. Skoro da joj je bilo teško da ga
razazna u prvom sumraku i kroz zastor od kiše. Onda je došao red na nju. Čovek
iza pulta odmah je se setio, izvadio je ono što je tražila, ona je platila i s pločom
spakovanom u plastičnu kesu spremila se da ponovo izađe na kišu.
Shvatila je da nešto nije u redu čim je izašla napolje, ali, zapravo, nije znala
šta tačno. Nešto je štrčalo sa suprotne strane auta. Nešto što nije trebalo da bude
tamo.
Otvorena vrata.
Elin nije mogla da otvori vrata.
Zar ih nije zaključala? Žurila je da se skloni od kiše, ali sigurno ih je
zaključala, zar ne? Mora da jeste. Ali vrata su bila otvorena. Kao da joj je neka
hladna ruka stegla srce dok je trčala preko ulice. Bila je puka sreća što nije naišao
neki auto, njoj nije čak ni palo na pamet da pogleda levo i desno. Imala je oči
samo za jednu stvar. Otvorena vrata automobila sa strane okrenute prema parku i
drveću u njemu. Stigla je do auta, zamalo pala, ispustila kesu, vratila ravnotežu i
zaobišla na drugu stranu.
U autu nije bilo nikoga. Sedište je bilo prazno.
Okrenula se ukrug na trotoaru. Elin je morala biti ovde. Sve drugo bilo je
nezamislivo. Ali nije bila tu. Obuzela ju je panika. Znala je šta se sigurno
dogodilo, ali nije mogla, nije htela da razume.
Vrištala je njeno ime. Vrištala je. Videla je kako ljudi zastaju u potrazi za
zaklonom od kiše. Zvuk je dopirao iz dubina čistog očajanja i užasa. Zvuk pored
koga ne možete jednostavno da prođete. Videla ih je kako joj prilaze, ali niko od
njih nije imao njeno dete. Ponovo je vrisnula njeno ime. Onda je videla. Na
trotoaru. Malu crvenu kožnu cipelu s rajsferšlusom. Nije više bila na nozi na koju
je obuvena. Pala je na kolena. Bilo joj je teško da diše. Mislila je da je možda
uzela cipelicu, ali nije znala. Nije se sećala.
Crvena cipelica učinila je da sve postane crno.

„Nisu ovde”, rekao je Mikael Sverd kada se vratio u kuhinju. Zbunjeno je stao
kada ju je video, i Hana je shvatila da je plakala. Takođe je shvatila da je Mikael
Sverd protumačio njene suze kao najavu loših vesti.
„Šta je bilo? Šta ste pronašli?”, upitao je pun strepnje.
„Ništa. Izvinite, vaša unuka podsetila me je na nekoga. Veoma mi je žao.”
 Obrisala je obraze. Besna na samu sebe. Besna na Tomasa. Ovo je bila njegova
krivica. On ju je učinio slabom, ranjivom. Nikada nije dopuštala sebi da misli na
Elin.
„Nisu ovde”, ponovio je Mikael. Pogled mu je malo lutao, bilo mu je
neprijatno pored uplakane policajke.
„Čula sam da ste to rekli.”
„Šta ćete sada da uradite?”
Znala je šta će da uradi: da ode odavde. Što je pre moguće. Vratila je
fotografiju na prozorsku dasku, nakašljala se, pribrala se i ponovo postala osoba
s autoritetom.
„Ne možemo da uradimo mnogo. Većina stvari ukazuje na to da su negde
ostali svojom voljom, tako da ne možemo da uradimo ništa dok ne prođu dvadeset
četiri sata.”
„Nešto im se desilo. Nikada ne bi ostali negde svojom voljom. Nešto nije u
redu.”
„Žao mi je.”
„Možete bar da potražite auto, izdate nalog za potragu ili tako nešto?”
„Da, to možemo”, rekla je Hana, izlazeći iz kuhinje i zatim iz kuće,
ostavljajući za sobom naizgled zbunjenog Mikaela Sverda na prilaznom putu dok
je izlazila u rikverc i okretala prema Haparandi.
 54

O tprilike na pola puta nazad, osetila je potrebu da razgovara s nekim. Mislila

je da želi da bude sama sa svojim mislima, ali sećanja su bila tako jaka, tako
živa da su se lepila kao tanka, sluzava membrana preko svega ostalog, u sve
prodirala i sve prljala.
Razmišljala je da pozove Tomasa, kao i uvek, kao da je sve normalno, ali nije
mogla to da podnese. Ne sada. Ne još. Bilo joj je potrebno da zadrži distancu. Kao
što je uvek činila u svakoj teškoći. Kada se pojavi bilo koja jaka emocija. Ali
morala je da čuje neki drugi glas od onoga u svojoj glavi.
Pozvala je Gordona. Javio se odmah, upitao kako je bilo, a ona mu je ispričala.
O Sverdu, kući, razbijenom prozoru, o svemu osim o kiši i svojim sećanjima.
„I dalje mislim da bi trebalo da pošaljemo tehničara tamo”, zaključila je ona.
„Zašto?”
Na trenutak je oklevala. Otkad je izašla iz kuće, u glavi joj se polako
pojavljivala teorija. Isprva je pokušavala da je ignoriše kao sopstvenu želju da
učini ovu kasnu posetu važnijom, značajnijom nego što je bila, ali teorija je ostala,
odbijala je da nestane. Sada je isprobala kako zvuči kada se izgovori.
„Trebalo bi da proverimo da li su oni naleteli na Tarasova.”
„Zašto to misliš?”
„Žive u odgovarajućem području, oboje su ovdašnji ljudi, a nedavno su se
rešili auta i kupili novi. Našla sam ga u bazi podataka registrovanih vozila:
mercedes kupljen za skoro pola miliona kruna.”
„To je mnogo novca.”
„Otac kaže da su dobili na lutriji, ali možda im je to bio način da objasne kako
su mogli da priušte takav auto.”
Gordon je zaćutao. Mogla je da ga vidi kao da stoji ispred nje, s telefonom na
uhu, pokušavajući da uskladi razmišljanje s njom, postavi prava propratna pitanja.
„U tom slučaju, gde su oni?”
„Ne znam.”
„Pretpostavljam da ne bi svojevoljno otišli bez ćerke.”
„Možda se kriju i nameravaju da dođu po nju kasnije. Mislim, znaju gde je
ona.”
„Možda.”
„Ili...”
Oklevala je da završi rečenicu. Ostatak teorije bio je više nategnut od onoga
što je iznela do sada, bilo je manje znakova koji su ukazivali na njega. U stvari,
uopšte ih i nije bilo.
„Ili?”, podstakao ju je Gordon kada nije nastavila.
„Ako su to oni, možda su napravili grešku.”
„Što znači?”
 „Što znači da su osoba ili osobe koje su sredile Fukea i njegovu bandu došle i
do njih.”
Iz telefona je čula njegov uzdah, ali nije mogla da zaključi da li je to bilo zbog
toga što je njena teorija bila toliko nategnuta ili zato što je razmatrao mogućnost
da se pojavi još leševa.
„Postoji li išta što bi ukazivalo na to?”, upitao je uz nejasnu nadu u glasu da
će možda dobiti odričan odgovor.
„Ne baš”, priznala je ona. „Sve je bilo normalno i uredno, ali tehničar bi možda
mogao da nađe tragove krvi ili nešto tog tipa.”
„Razgovaraću o tome sa X-om, ali nema baš mnogo toga na osnovu čega
bismo mogli da radimo.”
„Znam, ali bar jednom imamo resurse.”
„Odmah ću ga izvestiti, ali nemoj previše da se nadaš.”
„Da li je on još tamo?”
„Razgovara s novinarima, daje im informacije.”
„Ima li ičega novog?”
„Ničega što ti već ne znaš.”
„Jesi li i ti još u stanici?”
„Jesam.”
„Biću tamo za deset ili petnaest minuta.”
Ugrizla se za jezik i odmah se pokajala zbog ovoga što je rekla. Zašto je to
rekla? Iz navike, verovatno. Postojao je rizik da će on to protumačiti kao poziv,
da ona želi da on ostane i sačeka je. Možda je i želela. Nije znala. Sada više nije
mogla da učini mnogo u vezi s tim, što je urađeno – urađeno je, što je rečeno –
rečeno je.
„Onda ćemo se verovatno videti.”
„Da”, kratko je odgovorila, prekinula vezu i nastavila da se vozi kroz kišu.
 55

„O vo je za tebe”, rekla je Ruskinja, ili šta je već bila, kada je izašla iz auta, za
koji je insistirala da ga doveze u njegovu radionicu. UV uopšte nije shvatao.
„Možeš da ga zadržiš. Kao poklon.”
„Zašto?”
„Hoću da mi pomogneš, a bila sam pomalo gruba prošli put kad smo se videli.”
Spustila je ruku na haubu srebrnosivog mercedesa dok je obilazila oko njega.
„To je mirovna ponuda”, dodala je, izgledajući iskreno dok mu je pružala ruku.
„Uzgred, zovem se Luisa.”
„Hvala ti”, rekao je UV i rukovao se s njom. Lice mu je bilo otvoreno i
opušteno. „Ali ne mogu da ti pomognem.”
To nije bilo tačno. Nije bilo tačno ni prošli put kada je bila ovde. Tada je znao
da je plava honda u Kenetovoj garaži, ali ju je umesto tamo poslao kod Jontea.
Želeo je da zna više pre nego što odluči šta da radi s informacijom koju je čuvao.
Sada je tačno znao.
Nije bilo teško lagati. On je to dobro umeo da radi. Što je bilo važnije da istina
ne ispliva na površinu, on je lagao sve bolje, a to nikada nije bilo važnije nego
sada. Posle meseci žrtvovanja, suza i iscrpljenosti od koje ga je bolelo celo telo,
najzad je imao priliku da reši njihove probleme. Čuveno svetlo na kraju tunela;
mislio je da se nikada neće pojaviti.
Zato je pomaganje njoj bilo nezamislivo. I on je lagao bez uzdržavanja.
„Renea više nema”, rekla je ona ležernim tonom, nemarno se naslanjajući na
mokar auto.
„Ko je Rene?”
„Rene Fuke. Zar ne pratiš vesti?”
Uključio se alarm, podstičući ga na oprez, iako je ona ostavljala uzdržan,
gotovo nezainteresovan utisak, ovo je veoma ličilo na to da ga ona proverava.
Prepoznao je ime i bilo mu je drago što je Raimo morao da ode ranije.
„Negde sam video to ime, ali ne znam ko je to.”
To je bila istina, UV nikada nije čuo za tog Renea pre nego što je danas čitao
o njemu. Sada mu je sinulo šta je žena koja je stajala ispred njega zapravo
govorila. Ona je bila razlog što Renea „više nema”. Njega i četvorice ostalih. Bila
je opasna, opasnija nego što je shvatio kada su se videli prošli put, opasnija nego
iko koga je ranije sreo.
„On je bio novi ti.” Ponovo se okrenula prema njemu. „Mislila sam da ako
novi ti nestane, onda bi se možda ljudi vratili starom.”
UV nije odmah odgovorio. Šta ona zna? Više nego što govori? Da je imala
ikakvu ideju o Kenetu i Sandri i dogovoru koji je on postigao s njima, onda ne bi
došla ovamo – otišla bi pravo do njih. Uzela bi i novac i drogu. Kaznila bi ih. Ne
bi njemu davala auto i tražila pomoć. Ovi brzi zaključci su ga umirili, ali je
zaključio da i dalje mora da postupa oprezno. Što više bude mogao da se distancira
od nje, tim bolje.
„Ja se više ne bavim time”, rekao je, veoma svestan da ovo neće biti tako lako.
„Moraćeš ponovo da počneš.”
„Šta time hoćeš da kažeš?”
„Razglasi okolo da si se vratio u posao.”
„Ne mogu to da uradim.”
Krenula je nekoliko koraka prema njemu. UV je morao da se bori protiv poriva
da se izmakne. Stala je blizu njega i pogledala ga pravo u oči, naizgled oklevajući.
„Sećaš li se da sam te prošli put pitala za amfetamine, Denise?”, najzad je
rekla. „Velika isporuka.”
„Da.”
„Moram da ih nađem. To mi je veoma, veoma važno. Ti ćeš mi pomoći da
nađem onoga ko ih ima.”
Da li je pogrešno čuo ili je u njenom glasu bilo nagoveštaja očajanja? Izgledala
je potpuno iskreno. Ili je ovo bila nova taktika da ga navede da joj pomogne?
„Prošlo je mnogo vremena. Ako Rene nije došao do te droge, šta te navodi na
pomisao da bih ja mogao?”
„Njega niko nije poznavao. Čak ni mi. Ti, s druge strane, možeš da razglasiš
da si se vratio u posao i da želiš da radiš u velikom stilu. Brzo. Ponovo si počeo...
zbog svoje ćerke.”
Čak i ako nije postojala namera da ovo bude pretnja, svakako je zvučalo tako.
Najlakši izlaz iz ovoga bio bi da razotkrije Keneta i Sandru. Da Ruskinji isporuči
ono po šta je došla, kako bi mogla da zauvek nestane iz njegovog života.
Ali ona bi odnela milione sa sobom.
Njihovu budućnost.
Zbog toga to nije dolazilo u obzir. Morao je da pobedi u ovome. Da je se
otarasi. Bez komplikacija. Reći će da će pomoći, prodaće Sandrinu drogu
Fincima, pustiti da prođe nekoliko dana, javiće se „Luisi” i reći joj da niko nije
zagrizao mamac, niko mu se nije javio.
Šta bi ona mogla da preduzme u vezi s tim? On je bio izvanredan lažov.
Zvučalo je dobro, ako ništa drugo, to će mu kupiti malo vremena, dati mu
šansu da promisli o svemu ovome.
„Šta ja dobijam?”, upitao je, ne želeći da popusti previše lako i učini je
sumnjičavom.
„Upravo si dobio auto.”
Pogledao je u njene oči, pa u mercedes, naizgled razmišljajući o tome, pa
slegnuo ramenima.
„U redu, naravno, pomoći ću...”
Čuo je kako se napolju neki auto zaustavlja kod ulaza. UV je pogledao kroz
prozor i odmah ga prepoznao. Od svih ljudi koje nije želeo da upravo sretne...
 Nekoliko sekundi kasnije, prvi tonovi melodije Za Elizu začuli su se kada je
Sandra ušla, noseći veliku crnu kesu. UV se trudio da bude opušten, ali osećao je
kako mu puls dobuje u slepoočnicama dok je podizao ruku da je pozdravi.
„Zdravo. Idi u kancelariju, a ja odmah dolazim.” Njegov glas je izdržao,
zvučao je normalno. Biće on dobro.
„Naravno.” Sandra je na trenutak zurila u ženu koja je stajala ispred njega,
osmehnula se i klimnula glavom da je pozdravi. „Luisa” je uzvratila osmehom i
klimanjem glave i zainteresovano ispratila Sandru pogledom.
„Tvoja ljubavnica?”, upitala je kada je Sandra ušla u kancelariju i zatvorila
vrata.
„Šta? Ne, dođavola, ne, ne”, nevoljno se nasmejao UV, možda malo
prenaglašeno.
„Izgledao si nervozno kada je ušla.”
„Pa, ne, u svakom slučaju, nije reč o tome.”
Ona nije ništa rekla, samo ga je ohrabrujuće pogledala, očigledno želeći da
zna šta je to među njima ako „nije reč o tome”. Bilo bi bolje da joj je rekao da se
njih dvoje krešu. Sada je bilo prekasno za to. Skrenuo je pogled sa zatvorenih
vrata kroz koja je Sandra ušla, i kada se ponovo okrenuo prema svojoj
sagovornici, utišao je glas.
„Radimo jedan mali... posao sa osiguranjem.”
„Srećno s tim, ali ne zaboravi šta smo se dogovorili.”
„Neću. Odmah ću popričati s nekim ljudima.”
„Hvala.”
Osmehnula se, a zatim krenula prema vratima. Osetivši olakšanje, on je
ispustio vazduh iz pluća.
„Denise...”
Okrenuo se prema mestu gde je ona stajala, spustivši ruku na kvaku na
vratima.
„Brzo ga se otarasi”, rekla je, pokazujući na mercedes.
„Zašto?”
„Pre ili kasnije, neko će doći da ga traži.”
Melodija Za Elizu pratila ju je dok je izlazila, i UV gledao u auto. Jebiga. Dala
mu je kradenu robu. Ili nešto još gore. Mercedes nije bio u potpunosti izložen
pogledu; moći će kasnije da odluči šta da radi s njim.
Sandra ga je čekala u njegovoj kancelariji.
 56

S veće su još gorele na trgu kada se Hana provezla tuda. Bilo je još cveća, malih
plišanih životinja i rukom ispisanih oproštajnih poruka, pošto su sada svi znali
ko su ljudi koji su umrli. Napolju je bilo više ljudi nego inače, uprkos kiši, koja je
posustala, ali je i dalje nanosila retku izmaglicu od kapljica na ljude na ulici.
Većina njih išli su u crkvu ili se vraćali iz nje, a bila je otvorena cele večeri.
Okupljale su se grupice ljudi, mladih i starih. Izgledalo je da retko ko želi da
ostane sam u ovom zajedničkom tugovanju. Želeli su da podele taj osećaj, makar
i s neznancem. Hana nije razumela u čemu je svrha.
Grupe ljudi proređivale su se što se više približavala reci i policijskoj stanici,
i tamo, u suštini, nije bilo nikoga. Samo je jedan usamljeni novinar sedeo na klupi
pored ulaza. Ostali su sigurno odustali, dobivši onoliko informacija koliko su
mogli od policije. Kada se zvanično znalo ko su žrtve, oni će da traže lični ugao,
emocionalni pristup koji će omogućiti čitaocima da saosećaju s njima i njihovim
bližnjima. Postojali su roditelji, profesori, saradnici, devojke s kojima je trebalo
pričati. Pitati ih da li imaju ikakvu predstavu o tome zašto je njihovo dete, učenik,
kolega, dečko mogao da doživi ovakvu sudbinu. Navesti citate o gubitku,
prijateljstvu, raspršenim snovima.
Dok se vozila prema parkingu za zaposlene, Hana je videla da uopšte nema
novinara koji čekaju. Zaustavila se.
Tamo je bio Tomas. Sam na slaboj kiši nošenoj vetrom.
I on je video nju, ali je i dalje sedeo tamo, podižući ruku da je pozdravi. Hana
je nakratko sklopila oči, pribrala se i izašla iz kola.
„Šta radiš ovde?”, upitala je, prilazeći klupi na kojoj je sedeo.
„Čekam tebe. Nisam znao da li nameravaš da se vratiš kući.”
„Mislim da hoću. Pre ili kasnije. Ali imamo ovih pet ubistava, znaš...”
Delimično objašnjenje za njen ostanak na poslu. Ne celo, i on je to znao. Sela
je pored njega i osetila kako joj se vlaga probija kroz tkaninu uniforme. Nije
obraćala pažnju na to.
„Koliko sediš ovde?”
„Neko vreme. Jesi li jela?”
„Nisam već duže vreme.” Shvatila je da je to istina kada je izgovorila.
On je izvadio pecivo sa sirom i šunkom iz malog ranca položenog pored njega
na klupu. Dao ga je njoj.
Ona je skinula foliju i gladno zagrizla pecivo. „Ne zaslužujem te.”
On joj se osmehnuo i zagrlio je. Grlo joj se steglo i odjednom joj je bilo teško
da guta.
„Kako si?”
 Skoro da se nasmejala. Tako tipično za njega. Da misli na nju, brine. Nije
prošao ni čitav dan otkad je saznala, ali ipak... Kako je ona? Stvarno nije znala da
odgovori na to pitanje.
„Danas sam mislila na Elin”, rekla je i shvatila da to verovatno prilično govori
o tome kako je.
„Zašto?”
„Ne znam. Videla sam jednu fotografiju i... počela je kiša, i zbog tebe i,
jednostavno, zbog svega. Spustila sam gard.”
„Trebalo bi to češće da radiš.”
Osetila je kako joj se oči pune suzama, i te suze mešale su se s kišom.
Naslonila mu je glavu na rame.
„Volim te.”
„Znam”, odgovorio je on, i znala je da se osmehuje. Shvatila je da je to
asocijacija na Rat zvezda.
Podsetnik na sve ono što će joj nedostajati. Mogla je da oseti kako je to
preplavljuje, sve te uspomene, sve što su uradili zajedno, kroz šta su zajedno
prošli. Čitav život. Bio je sve bolji svakog dana, zahvaljujući njemu, a ona je sve
to prihvatala zdravo za gotovo. Nikada to nije dovoljno cenila.
„Volim te i žao mi je.”
Zbog toliko mnogo toga. Zbog Gordona, očigledno, ali možda ponajviše zbog
toga što nije bila uz Tomasa kada mu je, za promenu, bila potrebna više nego što
je on bio potreban njoj.
„Ne treba da ti bude žao.”
„Želim da budem tu. Za tebe. Ovo...” Pokazala je glavom prema policijskoj
stanici iza njih. „Ovo nije... ništa.”
„Bićeš tu. Poznajem te.”
Ona se ispravila na klupi i okrenula licem prema njemu. Bilo je važno da to
kaže, da bi stvarno razumeo šta ona želi, šta bi želela da može da uradi.
„Ne znam kako. Ne znam kako da budem s tobom mesecima kada znam da
ćeš me napustiti.”
„Shvatićemo kako. Dobar je početak da jednostavno pričamo.”
„Ne bismo da nisi sedeo ovde.”
„Bismo. Malo kasnije, ali stigli bismo do ovoga.”
Položila je ruke na njegove mokre obraze i zagledala mu se duboko u oči pre
nego što se nagnula napred i pritisnula usne na njegove, dugo i jako, a zatim ga
zagrlila.
„Ne zaslužujem te”, šapnula mu je na uho.
„Već si rekla, ali to nije istina i ti to znaš. Volim svaki dan s tobom.”
Stegla ga je jače. Nije želela da ga pusti, ali morala je ako nije želela da bude
promočena do gole kože, kao zemlja natopljena kišom. Pustila ga je, ustala i
obrisala lice nadlanicom.
„Moram da idem... da radim”, rekla je, ponovo pokazujući glavom prema
stanici.
 „Da, a ja treba da odem kući i da se osušim.”
„Uskoro dolazim kući. Obećavam.”
„Zvuči dobro.”
Uzeo je ranac i krenuo kući. Hana je napravila nekoliko koraka u pravcu ulaza,
okrenula se i gledala ga kako odlazi kroz kišu dok joj se nije sasvim izgubio iz
vida.
Karin je otišla kući i na prijemnom odeljenju nije bilo nikoga, svetla su bila
isključena dok je Hana prolazila i izvlačila svoju ključ-karticu iz džepa. Stala je
na stepeništu iza vrata. Bio je to najbliži put do njene kancelarije ako je želela da
ode tamo. Nije znala. Zapravo, nije mogla jasno da razmišlja. Nije želela da ide
kući, ali možda je, svejedno, trebalo da ode baš tamo? Da ode za njim. Popeti se
uz stepenice značilo je proći pored Gordonove kancelarije. Trenutno nije želela
ni to. Umesto toga nastavila je pravo kroz prizemlje, ušla u svlačionicu, skinula
mokru uniformu i obrisala se peškirom. I šta sada?
Kuda da odete kada nigde ne želite da budete?
Na kraju se popela na sprat stražnjim stepeništem i sručila se na stolicu u
svojoj kancelariji. Nije čak ni uključila svetlo. Kao da je ostatak sveta odražavao
njeno raspoloženje, napolju je bilo mračnije nego što je bilo već dugo. Dani
ponoćnog sunca završeni su za ovu godinu. Noćas će se sunce najzad spustiti iza
horizonta. Ne da će to činiti veliku razliku, tamni oblaci koji su se dovaljali preko
neba naizgled su bili predodređeni da ostanu ovde.
Sklopila je oči, potiskujući suze. Nije mogla da se seti kada je poslednji put
plakala; sada je to pokušavala da spreči već treći put noćas. Zbog istog razloga.
Oduzeti su joj svi i sve.
Otvorila je oči i tupo se zagledala u tablu. Mapa sa zaokruženim područjem,
slika Renea Fukea, istraga koju je celog dana pokušavala da postavi sebi kao
prioritet. Sve je bilo uredno okačeno na tablu.
Urednije nego što se sećala da je bilo.
Ispravila se na stolici. Ovaj red podsetio ju je na nešto... jedno pored drugog,
u pravim linijama. Pribadače koje nisu upotrebljene, bile su postavljene u liniji
duž leve strane table.
Crvena, zelena, crvena, zelena, crvena, zelena.
To ju je definitivno podsećalo na nešto, nešto što je imalo veze sa slučajem...
Onda joj je sinulo. Bilo joj je potrebno nekoliko sekundi da istinski razume šta je
otkrila, jer je bilo toliko... neverovatno. Da li je ovo stvarno bilo moguće?
Kada je konačno shvatila, skočila je sa stolice tako naglo da je odletela na zid
iza nje, a Hana je butinama udarila u ploču stola. Rukom je pokrila usta, zadržala
dah i znala da samo stoji i bulji pravo ispred sebe iskolačenim očima.
„O, jebote”, najzad je izlanula pre nego što je izašla u hodnik, još jednom se
osvrnuvši prema tabli, i produžila prema Gordonovoj kancelariji.
„Bili su ovde. To je ona”, skoro da je povikala kada je utrčala unutra. On ju je
čuo kako trči niz hodnik i već je bio napola ustao sa stolice.
„Ko je bio gde?”, upitao je Gordon, spreman da se uključi, iako je u isto vreme
bio i potpuno zbunjen.
 Reči kao da su joj se zaglavile u grlu, sve su želele da izađu u isto vreme, ali
onda je povikala: „Neko od ljudi koje su Rusi poslali. Žena koja je bila u
Fukeovom stanu, kod Sverdovih, i ovde. Bila je ovde! Ona ovde čisti. U stanici.”
Mogla je da vidi po njegovom licu da nije govorila naročito smisleno. Revnost
se mešala s iritiranošću. Morali su nešto da učine. Odmah. Napravila je proboj u
istrazi, a on to nije razumeo.
„Ona čisti moju kancelariju. Nova čistačica. To je ona.”
„Da li je ona sada ovde?”
„Ne, dođavola, naravno da nije”, frustrirano je prasnula na njega. „Hajde. Pođi
sa mnom.”
Okrenula se i požurila nazad, a Gordon je išao nekoliko koraka iza nje. Kada
su ušli u njenu kancelariju, uključila je svetlo i manje-više gurnula ga na stolicu
za posetioce pre nego što je prišla do table.
„Gledaj ovamo, ove pribadače: zelene, crvene, zelene, crvene. Poređane su
duž ivice u naizmeničnim bojama. U kući Sverdovih imaju magnete za frižider u
tri različite boje, a takođe su postavljeni duž ivice: crveni, zeleni, plavi, crveni,
zeleni, plavi.”
Prišla je do svog pisaćeg stola, aktivirala kompjuter i nestrpljivo sačekala.
Gordon ju je posmatrao, i dalje ne shvatajući sasvim.
Onda je našla ono što je tražila. „Evo”, rekla je, otvarajući slike koje je tim
tehničara poslao iz stana Renea Fukea. Okrenula je ekran da bi on mogao da ih
vidi. „U Reneovom stanu, podmetači na levoj strani stola za kafu: crveni, crni,
crveni, crni.”
Okrenula se prema Gordonu, koji je, izgleda, konačno shvatio na šta ona cilja,
važnost onoga što je govorila.
„Mislila sam da je to, jednostavno, njegov osećaj za red, ali to je bila ona. Ona
je, takođe, poređala igračke i okačila noževe u ovakvom poretku u kući Sverdovih.
A gledaj ovamo...” Hana je pokazala na svoj sto, na kome su olovke, cedulje i
ostali kancelarijski materijal bili uredno poslagani prema boji i veličini. „To je
ona. Bila je ovde.”
„Kako je, dođavola, ušla?”, promrmljao je Gordon, ali Hana je mogla da vidi
da je u mislima već negde drugde. Gde je bila i ona.
Bliže rešenju.
 57

„Z nao sam da ćete doći”, tiho ih je pozdravio kada je otvorio vrata svog stana,
pa ih poveo u dnevnu sobu, gde je žena, koju je Hana prepoznala, sedela na
sofi pored dečaka od osam ili devet godina. Sofija je čistila u stanici već nekoliko
godina. Sve otkad je firma Stepana Horvata dobila ugovor s opštinom. Hana ju je
pozdravila klimanjem glave. Sofija se slabašno osmehnula umesto odgovora pre
nego što je nervozno pogledala muža, koji je seo pored nje na sofu.
„Ko je ovo?”, Aleksander je prešao pravo na stvar.
Stepan je preleteo pogledom preko fotografije gurnute prema njemu preko
stola za kafu, kao da je već znao šta ili koga će videti.
„Ne znam”, odgovorio je, podižući pogled sa slike.
„Ovo je snimila nadzorna kamera ispred policijske stanice”, nastavio je
Aleksander, pokazujući na fotografiju. „Ženu koju si ti zaposlio. Ključ-kartica je
od tvoje žene.”
„Ali to nije tvoja žena. Kako to objašnjavaš?”, upitala je Hana.
Stepan je duboko uzdahnuo, skrećući pogled ka supruzi. Bilo je pomirenosti
sa sudbinom u pogledima koje su razmenili. Sofija je ustala i prišla komodi pored
zida. Gordon je pošao nekoliko koraka prema njoj da vidi šta to ona radi. Nije
očekivao nikakve nevolje, ali ne škodi da budete sigurni. Ako je žena na slici
osumnjičena koju traže, onda su ovo dvoje umešani u masovno ubistvo.
„Došla je pre nekoliko dana”, rekao je Stepan. „Donela je fotografije sa
sobom.”
„Ko? Žena sa slike?”, pitala je Hana. Stepan je klimnuo glavom, a Sofija je
podigla mali koverat i pokazala ga Gordonu. On se potapšao po džepovima, pa se
okrenuo prema Hani i Aleksanderu.
„Imate li rukavice kod sebe?”
Oboje su se opipali po odeći i odmahnuli glavom. Gordon je pažljivo uzeo
jedan ugao koverta između noktiju, krenuo napred i položio ga na sto, otvorio
olovkom i blagim pokretom istresao njegov sadržaj. Hana i Aleksander nagnuli
su se napred.
Na svim slikama bila je mala tamnokosa devojčica smeđih očiju, stara možda
tri godine. Snimljene su na različitim mestima: na igralištu, u vrtiću, u nekom
prostoru koji je izgledao kao vrt. Svima im je bila zajednička crvena tačka
laserskog nišana uperena u devojčicu. U njeno čelo, u njene grudi.
„Naša ćerka”, objasnio je Stepan.
„Žena u kolima, ona ti je ovo dala”, upitala je Hana, podižući pogled sa
sadržaja koverta. Stepan je klimnuo glavom.
„Zašto nisi otišao u policiju?”, uključio se Gordon.
„Rekla nam je da to ne radimo”, rekla je Sofija, kao da je odgovor očigledan,
pa ponovo sela. Dečak se odmah pribio uz nju.
 „Htela je da uđe u policijsku stanicu. Stavio sam njenu fotografiju na novu
legitimaciju i dao joj Sofijinu ključ-karticu.”
Hana je imala osećaj da su dobili sve odgovore do kojih će uopšte doći. Znali
su kako i zašto, ali nisu bili nimalo bliži odgovoru na pitanje ko je to. Poseta je, u
celini, bila razočaranje; uopšte nije bilo proboja u istrazi kome su se nadali.
„Zašto joj je bilo toliko važno da uđe u stanicu?”, pitao je Stepan s iskrenom
zabrinutošću u glasu. „Da li je nešto uradila? Nije nikoga povredila, zar ne?”
„Da, verujemo da jeste”, kratko je odgovorio Aleksander i ustao.
„Imam jednu njenu bolju sliku ako hoćete”, rekao je Stepan, i sam ustajući, pa
vratio odštampanu fotografiju s nadzorne kamere Aleksanderu.
„Odakle?”
„Ostavila je dve fotografije za legitimaciju.”
Prišao je do komode i vratio se s malom slikom za pasoš snimljenom u
fotografskoj kabini. Mlada plavokosa žena opušteno im se osmehivala sa slike.
Hana je uzela sliku i pažljivo je pogledala. Nije bilo sumnje da je ova žena bila u
njenoj kancelariji. Ali u ovome je postojalo još nešto. Nešto na šta nije mogla
sasvim da ukaže. Nešto duboko u njenom umu što nije mogla da dosegne, veza
koju nije mogla da uspostavi.
„Imala je kratku crnu kosu kada je bila ovde.”
„Paž frizuru”, ubacila se Sofija i rukom pokazala kolika je bila dužina njene
kose. „Imala je paž frizuru.”
„Hana?”
Podigla je pogled, videla ispruženu ruku, shvatila da bulji u fotografiju za
pasoš, i dodala je Aleksanderu, koji ju je sklonio. Bili su spremni da pođu.
„Hoćete li je sada uhapsiti? Jesmo li sigurni ovde?”, upitao je Stepan,
pokazujući prema svojoj porodici na sofi. Aleksander je pogledao njegovog sina,
koji je sve ovo vreme sedeo, tih i ozbiljan, pored svoje majke, upijajući sve što je
izgovoreno. Umirujuće mu se osmehnuo. Dečakov izraz lica nije se promenio.
„Verovatno, ali ako tvoja žena može da ode negde s decom na nekoliko dana,
to bi moglo biti dobro.”
„Šta je sa mnom?”, rekao je Stepan, ali Hana je imala osećaj da već zna
odgovor.
„Ti ćeš morati da pođeš s nama.”
 58

G ledala je Keneta preko stola. Kako je progutao poslednje parče mesa,

pokušavajući da pokupi što više sosa krompirom iz tanjira. Činjenica da je
sedela naspram njega verovatno je bila ono jedino što ga je sprečilo da oliže tanjir
kao dete kada jede sladoled na rođendanskoj zabavi. Pojeo je file minjon. Slagala
je i rekla da ga je kupila na popustu, jer samo što mu nije istekao rok trajanja. To
nije bilo tačno. Platila ga je po punoj ceni.
Danas je uradila mnogo toga.
Nije mu rekla da je odlučila da proda drogu. Zapravo, nije znala zašto mu nije
rekla. To je, jednostavno, delovalo kao nešto što on ne mora da zna. Možda zato
što je njena ideja od početka bila da je ne prodaju i zabranila mu je čak i da pokuša.
Nije želela da se on danima duri, jer je to bila loša ideja kada ju je on izneo, ali
dobra kada je ona tako rekla.
Svakako nije morao da zna da je sklopila dogovor s UV-om. Znala je koliko
se razočarao u bivšeg prijatelja, i uvredilo bi ga to što je ona nagradila tu izdaju,
dajući čoveku milion i po.
To joj nije bila namera, otišla je u njegovu radionicu odlučna da vrati novac,
ali UV je učinio da zvuči tako lako učetvorostručiti njihov novac.
Ona će uzeti najveći deo, a on će preuzeti sav rizik.
Ako ga uhvate i ako je otkuca, ona će poricati: on će, jednostavno, biti bivši
zatvorenik koji pokušava da joj se osveti zbog nekog razloga. Ljudi koji znaju za
njihov odnos, prijateljstvo između Keneta i UV-a, možda mogu da pomisle da to
zvuči čudno, ali kakve dokaze imaju? Nikakve. Apsolutno nikakve.
Danas je stekla osećaj o tome kakav bi novi život mogao da bude.
Kada je otišla u šupu po kesu s drogom, uzela je i malo novca. Kada je izašla
iz njegove radionice, prešla je most i provela ostatak popodneva u kupovini u
Torniju. U Haparandi je postojala opasnost da bi neko mogao da reaguje na to što
ona plaća evrima. Kupila je novu odeću, šminku, cipele, častila se skupim vešom,
novim satom, sitnicama za kuću i ledišejvom, koji su neki od onih koje je pratila
na Instagramu preporučivali za glatke noge i telo u letnje vreme kada se nosi
bikini. Kada se vratila u Švedsku, odvezla se u centar grada, pa otišla u salon
lepote, nadajući se da će imati neki upražnjen termin. Imali su ga. Duže od jednog
sata pustila je da je neko drugi doteruje, čini da izgleda lepo.
Samo zato što joj se moglo, što je to želela, i zbog toga se osetila dobro.
Kada se zaustavila da kupi hranu na putu do kuće, nije želela da se dan završi
makaronima, ribljim štapićima ili bilo čime što su imali kod kuće. Zato je kupila
file minjon.
Kada je stigla kući, nije unela sve kese unutra, brinula se da bi Kenet mogao
početi da se pita kako je uspela da sve to kupi, ali on nije ništa primetio. Ni nove
svećnjake koje je stavila na prozor, ni novu odeću koju je obukla, ni njene
manikirane nokte, iako ona nikada nije doterivala nokte, a sada su sijali
svetloružičastom bojom. Primetio je samo file minjon.
Na neki način bila je razočarana time što nije obraćao više pažnje na nju, što
nije cenio trud koji je uložila da izgleda dobro, da dotera njihov dom, ali je u isto
vreme bila srećna što se nije pitao kako je to platila. Da je znao da je uzela novac
iz njihovog skrovišta, bilo bi joj teže da se ljuti zbog njegovog novog Plejstejšna.
Još nije pomenula da je našla konzolu na tavanu, čuvala je to za trenutak kada joj
bude bila potrebna prednost u odnosu na njega, kada bude želela da se on oseti
krivim.
Osim toga, imala je dva hitnija problema.
Prvi je bio to što ako Kenet ikada opet bude radio nešto iza njenih leđa, ako se
odveze do kolibe, primetiće da je kesa s drogom nestala i znaće da ju je ona uzela,
pošto će ostale kese i dalje biti tamo. Drugi problem bio je šta da radi s novcem
koji dobije od UV-a.
Smatrala je da će naći rešenje za oba.
Kada joj UV da njen udeo od prodaje, sve će premestiti na novo mesto. Stare
i nove pare. Naći će mesto za koje neće reći Kenetu. Za dobrobit oboje. On ne
mora da sazna da je obavila posao s UV-om, da se razočara u nju, a ako ga policija
uhapsi, izvrši pritisak na njega, neće morati da laže. Neće imati pojma gde je
novac.
Morala je još nekoliko puta da promisli o tome, da zaključi postoje li ikakvi
propusti, ali ne sada. Ovaj dan bio je najbolji koji je imala za veoma, veoma dugo
vreme. Možda će biti dovoljno da sačekaju još godinu dana pre nego što počnu da
koriste svoj novac. Pre nego što ona počne da živi svoj novi život.
Pre nego što oni počnu da žive svoj novi život, ispravila se.
Pitala se zašto joj je toliko teško da to utuvi sebi u glavu...
 59

O državao je ravnomernu brzinu dok je prelazio most do poluostrva koje je

pripadalo Finskoj. Ne previše sporo, ali svakako ni prebrzo. Nije znao da li
carinici imaju kameru za prepoznavanje registarskih tablica u pokretu, ali je
svejedno spustio kapu što je niže mogao i praktično zurio u pod dok se vozio
preko granice. Pre ili kasnije, neko će doći da traži auto, rekla je ona. UV se nadao
da će to biti što kasnije.
Kada je Sandra otišla iz radionice danas posle podne, pokušao je da nastavi
posao kao i obično, ali nije mogao da se koncentriše. Misli su mu se vraćale na
kesu u njegovoj kancelariji, ali još više na taj jebeni auto. Na kraju je samo gledao
u njega. Pandurka nije ponovo dolazila posle one večeri, ali nije se usuđivao da
ga zadrži u radionici. Nije mogao da završi u zatvoru zbog nečega toliko prostog.
Brzo je odlučio, obavio poziv i zatvorio radionicu za taj dan. Sada se vozio preko
sledećeg mosta, kojim je stigao do kopna, na auto-put E8, skrenuo levo na prvom
kružnom toku i nekoliko minuta kasnije ušao u industrijsku zonu u blizini Torpin
Rinakaiskatua. Miko je čekao na vratima garaže, i on se uvezao unutra i parkirao.
Vrata su se zatvorila za njim kada je Jiri, dvanaest minuta stariji od svog brata,
izašao i pregledao mercedes.
„Ovo nije taj auto”, izjavio je čim je UV izašao iz njega.
„Znam, to je onaj drugi.”
„Zar nisi rekao da dolaziš mercedesom?”
„Rekao sam da dolazim ovim mercedesom.”
„Da li je ovaj sa Floride?”, upitao je Miko, ušmrkujući prstohvat duvana dok
je hodao za Jirijem oko auta. Braća Peltari. UV nije bio sitan čovek, ali izgledao
je kao da je u nižim razredima srednje škole pored njih dvojice.
Obojica su bili dva metra visoki, mišićavi, kratko ošišanih plavokosih glava i
istetovirani. Miko je uz to imao veliki crveni ožiljak preko desnog oka i niz obraz,
zbog koga je izgledao veoma opasno.
A i bio je opasan. Obojica su bili.
„Taj još nije završen”, slagao je UV. Nije nameravao da objašnjava da ga je
pozajmio Kenetu; bio je siguran da se njima to ne bi dopalo. To je bio problem za
neko kasnije vreme.
„Odakle si onda dobio ovaj?”
„Jedan moj prijatelj ga je ukrao.”
„Dakle, ovo je vruća roba?”
„Da, potrebne su mu nove tablice, identifikacioni broj, treba ga prefarbati, sve
kompletno”, rekao je UV.
„Zašto nisi sredio ovo?”, upitao je Miko i šutnuo zadnji točak.
„Iskreno, nisam smeo da ga ostavim u svojoj radionici. Panduri svraćaju svaki
čas.”
 Braća su se zgledala preko krova i Miko je ovlaš slegnuo ramenima.
„Daćemo ti pet hiljada”, rekao je Jiri.
Pet hiljada. Malo više od 50.000 švedskih kruna. UV nije tačno znao šta je
očekivao, ali svakako više od toga. To nije bilo ništa.
„Vredi pola miliona kruna”, pokušao je.
„Ako ti se ne sviđa ponuda, možeš da ga odvezeš nazad.”
UV je uzdahnuo. Shvatio je da je u najgorem mogućem položaju za
pregovaranje. Apsolutno nije mogao da vrati auto u Švedsku. Nije želeo da ga
više ikada vidi.
„Pet hiljada sada i isto toliko kada dovezem drugi.”
Jiri je klimnuo glavom i dogovor je postignut. Pošao je prema kancelariji, a
UV ga je pratio. Kancelarija je bila veća od njegove, osvetljenija, udobnija, u
jednom uglu bila je sofa a na zidu televizor. Jiri je prišao sefu koji je dominirao
jednim zidom i otvorio ga, izbrojao pedeset zelenih novčanica od sto evra pa ih
dao UV-u, a ostatak vratio u sef i zaključao.
UV je stajao i zurio u novac u ruci. Znao je šta mora da uradi, znao je zašto,
ali bilo je teško. Bio je i ljut i razočaran što je rešenje za njegov i Stinin problem
da napravi nekoliko nevoljnih koraka unazad. Da ponovo postane kriminalac.
Zaista. Mislio je da više nikada neće ni taknuti drogu. Ona je sranje, video je šta
radi ljudima, njegovim prijateljima, ljudima toliko mladim da su skoro još bili
deca, ali uglavnom je odlučio, jer je znao da će se vratiti u zatvor ako ga uhvate.
Šta bi se onda dogodilo sa Stinom i Lovis? Društvo ih je već izneverilo, pokazalo
da ga nije briga. Nije bilo naznaka da će istupiti i preuzeti odgovornost ako on ne
bude tu. Ali kakvog je izbora imao? Nikakvog.
„Imam još nešto”, rekao je i gledao kako se Jiri okreće prema njemu s
radoznalim izrazom na licu. Rekao im je. Za amfetamine. Koliko ih ima, koliko
novca želi, počevši od većeg iznosa nego što bi Jiri platio, što je već znao, tako da
su se našli na osam miliona.
„Treba nam nešto vremena da skupimo lovu”, rekao je Jiri, pružajući ruku da
potvrde dogovor.
„Naravno.”
„Zvaćemo te. Miko će te odvesti nazad.”
Izašao je iz kancelarije i garaže pa zamolio Mika da ga ostavi ispred
supermarketa kada dođu u Haparandu. Kupio je hranu čak i ne gledajući cene.
Uživao je u tome što može da uzme šta želi, ono za šta je znao da Stina želi. Bio
je zadovoljan uprkos svemu. Uprkos okolnostima. Imao je pet hiljada evra u
džepu. A uskoro će dobiti isto toliko.
To je bilo dovoljno za mnogo sati plaćene pomoći i s novcem koji je već uzeo
od Keneta i petnaest odsto koje će takođe uskoro dobiti od amfetamina, sve je
izgledalo dobro. Za dugo, dugo vreme koje će uslediti.
 60

S tepan Horvat bio je u pritvoru; na tužiocu je bilo da odluči da li će podići

optužnicu protiv njega ili ne. Aleksanderu ga je lično bilo žao. Pretnje
upućene njegovoj porodici bile su olakšavajuća okolnost, ali to nije moglo da
poništi činjenicu da je prekršio zakon. U najgorem slučaju, plavokosa žena mogla
je u policijskoj stanici da dođe do informacija koje su je odvele do Fukea i ostalih;
ako je tako, to bi ga činilo saučesnikom u ubistvu.
Međutim, sve je to moralo da čeka do sutra – trenutno su imali važnija posla.
Dok se peo uz stepenice do sobe za sastanke, osećao je isto nervozno
iščekivanje kao kada mu je Gordon ispričao za proboj u istrazi koji je Hana
ostvarila. Poseta Horvatu nije donela onoliko koliko se nadao, ali imali su
fotografiju. Tražio je snimke sa svih nadzornih kamera u gradu – nije ih bilo
mnogo, ali nekoliko je postojalo – imali su programe za prepoznavanje lica i
mogli su da potraže fotografiju za pasoš u svim mogućim bazama podataka. I
švedskim i međunarodnim. Gordon je još bio s Horvatom i čekao tehničare koje
su pozvali. U najboljem slučaju, mogli bi da dobiju otiske prstiju ili čak DNK sa
slika i koverta.
Otvorio je vrata čajne kuhinje i stao, videvši devojčicu koja je pila koka-kolu
na plavoj sofi, s kesicom slatkog peciva i ajpedom ispred sebe.
„Zdravo”, rekao je iznenađeno.
„Hei,” odgovorila je ona, ne skrećući pogled s ekrana.
„Šta radiš ovde?”
„Olen täällä idiootin kanssa.”7
Aleksander je pomislio da je razumeo treću od ove četiri reči, pretpostavio je
da je razlog devojčicinog prisustva tamo u sobi za sastanke, ušao je i zatvorio
vrata za sobom.
„Čije je dete tamo napolju?”
„Moje”, rekao je Ludvig. „Ili, bolje rečeno, ona je ćerka moje devojke. Nisam
mogao da nađem bebisiterku.”
Aleksander se okrenuo i video da je na platnu na zidu iza njega dvodelna slika.
Fotografija koju su dobili od Horvata, a pored nje slika na kojoj je crna paž frizura
kompjuterski prerađena u plavu.
„Znamo li ko je ona?”
Ćutanje koje je usledilo bilo je odgovor samo po sebi.
„Ne još, ne”, najzad je odgovorio Lurč kada niko drugi naizgled nije bio
spreman da bilo šta kaže.
„Kamere u gradu, da li smo dobili išta s njih?”

7 Finski: Ja sam ovde s budalom. (Prim. prev.)

 „Još je nismo videli ni na jednoj od njih”, rekao je P-O. „Počeo sam od onih
najbližih stanici, nemamo ih mnogo, kao što verovatno znaš, tako da postoji
opasnost da je došla ovamo ne prošavši ni pored jedne od njih.”
„Ili zna kako da ih izbegne. Izgleda da je prilično sposobna”, dodao je Ludvig.
Aleksander je ponovo pogledao slike; da, izgleda da je prilično sposobna.
Ali Haparanda nije velika, imaju njenu sliku, imaju ljude i sredstva,
tehnologiju i svetske baze podataka na raspolaganju.
Pronaći će je. Uhvatiće je.
Misli mu je prekinulo otvaranje vrata i Sami Ritola ušao je sa šoljom kafe u
jednoj i tri kroasana u drugoj ruci. Aleksander ga je pozvao u isto vreme kad i
ostale, ali on je, kao i obično, ušetao sa zakašnjenjem. Ponekad je sumnjao da se
njegov finski kolega namerno trudi da ga nervira.
„Lepo je od tebe što si nam se pridružio”, rekao je toliko jetko da je smisao
njegovih reči bio jasan i bez prevoda. Morgan je to, svejedno, rekao na finskom.
„Dobri ljudi stižu kasno”, odgovorio je Sami. Strpao je jedan od tri kroasana
u usta i bez žurbe produžio do svog uobičajenog mesta na kraćoj strani stola.
Razrogačio je oči kada je video slike na zidu. Progutao je zalogaj i pokazao na
njih.
„Zašto je ovde Luisina slika?”
Svi u sobi ućutali su i okrenuli se prema njemu. Morgan je čak zaboravio da
prevede.
„Šta je rekao?”, hteo je da zna Aleksander. „Da li se ona zove Luisa?”
„Poznaješ li je?”, pitala je Hana.
„Nisam siguran da bi se moglo reći poznajem, ali spavao sam s njom.”
Pogledao je u Aleksandera dok je Morgan prevodio. „Odseli smo u istom hotelu.”
 61

O na je umela da čeka.
To nije značilo da joj se to uvek dopadalo. Upravo, na primer, kada nije
imala šta da radi i mogla je samo da se nada da će njena nedavna poseta Denisu
Nijemiju doneti rezultate, čekanje ju je činilo nemirnom i nervoznom.
Nameravala je da sačeka još dva dana. Da ga pusti da razglasi kako se ponovo
bavi drogom.
To joj je bila najbolja šansa. Jedina šansa.
Ako to ne upali, moraće iznova da razmisli o svemu. Moraće da shvati da
osoba koja je naletela na Vadima Tarasova i zatim ga zakopala ne namerava da
proda drogu. Bar ne sada i ne ovde. Ne u Haparandi.
Novcu će biti nemoguće ući u trag. Ako bi ga osoba koja ga je našla potrošila
na kuću ili auto, putovanje u inostranstvo, uložila u deonice ili potrošila na luksuz,
ona to nikada ne bi saznala. Pristup praktično čitavoj policijskoj stanici nije doneo
onoliko koliko se ona nadala. Oni nisu imali, bar koliko je mogla da vidi, nikakve
nove teorije i nisu stigli nigde u istrazi. Za poslednji trag koji je pratila, krug na
mapi u kancelariji Hane Vester, ispostavilo se da je bio pogrešan.
Još jedna greška. Neuobičajeno za nju.
Ali ovo je bio neuobičajen zadatak.
Što je više razmišljala o njemu, sve joj se više činio nemoguć. Obično bi dobila
imena jednog ili više ljudi. Oni su ponekad bili zaštićeni, imali obezbeđenje oko
sebe, alarme, nadzorne kamere i stakla otporna na metke. Ponekad su bili na
mestima koja su smatrali tajnim. Ponekad su živeli običnim životom, nemajući
pojma da je neko platio veliki novac da im ga okonča. Međutim, bili su ljudi, s
drugim ljudima oko sebe koji se mogu podmititi, zaplašiti, potkupiti, prevariti i
obmanuti. Informacije o tome gde se nalaze i kako im se može pristupiti uvek su
se mogle dobiti, uz više ili manje teškoća.
Nikada je nisu poslali na zadatak da vrati nešto što bi u posedu mogao da ima
bilo ko bilo gde. Zvučalo je sasvim jednostavno: otići u Švedsku, naći torbe, ubiti
osobu koja ih je uzela i vratiti se. Možda je zbog toga napravila glupe greške. Kao
kada se sportski tim suoči s protivnikom koji je u teoriji mnogo lošiji, i onda na
kraju izgubi. Ako na pola puta shvatite da će sve otići dođavola, teško je presabrati
se, vratiti se i pobediti. Potcenjivanje, posredi je bilo samo to. Ona je unapred
pretpostavila da će pobediti. Onda se pojavio Ujka i napravio joj haos u glavi.
On je bio uzrok za ono od sinoć.
Bilo je frustrirajuće, ali nije bila previše zabrinuta.
Policija neće početi da traži mladi par najmanje još jedan dan. Pored toga,
pošto nije bilo tragova nasilja u kući i sve je ukazivalo na to da su otišli
svojevoljno, biće potrebno još više vremena pre nego što počnu to da istražuju
ozbiljno.
Pre nego što se pretvori u policijsku istragu.
 Pre nego što Ujka sazna.
Bilo joj je potrebno vreme. Ono je upravo prolazilo. U hotelskoj sobi u
Haparandi. Da li bi trebalo da počne da uzima u obzir da su novac i droga nestali
iz grada? Izgledalo je da policija ne misli tako, ali ako joj Denis Nijemi ništa ne
da, moraće da računa na tu mogućnost. To će znatno umanjiti mogućnost da se taj
novac i droga vrate.
Telefon koji je i dalje zadržala zazvonio je na stolu. Ustala je da ga uzme.
Slušala je nekoliko sekundi pa rekla da će ona zvati njih.
Najzad! Dobre vesti.
Izvadila je valter i prigušivač iz sefa, privezala nož za gležanj pa izašla iz sobe
i hotela, prvi put ispunjena nadom da će uskoro otići iz ovog grada i ove zemlje.
 62

U z intenzivnu koncentraciju, razgovarali su o narednim koracima, najboljem

načinu da nastave. Hana je bila sigurna da svi osećaju isto, da žele da izjure
iz sobe za sastanke, odu do hotela i upadnu unutra sa svim što imaju. Međutim,
morali su da se uzdrže, makar im to bilo teško i neprijatno. Očekivanje hapšenja
bilo je toliko jako da je bilo poput fizičkog prisustva u sobi.
Atmosfera je bila naelektrisana. Napeta.
Aleksander je prekinuo raspravu i prvi pozvao Gradski hotel, pa pitao znaju li
da li je Luisa u svojoj sobi ili ne.
Nije bila.
Upravo im je izmakla.
Međutim, nije se odjavila iz hotela. Aleksander je naredio ženi na drugoj strani
linije da ne odlazi s recepcije i da mu se javi čim se Luisa Andešon vrati, ali da
ona ništa ne primeti, razume se. Recepcionerka nije čak ni pitala zašto, čula je
ozbiljnost u njegovom glasu i obećala da će uraditi kao što joj je rekao.
Nisu znali gde je ona, ali znaće kada se bude vratila, i moći će da naprave
odgovarajući plan u skladu s tim. Nisu se usuđivali da ikoga postave na vidno
mesto da čuva hotel. Ona je nekoliko puta bila u policijskoj stanici, tako da su
računali da bi prepoznala svakoga od njih. Ako ikoga pošalju unutra, to će biti
Sami. On je odseo tamo, čak na istom spratu kao i ona, i znala je da je on policajac
– predstavio se tako kada joj je prišao u baru.
„Možda je zato spavala s tobom”, zamišljeno je rekao Morgan. „Pokušavala
je da dobije informacije na taj način.”
„Misliš li da sam joj dao bilo kakve informacije?”, odgovorio je Sami,
očigledno uznemiren pretpostavkom da bi mlada žena odabrala njega zbog bilo
čega drugog osim njegovog šarma i neodoljivo dobrog izgleda.
„Ne bi bio prvi”, suvo je primetila Hana.
Sami je završio taj razgovor, okrenuvši se Aleksanderu.
„Ako je sada prazna, mislim da bi trebalo da pošaljemo nekog u njenu sobu.”
„Zašto?”
„Manevar opkoljavanja. Ona se vrati, ti je pratiš do sobe, ti si iza nje, a ja sam
tamo i čekam.”
„Ti?”
„Dobrovoljno se javljam.”
Hana je mislila da to zvuči kao dobra ideja. Ako se zbog nekog razloga ne
usude da joj priđu dok bude među ostalim gostima i ona stigne do svoje sobe,
mnogo toga moglo bi da se dogodi. Nisu znali kakvo oružje ona ima, a očigledno
je bila ravnodušna prema ljudskom životu. Bilo je bolje ne evakuisati trg,
izgledalo bi sumnjivo ako bi gomila ljudi koji su od juče odavali počast ubijenima
iznenada nestala. Automatsko oružje izbačeno kroz prozor moglo bi uskoro da
izazove nezamislivu katastrofu. Postavljanje nekoga unutra da to spreči zvučalo
je pametno, ali na Aleksanderu je bilo da odluči.
Baš kao što je na njemu bilo da pozove predsednika opštine i uveri se da je
neko otišao da otvori gradsku skupštinu. Odatle su imali jasan pogled na glavni
ulaz hotela. Morgan je dobio nalog da zauzme položaj u jednoj od kancelarija
okrenutih prema trgu.
Zadnji ulaz, koji je vodio na hotelski parking, biće pod prismotrom iz oronule,
uglavnom napuštene zgrade na Stationsgatanu. Radnje u prizemlju bile su prazne,
a izlozi su im bili zalepljeni smeđim papirom već mesecima. Ako bi napravili
rupice u papiru, mogli bi da gledaju napolje a da ne budu primećeni. Nije bilo
vremena da pokušaju da pronađu vlasnike radnji i stupe u kontakt s njima.
Aleksander je odobrio da Lurč i P-O provale unutra; u najgorem slučaju, policija
će morati da zameni bravu ili možda okvir vrata.
Ako Ludvig obuče trenerku i stavi kapu na glavu, moći će da se umeša među
ljude okupljene na trgu.
Hana je završila u autu s Gordonom, koji bi trebalo da dođe svakog sekunda
– Aleksander ga je pozvao da se vrati iz Horvatovog stana čim je Ritola izneo da
poznaje osumnjičenu, što je odjeknulo kao bomba. Odlučili su se za Pakhusgatan,
odmah ispred picerije. Tačno dovoljno daleko da ne privlače pažnju, ali dovoljno
blizu da mogu da intervenišu bilo gde unutar hotela za nekoliko sekundi.
„Ja ću ostati u kancelariji iza pulta recepcije”, zaključio je Aleksander svoj
raspored zadataka. „Oružje i zaštitni prsluci. Sva komunikacija, što je manje
moguće, preko kanala tri, a onda prelazimo u akciju. Hoću da svi budu na svojim
mestima kada se ona vrati.”
„Šta je sa mnom?”, pitao je Sami.
„Ti možeš da uzmeš njenu sobu.” Aleksander je zaklimao glavom. Sami se
zadovoljno osmehnuo kada je Morgan preveo.
Svi su se okupili i odlučno se pripremili za polazak. Dobar plan, mislila je
Hana. Nisu imali nikakav poseban trening ili policijsku opremu. To što je ovo
zadržano u okviru jedinice iz Haparande bez uključivanja ikakvih pojačanja
delovalo je kao prava odluka.
Pridošlice, bez obzira na to koliko dobre i dobronamerne bile, uvek izazivaju
zabrinutost. Luisa je smatrana naoružanom i izuzetno opasnom, ali oni su bili
osmoro policajaca. Ona nije znala da su je otkrili, da je čekaju. Trebalo bi da mogu
ovo da urade.
Dok je izlazio na vrata, Ludvig je zastao.
„Dođavola, šta da radim sa Helmi?”
Hana je pretpostavila da se njegova pastorka tako zove. Čula je iritirani
Aleksanderov uzdah.
„O, dođavola, Ludviže. Jednostavno se pobrini za to.”
„Evelina će doći kući tek kasno noćas.”
„Pobrini se zato!”
 Hana nije ostala dovoljno dugo da čuje kakvo je rešenje našao. Požurila je niz
stepenice, naoružala se, obukla zaštitni prsluk ispod jakne uniforme, ponela jedan
za Gordona i izašla da ga sačeka. Dok je izlazila, on je dotrčao do nje.
„Imamo li je?”
„Znamo gde će se pojaviti”, odgovorila je Hana, dobacujući mu prsluk. „Ti i
ja bićemo u autu na Pakhusgatanu.”
„Mom?”
„Zašto da ne?”
Osam minuta i četrdeset osam sekundi kasnije, svi su preko radija potvrdili da
su na svojim mestima.
Sada je samo trebalo da čekaju.
 63

M irisalo je drugačije. U tome je bila velika razlika. Manje zagušljivo.

Otvorenije. Nije ranije razmišljao o tome, ali primetio je sada, dok su
zajedno sedeli sklupčani na sofi i gledali film. Stina je mirisala lepo, na šampon,
sapun i neki losion koji je našla u kupatilu, ali nije bilo samo to. Čitav ovaj stan
delovao je čistije, zdravije, manje kao bolnica.
Stinu je otac dovezao u Haparandu, ostavio je ispred zgrade i nije se popeo da
se pozdravi, ni s njim ni s Lovis. Jedva da je ušla na vrata pre nego što joj je UV
rekao da ima iznenađenje. Ponovo će da izađu zajedno. Roni, jedan od retkih
prijatelja iz detinjstva s kojim se i dalje družio, bio je na putu nekoliko nedelja, u
poseti rođacima na jugu, posle čega će produžiti na festival Roskilde, tako da je
UV mogao da pozajmi njegov stan u jednoj od žutih dvospratnica na Okergatanu.
Stan je bio mali i jednosoban, Roni i njegova devojka nisu imali dece, ali UV i
Stina provešće veče, noć i jutro zajedno, ne morajući uopšte da brinu ni za kakve
asistente ili uključivanje alarma u Lovisinoj sobi. Dvanaest, četrnaest sati samo
za njih dvoje.
Čim su došli do stana, ona ga ja zagrlila. Nije ga puštala, poljubila ga je i
počela da raskopčava odeću. Da li se sećao o čemu su pričali one noći? Sećao se.
Mogli bi i da počnu, moglo bi da potraje dok se nešto ne dogodi. Stvarno je želela
da još jednom postane majka. Da dobije drugu palačinku.
Imali su seks bez zaštite na Ronijevom krevetu. Kasnije je Stina ležala na
leđima, odupirući se tabanima o dušek i s jastukom ispod zadnjice. S vremena na
vreme izdizala je kukove da bi se „slilo dole”, kako je to izrazila.
„Slušaj, to o palačinki...”, rekao je UV pošto je neko vreme ležao u tišini,
dopuštajući sebi da se potpuno opusti pored nje.
„Da.”
„Ne možeš da pričaš o tome s drugim ljudima.”
„Zašto ne?”
„Zato što se prve palačinke bacaju.”
„Nisam tako mislila”, rekla je Stina i UV je mogao da čuje da je povređena
što je uopšte mogao da pomisli takvo nešto. „Rekla sam to s ljubavlju... da stvari,
jednostavno, krenu malo pogrešno, tako da nastavljaš sve dok ne dobiješ ono čime
si zadovoljan.”
UV nije odgovorio, nadajući se da će ona čuti samu sebe, da ovo ne zvuči
nimalo bolje.
„Ili... nisam mislila ni na taj način, ali ti razumeš, zar ne.”
Okrenuo se prema njoj. Ni na sekund nije sumnjao da bi bila vedrija, srećnija
i imala mnogo više snage ako bi dobili zdravo dete. Uopšte nije bio siguran da li
bi pritom postala bolja majka za Lovis. Ali šta bi dobio ako bi sada to pomenuo?
Znao je koliko se ona mučila. Da je očajnički želela da bezuslovno voli njihovu
ćerku, da se toliko trudila.
 „Razumem”, rekao je, nežno joj milujući obraz. „Ali ne možeš tako da govoriš
o Lovis.”
„U redu.”
„Dobro.”
Ona se uspravila, odbacila jastuk u stranu, zavukla se pod njegov pokrivač i
zagrlila ga. Ponovo su imali seks.
Kasnije su se istuširali zajedno, obukli trenerke, izvukli sto na sklapanje u
maloj Ikeinoj kuhinji vedrih boja i jeli ono što je on doneo. Poneli su koka-kolu i
vino – UV nije popio nimalo, u nadi da će kasnije da izađe i vozi – grickalice i
orahe u dnevnu sobu, seli na kauč i povezali njegov telefon na veliki televizor s
ravnim ekranom pričvršćen na zid da gledaju nešto s interneta. Stina je odabrala
nešto na Netfliksu, a on je gledao samo jednim okom, zagrlivši je, osećajući u nosu
miris njene tek oprane kose i čistog stana. Opustili su se i bilo im je lepo. Jedva
da je mogao da se seti kada su ovako zajedno sedeli. Kada su imali toliko vremena
jedno za drugo, samo njih dvoje. Prošle su godine. Ali to će se promeniti. Ovo će
biti novo normalno stanje.
Njegov telefon je zazvonio. Jiri. Ne zaustavljajući film, ustao je s kauča i javio
se. Krenuo je nekoliko koraka prema vratima, leđima okrenut Stini, govoreći tiho,
skoro mrmljajući. Jedva tridesetak sekundi kasnije prekinuo je vezu i okrenuo se
prema njoj, ali se nije vratio na kauč.
„Moram nakratko da izađem.”
„Sada?”, pitala je Stina, ispravljajući se na kauču.
„Da, moram nešto da završim.”
„Dobro.”
Ona je, naravno, znala da njegova automehaničarska radionica ne plaća sve
ove sate pomoći niti omogućava ovakve večeri. Shvatala je da ni poneki oštećeni
auto koji je sređivao za Fince ne bi mogao da donese dovoljno novca, da ono što
se spremao da uradi nije bilo zakonito.
„Hoćeš li se dugo zadržati?”
„Najviše sat.”
„Pazi se.”
Da je želela da zna više, da zna sve, pitala bi. Ali nije. Zato je prišao sofi,
sagnuo se i poljubio je.
„Možeš da nastaviš da gledaš sa svog telefona”, rekao je, pokazujući glavom
prema televizoru, pa izašao.
 64

N a kvaci je visio znak Ne uznemiravaj.

Visio je tu otkad se Luisa Andešon uselila. Niko nije ulazio da čisti od njenog
dolaska, rekla je žena koja ga je pustila u sobu. Ipak, sve je bilo u savršenom redu,
začuđeno je primetio Sami dok se udobno smeštao. Peškiri su bili presavijeni i
složeni na policama u kupatilu, sav porcelan bio je suv, bočice sa hotelskim
šamponom, losionom i kremom za telo bile su poređane s jedne strane lavaboa,
kao i druge posudice, teglice i tube koje mora da je donela sa sobom. Dve perike
bile su na stalcima jedna pored druge ispred ogledala. Plava koju je nosila u
policijskoj stanici i do ramena duga, pepeljastoplava sa šiškama. U samoj sobi,
krevet je bio namešten, kanta za otpatke prazna, pisaći sto besprekorno uredan, a
njen kompjuter postavljen na njegovu sredinu. Nije čak ni pokušao da ga otvori.
Sigurno je bio zaštićen. Otvorio je ormar i nije se iznenadio kada je video njenu
odeću pravilno okačenu i složenu, kako je pretpostavio, po nekakvom sistemu,
iako ga on nije shvatao. Sef je bio otvoren i prazan. Ništa mu ovde nije davalo
nikakav nagoveštaj ko je ona ili zašto je ovde. Pravi profesionalac.
Prišao je prozoru, kažiprstom povukao jednu debelu zavesu i provirio dole na
trg. Odlučio je da ne čeka duže, bilo je vreme da pređe na stvar, i otišao je i seo u
jednu od fotelja u sobi. Izvadio je telefon i pritisnuo broj na listi poziva.
„Sami je ovde. Da li je on tu?”, rekao je kada se veza uspostavila. Očekivao
je da će ponovo čekati, tako da će imati vremena da u mislima još jednom proveri
sve što je hteo da kaže, ali odmah je u uhu čuo Zagornijev duboki glas.
„Šta hoćeš?”
„Znaju ko je ona.”
„Ko zna ko je ona?”
„Policija zna koga si poslao da ti vrati robu”, objasnio je Sami, ne dopuštajući
da mu se u glasu oseti i najmanja razdražljivost, iako je bio prilično siguran da je
Valerij i prvi put razumeo na šta je mislio. „Sada sedim u njenoj hotelskoj sobi.”
Zagornij nije ispustio nikakav zvuk. Sami uopšte nije mogao da zaključi da li
je to dugo ćutanje ukazivalo na zamišljenost ili iritiranost, i to mu je izazvalo
nelagodu.
„Kako su je našli?”, začulo se najzad.
Sami je brzo razmislio; postojao je veći broj faktora koji su bili u igri, a
najvažnije je bilo to što je ostavila tragove, ili bar pokazala ponašanje koje se
moglo pratiti. To, i činjenica da je upala u policijsku stanicu.
„Dobar policijski rad”, sumirao je, da olakša sebi.
„Mislio sam da je ona bolja.”
„Izgleda da nije.”
„Koliko oni znaju?”
„Znaju kako izgleda, ali ne i kako se zove. Znaju da nju traže i gde je odsela.”
 „Kako su saznali gde je odsela?”
Sada je to došlo na red, ono zbog čega je drhtao, što je uvežbavao sam sa
sobom da bi mogao da objasni. Za šta bi na kraju on mogao biti optužen.
„Dobili su njenu sliku i... Morao sam da kažem da znam gde je odsela.”
„Zašto?”
Nije bilo važno koliko se pripremao za ovo, znao je kako će da zvuči, a nije
zvučalo dobro. Međutim, alternativa je bila da laže, a to je bilo još gore. Duboko
je udahnuo.
„Sreli smo se u hotelu, nisam znao da si je ti poslao, imali smo seks, a ako bi
je moje kolege uhvatile, a neko iz hotela se setio da nas je video zajedno, kako
bih objasnio to što ništa nisam rekao kada sam video njenu sliku u stanici?”
Predugo. Pre govor u svrhu samoodbrane nego objašnjenje. Na drugoj strani
veze nastala je tišina; ovog puta, ta tišina definitivno je označavala iritiranost, ili
je možda Sami tome pridavao preveliki značaj.
„Morao sam da improvizujem da sačuvam sopstvenu kožu.”
Čuo je kako Valerij mrmlja nešto za sebe, a onda je s nekim razmenio nekoliko
rečenica na ruskom. Onda je ponovo nastala tišina. Duga tišina. Ali on je nije
prekidao.
„Mislio sam da treba da znaš”, rekao je Sami u pokušaju da ublaži činjenicu
da je on donosilac loših vesti, „tako da možeš da joj se javiš, upozoriš je, ili šta
god već želiš da uradiš.”
To nije bilo optimalno rešenje. Za njega. Ako se ona ne vrati u hotel, postojao
je rizik da njegove kolege mogu pretpostaviti da joj je neko dojavio šta se prema.
Da li bi sumnja pala na njega? On je došao sa strane, onaj o kome su najmanje
znali, i imali najmanje razloga da mu veruju. Aleksander Erikson, taj uštogljeni
seronja, definitivno bi mislio da je on krivac. Čak bi i želeo da je to on. Da li bi
išta mogao da dokaže? Teško.
„Ubij je.”
Sami je istrgnut iz svojih misli. Sigurno je pogrešno čuo.
„Šta si rekao?”
„Ubij je.”
Ako je upozorenje bilo loša ideja, ovo je bilo stotinu puta gore. Zatvorio je oči
i osetio kako počinje otežano da diše. Bilo je nemoguće odbiti. Valerij Zagornij
nije bio čovek kome možete da kažete ne.
Verovatno čak ni neko na koga možete da utičete, ali morao je da pokuša.
„Ona je profesionalac, zar ne? Mislim, i ako je uhvate, ništa neće reći”, rekao
i pomislio da je to zvučalo promišljeno i racionalno. „Zar nije bolje da je
upozorimo i pobrinemo se da...”
„Zar ti nisi bio zabrinut za sopstvenu kožu?”, prekinuo ga je Zagornij ledenim
glasom.
„Ja...”
„Onda prestani da pričaš i pobrini se da ona umre.”
 65

K iša je naletala na vetrobran, ali bilo je dovoljno uključiti brisače samo s

vremena na vreme dok se vozio prema Vestern Esplanadeu. Krenuo je prema
javnom kupatilu, skrenuo levo na velikom kružnom toku da bi prošao pored Ikee,
pa izašao na put 99 i produžio na sever.
Uskoro se s njegove desne strane pojavio pokošeni travnjak terena za golf.
Pružao se preko reke i preko granice i imao je jedanaest rupa u Švedskoj a sedam
u Finskoj. Ni pored jedne nije bilo nikoga po ovom lošem vremenu, ali teren je
inače bio popularan u ovo doba godine. Ponoćno sunce značilo je da može da se
igra dvadeset četiri sata dnevno i, zahvaljujući vremenskoj razlici između zemalja,
mogli ste da postignete najduži udarac na svetu ako imate sreće. Loptica poslata
sa šeste rupe u Švedskoj mogla je da padne sat i pet sekundi kasnije u Finskoj.
UV nikada nije igrao golf i nije nameravao da počne.
Jiri je hteo da se nađu ispred Karungija i jedva dvadeset minuta kasnije bio je
tamo, skrenuo s puta 99 na Stationsvegen, koji se pružao pored železničkih šina,
povećao je brzinu i nastavio prema zapadu.
Posle manje od jednog kilometra skrenuo je i dovezao se do mesta
dogovorenog sastanka. Zarđala rampa, s tablom ZATVORENO ZA
SAOBRAĆAJ izbušenom mecima koja je visila s nje, preprečavala je manje-više
zarastao put. Na čistini iza nje bila je gomila betonskih blokova, ostatak s nekog
gradilišta koji je ovde izbačen. Možda je to uradila opština, ili možda neko drugi.
UV je izašao iz auta, obišao oko rampe i pošao prema čistini. Kiša je prestala da
pada, ali osećao je kako mu se vlaga iz visoke trave probija kroz patike i u
pantalone. Prišao je betonskim blokovima, pažljivo seo na ivicu jednog i pogledao
koliko je sati. Izgledalo je da je stigao prvi. Osim tihog šuškanja vetra u drveću,
nije bilo nikakvog drugog zvuka. Vlažno vreme utišalo je ptice i oteralo insekte.
„Zar mi nisi poverovao kada sam rekla da imamo zajedničke poznanike?”, čuo
je iza sebe i brzo ustao. Prepoznao je glas i znao koga će videti i pre nego što se
okrenuo. Nju, Luisu, Ruskinju ili ko god da je bila. Stajala je ležerno naslonjena
na blokove, s pištoljem u ruci. Nije bila ovde kada je došao, i nije je čuo kako mu
prilazi. Dođavola, baš ga je uplašila.
„Braća Peltari odmah su me pozvali”, dodala je, uz pogled koji skoro kao da
je govorio da joj ga je žao, mada je on bio sasvim siguran da nije.
„Roba je u autu”, rekao je, pokazujući glavom u pravcu gde se parkirao.
„Znam.”
„Možeš da je uzmeš.”
„To i nameravam.”
UV je jasno osećao da se ona neće zadovoljiti time i mogao je da oseti kako
srce počinje da mu jako lupa u grudima. Adrenalin mu je strujao kroz krvotok
kada je počeo polako i oprezno da se izmiče. Ona se nije pomerila; udaljenost
između njih bila je možda dvadesetak metara. UV nije bio brz, nije bio u sjajnoj
formi, ali bio je uplašen, prestravljen, trebalo bi da mu adrenalin i stres daju malu
prednost. U mislima se pripremio da se okrene i potrči dok je nastavljao da polako
povećava razdaljinu između njih.
„Izvini”, rekao je podižući ruke, nadajući se da će se ona zbog toga još malo
opustiti. I dalje se nije pomerala. Imao je jednu šansu, naravno da je imao šansu,
molim te, reci da ima šansu.
„Od koga si je uzeo?”, upitala je ona.
„Izvini”, ponovio je on, osećajući kako počinju da mu teku suze. Nije čak ni
plakao, kao da su mu oči, jednostavno, bile prepune i suze su same potekle.
„Molim te. Izvini.” Nije želeo da umre. Stvarno nije želeo da umre. Pomislio je
na Lovis, na Stinu na sofi u Ronijevom stanu. Nije smeo da umre.
„Kod koga je novac?”
On je rezignirano odmahnuo glavom umesto odgovora pa se izmakao za još
jedan korak, pazeći gde staje; nije mogao da dopusti sebi da se spotakne, tražeći
nešto prema čemu bi se usmerio, i kao da je stao na čvršći busen trave. Duboko je
udahnuo.
Onda je potrčao.
Noge su mu se podizale i spuštale, ruke silovito mahale pored tela. Trčao je.
Brže nego ikada u životu. Video je da mu je njegov auto sve bliži i dodatno je
ubrzao korak. Nije znao gde je ona, nije se usuđivao da okrene glavu i pogleda.
Jednostavno je nastavio da trči. Sada je stigao do rampe. Može on ovo. Da li je
čuo neke tihe praske ili je samo uobražavao? Da li to ona puca? S prigušivačem,
u tom slučaju, ili mu je krv toliko jako šumela u glavi da su pucnji jedva mogli da
se čuju. U svakom slučaju promašila je. Bio je nepovređen.
Kada je video kako se auto naginje na jednu stranu, shvatio je da uopšte nije
promašila. Gađala je gume, ne njega. Auto se nagnuo napred kada je metak probio
i drugu prednju gumu. Koliko brzo bi mogao da vozi bez vazduha u prednjim
gumama? Dovoljno brzo da pobegne? Ali da bi stao kod vrata, otvorio ih, uskočio
unutra, pokrenuo motor...
Nije imao šanse.
Ne ako ona može da pogodi gume s bog zna koliko metara udaljenosti.
Nastavio je da trči, osećajući kako mu grudi gore, ali nije obraćao pažnju na
to. Samo je trčao dalje. Kada je prešao put, brzo se osvrnuo, desno, levo, moleći
se da će neko doći. Niko nije došao. Nastavio je dole u jarak s druge strane.
Pomislio je da je osetio nekakav metalni ukus u ustima, ali nije znao sigurno, nije
znao čak ni da li više uopšte diše. Osećao je da gubi ubrzanje i nastavljao je dalje,
ali telo ga nije slušalo. Probio se između mladica breze koje su ga šibale po licu i
stigao do nasipa. S druge strane bila je šuma. Prava šuma. Gusta i zelena. Tamo
je mogao da se sakrije. Da se odšunja, napravi rastojanje. Samo kada bi mogao da
pređe preko šina. Uložio je svu preostalu snagu u tih nekoliko poslednjih koraka
potrebnih da se izvuče iz jarka, izašao je gore i upravo je hteo da nestane na drugoj
strani kada ga je nešto udarilo u nogu i pao je. Nije čuo pucanj, ali je shvatio da
je pogođen kada je zaurlao od bola i video kako mu se kameniti nasip iznenada
približava. Otkotrljao se naglavačke na drugu stranu. Osetio je da su mu lice i šake
izgrebani, ali ništa nije moglo da se poredi s bolom u nozi. Ali nakratko joj je
izmakao van vidokruga.
Imao je jednu šansu, naravno da je imao šansu, molim te, reci da ima šansu.
Uspravio se na noge i zateturao postrance, između drveća. Nije stigao daleko,
nije više mogao da izdrži, i sručio se na zemlju iza jedne debele smreke,
pokušavajući da utiša disanje. Pantalone su mu bile promočene od krvi iz rane na
butini koja je silovito pulsirala.
Toliko krvi. Previše krvi.
Pritisnuo je ranu rukama, dišući kratko i ubrzano od šoka. Čuo je kako se ona
obazrivo i uzdržano spušta niz nasip. Zatvorio je usta i plitko disao samo na nos.
Čuo ju je. Približavala se. Da li je to zbog krvi? Da li je, jednostavno, pratila trag
njegove krvi? Zatvorio je oči i sačekao da nastane potpuna tišina.
Kada ih je opet otvorio, ona je čučala nekoliko metara ispred njega. Pištolj je
bio uperen u zemlju.
„Odakle si je uzeo? Kod koga je novac?”
UV je samo odmahnuo glavom, jecajući. Suze, znoj i sline slivali su mu se niz
lice, ali nije pokušao da ih obriše. Nije imao snage. Počinjalo je da mu bude teško
da usredsredi pogled, osećao je vrtoglavicu i mučninu.
„Ostaviću te da sediš ovde ako mi kažeš.”
On ju je tupo pogledao, nesiguran da može da odgovori čak i ako bi pokušao.
Disao je sa sve većim naporom, kratkim grčevitim udisajima. Šok. Bio je u stanju
šoka. Ona se nagnula napred i uhvatila ga za bradu. Podigla mu je glavu.
„Uzeću robu iz tvojih kola i otići ću po novac. Ako prestaneš da krvariš,
preživećeš.”
„Ako mi ti... zaustaviš krvarenje... reći ću ti.”
Ona je spustila pogled na njegovu ranjenu nogu pa ga ponovo podigla. Bila je
sve mutnija i nejasnija u njegovim očima sa svakim sekundom koji je prolazio.
„Poslednja prilika. Od koga si je uzeo? Kod koga je novac?”
Nije pokušala ništa da uradi. Da ga spase. Osim toga, već je bilo prekasno.
Morala je da zna ono što je on znao. Nije želeo da umre, ali će umreti. Sada je
to znao.
„Lovis...”
„Šta si rekao?”
„Moja ćerka... Bolesna je.”
U njegovoj glavi to je zvučalo drugačije, više kao izjava ljubavi. Koliko ju je
samo voleo, iako ona nikada nije mogla da mu uzvrati ljubav, koliko je želeo da
joj obezbedi što je moguće bolji život, da bude što duže uz nju, morao je da bude
uz nju. Na jedan kratak trenutak uspeo je da ispred sebe prizove sliku nje i Stine,
i toplota tog prizora izmešala se s brigom i tugom što ih napušta pre nego što je
izgubio svest.

„Jebiga!”
 Razočaranje joj je preplavilo celo telo dok je zurila u UV-a, mrtvog,
naslonjenog na stablo drveta. Novi neuspeh. Droga je sigurno bila u njegovom
autu, ali bilo joj je potrebno ime da bi pronašla novac. Finci koji su joj poslali
dojavu nisu znali od koga je UV dobio robu. To je bila informacija koju je trebalo
da dobije od njega.
Sigurno je mogla da uspe u tome samo da je dobila šansu, ali onda je on seo
na zemlju i umro. Rastrgnuta butna arterija u kombinaciji sa stresom i činjenicom
da je bio toliko zadihan od trčanja učinili su da iskrvari veoma brzo.
Izgledalo je da joj ništa ne ide naruku.
Razočarana, ostavila je UV-a u šumi, prešla preko nasipa i preko puta i
približila se njegovom autu. Pronaći polovinu onoga po šta je poslata bilo je bolje
nego ništa, ali ne mnogo bolje. Nije mogla da se vrati dok ne bude imala sve, a
trenutno nije imala pojma ko bi mogao da joj da ostatak.
Otvorila je prtljažnik. Odmah je prepoznala kesu.
Crna kesa koju je ona žena donela u UV-ovu radionicu kada mu je Katja
dovezla mercedes. Zastala je na nekoliko sekundi i pokušala da se priseti da li je
UV izgovorio njeno ime kada ju je zamolio da sačeka u kancelariji, ali došla je do
zaključka da nije. Nije važno, neće biti teško pronaći je.
S obnovljenom energijom počela je da radi ono što se moralo uraditi.
Prvo je odnela kesu s drogom u svoj auto, koji je parkirala malo dalje odatle.
Zatim se vratila preko šina, ušla u šumu s druge strane i došla po UV-a. Prevukla
ga je, uz izvesne teškoće, preko šina, pa zatim do puta. Većina njenih zadataka
bila je u urbanom okruženju s potencijalnim svedocima, mobilnim telefonima,
sigurnosnim kamerama na sve strane, koje rade dvadeset četiri sata dnevno.
Nesumnjivo je bilo lakše raditi u retko naseljenom području na dalekom severu
Švedske. Niko nije prošao ovuda otkad je UV stigao; niko nije došao ni sada u
ovih nekoliko rizičnih minuta dok ga je vukla preko puta i ubacivala u sada prazan
prtljažnik. Odvezla je auto kojim je bilo teško upravljati stotinak metara dalje, pa
skrenula u šumu i sakrila ga prihvatljivo dobro. Bilo je važno da ne bude pronađen
sledećih nekoliko sati, kako žena koja je donela kesu ne bi saznala da je UV mrtav,
uplašila se, uzela novac i nestala. Pola dana, ne više od toga, i onda će njen zadatak
biti obavljen.
Sutra će se vratiti u Sankt Petersburg.
Napredak. Uspeh. Najzad.
Dok je gledala kako se Haparanda pojavljuje ispod sivog neba pola sata
kasnije, mogla je da oseti koliko joj je ovo istinski bilo potrebno.
Na trgu ispred hotela bilo je okupljeno samo nekoliko ljudi, primetila je dok
je izlazila na Kepmansgatan sa istoka. U tome su verovatno ulogu imali vreme i
kasni sat. Na parkingu ispred glavnog ulaza bilo je nekoliko slobodnih mesta.
Rutinski je pogledala u svoj prozor na gornjem spratu pre nego što je skrenula na
parking. Odmah je isključila migavac i produžila istom brzinom kao ranije.
Pokret. Sićušni razmak između navučenih zavesa, na samo nekoliko sekundi,
ali je definitivno postojao.
Neko je bio u njenoj sobi.
 Mirno je produžila dalje, primoravajući sebe da razmisli. Najverovatnije je to
bio Ujka. Ali čemu još jedna poseta, dan posle prve?
Ništa se nije promenilo. Osim toga, nije bila sigurna da bi on mogao da uđe
kada ona nije tamo. Ko bi drugi mogao da bude? Na vratima je bio znak da ona
zahteva privatnost, a bilo je kasno za bilo koga od osoblja. Policija? Izgledalo je
malo verovatno da bi oni stigli toliko daleko u istrazi tako brzo. Mogla je da
pozove Ujku, naravno.
Da čuje gde je on, da li je čeka. Brzi poziv i onda će znati.
 66

N ije bio dobar osećaj što nije bio tamo gore u hotelu, uopšte nije bio dobar
osećaj, ali tu se ništa nije moglo. Kada je pitao Helmi da li bi želela nekoga
da poseti, ima li nekoga koga bi mogao da pozove, ona je samo odmahnula
glavom. Predložio joj je da se javi drugovima iz razreda ili možda nekome sa
časova plesa, ali ona je nastavila da odmahuje glavom i govori da hoće da ide kući
kod svoje majke. Možda je to i bilo dobro, bilo je prekasno za većinu
sedmogodišnjaka da još budu budni, a on bi verovatno izgledao kao grozan
poočim, kako ga je, bio je siguran, Helmi već opisala, ako bi zvao ljude okolo,
pokušavajući da je se otarasi u ovo doba noći.
Pošto mu je nestalo drugih mogućnosti, predložio joj je da pođe s njim na trg
i stoji tamo s njim. Otac i njegovo dete učestvuju u kolektivnom tugovanju. To
nju ne bi dovelo u opasnost, još nisu nameravali da isprazne trg od civila, a
Evelina bi mogla da je preuzme tu na trgu kada se vrati u grad.
„A ako budeš morao da intervenišeš, šta se onda dešava?”, pitao je
Aleksander.
„Ona ima sedam godina”, rekao je Ludvig, skrećući pogled prema svojoj
pastorki na sofi. „Može kratko da bude sama. Da me sačeka.”
Pogled koji je Ludvig dobio kao odgovor rekao mu je tačno ono što je
Aleksander mislio o toj ideji.
Sada je sedeo ispred svog kompjutera, osećajući se glupo. Istina, bilo je mnogo
kasnije od onoga što bi se moglo smatrati normalnim radnim vremenom, i stvarno
nisu imali nikoga ko bi mogao da čuva Helmi, ali on je bio najnoviji član ovog
tima i nije želeo da bude viđen kao neko ko ne doprinosi koliko i ostali.
„Koliko moramo da budemo ovde?”, pitala je Helmi na finskom, odbacujući
olovku kojom je crtala i ljutito zureći u njega.
„Dok mama ne dođe.”
S nerazumevanjem je podigla obrve, iako je on bio prilično siguran da je
izgovorio reči u pravilnom rasporedu.
„Ne dugo”, rekao je, izgovarajući obe reči sporo i izuzetno razgovetno.
Helmi je uzdahnula toliko jako da su joj se obrazi naduvali kao u hrčka i
zakolutala očima od dosade.
„Možeš još malo da crtaš”, preporučio joj je Ludvig, a ona je podigla punu
šaku iscrtanih listova papira uz pogled koji je govorio da poslednjih pola sata i
nije radila ništa drugo.
„A da uzmeš ajped?”
Uz još jedan uzdah, izašla je iz sobe prenaglašeno žurno i uskoro je čuo
ubrzane glasove iz crtanog filma. Vratio se poslu, ali nije mogao da se
koncentriše. Mogao bi isto tako i da završi i da se spakuje. Samo još nešto pre
nego što krene, uglavnom da bi sutra mogao da kaže da to je završio.
 Da nadoknadi činjenicu da nije bio u hotelu.
Naručio je novu proveru telefona koji su našli u stanu Renea Fukea. Dosad
ništa nisu postigli time. Iz kompanije Tele2 nisu mogli da im kažu u kojoj radnji
je prodat pretplatnički broj, a svaki put kada su pokušali da ga provere, bilo ga je
nemoguće locirati.
„Helmi, sada idemo kući”, doviknuo je prema sobi za odmor, ustao, obukao
jaknu i pokupio olovku i papire koje je bio raširio po celom stolu u sobi za
sastanke. „Isključi to i spremi se.”
Hteo je da zatvori laptop kada je stao kao ukopan. Da li je ovo bilo moguće?
Da li je stvarno imao toliko sreće? Izvukao je stolicu i ponovo seo. Pogledao je
informaciju koju je upravo dobio. Osetio je grčenje u stomaku od uzbuđenja kada
je video nagradu na ekranu.
„Hoćemo li onda?”, upitala je Helmi s vrata.
„Uskoro, sačekaj samo minut”, odgovorio je Ludvig, ne podižući pogled s
ekrana. Njegova pastorka okrenula se i odmarširala do sofe, lupajući nogama o
pod. On se nakratko kolebao: radio ili telefon? Odlučio se za telefon. Pozvao je
Aleksandera, koji se javio posle prvog zvona.
„Uključila je telefon”, povikao je Ludvig u telefon. „Imam je.”
 67

K atja je stajala u malom crveno-belom paviljonu na delu trga najudaljenijem

od hotela, držeći zgradu na oku.
Nameravala je da za početak sačeka jedan sat, nigde nije žurila.
S vremena na vreme, kroz dvogled bi osmotrila zid, gore prema prozorima
njene sobe, ali nije primetila nikakav novi pokret. Naravno, to nije značilo da tamo
nema nikoga, samo da se taj neko nije ponovo odao.
Pošto je razmislila o situaciji i odmerila mogućnosti koje su joj stajale na
raspolaganju, smislila je prvi korak koji nije obuhvatao Ujku, i pomoću koga se
nadala da će otkriti da li joj je policija na tragu. Dovršila je neplaniranu vožnju,
skrenuvši prema ogromnoj staničnoj zgradi a zatim levo prema vodi, prešla je
veliki plavo-zeleni železnički most na masivnim kamenim stubovima u reci, i tada
se predomislila. Nije želela da rizikuje da i neka finska bazna stanica registruje
signal njenog telefona, pa se okrenula i zaputila nazad prema centru grada. Stala
je kod malog igrališta na šetalištu i prošetala do njega. Izvadila je telefon, koji je
bio isključen otkad se otarasila Renea i ostalih u onoj napuštenoj kući, pa ga
uključila. Otključala ga je šifrom od četiri broja i pozvala 90510 da proveri tačno
vreme; morala je da se pobrine da bude primećeno da je telefon aktivan. Stavila
ga je u jednu od ljuljaški napravljenih od automobilskih guma i odvezla se nazad
na trg. Parkirala je audi i prešla nekoliko metara do paviljona s nesrazmerno
visokom motkom za zastavu na krovu.
Zatim je čekala.
Nije zaista znala kako to funkcioniše, ali broj koji je dala Reneu Fukeu bio je
na tabli u kancelariji Hane Vester, tako da je pretpostavila da pokušavaju da uđu
u trag telefonu s tim brojem, ali nije znala da li su ga ubacili u kompjuterski
program koji će automatski reagovati na njegovo uključivanje, ili moraju to lično
da proveravaju.
Posle četrdeset pet minuta počelo je da se dešava.
Auto za koji je mislila da ga prepoznaje dovezao se sa zapada i zaustavio
ispred hotela. Podigla je dvogled. Naravno. Videla ga je parkiranog ispred
policijske stanice. Pripadao je Gordonu Bakmanu Niski, koji je unutra sedeo sa
Hanom Vester i još nekim koga nije mogla da vidi. To što su došli u istom vozilu
i iz pravca suprotnog od policijske stanice nije nužno značilo da opkoljavaju hotel,
ali potvrdu je dobila nekoliko sekundi kasnije kada je Aleksander Erikson izašao
na glavni ulaz i brzo uskočio u auto. Zatim su krenuli dole prema reci.
Katja je spustila dvogled i mirno počela da se vraća prema audiju.

Šta se dešavalo?
Pre nekoliko minuta, Aleksander je naredio Lurču da izađe iz zgrade u
Stationsgatanu, pođe sa Hanom i Gordonom i sačeka ga ispred hotela.
 Ona je ponovo uključila telefon. Ili je on bar pretpostavljao da je to bio njen
telefon.
Nemarno. Neprofesionalno.
Ako ovo nije bilo skretanje pažnje, manevar zavaravanja.
Ali u tom slučaju, to je značilo da ona zna da su joj na tragu, možda čak i da
drže hotel pod prismotrom. Kako je otkrila? Da li ju je Zagornij ipak upozorio?
Ali zašto onda, jednostavno, nije tiho i neprimećeno nestala?
Sami je prišao prozoru i ponovo provirio napolje. Sve je izgledalo normalno.
Nije znao šta stvarno traži. Pomoglo bi kada bi bar znao kakav auto ona vozi.
Pustio je zavesu i opet proverio pištolj da se uveri da je spreman za paljbu. Osećao
je znoj na dlanovima pa ih je obrisao o pantalone.
Bio je nervozan. I više od toga, iskreno rečeno – bio je uplašen.
Nešto se dešavalo. Ona je opet uključila telefon.
Najviše bi voleo da ode iz ove sobe, hotela, Haparande, Švedske. Da se odveze
nazad u svoj Rovanijemi. Ali nije postojala druga mogućnost. Valerij Zagornij
dao mu je posao. Ako ostane ovde, bar je imao šansu da preživi. Morgan i P-O
bili su i dalje na svom položaju, tako da će mu oni javiti preko radija kada se bude
približavala hotelu. Ako je vide.
Pitao se gde bi trebalo da bude, gde bi trebalo da je sačeka. Da sedi u fotelji u
mraku i puca čim vidi njenu siluetu u dovratku? Ali ako promaši, biće relativno
nepokretna meta. Možda to i nije bilo važno; imao je osećaj da će imati samo
jednu šansu. Uostalom, ubila je petoro ljudi naoružana samo nožem. Da li da je
pusti da uđe dublje u sobu i pozove se na samoodbranu? Da se sakrije u kupatilo,
iza zavese, ispod kreveta?
Duboko je udahnuo, ponovo obrisao dlanove i napravio onoliko koraka koliko
mu je to širina sobe omogućavala. Stao je.
To nije video ranije. Ili je samo uobražavao?
U ogledalu u hodniku spazio je slabi crveni blesak koji se odbio na zid tamo
gde se pokrivač s kreveta nije spuštao sve do poda. Na časak je sklopio oči; možda
je bilo samo nešto što se njegovim umornim očima prividelo, pošto je bio u mraku
toliko dugo. Ali kada ih je opet otvorio, i dalje je bilo tamo. Da li je soba bila pod
nadzorom, da li je imala alarm, da li je zbog toga znala da su oni ovde? Radoznalo
namrštivši čelo, prišao je do kreveta da pažljivije pogleda.

Katja je sedela u autu, razmišljajući šta je ostavila za sobom. Ništa na osnovu čega
bi mogli da je prate, a ona je imala veoma malo stvari s bilo kakvom emotivnom
vrednošću i nikada nije nosila nijednu od njih sa sobom na zadatke. U sobi,
takođe, nije bilo ničega što je imalo objektivnu vrednost. Jedino u šta nikada nije
mogla da bude potpuno sigurna bili su tragovi DNK, ali postojao je postupak da
se što je moguće više izbegne njihovo ostavljanje.
Ona ga se doslovno pridržavala.
Soba je bila podešena u skladu s njim.
 Nagnula se napred, otvorila pregradu ispod komandne table i izvadila malu
crnu kutiju, otpustila kočnicu, pritisnula palac na predviđeno mesto i aktivirala
detonator. Čula je jaku eksploziju, videla plamen kako je suknuo napolje,
izbacujući staklo, drvo i delove spoljašnjeg zida dole na parking. Ljudi koji su i
dalje bili okupljeni na trgu, počeli su da vrište posle uobičajenog trenutka šokirane
tišine, dok su pokušavali da prihvate činjenicu da su upravo prisustvovali nečemu
nezamislivom.
Katja se isparkirala u rikverc i polako se odvezla. U retrovizoru je videla
razjapljenu rupu ispod krova hotela, plamen i crni dim koji su se podizali u
oblačno nebo.
 68

„D a li je imao porodicu, znamo li?”, upitao je Lurč, prekidajući sumornu tišinu

u sobi za sastanke. Nije morao da objašnjava šta je hteo da kaže, svi su
odmah razumeli, bilo je teško misliti na bilo šta drugo.
Bomba u hotelu. Usred grada.
Sami Ritola je poginuo, a dva gosta hotela lakše su povređena.
Bombe i eksplozije su, nažalost, počele da postaju uobičajene u Švedskoj, ali
ne u Haparandi.
„Ne znamo”, odmah je odgovorio Morgan, sležući ramenima.
„Spavao je s tom ženom u hotelu, tako da verovatno nije”, oglasio se Ludvig.
Tu izjavu dočekalo je ćutanje – niko nije želeo da raspravlja da li je Sami
Ritola bio neveran ili ne. Bili su umorni, bio im je potreban predah, ali su svi
oklevali da pođu kući, iako više nisu bili potrebni u hotelu. Aleksander je pozvao
osoblje iz Bodena, Kaliksa, Lulea i dobio pojačanje od finskih kolega iz Tornija.
Jedinica za eksplozive bila je na putu ovamo, NOA – Nacionalna operativna
jedinica – a oni su verovatno na kraju poveli sa sobom i ekipu specijalaca.
Kada je pojačanje stiglo, Aleksander ih je sve poslao kući. Bili su blizu
eksplozije, a Morgan i P-O u susednoj zgradi, i izgubili su finskog kolegu. Osim
toga, svi su radili najmanje sedamnaest sati bez prekida, a ni sutrašnja smena neće
biti kraća. Grad je već brujao od glasina i briga.
Sutra će svi znati, svi će se čuditi i postavljati pitanja.
Biće uplašeni i neće se osećati bezbedno.
Zahtevaće akciju, odgovore, rezultate.
Vrata sobe za sastanke su se otvorila i Gordon je uveo dvoje civila koje nikada
nisu videli. Prvi je bio sedokosi muškarac od pedesetak godina, u letnjim
pantalonama i polo majici, zbog kojih je izgledao kao da je došao pravo s terena
za golf. Žena je bila petnaest godina mlađa, tamnokosa, smeđih očiju, nosila je
suknju do kolena i belu svilenu bluzu raskopčanu na vratu, a na nogama je imala
čizme do gležnjeva.
„Ovo su Henrik Isakson i Elena Pardo, došli su iz Stokholma”, predstavio ih
je Gordon i pokazao im rukom da sednu s kraće strane stola.
„Baš ste bili brzi”, zajedljivo je izjavio P-O. „Da li ste već krenuli kada je
Aleksander zvao?”
„Oni nisu iz NOA”, rekao je Gordon.
„Stvarno? Ko su onda?”
„Radimo u međunarodnom sektoru Službe bezbednosti Švedske”, odgovorila
je Elena dok su sedali jedno pored drugog. „Obavestili su nas da ste pretraživali
bazu podataka u pokušaju da identifikujete ovu ženu.”
Otvorila je akten-tašnu i izvadila nešto iz nje, pa gurnula preko stola
fotografiju žene koju su oni još poznavali samo kao Luisu Andešon. Ovog puta
imala je drugačiju kosu, dugu, kovrdžavu, prirodne nijanse plave boje. Slika je
snimljena odozgo sigurnosnom kamerom, ali nije bilo sumnje da je ovo ista osoba.
„Možemo ovo da obavimo sutra ako svi želite da idete kući”, dodao je Gordon.
„Ali bilo bi dobro da ste obavešteni kada počnemo.”
Petoro ljudi oko stola zgledali su se i odmahnuli glavama; dug dan mogao bi
da postane i duži.
„Znate li ko je ovo?”, upitao je Lurč, klimnuvši glavom prema fotografiji.
„Da i ne, uglavnom ne”, zagonetno je odgovorio Henrik. „Znamo da je bila u
Švedskoj i ranije; ova slika je iz Istada od pre nekoliko godina.”
„Šta je tamo radila?”
„Sumnjamo da je eliminisala doušnika uključenog u tekuću istragu o švercu.
I dva pripadnika obezbeđenja.”
Hana je podigla sliku sa stola i zagledala se u nju sa istom napregnutom
koncentracijom kao što je ranije gledala sliku za pasoš u Horvatovom domu.
„Verujemo da bi, takođe, mogla biti odgovorna za smrt ukrajinskog atašea za
kulturu za vreme sajma knjiga u Geteborgu 2017. godine”, nastavila je Elena. „I
veći broj drugih smrti u inostranstvu.”
„Zar to na sajmu knjiga nije bio nesrećan slučaj?”, tiho je upitao Morgan.
„Vetar je oborio taj izlog?”
„Nismo uspeli da dokažemo da to nije bio nesrećan slučaj”, izjavio je Henrik,
značajno ih pogledavši.
„Šta znate o njoj?”, pitala je Hana, spuštajući sliku, vidno zainteresovanija.
„Ne mnogo: tu i tamo skupili smo deliće informacija koje pokušavamo da
sklopimo, ali ona je obučeni ubica i nije sama. Postoji nekakva organizacija koja
stoji iza nje, ali o njima ne znamo skoro ništa.”
„Ali znate nešto?”
„Verujemo da vrbuju decu, veoma mladu, i obučavaju ih da postanu... kao
ona.”
„Gde?”
„U Rusiji, koliko znamo; mogli bi da budu prisutni i na drugim mestima.”
„Zašto u Rusiji?”
Henrik i Elena su se zgledali i Henrik joj je glavom dao znak da nastavi.
„Prošle godine, Evropol je obavio obuhvatno internet istraživanje, koristeći
novi program za prepoznavanje lica, i došli smo do ovoga.” Na sto je stavila novu
fotografiju, uvećanu crno-belu fotografiju kola hitne pomoći ispred male kuće i
grupe radoznalaca. „To je iz jednih lokalnih ruskih novina. Snimljeno je u selu
Kurakino pre deset godina. Žena na nosilima poginula je od udara struje u svojoj
kući. Ona je ovde.”
Elena je pokazala na mladu ženu u zadnjem redu radoznalih posmatrača. Svi
u sobi nagnuli su se napred da bolje vide. Deset godina mlađa, s drugačijom
kosom, ali to je, nesumnjivo, bila ista žena.
„Zašto?”
„Mislimo da je odrasla u toj kući.”
 „Da li je to njena majka?”
„Po izveštaju ruske policije, koja nam je pomogla, komšije kažu da je bračni
par Bogdanov imao devojčicu, Tatjanu, koja je nekada živela s njima, ali prema
ruskim bazama podataka, oni nikada nisu imali dece.”
„Pa odakle je ona došla?”
„Niko ne zna. Pojavila se kada je imala dve godine i opet nestala kada je imala
osam.”
„Mislimo da je tada vrbovana”, ubacio se Henrik. „Ako je tako, na toj slici
ima osamnaest godina.”
Hana se nagnula napred i ponovo pogledala; ona je bila u pozadini, nije se
videla jasno, ali izgledalo je da je ova procena tačna. Odlučna, ozbiljna mlada
devojka u kasnim tinejdžerskim godinama. Pošto je slika snimljena pre deset
godina, ona sada ima dvadeset osam.
„U školi u koju je išla, kažu da je bila nećaka te žene”, nastavila je Elena, „ali
izgleda da ni to nije tačno.”
„Šta se dogodilo sa ‘ocem’?”, upitao je Lurč.
„Utopio se nekoliko nedelja pre nego što je ‘majka’ poginula.”
Svi u prostoriji ćutke su razmišljali o tome. Bilo je teško zamisliti da je neko
regrutovao osmogodišnju devojčicu, obučavao je celog detinjstva i za deset
godina pretvorio je u istreniranog profesionalnog ubicu. Kao kada bi za godinu
dana neko uzeo Ludvigovu ćerku i obučio je da bude ubica. Ali na osnovu onoga
što su znali o ženi na slikama, o onome za šta je sposobna i što je uradila u ovom
gradu u prethodnim danima, to je, nažalost, izgledalo vrlo verovatno.
„Komšije kažu da se prema devojčici nisu dobro odnosili kod kuće, mislimo
da je vrbovana, obučena...”
„... i vratila se da se osveti”, dovršila je Hana Henrikovu rečenicu, a on je
klimnuo glavom. „Ali ona je došla u tu porodicu kada je imala dve godine, kako
ste rekli”, nastavila je Hana.
„Imala je otprilike dve godine kada se pojavila u Kurakinu, da.”
„Kada je to bilo?”
„Hiljadu devetsto devedeset četvrte.”
„Ali ne znate odakle je došla?”
„Ne, znamo samo ono što su nam komšije rekle, a sada vi znate koliko i mi.”
Hana je klimnula glavom, nagnula se napred i ponovo uzela prvu fotografiju,
onu sa sigurnosne kamere u Istadu, naslonila se i pažljivo je pogledala.
„Dakle, na vas je red. Šta vi možete nama da kažete o njoj?”, pitao je Henrik,
uzimajući notes i gledajući ljude okupljene oko stola.
Šta su mogli da kažu?
Sve njihove misli vrtele su se, na jedan ili drugi način, oko nje, ali kada su
pokušali da ih sumiraju, bili su zatečeni time koliko, zapravo, malo znaju. Kako
izgleda, da je bila u policijskoj stanici, da je ubila petoro ljudi i digla u vazduh
hotelsku sobu, da govori švedski.
„Tečno govori najmanje pet jezika, koliko znamo”, dodao je Henrik.
 „Švedski je mali jezik koji se ne koristi mnogo”, izjavio je Morgan.
„Ona radi u Skandinaviji. Znamo da govori i finski.”
Klimnuo im je glavom da nastave, ali pre nego što je iko stigao da progovori,
Hana je odgurnula stolicu i naglo ustala. Sa fotografijom u ruci, izašla je iz sobe i
ostavila iznenađene kolege za sobom.
 69

P adala je kiša dok se grad polako budio i oživljavao.

Očekivao je dan u kome će biti mnogo pričanja, čuđenja i brige. Uprkos kiši,
mnogi će ostati ispred barijera kojima je bio okružen oštećeni hotel, i reći da se
ne osećaju bezbedno ovde, da razmišljaju da se odsele.
Niko to neće uraditi.
Ne zbog tog razloga, u svakom slučaju.
On je doživljavao ovo i ranije. Nešto se dogodi, prođe nekoliko nedelja, i sve
se vrati u normalno stanje. Za godinu dana to će biti „godišnjica” događaja, a onda
samo jedna uspomena među mnogima.
Poput pljačke i ubistva poštara u Harioji 1906. godine, izbijanja epidemije
kolere, eksplozije u Palovari 1944. za vreme raščišćavanja rudnika, žrtava Finskih
ratova, ustanka zbog gladi 1907. u Seskareu, invalida rata.
Ako bi pitali njegove stanovnike, rekli bi da je on dobar, siguran, pogodan za
podizanje dece, blizak prirodi, pomalo dosadan, ima izvesnih problema s drogom,
nezaposlenošću, lošim putevima, ali oni i dalje gledaju napred. Veruju u
budućnost u kojoj će grad opet porasti.
Međunarodni kontakti ponovo će ga postaviti na mapu. Ovog puta s Kinom.
Novi Put svile. Infrastrukturni projekti stigli su do Kuovole i mogli bi da prođu
kroz Haparandu do Narvika. Grad je i dalje imao jedinu železničku vezu sa
Finskom u čitavoj zemlji.
On nije uzimao sve zdravo za gotovo. S većinom svojih stanovnika, tokom
godina naučio je da ima mala očekivanja. Nisu uspeli da se ponovo povežu s
Luleom i Bodenom, pa šta onda očekivati od toga s Kinom?
Dobre stvari, nadao se on.
Nedostajalo mu je da bude u centru pažnje.
Ipak, iskreno je mislio da su ti dani verovatno zauvek prošli, ali to je nešto što
samo budućnost može da pokaže.
Sada je kiša natapala pohlepnu i žednu zemlju, prala krovove i ulice. Baš kao
prvobitna poplava. A bliska budućnost već je stigla.
Neće je svi preživeti.
 70

P robudio se kasnije nego obično, prošle noći je uzeo neko sredstvo protiv
bolova i pilule za spavanje. Hanin krevet bio je prazan. Nije izgledalo kao da
je uopšte spavala u njemu. Na kraju će doći kući k njemu. U to je bilo uključeno
dosta emocija, a ona se nikada nije naročito dobro nosila s njima. Nisu je
podsticali da ih izražava dok je odrastala. Majka nije mogla da ih podnese, otac
nikada nije razumeo u čemu je svrha.
Ništa se ne popravlja ako se zadržavate na tome.
Tomas je znao koliko je ona već izgubila. Svoju majku, naravno, ali najteže je
bilo to što je izgubila Elin. O kojoj nikada nisu pričali. Iako je ona prošla kroz sav
taj potisnuti bol, toliki strah, beskonačnu krivicu.
Kada je njena majka oduzela sebi život, Tomas je pomogao Hani da krene
dalje. Ona mu je priznala, mnogo kasnije, koliko je za nju bilo važno kada joj je
rekao da to nije bila njena krivica. Ali kad je reč o Elin... Ništa što je rekao nije
bilo važno. Nije mogao da dopre do nje. Ako ju je krivica zbog samoubistva majke
slamala, ipak nije bila ništa u poređenju s ovim. Bol i potraga pretvorili su se u
opsesiju koja ju je bukvalno ubijala i definitivno uništavala njihov odnos.
Na kraju je bio primoran da joj postavi ultimatum. Zbog oboje.
Idi dalje, ili potoni.
Za početak napusti Stokholm. Započni izlečenje na nekom drugom mestu.
Vratili su se kući. Ili bar dovoljno blizu. Nazad na sever. U Haparandu.
Polako, polako, Hana se, takođe, vraćala, u svakodnevicu, u život. Tri godine
posle Elininog nestanka, ponovo je zatrudnela. Moglo je da prođe i na drugi način,
ali ona se sva prepustila tome, životu s bebom, tim grozničavo napornim
godinama kada je dete sasvim malo. Bila je malo previše zaštitnički nastrojena,
povremeno malo manje angažovana, ali su, sve u svemu, ponovo bili porodica.
Do sada, kada će izgubiti i njega.
Tomas je ustao iz kreveta i izašao iz spavaće sobe. Namrštio se kada je video
da su vrata tavana otvorena.
„Hana...”, povikao je prema mračnom otvoru. Nije bilo odgovora pa je
zatvorio vrata i otišao u kuhinju. Ona je sedela za stolom, s kutijom za selidbe
pored nje na podu, za koju on nije čak ni znao da je još imaju, i definitivno se
nadao da je više nikada neće videti. Na stolu ispred nje bili su rašireni papiri,
fotografije, fascikle. Bila je u istoj odeći u kojoj je izašla iz kuće juče ujutro. Oči
su joj bile malo crvene od nedostatka sna, ali bilo je nečega maničnog u njenom
pogledu kada se okrenula prema njemu.
„To je Elin.”
„Molim?”
„Ta žena, žena koju lovimo. To je Elin.”
Uznemirena, skoro bez daha, izgledalo je da je toliko napeta unutra da je on
bio iznenađen što još sedi.
 „Dobro, dobro, sačekaj malo...”, rekao je, pružajući ruke prema njoj, izvlačeći
stolicu i sedajući na nju. Nije shvatao, ali mogao je da vidi da šta god se dogodilo,
bez obzira na to kako je ona došla do zaključka da je ovo povezano sa Elin, sve
previše za nju.
„Smiri se, smiri se...”
„Mlada žena koju lovimo”, nastavila je ona, ne pokazujući ni najmanji znak
da će se smiriti. „Da li sam ti rekla za nju?”, upitala je i on jedva da je stigao da
odmahne glavom pre nego što je počela da govori. Nije se sećala šta mu je
ispričala, govorila je toliko brzo i donekle nepovezano o Tarasovu, novcu, drogi,
o tome kako su Rusi poslali nekoga, o ubistvima, nestancima, bombi u hotelu.
„U hotelu je detonirana bomba?”, uspeo je on da ubaci iznenađeno.
„Da, sinoć. Raznela je njenu sobu.”
Izgleda da je ovo jedva bilo vredno pominjanja, jer je odmah nastavila dalje,
govoreći mu da je ta žena, koja sebe naziva Luisom Andešon, bila u policijskoj
stanici, da su se njih dve srele, a zatim sve ono što su joj agenti službe bezbednosti
rekli pre samo nekoliko sati.
Da se devojčica, jednostavno, pojavila u jednom selu u Rusiji. Kada je imala
dve godine, 1994.
„To je ona. To je Elin”, završila je, gledajući ga. Sada su joj suze tekle iz očiju.
Bila je puna iščekivanja i nade da će on podeliti radost ovog otkrića s njom.
„Ne, nije”, mirno je rekao on. Primoran da je razočara.
„Da, jeste. Ja to znam.”
„Hana... to nije Elin.”
„Čim sam videla njenu sliku kod Horvatovih, ljudi koji čiste kod nas u
stanici”, nastavila je ona, ni najmanje ne obraćajući pažnju na to što je rekao, „bilo
je nečega...”
Tomas nije odgovorio. S tugom u očima gledao je kako ona traži nešto u
papirima ispred sebe.
„Pomalo liči na Alisiju. Nisam pomislila na to kada sam je videla u mojoj
kancelariji, s perikom, ali gledaj ovamo...” Spustila je ispred njega nešto što je
ličilo na fotografiju snimljenu sigurnosnom kamerom. „Vidiš? Sigurno je ona.
Gledaj. U stanici postoji jedna njena bolja slika.”
Tomas nije čak ni pogledao – sklonio je sliku u stranu, nagnuo se napred i
uhvatio je za ruke, ne skrećući svoj ozbiljni pogled s nje.
„Hana, dušo, prestani. Ovo nije Elin. Nemoj ovo da radiš sebi.”
„Sve ima smisla...”
„To nije ona.”
Osetio je kako se ukočila pre nego što je povukla ruke. Duboko je udahnula i
obrisala jednu suzu s donje trepavice. Primetio je promenu u čitavom njenom
držanju, a onda video koliko ga hladno gleda.
„Dakle, ja sam, jednostavno, luda.”
„Ne.”
„Kao moja majka.”
 „Ne, nisi luda”, rekao je on što je blaže i nežnije mogao. Bio je dobar u tome.
„Nisi spavala, nismo zaista razgovarali o, znaš već, meni, bolesti, o onome što će
se dogoditi.”
Još jednom je pokušao da uhvati njene ruke, da uspostavi fizički kontakt s
njom, dosegne je, ali ona ga je odbila od sebe.
„Hvataš se za slamku. Ja to razumem, ali ne možeš početi da polažeš nade u
ovo. Molim te. Na kraju ćeš samo biti povređena.”
„Ja nisam luda”, tiho je ponovila ona, kao da nije čula ništa što je rekao.
„Ali si tužna. Želiš nešto da vratiš, a ne da sve samo bude oduzeto od tebe.”
„To je ona”, odlučno je izjavila, gurajući stolicu i naglo ustajući, gledajući ga
uvređeno. Izgledala je više razočarano što on ne deli ovo iskustvo s njom, nego
ljutito što joj ne veruje. Onda se bez ijedne dodatne reči okrenula da pođe.
„To je nemoguće”, nastavio je on, gledajući u njena leđa. „Ta devojka, s
obzirom na sve kroz šta je prošla, kakva je osoba postala, da završi baš u
Haparandi i da ti vodiš istragu o njoj.”
Nije bilo odgovora. Čuo ju je kako izlazi na stepenice, a zatim su se vrata
kupatila zalupila i kvaka okrenula. Stao je iznad stola, zureći u slike, u papire o
istrazi iz Stokholma koje je ona donela, i malu crvenu kožnu cipelu na
zakopčavanje.
Oduvek je znao da se ona neće baš dobro nositi s njegovom smrću, ali prvi put
se zabrinuo da možda uopšte neće moći da se nosi s njom.
 71

B ilo je nečega u vezi s kišom. Kada je ljutito dobovala po metalnom krovu,

izazivala joj je nelagodu. To se dešavalo otkad je pamtila, ali joj kiša
uglavnom nije smetala, ni bilo kakvi drugi vremenski uslovi.
Ali nije volela da sedi u autu kada pada kiša.
Možda zbog toga što je toliko efikasno prigušivala sve ostale zvukove, a ona
je želela da sva njena čula budu u potpunosti funkcionalna. Sada nije mogla da
čuje ništa osim upornog pljuštanja vode po metalu. Pljusak je, takođe, smanjivao
vidljivost. Iako je s vremena na vreme uključivala brisače, i dalje joj je bilo teško
da razazna ulaz u radionicu udaljen samo petnaest metara.
Telefon joj je zabrujao u džepu. Javila se jednim kratkim da.
„Zatvorila si sobu.” Ujkin poznati glas, konstatacija bez i najmanje naznake
presuđivanja.
„Da.”
Priznanje; to se nije desilo prvi put, nije predstavljalo neuspeh, to je bilo ono
što se očekivalo od nje u određenim situacijama.
„Zašto?”
„Postojale su naznake da su je otkrili.”
„Otkrili su je. U eksploziji je poginuo policajac. Zagornij je ljut, to je bio jedan
od njegovih momaka.”
„Poslao je druge ljude pored mene?”, rekla je ona, ne otkrivajući koliko je to
neprijatno iznenađenje.
„Podrška iznutra. Ako policija pronađe robu i novac pre tebe.”
„Da li si ti znao?”
„Ne.”
Ništa više. To što je Zagornij slao druge, slao sopstvene ljude, Ujka bi trebalo
da shvati kao ličnu objavu nedostatka poverenja. To što on to naizgled nije tako
shvatao, navelo ju je da ponovo pomisli na njihov odnos i upita se ko je zaista
Valerij Zagornij.
„Završavam ovo danas. Vraćam se”, rekla je ona da promeni temu i izbegne
pitanje kako napreduje, koje bi sigurno usledilo.
„Jesi li sigurna?”
Katja je videla kako je neko dotrčao iza ugla radionice. Bez kišobrana ili bilo
kakve druge zaštite od kiše, već pokisao do gole kože. Ponovo je pokrenula
brisače i videla da je to mladi radnik iz radionice, Raimo Haviko. Žurno je došao
do vrata, povukao ih i počeo da traži svoje ključeve po džepovima kada je shvatio
da su zaključana.
„Apsolutno sam sigurna”, rekla je ona, gledajući kako mladić otvara vrata i
nestaje u unutrašnjosti radionice.
„Odlično. Videćemo se onda.”
 Nastala je tišina. Vratila je telefon u džep, izašla iz kola i potrčala prema
garaži. Kada je zakoračila unutra, dočekala ju je melodija Za Elizu, i obrisala je
kišne kapi s lica. Posle nekoliko minuta, Raimo je izašao iz jedne od unutrašnjih
prostorija, zakopčavajući kombinezon, a njegova kratka crna kosa bila je i dalje
potpuno mokra.
„Zdravo, Raimo”, rekla je, toplo mu se osmehujući. On joj je uputio isti onaj
pogled da li te ja poznajem kakav joj je UV uputio prvi put kada su se sreli, krenuo
nekoliko koraka prema njoj pa provukao ruku kroz mokru kosu.
„Zdravo.”
„Ti možeš da mi pomogneš u nečemu.”
Raimo se nesigurno osvrnuo po radnji, očigledno nenaviknut ili možda
neodlučan da preuzme bilo kakvu odgovornost.
„Možeš li da sačekaš da se Denis vrati? On je, znaš, glavni ovde. Trebalo bi
da uskoro dođe.”
„Ne, ne mogu da čekam da se Denis vrati.” Opet mu se osmehnula. „Sigurna
sam da ti možeš da mi pomogneš. Tražim nekoga.”
„Pa, nekoga ovde ili šta?”
„Vašu mušteriju. Ženu, prilično visoku, možda 175 cm, svetlosmeđe kose ove
dužine.” Pokazala je rukom malo ispod svojih ramena. „Ima pegice na licu i
zelene oči.”
„Sandra.”
Katja je smislila laž za slučaj da je on pita zašto je traži, ako bude smatrao da
ne može po svojoj volji da otkriva imena njihovih mušterija, ali izgledalo je da je
on istinski srećan što može da joj pomogne.
„Sandra?”
„Kenetova devojka. Bila je juče ovde.”
„Kenet.”
„Ona je čuvar. Radi tamo gore u zatvoru”, rekao je on i mahnuo u pravcu u
kome se ustanova nalazila.
„Ima li ona prezime? Ili, još bolje, adresu?”
 72

S ačuvala je podatke na USB uređaju koji je umetnula. Dok je kompjuter

obavljao svoj posao, sakupila je papire iz istrage koje nije imala u digitalnoj
formi, ali je smatrala da bi joj mogli trebati.
Nije očekivala da joj Tomas bezuslovno poveruje, ali ni da odbaci njeno
otkriće tako lako, tako odlučno, ni na sekund ne razmotrivši mogućnost da je
pronašla njihovu ćerku.
Ali tako je kako je. Ona je razumela.
Nije mu to stvarno zamerala.
Već je imao dovoljno toga sa čime je morao da se nosi. Naravno, zasluživao
je njenu veću uključenost. Želela je da se uključi, učiniće to, ali prvo je morala da
prati ovo dokle može. Ništa nije moglo da je spreči u tome.
Želiš nešto da vratiš, a ne da sve samo bude oduzeto od tebe. Nije se radilo o
tome, nije imalo šta da se vrati. Prošlo je dvadeset šest godina i dvogodišnja Elin
nije više postojala, ona nije bila osoba u kakvu je trebalo da izraste.
Snovi, planovi, nade – sve je to nestalo.
Ovde se radilo o tome da je morala da zna sigurno. Kao što je važno da nađete
telo, iako znate da je nestala osoba mrtva. Zatvaranje slučaja.
Zakazala je sastanak sa Henrikom i Elenom, htela je da zna više, da zna sve.
Rekla je da možda može da im pomogne, ali oni su bili ti koji će pomoći njoj.
Onda će se odvesti do kolibe – nije želela da bude u stanici, a nije mogla da bude
kod kuće s Tomasom – i sedeće u miru i tišini dok ne pregleda sav materijal koji
je prikupila, dok ne pretrese u mislima sve što zna i ne odluči kako da na najbolji
način nastavi dalje.
Prekinuo ju je Gordon kada se pojavio na njenim vratima. Stajao je tamo
umesto da uđe i sedne. Izgledao je umorno, a on obično nikada nije izgledao
umorno.
„Kako si?”, upitao je.
„Dobro, zašto?”
„Mislio sam posle onoga juče, Ritole i svega ostalog.”
Naravno da je na to mislio. Događaji od prošle nedelje doveli su do smrti
policajca i naravno da je Gordon hodao okolo i proveravao kako su svi u stanici.
„Dobro sam”, ponovila je Hana. „Mislim, tako je kako je, pretpostavljam.”
Odmahnula je glavom pomalo tužno, trenutno nije mogla da se uključi više od
toga. Iskreno, nije ni pomislila na njihovog poginulog kolegu posle sastanka sa
Henrikom i Elenom.
„Šta se sada dešava?”
„Došla je NOA. X im upravo predaje slučaj, mislim, tako da ćemo uskoro
znati šta imaju za nas.”
„Potrebno mi je nekoliko slobodnih sati.”
 „Danas?”
Razumela je njegovu iznenađenost. Prešli su s nezgoda s divljim životinjama,
nešto tuča i pijanih vozača na masovna ubistva i eksplozije bombi. Ako je ikada
postojao trenutak kada ne treba da traži slobodno vreme, to je bilo sada, ali nije
mogla čak ni da počne da objašnjava.
„Da, nešto je iskrslo.”
Mogla je da vidi da on želi da pita ima li to nekakve veze sa Tomasom, i stoga
i sa njima, ali se uzdržao.
„Ja trenutno nisam glavni, tako da...”
„Možeš li samo da kažeš da danas radim nešto drugo, a onda ću ja da smislim
nešto.”
„Naravno, slobodno idi.”
„Hvala.” Zastala je. On je izgledao zaista umorno. „Kako si ti? Izgledaš
iscrpljeno.”
„U redu je, možemo da pričamo o tome drugi put.”
„Jesi li siguran?”
Čim je izgovorila te reči, zažalila je što mu je dala priliku da govori o tome.
Henrik i Elena su je čekali, nije želela da čuje šta bi moglo da opterećuje Gordona,
htela je da ode u prizemlje, presvuče se u uniformu kako bi njena poseta delovala
službenije, i zatim izađe odavde što je pre moguće. Da sazna više o Elin.
„Da, siguran sam.”
I onda je otišao; čula ga je kako proviruje u Morganovu kancelariju dalje niz
hodnik i pita ga kako je. Hana je pokupila poslednje od stvari koje je trebalo da
ponese sa sobom.
Nemoguće je, rekao je Tomas, da je žena koju traže njihova ćerka. Nemoguće.
Ali nemoguće stvari stalno se dešavaju. Braća ili sestre sastanu se posle trideset
godina, blizanci razdvojeni po rođenju nađu jedan drugog kao odrasli ljudi, psi se
vrate pošto ih nije bilo čitavu deceniju.
Ništa nije nemoguće.
 73

„Z vao sam, ali on se ne javlja.”

Sandra je osećala kako dobro raspoloženje u kome je bila celog jutra nestaje.
Probudila se mnogo pre nego što je njen budilnik zazvonio, s drhtavim osećajem
iščekivanja u stomaku, kao pred Božić kakav nikada nije doživela kao dete.
Pevušeći, navukla je kućni ogrtač i spremila sebi doručak. Ponovo je pogledala
kratki SMS koji je prošle noći dobila od UV-a i ni ovog puta nije mogla da se ne
osmehne.
Možeš da dođeš po njega sutra / Denis Nijemi, Auto-centar.
Baš kako treba, neutralno, kao da se odnosi na auto ili rezervni deo, nije bilo
ničega sumnjivog ako policija ikada uspe da dođe do poruke zbog bilo kog
razloga. Bilo je nemoguće zaključiti da se odnosilo na osam miliona kruna. Koje
može da preuzme. Danas. Obrisala je poruku – verovatno je trebalo to da uradi
čim ju je dobila, ali činilo ju je srećnom samo da je čita – pa ustala i krenula da se
obuče. Uzela je novu odeću koju je kupila. Nove cipele. Htela je da se oseća lepo.
Izašla je iz kuće u uobičajeno vreme i došla u zatvor. Presvukla se u uniformu
i potvrdno odgovorila kada ju jedan od kolega upitao da li je to novi džemper.
Popila je šolju kafe i onda je bilo vreme za otvaranje ćelija.
Baš kao bilo kog drugog dana.
Ali to nije bio dan kao svaki drugi. Ovo je bio veoma, veoma poseban dan.
Nekoliko puta uhvatila je sebe kako stoji u mestu i glupavo se osmehuje,
razmišljajući o drugim stvarima. Osam miliona drugih stvari. Plan je bio da ode
do automehaničarske radionice za vreme pauze za ručak, ali vreme se sporo vuklo,
nije mogla toliko da čeka, ludela je koračajući po stolarskoj radionici u zatvoru.
Izvinila se i rekla da se ne oseća dobro, navodno je to bila bolest koja se
povlačila i vraćala, pa se presvukla u civilnu odeću i odvezla do automehaničarske
radionice. Pitala je za UV-a kada ju je Raimo dočekao. On nije bio tu. Još nije
došao, a nije ništa ni rekao o tome da će kasniti.
Raimo nije znao gde je on.
„Zvao sam, ali se ne javlja.”
Sandra je izašla iz radionice, potrčala kroz kišu i sela u svoj auto. Pozvala je
UV-ov broj čim je zalupila vrata. Odmah se uključila glasovna pošta.
Iznervirana, prekinula je vezu. Morala je da razmisli. Prvo joj je palo na pamet
da ju je prevario. Uzeo je njen novac i pobegao. U tom slučaju ona je delovala
povodljivo i naivno što mu je verovala, zaslepile su je mogućnosti koje su se
pružale. Osetila je kako počinje otežano da diše, gnev joj se širio u stomaku kao
užarena kugla. Pomislila je na sačmaricu koja je i dalje ležala ispod ćebeta u
prtljažniku. On će zažaliti zbog ovoga. Ali šta je s njegovom ćerkom, Lovis? Nju
ne možete da preselite tako lako. A devojka? Možda ona zna nešto više. Sandra
je ponovo uzela telefon i potražila Stinin broj.
Izgledalo je da ona ne može prestati da plače. Verovatno već trinaesti put, zvala
je i slušala.
Ovde je Denis Nijemi iz Auto-centra...
Stina je prekinula i ispustila telefon u krilo, nemajući pojma šta da radi. Nešto
je krenulo pogrešno. Što god da je otišao da uradi, mora da je krenulo pogrešno.
U najboljem slučaju, on se negde pritajio i čekao šta će da se dogodi. U najgorem
slučaju...
Nije mogla čak ni da razmišlja o najgorem slučaju.
Čvršće se umotala u pokrivač, sedeći u ovom nepoznatom stanu. Nije mogla
da zove policiju, nije mogla njih da uključuje u ovo, ali koga da zove, šta da radi
ako je uskoro ne pozove, ako mu se nešto dogodilo? Telefon je zavibrirao. Bacila
se na njega. Nije bio on: broj je bio nepoznat, ali možda je pozajmio nečiji telefon,
a oslobodio se svog.
„Da, zdravo.” U ovim dvema kratkim rečima bilo je toliko iščekivanja i nade.
„Zdravo, ovde Sandra. Franson. Kenetova devojka.”
„Da, zdravo.” Stina je pročistila grlo i brzo šmrknula da sakrije da je plakala.
Sandra Franson. Čuvarka u zatvoru. Šta ona hoće? Da li je Denis s Kenetom?
Onda bi joj se sigurno javio.
„Da li je Denis tu?”, pitala je Sandra.
„Ne, nije ovde.”
„Znaš li gde je?”
„Ne. Zašto pitaš?”
„Trebalo je da se nađemo u radionici, imamo... pomagao mi je oko nečega.”
„Nije ovde. Ne znam gde je.”
Sandra se ugrizla za usnu, zamišljena. Stina je pokušavala da to sakrije, ali
očigledno je bila uznemirena, plakala je. Da li je to bilo nešto što bi Sandra,
jednostavno, trebalo da ignoriše? Njih dve se ne poznaju. Da li je plakala zato što
ju je UV ostavio? Uzeo je deset miliona koji nisu njegovi i ostavio ih.
„Da li se nešto dogodilo?”, upitala je, pokušavajući da zvuči kao da joj je
iskreno stalo. „Zvuči kao da si plakala.”
Stina nije odmah odgovorila, ponovo se borila sa suzama, mislila je o tome šta
može a šta ne može da kaže. Sandra je bila čuvarka, ali morala je da razgovara s
nekim. Poludeće od neizvesnosti, od brige.
„Stina?”, čula je kako Sandra upitno govori s druge strane linije, i shvatila da
ćutke sedi već neko vreme.
„Otišao je negde prošle noći. Morao je nešto da uradi, ali se nije vratio.”
„Šta da uradi?”
„Ne znam, ali bilo je to nešto, znaš, ne sasvim zakonito, znaš...”
„Mislila sam da je on prestao s tim?”, rekla je Sandra. Mogla bi da se pravi da
nema pojma ni o čemu, da Stina ne bi shvatila da je i ona umešana u taj ne sasvim
zakonit posao.
„Jeste, ali ukinuli su nam toliko sati pomoći da...”
 „Da, Kenet mi je rekao za to.” Sandra je unela malo više saosećanja u glas,
mada je, zapravo, nije bilo briga, samo je htela da zna gde je njen novac. Drugim
rečima, gde je Denis. Bila je prilično sigurna da to neće saznati od Stine.
„Treba nam pomoć”, promuklo je nastavila Stina, „ali ona toliko košta, tako
da... Otišao je da nešto uradi.”
„I nije se vratio.”
„Ne.”
„Nemaš pojma gde je?”
„Ne.”
Sandra joj je verovala. Ovo je bilo sve što je znala. UV je možda pokušao da
prevari nju, ali ne bi ostavio svoju porodicu u ovako teškom položaju. Stina je
zvučala očajno, nije bilo razloga da veruje da se samo pretvara da je uznemirena
i tužna, da misli da su isplanirali da nestanu zajedno. S njenim novcem.
„Verovatno će se uskoro pojaviti, videćeš”, rekla je, jedva čekajući da završi
razgovor. „A ja nikome neću ništa pomenuti o onome što si mi upravo rekla.”
„Hvala ti.”
„Javi se ako nešto čuješ.”
„Da, i ti isto.”
Onda je prekinula. Sandra je zurila napolje u kišu. Šta se dogodilo? Mora da
se nešto dogodilo. A delovalo je verovatno da to ima veze s prodajom droge. Ko
bi mogao da zna nešto o tome? Otvorila je vrata i požurila nazad kod Raima.
„Da li si ga dobila?”, upitao je on kada je prošla kroz vrata.
„Ne. Kada dođe, reci mu da me odmah pozove.”
„Naravno.”
„Ili još bolje, ti me odmah zovi.”
Krenula je prema jednom od radnih stolova dok je u tašni tražila papir i
olovku.
„Uzgred, da li ti se ona javila?”, upitao je Raimo dok je ona izvlačila račun iz
prodavnice i počinjala da piše svoj broj na poleđini.
„Ko?”
„Ranije je dolazila jedna devojka i pitala za tebe.”
Sandra je prestala da piše, uspravila se i pogledala Raima.
„Koja devojka?”
„Ne znam. Znala je kako izgledaš, ali ne i kako ti je ime.”
„A ti si joj rekao?”
„Da...”, odgovorio je Raimo pomalo neodlučno, naizgled shvatajući da to
možda i nije bila sjajna ideja kad razmisli o tome.
„Kako ona izgleda?”
Raimo joj je rekao, i Sandra je odmah znala ko je to bio. Žena sa skupim
mercedesom. UV nije hteo ništa da joj kaže o tome kada je ušao u kancelariju.
Rekao je da je ona mušterija. Pošto je Sandra razmislila o tome, izgledao je
neobično nervozno. Kao da mu je žena sa skupim mercedesom dala više razloga
za razmišljanje nego neki običan klijent.
Jasno je ispisala svoj broj telefona na parče papira i dala ga Raimu.
„Zovi čim dođe”, rekla je i vratila se u svoj auto.
 74

P ropušten poziv. Video ga je čim je izašao ispod tuša. Sandra. Kenet je uzeo
telefon i pozvao je dok je ulazio u spavaću sobu da se obuče.
„Zdravo, zvala si”, rekao je kada se javila posle prvog zvona.
„Ako UV nije na poslu i nije kod kuće, znaš li gde bi mogao da bude?”
„Šta? Ne. Zašto?”
„On nema, kako se to zove, neko skrovište ili tako nešto?”
„Ne, zašto to pitaš?”, rekao je on, vadeći čistu majicu iz ormara. Mogao je da
čuje kako je duboko udahnula s druge strane linije pre nego što mu je rekla.
Prekinuo ju je samo kada je stigla do dela kako je UV-u dala drogu da bi je prodao.
O čemu je, dođavola, razmišljala? Nije trebalo da diraju drogu, složili su se.
To je bilo nešto o čemu će morati da pričaju kasnije, odgovorila mu je ona, a
sada treba da ćuti i sluša.
Zato je on ćutao i slušao.
Jedna žena raspitivala se za nju jutros, dan pošto je UV nestao. Reč je o drogi
koja vredi mnogo novca. I koja je pripadala nekom drugom pre nego što je završila
kod njih. Šta ako su ih našli? Ako je UV nekako zajebao stvar? Razgovarao s
pogrešnim ljudima.
„Kako ona izgleda?”, pitao je Kenet, stojeći ispred prozora spavaće sobe.
Sandra ju je opisala u brzim, kratkim crtama.
„Sada je ovde”, prekinuo ju je Kenet, povlačeći se za korak u sobu. Video je
audi parkiran na prilaznom putu, a iz njega je izašla žena otprilike njegovih
godina. Video je kako vadi pištolj i otpušta kočnicu pre nego što ga je vratila u
džep.
„Naoružana je”, prosiktao je u telefon, izmičući se za još jedan korak, obuzet
strahom.
„Sakrij se.”
„Šta?”
„Ne dozvoli da te nađe. Što god se dogodilo, čuješ li me? Sakrij se. Brzo.”
Kenet je spustio telefon i uspaničeno se osvrnuo po spavaćoj sobi. Gde? Gde
može da se sakrije? Retko se igrao žmurke kao dete i bio je loš u tome nekoliko
puta kada je učestvovao.
U ormar? Ispod kreveta? Iza zavese?
To su bila mesta na kojima bi vas svako prvo potražio. Čulo se zvonce na
vratima. Kenet je tiho zacvileo, ali to ga je oslobodilo paralisanosti. Imao je celu
kuću da se sakrije. Istrčao je iz spavaće sobe što je tiše mogao. Zvonce se ponovo
oglasilo. Ovog puta zvonilo je duže, agresivnije. Kenet je sišao u prizemlje.
Razmislio je o podrumu, ali vrata su se zaglavljivala, a ona je stajala tačno ispred
ulaznih vrata i čula bi ga. Ponovo zvonjava na vratima. Četiri, pet kratkih zvona.
Kenet je stajao u mestu, potpuno pometen. Šta će ona da uradi ako niko ne otvori?
Odustaće?
Sačekaće u kolima da se neko pojavi? Onda samo treba da ostane van
vidokruga i pozove policiju. Pa zaboga, naoružana žena došla je da ih traži,
jednostavno će morati da pokušaju da objasne kasnije, sada je bilo vreme da
pokuša da se izvuče.
Ona je prestala da zvoni. Kenet se osvrnuo oko sebe; bio je potpuno izložen
pogledu ako ona uđe u kuću. Povukao se na stepenište, jer tamo nije bilo prozora.
Možda je mogao da rizikuje i proviri sa sprata i vidi da li se vratila u auto. Nije se
vratila, znao je kada je čuo kako je podrumski prozor razbijen. Povukao se
natraške uz stepenice, želeći da se što je više moguće udalji od nje.
Bio je vrlo blizu da ga panika potpuno obuzme. Morao je da razmišlja. Brzo.
To ni u kom slučaju nije bila njegova najjača strana, a sada je bilo skoro
nemoguće. Mozak mu je bio potpuno prazan.
Čuo je kako se zaglavljena podrumska vrata otvaraju. Ušla je u kuću, a on
ništa nije mogao da smisli. Bilo gde bilo je bolje od mesta na kome je sada bio,
pa se oprezno odšunjao nazad u spavaću sobu, sve do otvorenog ormara. Njihova
korpa za veš. Velika kao sanduk, od pletenog pruća breze, ili od plute, ili od nečeg
takvog. Pomislio je da bi mogao da se uvuče u nju. I da spusti poklopac. Stvarno,
stvarno loše skrovište, ali nije mogao da smisli ništa drugo.
Uspeo je da se uvuče u korpu, ali bilo je stvarno tesno, i dok je spuštao
poklopac, pitao se koliko će moći da sedi tako.
„Kenete”, čuo je odozdo i refleksno zadržao dah. „Sandra? Ima li nekoga kod
kuće?”
Čuo ju je kako se kreće tamo dole, prolazi kroz prostorije, penje se uz
stepenice. Sklopio je oči. Ništa, osim možda mercedesa parkiranog napolju, nije
govorilo da je on kod kuće. Mogao bi da bude bilo gde. Napolju na kiši. Neko je
mogao da dođe po njega. Nije mogla da bude sigurna da je kod kuće.
Čuo je kada je napravila poslednji korak uz stepenice. „Kenete!”
Sedeo je potpuno nepomično, ne obraćajući pažnju na bol u nogama i donjem
delu leđa. Otvorila je vrata kupatila. Mora da je pod još bio vlažan od njegovog
tuširanja. To nije obavezno moralo da znači bilo šta, oni nisu imali podno grejanje,
mogao je da ostane vlažan satima. Samo da je nestala magla s ogledala.
Sekund kasnije čuo ju je kako ulazi u spavaću sobu. Izgleda da se zadovoljila
time da tiho stoji i osluškuje, čitavu večnost, kako se činilo, pre nego što se
okrenula i vratila niz stepenice. Kenet je ispustio vazduh što je tiše mogao,
pokušavajući da promeni položaj, ali tesan prostor nije mu to dozvoljavao. Čuo je
da ona ulazi u dnevnu sobu, a onda je sve utihnulo. Potpuna tišina.
Nije se kretala. Ni on se nije pokretao.
Prošlo je četvrt sata. Pa još četvrt. Telo ga je toliko bolelo da je pomislio da bi
mogao da zaplače. Da li je ona uopšte i dalje ovde? Ništa nije čuo veoma dugo.
Sačekao je još deset minuta, ali onda više nije mogao da izdrži. Pažljivo je
podigao poklopac i pokušao da se uspravi. Mišiči su ga užasno boleli i na najmanji
pokret, ali se izvukao iz korpe usporenim pokretima. Neko vreme stajao je
potpuno nepomično, nesiguran da li će moći da pokrene noge. Nije želeo da padne
uz glasan tresak. Pokušao je da zakorači. Sada je imao plan. Polako se odšunjao
do prozora u kupatilu, gde su na spoljašnji zid bile pričvršćene požarne stepenice.
Oprezno je provirio. Audi je i dalje bio tamo, ona nije bila u njemu, pa je
pretpostavio da je još u kući. Tiho čeka.
Otkačio je kuku na prozoru pa zastao i oslušnuo. Iz prizemlja se nije čuo
nikakav zvuk. Spustio je ruku na okvir prozora i pritisnuo. Prozor se nije pomerio
ni za centimetar. Baš je hteo da pritisne snažnije kada je video kako Sandra uleće
autom na prilazni put. Čuo je kako je žena u prizemlju počela da se kreće. Hteo je
da poviče upozorenje Sandri, ali nije se usudio. Mogao je samo da vidi koliko je
brzo izašla iz auta, otvorila prtljažnik, sagla se i zatim ispravila s puškom u
rukama.

Bila je napunjena. Sandra je to znala, ali je ipak još jednom proverila dok se
odlučno približavala kući.
Toliko misli na putu do kuće, koji nikada nije izgledao duže. Uglavnom je
mislila na Keneta, šta će da radi ako on bude povređen ili mrtav. Naravno, ona se
poigravala različitim scenarijima za budućnost u kojima on nije uvek imao baš
istaknutu ulogu, možda čak uopšte nije bio prisutan, ali za četrdeset pet minuta
koliko joj je trebalo da stigne do Nora Stortreska, nije mogla da misli ni na šta
drugo nego da on mora da preživi. Pogotovo sada, kada bi njena krivica bila ako
ne preživi.
Neće mu čak reći ništa ni za njegov glupi Plejstejšn samo ako ostane živ.
Mora da je audi na prilaznom putu pripadao toj ženi. Još je bila ovde. Da li je
to dobro ili loše?
Nije mogla da pronađe Keneta, ili ga je ubila, ne pronašavši ono što je tražila?
Sandra je bila sklonija tome da misli da je posredi ovo prvo. Da ga je ta žena našla,
ne bi bilo toliko teško da ga natera da joj kaže sve što zna, mislila je Sandra dok
se brzo pela nekoliko koraka uz kamene stepenice, otpuštala kočnicu na oružju i
otvarala vrata. Ušla je i stala odmah iza vrata. Bila je potpuno usredsređena i
osećala se sigurnije dok je stajala u svom hodniku, s napunjenom sačmarom, nego
što je ikada mogla i da nasluti da će se osećati. U kući je vladala mrtva tišina.
Sandra nije imala pojma šta treba da radi. I dalje leđima okrenuta zidu, približila
se kuhinji. Brzo je provirila. U njoj nije bilo nikoga, bar koliko je mogla da vidi.
Čula je poznat zvuk. Trenutak koji joj je bio potreban da zaključi da su to sigurno
ona zaglavljena podrumska vrata bio je dovoljno dug da žena iz audija priđe i
prisloni Sandri pištolj na leđa.
„Ostavi pušku, molim te.”
Sandra je poslušala. Nije bila obučena za borbu iz blizine. Spustila je pušku
na najbližu kuhinjsku ploču.
„Gde ti je dečko?”
„Ne znam.”
„Zar nisi utrčala ovamo da ga spaseš?”
 „Da si ga ti uhvatila, ali nisi.”
Žena je malo nakrivila glavu i gledala je s blago zabavljenim osmehom na
usnama. Sandra je iznenadila samu sebe, nije znala odakle je izvlačila ovu
hrabrost.
„Kenete!”, povikala je žena, gurajući Sandru nekoliko koraka dublje u
kuhinju. „Izađi ili ću povrediti Sandru.”
Obe su čekale. Sandra se pitala treba li da mu kaže da ostane tamo gde je, ali
izgleda da je on to i sam razumeo.
Nije bilo nikakvog pokreta, ni najtišeg zvuka.
Ili je on uspeo da se iskrade napolje? Sandra se okrenula prema ženi, s
nagoveštajem zadovoljnog osmeha na usnama. Mala pobeda. Ali pre nego što je
mogla da reaguje, žena ju je zgrabila za ruku, zavrnula je, prislonila joj šaku na
zid, pritisnula cev pištolja na nju i opalila.
Pucanj je bio utišan, ali Sandra je glasno vrisnula.
Pogledala je u svoju šaku. Rupa. Tačno u sredini. Začudo, bol je malo popustio
kada je krv počela da teče.
„Kenete!”, povikala je žena u dubinu kuće. Sandra je bespomoćno ječala,
pritiskajući ranjenu ruku na stomak i stežući je drugom rukom. Njen novi džemper
upio je jedan deo krvi, ali ne svu, ostatak je kapao na pod. Ali nigde nije bilo
Keneta.
Kuća je bila tiha kao i ranije.
„Sedi”, rekla je žena, gurajući Sandru prema kuhinjskom stolu. Sandra je
uradila kao što joj je rečeno. I dalje je jako pritiskala ruku na stomak, teško je
disala, naprezala se da jasno razmišlja, njena ranija hrabrost odavno je nestala.
Žena ju je uhvatila za bradu i podigla joj glavu.
„Znaš li gde su pare?”, mirno je upitala. Sandra je revnosno zaklimala glavom.
„Koliko ih ima?” Sandra nije odmah razumela pitanje. Koliko para? Zar ona ne
zna? Ili je ovo bilo trik-pitanje? Da ne bi traćila vreme na nekoga ko ne može da
je odvede na pravo mesto.
„Dve torbe. Otprilike trista hiljada evra.”
Žena je zadovoljno klimnula glavom i povukla je da je uspravi na noge.
„Previćemo ti ranu, a onda možeš da mi pokažeš.”

Tek kada je čuo da se auto isparkirao i odvezao, Kenet se usudio da se pokrene.

Strah od koga mu se stezao stomak otežavao mu je disanje. Što god se dogodi,
rekla je Sandra. On ju je poslušao, tako je uvek bilo najbolje. Bila mu je potrebna
sva snaga volje koju je imao da se uzdrži i ne otrči dole kada je čuo njen vrisak,
ali nekako je uspeo.
Zatvorio je oči, pokrio uši, stegnuo zube.
Shvatao je da im je to najbolja šansa da prežive. Ženi je trebalo samo jedno od
njih da je odvede do novca. Drugo bi bilo suvišno. Sada su uspeli da je ubede da
on nije kod kuće, tako da neće očekivati da iko bilo šta preduzme.
Ali šta da preduzme? Šta treba da uradi? Šta može da uradi?
 Da se poveze za njima? Onda bi ponovo nastala ista situacija.
Osim toga, ona će dobiti novac i onda neće biti razloga da ostavi ijedno od
njih u životu. Ali odvela je Sandru sa sobom. Morao je nešto da učini. Drhtavim
rukama potražio je svoj telefon. Našao je broj i pozvao. Hodao je ukrug dok je
telefon zvonio, ali je stao u mestu čim je čuo poznati glas.
„Moraš da mi pomogneš, sjeban sam.”
 75

P ovećala je brzinu brisača, pa brzo pogledala materijal na suvozačkom sedištu.

Od razgovora s Elenom nije dobila mnogo više od onoga što je jutros već
ponela sa sobom iz stanice.
Samo jednu stvar. Jednu reč.
Akademija.
To je bilo jedino što je postojalo, jedino što je Elena mogla da joj kaže, a da je
bilo malo više od nagađanja i pretpostavke.
Otvorila je vrata i uvela Hanu u svoju hotelsku sobu u Torneu kada je Hana
došla u dogovoreno vreme. Unutra su bile samo njih dve.
„Gde je Henrik?”, pitala je Hana ulazeći.
„U Gradskom hotelu sa forenzičkim timom.”
„Shvatam”, rekla je Hana i sela. Elena joj je ponudila kafu, što je ona odbila,
a zatim je Elena i sama sela i spustila notes sebi u krilo.
„Dakle, rekla si da imaš informacije koje bi mogle da nam budu od koristi”,
odmah je prešla na stvar, bez uvodnog ćaskanja.
„Da, ali lagala sam.” Elena je iznenađeno podigla pogled. „Ne znam ništa više
od onog što ste sinoć čuli u stanici.”
Elena je polako zatvorila notes. Napeta, oprezna, kao da Hana odjednom
predstavlja pretnju.
„Zašto si onda došla?”
U glasu joj se definitivno osećala sumnjičavost. Hana je znala da će uslediti
ovo pitanje. Bila je spremna za njega. Pomislila je da će i dalje biti iskrena i nadati
se da je to najbolji način da dobije ono što želi. Što joj je potrebno.
„Srela sam je u stanici dok je čistila moju kancelariju.”
„Dobro.”
„Postojalo je nešto, tada nisam mogla tačno da odredim šta, ali kada ste vi
došli...”
„Da...”
Došlo je vreme. Za najteži deo. Hana nije skretala pogled. Važno je bilo da ne
bude odmah otpisana kao luda, i nastavila je da govori istinu.
„Moja ćerka nestala je u Stokholmu 1994. Imala je dve godine. Mislim da
vidim sličnosti.”
Elenina reakcija govorila je da Hana nije uspela da u potpunosti izbegne da
izgleda luda. Elena je nakratko skrenula pogled i na licu joj se pojavio pomalo
nesiguran, povlađujući osmeh.
„To je stvarno čudna koincidencija.”
„Znam, i možeš da veruješ što god hoćeš. Možeš da misliš da sam luda, moj
muž tako misli, ali možeš li, molim te, da mi ispričaš ono što znaš?”
 „Zavisi.” Elena je sada bila opuštenija, ali definitivno i dalje na oprezu. „Šta
nameravaš da uradiš s tim informacijama?”
„Ništa”, slagala je Hana bez ustezanja. „Šta mogu da uradim? Vi sve vreme
radite sa svim evropskim resursima, a ipak ne možete da je nađete.”
„Pa zašto...”
„Hoću da znam što je više moguće. Sve što mogu. Možda da shvatim da to
nikako ne može biti ona. To bi, takođe, bilo dobro... zapravo bolje”, ispravila je
samu sebe, ne znajući sigurno da li je poslednji deo rečenice istina.
Elena je duboko uvukla vazduh pa uzdahnula. Razmišljala je. Proučavala je
Hanu pogledom kao da pokušava da ustanovi postoje li neki prikriveni motivi, da
li je nešto propustila. Na kraju je donela odluku.
„Kao što smo juče rekli, ne znamo mnogo, ali postoji mala...”
Akademija.
To je bilo ono što su imali, ono što uopšte postoji, rekla joj je Elena. Mesto
gde dovode decu na obuku. Na deset godina. Ako prežive. Tu reč su ljudi šaputali,
pomenuta je samo u jednom dokumentu, uglavnom su to bile samo glasine i
tračevi, ali pojavljivala se dovoljno često da bi bila vredna da se shvati ozbiljno.
Nisu znali gde se nalazi, da li je to jedno mesto ili nekoliko njih.
Akademija.
Od toga će Hana početi kada dođe u kolibu.
 76

S andra je sedela na suvozačkom sedištu. Bol u ranjenoj ruci pulsirao je u ritmu

s otkucajima njenog srca. Obične tablete protiv bolova koje su imali kod kuće
uopšte nisu pomagale.
Na početku je pokušavala da objasni. Kako je novac završio kod njih, kako su
dali drogu UV-u. Da je to bio nesrećan slučaj, da nikada nisu nameravali da urade
ništa loše. Jednostavno, nisu razmišljali. Ponela ih je situacija i poneli su se
brzopleto.
„To je bilo glupo”, glasio je jedini ženin komentar.
„Šta se desilo UV-u?”, upitala je Sandra posle još nekoliko kilometara.
„Da li stvarno želiš da znaš?”, usledio je odgovor, i on je bio dovoljan za
Sandru.
Nastavile su da se voze u tišini. Sandra je na trenutak razmišljala da iskoči iz
auta, pokuša da pobegne peške, ali jedan pogled na merač brzine naterao ju je da
odbaci tu ideju. Davanje pogrešne adrese i pokušaj da prevari ženu takođe nisu
izgledali kao dobre mogućnosti, tako da će sada uskoro biti tamo. Ako Kenet nije
smislio neki način da joj pomogne, jedino čemu je mogla da se nada jeste da će je
žena pustiti kada dobije ono po šta je došla. Imala je osećaj da bi to bilo previše
očekivati.
„Možeš da skreneš ovde”, rekla je Sandra, pokazujući na put ispred njih. „To
je tamo gore.”
Parkirale su se pored puta i obe izašle iz auta. Žena je dala Sandri znak glavom
da krene prva dok je izvlačila pištolj. Nebo je bilo ravnomerne sive boje; drveće,
mahovina, trava – sve u šumi bilo je vlažno. Kosa joj se zalepila po glavi i licu, a
zavoj na ruci postao je svetlocrven na kiši. Jedna misao sevnula je kroz Sandrinu
glavu: nije zaštitila svoje nove cipele od vode. Glupo, ali bolje od razmišljanja o
tome šta će se dogoditi kada stignu do šupe.
„Tamo je”, rekla je, pokazujući na četiri oronula zida kada su se pojavili na
vidiku. Žena je klimnula glavom i nastavile su da hodaju. Prošle su kroz rupu gde
su nekada bila vrata, i Sandra joj je pokazala zatvoren kapak na podu. Žena je
stala nekoliko metara od kapka i glavom pokazala na zemlju.
„Otvori.”
Sandra se spustila na jedno koleno i sa izvesnom teškoćom podigla kapak.
Isprva je pomislila da sigurno nije videla dobro, da mračno nebo i kiša izvode
trikove s njenim očima. Nije videla kese. Trebalo joj je nekoliko užasnih sekundi
da shvati da nisu tu.
„Šta, jebote?!” Ispravila se, ništa ne shvatajući. Žena je prišla za jedan korak,
pogledala dole u rupu i odmah podigla pištolj. Sandra je rukama pokrila glavu i
nespretno se uspravila na noge.
„Ne, ne, ne, bile su ovde! Kunem se. Ovde smo ih sakrili. Kunem se.”
„Tvoj momak...”
 „Ne, ne, ili možda, ne znam, ali u tom slučaju ćemo ih doneti. Ako je to bio
on, donećemo ih. Onda, onda, onda samo treba da ga pozovemo.”
„Nije to bio Kenet.”
Žena se brzo okrenula prema glasu, podižući pištolj i stajući iza Sandre u
jednom glatkom pokretu, i držeći je ispred sebe kao štit. Sandra je pokušavala da
obradi u glavi ono što je videla i čula. Nije mogla da pronađe smisao u tome.
Tomas na kiši. S puškom uperenom u njih dve.
„Novac je kod mene. Nameravam da ga dam mojoj deci.”
„Daj ga meni, ili će ona umreti”, mirno je odgovorila žena i na trenutak
okrenula pištolj u Sandrinu slepoočnicu umesto u njega.
„Pusti je i dobićeš ga. Možeš da se vratiš u Rusiju. Zadatak obavljen. Niko ne
mora da umre.”
Sandra nije shvatala šta se dešava. Ništa od ovoga. Zašto je Tomas ovde? Kada
je uzeo novac? Zna li on ko je ova žena? Izgledalo je da nije bila jedina
iznenađena.
„Ti znaš ko sam ja?”, rekla je žena iza njenih leđa upitnim tonom.
„Ne, ali znam zašto si ovde. Moja žena je policajka.”
„Hana.”
„Ja jedini znam gde je novac. Pusti je i pokazaću ti.”
„Ako je pustim, ubićeš me.”
„Imao sam mnogo prilika da te ubijem, da sam to želeo.”
Onda je nastala tišina. Kapi kiše koje su padale na listove i oronuli krov bili
su jedini zvuk. Sandra se jedva usuđivala da diše, a svakako nije smela da okrene
glavu i vidi da li može da pogodi šta žena iza nje misli. Nastavila je da bulji u
Tomasa. Kiša mu je slepila kosu uz glavu, slivala mu se niz lice i vrat, ali njega,
izgleda, uopšte nije bilo briga. Samo bi s vremena na vreme treptanjem isterao
vodu iz očiju. Stajao je u čvrstom stavu, razmaknutih nogu, spreman da opali iz
puške.
„Hoćeš li me pustiti da se vratim?”, žena iza nje prekinula je ćutanje. „Mora
da ti je tvoja žena ispričala šta sam uradila.”
„Oni će nastaviti da te jure. Ja želim samo da spasem Sandru i mog nećaka.
Dovoljno ljudi je umrlo.”
Ponovo ćutanje. Onda je Sandra osetila kako čvrsti stisak na njenoj nadlaktici
počinje da popušta. Žena ju je gurnula u stranu snažnim pokretom i zamalo da je
pala. Žena je usmerila oružje u Tomasa.
„Vrlo dobro, idemo.”

Katja mu nije verovala, naravno, ni na sekund se nije opuštala dok je išla nekoliko
koraka ispred njega. Zvučao je iskreno kada je rekao da ne želi da umre još ljudi,
i kada je razmislila, shvatila je da jeste imao priliku da je ubije dok je prilazila
oronuloj šupi sa Sandrom, ali ju je ostavio na miru.
Zato, ako je sada odvede do novca, šta da uradi?
 Zadatak je bio jasan.
Pronađi robu i novac, ubij ljude koji su ih uzeli.
Da li je mogla da slaže Ujku o tome ko je stvarno imao drogu i novac, da kaže
da je to sve vreme bio UV? UV koji je, nesumnjivo, bio mrtav. Ne da ju je bilo
briga šta Hanin muž želi, ali bilo bi lepo uzeti ono što joj treba i krenuti nazad u
Sankt Petersburg. Da ne mora da juri Keneta i Sandru i ubije ih. Nije morala da
odluči odmah.
Još nije uzela novac. Moglo je da se dogodi mnogo toga.
„Kako si znao da smo ovde?”, upitala je, spazivši crvenu kolibu kroz drveće.
„Kenet me je zvao i rekao da dolazite po novac.”
Dakle, on je sve vreme bio u kući. Katja je morala da prizna da je
impresionirana time što se nije otkrio kada je ranila njegovu devojku. To je
svakako bila ispravna odluka, ali nije bilo mnogo onih koji bi to razumeli.
„Kada si ga premestio?”
„Sinoć.”
Izašli su iz šume pa obišli oko ugla do parkiranog auta koji je, izgleda, bio
Tomasov.
„Kako se zoveš?”
„Tomas. Kako se ti zoveš?”
„Luisa.”
„Kako ti je pravo ime?”
„Ja nemam pravo ime.”
„Čak ni Tatjana.”
Naglo je stala. Čvršće je stegla mokar pištolj u ruci, ciljajući mu u glavu. Ko
je on? Hanin muž, rekao joj je, ali mogao bi biti bilo ko. Policija ju je otkrila, ali
nisu mogli da stignu toliko daleko da saznaju ime koje su joj njeni „roditelji” dali.
Malo verovatno.
„Ti znaš ko sam ja?”
„Ne, ali moja žena misli da zna.”
„Stani!”, rekla je hladno.
„Možemo da pričamo o tome u kolima”, odgovorio je on i nastavio da hoda.
„Ne. Stani. Pusti pušku.”
Stao je, okrenuo se prema njoj, i dalje držeći pušku spuštenu. Izgledalo je da
će nešto da kaže kada je iznenada čula škripanje guma koje su skrenule na prilazni
put. Katja je zadržala oružje usmereno u Tomasa, koji je delovao bar podjednako
iznenađen kao i ona sama kada su se vrata otvorila pre nego što se auto sasvim
zaustavio i Hana iskočila iz njega. Ruka joj se već kretala prema futroli. Katja je
okrenula pištolj prema njoj, čula kako je Tomas viknuo: „Ne!”, i uglom oka videla
kako je podigao pušku. Neposredna blizina i oružje sa širim zahvatom mete koje
nanosi veću štetu. Brzo se ponovo okrenula, ciljajući u njega.
„Elin!”, čula je kako Hana vrišti kroz kišu. Nije imala pojma zašto, ni šta to
znači. „Elin!”
 Ispalila je metak pre nego što je on stigao da podigne pušku, metak ga je
pogodio iznad desnog oka, i zastao je u pola pokreta, tiho se srušivši na zemlju.
Hana je vrisnula. Katja je čula metak i okrenula se prema autu. Videla je kako se
Hana zaklonila iza otvorenih vrata svog auta, s pištoljem u ruci. Ispalila je još
jedan metak. Ponovo je promašila. Katja je bila potpuno nezaštićena. Hanine noge
ispod vrata bile su mala meta koju je teško pogoditi. Treći pucanj iz Haninog
oružja, i Katja je osetila koliko je blizu metak prošao. Donela je odluku. Ispalila
je tri brza hica prema autu, ne ciljajući zaista, pa se okrenula i potrčala u šumu.

Hana ju je videla kako nestaje između drveća. Ispravila se pa pogledala praznim

pogledom oko sebe, kao da pokušava da se orijentiše pre nego što je počela da
hoda. Bilo joj je teško da uvuče vazduh u pluća, nešto ju je sprečavalo u tome.
Izdisala je u kratkim, očajničkim jaucima.
Ubila ga je.
Hana je pokušala da shvati šta se desilo, kako je ovo moglo da se desi, da li se
uopšte desilo. Njih dvoje, oboje naoružani, dok je ona skretala prema kolibi.
Bože, ubila ga je.
Još je držala oružje u ruci, shvatila je sada. Ispustila ga je na šljunak i nastavila
dalje. Pala je na kolena pored Tomasovog tela, nije znala šta će s rukama, oklevala
je pre nego što je nežno spustila jednu na njegove grudi. Kiša je padala pravo u
njegove nepomične oči, razređujući mali mlaz krvi koja je tekla iz rupe na
njegovom čelu.
Sve što joj je bilo zaglavljeno u grudima odjednom se oslobodilo. Snaga koja
ju je držala na nogama napustila ju je, i srušila se na njega. Jecala je, i jecala,
neutešno.
„Hana?”
Trgla se i okrenula prema glasu. Sandra je obišla oko ugla kuće. Ovo je,
takođe, bilo potpuno neshvatljivo. Baš kao i to što je njen muž ležao na zemlji s
rupom od metka u glavi.
„Otkud ti ovde?”
„Da li je on mrtav?”, upitala je Sandra, pokrivajući usta rukom dok je polako
prilazila. Hana ju je samo pratila pogledom. Kada je došla do njih, pala je na
kolena na šljunak. „O, moj Bože...”
Hana je gledala u nju, i dalje nemajući predstavu zašto je ona ovde.
„Otkud ti ovde?”, ponovo je upitala.
„Gde je ona?”, rekla je Sandra, izbegavajući pitanje po drugi put i sa strepnjom
se osvrćući oko sebe.
„Pobegla je.”
„Zar je nećeš pratiti?”
„Ne znam...”, iskreno je odgovorila Hana, uglavnom zbog toga što nije zaista
razumela kako bi mogla. Činilo joj se teško da uopšte uradi bilo šta, bilo joj je
teško da ustane, teško da misli.
 „Moj auto je nekoliko stotina metara odavde”, rekla je Sandra, pokazujući
rukom. „Možeš da je stigneš.”
Hana je oklevala, pogledala dole u Tomasa, grudi su ponovo počele da joj se
stežu, disanje joj je postajalo otežano, oči su joj se napunile suzama.
„Ja ću ostati s njim”, blago je rekla Sandra. „Ti moraš da je uhvatiš.”
Hana je susrela njen pogled. Iznenađujuće miran i pribran. Bilo je dobro što
ovde ima nekoga da joj kaže šta da radi. Da izbegne da sama donosi bilo kakve
odluke. One koje je dosad donela bile su loše, pogrešne i fatalne.
Uspravila se na noge i krenula nazad prema autu. Uspela je da ga pokrene,
ubaci u rikverc i izveze na put. Farovi su obasjali Sandru, koja je klečala pored
Tomasa. Pomislila je da bi od toga mogla da izgubi i ono malo kontakta sa
stvarnošću koji je uspela da sačuva, ali, na njeno iznenađenje, učinilo ju je
odlučnijom, racionalnijom. Dok je ubacivala u prvu brzinu i odvozila se, čak je
mogla da oseti početni bes kako joj usmerava misli u drugom pravcu, daleko od
ambisa tuge, iako je znala da će to biti samo privremeno – bol će biti njen stalni
pratilac za dugo vreme koje joj predstoji.
 77

J edva i zadihana, Katja je izašla iz šume i uskočila u auto. Imala je vremena da

razmisli o situaciji dok je trčala. Nije izgledala dobro. Ako je Tomas govorio
istinu, a verovala je da jeste, sada nije postojao način da ona dođe do novca. Nije
imala razlog da ostane ovde. Povratak samo s polovinom onoga što je obećala da
će doneti nije dolazio u obzir, ali šta je drugo mogla?
Nije uspela. Jednostavno, nije uspela.
Ova švedska rupčaga naterala ju je na neuspeh.
Prvi put. To je bila njena olakšavajuća i spasonosna okolnost. Ona je bila
vredan resurs, jedna od apsolutno najboljih u Akademiji, ako ne i najbolja. Biće
kažnjena, ali biće joj dopušteno da nastavi. Previše su uložili u nju da bi je se tek
tako otarasili.
Pokrenula je auto, izašla na put i nastavila dalje velikom, ali ne prevelikom
brzinom. Prema važnijim putevima. Da li će njena lažna lična dokumenta i dalje
funkcionisati? Sme li da rizikuje da kupuje bilo kakvu kartu? Dosad su poslali
ime Luise Andešon na svako moguće mesto za izlazak iz zemlje. Da li će morati
da vozi celim putem? U tom slučaju morala je da zameni auto; oni će uskoro imati
opis ovoga koji je sada koristila.
Bila je toliko duboko utonula u misli o mogućim putanjama za bekstvo i
prevoz do kuće da je trebalo da izađe na put 99, nazad prema Haparandi, da
primeti da je prate.

Hana ju je pristigla posle samo nekoliko kilometara. Pretpostavila je da će biti

viđena i prepoznata, pa je održavala rastojanje koje je značilo da nikada nije
gubila iz vida Sandrin auto, istovremeno ostavljajući sebi prostor da reaguje ako
vozilo ispred nje pokuša ikakvu vrstu manevra. Bila je spremna na najgore. U
svakom smislu.
Povezala je telefon na stereo uređaj u kolima i pozvala Gordona.
„Znam gde je ona”, rekla je Hana čim se javio.
„Ko?”
„Luisa, ili Tatjana, ili kako god da se, dođavola, zove. Ona!”, skoro da je
vrisnula. Čula je kako je Gordonu zastao dah dok je ustajao s kancelarijske stolice.
„Na putu 99 i vraća se u grad.”
„Kako to...”
„Pucala je u Tomasa”, prekinula ga je Hana. Nije znala zašto. Glupo.
Izgovaranje tih reči naglas učinilo je sve stvarnijim, a ona ponekad nije mogla da
se naročito dobro nosi sa stvarnošću. Ali morala je da ih izgovori, da mu to kaže.
„On je mrtav”, nastavila je, čuvši kako joj glas postaje težak, a reči zastaju u grlu.
 Na drugoj strani linije, nekoliko sekundi vladala je tišina. Osećala se kao da
može da ga vidi ispred sebe dok se naprezala da smisli kako da nastavi ovaj
razgovor. Ko treba da ga nastavi? Gordon, brižni kolega koji bi želeo da postavlja
pitanja, uteši je, sasluša, ili Gordon, šef policije koji je u poteri za masovnim
ubicom.
„Pratiš li je na putu 99, vidiš li je?”
Šef policije očigledno je pobedio. Bar privremeno.
„Da.”
„Okupiću ostale, zvaćemo te za dva minuta.”
„Požurite, bićemo u Haparandi za deset minuta.”
„Budi oprezna, nemoj da uradiš ništa glupo.” Bilo je jasno da je želeo da kaže
još nešto, da je ne ostavlja i ne prekida razgovor, pa mu je pomogla tako što je
prekinula vezu i usmerila nepodeljenu pažnju na auto ispred sebe.
 78

G ordon je gledao telefon u ruci, pokušavajući da nađe smisao u onome što je

upravo čuo. Ipak, brzo se prenuo, istrčao u hodnik i pošao prema
Morganovoj kancelariji. Morgan je već stajao iza svog pisaćeg stola, upozoren
zvukom koraka u trku koji su mu se približavali.
„Okupi sve ljude, odmah, brzo”, rekao je Gordon čim je stigao do vrata.
„Šta je bilo? Šta se desilo?”
„Zvala je Hana.”
„Šta je rekla?” U Morganovom obično smirenom glasu osećala se briga dok
je prilazio korak bliže Gordonu.
„Tomas je mrtav.” To nije bilo ono što ga je Morgan pitao. Bila je to
informacija koja mu nije bila potrebna, ali Gordon je morao da je izbaci iz sebe.
„Ubila ga je žena koja je aktivirala bombu u hotelu.”
„Šta? Kada? Gde?”
Morgan je mogao da prima informacije brže i bolje od bilo koga drugog koga
je Gordon poznavao, ali mogao je da vidi u pogledu svog kolege punom
nerazumevanja da je čak i on potpuno izgubljen.
„Ne znam, uopšte nisam ni pitao. One su na putu ovamo.”
„Šta? Zajedno?”
On, očigledno, ništa nije shvatao. Gordon je osetio kako nestrpljenje narasta u
njemu.
„Ne! Hana prati njen auto. Stići će do grada za deset minuta.”
„U redu, onda je bolje da požurimo.”
„Gde je X?”
„U hotelu. Da ga pozovem?”
„Jebeš to, nemamo vremena. Okupi sve ljude u sobi za sastanke.”
Upravo je hteo da pojuri dalje kada ga je Morgan zaustavio.
„Gordone...”
„Da, šta je bilo?”, prasnuo je Gordon, ne uspevajući da potisne stres, a stoga i
iritiranost, iz glasa.
„Biće ona dobro.” Morgan je napravio nekoliko koraka prema njemu. „Znam
šta osećaš prema njoj. Biće ona dobro. Mi ćemo joj pomoći.”
Čvrsto je spustio ruku na Gordonovo rame, nakratko ga stegnuo i pogledao ga
pravo u oči. On je znao. Naravno da je znao. Morgan Berg je sve znao. Trebalo je
da Gordon to do sada shvati.
„Sve ih okupi”, rekao je blažim tonom, nadajući se da se u njegovom glasu
oseća zahvalnost. Morgan je klimnuo glavom, a Gordon je požurio niz hodnik pa
krenuo uz stepenice prema sobi za sastanke, preskačući po dva stepenika
odjednom.
 79

K atja je pogledala u retrovizor. Hana je bila sto metara iza nje i nije pokušavala
da se približi, okrene ili je zaustavi. U tom trenutku, Katja je bila zadovoljna
time što održava rastojanje. Upravo je ubila Haninog muža. Ubiti ili povrediti one
koji su povredili vas donosilo je zadovoljenje, Katja je to znala iz ličnog iskustva,
a neki ljudi bili su spremni da preuzmu velike rizike da bi se osvetili. Zato
održavanje Hane na distanci, sve u svemu, nije bilo loše, ali je, takođe, ukazivalo
na to da je Hana pozvala pojačanje, verovatno je bila u stalnom kontaktu s njima
i mogla da ih usmeri na osnovu onoga što Katja odluči da uradi. Morala je da je
se oslobodi, ali to neće biti lako, upravo zato što je Hana održavala rastojanje.
Nije htela da se približi, očigledno nije želela ništa da rizikuje.
Katja je donela odluku. Ako naglo okrene i poveze se nazad, proći će tačno
pored Hane, približiće joj se. Dovoljno blizu da bar onesposobi njen auto. Zatim
će nestati na sporednim putevima. Preći će u Finsku u Evertorneu. Da li tamo
uopšte postoji policijska stanica? U svakom slučaju, ne neka s mnogo osoblja ili
sredstava, u to je bila sigurna. Upravo je htela da izvede ovaj manevar na praznom
seoskom putu, ali je, još jednom pogledavši u retrovizor, videla da se Hani sa
severa pridružio policijski auto.
Plava svetla su bleskala, ali nije se čula sirena. Neće moći da prođe pored oba
auta. Na trenutak se poigravala idejom da stane, izađe iz auta i pokuša da pobegne
peške, ali to više nije dolazilo u obzir. Psujući, nastavila je da vozi, nadajući se da
će negde uz put iskrsnuti neka nova šansa.

Petorica ljudi naginjali su se nad veliku rastvorenu mapu na konferencijskom

stolu, svi ozbiljni i usredsređeni.
„Koliko znamo, kreću se u ovom pravcu”, rekao je Gordon, pokazujući prstom
na mesto na mapi gde je put 99 dolazio sa severa.
„A sada imamo dva auta koji je prate?”, upitao je Lurč.
„Da, to će joj otežati da se okrene, ali ne želimo da izađe na E4.”
„Dakle, zaustavićemo je ovde”, rekao je Morgan, pokazujući kružni tok pored
Ikee. „Ali ne želimo ni da uđe u Finsku”, dodao je.
„Ne”, potvrdio je Gordon.
„Onda ćemo je poterati prema centru grada”, izjavio je P-O, zureći u mapu.
Gordon je podigao pogled kada je spazio kritičan ton u njegovom glasu. „Tamo
ima ljudi, šta ako uzme taoce?”
Gordon je nakratko razmislio. Ono malo što su znali o ženi koja se približavala
njihovom gradu dokazivalo je da ona nema poštovanja prema ljudskom životu.
„Pada kiša. Tamo i inače nema mnogo ljudi. Moraćemo da se nadamo
najboljem. Hoću je ovde”, rekao je Gordon, ponovo upirući prstom u mapu.
Nadao se da njegov ton ukazuje na to da ne želi nikakve dodatne primedbe.
Očigledno ih nije ni bilo. Ostali su pogledali u mesto na koje je pokazivao.
Zaklimali su glavama i pogledali u sat na zidu.
Nisu imali mnogo vremena.

***

Hana je održavala brzinu i rastojanje. Pojačanje je bilo iza nje, bez uključenih
sirena, ali plava svetlost utešno je sijala u njen auto. Gordon se ponovo oglasio iz
zvučnika u njenom autu. Uspostavio je kontakt sa svim raspoloživim policijskim
kolima, takođe je poslao Fince na most, tako da više nije postojala putanja za
bekstvo.
„Imamo plan.”
Hana je napeto slušala.

Mrzela je ovaj mali grad i taj osećaj preplavio ju je čim je videla stari vodotoranj
koji se izdizao naspram zamračenog neba. Nadala se da nikada više neće morati
da ga vidi. Još je bila uverena da će moći da se izvuče iz ove situacije, ali za to će
biti potrebno mnogo više truda kada je bila tako blizu Haparande. Više policije,
veći napor. Da li su dobili pojačanje s juga? Iz Stokholma? Verovatno. Mora da
je neko ispričao Hani za nju. Za Tatjanu.
Sve je otišlo dođavola na spektakularan način i sada se suočavala s pravim
problemima. Ujka, Zagornij, činjenica da je njeno lice poznato, da neko zna
činjenice o njenom detinjstvu. Veliki problemi.
Bekstvo od policije malog grada, čak i s pojačanjem, ne bi trebalo da bude
jedan od njih. Samo je trebalo da obrati pažnju, uoči priliku kada se pojavi, i brzo
reaguje.
Prvi policijski auto koji je videla dojurio je niz auto-put E4 velikom brzinom.
Zaustavio se klizeći i praktično preprečio obe saobraćajne trake zapadno od
kružnog toka. Naoružani policajci iskočili su iz auta i zauzeli položaje.
Automobili iza nje razdvojili su se u kružnom toku, primoravajući je da skrene
levo, prema finskoj granici. To više nije bio raspoloživ put, shvatila je na
sledećem kružnom toku, kada je videla plava svetla kako sevaju na mostu. Bila je
prinuđena da skrene desno, dole na Storgatan.
Hana i onaj drugi auto i dalje su bili iza nje. Sada su bili bliži. Terali su je
nekuda, imali su plan.
Nastavila je kroz centar grada. Nekoliko ljudi koji su prkosili vremenu zastali
su na trotoaru kada je prozujala pored njih prevelikom brzinom, s drugim
automobilima koji su jurili za njom. Prošla je pored radnji, banaka, HM
Hermansona i produžila u ulicu oivičenu kućama i stambenim zgradama.
Približavala se železničkim šinama. Na kraju ulice videla je usku železničku
prugu. Dobila je ideju. Samo jedna traka ispod mosta. Ako udari u zid sa desne
strane na kontrolisan način, zaustavi auto popreko, spremi se da brzo iskoči,
mogla je da nestane u kućama s druge strane. Nije joj izgledalo kao da su poslali
neki auto na tu stranu, a nije ni čula ni videla helikopter.
Ovo će upaliti. Ona je brza.
Pre nego što njeni progonitelji izađu iz svojih kola, prođu pored njenih i stignu
na drugu stranu, ona će biti dobro sakrivena, sačekaće ih.
Ona je umela da čeka.
Brzo je pretresla plan u glavi. Nije bio baš najsigurniji, ali bila je primorana
da improvizuje, bilo je vreme da završi ovo. Još je imala dva auta iza sebe. Jedan
iza drugog, tako da je onaj bliži mostu bio Hanin. Ona svakako nije bila toliko
brza. Šanse su postajale sve bolje i bolje. Otkopčala je sigurnosni pojas, ponovo
usmerila pažnju na put ispred sebe i nagazila kočnicu. Policijski auto stigao je iz
suprotnog pravca i praktično blokirao prolaz ispod mosta.
Jebiga, jebiga, jebiga!
Ovde su želeli da je dovedu.
Nije bilo drugih izlaza – upravo je prošla pored poslednjeg. Pogledala je u
retrovizor. Ljudi u autima iza njenog znali su šta će se dogoditi; sada su bili jedan
pored drugog, suštinski joj uskraćujući svaku mogućnost da se okrene nazad. Sa
desne strane videla je staru napuštenu fabričku zgradu s daskama zakucanim na
vrata i prozore, tako da je morala da skrene levo. Dole prema reci. Brzo je ubacila
u prvu brzinu i skrenula na pošljunčanu zaravan koja se završavala ispod brda,
koje je vodilo do šina i železničkog mosta prema Finskoj starog čitav vek. Katja
se povezla uz padinu što je dalje mogla. S leve strane bile su fortifikacije iz nekog
rata, a ograda s otvorom prema šinama sa desne.
Iskočila je iz auta, uspravila se na kolena i počela da puca prema kolima koja
su joj se približavala. Stala su kada su meci pogodili njihove vetrobrane. Policajci
su se pognuli ispod komandnih tabli u svojim kolima. Katja je ustala dok je punila
pištolj, pa počela da trči, kroz otvor u ogradi i dalje na most.

Hana je ostala u svom autu i skoro u šoku pogledala dve rupe u vetrobranu s njene
desne strane. Gordon i Morgan projurili su pored nje.
Gordon je stao, pogledao u nju i upitno podigao palac. Ona je kao odgovor
klimnula glavom, a on je nastavio da trči, pa uskoro pristigao Morgana na putu uz
brdo. Hana je raskopčala pojas i izašla iz auta. Verovatno je trebalo da potrči za
njima, ali nikada ih ne bi stigla, a njeno oružje ostalo je tamo kod kolibe, pa kakve
bi koristi bilo od nje?
Ali u isto vreme...
Morala je da vidi kako će se ovo završiti. Nije više znala ni čemu se nada. Da
li je želela da zna? Da li je želela da bude u pravu? Žena je ubila Tomasa i ne
trepnuvši. Zar ne bi bilo najbolje da ona, jednostavno, nestane?
Dok se pela uz brdo, čula je kako Gordon dovikuje ženi u bekstvu da stane, i
ubrzala je korak. Ispaljen je jedan hitac. Gordon je ponovo povikao i čulo se još
hitaca. Kada je stigla na vrh, videla je i Gordona i Morgana kako stoje sa
izvučenim oružjem. Ciljali su pravo ispred sebe. Hana je prošla kroz ogradu i
oprezno prišla kolegama. Videla je ono u šta su oni gledali.
Nekoliko stotina metara dalje, na ogromnoj metalnoj strukturi, ona je klečala
na sredini pruge. Hana je mogla da vidi koliko joj je teško da diše. Čitava leđa
podizala su joj se sa svakim udisajem. Polako, s velikom teškoćom, uspravila se
na noge.
„Baci oružje i lezi na zemlju!”, povikao je Gordon dok je išao prema njoj, s
podignutim pištoljem. Hana je stajala kao ukopana, primećujući da žena još drži
svoje oružje dok se uspravljala. Napravila je teturav korak u stranu, prema
masivnim metalnim stubovima. Pogodila su je najmanje dva metka. Jedan u nogu,
jedan sa strane u stomak. Gordon je ponovo povikao na nju i naredio joj da baci
oružje i legne.
Nije uradila ni jedno ni drugo.
Odjednom je vratila ravnotežu i podigla pištolj. Morgan i Gordon istovremeno
su opalili. Obojica su je pogodili. Žena se zateturala, na trenutak je izgledala kao
da bi mogla da ostane na nogama, a onda je pala ulevo. Gde je malopre bio stub
na koji je mogla da se nasloni, sada nije bilo ničega. Izgledala je iznenađeno kada
rukom nije napipala ništa osim vazduha, a zatim se survala u uskovitlanu vodu.
Gordon i Morgan potrčali su napred.
Hana se okrenula i otišla.
Niz brdo, polako prema svom autu. Bes koji ju je pokretao, adrenalin od
potere, njena potpuna usredsređenost...
Sve je to nestalo.
Ostala je samo ogromna praznina.
Stiglo je još policijskih kola, i iz Švedske i Finske. Ljudi su trčali prema njoj,
pored nje, na most, dole prema reci. Izdavana su naređenja, koordinisane su akcije
za spasavanje. Hana je sve to gledala kao kroz koprenu. Nije je se ticalo, izgledalo
je kao da se dešava nekome drugom, drugde. Zvuci su bili prigušeni, pokreti
usporeni.
Ponovo je sela u auto. Postavljaće joj pitanja. Šta je Hana tražila u kolibi? Šta
je Sandra radila tamo, s Tomasom? Zašto je ta žena bila tamo, žena koja je sada
bila u reci?
Zašto se Hana odvezla tamo? U kritičnom trenutku u istrazi? Neposredno
posle sastanka koji je imala sa službom bezbednosti? Da li je u tome postojala
nekakva veza?
Nije bilo sumnje da će joj postavljati pitanja, ali ona neće reći šta zaista misli.
Šta ju je odvelo tamo. Ko je ubio Tomasa. Da je to bila Elin. Da je njena izgubljena
ćerka svima uzrokovala toliko tuge i bola. Hani najviše od svih. Ponovo.
Nije bilo važno šta ona misli. Svi su nestali. Bilo je završeno.
Sve je bilo završeno.
 80

B io je prelep letnji dan u sredini jula, kakav većina ljudi provodi na plaži,
pored vode, jedući sladoled, ležeći u hladovini. Bilo je previše vruće za
kupovinu, ali ljudi u radnjama tražili su mesto da se rashlade.
Bio je to dan koji će većina ljudi povezati s bolom, gubitkom, sahranom.
On ih je video toliko mnogo.
Pet hiljada godina prošlo je od prve, a od tada je usledio brzi, neprekidni niz.
Ako je postojalo nešto što je sigurno znao, to je da ako izaberete da živite u njemu,
takođe ćete u njemu i umreti jednog dana.
Takav je život.
Naravno, to nimalo nije olakšavalo onima koji su stajali pored otvorenog
groba. Žena i njeno dvoje skoro odrasle dece. Tugovali su za mužem i ocem. Ona
se držala stoički, mučila se, borila se da ostane pribrana. Sin je jecao, sećajući se
oca koji mu je nedostajao. Ćerka je, takođe, jecala, ali u njenom bolu bilo je i
sumnje, tihe optužbe, pomisli da je njena majka mogla da ima neke veze s očevom
smrću.
Bilo je i drugih ljudi na sahrani. Čovek koji voli nju. Koji ne može da odluči
treba li da prihvati posao u Umeu, ili ostane ovde. Zbog nje.
Još njenih kolega. Zapravo, nije bilo prijatelja. Nikoga zaista bliskog.
Kada je sahrana završena, razišli su se. Svako na svoju stranu, nije bilo
naknadnog okupljanja. Majka i deca otišli su kući. U kuću u kojoj nikada nisu
živeli bez njega. Čoveka koga su ostavili na groblju.
On ih je video, saosećao je s njima, ali šta je mogao da uradi? On je grad.
On, jednostavno, postoji i nastavlja da postoji.
Kao što je oduvek i bilo.
Pozdravljao je nove ljude i tugovao za onima koji odlaze, dok je tiho, strpljivo
ležao pored reke koja večno teče.
 81

„R azmisli!”
„Razmišljao sam. Ne znam.”
„Ti si ga najbolje poznavao.”
Kenet nije odgovorio, samo je umorno slegnuo ramenima. Sandra se obuzdala
i zaćutala. Verovala mu je. Verovala je da se stvarno trudi da pomogne. Pitala ga
je isto svakog dana već skoro čitav mesec. On, jednostavno, nije znao.
Gde je, dođavola, Tomas mogao da sakrije novac?
Njen novac.
Novac koji bi joj omogućio nov, lagodan život, tako da nikada ne bi morala
da brine o stvarima kao što su računi koji su ležali na njihovom kuhinjskom stolu.
Bila je na bolovanju zbog šake; Kenet, kao i obično, nije donosio nikakav novac.
Život je bio sve samo ne lagodan.
Policija je dolazila i postavljala gomilu pitanja. Zašto je Sandra bila kod kolibe
kada je Tomas ubijen? Zašto je otišla tamo sa ženom koja ga je ubila?
Na svu sreću, uspeli su da razgovaraju pre nego što su ih prvi put ispitivali, i
oboje su se držali priče koju su uvežbavali: luda žena samo se pojavila u njihovoj
kući, ubeđena da oni imaju neke veze s Rusom koji je poginuo u saobraćajnoj
nesreći u šumi. Zašto je to mislila, oni nisu znali. Morali su da je izvedu iz kuće,
pristanu na njenu igru, kažu da će je odvesti do onoga što traži. Kenet je pozvao
Tomasa, koji je otišao tamo i... pa, ostalo su policajci znali i sami.
Zašto nisu pozvali policiju umesto Tomasa?
Kenet nije mogao da zadrži suze dok im je govorio da bi voleo da je to uradio,
ali se nije toga setio. Tomas im je uvek pomagao, u svemu...
Oni su isprva izgledali sumnjičavo, ali kada su našli drogu u ženinim kolima i
mrtvog UV-a u prtljažniku njegovih kola, naizgled su izgubili zanimanje za nju i
Keneta. Verovatno su došli do zaključka da ako je UV imao drogu, imao je i
novac, samo što oni, jednostavno, ne mogu da ga nađu.
Čim je policija prestala da se interesuje za njih, Sandra i Kenet vratili su se u
šupu, uverili se da novca i dalje nema u njihovom skrovištu, a zatim počeli da
traže. Danima su hodali po imanju i kroz šumu. U sve širim i širim krugovima.
Tražili su bilo kakve tragove da je neko nešto kopao, vukao ili sakrio. Ništa. Čak
su provalili u kolibu, pretražili svaki pedalj u njoj i oko nje. Ništa.
„Da li je mogao da ga sakrije kod kuće, šta misliš?”, upitala ga je sada, potpuno
svesna da je odustala od ove teme pre samo nekoliko trenutaka. Ali ona ju je
obuzimala u svim njenim budnim trenucima.
„Onda bi ga Hana pronašla.”
„Ne nužno. Rekao je da će ga dati svojoj deci. Misliš li da je imao vremena da
im kaže gde ga je sakrio?”
„Ne.”
 „Zovi Hanu, reci joj da želimo da dođemo u posetu, da vidimo kako je ona, a
onda možemo malo da razgledamo okolo.”
„Sandra...”
Okrenula se prema njemu. Njemu se ovo nije dopadalo, znala je to, pogotovo
zbog toga što je osećao krivicu zbog Tomasove smrti, ali njegova osećanja
trenutno su bila od sekundarne važnosti.
„Šta je bilo?”
Ove tri kratke reči jasno su pokazivale da sada nije raspoložena da joj se
protivi ili dovodi njene odluke u pitanje. On je to odmah shvatio.
„Ništa”, odgovorio je, uzimajući svoj telefon sa uzdahom.
Dobro. Prvo Hana, Gabrijel i Alisija, a onda će pričati s Tomasovim kolegama
i možda nekim od komšija. Znala je kada je otprilike morao da uzme kese, mogla
je da prati gde je bio posle toga, do trenutka kada je ubijen. Da li je neki privatni
stručnjak mogao da izvadi podatke iz njegovog telefona? Gde se nalazio u to
vreme? Vredelo je pokušati.
Vratiće ona taj novac.
Njen novac.
Makar joj to bilo poslednje.
 82

D rugi krevet bio je prazan. Naravno da jeste. Sada je uvek bilo tako, bez obzira
na to koje je doba dana ili noći. Hana je ustala, obukla džemper i pantalone
pa otišla u kuhinju. Najveći broj dana to je bilo najdalje gde je stizala.
Šta da radi? Zašto to da radi? Zašto nešto umesto ništa?
Zbog dece? Oboje su još bili kod kuće. Izgledalo je da lakše podnose sve ovo
nego ona. Bili su više u dodiru sa svojim osećanjima, bilo im je lakše da pričaju
o njima. Jedno s drugim. S prijateljima. Ponekad bi se i oni raspali, ali u celini su
dobro to podnosili.
S njom je bilo drugačije. Osećala se prepolovljeno. Bio je to kliše, ali nije
mogla da pronađe nijedan drugi način da to opiše. Njihovi životi bili su
isprepleteni toliko dugo. Sada njega više nije bilo i na njoj je bilo da nosi sve to,
sve te uspomene. Samo ona.
To je ta tuga i bol.
Da nosi nerazumni teret održavanja njihovog zajedničkog vremena živim,
toliko uplašena da bi ta sećanja mogla da izblede, sve dok jednog dana ne bude
znala da li su uopšte stvarna.
To je značilo biti ostavljen.
Ona je ostavljena. Bila je sama.
Bez sumnje će joj postavljati pitanja.
Hana je objasnila da je otišla do kolibe da razmisli o istrazi u miru i tišini. Nije
bilo drugog razloga. Nije rekla ni reč o Elin. Zadovoljili su se time.
Kenetovi i Sandrini odgovori takođe su naizgled zadovoljili njene kolege.
Sada su radili na osnovu pretpostavke da je UV naleteo autom na Tarasova. Droga
je pronađena, ali ne i novac. Ispitivali su Stinu, njegovu devojku, ali ona ništa nije
znala, kako je rekla.
Nije znala ni Hana. I dalje su definitivno postojali mnogi upitnici u svemu.
Morali su da izvuku tu ženu iz kuće, rekla je Sandra, tako da Kenet, za koga
žena nije znala da je unutra, može da pozove pomoć. Zašto je žena mislila da su
Kenet i Sandra umešani? Kako je Kenet znao kuda će njih dve otići? Zašto ju je
Sandra povela u kolibu? Kakav je bio plan? Da prihvate igru. Ali koliko dugo?
Šta se zaista dogodilo neposredno pre nego što se Tomas pojavio?
Pitanja.
Kenet je poznavao UV-a iz zatvora. Njegov volvo, koji je imao nekoliko
godina, nestao je. Ponekad je Hana sumnjala da su Kenet i Sandra naleteli tim
autom na Vadima Tarasova u šumi. Da su oni uzeli novac i drogu. Da je Ruskinja
bila u pravu.
Sve je bilo moguće.
Nije dalje istraživala o tome. Uopšte je radila vrlo malo toga. Ništa.
 Gordon je dolazio nekoliko puta. Bio je brižni kolega. Ponudio je da pomogne
na bilo koji način, raspitivao se da li joj je išta potrebno, pokazivao da mu je stalo.
Obavestio ju je da može da ga pozove u bilo koje vreme.
Zvala ga je. Nije pomoglo.
Bila je sama. Ostavljena.
Ali više dana u dokolici, s više vremena za razmišljanje, to neće promeniti,
niti bilo šta poboljšati. Sada je bilo dosta.
Ništa se ne popravlja ako se zadržavate na tome.
Šta god da je osećala, kako god se osećala, morala je da krene dalje. Znala je
kako i sa čim. Uključila je aparat za kafu i dok je čekala da napitak bude gotov,
izvadila je materijal koji je ponela iz stanice pre nego što je pošla u kolibu. Pre
nego što je videla kako je Tomas ubijen. Rukom žene čije telo nikada nisu našli,
ali za koju je Hana verovala da je nekada možda bila njena ćerka.
Neko joj je uzeo Elin, uništio je, obučio je da postane ubica njenog muža.
Neko je negde bio odgovoran. Ona će ih pronaći.
Akademiju.
To je bilo sve što je imala.
Odatle će početi.
 O AUTORU

HANS ROSENFELT je švedski scenarista i romanopisac. Njegove knjige

objavljene su na trideset četiri jezika i prodate u pedeset pet miliona primeraka
širom sveta. Rosenfelt je tvorac skandinavske serije Most, koja je emitovana u
više od 170 zemalja, kao i ITV/Netfliksove serije Marsela.